Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1117 results

  1. У понедељак, 22. јула 2019. године, када наша Црква слави успомену на Светог свештеномученика Панкратија, Светог Теодора и Свете мученике гламочке и куленвакуфске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: ректор крагујевачке Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, јереј Александар Зафировић (Епархија рашко-призренска), јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У својој литургијској беседи на одломак из Јеванђеља по Матеју (гл.13, 10-23), Преосвећени Владика је рекао: “Господ својим ученицима каже да је њима дато да знају тајне. О каквим се тајнама тачно ради и коме су заправо ове речи упућене? Ове речи се односе на све људе који су себе лишили гордости и сујете, односе се на оне који ревнују за веру, који ревнују кроз пост, молитву, добра дела. Мало касније писац Јеванђеља каже: “Њима није дато”. Ово “њима” се односи на оне који нису у Цркви и који су далеко од Христа. Ко није у Христу како може да зна шта је у Богочовеку? Знање тајне Христове је дар, дар који се даје, али се никоме не намеће и оно се даје онима који се боре против греха, страсти и онима који чине добро. Јеванђелске речи “ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има”, значе да онај ко буде имао вере даће му се изобилно знање тајни Христових. Свако створење је створено од Бога и има дар од Бога. Наш први дар је наша душа. Да би знали тајне Христове потребно је да будемо искрени једни према другима, јер духовним очима видимо оно што телесним не можемо”. Извор: Епархија шумадијска
  2. Радио Глас Православне Епархије нишке у уторак, 23. јула 2019. године посетили су др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Господин Милета Радојевић дао је ексклузивни интервју за наш радио, у коме је говорио о сарадњи Управе и Православне Епархије нишке и помоћи Управе угроженим епархијама Српске Цркве, посебно на Косову и Метохији и у Хрватској. Извор: Радио Глас
  3. Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски косовско-метохијски г. Теодосије служио је јуче, 22. јула, прву архијерејску Литургију у новооснованом Манастиру Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Пред неколико десетина верника и деце он је говорио о значају Свете литургије као и о нашем приносу Богу који од нас тражи да на његову милост и доброту узвратимо љубављу и служењем према Богу и ближњима. „Зато ми Богу приносимо наше молитве да би Господ нас погледао у нашем подвигу и служењу“, рекао је владика Теодосије, посебно истичући значај новооснованог манастира у који, по његовом благослову, живе настојатељица мати Ирина и монахиња Христина. Осврнувши се на укупан положај нашег народа и Цркве владика Теодосије је рекао да тје амо где се страда Бог присутан: „У страдању се окрећемо према Њему и тражимо од Бога заштиту и помоћ. У време када неки одлазе са Косова и Метохије, не у вери и нади, већ у очајању, нови манастири и Црква су место наде и радости. Тако је овај манастир који је заживео попут свеће која треба да светли свима, укључујући и оне који су далеко ево у ово место сада долазе и они који никада нису чули за њега, захваљујући подвигу наших сестара, њиховој љубави и служењу Богу и ближњима.“ Храм Св. Димитрија подигнут на темељима цркве из 14. века обнављали су епархија и мештани заједно са свештеничком породицом протојереја Саве Шмигића. Храм је живописан, раније је изграђен конак за народ а током протекле године саграђен је објекат за смештај монахиња чију изградњу је подржала Канцеларија за Косово и Метохију. Сестре манастира су за све госте приредиле трпезу љубави. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  4. Његово преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије рођен је у селу Богоштици код Крупња, на Савиндан, 27. јануара 1936. године. Основну школу завршио је у Крупњу, два разреда гимназије у Лозници, Богословију и Богословски факултет у Београду. Две године био је духовник цркве Ружице у Београду, затим парох на Купресу, две и по године професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима, а од 1967. до 1969. године викарни епископ у Београду. За епископа западноевропског и Аустралијско-новозеландског постављен је 1969. године. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, прешао је у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар, откупио за Српску цркву једну већ саграђену цркву. Ту је основао штампарију и издао дела епископа Николаја Велимировића и многе друге књиге верског садржаја. Свети архијерејски сабор изабрао га је 1989. године за епископа Шабачко-ваљевског, а устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Отпочео је градити нови епархијски центар и манастир у Соко -граду. Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међу црквеним састанцима и држао предавања и реферате. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
  5. На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
  6. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј разговарао је 19. јула 2019. године у Вашингтону, током друге годишње Министарске конференције о верским слободама, са државним секретаром г. Мајком Помпеом и амбасадором за верске слободе у Стејт Департменту г. Семом Браунбеком, преноси званична интернет страница Епархије источноамеричке. Током службене посете Вашингтону, Епископ источноамерички г. Иринеј се састао са гђицом Амандом Робинс, заменицом директора Канцеларије са односе са јавношћу Беле куће. Тема разговора је била предстојећа конференција лидера из српске заједнице у Америци, која ће се одржати на јесен у Вашингтону. Такође, епископ Иринеј се састао са председавајућим Српског кокуса у Конгресу САД конгресменом Стивом Стајверсом. У срдачној атмосфери, епископ Иринеј је захвалио конгресмену Стајверсу на преузимању копредседавања Српским кокусом од пензионисаног конгресмена Теда Поа. Епископ Иринеј је имао прилику да посети и канцеларију конгресмена Емануела Кливера, другог копредседавајућег Српског кокуса. У срдачном разговору, епископ Иринеј је обавестио оба конгресмена о обнављању годишњих састанака лидера из српске заједнице у Америци. Састанци ће се одржавати у Вашингтону, главном граду САД, где ће учесници имати прилике да разговарају са члановима оба дома Конгреса и другим представницима власти о текућим питањима и проблемима српске заједнице у САД и у другим деловима света где живе Срби. Епископ Иринеј је токомо разговора истакао званичне ставове Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и локалног Црквеног сабора Eпархија Српске Православне Цркве у САД о проблемима српског народа и Српске Цркве у региону. У раду Министарске конференције о верским слободама у Вашингтону учествовао је и први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова г. Ивице Дачић чије излагање се налази на интернет страници Министраства спољних послова Републике Србије. Извор: Српска Православна Црква
  7. Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка. У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима. Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења. Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и изгубио све стечано до тада. Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка
  8. У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема. Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити. За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе. Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено. Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.” Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом. Извор: Епархија шумадијска
  9. О Дарвинизму и Теорији еволуције Део други Отворићу у причама уста своја, казаћу сакривено од постања света. (Мт. 13, 35. Псалам 49, 4; 78, 2). Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији (Мт. 13, 37). Заговорници дарвинизма су повредили свети Символ Вере у свим његовим слојевима: тријадолошком, христолошком, антрополошком, еклисиолошком, пневматолошком, есхатолошком, ... Бога Оца Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог дарвинисти су искључили из Символа, Они су искључили Сина Једносушног Оцу кроз Кога је све постало, и рекли су да Он по своме вазнесењу на небеса није могао да седне одеснују Оца, Даље, по њиховој логици размишљања Дух Свети се не може сапоштовати нити сапрослављати са Оцем и са Сином, не може бити животворан, ... не ни Творац човека по образу и подобију Божјем; као ни Онај који је учинио да се Логос оваплоти од Њега и од Марије Дјеве и да постане човек. Заговорници дарвинизма су отишли даље од свих религија и јереси укључујући и ислам; религија које нису доводиле у питање стварање света од стране Бога, па су и Христа помињале (ислам). Свако мигољење из замешатељства које су нам дарвинисти и заговорници Теорије еволуције приредили, и при том многобројне у њ погрузили, све дубље и дубље открива његову гностичку позадину. То да она нема никакве суштинске додирне тачке са црквеним Откривењем и Предањем. Рецимо да их нема са овим јеванђелским исказима: Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. (Кол. 1, 16). Јер Његов и род јесмо (Дјела 17, 28); Његов род! Не род приматов! А план појаве и стварања човека текао је овим правцем: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи. И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их (Постања 1, 26-27). Дакле човек је директним тројичним чином створен, а не у међуфази током чијег трајања би се одиграо трансфер од примата до човека. Томе човеку биће намењена и ова компетенција: Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу венчао си га, поставио си га господаром над делима руку својих, све си метнуо под ноде његове, овце и волове све, и дивље звери, птице небеске и рибе морске, што год иде морским путевима (Псалам 8, 5-8). Најпре је човек упоређен с анђелом, што ће рећи да је он изначално био биће светлосно и сунчано, и да је све било метнуто под ноге његове, укључујући и претпостављеног примата, или манкија. Уђимо зато што дубље у срж библијске ктисиологије: Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани, и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15, 47-8). И опет: Није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских (1. Кор. 15, 39-41). Бог речју својом: Да начинимо човјека по своме лику, себи слична, ... (1 Мојсијева 1, 26) најављује потоње: стварање човека по лику оваплоћеног Бога Сина чији ће лик бити обликован Духом Светим путем осењења и конституисања елемената тела Пречисте Дјеве Марије, како је Бог осенио и Адама и како га је иконизовао ликом Христовим; Христовим-Који ће уствари бити Архетип Адамов или његов Кенуриотип-Кенотип-Девтеротип. На почетку стварања човека беше умни и сунчани Адам У Првој књизи Догматских списа светога Григорија Нисијскога аутор уводног текста епископ Тијатирски и Великобритански Атинагора (Кокинакис), бавећи се темом стварања света и првочовека истиче да чулно опазива бића обухватају све што је видљиво: елементе природе, животиње, биљке, птице и друго. Но божанска сила обједињује ове две категорије бића и благоизвољева да оне богозаједниче. Зато безоблична земља приликом саздања човека прима мешавину умног и чулног, то јест при узимању праха земаљскога и удувавања у њега даха живота. То је и тренутак настанка мешавине умне и чулне природе која ће бити у међусобној саобразности (в.: О саздавању човека, PG 44, 129C; такође Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 32). Беочуг или карика што спаја две супротне природе, умну и чулну јесте човек (в.: Исто, 32). Свети Григорије Ниски приступио је излагању својих ставова у виду вежбања ума, са намером да се умом приближи иперватичном или трансцендентном стању живота првородног човека. И шта је спознао? То да човек јесте богообразан и обдарен бестрасним блаженством и могућношћу заједничења у Богу. Он украшава природу божанском лепотом која се у њему огледа. Наличан је анђелима, јер тада када се појавио није било ни старости, ни детињства, ни болести, нити невоље ... (в.: О души и васкрсењу, PG 46, 148. О саздавању човека, PG 44, 188-189). Тело првородног човека није било напаћено попут данашњег, него је било тело попут тела Господњег на Преображењу или по Васкрсењу. Оно је постојало између чулног и умног – као поседник оба својства. И није било једносушно са кожним хаљинама, какво ће постати по сагрешењу. По речима Панајотиса Христуа првочовек је у односу на историјског човека, или човека искуства био богообразан, а самим тим и слободан и способан да заједничи у слави Божанскога Прволика, с обзиром на то да је његово тело било сунчано и светлосно, што је опет било својствено богодоличним особинама Прволика (в.: Панајотис Христу, То Антхропинон плирома, ката тин дидаскалиан тоу Ниссис Григориоу, Периодикон Клирономиан, Солун 1972, т. 4, стр. 41. Такође К. В. Скоутери), Синепеиаи тис Птосеос каи Лоутрон Палиггенесиас, Ек тис Антхропологиас тоу Агиоу Григориоу Ниссис, Атина 1973, стр. 28-38. Дотично тумачење првочовека које није засновано на учењу и духу Светога Писма показује одређену недоследност у односу на став који је сам свети Григорије изнео о томе да законом и правилом сматра Свето Писмо, јер ми хришћани немамо такву власт, односно не можемо чинити све што пожелимо, будући да правилом и законом свога учења сматрамо Свето Писмо (в.: О души и васкрсењу, 22). Ипак, ми смо и даље кадри оцењивати ово антрополошко схватање, јер проводећи богословско промишљање ван историје и прихватајући неизмењивост Бога и свесилу Његове премудрости ми не можемо спречити ум да замишља онострано постојање и да се усуђује да га описује онако како нам је приказао ум св. Григорија Нискога. Независно од платоновских и оригеновских утицаја овај антрополошки елемент Григоријевог богословског система не може се лакомислено одбацити само зато што није у потпуности сагласан с Књигом Постања. Коначно, као књига тајни Свето Писмо не исцрпљује откривени Божји Ум, а човеку као заједничару благодати и као подобију Логоса допуштено је да се приближи тајни. Умна природа првочовека није произвела противречност у богословском систему св. Григорија у којем се човек проматра као јединство умног и чулног; то јест, његова телесна природа као чулна и материјална у поређењу са бесконачним Духом (в.: св. Г. Н., Догматски списи 1, Предговор, стр. 40-1). Силазак првочовека Адама у простор историје Првочовек Адам променио је своје првобитно стање и обрео се у историји, попримивши ново обличје, јер се зло помешало са његовим извољењем. Човеково материјално тело као да је постало другородно, за разлику од његовог првородног стања богообразности и светлообразности. Казивање или учење светог Пророка Мојсија о Постању односи се дакле на првобитно стање, а не на потоње. Зато је оно описано као обавијено загонеткама. Те загонетке садрже у себи изражајне поуке (видети Велико катихетско слово, 8, PG 45, 33). Ово учење је артикулисано кроз тумачење кожних хаљина. Наиме Исцелитељ нас самих од зла положио је у људе могућност умирања, док је смрт постала последицом удаљавања од добра. У складу са божанским домостројем нашој природи сазданој за бесмртност саму смрт је наметнула бесловесност у којој се сама обрела. Смртност пак покрила је спољашњи део човека, но не и унутрашњи, и она се распространила на његов чулно опазиви део; што значи да се смртност није дотакла самог божанског образа у човеку (в.: Исто, 35D). Међутим, код човека је дошло до замене првобитног тела плотским, које ће као привремено имати склоност к распадљивости, но не и к нестајању. Чулно опазиви део човека се разлаже, али не нестаје. Јер, нестајање јесте прелазак у небиће, а распадање је разлагање на праелементе света од којих се биће састоји (Исто). Само тело опет, јесте привремено, и промењиво како по спољашњем изгледу тако и по унутрашњој структури. Зато сматрамо да човек није увек исти по физичком устројству; неки његови делови трајно умиру. Ово гледиште св. Григорија наука данас потврђује: наше тело се временом мења тако што се обнавља кроз метаболизам, па човек после одређеног времена више није исти; обновиле су му се ћелије. Живот који је у телима одвија се кроз кретање и поседује силу постојања по којој никада не прекида кретање (в.: О саздавању човека, PG44, 163). За нашу тему битно је да не мешамо два стања: стање првочовека и стање историјског човека. Сам свети Григорије, у зависности од околности на овај начин прилагођава своје тумачење: Бића и све у вези са њима он посматра са становишта бесконачности која једино Богу припада, вековност везује за умна створења, а временост за земљана створења, лишена бесмртности, која се крећу ка смрти (видети спис О деци која су нам прерано одузета, PG 46, 175, A). Одважност Григоријевог мислилаштва И свети Григорије Ниски спада у ред изучавалаца претхришћанских и ранохришћанских књижевних ризница из којих је наизменично захватао благо. Зато су у његовој мисли присутни и Платон и Филон и Плотин и Ориген, односно свети Оци Атанасије, Василије, ... Карактеристично је за њега да он ни једно ни друго учење не усваја некритички. Свако мишљење тумачи, и ако онo доприноси разумевању јеванђелске истине он њиме брани хришћанско учење као аргументом (в.: H. F. Sherniss, Platonism of St. Gregory of Nyssa. University of California Publications in Classical Philology, vol. II, 1930. – G. Bebis, Gregory of Nissa,s ,,De vita Moysis’’. A. Philosophical and Theological Analysis. The Greek Theological Review, vol. 12, 1967). Свети Григорије се на пример позива на право хришћанина да пита какав је био човеков живот пре пада, као што се позива и на однос између духа и материје, када време почиње, а када се завршава, ... шта представља почетак и свршетак Царства Божјег, и тако даље. На сва питања он одговара веродостојно. Па и тамо где мањка потврда Светог Писма он не оклева и не одлаже да изнесе мишљење као хришћанин коме је драга истина. (В.: Св. Г. Ниски, Догматски списи, у: Предговор, Беседа, Нови Сад, 2016, стр, 52-53). Овде препознајемо начелну чврсту решеност Отаца Цркве да дођу до најдраже им истине. И опет к њој неизоставно путем црквенога подвига: молитве, поста и смиравања, ради одбране правоверја и изграђивања Цркве. Свети Григорије о профилу оспораватеља Свети је био окружен онима који су о свему расправљали, све оспоравали и свему противречили; они су огољавали оне који су говорили, и оне који су слушали. Превиђајући оно што је свети Григорије говорио и узимајући као исказано оно што уопште није казано, они су изазивали противречност, изводили произвољне закључке тврдњом да он учи на следећи начин: да се једна ипостас уопште не разликује од друге ипостаси. Па и поред тога, да све ипостаси нису једна ипостас; и опет, да се једна суштина као суштина уопште не разликује од друге суштине, па и поред тога што све суштине нису једна суштина ... А суштина се разликује од суштине не по томе што јесте суштина него по томе што јесте та суштина, и ипостас се разликује од ипостаси по томе што јесте та ипостас ... Ловећи их у пуким мудролијама, св. Григорије користи њихове речи и доказује да не треба да говоримо да постоји овај Бог и онај Бог, или овај човек и онај човек, већ само да постоји ова Ипостас Божја и ова ипостас човечја ... Када се каже овај, то се рекло да би се нешто разликовало од нечега другога што заједничи у ономе имену, чему се придева особина такав. Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности. Једно биће се од другога разликује или по суштини или по ипостаси, или и по суштини и по ипостаси. По суштини човек се разликује од коња (и од мајмуна), а по ипостаси Павле од Петра; док се по суштини и по ипостаси разликује ова ипостас човека од оне ипостаси коња (или мајмуна)... Ако се пројави логос оних бића која се разликују само по суштини и оних која се разликују само по ипостаси но не и по суштини, показаће се јасно и логос бића-која се разликују и по суштини и по ипостаси ... Зашто говоримо да се човек и коњ, или коњ и пас, (или пас и мајмун) узајамно разликују по томе што сваки од њих јесте те суштине. Зар није јасно да се они узајамно разликују по уобичајеним својствима суштине, као, примера ради, по словесности и бесловесности, по особености рзања, лајања, скичања и томе слично? Јер тиме што кажемо: таква суштина, ми не указујемо нинашта друго доли на биће које учествује у животу, за разлику од онога које не учествује; указујемо на биће које поседује својство словесног поимања, насупрот ономе које се од њега разликује тиме што је бесловесно, односно ми указујемо на биће које се одликује рзањем, (лајањем, скичањем) или нечим другим. Уместо указивања на те различитости и особености, свакој суштини или роду бића придодаје се појам тај, да би се указало на различитост у односу на врсте које том роду припадају ... Врста и јединка, односно суштина и ипостас дакле нису једно исто. Тако, ако суштина и јединка, односно ипостас, нису једно исто, онда није исто ни све оно што одликује једну или другу. А ако ни оне нису једно исто, онда се не могу ни назвати истим именима ... (видети: Говорећи како су у Божанству три Лица, у: Св. Г. Ниски, Догматски списи 1, стр. 109-114). О стварању умне твари Бог је прво створио умну твар и њој дао одговарајућу способност да и она управља свиме. Дакле, као изображење вишње Силе створена је земна твар, или живо биће: човек. А у њему се јесте оприсутнила богообразна лепота умне природе која је опет спојена са њим на неисказив начин ... (В.: Св. Г. Ниски, Велико катихетско слово, 6, 4, у: Исто, 277). А спојила се она директно, не претходно и посредно, рецимо преко примата! Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке! Адам је пралик или слика Онога који ће доћи (Рим. 5, 14). Адам је пралик Христов, никако и никада није примат; лик и личност Адама претеча су Христовога лика, и обрнуто! Никако и никада пак не личина или образина или маскота; такође не ни: ка-лик, квази-лик, зверо-лик или терас-лик. Наш богословски став у вези са Григоријевом сликом о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу Личан богословски став у вези са сликом светога Григорија Нисијскога о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу ми заузимамо из два разлога. Први разлог је наша намера да спречимо свако ниподаштавање ове слике светога Григорија; тј. да се о њој не говори маниром пљуцкања на сваку реч, тј. на своју, како је на пример чинио Бранко Бошњак, хрватски и југословенски философ, и то сваки пут када би учествовао на трибини о хришћанству и о Исусу Христу! Други разлог био би неизостанак нашег личног става виза-ви Адамовог и Христовог материјалног тела. Односно, да нам се не би одмахивало руком у смислу: чућемо те о томе други пут; како је чињено на овогодишњем Сабору СПЦ при помињању имена преподобног Максима Исповедника, а у вези са његовим списом О разним недоумицама: 112-ој! Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски, у времену пре-и-попадном, а у вези са темом Праоца Адама који је створен од праха земаљскога, и његовог тела које је по том следу – материјално. Животиње које су му привођене да их именује, такође беху материјалне. И само тело Праматере Еве беше материјално, створено од Адамовога ребра као грађе. Рајски плод који су они обоје окусили, такође је био материјалан. Покривка као њихова одећа, такође. И све потоње, такође материјално. Адамова лобања коју је на Голготи подно Крста обагрила Христова крв такође је била материјална. Боравак Прародитеља у Аду са душама од, самоме Творцу познате каквоће и штаства, или од каквоће и штаства у стању ипер-и-префињености самоме Творцу познате. На крају ту су и Прародитељи Адам и Ева, васкрсли са Христом као створена, и материјална бића. И тако даље. Јер када тело Прародитеља Адама не би отпочетка, и континуирано било материјално, могла би се очекивати замерка да су на пример постојала два Адама: један нематеријални, и други материјални, па би се тада то, наравно, морало узети у обзир. Али ми немамо разлога да верујемо да је свети Григорије Ниски ишао толико далеко том линијом: да је веровао у постојање два посебна Адама. Не! Он ни не говори о томе, већ о два различита стања или начина постојања једног те истог Праоца Адама, код којега је било дошло до промене једног личног у друго лично стање. И још је овде реч о сили размишљања и мисли светога Григорија; о сили размишљања и созерцавања која је јединствена појава у целокупној светоотачкој мисли. И таквога интензитета да је једног непоткупљивог немачког научника, Вернера Јегера она једноставно усисала; односно држала за се као магнет у најплодоноснијим радним годинама његовим! Енигму сунчаног и светлосног бића односно тела првочовека Адама описаног умом светога Григорија најизворније разрешава наш учитељ богословља, изрјадног библијског богословља, епископ бачки Иринеј, који нас увек подсећа на реч да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20). По њему, само треба ићи трагом оваплоћеног, васкрслог и прослављеног Христа – Новог Адама, и запажати Његово прослављено богочовештво и божанску славу оваплоћеног. * Предупређујући нечији ум да се не дрзне да помисли да Тело Господа Исуса Христа није било материјално, како пре тако и после славног васкрсења Његовог у телу и са Телом; или да неко нама не би подметнуо такву клевету, ми се за сведочанства о тој истини обраћамо најпре светом Јеванђелисту Матеју, чије Јеванђеље изобилује позитивним примерима те врсте, а затим и осталима; и све то опет, по нашем избору. View full Странице
  10. О Дарвинизму и Теорији еволуције Део други Отворићу у причама уста своја, казаћу сакривено од постања света. (Мт. 13, 35. Псалам 49, 4; 78, 2). Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији (Мт. 13, 37). Заговорници дарвинизма су повредили свети Символ Вере у свим његовим слојевима: тријадолошком, христолошком, антрополошком, еклисиолошком, пневматолошком, есхатолошком, ... Бога Оца Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог дарвинисти су искључили из Символа, Они су искључили Сина Једносушног Оцу кроз Кога је све постало, и рекли су да Он по своме вазнесењу на небеса није могао да седне одеснују Оца, Даље, по њиховој логици размишљања Дух Свети се не може сапоштовати нити сапрослављати са Оцем и са Сином, не може бити животворан, ... не ни Творац човека по образу и подобију Божјем; као ни Онај који је учинио да се Логос оваплоти од Њега и од Марије Дјеве и да постане човек. Заговорници дарвинизма су отишли даље од свих религија и јереси укључујући и ислам; религија које нису доводиле у питање стварање света од стране Бога, па су и Христа помињале (ислам). Свако мигољење из замешатељства које су нам дарвинисти и заговорници Теорије еволуције приредили, и при том многобројне у њ погрузили, све дубље и дубље открива његову гностичку позадину. То да она нема никакве суштинске додирне тачке са црквеним Откривењем и Предањем. Рецимо да их нема са овим јеванђелским исказима: Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. (Кол. 1, 16). Јер Његов и род јесмо (Дјела 17, 28); Његов род! Не род приматов! А план појаве и стварања човека текао је овим правцем: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи. И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их (Постања 1, 26-27). Дакле човек је директним тројичним чином створен, а не у међуфази током чијег трајања би се одиграо трансфер од примата до човека. Томе човеку биће намењена и ова компетенција: Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу венчао си га, поставио си га господаром над делима руку својих, све си метнуо под ноде његове, овце и волове све, и дивље звери, птице небеске и рибе морске, што год иде морским путевима (Псалам 8, 5-8). Најпре је човек упоређен с анђелом, што ће рећи да је он изначално био биће светлосно и сунчано, и да је све било метнуто под ноге његове, укључујући и претпостављеног примата, или манкија. Уђимо зато што дубље у срж библијске ктисиологије: Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани, и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15, 47-8). И опет: Није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских (1. Кор. 15, 39-41). Бог речју својом: Да начинимо човјека по своме лику, себи слична, ... (1 Мојсијева 1, 26) најављује потоње: стварање човека по лику оваплоћеног Бога Сина чији ће лик бити обликован Духом Светим путем осењења и конституисања елемената тела Пречисте Дјеве Марије, како је Бог осенио и Адама и како га је иконизовао ликом Христовим; Христовим-Који ће уствари бити Архетип Адамов или његов Кенуриотип-Кенотип-Девтеротип. На почетку стварања човека беше умни и сунчани Адам У Првој књизи Догматских списа светога Григорија Нисијскога аутор уводног текста епископ Тијатирски и Великобритански Атинагора (Кокинакис), бавећи се темом стварања света и првочовека истиче да чулно опазива бића обухватају све што је видљиво: елементе природе, животиње, биљке, птице и друго. Но божанска сила обједињује ове две категорије бића и благоизвољева да оне богозаједниче. Зато безоблична земља приликом саздања човека прима мешавину умног и чулног, то јест при узимању праха земаљскога и удувавања у њега даха живота. То је и тренутак настанка мешавине умне и чулне природе која ће бити у међусобној саобразности (в.: О саздавању човека, PG 44, 129C; такође Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 32). Беочуг или карика што спаја две супротне природе, умну и чулну јесте човек (в.: Исто, 32). Свети Григорије Ниски приступио је излагању својих ставова у виду вежбања ума, са намером да се умом приближи иперватичном или трансцендентном стању живота првородног човека. И шта је спознао? То да човек јесте богообразан и обдарен бестрасним блаженством и могућношћу заједничења у Богу. Он украшава природу божанском лепотом која се у њему огледа. Наличан је анђелима, јер тада када се појавио није било ни старости, ни детињства, ни болести, нити невоље ... (в.: О души и васкрсењу, PG 46, 148. О саздавању човека, PG 44, 188-189). Тело првородног човека није било напаћено попут данашњег, него је било тело попут тела Господњег на Преображењу или по Васкрсењу. Оно је постојало између чулног и умног – као поседник оба својства. И није било једносушно са кожним хаљинама, какво ће постати по сагрешењу. По речима Панајотиса Христуа првочовек је у односу на историјског човека, или човека искуства био богообразан, а самим тим и слободан и способан да заједничи у слави Божанскога Прволика, с обзиром на то да је његово тело било сунчано и светлосно, што је опет било својствено богодоличним особинама Прволика (в.: Панајотис Христу, То Антхропинон плирома, ката тин дидаскалиан тоу Ниссис Григориоу, Периодикон Клирономиан, Солун 1972, т. 4, стр. 41. Такође К. В. Скоутери), Синепеиаи тис Птосеос каи Лоутрон Палиггенесиас, Ек тис Антхропологиас тоу Агиоу Григориоу Ниссис, Атина 1973, стр. 28-38. Дотично тумачење првочовека које није засновано на учењу и духу Светога Писма показује одређену недоследност у односу на став који је сам свети Григорије изнео о томе да законом и правилом сматра Свето Писмо, јер ми хришћани немамо такву власт, односно не можемо чинити све што пожелимо, будући да правилом и законом свога учења сматрамо Свето Писмо (в.: О души и васкрсењу, 22). Ипак, ми смо и даље кадри оцењивати ово антрополошко схватање, јер проводећи богословско промишљање ван историје и прихватајући неизмењивост Бога и свесилу Његове премудрости ми не можемо спречити ум да замишља онострано постојање и да се усуђује да га описује онако како нам је приказао ум св. Григорија Нискога. Независно од платоновских и оригеновских утицаја овај антрополошки елемент Григоријевог богословског система не може се лакомислено одбацити само зато што није у потпуности сагласан с Књигом Постања. Коначно, као књига тајни Свето Писмо не исцрпљује откривени Божји Ум, а човеку као заједничару благодати и као подобију Логоса допуштено је да се приближи тајни. Умна природа првочовека није произвела противречност у богословском систему св. Григорија у којем се човек проматра као јединство умног и чулног; то јест, његова телесна природа као чулна и материјална у поређењу са бесконачним Духом (в.: св. Г. Н., Догматски списи 1, Предговор, стр. 40-1). Силазак првочовека Адама у простор историје Првочовек Адам променио је своје првобитно стање и обрео се у историји, попримивши ново обличје, јер се зло помешало са његовим извољењем. Човеково материјално тело као да је постало другородно, за разлику од његовог првородног стања богообразности и светлообразности. Казивање или учење светог Пророка Мојсија о Постању односи се дакле на првобитно стање, а не на потоње. Зато је оно описано као обавијено загонеткама. Те загонетке садрже у себи изражајне поуке (видети Велико катихетско слово, 8, PG 45, 33). Ово учење је артикулисано кроз тумачење кожних хаљина. Наиме Исцелитељ нас самих од зла положио је у људе могућност умирања, док је смрт постала последицом удаљавања од добра. У складу са божанским домостројем нашој природи сазданој за бесмртност саму смрт је наметнула бесловесност у којој се сама обрела. Смртност пак покрила је спољашњи део човека, но не и унутрашњи, и она се распространила на његов чулно опазиви део; што значи да се смртност није дотакла самог божанског образа у човеку (в.: Исто, 35D). Међутим, код човека је дошло до замене првобитног тела плотским, које ће као привремено имати склоност к распадљивости, но не и к нестајању. Чулно опазиви део човека се разлаже, али не нестаје. Јер, нестајање јесте прелазак у небиће, а распадање је разлагање на праелементе света од којих се биће састоји (Исто). Само тело опет, јесте привремено, и промењиво како по спољашњем изгледу тако и по унутрашњој структури. Зато сматрамо да човек није увек исти по физичком устројству; неки његови делови трајно умиру. Ово гледиште св. Григорија наука данас потврђује: наше тело се временом мења тако што се обнавља кроз метаболизам, па човек после одређеног времена више није исти; обновиле су му се ћелије. Живот који је у телима одвија се кроз кретање и поседује силу постојања по којој никада не прекида кретање (в.: О саздавању човека, PG44, 163). За нашу тему битно је да не мешамо два стања: стање првочовека и стање историјског човека. Сам свети Григорије, у зависности од околности на овај начин прилагођава своје тумачење: Бића и све у вези са њима он посматра са становишта бесконачности која једино Богу припада, вековност везује за умна створења, а временост за земљана створења, лишена бесмртности, која се крећу ка смрти (видети спис О деци која су нам прерано одузета, PG 46, 175, A). Одважност Григоријевог мислилаштва И свети Григорије Ниски спада у ред изучавалаца претхришћанских и ранохришћанских књижевних ризница из којих је наизменично захватао благо. Зато су у његовој мисли присутни и Платон и Филон и Плотин и Ориген, односно свети Оци Атанасије, Василије, ... Карактеристично је за њега да он ни једно ни друго учење не усваја некритички. Свако мишљење тумачи, и ако онo доприноси разумевању јеванђелске истине он њиме брани хришћанско учење као аргументом (в.: H. F. Sherniss, Platonism of St. Gregory of Nyssa. University of California Publications in Classical Philology, vol. II, 1930. – G. Bebis, Gregory of Nissa,s ,,De vita Moysis’’. A. Philosophical and Theological Analysis. The Greek Theological Review, vol. 12, 1967). Свети Григорије се на пример позива на право хришћанина да пита какав је био човеков живот пре пада, као што се позива и на однос између духа и материје, када време почиње, а када се завршава, ... шта представља почетак и свршетак Царства Божјег, и тако даље. На сва питања он одговара веродостојно. Па и тамо где мањка потврда Светог Писма он не оклева и не одлаже да изнесе мишљење као хришћанин коме је драга истина. (В.: Св. Г. Ниски, Догматски списи, у: Предговор, Беседа, Нови Сад, 2016, стр, 52-53). Овде препознајемо начелну чврсту решеност Отаца Цркве да дођу до најдраже им истине. И опет к њој неизоставно путем црквенога подвига: молитве, поста и смиравања, ради одбране правоверја и изграђивања Цркве. Свети Григорије о профилу оспораватеља Свети је био окружен онима који су о свему расправљали, све оспоравали и свему противречили; они су огољавали оне који су говорили, и оне који су слушали. Превиђајући оно што је свети Григорије говорио и узимајући као исказано оно што уопште није казано, они су изазивали противречност, изводили произвољне закључке тврдњом да он учи на следећи начин: да се једна ипостас уопште не разликује од друге ипостаси. Па и поред тога, да све ипостаси нису једна ипостас; и опет, да се једна суштина као суштина уопште не разликује од друге суштине, па и поред тога што све суштине нису једна суштина ... А суштина се разликује од суштине не по томе што јесте суштина него по томе што јесте та суштина, и ипостас се разликује од ипостаси по томе што јесте та ипостас ... Ловећи их у пуким мудролијама, св. Григорије користи њихове речи и доказује да не треба да говоримо да постоји овај Бог и онај Бог, или овај човек и онај човек, већ само да постоји ова Ипостас Божја и ова ипостас човечја ... Када се каже овај, то се рекло да би се нешто разликовало од нечега другога што заједничи у ономе имену, чему се придева особина такав. Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности. Једно биће се од другога разликује или по суштини или по ипостаси, или и по суштини и по ипостаси. По суштини човек се разликује од коња (и од мајмуна), а по ипостаси Павле од Петра; док се по суштини и по ипостаси разликује ова ипостас човека од оне ипостаси коња (или мајмуна)... Ако се пројави логос оних бића која се разликују само по суштини и оних која се разликују само по ипостаси но не и по суштини, показаће се јасно и логос бића-која се разликују и по суштини и по ипостаси ... Зашто говоримо да се човек и коњ, или коњ и пас, (или пас и мајмун) узајамно разликују по томе што сваки од њих јесте те суштине. Зар није јасно да се они узајамно разликују по уобичајеним својствима суштине, као, примера ради, по словесности и бесловесности, по особености рзања, лајања, скичања и томе слично? Јер тиме што кажемо: таква суштина, ми не указујемо нинашта друго доли на биће које учествује у животу, за разлику од онога које не учествује; указујемо на биће које поседује својство словесног поимања, насупрот ономе које се од њега разликује тиме што је бесловесно, односно ми указујемо на биће које се одликује рзањем, (лајањем, скичањем) или нечим другим. Уместо указивања на те различитости и особености, свакој суштини или роду бића придодаје се појам тај, да би се указало на различитост у односу на врсте које том роду припадају ... Врста и јединка, односно суштина и ипостас дакле нису једно исто. Тако, ако суштина и јединка, односно ипостас, нису једно исто, онда није исто ни све оно што одликује једну или другу. А ако ни оне нису једно исто, онда се не могу ни назвати истим именима ... (видети: Говорећи како су у Божанству три Лица, у: Св. Г. Ниски, Догматски списи 1, стр. 109-114). О стварању умне твари Бог је прво створио умну твар и њој дао одговарајућу способност да и она управља свиме. Дакле, као изображење вишње Силе створена је земна твар, или живо биће: човек. А у њему се јесте оприсутнила богообразна лепота умне природе која је опет спојена са њим на неисказив начин ... (В.: Св. Г. Ниски, Велико катихетско слово, 6, 4, у: Исто, 277). А спојила се она директно, не претходно и посредно, рецимо преко примата! Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке! Адам је пралик или слика Онога који ће доћи (Рим. 5, 14). Адам је пралик Христов, никако и никада није примат; лик и личност Адама претеча су Христовога лика, и обрнуто! Никако и никада пак не личина или образина или маскота; такође не ни: ка-лик, квази-лик, зверо-лик или терас-лик. Наш богословски став у вези са Григоријевом сликом о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу Личан богословски став у вези са сликом светога Григорија Нисијскога о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу ми заузимамо из два разлога. Први разлог је наша намера да спречимо свако ниподаштавање ове слике светога Григорија; тј. да се о њој не говори маниром пљуцкања на сваку реч, тј. на своју, како је на пример чинио Бранко Бошњак, хрватски и југословенски философ, и то сваки пут када би учествовао на трибини о хришћанству и о Исусу Христу! Други разлог био би неизостанак нашег личног става виза-ви Адамовог и Христовог материјалног тела. Односно, да нам се не би одмахивало руком у смислу: чућемо те о томе други пут; како је чињено на овогодишњем Сабору СПЦ при помињању имена преподобног Максима Исповедника, а у вези са његовим списом О разним недоумицама: 112-ој! Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски, у времену пре-и-попадном, а у вези са темом Праоца Адама који је створен од праха земаљскога, и његовог тела које је по том следу – материјално. Животиње које су му привођене да их именује, такође беху материјалне. И само тело Праматере Еве беше материјално, створено од Адамовога ребра као грађе. Рајски плод који су они обоје окусили, такође је био материјалан. Покривка као њихова одећа, такође. И све потоње, такође материјално. Адамова лобања коју је на Голготи подно Крста обагрила Христова крв такође је била материјална. Боравак Прародитеља у Аду са душама од, самоме Творцу познате каквоће и штаства, или од каквоће и штаства у стању ипер-и-префињености самоме Творцу познате. На крају ту су и Прародитељи Адам и Ева, васкрсли са Христом као створена, и материјална бића. И тако даље. Јер када тело Прародитеља Адама не би отпочетка, и континуирано било материјално, могла би се очекивати замерка да су на пример постојала два Адама: један нематеријални, и други материјални, па би се тада то, наравно, морало узети у обзир. Али ми немамо разлога да верујемо да је свети Григорије Ниски ишао толико далеко том линијом: да је веровао у постојање два посебна Адама. Не! Он ни не говори о томе, већ о два различита стања или начина постојања једног те истог Праоца Адама, код којега је било дошло до промене једног личног у друго лично стање. И још је овде реч о сили размишљања и мисли светога Григорија; о сили размишљања и созерцавања која је јединствена појава у целокупној светоотачкој мисли. И таквога интензитета да је једног непоткупљивог немачког научника, Вернера Јегера она једноставно усисала; односно држала за се као магнет у најплодоноснијим радним годинама његовим! Енигму сунчаног и светлосног бића односно тела првочовека Адама описаног умом светога Григорија најизворније разрешава наш учитељ богословља, изрјадног библијског богословља, епископ бачки Иринеј, који нас увек подсећа на реч да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20). По њему, само треба ићи трагом оваплоћеног, васкрслог и прослављеног Христа – Новог Адама, и запажати Његово прослављено богочовештво и божанску славу оваплоћеног. * Предупређујући нечији ум да се не дрзне да помисли да Тело Господа Исуса Христа није било материјално, како пре тако и после славног васкрсења Његовог у телу и са Телом; или да неко нама не би подметнуо такву клевету, ми се за сведочанства о тој истини обраћамо најпре светом Јеванђелисту Матеју, чије Јеванђеље изобилује позитивним примерима те врсте, а затим и осталима; и све то опет, по нашем избору.
  11. У новом мајско-јунском броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, налази се интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора наведеног часописа. Овај надахнути интервју доносимо у целости: -Ваше Преосвештентво, помаже Бог и благословите! Бог помогао и Бог Вас благословио! -Преосвећени Владико, рођени сте у селу Мијачима код Ваљева, а од најмлађег узраста духовно сте стасавали у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, где сте са сваком љубављу примали и усвајали дух ревности за Господа од авве Јустина (преподобног Јустина ћелијског) и осталих духовника који су живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе. Замолио бих Вас да на почетку нашег разговора поделите са читаоцима Православног мисионара Ваша сећања из детињства и духовног узрастања у окриљу две велике светиње? Хвала Вам на том питању! Ово питање ме освежава и увек ће ми остати у сећању тај ход ка манастирима, стрмим стазама кроз дивну природу. Родитељи су ме научили молитвености и човечности, на чему сам им благодаран из дубине душе. У манастирима Пустињи и Ћелијама, срео сам се са духовницима који су ме даље учили вери и молитви у Цркви. Оно што је најважније, био је сусрет са светињом Божијом, што је на мене оставило најважнији утисак и извршило најважнији духовни утицај. То остаје целога живота у човеку. Тај сусрет са фрескама, тај незаборавни умилни пој сестара Пустиње и Ћелија, остаће ми заувек у сећању. Када се сетим тог потресног и надахнутог доживљаја светих служби, тог мира светиње Божије, обиља благослова Божијег, где сам донео најважније одлуке у животу. Увек се враћам са благодарношћу, без обзира на сва искушења и страдања која прате нашу службу. -Почетком осамдесетих година XX века, по неисказаном промислу Божјем, упознали сте Вашег духовног оца архимандрита Лазара (Аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких. Ваше Преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца Лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте? На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. -Предајући се вољи Божијој, одлазите у свештену обитељ манастира Острог и крај кивота Светог Василија острошког проводите више деценија као игуман ове велике и пресветле светиње. Драги владико, говорити о великој острошкој светињи није лако, али, замолио бих Вас да нам приближите важније моменте Вашег живота крај кивота Светог Василија чудотворца острошког? Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. -Да ли сте сведок неког исцељења које се догодило пред кивотом Светог Василија Острошког? Питао бих Вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је Господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима Светог Василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок Васкрсења Христовог? Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. -Ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу Цркве, а велики и запажени траг оставили сте као професор и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског, али и као професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду, где и данас предајете. Преосвећени Владико, богословље Цркве као живи живот, своје темеље налази у богослужбеном искуству Цркве, је ли тако? Да, управу сте. Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха. Ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији. Дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот. -Рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу Цркве? Слажем се са Вама Браниславе. Потребно је децу научити да се моле Богу, а то је најтеже. Научити их да читају Свето Писмо уз молитвено размишљање, постављајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу школу или факултет. Да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит. Без богословља нема ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни пастирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у Цркви. Нема смисла младим богословцима обећавати лагодан живот! Сећам се, било је старих свештеника који су погрешно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! Поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике. Потребно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благословеног успеха. v Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, у издању манастира Раче и Матице српске у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, изашло је из штампе Ваше запажено дело „Богословље празникаˮ. Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем Господњих и Богородичиних празника? Откривење Старог и Новог Завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окренуту главу откривења која тајанствено воде ка Царству Божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство Цркве. Ризница Светог предања открива нам и осветљава нам тајну Христа и тајну Богородице кроз велики циклус празникâ. Кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествовати у искуству божанске стварности. Ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере које су изражене у Символу вере. Главни покретач целе ове приче је молитвеност. Потребна је истрајност у животу. Мене је отац Иринеј (сада Епископ новосадски и бачки), када је дошао из Грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота. На томе му хвала! Даривао ме је са једном библиотеком „Теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрдесетогодишњег изучавања. Последњих сто година имали смо једнострано кретање у изучавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу. Ово је био скромни покушај обједињавања свих димензија празникâ. v Запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи Божје, представите молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само реч о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ. Кроз богослужење се одвија Тајна Христа. Богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија. Дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље. У богослужењу можемо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у богослужење. Особито треба нагласити значај богослужења за богословље, не само ради цитирања или антологијског навођења. Дубље проучавање ове теме подразумева дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то интердисциплинарно. Може то бити хеортолошки оквир празновања неког празника, али исто као и у Светом Писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке Светога Писма. Ми смо разматрали тајну домостроја спасења, а то изучавање подразумева наше учешће и наше учење у словесном богослужењу. У простору Цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију). Зато су светоотачке беседе надахнуте богословљем и прелазе у славословље. Сâме по себи су иконичне, као што је иконична и молитва, иконични су кондаци, тропари, канони и целокупно богослужење је иконично. Овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ. v Поред химнографије, Ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању? Хвала Вам на том питању. Ви знате, ја сам већ дуго времена у синодској комисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења. На основу педагошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и задацима у читању и сажимању Светих отаца и савремених теолога. Такође, домаћи задаци су се састојали у повезивању свих области теологије. Дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, систематски, етички, пастирски и омилитички аспект. Ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит. Развијати способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни задатак. Што је најважније, како то богословље изразити у беседништву и пастриству? Ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше искуство, ако не приђемо овим начином. Оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено. Морам рећи и ово. Ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставници користити и применити. Потребан је посебан семинар о методици наставе. Ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим. На епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, потребна је већа сарадња и темељније продубљивање, како бисмо дошли до успеха. Дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм. Потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу искуственог богословља, а не само заслепљено бубање градива. Богословље је питање живота и смрти, оно је хлеб наш насушни без кога нема живота, ако човек то не схвати, он неће имати успеха у изразу, мисији и педагогији. v Ваше капитално дело „Богословље празникаˮ изнедрило је још једно издање у виду комплета од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Наведени комплет носи назив „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ. Овај молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је блаженопочившем патријарху Павлу. Шта можете да нам кажете о овом издању? Сâмо издање говори о себи. Други су говорили, нескромно је да ја говорим. Црквена година у четрнаест Господњих и богородичних празника говори нам да живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Савремено богословље треба да уђе у све димензије богатства Светог предања које се чува Духом Светим у Цркви. Овим пројектом Цркве и државе, желимо да заинтересујемо све богослове за дубље изучавање Светог Писма, Светих отаца и живог предања Цркве које је изражено кроз химну, икону, кроз хеортолошки и догматски приступ. Имамо једну отвореност за одређене теме којима нисмо хтели да приђемо са аспекта чисте литургике као науке о богослужењу, остављајући приступ за истраживање на богословском и филолошком Факултету и другим институцијама. Својим учешћем у богослужењу и предагошким и научним радом, дошли смо до сазнања да богослужбено богословље треба да размотримо на језику систематске теологије, што не значи правити идеологију и затворени систем. Пре двадесетак година смо објавили монографију о Богородици. Наиме, реч је само о догматицима Светог Јована Дамаскина и о теми приснодјевства и тајне Богородице, то је мој магистарски рад. Исто то је урађено и у овом издању када је у питању тајна Христа и Богородице. Овде је присутан додатак упоредног богословља, да би се видела разлика између западног богословља и нашег источног, које често може бити терминолошки исто, али у духу није исто. Једно је дијалог у истини и љубави, а друго је опасност да поистовећујемо богословље које је надахнуто Духом Светим, од онога које је интелектуална или философска ствар. Овим пројектом позвали смо, као богослови унутар Цркве, друге научнике на универзитету, а истовремено смо позвали и ствараоце, јер без песничког дара, без дара за појање, немогуће је довршити, или племенито, добро и достојанствено заокружити овај пројекат. Ово је био мој покушај да позовем за исти сто све умне људе, да би откривајући ову тајну кроз средњовековну књижевност дошли до сазнања, да је величинина средњовековне књижевности у богослужењу. v Сведоци смо да у наше време велики број људи прослављање празника своди на некакве обичаје, заобилазећи централни моменат празновања – Свето богослужење које врхуни у Светој Литургији. Према Вашем мишљењу, који су начини решавања овог погрешног поимања празника и празновања? Ово је велика тема. Извор свих празника је личност Богочовека Исуса Христа. Кроз отворени прозор празникâ у наш свакодневни живот улази свежина истинског живота, живота вечног. Црквена година је живи иконостас спасења у Христу и црквени круг празникâ прати на један дубљи начин, сâм космички ритам и пулс света и времена, дајући му духовни смисао. Зато је потребан озбиљнији приступ у методологији богословља. Што се тиче етнологије и антропологије која је заснована на философији, то је посебна тема. Потребно је систематски у мисији и беседништву приступати овом питању, како на парохијском нивоу, тако и на часовима верске наставе. Дакле, решавање овог проблема је препуштено свештенослужитељима и катихетама који су позвани и призвани да реч Божију проповедају без престанка, како својим примером, тако и речима. v Ваше Преосвештенство, на сâмом крају нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима упутите једну пастирску поуку. Упутио бих поуку Вама Браниславе, који сте у уређивачком одбору Православног мисионара, као и свима који се труде у овом богоугодном делу. У овом тренутку се присећам лика великог владике браничевског Хризостома (Војиновића), тихог и образованог човека са књижевним талентом. Сећајте се својих учитеља и претходника када уређујете овај еминентан часопис. Трудите се да прегледате ранију периодику, посебно између два рата. Обнављајте приступ и текстове ранијих уредника, дајући нови квалитет, а то је приметно код Вас. Има младих и даровитих катихета, сарадника Православног мисионара који на посебан начин дају квалитет овом часопису, на томе Вам честитам. Потребно је ићи корак напред у сажимању и преношењу мисионарске поуке која мора бити животна. Тај савет упућујем и себи и Вама. Верни народ и све читаоце Православног мисионара, молим за разумевање и молитвену подршку, како за Вас, тако и за мене. Лако је бити критизер и оспоравати све што се ради. Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у моме животу. Он је Ваш архипастир у Новом Саду, али и председник Вашег часописа. Духовна деца коју је он родио и много за њих урадио, требала би да буду захвалнија, а они који злоупотребљавају доброту оца, одговараће пред Богом за све оно што су чинили себи и другима. И њима бих пожелео покајање и памети и здравијег живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци Васкрсења. Преосвећени владико, дозволите ми да Вам у име уређивачког одбора Православног мисионара, као и у своје лично име, заблагодарим на хришћанској љубави и на овом надахнутом и надасве поучном разговору, молећи Ваш архипастирски благослов и Ваше свете молитве! Богу хвала и хвала Вама, драги Браниславе! Желим Вам сваки успех и благослов у животу, на многа и блага лета! Са Преосвећеним Владиком разговарао: катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 367. броју „Православног мисиоанараˮ (стр. 4-10) Извор: Православни мисионар
  12. Другог дана 22. Скупштине Српске Православне Цркве у Америци и прославе 800 година аутокефалности Српске Цркве, 15. јула 2019 године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је свету архијерјску Литургију у манастиру Новој Грачаници. Желећи да достојно прославе спомен Полагања ризе Пресвете Богородице, Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници и ђакони из све три епархије Српске Православне Цркве у Америци. Одговарао је многобројни мешовити хор, чији су чланови путовали стотине миља да би учествовали на централној прослави 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве. Радост празника увеличала је и годишњица архијерејске службе владике Иринеја, који је пре тринаест година у Саборном храму у Београду хиротонисан за Епископа аустралијско-новозеландског. Светој чаши приступили су, поред служашчих, многобројни свештеници и ђакони и мноштво верног народа, посебно младих који учествују у раду Скупштине. На крају свете Литургије, владика Иринеј је поздравио све присутне и захвалио им на њиховој љубави и жртви што су учествовали на светој служби. Владика је посебно захвалио многобројним члановима хора на њиховом труду и дивном појању и честитао годишњице службе оцу Радомиру Плавшићу и јеромонаху Нектарију (Тешановићу), који су такође рукоположени на исти празник. Долгоденствуј, драги Владико, на многа и блага лета! Извор: Српска Православна Црква
  13. Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла. Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане. У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада. Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован. Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла. На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба. Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе. Све три поуке дају путоказ и меру узрастања јер омогућавају откривање аутентичног човека кроз троједино искуство очараности, реализма и слободе (што су антиподи за три, горе наведена, духовна стања). Када смо ослобођени од оформљених укуса или пуританства, када нам не смета друго и другачије (у било ком виду), када смо y себи на неком музичком наступу рекли „није важно што је промашио ноту“, или кад нас не нервира што је свештеник погрешио возглас; када смо радосни што и себи и другима можемо да опростимо одступање од властитог „начела“, кад не маримо што су нас издали инстинкти, тада смо на прагу другачијег знања и… естетике. Истинско умозрење и право виђење лепоте долази тек када се напусте себични интереси. Естетско прозрење не зна шта га чека на путу стварања. Штефан Цвајг је то лепо осетио док је писао „Тајну уметничког стваралаштва“, па је констатовао да једино што можемо јесте да реконструишемо чин који се одиграо, али и то „само у одређеној мери“. Наравно, не треба се заносити људским достигнућима, славом и тријумфом цивилизације, поготово јер је „остало мало времена… и који овај свет употребљавају нека то чине као да га не употребљавају; јер пролази обличје (τὸ σχῆμα) овога света“ (1Кор 7,29.31). Шта је то што нас спутава да познати бибијски одељак, раније прочитани мудри теолошки или философски текст, или славни музички опус доживимо тако да нас њихови домети доведу до нових и непознатих опита? Да ли је то због огреховљеног ума? Или отупелих чула? Биће да је по среди и једно и друго, а ту треба додати и привезаност за обличје овога света. Спутава нас и властита претензија. Често се служимо разним триковима да покажемо да можемо више но што знамо. Желимо да докажемо да други није у праву па развијамо префињену аргументацију. Толико тежимо да убедимо другог у нашу љубав, да му и она сама дојади. Спремни смо да осудимо чтеца што је изговорио ђаконску јектенију, или свештеника што је, у импровизованом храму каубојског салуна неке америчка савезне државе, немајући где друго, предложење евхаристијских дарова вршио на концертном клавиру. Све су то примери спутаности егоистичном жељом да се други усрећи нашом визијом живота, уместо да из њега извлачимо оно најбоље. Нисмо спремни да код других похвалимо чудесну способност да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње. Завидимо, јер нисмо слободни и не волимо. Иза наше углађене спољашњости не крије се дух апостолске авантуре у Духу Светоме. Међутим, када – не занемарујући труд – одустанемо од императива, тада долази до познања „дара“. Благодатни упад кроз небески процеп у круту овостраност од ње чини да буде твар прозрачна за виђење Творца и Његове љубави. То је моменат када Богу признате да је неумољиво милосрдан. Руски тежàк силнога духа по имену Силуан дуго се молио плачући и сричући „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао. Његов ученик Софроније Сахаров, познати подвижник, естета и учитељ начела „ипостасне молитве“, у модерном хагиографском делу описује Силуана аскету како је, после много месеци молитве при чему су му се душевне снаге истрошиле, дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“ „И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива“. Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант-одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио о. Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн 12,24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом-личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима. Са таквом свешћу, крајње наивно и патетично изгледа намера појединих да спутају бујање богословских исказа. А наше време је по томе уникатно. Својевремено је млади јеромонах Николај Велимировић заносно веровао у идеје панхуманизма и свечовека и дивио се неким „хиндуистичким идејама“, али није било надлежних „цензора“ да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова). Занимљиво је да тада нико није кратковидо инсистирао на проблематичности ставова тог младог теолога, јер у то време није постојала теолошка цензура: генерална клима је акценат стављала на смисао интенцију (σκοπός) да се други народи и вере приведу у Христов тор крштавањем (охристовљавањем, преображајем) културних образаца. Николајеве смеле исказе и неортодоксне екскурсе су више доживљавали као благу парафонију а не као скретање у јерес. (Николајева παραφωνία је, музички посматрано, била звук који хармонијски није сасвим био усклађен са осталим тоновима, али је ипак доприносила мелодијском јединству). Данас поједини чак и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес. Другу поуку нам даје један Херцеговац који разобличава сентиментализам. Његов људски лик је асиметричан, не само споља гледано, него и изнутра. И поред тога, он осваја нелицемерним односом према свему постојећем. Иза његове неуглађене спољашњости крије се дух слободе и… лепоте! Још од детињства су ме посебно привлачили они озбиљни ликови иза чијег мргудног лица се врло добро заклањала христолика љупкост. Скандинавски писац Фредрик Бакман је европске читаоце заробио сличним ликовима у свом роману „Човек по имену Уве“. Та психолошка асиметричност ме је очаравала, посебно када би се касније, у датом тренутку, на таквом лицу појавио анђелски осмех будућег века. Једанпут у манастиру током рата, радили смо у башти не слутећи да ће она једног дана бити виноград. Старац-епископ, који је са нама копао, поздрављао је долазеће посетиоце са (ако се то тако може назвати) нежном грубошћу, не поклањајући им упадљиву пажњу. Није било ни најмање сладуњаве сентименталности у његовом понашању. То није она љубав која те држи спутана, него која ти каже да можеш слободно да „излазиш и улазиш“ (уп. Јн 10,9). Из привидне одбојности овог човека, напротив, зрачила је топлина љубави. Један од посетилаца је после признао: „Заувек ме је освојио када је на мој ласкави комплимент узвратио одсечним одговором да га нећу придобити јефтином похвалом“. Заиста, када се слободно крећете, задобијате непатвореност која све око вас ставља на своје место. То се надовезује на трећу поуку, коју нам је оставио старац Порфирије Кавсокаливит, а која гласи да се благодат Божија ничим не може присилити. Његове савет да се „не силимо док се молимо“ подсећају нас на Спаситељеве речи: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду“ (Мт. 6,28). Довољно је да иштемо Царство Божије и правду његову (уп. 6,33). Полако јача и степен смирења опозиције у Србији упркос томе што код многих у владајућој елити надменост носи маску моралности. Медијски линч који се у Србији води против опозиције тешко да има пандан у било којој европској политичкој арени. Ипак, јавља се битан отпор нестручности, раскринкава се плагијаторство, подаништво итд. Можда се Србија напослетку ослободи политичара који су спутани френетичним „газдама“ пуним илузија и обмана које шире путем медија. И можда тада „лов на вештице“ не буде свеопшта парадигма српског контекста. У међувремену, нико се не чуди зашто Србију напуштају не само доктори, инжењери и информатичари него и уметници. Карактеришући ту српску политичку сцену, глумац Никола Ђуричко сматра да ако данашњој власти неко дирне у привилегије, моћ и новац, она ће наћи начина да му запали кућу. И закључује, „то није фер утакмица, није утакмица где ти сучељаваш идеје“. Уистину, много је лицемерја иза затворених врата. У провокативној новели (сада већ и филмској серији) Велике мале лажи, писац Лијана Мориарти вешто истражује стварност савременог родитељства и свођење политике на игралиште. Она описује судбине више бивших супружника и разбијених породица и на вешт начин показује нам шта се стварно збива из затворених врата у градским срединама. Наше време није много различито у односу на минуле епохе, што показују и неки примери из X века. Дубљи увид у историју открива како идеал Цркве није био само континуитет (ставова и стандарда), него су за предање од суштинског значаја биле иновативност и реакција. Преподобни Атанасије Атонски је марта месеца 961. године започео градњу Велике општежитијне лавре, на месту где је дотад била његова келија. На то су реаговали многи светогорски подвижници, бојећи се да ће тако бити измењен дотадашњи исхистачки аскетски карактер Свете Горе. Пребацивали су му за „новине“ (читај: новотарски модернизам), као што је „градња скупоцених храмова“, „прављење пристаништа“ (читај: асфалтирање путева), „довођење водених извора“ (читај: увођење струје и интернета), набавку „јармова волова“ (читај: возни парк), и да „Свету Гору претвара у свет“! Међутим, таквом градњом Свети Атанасије је остварио и организовао многољудни манастир, и створио прво општежитељно братство које је Свету Гору начинило монашком републиком. Очигледно, Атанасије Атонски није био у идиличним односима са тадашњим јавним мњењем. Уистину, не може се угодити истовремено и Богу и људима. Писао је Николај Жички, да се „Богу још може и угодити истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином и лажју, ни правдом ни неправдом“. И додао је овај великан у свом Љубостињском стослову да је то због тога што је Бог вечан и непроменљив, док је обличје света пролазно и променљиво. Модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак затворила је врата за горућа питања. А није увек било тако. Године 1920. разговарало се у Српској Цркви о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге. Чињеница да је то питање доспело на Свети Архијерејски Сабор говори много о човекољубивом настројењу тадашњих архијереја. Као наставак исте дискусије те далеке 1920. године, обратимо пажњу да Жички Епископ Николај као изасланик Српске Цркве долази у Константинопољ да умоли Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника (како је писала Црквена истина [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. маја 1920). Синод ове Цркве је питање узео у разматрање и касније одлучио да проблем захтева свестранију анализу и, шта више, виши форум одлучивања (неку врсту васељенског сабора). Епилог овог настојања био је 15. децембра 1920. године када је Сабор Српске Цркве званично одлучивао о могућности благослова другог брака удовим свештеницима који су остали сами са децом. Из црквене периодике сазнајемо да по том питању уследило гласање, те да су Патријарх Димитрије, Гаврило Црногорски, Николај Жички и још неки гласали да се икономијски и човекољубиво одобри други брак за поменуте случајеве свештеника. Били су надгласани, и то од благе већине која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“. Mера човекољубља је у његовом безмерју. Када je једном монаху на његовом постригу Херцеговачки владика препоручио Силуана Атонског за узор, верујем да је желео да тај грешни инок никада не заборави „неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов“. И да му сваки пут кад се сети Силуановог „Ти си неумољив!“, крене суза из ока. Извор: Теологија.нет
  15. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем 12. јула 2019. године, поводом храмовне славе у храму светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке уз молитвено учешће председника општине Мајданпек г. Драгана Поповића са сарадницима и верног народа Мајданпека. На почетку свете Литургије, владика је обавио чин малог освећења храма након недавног реновирања.Владика је у беседи честитао славу и празник житељима града, чији су заштитници свети апостоли, благодарећи Господу на милости својој, да је овај по много чему јединствен храм напокон обновљен. Владика је подсетио на живот светих апостола Петра и Павла, њихову веру и љубав коју су имали, да су на крају и живот свој дали за Христа. Свети Петар га исповеда као Христа, Сина Божијег и тако одговара на Господње питање – Ко сам ја? Отац небески му открива ту највећу истину и Господ му каже да је он Петар (стена) на којој ће сазидати Цркву своју. На том истом чврстом крајеугаоном камену надограђујемо се сви ми, и никакава искушења нас неће надвладати када је Господ са нама. Зато што Црква има истину и силу у вечности. Сви смо обједињени у тој вечности, и живи овде на земљи ходајући по замаљском шаренилу и они упокојени, сви смо војска Христова, угледајући се на свете апостоле и све свете. Зато је потребно бити у Цркви, јер то је наше животно усмерење, ако иштемо најпре Царство Божије, све остало ће нам се додати. Неће нас по доброти и милости својој дати Господ у руке непријатељима нашим, иако смо са свих страна нападани. – Нека би нас Господ молитвама светих апостола утврдио у вери, нади и љубави, да истрајемо у својим подвизима, следујући светима и тако уђемо у Царство Небеско – рекао је владика. Владика је доделио Архипастирске захвалнице донаторима за реновирање храма и онима који се увек одазивају када треба помоћи. Захвалнице су добили; председник општине Мајданпек г. Драган Поповић, секретар Владе Републике Србије г. Новак Недић и директорка мајданпечког хотела „Голден-Ин“ г-ђа Зорица Марковић. Овогодишњи домаћин славе био је г. Јовица Радовановић а за следећу годину јавила се г-ђа Ангелина Пантић из Мајданпека. Свечана прослава храмовне славе започела је вечерњом службом и литијом улицама Мајданпека уз учешће председника општине, представника општинских институција, полиције, делатника у културном животу града и верног народа. Извор: Епархија тимочка
  16. Данас, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије служио је Божанску Литургију у Манастиру Врачеву, недалеко од Лепосавића. Овај Манастир посвећен је Светим бесребреницима Козми и Дамјану, подигнут је у првој половини 15. века и представља непокретно културно добро као споменик културе. На данашњи празник и у овој древној светињи Епископ рашко-призренски Теодосије је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Милутина Попадића. Ђакон Милутин ће, по благослову Епископа, свој свештенички позив, за који се спремао као богослов а касније и као свршени теолог, отпочети служењем у Храму Светог Николаја у Новом Пазару. Владика Теодосије је током данашње Свете Литургије верни народ подсетио на дела Светих Апостола који су од Господа послати широм васељене да проповедају реч Божију и да крштавају све оне који поверују у реч Господа нашега Исуса Христа. „Много је оних који су Христа ради осиромашили, који су се повукли у пештаре, у пећине, у пустиње и који су жртвовали ово привремено земаљско ради вечнога и небеснога. Међу њима су пустињаци, преподобни, исповедници за веру Христову, који су страдали зато што су заступали истину и правду Божију. А као највећи украс, цвет у Цркви Христовој, јесу свети мученици, они који су презрели овоземаљски живот и који су више желели да страдају и умру за Христа него да служе овом привременом, земаљском и владарима овога света који нису познавали Свевишњега, који нису познавали правога Бога“ – поучио је верни народ Владика Теодосије. „Данас у Цркви Христовој прослављамо свете бесребренике. Прослављамо светога Козму и Дамјана. Браћу која су васпитана у хришћанској вери. Они су од Бога примили власт и силу Божију да могу да иду у народ и да исцељују болесне. Знали су они и лекарску вештину, али се нису толико уздали у њу ни у лекове овога света, колико у силу Божију која је дата Светим Апостолима и ученицима а и њима да могу да лече, исцељују и да ослобађају људе од недуга и болести“ – подсетио је Владика Теодосије на житије Светих Козме у Дамјана. „У њиховом житију каже се да су лечили бесплатно, без новца. Данашњи лекари би требали да прочитају житије Светих Козме и Дамјана. Они којима није довољно што приме плату за оно што чине већ и изнуђују новац од људи да би помогли, не знајући да је и њима Бог дао тај дар да могу да лече и да помажу другима. Свети бесребреници нису хтели да узму ништа као награду за све оно што су чинили. Не само да су лечили људе, већ су лечили и животиње. Изгонили су демоне, зле духове. Они су попут Апостола на тај начин ширили веру у Господа нашега. И не само речима него и делима“ – истакао је Владика Теодосије. Владика је нагласио да људи у овом свету болују и пате највише због греха, јер нас грех удаљује од Бога и јер је грах противан Богу: „Грех није нама својствен и природан. Он се увукао у наш живот, у нашу природу, као некакав уљез и квари све оно што је добро и здраво у нама. И одступивши од Бога, немајући благодат Божију која нас штити и лечи, многи данас страдају од болести. И многи траже земаљске лекаре не тражећи правога лекара, не обраћајући се Господу. Јер земаљски лекари лече тело, привремено нам дају здравље, а небески Лекар, лечећи тело, лечи и душу нашу. Да се обратимо Њему, да поверујемо у њега и да нам то буде на спасење и живот вечни. Грех је тај који нас највише удаљује од Бога и болести су у највећој мери последице греха“ – рекао је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски. Владика је сликовито објаснио шта је врлина а шта је грех и у чему је разлика када се ми трудимо у Господу и када се препустимо овоземаљском уживању: „Грех је као када ми узмемо нешто попут бомбоне, нешто што је слатко. И желећи то да пробамо, ми ту бомбону ставимо у уста и тренутно, нама је лепо и слатко у устима и привремено уживамо у томе. А онда када прогутамо ту бомбону онда почињу мучнине, болови и патња. И што је најгоре то не пролази. Дакле оно због чега смо у само једном тренутку осетили сласт и сладост, због тога патимо, имамо мучнину. И не само тела већ и савести. И отуђеност од Бога. То је грех, браћо и сестре. Нешто попут оног мамца за рибу који она загризе мислећи да ће нешто да добије а у ствари изгуби и живот свој“ – сликовито је објаснио Владика а потом сликовито објаснио и шта је то врлина: „Врлина је пост, уздржање, бденије, сваки труд у Господу. То је као кад знамо да нам је потребан лек који је горак. И тешко нам је да га ставимо у уста од његове горчине. И онда ми приморамо себе на тако нешто, јер док нам је лек у устима, нама је тешко и напорно и горко, али када прогутамо тај лек онда осетимо сву лакоћу и здравље свога тела и своје душе. Тако кад треба да постимо свима нам је тешко. Нека сила нас просто тера да радимо супротно. Или када желимо да учинимо неко добро дело, да учинимо милосрђе, да будемо на молитви, да будемо на бденију. Свака врлина јесте подвиг. Треба нам додатна снага и решеност и вера да би то учинили. Али када то учинимо: и пост и молитву и учинимо добро дело, онда осетимо сву сладост онога што смо учинили“ – поучио је верни народ Владика Теодосије нагласивши да зато сви треба да се определимо за врлину, за оно што је Господ дао у заповестима својим, да тако живимо да би онда вечно били блажени и били са светима који су знали да је ово земаљско привремено а оно небеско увек и довека. „Нека би нас Господ све научио правој вери, да имамо наду у њега, у његову помоћ и Васкрсење, како би и ми били санаследници светих, оних који су познали Бога, они који су живели за Бога и који су поштовали и живели по заповестима Божијим, а сада су блажени и сада се наслађују небеским добрима које су за векове векова. Нек Господ укрепи ову свету обитељ, оца игумана, братију, и све вас који долазите овде. Ваш принос Богу јесте молитва, жртва, оно што дајемо од себе, а Господ ће нама подарити исцељење душе и тела и живот вечни, да би сви заједно славили Оца и Сина и Светога Духа кроз сва времена и сву вечност“ – рекао је на крају своје Архипастирске беседе Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Извор: Телевизија Храм
  17. У Недјељу четврту по Педесетници, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2019. године са почетком у 8 часова одслужена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Лука који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Бранко Вујачић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на дубљи смисао онога што је садржано у прочитаној јеванђелској причи, будући да ова јеванђелска прича свједочи о великој вјери, смирењу и скрушености. Отац Бранко је на самом почетку свог пастирског обраћања подсјетио да се требамо запитати и увијек преиспитивати, каква је на првом мјести наша вјера коју у срцу и души, у бићу нашем носимо: ,,А ова данашња јеванђелске прича се и пред нас поставља. Какву то вјеру ми имамо? И ако знамо за Бога и ако знамо за пост, знамо за молитву, знамо и за причешће, којим се сједињујемо са Господом, Његовим Тијелом и Крвљу. Свакако ми требамо тако да живимо, ово што смо навели треба да буде присутно у нашим животима, али, увијек треба да преиспитујемо нашу вјеру." ,,Треба да преиспитујемо нашу вјеру, а каква је наша вјера то се најбоље види када дође неко искушење , нека болест, нека мука, Е тада је наша вјера на испиту. А вјера се утврђује и уграђује се не само одласком у цркву и молитвом. Него заиста чувањем од свакога гријеха. Чува се и милосрђем, љубећи и служећи и жртвујући се за ближње своје. Тако и у томе наша вјера истински узраста." - нагласио је он. ,,Као што Господ каже у Јеванђељу: ,,По вјери твојој нека ти буде!" Тако и по мјери наше вјере нама бива у животу." - појаснио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања вјерном народу поручио да оно што треба свакако да нас одликује као православне хришћане јесте скрушеност срца и смјерност духа, те да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру, која једина исцјељује од свакога гријеха и пада духовног и слабости: ,,Скрушени срцем и смјерни духом, такви ми треба да будемо. Да каже наша душа, Господе нисам достојан да уђеш под кров душе моје. Али кажи само ријеч и исцјелиће се душа моја од свакога гријеха, пада, слабости. То је поука данашњег Јеванђеља. Да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру." - закључио је отац Бранко. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  18. На празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, у недељу 14. јула 2019. године, Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим Светитељима у селу Вини крај Лесковца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Славко Миловановић, протојереј-ставрофор Србољуб Даниловић, протосинђел Мардарије (Kовачевић), протојереј Дејан Станковић, протојереј Братислав Мијалковић, протојереј Слободан Вучковић, јереј Срђан Станојевић, јереј Драган Илић и протођакон Стеван Kричка. После заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачар је био господин Србољуб Стевановић са породицом. Након Свете Евхаристије сабране је поздравио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Извор: Радио Глас
  19. Манастир Ралетинац прославио је своју славу Петровдан у петак, 12. јула 2019. године. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање свештеника и монаха Епархије шумадијске. Овом светом сабрању присуствовао је велики број верника који је испунио порту манастира. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Током свете Литургије, Епископ Јован се обратио верујућем народу, честитавши празник и истакавши колико је важно да се свако од нас преда Богу: “Срећна слава овог манастира и свима вама браћо и сестре који долазите у ову свету обитељ да се у њој сретнете са Богом и једни са другима. У ову обитељ наш се народ вековима сабирао и тражио утеху. Људи су овде долазили да траже смирење, да осете Бога кроз молитву и да разговарају са Богом кроз молитву, а не да разговарају о нечему што није Црква. Ђаво неће мир и слогу, он хоће саможивост, да саопшти човеку да је он велики и да може да живи без цркве. Али наши људи су се сабирали овде да би кроз слушање речи Божије и уз цвркут птица се осетили да су и они створења Божија. Велика је радост сабирати се у дом Божији. Дом Божији најпре треба да буде наше срце. Велика је радост молити се Богу јер се и светитељи побуђују нашим молитвама да се моле за нас. Наше прво искање у молитви је искање Царства Божијег. Тако смо се и ми данас овде сабрали да прославимо два велика апостола, учитеља васељене. Свети Јустин Ћелијски рекао је да су апостол Петар и апостол Павле два најбогатија сиромаха. Они су живели Богом и ходили Богом, а нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету јер су све оставили ради Христа. Знали су да ако нађу један бисер у пољу, а то је Христос, да ће у Њему све наћи. Од њиховог давања свету, а то је наука Христова, свет живи, онај свет који верује у Христа. Апостоли нису окупљали народ око себе, већ око Христа, јер су знали да само оно што се сабира око Христа јесте вечно”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  20. На дан када молитвено славимо Сабор Светих дванаест апостола - Павловдан, у суботу, 13. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у селу Турековац надомак Лесковца, у храму посвећеном овом великом празнику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Живојин Ивановић, протосинђел Мардарије Kовачевић, протојереј Дејан Станковић, протојереј Часлав Станковић, протонамесник Звонимир Живковић, протонамесник Срђан Вукић, јереј Иван Јанковић, јереј Саша Станимировић, јереј Милан Додеровић, јереј Ђорђе Љубинковић и протођакон Стеван Kричка. Овогодишњи колачар био је г. Александар Kоцић из Свирца са породицом. После заамвоне молитве уследио је обход око храма и освећење славских дарова, након чега је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније надахнуто беседио о празнику који данас прослављамо - Павловдану. Након Свете Евхаристије Владика нишки Г. Г. Арсеније доделио је архијерејске грамате господи Славиши Цветковићу и Дејану Цекићу из Турековца, као и г. Нинославу Цветановићу из Горње Стопање. Извор: Радио Глас
  21. Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован је у четвртак, 11. јула служио празнично бденије у храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу уз саслуживање протојереја Милована Ранковића, протојереја Слободана Раковића, јереја Милоша Митровића и Немање Искића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После одслуженог бденија Епископ Јован је верни народ поучио беседом о значају празника. Пре свега је свима честитао празник и храмовну славу. Епископ је рекао у својој проповеди да онај ко је са Богом тај је увек на страни онога који побеђује. Апостоли су били ученици Господа Исуса Христа, али су, после Христовог Васкрсења, они постали од ученика учитељи, учитељи васељене. Владика посебно истиче чињеницу да су апостоли, када их је Господ позвао да крену са њим, оставили све што су имали и кренули за Христом. Таква одлука не треба да нас чуди из разлога што су они у Христу препознали веру и видели поверење. Апостол Павле је, по речима Светог Писма, а како нам преноси Владика, био веома мудар човек, али је ту мудрост усмерио против Бога, али када је њега осенила светлост Божија, ослепео је и тек тако ослепљен је видео да је његова ученост донела само зло, а потом се окренуо ка добру. Епископ нас је подсетио да када се молимо светитељима, требамо показати своју искрену веру да би се они Богу молили за нас. Ако семе Божије исправно одгајамо, само тада ћемо имати исправан род. Владика се у својој беседи присетио и изградње храма и освећења које било пре петнаест година. “Замолимо Господа да нам подари духовни вид, вид који је обратио апостола Павла правом и истинском Богу”, су речи које је Епископ упутио свима нама и које су још дуго одзвањале у нашим ушима, јер ако је Бог опростио Савлу за његове грешке и Савла преобразио у апостола Павла, онда и ми требамо своје грешке и грехове да исповедимо, јер је Бог милостив и ако се искрено покајемо, опростиће нам. На дан Светих апостола Петра и Павла у храму посвећеном овим Христовим ученицима, свету Литургију је служио Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић уз саслуживање протојереја-ставрофора Ранка Ђураша, протојереја Стефана Франовића, Милована Ранковића и Слободана Раковића, протонамесника Александра Миловановића и Ивана Теодосића, јереја Милоша Митровића и Немање Искића и ђакона Александра Бабића. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца, под вођством диригента Г-ђе Биљане Павићевић. Након Свете Литургије и свечане литије око храма, пререзан је славски колач, данашњим славарима породици Вулета из Аранђеловца који је за све окупљене вернике и госте са својом породицом припремио славску трпезу у сали парохијског дома. У порти храма су чланови КУД “Електропорцелан” извели сплет игара и тиме улепшали ову прославу. Извор: Епархија шумадијска
  22. У четвртак 11. јула 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја Александра Бороте и јереја Стефана Дамјановића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика је беседећи верном народу назначио да: “…треба да читамо Свето Писмо и да се трудимо да испунимо оно што Јеванђеље говори. То је могуће ако задобијемо дар духа Светога. Тада неће бити те туге ни невоље која ће моћи да помути нашу радост. Радост долази од Духа Светога. Јер сваки добри дар и савршени поклон од Тебе је и од Оца Светлости. Зато нас апостол Павле учи, да ни један савршени дар не вреди, ако немамо љубави у себи. У овај свет не доносимо ништа, већ све добијамо. Живот је највећи дар који је Бог удахнуо у нас. Духовне дарове, Бог даје свакоме понаособ према његовој ревности. Дар Божији је заправо пут од човека ка Богу, пут из смрти у Живот, односно пут од човека ка Човеку. Најслађи дар је онај који се стиче у зноју лица свог. Они нису човеку терет кроз живот, већ су мера његовог духовног узрастања”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  23. Као народ кроз историју су нас сналазила тешка искушења, а најновије искушење, скоро, да је као у турска доба, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије осврћући се на актуелну ситуацију поводом Предлога закона о слободи вјероисповјести, који је, због најављеног отимања храмова и црквене имовине, унио велику узнемиреност и забринутост код вјерног народа у Црној Гори. Бесједећи на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула, у манастиру Црнча, гдје је салужио Свету архијересјку литургију, владика је нагласои да су током своје владавине Турци и рушили наше светиње, али их нијесу преписивали на државу: „А сад наша власт хоће да их препише на државу – да нека власт, неки министар, ко зна ко може бити тај министар, да ли је крштен, да ли има страха Божјег, да ли има поштовања, да ли је православни, да ли је секташ, сјутра он може да располаже са храмовима, са иконама, са светињама, уколико се то догоди. Црква се, са својим вјерним народом и свештенством, навео је владика, супроставила тој великој неправди. Напоменуо је да је, осим неправде, у питању и лаж, јер се, сматра он, никада ни на једну државу званично нијесу водили храмови, него су светиње, увијек, припадале Цркви. „Цркве су припадале Цркви, џамије Исламској заједници, катедрале Католичкој цркви и у то нико није дирао. Нико се није усудио да отима оно што је Божје, што је Богу посвећено. Хоће с тим људи да располажу и то људи који немају вјере, који се хвале да су атеисти, агностици, секташи из нашег народа. Најгори су. Из других народа имају више поштовања, а ми ову грдну непријатност и тешку неправду доживљавамо од људи који су на власти из нашег народа“, констатовао је Епископ Јоаникије. Оцијенио је да власт у Црној Гори, нажалост, ово ради заједно са Хашимом Тачијем и Рамушом Харадинајем, са намјером да се и на Косову и Метохији примијени исти закон како би се отеле тамошње српске светиње. „Имамо доказе за то, а шта ће нам већи доказ, него што су гласали да државолика творевина Косово, која није призната од већине свијета као држава, уђе у УНЕСКО да би тиме стекли легитимитет да се Пећка патријаршија и Високи Дечани препишу на Косово, да се препишу Рамушу Харадинају. Исти закон су припремили и на Косову и Метохији само што се он другачије зове, али је исти параграф. И тамо се предвиђа да Приштина преузме српске светиње да се на њих воде, да одатле изјуре српско монаштво, да их претворе у музеје и погазе нашу историју. Зло се чини, надамо се да зла бити неће, али се зло мисли, зло припрема“, указао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Поручио је да од нас зависи да ли ће се најављено зло десити, јер је људска и морална обавеза сваког човјека супроставити се неправди, на шта нас, поучавао је владика, позива и Свети Јован Крститељ. „Он је изобличавао све оне који су творили неправду, нарочито, оне који су на власти, јер њихова неправда, њихов гријех, јавни гријех доноси највеће зло народу. Ми морамо да се супроставимо“, казао је је владика и позвао на потписивање петиције против отимања светиња сев који су својом душом и срцем против ове неправде. „Уколико неко није, никога тјерати нећемо. Не треба нам никакав фалсификат, треба нам само добра воља. Није добро не изјашњавати се против неправде, прећутати. Ако се прећути она ће да узима све више маха. Ако се народ супростави овој неправди неће је бити, неће се никад остварити. Свакако, шта год било, ми нећемо дати наше светиње, бранићемо их као што су наши преци бранили манастир Острог, Цетињски манастир, тако ћемо и ми бранити наше светиње. Не можемо дати да се оне скрнаве, не можемо их дати неодговорним људима да с њима располажу, да од њих праве музеје, да на њима праве своју причу, да их полатине“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...