Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1116 results

  1. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Уочи Видовдана, када црква Лазарица прославља свога ктитора и заштитника светог великомученика кнеза Лазара, служено је свечано бденије, након кога је пререзан славски колач поводом крсне славе хора св. кнеза Лазара. Бденију, које је служио Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством Епархије крушевачке, присуствовало је мноштво верног народа и свештенства града Крушевца. После послужења испред храма одржан је концерт Војног оркестра и хора из Дома Војске из Београда. Прелепо вече окупило је велики број наших суграђана који су уживали у овој прекрасној музици. Славећи победу вечнога живота, и задобијање Царства Небескога, сабрало нас је све и ове године на небоземни сабор у славну Лазарицу да прославимо свете мученике косовске са светим и честитим кнезом Лазаром на челу. На сâм дан празника Видовдана, свету Божанствену Литургију служио је Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством из Епархије крушевачке. Светој Литургији присуствовали су нам драги гости из Црне Горе, а са острва Бешке, мати Фотина са сестрама, као и монахиње из манастира Ковиља код Ивањице, директор БИА господин Братислав Гашић, градоначелница града Крушевца госпођа Јасмина Палуровић и заменица градоначелника Крушевца госпођа Весна Лазаревић. На светој Литургији преосвећени Владика је поучио верни народ веома надахнутом беседом посвећеном светом Кнезу Лазару и његовој љубави према Богу и народу. Након свете службе, предвођени моштима светог кнеза Лазара, литијски смо кренули до централног градског трга – споменика Косовским јунацима, где је служен помен овим светим мученицима. Након овог програма славље је настављено уз Трпезу љубави припремљену у цркви Лазарици, певајући песме светоме кнезу у част и радујући се сусрету једних са другима. Госте смо испратили са молитвеним жељама да долгоденствују на многаја љета, сећајући се речи које су и данас одјекивале Крушевцом да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века. Извор: Епархија крушевачка
  2. На Видовдан 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је на Доброј Води у Вуковару. Преосвештеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим рукопроизвео је апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера у чин чтеца. Владика Херувим изговорио је данас следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење свети дан који нас је данас сабрао овде у цркви свете Петке на Доброј Води да се на првом месту Господу помолимо и принесемо Жртву од свих и за све. Велика је Тајна побожности која се излива из данашњег празника јер биће српског народа у данашње време другачијим очима гледа на ону стварност која следи по Другом Христовом доласку. Видовдан нам открива како ми као српски народ треба да живимо и и у чему је пуноћа нашег овоземаљског живота. Косовски бој увек нам изнова открива Тајну нашега живота. Тај догађај никада не застарева и не губи смисао, чак шта више, сваке године када се у молитвама сећамо овог дана отвара нам духовне очи којима као народ гледамо у вечност. Овај празник јесте празник Вечности, драга браћо и сестре. Кроз Видовдан и личност светог кнеза Лазара нашем народу отворена су Небеска врата и могуће нам је у војевању за Часни Крст да задобијемо Царство Небеско. Знамо како је кнез Лазар уз Божји благослов кренуо да брани своју земљу и народ, своју Отаџбину. Није кренуо као сви други моћници, са машинеријом и оружјем, него са Крстом Божјим. Целокупна војска се причестила у светој Лазарици и након тога су кренули да бране своју земљу. Кренули су да бране Часни Крст, да бране нашу земљу како не би била османлијска већ христоносна и богоносна као што је и данас. У данашњем празнику видимо дубину учења које нам је својим делом пренео кнез Лазар – да живимо Јеванђељем и да држава треба да обитава у Истини Христовој. Ако живимо у Христовој Истини, у Цркви Божјој, онда смо народ христоносни и богоносни, народ који носи крст који је добио на светој Тајни крштења. Тај крст се састоји у томе да у своје ризнице сабирамо врлине, да нам на уму буде Лествица светог Јована Лествичника која нас успиње на гору преображења наше душе. Успињимо се на Гору Преображења. Преображавајмо своје биће. Схватимо да нисмо моћни и силни, него мали и ништавни пред Господом. Када схватимо то схватићемо суштину живота свакога од нас. Свет нас може хвалити, али без Христа у срцу све је ништавно, нема пуноћу. Морамо увек да се угледамо на свете Божје угоднике, јер су они пример како жртвеном молитвом, својим духовним и телесним подвигом можемо достићи небеске врлине. Томе нас учи свети кнез Лазар, да стичемо врлине који је стекао свети Симеон и свети Сава и сви њихови претходници. Свети кнез Лазар учи нас да будемо народ на уском путу Јеванђеља, трновит пут којим ми као народ треба да ходимо. Треба да се на том путу чак и убодемо да бисмо схватили каква је наша одредница у овом животу. Не да останемо у том трњу, него да се уздижемо и увидимо да Бог од нас увек тражи покајање. Једино кроз покајање можемо да очистимо душу да не би обитавала у греху који свако носи са собом, и свештенство и народ. Сви смо грешни људи, сви смо материја и требамо да материју и све оно што носимо са собом приведемо своме Творцу. Пребразимо све на добро како би све било охристовљено и обожено. Тада ћемо знати да смо на правом путу који нас води у Вечни Живот, знаћемо да смо на путу светога Саве, српског кнез Лазара, светог Стефана Штиљановића и свих остали светих угодника. Молимо Бога да на Другом Христовом доласку седнемо са десне стране. На светој Литургији можемо да остваримо пуноћу нашег овоземаљског живота и свега што нам се даје. На светој Литургији пролазимо кроз најдубље Тајне нашег живота, кроз Рођење, Страдање, Васкрсење и увек се сећамо Другог Христовог доласка. У самој етимологији данашњег празника стоји порука да ми као народ можемо да видимо самога Христа, оног Христа којега је видео свети кнез Лазар. У овом празнику можемо видети пуноћу Божје љубави која се излила на све наше војнике, али се непрестано излива и на сав Божји народ. Сви смо ми војска небеска, свети народ који треба да иде своме Творцу и Војсковођи, а то је Господ Исус Христос. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да поделим радост данашњег празника овде на Доброј Води која је заиста духовна оаза нашег народа у вуковарском крају. Даће Бог да тако и остане. Имамо данас прилику да представимо новог пароха, оца Миљена, који ће служити Господу онако како је служио и у претходној парохији. Обилазио сам ту парохију, видео сам како се народ сабира и каква је заједница. Сходно томе донео сам одлуку да отац Миљен од данас буде свештеник овде и да својим трудом и љубављу према својој пастирској служби сабира стадо расејано. Еда би ово стадо опстало и стало са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Надам се да ће људи у личности оца Миљена видети доброга пастира који ће водити стадо ка његовом циљу. Исто тако, данас смо имали ту част да смо апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера произвели у чин чтеца. То је први степен свештеничке службе. Надам се да ће Господ увек бити уз њега, да ће га руководити као и до сада. Годину дана пратим његов живот и његове врлине где сам увидео да је заиста ревностан у својој служби и да је велики љубитељ Цркве. Заиста, ми као свештеници и ви као народ требамо да имамо љубави према Господу и Цркви. Ако немамо љубави према Цркви овај живот нема смисла. Свештенички позив без те љубави нема смисла и претвара се у најамнички однос према Цркви и пастви. Нисмо ми свештеници позвани да будемо само порезници и велики чиновници, позвани смо да служимо. Наше назначење, драга браћо и сестре, јесте искључиво у служењу и давању себе народу. То је суштина наше свештеничке и пастирске службе. Требамо да се трудимо да пројавимо ту жртвену љубав, да наша паства буде сабрана око свога Пастироначалника, Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Господ Исус Христос је узор како један свештеник, један пастир и будући кандидат треба да живи. Треба да буде сведок Јеванђеља, Тајни које су се излиле на овај свет зарад наше Заједнице са Богом. Нека је благословен данашњи дан и наша заједница у Вуковару, заједница која је заиста мученичка али велика пред Господом. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. На Видовдан, 15/28. јуна 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, служио је свету Литургију, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: Данас смо се овде сабрали да прославимо један од празника из историје наше Помесне Цркве, који има и тужан и радостан карактер. Христово страдање је изгледало испрва - а тако су мислили и Његови ученици - као пораз, а у ствари је то истинска победа. Свети кнез Лазар је био спреман да физички пораз претвори у духовну победу. Ту његову спремност, народни песник је изразио речима: ,,земаљско је замалена царство, а небеско увек и до века. " И овога пута, поновићу, као и доста пута раније, име једног празника открива његову суштину. Тако је и са данашњим празником који је из 14. века. Пре тога је у данашњи дан прослављан празник Светог пророка Амоса, који је крсна слава кнеза Лазара, и празник Светог мученика Вита који је пострадао за Христа у 4. веку. По њему је данашњи празник и добио име (Вит-Вид). Многи се питају засто славимо погибију Светог кнеза Лазара? Увек је она страна која се бори за ближње своје и за своју отаџбину победничка страна, без обзира ако и на први, спољашњи изглед, та њена победа јесте пораз. Одлука Светог кнеза Лазара могла је бити и да се не боримо са великом силом. Но, то би био погрешан став, став обожавања пораза и прихватања зла као врховне норме. То је духовна некрофилија. Свети кнез је са својом војском и народом изабрао пут страдања за Господа , борећи се за вечне, непролазне вредности Царства Божјег, за које једино и вреди живети. После заамвоне молитве Епископ мохачки господин Исихије, служио је парастос свим нашим војводама и војницима који су живот свој положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Епархија бачка
  4. У манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Видовдан, Свету архијерејску литургију и парастос уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа. У току Литургије Свету тајну миропомазања и крштења примио је мали Лазар Магуд, коме је кумовао Зоран Донковић, и Данијела Селаков, којој је крштена кума била Данијела Вуксић. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраном народу, ријечима пастирске бесједе обратио се владика Методије, који је говорио о значају и смислу жртве косовских јунака. Владика је казао не постоји веће заповијести под капом небеском у коју се сливају све Божанске и Христове ријечи и заповијести, од заповијести о љубави, да слободном вољом љубимо Бога и ближњега свога. „Данашњи празник Видовдан и мучеништво Светог кнеза великомученика Лазара и оних који су ишли с њим и положили живот свој за крст часни и слободу златну није ништа друго него, као најљепши цвијет људскога поштења, опредјељење за слободу и опредјељење за љубав.“ Нагласио је да нама, хришћанима, неки могу да се наругајују због Лазаревог( и нашега) опредјељења да је земаљско замалена царство а небеско увијек и довијека, и да се запитају како овоземаљско, видљиво, опипљиво и реално мијењамо за нешто што је невидљиво и ирационално, неопипљиво, Небеско, фиктивно. „Они би били у праву да није Христос дошао у овај свијет и да није овдје на земљи Његова Црква која говори да је управо то Небеско, највидљивије и најопипљивије, најреалније, једино вјечно и непролазно, док све земаљско долази и пролази. Човјек пролазан, опредјељењем за непролазно и вјечно постаје непролазан и вјечан. Није пострадао Свети кнез Лазар са својим ратницима и војницима да би стекао неку награду или што није волио земаљско, него зато што се опредјелио за оно што је најдивнији израз људске личности и најљепши цвијет људскога поштења, а то је слобода.“ Ако нијесмо слободни не можемо ни љубити, рекао је Преосвећени Епископ Методије и објаснио да бити слободан значи не дозволити да будемо поробљени гријехом и слобода нема цијене: „Ако је цијена и смрт за слободу, онда нека буде и смрт, јер у тој смрти нећемо изгубити слободу. Неће умријети слобода у тој смрти. Једино опредјељење за добро и уклањање од зла ће нас сачувати у слободи.“ Подсјећајући да је једина истинска слобода, слобода од гријеха, владика Методије је казао да је гријех тиме гријех што мрзи безгрешнога, и смрт што мрзи бесмртнога. „Сви они који се заљубе у гријех, мрзе безгрешнога и сви који се заљубе у смрт, мрзе бесмртнога“, рекао владика диоклијски и подсјетио на ријечи Господње: Који Мене гонише и вас ће гонити, који љубе гријех гониће оне који љубе Мене безгрешнога, који љубе смрт гониће вас који љубите Мене бесмртнога. „Једино што Господ Христос од нас тражи јесте да душе наше, као што су сви ови наши храмови окренути ка Истоку, буду увијек и стално окренути ка добру, да све наше ријечи буду добре, да се наше жеље и чежње, буду жеље и чежње за добром и да свако наше дјело буде добро дјело. Да нас Господ, сведобри и свеблаги, удостоји да се уклонимо од зла, да идемо и чезнемо за добрим и тиме будемо и ми јунаци Косовског боја и сљедбеници Цара Лазара на славу Његову а на наше спасење“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. После Литургије одслужен је парастос за пострадале Грбљане, Кртољане, Маињане, Будване, из Понора, Маина и Паштровића, и све пострадале у Косовској битки до данашњих дана. Након парастоса полагања вијенаца на спомен обиљежје, владика Методије је честитао празник и поручио да не смијемо никада више дозволити да се на олтар било које врсте идеје и идеологије принесе оно што је најдрагоценије а то је људски живот, поготово братски: „Сви ови помени и опјела и данашњи дан да нам буду опомена, да се увијек опредјелимо за добро, а никада за зло ни по коју цијену, јер ћемо једино тако бити Светолазаревски, Световасилијевски и Светопетровићевски потомци и њихови насљедници.“ Прослава Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу је настављена уз трпезу љубави и богат културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Кнеза Лазара Српског у Земун пољу. Епископу Стефану су саслуживали протојереји– ставрофори Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско– новобеоградски и Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну, протонамесник Драшко Тепавац и јереји Лука Верић, Далибор Стојадиновић, Анђелко Дедер, Мирко Ранисављевић и Борис Савић, протођакони Стевица Рапајић и Младен Ковачевић и ђакон Велисав Миловановић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светој Архијерејској Литургији присуствовао је и протојереј - ставрофор Јован Кошевић и специјалан гост из Римокатоличке цркве Велечасни Јозо Дуспара, жупник и декан земунски, као и г. Марко Николић заменик Милете Радивојевића директора Владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, заменик председника општине Земун г. Дамир Ковачевић са сарадницима. Традиционално Светој Литургији је присуствао и др Живота Јовановић испред Института за кукуруз ЗП који је и ктитор и добротвор овог светог храма, а који данас прославља своју Крсну славу. Такође, присутни су били и припадници Војске Србије и Специјалне антитерористичке јединице МУП-а Србије, као и многобројни верни народ. На крају Свете Архијерејске Литургије еп. Стефан је пререзао са свештенством и верним народом славски колач и потом је изговорио надахнуту беседу у којој је подсетио да је Видовдан дан када „треба да погледамо добро ко смо, где смо и где се налазимо“. Ми данас када погледамо, као народ имамо велике проблеме и у Хрватској и у Босни и у Црној Гори, Македонији, али имамо и овде код нас у Београду, у својој кући у својој породици. Имамо и велике проблеме у нашем срцу и души. Зато овај дан није „да говоримо о нашим страдањима, него да говоримо каква је могућност нас данас, верујућих људи, да побољшамо своју ситуацију, у свом срцу у својој кући, у свом граду, на свим територијма где Срби живе.“ Ми зато треба да се радујемо јер се данас име Божије призива у скоро сваком храму, скоро у свакој болници, скоро свакој касарни, у затворима, у школама. И ми треба да се трудимо да то радимо заиста искрено, отворено, просто. Извор: Радио Слово љубве
  6. Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења. Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима: „И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу. „Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“ По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења: „Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Другог уторка по Духовима, 25. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Владики Јовану су саслуживали: протојереј Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и вероучитељ г. Душан Баловић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи Епископ Јован је рекао: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Сваки од нас браћо и сестре, има свога пријатеља. А имати пријатеља значи имати у њега поверења. Имати пријатеља значи имати истинског сарадника у животу, истинског брата по духу. Имати пријатеља значи поверити се пријатељу. Имати пријатеља, значи за пријатеља треба дати и живот. То је пријатељство. Али пријатељство наше које није везано са Богом, као нашим највећим пријатељем, то пријатељство није тако стабилно, да тако кажем. Није чврсто, није јако, јер није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви. А све што није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви, утемељено је на нашој саможивости. Утемељено је на нашем личном начину живота, који мислимо да је мој начин живота исправан и да то воли Бог. Никако да се окренемо око себе да видимо, да ли то, тај мој начин живота не ремети живот онога поред мене. Имати пријатеља, заиста значи волети. Ми људи често више волимо, што каже наш народ, онога иза брда, али никако да волимо онога који је поред мене. Тако да толико далеко одлазимо, да нећемо чак ни да идемо у Цркву, где иде онај мој комшија. То је заваравање себе и духовна погибао браћо и сестре. Ми не можемо да волимо онога преко брда, ако прво не заволимо овога поред себе. А заволети овога поред себе, значи смирити се и опростити. Кажем, сви ми имамо пријатеље своје, и хвала Богу што је тако. И нас пријатељи воле и ми волимо пријатеље, тако би требало да буде. Та љубав према човеку или пријатељу, не сме да буде емотивна. Та љубав треба да буде као начин живота. Да кроз тај живот ми потврђујемо то”. “Нема веће љубави него да свој живот положимо за ближњег свог. Ко је од нас спреман да положи живот свој, почевши од мене? У мислима хоћемо дати живот за ближњег, е то је мало теже. Али коме је тешко? Ономе ко је саможив. Права родитељска љубав је равна са Божијом браћо и сестре. Али и ту родитељи греше. Давајући превагу љубави свом дететом заборављају на Бога. И забораве да је то дете у ствари дар Божији, а не твоје толико. Дакле, сви ми волимо некога и бивамо вољени. Али нико браћо и сестре, не може нас тако волети, па чак ни отац ни мајка, колико нас воли Бог. И то је Он највише потврдио, што је из те љубави према човеку се родио, живео на земљи, трпео све. Као што и поједини људи данас трпе. Дао живот, за човека, за људе и васкрсао. Е то је оно што је Господ потврдио, да нема веће љубави, да који живот свој положи за другога”. Извор: Епархија шумадијска
  8. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служио је јуче, 25. јуна, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, а наредних дана боравиће и служиће и у другим светињама на Косову и Метохији. Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански. Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих: „Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“ Истичући да Литургија јесте Сабор, предукус вјечнога Сабора Царства небескога, Епископ Атанасије је подсјетио да руски богослови истичу да бити православан значи држати Сабор са Свима светима у срцу своме и у храмовима својим. „Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“ Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика. „Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“ Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога. „А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика. Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“. Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце…. На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Ону­фри­ја Ве­ли­ког и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази: „Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије прославкио небеског покровитеља. - Поздравно слово Патријарха српског и орден Светог цара Константина Служењем Свете архијерејске Литургије на празник Преподобног Онуфрија Великог, 15. јуна 2019. године, у Успенском храму знамените Кијево-печерске лавре - древне колевке монаштва и духовности, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије обележио је своја два значајна јубилеја: 75. рођендан и 5-годишњицу устоличења на древну кијевску катедру. Том приликом, Његовом Блаженству су саслуживали: митрополит одески и измаилски Агафангел, митрополит хустски и виноградовски Марк, митрополит каменец-подољски и городокски Феодор, намесник Кијево-печерске лавре митрополит вишгородски и чернобиљски Павле; председник одељења Спољних црквених послова УПЦ митрополит бориспољски и броварски Антоније; митрополит дњепропетровски и павлоградски Иринеј,митрополит ровенски и острожски Вартоломеј, митрополит туљчински и брацлавски Јонатан, митрополит тернопољски и кременецки Сергиј, митрополит николајевски и очаковски Питирим, митрополит хмељницки и староконстантиновски Антоније, као и велики број свештеника и свештеномонаха Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, као званични представник Српске Православне Цркве свечаностима је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније, викар Патријарха спрског и старешина Подворја Српске Цркве у Москви. Молитвену радост за Његовим Високопреосвештенством су поделили и остали представници помесних православних Цркава: митрополит картагински гМелетије (Александријска Православна Црква), митрополит вострски Тимотеј (Јерусалимска Патријаршија), митрополит сингапурски Сергије, егзарх за Југоисточну Азију (Руска Православна Црква), Митрополит корсунски г. Антоније (Руска православна црква), митрополит зугдидски г. Герасим (Грузијска православна црква), Митрополит ловчански г. Гаврило (Бугарска православна црква), митрополит томасоски Исаија (Кипарска Православна Црква), Архиепсикоп прашки Михаил (Православна Црква Ћешских земаља и Словачке), епископ гајновски Павле (Пољска Православна Црква), архимандрит Атанасије (Јанош) (Румунска Православна Црква) и протојереј Назарије Полатајко (Православна Црква у Америци). На Малом входу,је Блажењејши Митрополит Онуфрије архиепископа ровењковског и свердловског Пантелејмона наградио титулом митрополита, док је у чин архиепископа увео ректора Почајевске богословије епископа шумског Јова, Епископа ивано-франковског Серафима, епископа овидиопољског Аркадија и епископа јужненског Диодора. Празничну проповед после читања Јеванђеља о подвижништву Преподобног Онуфрија Великог одржао је митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У име клира и верника Украјинске Православне Цркве митрополит одески и измаиљски Агатангел је честитао Високопреосвећеном Митрополиту Онуфрију значајне јубилеје, уручивши му високо одликовање Украјинске Православне Цркве - орден Светог и благоверног кнеза Владимира Великог. Високо одликовање СПЦ митрополиту кијевском Онуфрију – орден св. цара Константина На предлог Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве је Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију доделио високо одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог цара Константина. Ово одликовање „за ревносно и пожртвовано служење у љубави, као и за истрајну, храбру, постојану, достојну и исповедничку одбрану јединства свете Православне Цркве Христове“ Његовом Блаженству је уручио епископ моравички гАнтоније, викар Патријарха српског. Том приликом је епископ Антоније прочитао и поздравно слово Његове Светости Патријарха српског Иринеја, упућену митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију поводом његове 75-годишњице рођења и 5-годишњице устоличења на кијевску катедру. У своје лично име, владика Антоније је митрополиту Онуфрију уручио икону празника Силаска Светог Духа на апостоле. За време богослужења, заједно са хоровима Кијево-Печерске лавре, одговарао је и хор из Србије. . Поздравно слово патријарха српског Иринеја упућено митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију Ваше Блаженство, Блажењејши митрополите кијевски и све Украјине г. Онуфрије, љубљени у Христу Брате и Саслужитељу! Целивајући Вас у љубави у Христу, срдачно и топло Вас поздрављам. Итекако ми је драго [toимам ту могућност да Вас поздравим данас са духовном свечаношћу Вашег Блаженства - успоменом на Вашег небеског покровитеља. Данашњи празник је дан прослављања Ваших духовних напора и дан успомене на Ваше монашке завете чистоте, светости и молитве, које сте примили. За сваког монаха тај дан је попут одсјаја долазеће неисказане небеске радости, коју је Господ припремио за све оне који Га љубе (1 Кор 2,9). Ви сте ступили на пут монаштва у годинама док сте се учили у mосковским духовним школама, у обитељи Свете Тројице код Преподобног Сергија Радоњешког, великог руског подвижника, који је молитвом и светошћу живота ујединио руски народ. Тамо сте узрастали како би се затим вратили у родне крајеве и донели духовни дар Преподобног Сергија у западне земље древне Руси, на земљу Черновцов и Буковини, где сте достојно провели архијерејску службу и одакле сте били изабрани на кијевску катедру, мајку свих руских градова. У Српској Цркви Вас познају као изузетног архипастира који данас, на челу више хиљада нових исповедника православне вере, храбро одолевате пред непријатељима Православља. Украјинску земљу је погодило велико искушење вере, бола и туге. Међутим, како наше смирење лично и наш Свети Синод и сви архипастири Српске Цркве, тако и сво наше монаштво, свештенство и сав благочестиви наш народ, верујемо у Христову победу и молимо се за спасење Свете Руси, чије је срце град Кијев. Нека би Господ дао да Ваша паства изађе из те страшне борбе овенчана славом и духовно ојачана, као што јој и приличи у њеној благодатној обнови, части и величини. О томе се моле и пoворке светих Божјих угодника на небу и о томе се молимо и дви ми недостојни овде на земљи. Нека би Вам "Подвигоположник" Господ даровао духовну радост и телесну снагу, како би на многа и блага лета исправно управљали речју истине Христове на свештеном трону кијевске крстионице. Ваш сабрат и самолитвеник, Вашег Блаженства увек предани и у љубави Христовој Сабрат и Саслужитељ, Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ, Председник Свештеног Синода Епископ моравички Антоније подсетио на став Српске Цркве о ситуацији у Украјини После свечаног обележавања два значајна јубилеја: 75. рођендана и 5-годишњице устоличења на древну кијевску катедру Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније дао је изјаву за украјинске медије. Владика је подсетио на званични став Српске Православне Цркве о ситуацији у Украјини: „Ми не познајемо другу Православну Цркву у Украјини осим оне на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Према томе, никакве структуре које су формиране од стране Константинопоља ми не признајемо.” Према његовим речима, оно што је једна помесна православна Црква учинила (у овом случају Константинопољска), ниједна друга није признала. Једино могуће решење поменуте ситуације јесте дијалог. Извор: Подворје Српске Патријаршије у Москви
  10. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, бесједећи на „Видовданским вечерима“ у Затону код Бијелог Поља, пред црквом Светог Јована Крститеља и Претече, казао је да „такву пошаст, каква је данас у Црној Гори нијесмо доживјели ни од једног непријатеља у историји, јер ниједан непријатељ није одузимао наше светиње“. – Било је рушења светиња и страдања, али ниједна окупаторска власт није прекњижила наше светиње на било коју државу, него су биле и остале Божји домови. Оно што је било остаје и нико није хтио себи да присвоји. У овом времену имамо тај грдни наум, да оно што је божије, Богу посвећено и што је црквено и свето, да нека власт, и то атеистичка власт и партијска памет, са свим својим ограничењима и фанатизмом хоће да преузме и да располажу како они знају да располажу, бесједио је Епископ Јоаникије, који је одговорио на „бригу власти о заштити културних добара у Црној Гори“. Било би, како је навео, боље да народу дају одговор на питање шта је са покраденим културним благом из цетињских музеја, ко их је опљачкао и гдје је завршило. –Нестало је више од 2000 културних добара. Наша власт ћути као заливена и није дала одговор шта је било са тим културним добрима. Шта је било са тим културним добром, ко их је попљачкао и где су завршила, упитао је Епископ Јоаникије. Извор: ИН4С
  11. У оквиру циклуса предавања Служење и различите службе у Цркви, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, у четвртак 28. фебруара 2013. године, беседио је пред слушаоцима сабраним у свечаној дворани Задужбине Душана Радића у Суботици, на тему Службе као благодатни дарови у најранијој историји Цркве. Из архиве доносимо звучни запис овог надахнутог предавања. Звучни запис смо преузели са званичне интернет стране Радио Беседе.
  12. Његово преосвештенство Eпископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поручио је данас да је српство мјера људскости и светионик који указује на пут којим ваља поћи. Да бисмо сачували себе, сматра владика, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. Поуку Преосвећеног владике Сергија о томе Какво нам српство треба преносимо у цијелости: Није лако бити Србин, никада није ни било. Да јесте, данас би нас било неколико десетина милиона, били би један од најбројнијих народа у Европи. Али, историјска судба нам је одредила узак и трновит пут, да собом свједочимо оно што јесмо. У нашој прошлости имали смо мноштво непријатеља, које смо, уз Божију помоћ, сопственом снагом надвладали, али смо, готово у сваком времену, највећи непријатељи остали сами себи. Зашто? Зато што смо се одрицали Христа у времену, не марећи за вјечност на коју смо призвани. Због тога су нас разне богоборне идеологије доводиле на ивицу биолошког опстанка. Зато смо падали и посртали, али нас је Божија милост увијек и изнова дизала из праха непостојања, али само онда када смо, свим срцем, завапили Господу, призивајући Име Његово, а Он нам је, као Добри Отац, пружао Своју већ испружену руку, коју у сопственом мраку нисмо видјели. Зато је српство мјера наше људскости, љествица коју треба достићи, циљ којем требамо ићи, светионик који нам указује на пут којим нам ваља поћи, а не нешто што нам је дато само по себи, што не треба заслужити и оправдати сопственим животом. Као што је Христос мјера нашег духовног раста, тако је српство наша национална мјера, наш задатак, циљ и призвање. Није српство мрзити друге, већ вољети и поштовати своје! Није српство пјевати националне пјесме, а заборавити ближње у невољи! Није српство ријечима се гордити, већ чувати своје ћирилично писмо и српски језик! Није српство стицати материјална богатства, а занемарити своје духовно постојање! Није српство зидати цркве и манастире, а послије не ићи на богослужења, занемарити Свету Литургију, не постити постове! Није српство не поштовати родитеље, већ љубављу се одужити онима којима смо дужни биолошко постојање! Није српство имати кума и пријатеља, а заборавити најрођеније! Није српство славити Славу, а псовати Име Божије! Није српство стећи сву науку овога свијета, а заборавити свете претке, који су у мукама и невољама чували име српско и вјеру православну, да бисмо ми били оно што данас јесмо! Није српство обићи сав свијет и монденска љетовалишта, а не видјети наше славне манастире „наших светих цара задужбине“, који су удахнули живот нашој националној души! Није српство угађати себи, а не оставити наду онима који ће доћи послије нас! Није српство живјети порочно, већ чувати своју душу! Није српство критиковати друге, већ исправљати себе! Српство је наша снага, коју тек требамо стећи, а кад је стекнемо знаћемо да можемо и боље и више, да смо много тога пропустили јер смо, умјесто да поправљамо себе, оптуживали друге. Није нам узалуд Арчибалд Рајс, наш освједочени сапатник и пријатељ, рекао: „Срби, чувајте се себе!“ Да бисмо сачували себе, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. У супротном, биће нас све мање, постаћемо све гори, лаж ће царевати на нашим уснама, а среброљубље нашим срцима. Вратимо се себи док још имамо коме, док времена има, док још имамо снаге да се одупремо злу у нама. На то нас Христос позива већ двије хиљаде година. Одазовимо се Његовом позиву, исправимо свако себе појединачно, да бисмо као заједница опстали на немирној пучини постојања. Ипак, звати се не значи и бити! Много је, нажалост, оних који се називају Србима, али суштински то нису, јер су им животна дјела далеко од онога што српство подразумијева. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Дана 24. јуна 2019. године, када наша Света Црква прославља успомену на Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву, у месту Раниловић, надомак Аранђеловца, верни народ је дочекао свога Архијереја заједно са свештенством орашачког намесништва у порти храма Св. апостола Вартоломеја и Варнаве. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање архијерејског намесника опленачког, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја-ставрофора Драгана Јездића, госта из Брчког, архијрејског наменсика орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја-ставрофора Драгомира Кеџића, протонамесника Ивана Теодосића, јереја Немање Искића и ђакона Уроша Костића, Стевана Илића и Александра Бабића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По прочитаном Светом Јеванђељу, Епископ је присутне вернике поучио беседом. Епископ Јован је своју проповед започео речима: “Где се служи Литургија, невидљиви Бог је увек присутан”. Подсетио нас је још и да је основно начело молитве благодарност. “Господ нас обилно дарује својим даровима, а на нама је да Му кроз свој живот искажемо захвалност на тим даровима, јер требамо да живимо живот достојан Бога, достојан правог хришћанина. Најпре бисмо требали да се запитамо да ли ми заиста живимо исправно и да ли Богу показујемо поштовање и благодарност за благослов који смо добили од Њега? Прави пример исправног живота треба да нам буду Свети апостоли, јер су они ти који су ревносно проповедали и ширили реч Христову. Дарови које су апостоли добили од Господа су да болесне лече, васкрсавају мртве и многе друге, а те дарове су добили на дар и Господ их саветује да их на дар и дају. Господ им је рекао да ће моћи да стају на змије и скорпије али да им неће наудити и та вера са којом су они то носили са собом им је био основни покретач. Данас, када бисмо ми покушали тако нешто, спречила би нас сумња, она сумња која нас спутава, али ако искрено верујемо у Бога ту нема никаквог места сумњи”, поучио је Епископ Јован. “Свети апостоли су гарант наше вере”, каже Преосвећени Владика, “јер су они ти који су Господа видели и опипали, који су Његови сведоци. Апостоли су били одушевљени тиме да им се и демони покоравају, али их је Господ подсетио да не треба то да им значи већ чињеница да су њихова имена записана на небесима. Тамо где влада љубав, ту нема места страху, јер љубав припада ономе који верује”. Епископ нас је подсетио да обратимо пажњу на свој живот јер онако како сејемо, тако ћемо и пожњати. Извор: Епархија шумадијска
  14. У недељу Прву по Педесетници, 23. јуна 2019. године, када наша Света Православна Црква прославља и молитвено се сећа Свих Светих угодника Божјих од постања до данашњих дана, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски протојереј Бранислав Стојановић, парох коловратски јереј Небојша Јовановић и ђакон Горан Крстић. Разјаснивши присутнима одељак из Јеванђеља који је прочитан на данашњој светој Литургији, Преосвећени је указао на то да су свети угодници Божји, које данас прослављамо, својим живљењем овде на земљи на најбољи начин показали и доказали истинитост јеванђелских речи. – На прво место Јеванђеље поставља богољубље а на друго човекољубље. Ако је сав наш живот постављен под овим правилима – најпре богољубље а онда човекољубље, онда ће он тећи хармонично, исправно, биће нам пријатан, и постићи ћемо добре плодове у њему. Чак ако би наш живот био и тежак, а увек је тежак, свеједно би био пријатан за живљење. Тако пријатан да би смо се увек за њега определили. Из Богољубља се рађа човекољубље. Ко није способан да воли Бога тај не може да воли ни људе око себе. Онај ко себе везује за Бога, смешта себе у Бога, везује себе за Бога мишљу и срцем, чини да тиме и Бога смешта у себе. А смештајући Бога у себе постајемо бескрајни, свемоћни, јер смо у себе сместили Бескрајног и Свемоћног. Доказ за то су свети угодници Божји које данас прослављамо. – Они су својом љубављу и мишљу привезали себе за Бога и посветили Њему. Они су сав свој живот посветили томе да би служили Њему и на тај начин су постали слични Њему. И Бог их је прославио у вечности, беседио је Преосвећени Епископ. Старешина храма Светог Василија Острошког, отац Игор, позвао је све да у суботу 29. јуна дођу у пријепољски Дом културе где ће бити одржана свечана видовданска духовна академија, на којој ћемо се сви заједно подсетити на свете косовске мученике, како би прославили Бога и свете Његове и на тај начин учествовали у подвигу поста, који је пред нама. Извор: Епархија милешевска
  15. Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет
  16. Првог петка по Духовима, 21. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио храм Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради где је одслужио свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Милош Коцић, апсолвент Православног богословског факултета. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Својом беседом Епископ је пoучио сабране вернике рекавши: “Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости која је по Богу, као и о томе како би хришћани требало да живе јеванђељским животом да би тако светлели животом по Христу и да светле онима који су у тами. Сваки човек који је без Христа борави у тами. Господ је дошао ни због чега другог него да спасе човека и творевину. Хришћанима није било лако да сведоче Христа. И сам Господ Христос када је слао ученике Он им није обећавао да ће им бити лако, већ је говорио да ће их мрзети цео свет, зато им и каже: “Ево шаљем вас као овце међу вукове”. Треба да будемо мудри и да тражимо мудрост од Бога, да не мудрујемо самим собом. Дух Свети ће научити човека, а да би човека Дух Свети научио шта треба да ради и да чини, он треба да се труди да живи Духом Светим. Ако човек жели Духа Божијега Он ће њега стално подизати. Ко претрпи до краја тај ће се спасити, а трпети треба стално, са благодарношћу. Ако човек одступи од јеванђелских врлина и подвига онда је он одступио од стазе Божије, од покајања и спасења. Христос браћо и сестре, никоме не намеће спасење, али треба да знамо да се спасава само онај човек који личним подвизима учини Спаситеља душом своје душе, животом свога живота. Ми не смемо да се ослањамо само на милост Божију, јесте Бог милостив, али морамо учинити нешто од себе, да покажемо жељу да желимо да се спасемо. Таквим људима Бог даје и силе и моћи, али човек никад не сме да буде сигуран, јер баш онда када човек мисли да је духовно јак, мора да зна да не сме да се ослања на себе, већ се мора уздати у Бога. Зато Господ каже да ће се спасити онај који претрпи до краја. Човек који живи по Богу изгледа као луд онима који живе у свету. Много је зла у свету и много је лоших навика у нама због којих нам се чини да не можемо да испунимо заповести Божије, али није немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика. Ако би се човек нпр. одрекао навике пијанства онда би спознао лепоту живљења у трезвености. Наше је да направимо први корак, тада нас Господ препознаје и помаже. Бити луд Христа ради, то је подвиг који доноси спасење. Зато Господ изабра луде да посрами мудре. Свако знање које не води Христу, то знање човеку није на спасење. Који буду луди Христа ради, такви ће се људи на крају радовати, јер је Господ рекао: “Радујте се и веселите се у онај дан јер је велика награда ваша на небесима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  17. Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”. Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге. Извор: Епархија шумадијска
  18. Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”. Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача. “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије. Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју. “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности. “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја. Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала. “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.” Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву. “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији. Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао: “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост. У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо. Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира: “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу. Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје: “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити. “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика. Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Господо хришћанска, eво нас у Тајни празника Св. Педесетнице. Ево прилике да уђемо у тајну језика Цркве и да откријемо себи и свету, опет и изнова, сву лепоту празничног доживљаја. Време празника открива нам прво јављањe свештеног времена. Свештено време - то је време Цркве, и за његов извор може се сматрати дан Св. Педесетнице. На тај начин религиозан и побожан човек, за разлику од оног који у потпуности живи световним, секуларним начином живота, он живи у свештеној садашњости, која би се могла упоредити са есхатолошком стварношћу. Нерелигиозном човеку је неприступачно ово тајанствено осећање литургијског времена, па су услед тога за њега неприступачне и више пројаве духовне културе. Појава Педесетнице неоспорно сведочи да је храм место освештања, доживљаја свештенога времена. Зато је Црква Саборна, односно васељенска, а не национална Црква. Од чуда гласолалије започиње Црква, чиме ће се окончати њен ход кроз историју - носећи универзалну поруку и поуку. У земаљском шаренилу и разноликости, сва човечанска историја сведочи о богатству културе. Можемо слободно поновити речи Господње "да Дух дише где хоће", стварајући велика дела културе и уметности. Силазак Светога Духа има свекосмички значај, и светодуховска и хришћанска култура надахнута је тајном Педесетнице. Речи Оца Јустина уводе нас у суштински однос богослужења и иконе, те теме која говори о основи црквене културе. Ево речи оца Јустина: "У богослужењу Цркве сви догмати - све истине Откривења, изражени су у молитви, преображени у молитвена искања - да би добили с Неба благодат за остварење..." И заиста, ове речи о. Јустина, у тајни данашњега празника непрекидне Педесетнице - сведоче "да је све у Св. Тајне и богослужења обучено." Извор богослужбеног надахнућа је у овоме празнику, који траје у току читаве црквене године. У центру свих молитава је Св. Служба - та тајна "Заједнице Светога Духа", док све стихире, тропари, кондаци и целокупно богослужбено правило сведочи о доживљеном, препеваном Јеванђељу, што је у ствари, живи благодатни живот Цркве. Све се преображава молитвом у душе наше, у живот наше Вере. Истинска методика изграђивања духовности и њенe законитости, за сва времена предата је од Апостола и Светих Отаца. Овај опит указује на јединствени Пут који води у Живот Вечни. Празник Педесетнице је празник Св. Тројице и празник Духа Светога, који је говорио кроз пророке и чини изузетна дела Божија. Овај празник нам показује и указује на наше учешће у светотројичној тајни живота, у тајни Јединства - која је утемељена на једномислију и љубави, која је начин Тројичнога постојања. Дан Педесетнице је дан када је рођена Црква - почетак непрекидног силаска Духа Божијега у хришћанској димензији људске историје. Од тога времена па све до данас, силаском и силом Духа Божијег ствара се и преображава свеколика култура... Дух Свети који је учествовао у првобитном стварању, сада актуализује у центру новог стварања, довршавајући тајну Домостроја спасења. Крајњи циљ је спасење и обожење. Овде се ради о васељенском догађају унутарњег преображења све творевине. Празник Педесетнице и његова икона нас позива на унутарње погружавање и сагледавање света у светлости Христовој. Икона Педесетнице из перспективе вечности, позива на превазилажење хоризонтале и свих историјских принципа. Сви они који су уградили себе у вечни план тајне Цркве и њенога постојања, они чине тајну иконе Педесетнице. То су богоносни Апостоли и Оци Цркве као "трубе Духа Светога." Сви они су нам открили и благовестили пуноћу благодатних дарова Духа Светога. Зато икона сведочи свештено смирење и свечано испуњење завршнога тренутка стварања Цркве. То унутарње значење празника ми смо дужни да чувамо, негујемо и откривамо народу Божијем и свету. Снага унутарњег јединства различитих дарова у заједничком облику и ритму црквенога живота не потврђује се у једнообразности, већ напротив, то одсуство унифицираности и њихове различитости одговара унутарњем смислу празника. Зато у нашој Цркви ни један дар не искључује други дар, нити пак поклапа или доминира. Све ово нам указује на тајну повезаности живота и учења. У том смислу желимо нагласити сав значај личног дара у свим даровима које Црква баштини, а који су основа Јединства Цркве. Бити јак у православном Јединству значи да можемо да сведочимо пред светом који жели само економско уједињење. Ово је значајно за мисију Цркве међу народима и свету према коме смо окренути и где увек има изазова и нове јеванђелизације, јер "свет који у злу лежи," тражи спасење и трага невидљиво за Богом. Поготову нисмо далеко од искушења да постанемо "захвални гостопримци" секуларизованом друштву, које аплаудира људима Цркве када се служе аршином ћесара и световним тенденцијама унутар православног света. На крају, хоћу још једанпут да нагласим садржај иконе Педесетнице с једне стране, и с друге стране богослужбених речи, чија је подударност очигледна. То смо видели у овом скромном излагању. И ево тих речи, речи светодуховског молитвеног богословља, којим се надахњујемо у ново-старим околностима наше мисије у новој регионализацији економске заједнице Европе и чувању свога идентитета и православне културе у тим интеграцијама. ..."Све даје Дух Свети: Точи пророштва, производи свештенике, неуке учи мудрости, рибаре преображава у богослове, саставља законску установу Цркве... Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру истиниту... У пророцима си нам објавио пут спасења, и у Апостолима нам засија благодат Духа Твога, Спасе наш. Певамо Пресветога Духа, који просвећује и освећује душе наше. Свети бесмртни Утешитељу Душе, који од Оца исходиш и у Сину обитаваш..." *Беседа изговорена на дан Свете Педесетнице, 2009. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву. Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле. Као Епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Има један рођендан који је веома значајан за спасење рода људског. То је Духовдан – рођендан Цркве Христове, који се слави у 50. дан по Васкрсењу Христовом (отуда Педесетница). На тај дан, Дух Свети је сишао на апостоле у облику огњених језика. Док су апостоли били сабрани на молитви у Јерусалиму, налет силовитог ветра је ушао у кућу и Свети Дух је испунио сваког од њих, дајући им моћ да говоре на свим језицима света и да их разумеју сви људи. Јер, као што у људском телу ништа не бива без душе што је у њему, тако ни у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У ствари, Црква је непрекидни Духовдан, Дух Свети је стално у њој као бескрајна животворна сила. И он непрекидно силази кроз сваку Свету Тајну, кроз сваку свету врлину, кроз свако Богослужење, кроз свако „Господе помилуј“, кроз сваки христочежњиви уздах. У суботу 15. јуна, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму у Крагујевцу са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије уочи празника Силаска Светог Духа на апостоле. На сам дан празника Силаска Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године, свештенство и верни народ дочекали су Преосвећеног владику Јована испред владичанског двора и у литији су ушли у храм, где је служена Света Архијерејска Литургија, у којој је Преосвећени Владика у својим арипастирским молитвама, призвао благослов Божији и благодат Духа Светог и Животодајног на верни народ. У наставку Литургије служено је вечерње Недеље Педесетнице, приликом којег је Епископ изговорио три молитве пред сабрањем верних који клече. То су молитве које узносимо Богу са покајањем, у којем ћемо живети до следеће Пасхе. Приликом читања тих молитава верни народ и свештенство су плели венце од траве и цвећа. Извор: Епархија шумадијска
  22. Страдање је одредило нашу историјску судбу, жртвом смо себи и другима показали, и још увијек показујемо, да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Патња се дубоко укоријенила у нашу националну душу. Српска књижевност саткана је од бола, туге, патње и прогона, али и жеље да се надживи свака од пошасти која нам је одредила земаљски пут. Зато знамо да смо живи док страдамо, да смо Христови док нас распињу, да смо Господњи док нас прогоне. Сваки нам је дан борба за голи опстанак, да јесмо и да нас буде, да баштинимо баштину својих предака, да вјерујемо исто онако као и они чија крв тече нашим венама. Зато нам је важно Косово, да нас буди и разбуђује из дубоког сна данашњег конформизма, гдје је важније имати него бити, гдје је важније уживати него живјети, гдје је прихватљивије трошити него стварати… Постали смо ендемична врста, коју не прихвата логика данашњег Новог Вавилона. Због тога нас мрзе они који за то разлога немају, због тога нас прогоне они које смо задужили… Због тога смо, поред Распетог Косова, добили Ново Косово – Црну Гору, некад земљу славних Петровића, земљу Светаца и јунака, а данас државу која би да нас из темеља раскући, да нам поништи трајање, да нас искоријени са тла из којег смо поникли. Због тога молитвено вапијемо Светом Петру Цетињском, Василију Острошком, Арсенију Сремцу, Стефану Пиперском, Јовану Владимиру, те многим другим, знаним и незнаним угодницима Божијим, да пробуде нашу заспалу браћу из кошмарног сна у којег су их увели лажни душебрижници; да се пробуде и врате себи, својим коријенима, и њиховој и нашој Црној Гори, којом смо се, све до скора, с правом поносили, називајући је Српском Спартом. Сви ми, којима је Црна Гора у срцу, сви ми који уснама и срцем свакодневно призивамо молитвену помоћ Острошког Чудотворца – Светог Василија, патимо и страхујемо, молећи Свемилосног Господа, да се не пролије ниједна кап братске крви, да не завлада омраза међу истима, да се поврати љубав међу потомке оних истих предака, који су ту исту Црну Гору бранили од Турака, чувајући своје светиње, храмове и гробља, па чак и онда када се битка чинила унапријед изгубљеном. Прошлост Црне Горе је наша историјска читанка, наш понос и путоказ, док је данашња Црна Гора једна од најтамнијих страница наше слободорске, светосавске и страдалне историје. Не дозволимо да та страница затамни вијекове поноса и славе, вијекове вјере и жртве, а свако од нас, у љубави Божијој, дужан је да помогне да наша заблудјела браћа схвате да гонећи Српску Цркву заправо прогоне сами себе, да суде својим прецима и да своје потомке лишавају прошлости којом треба да се, с правом, поносе. По ријечима Светог Петра Цетињског: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ Дужни смо Светом Василију, и никада му се нећемо моћи одужити, јер сам Светитељ, исцјељујући све и свакога, вјерујем, плаче због нас. Његових суза нисмо достојни, његову милост нисмо заслужили, јер смо, вољом трећих, покидали ланце братске љубави. Тројичиндански сабор један је од вапаја наше Цркве и народа, нашег митрополита и наших епископа, али и свештенства, монаштва и вјерног народа, да се злу истином стане у крај, да се љубављу заустави лавина мржње. Зато ниједан Србин у Црној Гори, ма колико му данас тешко било, не смије се осјећати сам и усамљен, јадан и понижен, јер је васколико српство, иако фрагментирано вјештачким границама, заједно је у истој жељи – да се очува мир, да се сачувају светиње које су чувале нас, ма гдје се налазили. Јер, све док пати макар један Србин на Косову и Метохији, или данас у Црној Гори, ниједан други Србин, гдје год се налазио, нема право да се осјећа срећним, јер као што каже Свети Апостол Павле: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ“ (1. Кор. 12, 26-27). Нека би дао Господ да опет и изнова васкрсне братска љубав у Српској Спарти – Црној Гори, да се разбраћена браћа опет врате себи и својим коријенима, а ми их дочекајмо братском љубављу, оним истим жаром као што је Отац дочекао Блудног сина. У супротном, оствариће се она народна изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара!“ Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  23. Благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, на Духовски понедељак, 17. јуна 2019. лета Господњег, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму свештене обитељи манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у Београду. Његовом Преосвештенству саслуживало је бројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и других епархијâ наше помесне Цркве. У наставку Свете Литургије, Владика Иларион је служио четрдесетодневни парастос новопрестављеног схиигуманији Анастасији, која се у Господу упокојила 8. маја 2019. лета Господњег.
  24. NE MUČI SEBE! Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!" U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj? Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla. U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi. U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke. Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo. Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio. Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj. Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome! Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe. Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe. Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao. Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu. Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane. Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu". Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi? Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima. Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin. Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)
×
×
  • Create New...