Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1112 results

  1. Празник Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан свечано је прослављен и ове 2019. годинe Господње у манастиру Милешеви. На бденију у навечерје Празника, 6. јула, милешевско сестринство је постало богатије за једну сатрудницу и сапутницу на путу спасења. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије замонашио је искушеницу Добринку, давши јој монашко име Параскева. Као Пастир добри словесног стада Христовог, Епископ Атанасије је монахињи Параскеви упутио речи охрабрења и наде на њеном избору: – Монашки пут значи настојање да се у потпуности испуни, оствари у свом животу, Јеванђеље Христово. Дати монашка обећања значи свесно се супротставити грешним стихијама овога света, свесно ступити у борбу против грешних стремљења у себи самоме и у свету у којем живимо a који, као што је речено у Светом Писму, у злу лежи. У таквом свету монах настоји да потпуно испуни Јеванђеље Христово живећи по другим принципима у однoсу на овај свет и у односу на грех, по принципима љубави, доброте, правде и свих у Богу врлина, настојећи да врлину држи као закон свога живота. Знајући да је Господ Христос увек са нама на путу спасења и да помаже свима који тим путем ходе ми смело полажемо такве завете које си ти вечерас дала. – Богољубље је та сигурна врлина која нам помаже да остваримо све оно што Господ од нас тражи. Ако ставимо себи у задатак да остваримо љубав према Богу ми добијамо снагу да пребродимо свако искушење, да испунимо сваку Божију заповест. А да би нам било лакше да све то остваримо потребно је што чешћe читати Јеванђеље, читати Свето Писмо, оно што су апостоли записали о Господу Христу, о Његовом животу и састрадавању са свима, о Његовој љубави према нама. Јер кад приметимо колико Он нас воли биће нам много лакше да ми Њему узвратимо на Његову љубав, поучио је Епископ Атанасије. На сам дан празника, 7. јула 2019. године, традиционални Ивањдански сабор почео је молитвено, како и приличи, Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у храму Вазнесења Господњег милешевске обитељи. Саслуживали су духовник манастира Милешева архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. За певницом је својим складним појањем одговарало милешевско сестринство, увећано за једну нову сестру. Спасова црква је била испуњена верујућим народом пријепољског краја, а многи су били и причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Да би употпунио радост празника и да би упутио правим путем сабране, Епископ Атанасије је у беседи појаснио на који начин и зашто је потребно да прослављамо свете угоднике Божје: – Треба да се увек трудимо да упознамо оне личности које празнујемо. Празновати, пре свега, значи упознати се, дружити се и зближити се са оним кога прослављамо. Празник је ту да би нас обогатио духовно, да постанемо јачи и мудрији тога дана, да бисмо након тога могли живети за вечност, да би могли живети успешно и часно на земљи као људи. – Шта нама доноси познанство, упознавање са неким личностима? То зависи од онога кога упознајемо. Одређене личности могу нас заробити и упутити странпутицом за цео живот и унесрећити. А има људи са којима се срести значи изаћи на прави пут, упознати се са Истином. За то се на дане празника упознајемо са правим личностима које славимо да нас не би ветрови овога живота могли лако носити десно и лево. Владика је укратко изложио шта је у Јеванђељу Свети апостол Лука написао о Светом Јовану и његовом животу: – Свети Јован рођен је са једним циљем, да објављује Господа Христа, да упућује на Њега својом руком, да о Њему говори, зато што је Христос Спаситељ света. И да на такав начин људе усрећује тако што ће их упознати са Господом Христом. – Свети Јован је био тако близак Богу да је назван пријатељем Божјим. Какав је наш однос према Богу? Јесмо ли ми пријатељи Божји? То је лако препознати. Пријатељ је спреман, ако затреба, и свој живот дати за пријатеља. Сам Свети Јован нам је указао како да и ми постанемо пријатељи Божји. Покајте се, јер се приближило Царство Божје, саветује нам он. А то покајте се значи преусмерите се, преусмерите ток свога живота. Окренимо се од греха и кренимо путем врлина, постанимо онакви каквим Бог жели да нас види, јер је срећа управо у нашој блискости са Богом који може учинити да живимо за вечност и који то чини, поучио је присутне Епископ Атанасије. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито које су припремиле милешевске сестре у славу Божју и част Његовог угодника Светог Јована Претече. Потом су сви присутни са својим Епископом пошли у манастирску гостопримницу где је приређено послужење и дружење како и приличи оваквом саборовању код наших светиња и прослављању дивних светитеља Божјих. Извор: Епархија милешевска
  2. Рођење Светог Јована Претече, храмовна слава манастира Јовања, и ове године протекло је у знаку велике молитвене свечаности. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља Епархија ваљевске и шабачке, Митрополије аустралијско – новозеландске и Грчке Православне Цркве. По Литургији, преломљен је славски колач и начињен литијски опход око храма. Добри јовањски домаћини архимандрит Михаило (Биковић) и сабрат му Арсеније приредили су славску трпезу, коју су песмом улепшали козаци из Русије. Међу учесницима сабрања био је и популарни глумац Милош Биковић, који већ неколико година успешно ради у Русији и Србији. “Свети Јован је гледао кроз Стари завет и видео грех и смрт. Позивао је на покајање, јер је видео долазак Христа Господа, Који ће узети све грехе света, приковати их са Собом на крст и васкрснути”, рекао је Владика Милутин. Извор: Радио Источник
  3. На Видовдан у вечерњим часовима, Његово Преосвестенство Епископ банатски г. Никанор стигао је у Митрополију Клужа. У Саборном храму високог госта дочекао је Високопреосвећени Митрополит г. Андреј. У пратњи владике Никанора налазили су се протосинђел др Клеопа Стефановић, протођакон Игор Станковић и свршени богослов Трајан Бундра. Сутрадан, када је Румунска Православна Црква прослављала празник Светих апостола Петра и Павла, архијереји Андреј и Никанор су служили свету Литургију у манастиру Ребра Парва, који прославља свете апостоле као манастирску славу. На Литургији је узео учешће велики број свештенства, монаштва и верног народа. У својој беседи епископ Никанор је истакао братску повезаност српског и румунског народа поменувши да у Епархији банатској живи тридесет хиљада Румуна и да су односи са Румунском Православном Црквом јако значајни. Приликом повратка у Клуж архијереји су осветили гробљанску капелу у селу Кашеју, а затим су посетили Православни богословски факултет Ницолае Иван. Епископ Никанор је, са пратњом, наставио пут до Орадије, где га је у храму Светог апостола Андеја дочекао протојереј-ставрофор Василије Бота. У недељу другу по Педесетници, епископ Никанор је служио, са благословом надлежног епископа Софронија, свету Литургију у храму Светог апостола Андреја уз саслужење чланова пратње и братства храма. Извор: Епархија банатска
  4. У трећу недељу по Духовима, на Празник Рођења Светога Јована Претече и Крститеља Господњег, 24. јуна/7. јула 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, јеромонаха Поликарпа (Трајковића), сабрата манастира Свете Тројице у Љубовији, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: У данашњем дану прослављамо два Празника у једном, двоједини празник, недељу, Васкрс у малом, и Празник рођења Светог Јована Крститеља. Наш народ тај празник назива Ивањдан. Спаситељ нас учи да не бринемо шта ћемо јести и у шта ћемо се оденути. Животни идеал који нам изгледа неостварљив и скоро утопијски, испунио се у животу светих Божјих угодника, а посебно у животу Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Спаситељ света Га назива ,,највећим рођеним од жене", а његова Личност управо јесте слика долазећег Спаситеља света. Он није сам себи циљ, он је непрекидно најављивање доласка Господа Исуса Христа. Свети Јован Крститељ то потврђује када говори: ,, Ја нисам Христос, него глас вапијућег у пустињи, и нисам достојан одрешити ни ремена на обући Његовој." Живећи најскромније у пустињи, хранећи се дивљим медом и биљкама, доказао је да је итекако могуће, и преко потребно да човек најпре тражи Царство Божје и правду његову, а да му се све остало Љубављу Божјом, придодаје... Извор: Епархија бачка
  5. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Свете мученице Агрипине, 6. јула, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, крај моштију Светог Нектарија Егинског, које су од 4. јула биле изложене на поклоњење вјерном народу. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Током Литургије вјерници су приступали да се поклоне и цјеливају честицу моштију великог светитеља и исцјелитеља Нектарија Егинског. Помазивао их је освећеним уљем из Манастира Светог Нектарија са Егине протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, чијим трудом и љубављу се, уз помоћ бројних приложника и добротвора, у Никшићу подиже Црквено-омладински центар са параклисом Светог Нектарија. Архипастирском бесједом обратио се владика будимљанско-никшићки, који је казао да су сви свети исти по Божјој благодати и милости којом су се надахнули и која их је укријепила, послије њиховог упокојења учинила мошти чудотворним. „Божја благодат која дјелује преко моштију Светих угодника Божјих је иста, али сви свети се по нечему разликују, сваки појединачно. Када читамо житије Светог Нектарија Егинског оно је слично житију Светог Василија Острошког, али и много различито и нарочито. Свети Василије Острошки трпио је притиске, углавном, од иновјерних, исламске и римокатоличке вјере, а Свети Нектарије трпио је, понајвише, биједе и клевете од својих“, навео је владика Јоаникије. Овај Божји угодник, по владичиним ријечима, оклеветан је за многе гријехе, али је све то претрпио христолико. „Зато што је његово име толико било блаћено за вријеме живота, а посебно зато што је трпио на правди Бога, што је све подносио са благодарношћу, славећи име Божје и молећи се за своје непријатеље, Бог га је прославио великом светошћу и великим чудесима. Он се показао у нашем времену као љекар од најтежих болести, душевних и тјелесних, нарочито од рака“, бесједио је Његово преосвештенство. Поред моштију Светог Нектарија Егинског исцијелили су се многи, а они који се нијесу исцијелили добили су, нагласио је владика, духовну снагу да носе тешку болест са благодарношћу. „Свети Нектарије Чудотоворац Егински даје утјеху и снагу, он кријепи вјеру у душама људи, а та вјера привлачи Божју милост, као што каже Господ када исцјељује оне који му приступају: Вјера твоја поможе ти“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Зато је велики благослов и радост за Црквену општину Никшић долазак моштију Светог Нектарија Егинског, које Саборни храм походе трећу годину за редом. Њему у част у Никшићу се подиже Црквено-омладински духовни центар. „Тиме свједочимо да смо у Цркви сви једно и да нам је Свети Нектарије близак, иако није од нашег рода, него од јелинског. Светитељ и угодник Божји коме ријеке поклоника долазе са свих страна, сви православни су поред његовог ћивота заједно, и сви су браћа и сестре у Христу. Обједињује нас Дух Свети Који нас препорађа, просвјетљује, уздиже, прави од нас Цркву Божју једног народа Божјег, новог Израиља“, рекао је владика, закључујући да је Бог многе дарове дао Светом Нектарију Егинском због његове вјере и молитвености. „Био је велики богослов, велики духовник и пјесник. Колико само у пјесми Агни Партене, коју је испјевао Пресветој Богородици, има вјере, умиљења, колико је био смјеран пред ликом Пресвете Богородице и пред Њеним заступништвом. Како је Њу прослављао, славећи оваплоћење Христово, а преко њега, славећи Бога Живога, Пресвету Тројицу. Бог му је дао велике и неисказане дарове због његовог трпљења и његове вјере, силу Духа која је побиједила све замке људске и демонске на овом свијету“, закључио је владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Мошти Светог Нектарија Егинског на поклоњење вјернима биле су изложене од 4. јула, а из никшићке Саборне цркве испраћене су данас око 12 часова. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  6. Дана 5. јула 2019. године, када наша Света Црква прославља успомену на преподобну мати Анастасију, мајку Светога Саве, верници у селу Копљари код Аранђеловца, прославили су своју храмовну славу дочекавши свога Архијереја у порти храма. Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану су саслуживали: архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставpофор Миладин Михаиловић, протојереј Миливоје Старовлах, протонамесник Александар Миловановић, протођакон Иван Гашић и ђакони Стеван Илић и Александар Бабић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По прочитаном Светом Јеванђељу, Епископ је присутне вернике поучио беседом. Епископ Јован је своју проповед започео честитањем празника и храмовне славе подсетивши да је човеку најпотребнији Бог, јер је човек круна Божијег стварања. “Требамо бити благодарни Господу, али не, ми не само да нисмо благодарни, већ смо Господа Христа и разапели. Човек је желео да буде као Бог. Нису човеку довољна добра којима нас Бог обасипа, већ уместо да будемо благодарни, ми се дижемо против Бога. Света Литургија на којој смо окупљени је заправо благодарност, захвалност Богу и из благодарности узносимо принос Богу. Ако у нашим срцима нема Бога, онда смо отворили врата нашега срца за онога другог, за ђавола. Господ нам куца на врата наших срца и на нама је одлука да ли ћемо их ми отворити за Бога”. Епископ Јован нас је подсетио да је данас дан када прослављамо успомену на мајку најлепшег детета међу нама и мајку највећег нашег учитеља Светога Саве. “Богу требамо бити благодарни јер су они наши преци. Мајка Светога Саве, преподобна Анастасија, треба да буде светли пример свим мајкама, како се треба владати и понашати и како треба своју децу васпитавати и којим их путем треба водити”, истакао је Владика Јован. Епископ је још навео да смо сви ми примери једни другима и да зато морамо обратити пажњу на свој живот и да се морамо волети међусобно, јер онај ко каже да воли Бога кога не види, а не воли брата који кога види, тај не говори истину. “Да бисмо били истински срећни, требамо да се молимо за срећу свих, а не само за своју срећу”, поучио је шумадијски Архипастир. Извор: Епархија шумадијска
  7. У суботу, дана 06. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Преосвештеном Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакони Предраг Јелић и Срђан Лукић. Овом приликом Владика Херувим увео је у дужност првог пароха даљског протонамесника Немању Клајића, досадашњег пароха мирковачког. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се свештенству и сабраном народу пригодном беседом . По одслуженој светој Литургији радост заједничарења пренета је за трпезу љубави. Извор: Епархија осечкопоска и барањска
  8. У четвртак 4. јула, када наша Света Црква прославља Светог Јулијана Тарсијског и преподобну мати Анастасију Српску, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленићу поводом славе манастирске капеле која је посвећена Светој Анастасији. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Мирослав Хаџи-Поповић, протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић, протојереј-ставрофор Сава Арсенијевић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Мирослав Филиповић, јеромонах Тихон, протојереј Драгослав Цветковић, протонамесник Иван Јовановић и протођакон Иван Гашић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали припадници певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени се обратио присутнима рекавши да сваки родитељ, било телесни или духовни, има жељу да му људи кажу да су његова деца, добра деца. Поштена, ваљана и честита. Као народ каже, сваки родитељ има жељу да му дете буде боље од њега. Сваки родитељ ће у детету видети свој лик, оно што је уградио у њега. То би на првом месту требало да буде вера у Бога и хришћанске врлине. Али исто тако прави родитељ ће видети и недостатке и осетиће једну горчину у својој души да је његовим пропустом дете постало такво какво јесте. Зато је битна кућна атмосфера. А да би дете било добро прво корен мора бити добар. Од доброг корена се рађају добри плодови, али постоје и изузеци. Али ако корен није насађен у Христу, у Цркви, у светим оцима, онда се он суши. Посебно је Преосвећени нагласио да ако родитељ није васпитао себе у духу Цркве нема васпитања деце. То дете ако нема кућног васпитања ни са једном дипломом не може да надомести. Проблем је и то што се родитељи, у највећој мери, одлучују за једно, можда два детета и то дете држе под стакленим звоном. Праве од њега идола, и уместо да са дететом служи човек Богу он служи идолу. Најгоре је кад родитељи не схватају да су деца дар Божији, него мисле да су деца њихов дар. Зато не умеју да заблагодаре Богу за тај дар. Свако од нас греши када каже да ће се окружити са једном или две особе које су му подобне, мислећи да му ништа друго не треба. Зато су нам празне куће, празна села, празни манастири. Јер нећемо да се жртвујемо за другога, а поготово јер нећу да имам другога који није по мојој вољи. Данас живимо време када је све бесмислено, када немамо смисао живота. Људи данас смисао живота виде у овоземаљском, а тек споредно им понекад дође оно духовно. И зато, како нам каже данашње Јеванђеље, једни ће се сврстати међу ових пет мудрих девојака, а други ће се сврстати са оних пет лудих девојака. Да ли Господ назива човека лудим? Не у оном смислу болесно лудог човека. Али сваки човек који не спрема себе за Царство Небеско јесте духовни лудак. Он ћерда свој живот. И када је дошао Жених, њихова се светиљка угасила јер нема ничег доброг у њима и остале су пред затвореним вратима. Неко би се запитао да ли Господ затвара врата Раја? Не! Човек је тај који затвара врата раја, одбивши да послуша Бога због своје гордости. Јер хоће да себе уздигне изнад Бога. Човек је затворио врата Раја, али Бог својим оваплоћењем их поново отвара, да ми сами бирамо хоћемо ли их држати отворена или ћемо их сами затварати. А све ово нам открива да ли ми размишљамо о вечности, што је све чинила мајка нашег Светитеља, Светог Саве. Имала је разлога да се горди, да буде саможива јер је била жена владара. Али је све она гледала у свом животу као служење. У Цркви се све гледа кроз служење, колико служиш другоме толико стављаш себе на степенике Царства Божијег, а ако не служиш ниси још почео да се пењеш на степенице које воде у Царство Небеско, како каже један Свети Отац. Она је сву себе припремала за Царство небеско, али својим припремањем спремала је и своју децу. Она је светиљку коју је Бог запалио у њој чувала и пренела на своју децу. Свако од нас има ову свећу у себи, коју ми треба да чувамо од зла и греха, као што чувамо пламен свеће од ветра, а нарочито од самих себе. Зато се и каже да је живот на земљи непрестано спрема за живот вечни, чему нас учи и данашње Јеванђеље и Света Анастасија. Свети Оци зато кажу да живећи на земљи мислимо о небу. Онај човек који овако живи, за његову душу преподобни Јустин Ћелијски каже да се његова душа онебесили. А душа која није осетила Христа у себи, та душа полуди, кажу Свети Оци. Све што не уђе у Христа неће бити спасено. Већ сада у нама почиње или рај или пакао. Ми се опредељујемо, али смо ми већ опредељени јер смо крштени и постали хришћани. Али је сада битно да останемо у вери, јер ма колико добро семе засејали, ако је поред корова пропашће, ако се не одржава. Воће ако се не орезује подивља, тако је и са људском душо, ако није са Богом подивља. Опадне му вера. На самом крају епископ је нагласио да се Света Анастасија украсила свим овим врлинама и живела је да би се причешћивала живим Хлебом који са неба силази. Имала је она искушења и невоља, али је она била у Христу и са Христом. Одвоји ли се човек од Христа тада он пропада. Преосвећени је позвао да се помолимо сви, и очеви и мајке, да нам Света Анастасија да снаге и моћи да васпитавамо своју децу у духу Цркве у духу вере. По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, после чега је након отпуста литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска
  9. У четвртак, 4. јула 2019. године, када црква прославља Светог мученика Јулијана Тарсијског и Преподобну Анастасију Српску, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Калудри. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће верног народа. Речима архипастирске поуке сабранима се обратио владика Јоаникије честитајући празник Преподобне Анастасије Српске. Освештан је и преломљен славски колач поводом имендана мати Анастасије, игуманије манастира Калудра. Извор: Српска Православна Црква
  10. „Закон о слободи вјероисповијести је неуставан, јер не поштије одвојеност Цркве од државе. Иако је уставом загаранатована равноправност вјере, власт је одлучила једино да одузима храмове и манастире Митрополији црногорско- приморској, док је са осталим вјерским заједницама потписала споразуме који гарантују њихову имовину, казао је Његово преосвештенство Eпископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије у „Српској кући“ у Подгорици. Преосвећени је поводом 800 година Српске православне цркве, синоћ говорио на тему „Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека“. Дотакао се начина добијања аутокефалности, затим укидања Пећке патријаршије и периода (1766. године), када је Митрополија црногорска, као једина столица српских архијереја и слободни дио Пећке патријашије, чувала тај континуитет. Говорио је и о актуелним проблемима, неправдама којима је изложена наша Црква и вјерни народ, и злом науму црногорске власти у виду закона о слободи вјероисповјести, наглашавајући да ипак имамо довољно снаге, коју Бог даје да не заборављамо оно што је главно, а то је да благодаримо Богу на свему, па и на искушењима која нас сналазе. Појаснио је начин и услове који су потребни да би једна Црква добила самосталност. „Кроз искушења, уколико знамо да их носимо како ваља и побјеђујемо, ми се спасавамо и увјенчавамо овом привременом, али и оно што је најважније, вјечном славом“, казао је одмах на почетку излагања владика и додао да је аутокефалност Српске православне цркве дала плодове који су оплеменили наше вјекове и биће, историју и културу. Нагласио је да је 800 година од хиротоније Светога Саве и истовремено 800 година од аутокефалности СПЦ велики, знаменити и један од најзначајнијих датума у нашој историји. Објаснио је да аутокефалност наше Цркве није само сплет неких околности, већ плод дугих деценија и вјекова духовног и културног успињања. „Имали смо и светитеље и храмове, културу и писменост и прије Светога Саве“, казао је Преосвећени владика и подсјетио на Светог Јована Владимира, Мирослављево јеванђеље, Немању – оца Светога Саве..Већ тада смо се позиционирали као просвећен хришћански народ који у ризницу свијета уноси велике дарове и културу. Како ниједан велики догађај не може бити без одговарајуће личности, тако је и са Светим Савом, који је не само историјска, него светачка личност која је засијала на Светој Гори Атонској као велики духовник и ум, велики градитељ и чувар православне вјере. „Када православна васељена види да је један народ дозрио и да може да чува православну вјеру и јединство духа у свези мира са осталим народима, да његова вјера неће подлећи привременим утицајима ове или оне власти, него ће брод Цркве пловити кроз све валове и ићи правим Божијим путем, као и да се један народ културно утемељио и да рађа духовне плодове, том народу се може повјерити и признати аутокефалност. И то није одвајање него утврђивање јединства!“ Појаснио је да се Српска црква када је добила аутокефалност није одвојила, већ се укључили у православну васељену – заједницу и то са пуним достојанством признатим и потврђеним од свих православних цркава . „То је залог за будуће вјекове који и данас треба да чувамо. И само о таквој аутокефалности се може говорити, а не о некој која је само плод политике и неког владара, као што се то ради у Црној Гори.“ Статус наше аутокефалне Цркве је потврђен тиме што је наш народ ишао Божијом стазом коју је означио Свети Сава, и то не само у вријеме Немањића, него до данас. Осврнуо се на немањички златни период историје на овим просторима и на косовску трагедију, гдје смо се потврдили као народ вјеран својој вјери до крста – жртве. „Ту смо као народ пригрлили Христов крст, њиме се освећивали и везивали за Царство небеско. Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека је косовски стих и познање, скраћено Јеванђеље“, казао је Преосвећени и додао да су те недаће, које су нас сналазиле послије Косовске битке, довеле и до тога да је Пећки трон 100-ак био упражњен. Међутим, ми смо имали снаге да обновимо своју Патријаршију и у доба турског ропства: „Када смо обновили Патријаршију, као да смо обновили своју државу. Имали смо патријарха који је у духовном, али у једном смислу и политичком, био вођа свог народа.“ У том периоду обновљене Пећке патријаршији, преко 200 година, ми смо доказали да смо народ који може да ствара и да се духовно и културно уздуже и у вријеме ропства. Из тог периода имамо велике плодове, дивне светиње и светитеље међу којима је и Свети Василије, Свети Стефан Пиперски. Али долази трагедија 1766. године друго укидање Пећке патријаршије. Њеним укидањем све епископије источно од Саве и Дунава, попуњене су грчким епископатом. Томе се највише супроставила Митрополија црногорско-приморска и Митрополит Василије Петровић. „Када је укинута Пећка патријаршија једина столица српских архијереја која је остала испод Саве и Дунава је Митрополија црногорска. И ту је тајна славе коју има Цетиње до дана данашњег. Цио српски народ испод Саве и Дунава, на неки начин, се везивао за Цетињску митрополију. Она је била као неугашена свијећа. Митрополија црногорска је остала слободни дио Пећке патријашије и чувала тај континуитет.“ Митрополија црногорска сав свој капацитет је уложила у обнову Пећке патријаршије, односно Српске православне цркве у и кроз историју њени митрополити увијек су били њој потчињени. Она је чувала искру слободе Пећке патријаршије и са радошћу је дочекала обнављање и уједињење 1919. и 1920. године. У новије вријеме, приметио је владика, да се интезивно ради на промјени идентитета Црногораца, мада тај процес траје одавно: „Многи су радили на промјени црногорског идентитета, нарочито браћа Хрвати, јер су их укључивали у својим теоријама у корпус хрватског народа и културе. И не би то било ништа страшно, да немамо и наше несрећнике који су те наказне теорије прихватили.“ Велики допринос томе се дали наши окупатори: Аустријанци који су забранили ћирилицу, Италијани који су преименовали српски језик у црногорски. Осврнуо се и на програм који су Итлијани у току окупације имали и за Цркву: „План је био да Црква црногорска мора бити аутокефална, али не са идентитетом као у доба краља Николе, већ са новим, латиничним и антисрпским. То није прошло, иако је било оних који су то већ били прихватили као, Секула Дрљевић.“ Он је био намјесник окупатора који на Петровданској скупштини прослављао дан „ослобођења од својих предака“ и „улазак у акциону сферу Рима“, што по ријечима владике је слично данашњој реторици када премијер каже да ћемо када донесемо закон коначно ући у западни цивилазацијски простор. Владика Јоаникије је казао да се сјеме које су посијали наши људи, попут Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, развијало и проклијало у вријеме рушења Ловћенске капеле, када се почело опет говорити о аутокефалној црногорској цркви по италијанском концепту У ово наше вријеме, последњих 20-ак година, траје усиљена кампања промјене идентитета по принципу: Црногорци су Срби, али нек се пишу Црногорци због њихове посебности, послије иде Црногорци су Црногорци, али нису антисрби: „А сада се формирала једна дружина, да је основна карактеристика мржња против српства, мржња и борба против предака, борба против Његоша, и то траје много дуго.“ Црногорске власти почетком овог вијека су унајмиле једну америчку лобистичку кућу за измјену идентитета Црногораца и то баш у вријеме увођења химне Секула Дрљевић: „Сада имамо прилику да гледамо како партија хоће да оснива Цркву, и то коју?! Аутокефалну! Ништа мање. Па шта ће им двије?Једну су формирали, регистровали, плаћају је, подигли су неке храмове, то је оно што партија може да направи и сумњам да би из другог покушаја направили нешто боље.“ Истиче владика да је тај пројекат смишљен у врхушки партије, и да Мило Ђукановић сматра да се мора обновити „црногорска православна црква“ и као аргумент истиче принцип етнофилетизма. „Ако ишта зна из ове тематике, онда мора да зна да је етнофилетизам од стране Цркве осуђен као јерес, а он то истиче као позитивну страну!? Господин Ђукановић, упућујући се у теолошку терминологију, истиче и да се не може дозволити да постоје неке прекограничне епархије (три). Ваљда је мислио и на Епархију будимљанско-никшићку, мада она не прелази границе Црне Горе, али је на сјеверу о којем он мисли само кад су избори.“ Говорећи о усклађености предложеног закона о слободи вјероисповијести са Уставом, владика је нагласио да Устав Црне Горе, као и у већини европских земаља, прописује да су Црква и држава одвојене. „Свуда се у Европи промовише сарадња између државе и Цркве, дијалог на добро народа. И ми заступамо увијек и сада оба начела: да су Црква и држава одвојене и да се успоставља сарадња и дијалог између Цркве и државе… Али дијалога нема, нити је држава заинтересована за дијалог који прописује ЕУ, континуирани, транспарентни и институциионални дијалог.“ Запитао се Епископ Јоаникије како се може говорити о одвојености државе и Цркве, кад држава хоће да Цркви узме све: „Држава хође да буде господар, да потчини и чак уништи Цркву! Ту се више не ради о нама свештеним лицима као поједницима, ради се о светињи, о Цркви, Дому Божијем. Како овај закон поштује начело одвојености државе и Цркве, ако хоће да узме оно што је црквено!? То је пљачка!“ Иако је уставом загаранатована равноправност вјере, власт је одлучила једино да одузима храмове и манастире Митрополији црногорско – приморској док је са осталим вјерским заједницама (Католичком црквом, Исламском заједницом и Јеврејима) потписала споразуме који гарантују имовину тих заједница, казао је Његово преосвештенство Eпископ Јоаникије. Додао је да Митрополија црногорска приморска нема ништа против тих споразума. Напротив, она их подржава и сматра да би такву врсту споразума потписала и МЦП. Међутим, са свештенством Митрополије о томе нико не разговара, него се предлажу прописи који омогућавају отимачину њене имовине: „Ако вам неко отима кућу и преписује на себе, ту нема никавих правила, ту мора доћи до сукоба. Наравно, држава као структура која располаже силом може да нас позатвара, протјера, побије, али не може очекивати да ми то икада прихватимо.“ Казао је да нико никада није доводио у питање поријекло имовине Цркве, а сада се држава бави тиме, иако постоје ктиторске повеље и разна друга свједочанства о завјештањима и куповини. Наглашава да многи из свијета говоре о питању поријекла имовине врха наше власти, те би требало и то провјерити, па онда и Цркву, ако је сумњива, казао је Епископ Јоникије. Осврнуо се и на поједине изјаве премијера Душка Марковића, који кад говори о закону о слободи вјероисповијести, каже да све цркве и манастири као културна добра морају да се воде на државу: „Културно добро може бити у приватном власништву, а до сада у Црној Гори је највише културних добара било у власништву Цркве и то је свака власт до сада признавала. Држава има право да региструје културна добра, да води рачуна и помаже власницима културних добара и да се по том питању успостави нормална сарадња, нарочито када се ради о светињама.“ Затражио је од државе одговор шта је са несталим културним благом из Народних музеја, јер је према тврдњама поједних запослених нестало око 2000 вриједних регистрованих експоната, али се ти подаци заташкавају. Примјетио је Епископ Јоаникије да се овдје пријети и то са партијских скупова и на такав начин се приступа оснивању или утемељивању „аутокефалности црногорске цркве“. „Нема ништа гротесније, антиевропскије, него покушај неке партије да прави своју цркву. Они говоре да је овај закон, који очигледно крши Устав Црне Горе, а да не говоримо о међународним правним актима који прописују и регулишу ову материју, који је закон о отимачини црквене имовине, храмова и светиња, проевропски и да ће таквим потезима коначно ући у тај жељени и хваљени круг цивилизованих западних народа.“ Иако све то подсјећа на Секуле Дрљевића улазак Црне Горе у акциону сферу Рима, ово је још горе и злокобније, упозорава владика, јер је он био појединац у рукама власти, а овдје је цијела организована дружина која је на власти. Најсрамније је ипак што ово раде заједно са Хашимом Тачијем. По његовом мишљењу циљ је да се овдје направи модел да Хашим Тачи и Харадинај по истом моделу препишу све српске светиње на Косову и Метохији на лажну државу Косово: „Овај закон о су заједно правили са Хашимом Тачијем. Тамо је направљен нацрт закона о културним добрима гдје се изричито каже да цркве и манастири, као културна добра, припадају држави и зато су се наше власти опредјелиле да помогну и гласале да лажна држава Косово буде примљена у Унеско, да би на такав начин стекли легитимитет да могу да узму српске цркве и манастире као културна добра и да их препишу на лажну државу Косово.“ Преосвећени је казао да је и раније било оваквих покушаја унијаћења, криза у нашем народу у историји тако да ово није ништа ново, али јесте злокобно: „Није ово само нека прича државе да ће преписати цркве и манастира на себе, али ништа се неће промијенити! Не, ово је удар на православље, јер колико већ раде на промјени идентитета овога народа и није се успјело. Дакле 30% њих се храбро изјашњава као што су се њихови преци изјашањавали, нијесу мјењали идентит. Цио тај инжињеринг још није успио, јер треба измјенити и направити партијски вјеру са проусташким садржајем Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, највећих изрода које је овај народ родио, и да се са њима поистовјетимо.“ Има између оних који се изјашњавају као Црногорци доста оних који размишљају исто као и ми, то смо видјели ових дана док сакупљамо потписе, примјетио је владика: „То је наш добри и поштени свијет, многи тих људи је дало свој потпис иако се изјашњавају као Црногорци.“ Епископ Јоаникије је нагласио да су нападнути Црква, вјера и храмови те се ствари морају именовати правим именом.Овога пута нападнуто је православље и наша вјера и морамо се томе супроставити. Онај ко то уради данас потврдиће да је хришћанин и да брани своју вјеру „У таквој смо прилици, несрећним временима, али у овом времену ко сачува образ тај је заиста прави хришћанин и прави човјек. Надам се да ћемо ми, сљедећи наше претке и поштујући завјете и завјештања наших највећих људи кроз нашу историју и ријечи Светога Саве, Његоша, Светог Петра, Светог Василија, и овог пута сачувати душу и наше светиње. Да ћемо спријечити ову неправду која се организује против сопственог народа од стране наше несрећне власти“, поручио је на крају свог обраћања Његово преосвештенство Eпископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Епископ Рашко-плризренски Теодосије данас је служио Св. Литургију у храму Св. Василија острошког у Лепосавићу уз саслужење свештенства храма. У својој беседи, Владика је обавестио вернике да се при овом храму данас отвара добротворни пункт који ће пружати помоћ најугроженијим лицима и породицама у овом делу Косова. Он је вернике подсетио да не можемо да се само уздамо у помоћ људи овога света, колико је важно да се уздамо у помоћ Божију, као што су то чинили наши славни владари, који су живели у тешка времена и чинили оно што је угодно Богу. Владика Теодосије нагласио је да Црква остаје уз свој народ и да ће се чинити све што до нас стоји да олакшамо живот нашег верног народа у постојећој кризи. Поред већ два отворена добротворна пункта: при храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици и манастиру Бањска ово је трећи добротворни пункт Епархије Рашко-призренске где се најугроженијим грађанима, који не могу другачије да се снабдеју ,деле најосновније намирнице којих врло мало има у продавницама због тешке хуманитарне ситуације. Тренутно се деле намирнице из резерви народних кухиња Епархије Рашко-призренске док не пристигне додатна помоћ. Епархија Рашко-призренска 2. јула ове године обратила се епархијама СПЦ, појединцима и фирмама добротворима да се укључе у хуманитарну акцију како би се ублажиле последице несташице основних прехрамбених артикала у продавницама на северу Косова, што је изазвано седмомесечним таксама приштинских власти које онемогућавају нормалан увоз робе из централне Србије. Епархија је обавестила све који су вољни да помогну да прилоге за наше добротворне пунктове могу да уплате на рачун Епархије Рашко-призренске http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/uputstvo-kako-uplatiti-prilog-preko-eparhije-rasko-prizrenske-za-ugrozeni-narod-na-kosovu-i-me Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  12. Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона. Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже). Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“. Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа. Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019. У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере. Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем. Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ. Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света. Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14). „Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста. Извор: Теологија.нет
  13. Његово Преосвештенство Епископ жички г. др Јустин, служио је на дан преподобне Анастасије српске, 04. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у српској царској лаври манастиру Студеници, која чува мошти ове угоднице Господње, сазнаје Радио "Слово Љубве". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Епископу саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво наше Свете Цркве, које су са пуно љубави дочекали игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић) са братијом и бројним верним народом. "Све што овде данас доживљавамо јесте доживљавање Речи Божије и самога Господа Бога који у светима почива“ рекао је између осталог Епископ Јустин. Давши пример Савла који је од гонитеља Христа постао његов следбеник и учитељ народа, Владика је указао да се "искушења јављају када познамо Господа и живимо по Његовом закону". Извор: Радио Слово љубве
  14. У понедељак, 02. јула 2019. године, када Света Црква прославља Св. апостола Јуду и Св. Јована Шангајског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин. Саслуживали су му протонамесник Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали Србски православни појци из Београда. Преосвећени владика је у беседи истакао светитељство као идеал и основни циљ хришћанског живота. Бројни светитељи којима се Црква кроз векове украшавала сведоче нам да је тај циљ достижан, јер они нису неки ликови из бајке, већ жива реалност Цркве. Они су савршени хришћани, христоносци, носиоци вечног живота; различити по много чему, заједничко им је да су све њихове мисли и дела, читав живот пре Христови него њихови сопствени. Сваки светитељ је доживљено Јеванђеље. На Божије људе, чији је основни циљ спасење и улазак у вечност, устремљене су и нечисте силе и људи, јер овај свет неће Царство Божије. Црква је увек била и биће гоњена. Но, не треба се бојати гоњења, јер што год је Црква била више гоњена, све се више красила светима својима који блистају непролазном славом. Међутим, људи често бивају гоњени и мучени својом гордошћу, сујетом, трошећи снагу и енергију на непотребне ствари, вођени овоземаљским циљевима, а једини циљ хришћанина је спасење и вечни живот. Св. Јован Шангајски нам показује да је светитељство мера и данашњих дана, учи нас да, кад се човек узда и ослони на Бога, може узрасти у меру раста Христовог, јер му Бог даје снагу, док је уздање у себе далеко од хришћанског идеала. Бог у свако време и у свакој епохи шаље светитеље који нас уче како да негујемо лик Божији у себи, по коме смо саздани, и да тражимо спасење у Цркви. Преосвећени владика Јован је по заамвоној молитви пререзао славски колач породици Борић из Београда, која је након Литургије приредила послужење за све учеснике литургијског сабрања. Извор: Епархија шумадијска
  15. Првог дана месеца јула, лета Господњег 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су били оци: протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, и дечији хор нашег храма “Свети Сава”. На данашњи дан, наша света Црква прославља светог мученика Леонтија, који је пострадао за време цара Веспазијана у првом веку. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Данашње Јеванђеље нам говори о љубави између људи, коју нам је Господ заповедио. “А ово вам кажем да љубите једни друге”. О љубави Христовој Преосвећени Владика је започео своју беседу. “Човек би требао на ту љубав Божију да одговори својом хришћанском љубављу. Зашто? Зато што, браћо и сестре, не може човек да каже да воли Бога, а да мрзи човека. Човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. Мржња не упропашћава онога кога ми мрзимо, колико нас који ту мржњу шаљемо од себе. Заиста, човеку је потребно да на Божију љубав одговори човечанском љубављу. Љубав не сме да буде себична, него она која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Ако волимо човека и онога ко зло чини, ми ћемо бити растерећени, а кад види и тај непријатељ да га волимо, он ће казати: ја овом човеку стално чиним зло, а он мени узвраћа љубављу, па ћемо у таквим ситуацијама сачувати и себе од мржње, а тиме и тог човека који нама зло чини”. Преосвећени се у наставку беседе дотакао питања мржње и порекла њеног: “Онај ко мрзи Бога он мрзи све оно што је божанско, а такав мрзи човека Божијега. Дакле, мржња је велико зло, и у стању је да измени човеков разум, да га доведе у такво стање, да човек и када чини зло, он је убеђен да чини добро. Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када ми почнемо да се гневимо, гнев тада рађа љутњу. Када се љутимо, то рађа вику, како каже један свети отац, почињемо да галамимо, а вика производи хулу. Тада почиње да човек говори погрдне речи. Зло никада не може родити добро, јер оно није пут ка добру. Зло се не гаси злом. Насупрот мржњи стоји љубав. Имамо Христа. Он је чинио све зарад човека, васкрсавао мртве, исцељивао болеснике. А како су му људи узвраћали? Злом, толико далеко да је човек дигао руку на Бога”. Владика је упоредио човеков живот са Христовим животом, страдањем и Васкрсењем, где је истакао да: “Човек васкрсава када престане да мрзи. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Зато Господ каже: Љубите и непријатеље своје. Е ту ми клецамо сви. Како да волимо онога кога мрзимо? Ту нас Господ опомиње да волимо своје непријатеље као што је и Он волео њих. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога, а онај који је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Само ако уистину волимо Бога, волећемо човека, јер је човек икона Божија”. Богољубље и човекољубље су неодвојиви: “Не може се доћи до Бога без човека, нити до човека без Бога. Зато Јеванђеље нам каже да је блажен човек који може сваког човека волети подједнако. Није то лако. Али може, ако човек жели, даје му моћ и окрепљује га. Онај ко воли Бога, најпре је заволео брата свога. Ко воли Бога а гњеви се на брата, личи на човека који трчи у сновима. Трчиш а не можеш да побегнеш јер си се везао а ниси побегао од сна. Да ли ми хришћани у потпуности волимо Бога и човека? Бог од нас не тражи ништа више да чинимо према Њему него што треба да чинимо према човеку”. На крају је Преосвећени закључио беседу речима: “Да се помолимо Богу да нам помогне да завлада љубав прво у нама, па да завлада љубав у породици, у селу, држави, цркви”. Извор: Епархија шумадијска
  16. Друге недеље по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин молитвено је учествовао у Светој Литургији у новом храму у Обреновцу, посвећеном Сабору српских светитеља. Приликом Литургије, Владика Милутин примио је Свету тајну причешћа и упутио поучно слово сабранима. “Ми који носимо црну ризу, симбол распећа Христовог и мука Његових, да будемо достојни да нас Господ препозна и, када говоримо свом народу, да народ осети да је то од срца и да је једини пут Црква… Господ је дао слободу и Јуди, који Га је издао. Дао је слободу и Петру да Га се одрекне три пута. Ето, вртоглавог искушења слободе… Ако слободу употребимо како треба, благо нама! Бићемо радосни у овом свету, чак и ако нам ране задаје, јер знамо да смо на правом путу – закључио је Владика Милутин. Будући да је у току Петровски пост, велики број верника заједно са својим духовним оцем Владиком Милутином приступио је Светој тајни причешћа. Извор: Радио Источник
  17. Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. У недељу 30. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Салуживало је братство ове свете овитељи. Уз благослов верницима владика је беседио о прочитаном јеванђелском зачалу, у коме Господ позива свете апостоле да пођу за Њим и постану Његови ученици. На Његов први позив они су све оставили и кренули за Господом, и свети апостол Петар и брат му свети Андреј, као и свети Јован Богослов и његов брат свети Јаков. До тада само обични рибари, они постају носиоци Христовог јеванђеља. Владика је подсетио да многи верници ово зачало само прочитају кући и о њему не размишљају много, али не треба тако чинити, јер све има много дубље значење и смисао, и зато треба тумачити правилно оно што је прочитано. Јеванђеље је сам Господ Исус Христос, и оно је једино мерило нашег хришћанског живота, јер је оно богомоткривена истина овоме свету. Ако упоредимо себе данас, видимо колико смо далеко од таквог самоодрицања, колико је данас човеку тешко да пође за Христом, видимо да на светим Литургијама нема пуно верника, јер људи данас нису спремни да се одрекну ни један сат свога слободног времена да би дошли на богослужења и помолили се Богу, а да не говоримо о другим унутрашњим много суптилнијим духовним жељама и напредовању у духовном животу, истакао је владика. Када кажемо : „..горе имајмо срца..“, тада све своје мисли и молитве треба да усмеримо ка небу и Богу, који ће нас видети, нас и наша срца и познати и признати као своје. Нека би нас Господ и његова пречиста Богомајка учврстила у вери, нади и трпљењу, у човекољубљу и Богољубљу, и да овај пост свима нама буде на духовно узрастање, радост и спасење – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка
  19. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и ове године био је представник Српске Православне Цркве на Павлији у Верији. Са званичне интернет странице Епархије нишке доносимо фото вест:
  20. У другу недељу по Педесетници – на дан светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, 17/30. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Световазнесењском храму у Чуругу. Да Господ дâ благодат и снагу свима вама који се подвизавате и спасавате заједно са свештенством овога храма, у богоспасаваном месту Чуругу, и нека је свима на радост, корист и спасење ова Литургија, поручио је владика Исихије беседећи по прочитаном јеванђелском одељку. Протонамесника Петра Тривуновића, настојатеља Световазнесењског храма у Чуругу, Епископ мохачки је одликовао чином протопрезвитера. По завршетку Литургије освештан је темељ за нови Светосавски дом, који ће бити саграђен у порти чурушког храма. Овај – за сваку црквену заједницу важан објекат – постојао је до 1968. године, када је продат ради потребе реновирања храма Вазнесења Господњег. По извршеном чину освећења темеља, владика Исихије је пожелео успешну градњу и брзо окончање овог започетог дела. Речима испуњеним благодарењем, отац Петар је захвалио најпре Епископу мохачком, потом братији свештеницима, представницима локалне самоуправе, као и верном народу, на труду и учешћу у овом молитвеном сабрању. Извор: Епархија бачка
  21. На позив Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, у петак, 28. јуна 2019. године, на празник Видовдан, Епископбрегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко, служио је свету Архиерејску Литургију у манастиру посвећеном Светим Арханђелима, у близини града Прокупља. На Литургији саслуживали су свештенослужитељи Епархије нишке и Охридске Архиепископије. По прочитаном Јеванђељу , присутнима се обратио са пригодном беседом Епископ брегалнички г. Марко, а по завршетку Литургије одржан је и парастос за све који су дали своје живота на Косову и Метохији за одбрану православне вере. Касније, у оквиру манастира одржан је и културно уметнички програм на којем су присуствовали и градоначалници и представници војске и полиције из Топличког региона. На крају прославе, за све присутне братство манастира је приредило трпезу љубави. Извор: poa-info.org
  22. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Уочи Видовдана, када црква Лазарица прославља свога ктитора и заштитника светог великомученика кнеза Лазара, служено је свечано бденије, након кога је пререзан славски колач поводом крсне славе хора св. кнеза Лазара. Бденију, које је служио Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством Епархије крушевачке, присуствовало је мноштво верног народа и свештенства града Крушевца. После послужења испред храма одржан је концерт Војног оркестра и хора из Дома Војске из Београда. Прелепо вече окупило је велики број наших суграђана који су уживали у овој прекрасној музици. Славећи победу вечнога живота, и задобијање Царства Небескога, сабрало нас је све и ове године на небоземни сабор у славну Лазарицу да прославимо свете мученике косовске са светим и честитим кнезом Лазаром на челу. На сâм дан празника Видовдана, свету Божанствену Литургију служио је Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством из Епархије крушевачке. Светој Литургији присуствовали су нам драги гости из Црне Горе, а са острва Бешке, мати Фотина са сестрама, као и монахиње из манастира Ковиља код Ивањице, директор БИА господин Братислав Гашић, градоначелница града Крушевца госпођа Јасмина Палуровић и заменица градоначелника Крушевца госпођа Весна Лазаревић. На светој Литургији преосвећени Владика је поучио верни народ веома надахнутом беседом посвећеном светом Кнезу Лазару и његовој љубави према Богу и народу. Након свете службе, предвођени моштима светог кнеза Лазара, литијски смо кренули до централног градског трга – споменика Косовским јунацима, где је служен помен овим светим мученицима. Након овог програма славље је настављено уз Трпезу љубави припремљену у цркви Лазарици, певајући песме светоме кнезу у част и радујући се сусрету једних са другима. Госте смо испратили са молитвеним жељама да долгоденствују на многаја љета, сећајући се речи које су и данас одјекивале Крушевцом да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века. Извор: Епархија крушевачка
  23. На Видовдан 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је на Доброј Води у Вуковару. Преосвештеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим рукопроизвео је апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера у чин чтеца. Владика Херувим изговорио је данас следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење свети дан који нас је данас сабрао овде у цркви свете Петке на Доброј Води да се на првом месту Господу помолимо и принесемо Жртву од свих и за све. Велика је Тајна побожности која се излива из данашњег празника јер биће српског народа у данашње време другачијим очима гледа на ону стварност која следи по Другом Христовом доласку. Видовдан нам открива како ми као српски народ треба да живимо и и у чему је пуноћа нашег овоземаљског живота. Косовски бој увек нам изнова открива Тајну нашега живота. Тај догађај никада не застарева и не губи смисао, чак шта више, сваке године када се у молитвама сећамо овог дана отвара нам духовне очи којима као народ гледамо у вечност. Овај празник јесте празник Вечности, драга браћо и сестре. Кроз Видовдан и личност светог кнеза Лазара нашем народу отворена су Небеска врата и могуће нам је у војевању за Часни Крст да задобијемо Царство Небеско. Знамо како је кнез Лазар уз Божји благослов кренуо да брани своју земљу и народ, своју Отаџбину. Није кренуо као сви други моћници, са машинеријом и оружјем, него са Крстом Божјим. Целокупна војска се причестила у светој Лазарици и након тога су кренули да бране своју земљу. Кренули су да бране Часни Крст, да бране нашу земљу како не би била османлијска већ христоносна и богоносна као што је и данас. У данашњем празнику видимо дубину учења које нам је својим делом пренео кнез Лазар – да живимо Јеванђељем и да држава треба да обитава у Истини Христовој. Ако живимо у Христовој Истини, у Цркви Божјој, онда смо народ христоносни и богоносни, народ који носи крст који је добио на светој Тајни крштења. Тај крст се састоји у томе да у своје ризнице сабирамо врлине, да нам на уму буде Лествица светог Јована Лествичника која нас успиње на гору преображења наше душе. Успињимо се на Гору Преображења. Преображавајмо своје биће. Схватимо да нисмо моћни и силни, него мали и ништавни пред Господом. Када схватимо то схватићемо суштину живота свакога од нас. Свет нас може хвалити, али без Христа у срцу све је ништавно, нема пуноћу. Морамо увек да се угледамо на свете Божје угоднике, јер су они пример како жртвеном молитвом, својим духовним и телесним подвигом можемо достићи небеске врлине. Томе нас учи свети кнез Лазар, да стичемо врлине који је стекао свети Симеон и свети Сава и сви њихови претходници. Свети кнез Лазар учи нас да будемо народ на уском путу Јеванђеља, трновит пут којим ми као народ треба да ходимо. Треба да се на том путу чак и убодемо да бисмо схватили каква је наша одредница у овом животу. Не да останемо у том трњу, него да се уздижемо и увидимо да Бог од нас увек тражи покајање. Једино кроз покајање можемо да очистимо душу да не би обитавала у греху који свако носи са собом, и свештенство и народ. Сви смо грешни људи, сви смо материја и требамо да материју и све оно што носимо са собом приведемо своме Творцу. Пребразимо све на добро како би све било охристовљено и обожено. Тада ћемо знати да смо на правом путу који нас води у Вечни Живот, знаћемо да смо на путу светога Саве, српског кнез Лазара, светог Стефана Штиљановића и свих остали светих угодника. Молимо Бога да на Другом Христовом доласку седнемо са десне стране. На светој Литургији можемо да остваримо пуноћу нашег овоземаљског живота и свега што нам се даје. На светој Литургији пролазимо кроз најдубље Тајне нашег живота, кроз Рођење, Страдање, Васкрсење и увек се сећамо Другог Христовог доласка. У самој етимологији данашњег празника стоји порука да ми као народ можемо да видимо самога Христа, оног Христа којега је видео свети кнез Лазар. У овом празнику можемо видети пуноћу Божје љубави која се излила на све наше војнике, али се непрестано излива и на сав Божји народ. Сви смо ми војска небеска, свети народ који треба да иде своме Творцу и Војсковођи, а то је Господ Исус Христос. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да поделим радост данашњег празника овде на Доброј Води која је заиста духовна оаза нашег народа у вуковарском крају. Даће Бог да тако и остане. Имамо данас прилику да представимо новог пароха, оца Миљена, који ће служити Господу онако како је служио и у претходној парохији. Обилазио сам ту парохију, видео сам како се народ сабира и каква је заједница. Сходно томе донео сам одлуку да отац Миљен од данас буде свештеник овде и да својим трудом и љубављу према својој пастирској служби сабира стадо расејано. Еда би ово стадо опстало и стало са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Надам се да ће људи у личности оца Миљена видети доброга пастира који ће водити стадо ка његовом циљу. Исто тако, данас смо имали ту част да смо апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера произвели у чин чтеца. То је први степен свештеничке службе. Надам се да ће Господ увек бити уз њега, да ће га руководити као и до сада. Годину дана пратим његов живот и његове врлине где сам увидео да је заиста ревностан у својој служби и да је велики љубитељ Цркве. Заиста, ми као свештеници и ви као народ требамо да имамо љубави према Господу и Цркви. Ако немамо љубави према Цркви овај живот нема смисла. Свештенички позив без те љубави нема смисла и претвара се у најамнички однос према Цркви и пастви. Нисмо ми свештеници позвани да будемо само порезници и велики чиновници, позвани смо да служимо. Наше назначење, драга браћо и сестре, јесте искључиво у служењу и давању себе народу. То је суштина наше свештеничке и пастирске службе. Требамо да се трудимо да пројавимо ту жртвену љубав, да наша паства буде сабрана око свога Пастироначалника, Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Господ Исус Христос је узор како један свештеник, један пастир и будући кандидат треба да живи. Треба да буде сведок Јеванђеља, Тајни које су се излиле на овај свет зарад наше Заједнице са Богом. Нека је благословен данашњи дан и наша заједница у Вуковару, заједница која је заиста мученичка али велика пред Господом. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  24. На Видовдан, 15/28. јуна 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, служио је свету Литургију, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: Данас смо се овде сабрали да прославимо један од празника из историје наше Помесне Цркве, који има и тужан и радостан карактер. Христово страдање је изгледало испрва - а тако су мислили и Његови ученици - као пораз, а у ствари је то истинска победа. Свети кнез Лазар је био спреман да физички пораз претвори у духовну победу. Ту његову спремност, народни песник је изразио речима: ,,земаљско је замалена царство, а небеско увек и до века. " И овога пута, поновићу, као и доста пута раније, име једног празника открива његову суштину. Тако је и са данашњим празником који је из 14. века. Пре тога је у данашњи дан прослављан празник Светог пророка Амоса, који је крсна слава кнеза Лазара, и празник Светог мученика Вита који је пострадао за Христа у 4. веку. По њему је данашњи празник и добио име (Вит-Вид). Многи се питају засто славимо погибију Светог кнеза Лазара? Увек је она страна која се бори за ближње своје и за своју отаџбину победничка страна, без обзира ако и на први, спољашњи изглед, та њена победа јесте пораз. Одлука Светог кнеза Лазара могла је бити и да се не боримо са великом силом. Но, то би био погрешан став, став обожавања пораза и прихватања зла као врховне норме. То је духовна некрофилија. Свети кнез је са својом војском и народом изабрао пут страдања за Господа , борећи се за вечне, непролазне вредности Царства Божјег, за које једино и вреди живети. После заамвоне молитве Епископ мохачки господин Исихије, служио је парастос свим нашим војводама и војницима који су живот свој положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Епархија бачка
  25. У манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Видовдан, Свету архијерејску литургију и парастос уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа. У току Литургије Свету тајну миропомазања и крштења примио је мали Лазар Магуд, коме је кумовао Зоран Донковић, и Данијела Селаков, којој је крштена кума била Данијела Вуксић. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраном народу, ријечима пастирске бесједе обратио се владика Методије, који је говорио о значају и смислу жртве косовских јунака. Владика је казао не постоји веће заповијести под капом небеском у коју се сливају све Божанске и Христове ријечи и заповијести, од заповијести о љубави, да слободном вољом љубимо Бога и ближњега свога. „Данашњи празник Видовдан и мучеништво Светог кнеза великомученика Лазара и оних који су ишли с њим и положили живот свој за крст часни и слободу златну није ништа друго него, као најљепши цвијет људскога поштења, опредјељење за слободу и опредјељење за љубав.“ Нагласио је да нама, хришћанима, неки могу да се наругајују због Лазаревог( и нашега) опредјељења да је земаљско замалена царство а небеско увијек и довијека, и да се запитају како овоземаљско, видљиво, опипљиво и реално мијењамо за нешто што је невидљиво и ирационално, неопипљиво, Небеско, фиктивно. „Они би били у праву да није Христос дошао у овај свијет и да није овдје на земљи Његова Црква која говори да је управо то Небеско, највидљивије и најопипљивије, најреалније, једино вјечно и непролазно, док све земаљско долази и пролази. Човјек пролазан, опредјељењем за непролазно и вјечно постаје непролазан и вјечан. Није пострадао Свети кнез Лазар са својим ратницима и војницима да би стекао неку награду или што није волио земаљско, него зато што се опредјелио за оно што је најдивнији израз људске личности и најљепши цвијет људскога поштења, а то је слобода.“ Ако нијесмо слободни не можемо ни љубити, рекао је Преосвећени Епископ Методије и објаснио да бити слободан значи не дозволити да будемо поробљени гријехом и слобода нема цијене: „Ако је цијена и смрт за слободу, онда нека буде и смрт, јер у тој смрти нећемо изгубити слободу. Неће умријети слобода у тој смрти. Једино опредјељење за добро и уклањање од зла ће нас сачувати у слободи.“ Подсјећајући да је једина истинска слобода, слобода од гријеха, владика Методије је казао да је гријех тиме гријех што мрзи безгрешнога, и смрт што мрзи бесмртнога. „Сви они који се заљубе у гријех, мрзе безгрешнога и сви који се заљубе у смрт, мрзе бесмртнога“, рекао владика диоклијски и подсјетио на ријечи Господње: Који Мене гонише и вас ће гонити, који љубе гријех гониће оне који љубе Мене безгрешнога, који љубе смрт гониће вас који љубите Мене бесмртнога. „Једино што Господ Христос од нас тражи јесте да душе наше, као што су сви ови наши храмови окренути ка Истоку, буду увијек и стално окренути ка добру, да све наше ријечи буду добре, да се наше жеље и чежње, буду жеље и чежње за добром и да свако наше дјело буде добро дјело. Да нас Господ, сведобри и свеблаги, удостоји да се уклонимо од зла, да идемо и чезнемо за добрим и тиме будемо и ми јунаци Косовског боја и сљедбеници Цара Лазара на славу Његову а на наше спасење“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. После Литургије одслужен је парастос за пострадале Грбљане, Кртољане, Маињане, Будване, из Понора, Маина и Паштровића, и све пострадале у Косовској битки до данашњих дана. Након парастоса полагања вијенаца на спомен обиљежје, владика Методије је честитао празник и поручио да не смијемо никада више дозволити да се на олтар било које врсте идеје и идеологије принесе оно што је најдрагоценије а то је људски живот, поготово братски: „Сви ови помени и опјела и данашњи дан да нам буду опомена, да се увијек опредјелимо за добро, а никада за зло ни по коју цијену, јер ћемо једино тако бити Светолазаревски, Световасилијевски и Светопетровићевски потомци и њихови насљедници.“ Прослава Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу је настављена уз трпезу љубави и богат културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...