Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 474 results

  1. Његово преосвештенство Епископ моравички Антоније (Пантелић) рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца). Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године). На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета.У Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Епископ Антоније је викар Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви при Патријарху московском и целе Русије. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
  2. На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
  3. Књига која се налази пред вама представља за штампу прилагођену верзију докторске дисертације под називом Релациона онтологија Јована Зизјуласа, коју сам писао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, под менторством проф. др Владана Перишића, редовног професора овог факултета, и одбранио је 29. октобра 2014. године. Како би садржај ове књиге био што приступачнији и разумљивији и оним читаоцима који не припадају уском теолошком кругу, поједина поглавља докторске дисертације за ову прилику су скраћена или прилагођена, при чему се водило рачуна о томе да само језгро и срж теме обухваћене дисертацијом остане цјеловито и неокрњено. Због тога је и наслов дисертације за потребе књиге такође промењен, са циљем да приближи назначену тему читаоцу. Средишњи део књиге сачињава шест поглавља или целинâ од којих је свака посвећена једном од аспеката Зизјуласове релационе онтологије, а који су изложени следећим редослиједом: Есхатологија, Хришћанска онтологија, Другост, Пневматолошка христологија, Еклисиологија, Хришћанска антропологија. У тематском средишту Есхатологије, поглавља које отвара књигу, је истина будућег века и Царство Божије, који за Зизјуласа већ сада и овде прожимају све аспекте нашег црквеног постојања, на челу са евхаристијом, као централном светом тајном. Друго по реду поглавље, које носи назив Хришћанска онтологија, настоји да разјасни Зизјуласово схватање истине бића. Целином Другост проблематизујем тему другости, личности и слободе, која проистиче из митрополитовог теолошког поимања личности, без које другост не може бити правилно схваћена. Поглављем Пневматолошка христологија настојао сам да покажем колико је Зизјулас успешан не само у заговарању неодвојивости Христа од Духа Светога него и у томе колико тај однос утиче на наше постојање. Пето поглавље, Еклисиологија, посвећено је анализи улоге и структуре Цркве, као и митрополитовим ставовима о одређеним феноменима црквеног живота, које он покушава описати и упоредити са оним што би почивало на аутентичној релационој онтологији. На крају, у самој коначници књиге, последњој целини под називом Хришћанска антропологија, разматрам хришћанско виђење човека трагајући за одговором на питање колико је, по Зизјуласу, релациона онтологија окосница људског постојања како овде тако и у вечности. Овде представљена структура књиге, те садржај појединих њених поглавља, само су сумарни преглед оних тема којима се у овој књизи бавимо, без претензија да овај кратки предговор послужи као исцрпан и детаљан водич читаоцима. Ова дисертација писана је уз свесрдну и безрезервну помоћ, у виду савјета, сугестија и критика, проф. др Владана Перишића, особито истрајног и надасве стрпљивог ментора, који ме је вештом руком увео у сфере научног мишљења и њему припадајућег дискурса. На томе сам му неизмерно захвалан. Благодарност дугујем и свим својим пријатељима, међу којим нарочито издвајам професора Богољуба Шијаковића, који су ме охрабривали, братском речју, и у оним тренуцима када је мени самом постављени циљ изгледао далеко и недостижно. На крају, али нипошто на последњем месту, нарочиту благодарност упућујем својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, чија су ми љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага. Важност постојања у односу Ова је књига настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале моју пажњу готово читав свјесни дио мог живота. Сам процес њеног настајања помогао ми је да спознам и сагледам сложеност односâ и везâ на којима почива овај свијет, који је једновремено рајска долина и долина плача. Да бих своје увиде и запажања што јасније и увјерљивије пренио на папир, било је прије свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осјетљивог посла писања, који захтијева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посриједи научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца. Због свог амбивалентног карактера писање је подједнако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подијели оно о чему размишља или што осјећа, а мука је пак јер је увијек присутна бојазан да нећемо ваљано умјети да мисао уобличимо и изразимо ријечју. Настојећи да успоставим равнотежу између те двије опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да прије свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свјестан себе и свијета који ме окружује. Откуда је заправо проистекло моје занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односâ који владају између личности? Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присјетићу се раног дјечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свијет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Гдје је мој умрли отац? Зашто осјећам присуство оних којих нема ту поред мене? Још у вријеме када се почела јављати запитаност о свијету који ме окружује, почео сам размишљати о вјечности. То размишљање ће ме – некад свјесно, некад подсвјесно – пратити кроз цијели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак било од животног значаја. Поменутом мисаоном озрачју добрим дијелом допринијела је и зачуђеност пред тајнама природе и лицâ која се ме окруживала. Једновремено постајао сам свјестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дједом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмјеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом. Преко ових питања и сазнања до којих су ме она доводила полако сам се упутио стазом боготражитељства која ће ме временом увести у Цркву. У моје сјећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увијек волио до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човјеком: „Ако ти сагријеши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута примијетио сам да плаче, а послије неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији. Много година касније на темеље вјере обликоване још у дјетињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања. Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сјећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сјенка. Из тог времена памтим само двије врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји вјерни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Свјетлост. У том периоду дошао сам до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увијек ту, у сваком тренутку наших живота. Увјерен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо. Искуства која сам стекао у дјетињству и раној младости била су ми од велике користи када сам постао свештеник и старјешина манастира. Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповиједао сам, дјеци, омладини, људима! Највећа утјеха је била у крштавању људи на ријекама, на којима смо сједели и плакали, бјежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада прије: снажну и свету, свијетлу. Сусрет свјетова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога. У често непојамном редослиједу животних догађаја постоји нека унутрашња закономјерност којом нас Божија рука усмјерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом дјелу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у дјетињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свјестан сам: некада мање а некада више успјешно), утирао сам пут разумијевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односâ, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свијешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увијек вјеровао да ће их Он благодаћу допунити. То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, вјерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно. Управо покушај проницања у ову мистерију и њена разрјешења представља главни циљ Зизјуласовог теолошког подухвата, који се скрива иза на први поглед можда исувише апстрактне, али садржајем богато испуњене синтагме релациона онтологија. Извор: Владика Григорије.инфо
  4. Архимандрит Нектарије из Јерусалима, сабрат храма Гроба Господњег, у пратњи архимандрита Луке, игумана манастира Карно код Сребренице, посјетио је Епископа зворничко-тузланског Фотија у сједишту Епархије у Бијељини. Разговор је протекао у срдачној атмосфери, а гост из Јерусалимске патријаршије посебно је говорио о Светој Земљи и о тамошњој борби за очување светог православља. Своме високом госту Епископ Фотије поклонио је икону Светог Јована Крститеља као знак братске љубави и сјећања на данашњи сусрет. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Данас, 4. јула 2019. лета Господњег на празник Преподобне Анастасије српске, навршило се петнаест година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића). Поводом овог јубилеја доносимо кратку биографију преосвећеног Владике, приступну беседу на дан хиротоније, 4. јула 2004. године, као и звучни запис интервјуа са Владиком Јованом који је водио катихета Бранислав Илић. Кратак животопис Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић) у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић) у Мијачима код Ваљева 24. маја/6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за Пастире. Почетком осамдесетих година XX века Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наследити на трону Игумана Острошких. Посећује Свету Земљу, Свету Гору и Јеладу. Младен, будући епископ Јован, уписује и са одличним успехом завршава Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, и наставља студије у Петрограду, где са одличним успехом дипломира на тему Иконопоштовања и символике. Замонашен је на дан Светих Мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, 1995. године, у Милешеви. Митрополит црногорско-приморског Г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у Трон Острошких Игумана. На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици. Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију на тему „Филозофија васпитања Св. Јована Златоуста“. Вишедеценијски рад у црквеној просвети, крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија Иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска ( иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД – а) и серијал докумнтарних епизода под називом "Икона" који је реализован према књизи „Људско лице Бога“, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима, а има два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српском језику (објављена су 3 тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима, који су сабрани у зборницима. Приступна беседа на дан хиротоније у епископски чин, 4. јула 2004. године, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драги оци, браћо и сестре Данас је Господ погледао на настројеност слуге својега, призивајући ме кроз Вашу Светост на светитељско, односно епископско служење и, сада када се све то догодило, шта уопште могу рећи? Благодарно примам речи Светог Апостола Павла: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабожцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (I Тим. 6,20). Ове речи, дакле, прихватам као своју јеванђелску проповед или програм „Велике Тајне Побожности“ и чувања повереног ми „Залога спасења“ (1 Тим. 6,20). И шта у овом тренутку могу рећи? Да ли је лако носити немоћи свих: „Ко ослаби а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не говорим“ (II Кор. 11, 29)? Лако ли је бити обрасцем вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (I Тим. 4,12)? Да ли је лако једнога покарати, другоме запретити, трећега утешити са сваком стрпљивошћу и поуком (II Тим. 4,2)? Да ли је лако носити одговорност за паству и пастире? Познати су примери Божијих изабраника, који су због свега овога били у великој недоумици и страху. И ми с њима постављамо питање: да ли је све ово лако? Свети Апостол Павле сведочи о себи: „Сваки дан умирем, тако ми, браћо, Ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем“ (I Кор. 15,31). И заиста, истински живог свештенослужитеља јесте непрестано сагоревање, умирање до самозаборава, тешкоћа и страдања. Полаже се на мене велико бреме епископског служења, и то у врло тешко време служења Богу и роду, и зато ми Апостол Павле кроз Вашу Светост поручује. да поступам тако у свему, да би ме верни имали за образац и ауторитет у изграђивању Цркве и у делима Божанског човекољубља. Но, одакле мени „немоћном“ (II Тим. 1,7) узети и поцрпети силе и снаге за све ово? Отуда одакле их је поцрпео возљубљени ученик Христов Свети Јован Богослов. Другим речима, то значи служити Свету Службу и не занемаривати благодатни дар који је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (I Тим. 4,14) али, увек имајући на уму речи Ап. Павла о опасности од светскога, „не упрежући се у јарам многобожаца“ (II Кор. 12,19). Све ово није лако већ тражи распетост бића и издржљивост до краја. За све ово је потребна помоћ пре свега Небеса – свих Светих, а и свих Вас – народа Божијег. Верујем и исповедам, што по речима Светог Апостола „не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога“ (II Кор. 3,5); што добар успех у служењу Богу и ближњима не зависи толико од људских могућности и достојности, колико од благодати која се у „немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Верујем и исповедам, да је полагањем Ваших Светитељских руку на мене и мени недостојноме предата благодат Апостолског прејемства, а која лечи и надопуњује сваку немоћ. Молим Вас Свети Оци, Богомудри Архипастири, браћо и сестре, да Ваше молитве учине мене искусним делатељем у Винограду Божијем који засади Десница Господња и да се не постидим пред Оним „који право управља речју Истине“ (II Тим. 2,15). Молите се Богу да ми дарује постојаност и одлучност, благост и трпљење у чему је животно искуство. На крају, свима се захваљујем: својим Оцима – учитељима, родитељима, братији и сестрама на молитвеном учешћу и на свему учињеном за мене у досадашњем животу. Пошто речи захвалности добрим људима за све што су за мене учинили не могу бити довољне, молим се Богу да достојним ношењем Епископског Крста узвратим свима њима и свима другима на љубав коју су показали. Имам још и наду да ме мој духовни Отац неће оставити без љубави, увек ме саветујући као мудри и искусан Отац. Уздајући се у подршку од свих Вас, ја смело говорим Вашој Светости и свеколикој црквеној пуноћи: „Ево слуге Господњега – нека ми буде по речи Вашој“. Амин. (текст приступне беседе доносимо са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске) Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) Звучни запис интервјуа - радио Светигора: https://svetigora.com/razgovor-sa-episkopom-dr-jovanom-puricem-od-naseg-odnosa-prema-bogosluzenju-zavisi-nas-misionarski-zivot/ НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО! Прилог приредио уредник насловне стране Портала Поуке.орг
  6. Навршило се 35 година архијерејске службе Епископа будимског и администратора темишварског Г. Лукијана који је 1. јула 1984. године у Саборној цркви у Београду хиротонисан за епископа моравичког. Епископ Лукијан рођен је у Молу, у Бачкој, на Преображење 19. августа 1950. године у породици благочестивих хришћана Милана и Загорке Пантелић. На крштењу је добио име Војислав. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сенти. Уписао је студије права у Београду и Православни богословски факултет на којем је дипломирао 1980. године. Замонашен је руком Епископа шумадијског др Саве Вуковића у Манастиру Дивостин 1979. године. На постдипломским студијама боравио је у Регенсбургу у Немачкој, а потом и у Енглеској, у Ексетеру. За време студија у Немачкој, теологију и догматику учио је од тадашњег чувеног професора Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI. Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању, у мају 1984. године изабрао протосинђела Лукијана (Пантелић) духовника манастира Дивостин за викарног епископа моравичког. Наречење је 30. јуна 1984. године у Саборној цркви у Београду обавио Патријарх српски Герман са епископима: браничевским Хризостомом (Војиновићем), шумадијским Савом (Вуковићем), нишким Иринејем (Гавриловићем), зворничко-тузланским Василијем (Качавендом) и викарним епископом марчанским Данилом (Крстићем). У недељу 1. јула 1984. године, на светој архијерејској Литургију у Саборној цркви у Београду, Његова Светост Патријарх српски Герман, епископ шумадијски Сава и епископ нишки Иринеј, извршили су чин епископске хиротоније изабраног и нареченог епископа Лукијана, уз саслужење 10 свештеника и 8 ђакона. Хиротонији су присуствовали епископ браничевски Хризостом, епископ рашко-призренски Павле, епископ жички Стефан, епископ зворничко-тузлански Василије и викарни епископ марчански Данило. По завршетску свете Литургије, Патријарх Герман поздравио је новог епископа и пожелео му успешну и благословену архипастирску службу и предао му је жезал, символ епископске власти. Примивши жезал, епископ Лукијан је одржао своју прву архипастирску проповед у препуној Саборној цркви. На Литургији је певало Прво београдско певачко друштво и мешовити хор из Кордице (Грчка). Викарни епископ моравички г. Лукијан провео је годину дана у Београду, помажући Патријарху Герману у вршењу бројних обавеза. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом редовном заседању 1985. године изабрао је тадашњег викарног Епископа моравичког Лукијана за епископа упражњене Епархије славонске са седиштем у Пакрацу. Дошавши у Епархију славонску, Епископа Лукијана је чекао велики посао зацељивања старих рана и обнављања храмова који су порушени у Другом светском рату. Трудио се да у Епархију славонску, како међу свештенство и монаштво, тако и међу верни народ уведе нарочити ред и поредак успостављањем редовних богослужења у свим парохијама и организовањем активног црквеног живота. Ову делатност прекинуо је рат који је букнуо у бившој Југославији, односно у Републици Хрватској. Венац мучеништва поднео је заједно са својим народом и Епископ Лукијан. Владичански Двор у Пакрацу је под дејством хрватских снага потпуно девастиран а инвентар, библиотека и ризница су биле изгубљене или уништене. Услед ратних дејстава, Епископ Лукијан се преместио у место Окучане, које се тада налазило на слободној територији коју су држале српске снаге. Не желећи да напусти свој народ и даље је активно обављао архипастирску службу обилазећи ратишта и служећи у храмовима широм епархије до којих се могло стићи. Тако је доживео и хапшење од стране хрватских војних снага. У заточенштву је провео два месеца, изложен страшном мучењу и изгладњивању. На интервенцију Патријарха руског Алексеја II, којег је Владика Лукијан још као студент упознао, док је Патријарх Алексеј био Митрополит таљински и естонски, Епископ Лукијан је ослобођен из заточеништва. И даље је наставио да у тешким ратним временима обилази ратишта, војнике и народ на територији којом је могло да се креће. Учествовао је и на разним састанцима и преговорима зараћених страна са Међународном заједницом. Коначни пад Славоније одиграо се 1. и 2. маја током операције познате под именом ''Бљесак''. Тада је међу последњима Славонију напустио и њен епископ, Лукијан. Оно што се дешавало тих дана најбоље је описано у извештају којег је Епископ славонски Лукијан поднео Светом Архијерејском Сабору СПЦ - ''Око 17 часова видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце према Босни јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља, где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време моји свештеници спасавали су цивилно становништво а пре свега жене и децу из својих парохија....'' ''Док је западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. -Све иде по плану- како рече председник Србије поводом масакра и погрома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима а завидим им и ја.'' Након пада западне Славоније, 1995 године, Епископ Лукијан одлази у Америку, где је био помоћни епископ митрополиту Иринеју Ковачевићу, а на Православном богословском факултету у Либертивилу предавао је општу историју хришћанске цркве једну академску године. Свети Архијерејски Сабор именовао је Епископа славонског Лукијана за администратора Епархије темишварске у Румунији, а којом је до тада администрирао Епископ шумадијски др Сава Вуковић. Доласком у темишварску епархију епископ Лукијан започео је тамо где је стао епископ Сава, на обнављању црквеног живота у српским парохијама у Румунији и успостављању монашког општежића у манастирима који су углавном били пусти. Након упокојења епископа будимског Данила, Свети Архијерејски Сабор је 2002. године изабрао Епископа Лукијана за Епископа упражњене Епархије будимске. Изузетан допринос Епископа Лукијана је на пољу реституције црквене имовине, како у Румунији тако и у Мађарској. Осим рада на очувању културно-уметничког блага Епархија будимске и темишварске и устројавања црквеног живота, епископ Лукијан посветио се преводилачкој делатности. Преводилачка активност епископа Лукијана била је усмерена на богослужбене књиге које су на језику којим народ више не говори, а на просторима Мађарске и Румуније изузетно је важно сачувати српски језик. Народ на овим просторима Српски језик говори углавном само у својим домова, или у местима где постоје српске школе и у цркви. Према томе Епископ Лукијан водио се тиме да богослужење из ових а и других разлога, мора бити свима разумљиво. На српски језик превео је 12 минеја, Октоих, Посни и Цветни Триод. Године 2017. постао је члан Удружења књижевника Србије, на позив истог удружења. Говори руски, немачки, енглески, мађарски, румунски и грчки језик. Извор: Радио Слово љубве
  7. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је вечерњем богослужењу у суботу, 9/22. јуна 2019. године, у Светониколајевском храму у Турији. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Вечерњим богослужењем је началствовао протопрезвитер Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, прочитао је одлуку Епископа бачког којом је, благословом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, протопрезвитер Драгомир Трифуновић одликован правом ношења напрсног крста, за ревност у свештенопастирској служби, као и за савесно служење Цркви. Прота Драгомир је разрешен дужности привременог пароха прве парохије у Турији на основу испуњених услова за пензионисање.. То није признање и одликовање као што бива у свету, где је оно врло често ствар људске сујете и где људи се горде неким одликовањем пред другима који га немају, него је црквено одликовање увек признање ономе који га добија, али и подстицај њему да се и даље труди једнако неуморно, ако не и више него пре. То је уједно признање и читавој заједници са којом је тај свештеник проводио деценије. Док човек било какве професије, звања или позива, може да каже да са пензијом престаје свака његова радна обавеза, за свештеника уствари не постоји пензија – не само у времену него ни у вечности. Он и даље учествује у богослужењу Цркве, помаже колико је у снази, а има могућности и да мало више времена посвети себи, молитви, породици, навео је владика Иринеј. Извор: Епархија бачка
  8. Данас смо у Храму Светог Саве у Краљеву имали још једну у низу свечаности које су отпочеле још крајем априла када су фрескописци осликали куполу и поткуполни простор, и када смо у новом руху нашег лепог дома прошли кроз Страсну седмицу и прославили Васкрс, а потом и храмовну славу на којој је Литургијом началствовао Патријарх Иринеј уз саслужење и присуство великог броја Архијереја који су се тих дана сабрали у Краљеву и у Жичи ради почетка заседања редовног заседања Светог Архијерејског Сабора ове године. И у оквиру данашње прославе, а славили смо имендан нашега Владике, било је веома свечано, јер је на Литургији којом је началствовао слављеник – Владика Јустин, саслуживало преко двадесет свештеника из свих делова Епархије (међу њима и три уважена архимандрита: игуман студенички о. Тихон, игуман вазнесенски о. Тимотеј и секретар кацеларије Епископа о. Сава), уз подршку шест ђакона. Свечаности су допринеле и већ уходане и пробране снаге у лику ипођакона Дејана, чтечева Бојана и Петра и појаца окупљених око господина Ивана Трајковића. Литургијску беседу након прочитаног јеванђелског одељка је произнео о. Тимотеј – игуман Манастира Вазнесење са овчарске стране српске Свете Горе. Он је Владики честитао празник подсетивши све нас да су двојица Јустина (Свети мученик Јустин философ и Преподобни Јустин ћелијски) које данас прослављамо, својим животима и учењем посведочили љубав Божију која жели да се сви спасемо и да попут Христа који је са својим Васкрслим Телом сео са десне стране Оца приликом Вазнесења и ми будемо вазнети у славу Царства Божијег. Још је рекао да нас је Бог створио само за ту славу, за рај, јер је Бог створио само Рај, а да ми у оквирима овога живота бирамо да ли ћемо у рај или ћемо сами стварати пакао за нас и за оне који нас окружују. Након Великог входа у чин свештеника је рукоположен ђакон Немања Тимотијевић који је службовао у Чачку. Ти моменти, када се Црква оним речима молитве присећа како благодат Божија исцељује и надомешта наше људске недостатке и када се, у лицу Епископа, молимо да Бог пошаље ту благодат и на овог служитеља Цркве су увек дирљиви и увек су подсећање на нашу сопствену одговорност пред Богом. Славски колач је прекадио игуман студенички о Тихон, након чега је бираним речима честитао Владики имендан рекавши да смо се овде сабрали и ради дружења али и ради тога да пред Богом на Литургији (јер Литургија је то) пројавимо нашу жељу за Вечним Животом, жељу која је спасоносна. После завршетка Литургије свима сабранима се обратио и о. Радоја, наш старешина, који је у име свих нас који припадамо светосавској заједници при овом Светосавском храму, честитао Владики имендан и позвао верни народ на послужење које је Епископ приредио за њих испред храма. Након Литургије Владика је у свом дому угостио госте, а међу њима је било и мноштво монаштва из манастирȃ наше Епархије. Извор: Епархија жичка
  9. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, и ове године, у Хотелу „Дивчибаре“ са великом радошћу сусрео се са директорима и основних и средњих школа са подручја Епархије ваљевске у понедељак 10. јуна, у знак благодарја на одличној сарадњи. Састанку је присуствовао и Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, који је присутне упознао о томе како се настава веронауке организује на Петом континенту. Песма Српског хора „Свети Серафим Саровски“ из Зрењанина дала је посебну лепоту овом сабрању. Дружење директора школа и архијереја Епархије ваљевске постало је традиција, јер му се сви радо одазивају, сматрајући га пријатним и вишеструко корисним. Овде се чују лепе речи, размењују искуства и идеје, како би живот веронауке у школама и образовање нових нараштаја били што квалитетнији. Одзив ученика за верску наставу у Ваљевској епархији (преко 80 одсто) највећи је међу епархијама Српске Православне Цркве. „Дивно је када се састанемо и чујемо једни друге“, рекао је Владика Милутин у изјави за радио „Источник“. Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан ове године први пут је присуствовао састанку Епископа Милутина са директорима школа. „Сарадња која овде постоји је изванредна, јер сви смо на истом задатку – да образујемо и васпитавамо децу која ће оплеменити човечанство“, рекао је он приликом обраћања присутнима. Извор: Радио Источник
  10. У селу Прибинић код Теслића ове године са великом радошћу је прослављена храмовна слава Свети цар Константин и царица Јелена, посебно је свечано било због доласка и служења свете Литурије Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија који је по први пут посјетио парохију прибинићку. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори; Боривоје Шањић, умировљени свештеник, Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и Драгиша Симић, парох добојски, те протонамјесник Милош Јовић и протођакон Богдан Стјепановић. Преосвећени владика је у бесједи истакао значај Светих Константина и Јелене, дотакнувши се времена до Миланског едикта које је било испуњено великим бројем мученика због прогонства.Такође је нагласио значај Причешћа али и позвао све присутне да живе врлинским животом без обзира какву дјелатност обављали у животу. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић рођен је 20. априла 1959. у Бањанима, у широј околини Никшића. Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1990. и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашен је у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. када је постављен и за вршиоца дужности настојатеља манастира Савина. Указом од 1. септембра 1992. постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној цетињској богословији. У септембру 1995. произведен је у чин протосинђела и постављен за вршиоца дужности ректора цетињске богословије. За викарног епископа будмљанске епархије наименовао га је Св. Архијерески Сабор на редовном засједању маја 1999. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране патријарха српског Павла уз саслужење митрополита Амфилохија и још 12 епархијских архијереја 3.јуна 1999. Св. Архијерски Сабор на мајском засједању 2001. формирао је епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима код Берана, и за њеног администратора поставио је викарног епископа будимљанског Јоаникија. На мајском засиједању 2002. Св. Архијерски сабор наименова га је за епископа будљиманско-никшићког. Свечано устоличење обављено је 4. августа исте године у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште будимљанске епископије коју је формирао Св. Сава 1219. У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је епархијски лист „Свевиђе“ и издавачку дјелатност у епархији. У раздобљу од 2005-2007. био је члан Св. Синода у том времену био је члан синодске делегације која је упућена на разговоре са патријархом московским Алексијем Другим и митрополитом смоленским господином Кирилом, садашњим руским патријархом, као и са најважнијим државним институцијама Руске Федерације, Међународна кадровска академија из Кијева додјелила му је почасни докторат у децембру 2002. Као члан делегације града Берана узео је учешћа у братимљењу тог града са градом Костромом 2005. и дао је свој допринос на унапређењу братске сарадње истих. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Учествовао је на више међународних и научних скупова на теме односа Цркве и државе. На Цетињу, 2019. Проф. Предраг Вукић Извор: ИН4С
  12. Сајт кијевског „патријарха“ Филарета објавио је следеће саопштење митрополита белгородског и обојанског Јоасафа поводом недавне хиротоније у расколничкој „Православној Цркви Украјине“: „Сада сам сазнао о одлуци Светога Синода да се хиротонише епископ нарочито за грчке заједнице Православне Цркве Украјине (Цркве митрополита Епифанија). Према 4. канону Првог Васељенског Сабора, епископ се може хиротонисати једино сагласношћу свих архијереја те Цркве. Изражавам своје категоричко неслагање са овом одлуком Синода. Ако почнемо да хиротонишемо епископе који ће бити надлежни за националне мањине, можемо изазвати поделу у Цркви. За жаљење је што их нагло бирамо и хиротонишемо. Мора се дати времена епархијским архијерејима да прочитају синодске одлуке и изразе своје мишљење о њима. Молим све оне који су у могућности да пренесу мој протест Његовом Блаженству митрополиту Епифанију, предстојатељу Православне Цркве Украјине.“ Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  13. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије сусрео се 29. маја 2019 године у Москви са председником Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Његовим Високопреосвештенством Митрополитом волоколамским г. Иларионом. Епсикоп Јоаникије борави у Москви где је узео учешћа на међународној конференцији Кршење права верних у Украјини. Епископ Јоаникије је пренео поздраве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и саопштио чврст и непоколебив став подршке страдајућој Украјинској Православној Цркви. Митрополит Иларион је честитао владици Јоаникију наступајући јубилеј двадесетогодишњице архијерејског служења. У наставку разговора, који је прошао у пријатној братској атмосфери, размотрена су актуелна питања међуправославних односа, перспективе развоја сарадње између Руске и Српске Православне Цркве, као и низ других питања од обостраног интереса. Разговору су присуствовали старешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу протојереј Остоја Кнежевић, секретар Одељења свештеник Димитриј Сафонов и сарадник у Одељењу А. Хошев. Извор: Српска Православна Црква
  14. Какав див Божији, светило англеског чина..! Преподобни Пахомије Велики се сматра оснивачем манастирског општежића, док Преподобни Антоније Велики се сматра оснивачем отшелничког живота. Смирење, трудољубље и уздржање Светог оца Пахомија би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други. Овог Светог мужа, за свога небескога молитвеника, заступника и заштитника, има управо Архипастир наш, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије. Тим поводом, у навечерје прославе свога имендана, дана 27/28.маја 2019.године, Епископ Пахомије је служио свеноћно бденије, а након поноћи, у наставку и Свету архијерејску Литургију, у Светопрохорској обитељи. Епископу је саслуживало свештенство и монаштво из свих делова наше Богом спасаване епархије. За певницом, ово торжествено и радошћу испуњено молитвено сабрање, ангелским појањем улепшале су монахиње из свих манастира наше Епархије. У току бденија, при чину изношења и благосиљања петохлебнице, славски колач,вино и кољиво, које је за свој имендан припремио слављеник Епископ Пахомије, благосиљао је архимандрит мр Методије (Марковић). По завршетку бденија, у наставку је служена Света архијерејска Литургија. На крају Литургије, као што је негда Св. Пахомије Велики поучавао верно стадо Сунца правде - Христа, а које се у великом броју окупљало око њега, Епископ Пахомије је укрепио све присутне беседом о своме заштитнику. На крају је отпевано многољетствије слављенику. Преподобни оче наш Пахомије, нека се молитвама твојим род наш обожи, сложи и умножи, те да се око Господа сакупљамо као негда многе овчице Христове око тебе, а нашем Епископу нека Господ, молитвама твојим, подари мир, здравље и спасење! Долгоденствуј Преосвјашчењејшиј владико! Извор: Епархија врањска
  15. У Никшићу ће 2. и 3. јуна бити прослављени јубилеји 800 година Епархије будимљанско-никшићке и 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Свечано бденије биће служено у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког у 18 часова, а духовна академија и промоциоја књиге Владике Јоаникија „Свјетлост свијетли у тами“ у сали Никшићког позоришта у 20 часова. Света архијерејска литургија биће служена 3. јуна у 9 часова у саборној цркви Светог Василија Острошког. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. На дан светих Ћирила и Методија текуће године свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства: протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске, јереја Драгана Сердара, пароха боровског и ђакона Срђана Лукића и Предрага Јелића. Учешћа у светој Литургији узео је и др Марко Николић, помоћник директора Управе за вере. Света браћа Ћирило и Методије су заједно са својим ученицима богонадахнуто деловали остављајући за собом плодове своје проповеди и делања по Јеванђељу. Њихов рад допринео је ширењу речи Божје међу словенским народима, па се тако данас овим писмом служи више од 300 милиона људи. По одслуженој светој Литургији Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је парастос блаженопочившем Епископу Лукијану који је својим трудом и радом оставио неизбрисив траг у Епархији која му је била поверена. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  17. Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако... Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју “We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима. Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини. Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“. Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита. Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже: «епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…» Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже: «Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.» «Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу. Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо. Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке. Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа! Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели. Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта! Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему. Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже: «Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије» Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети? Идемо даље: «То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!» Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)! Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами! Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата). Даље наставља западноамерички Владика: «Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.» Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи. Идемо даље: «Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.» Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални? Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење. Владика Максим наставља: «…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести» Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже: «али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе» Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре. «Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.» Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада. Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса? Настављамо: «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.» Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама. «Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.» А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање. Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора! На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту. «Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.» Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена. И на крају, Епископ западноамерички закључује: «Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве» И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран. Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода. чтец Ведран Гагић 8. мај 2019.г. [1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/ [2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима. [3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно. [4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.» [5] http://www.spc.rs/eng/node/64317 [6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju [7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ [8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno [9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/ [10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/ [11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf [12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:, Ed. A. Melloni. Turnhout: Brepols, 2017 [13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017 Извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/ View full Странице
  18. У свом најновијем сочињенију на адресу моје маленкости, насловљеном Пасхални прелаз, а објављеном на Ђурђевдан текуће године, епископ западноамерички Максим (алтернативно: „Максим, епископ у Западној Америци”) по први пут за време наше невеселе јавне преписке налази и понеку лепу реч за мене, уместо подсмешљивих и омаловажавајућих, гдегде и увредљивих епитета којима ме је чашћавао у својим претходним текстовима. Хвала му за лепе речи! Ипак, он не био он када не би љубазне речи о томе како је епископ бачки Иринеј „успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове” зачинио поновним, притом недоказаним и недоказивим помињањем „исхитреног реаговања” дотичног на Саопштење западноамеричке епархије. У самој ствари, свако моје реаговање, укључујући и ово, истовремено је и критичко и помирљиво. Притом ниједно није било исхитрено већ изнуђено, изнуђено прозивањем од стране епископа Максима за сејање смутње. Он, додуше, великодушно наглашава да су прозвани „разни сејачи смутње (у множини!)”, а да „није био директно прозван лично бачки владика”. И овде је већ на први поглед уочљив максимовски метод: мало топле љубазности, па хладан туш тврдокорности. Када владика Максим каже да ја нисам био директно прозван, онда то значи да сам био индиректнопрозван. А управо је то и било повод и разлог за моје оглашавање, и то, опет понављам, не себе ради него у служби истине и наше Цркве по мери мојих могућности и скромних способности. Ја, уосталом, нисам ни наступио као „лично прозван” (било посредно било непосредно, није важно) него само са једном намером – да укажем на неке нетачности и погрешне поруке у поменутом Саопштењу. Даље, искрено се радујем што и ја њему могу да узвратим комплимент за „пасхални прелаз” ка знатно мирољубивијем и смиренијем дискурсу, уз напомену да он, и поред те утешне и охрабрујуће чињенице, и даље инсистира на неким нетачним тезама и погрешним порукама. Посебно сам се обрадовао следећем по реду одељку његовог текста, у којем исповеда наше заједничко уверење о неопходности свецелог и саборног служења јединству Цркве. Верујем да у том одељку није био само формално љубазан него и суштински „на путу Богочовека”. Али зато већ у следећем одељку релативизује проблем саслуживања на тлу Северне Америке. Понавља да се обојица слажемо да са неканонским јурисдикцијама нема литургијског општења, али „случајно” заборавља своја претходна тврђења да расколничких украјинских јурисдикција и нема на североамеричком тлу осим ако наиђу као туристи. Кад ја документовано докажем супротно, он (нимало пасхално!) ћутке прелази преко тога и отвара нову тему. Тако поступа и овде: оспорава постојање одлуке Епископског Савета Српске Православне Цркве о односу према свим могућим украјинским јурисдикцијама у САД и Канади и, у свом већ устаљеном стилу, додаје да „епископ Иринеј није добро обавештен ни о случајевима у Охају ма ко да му је ту послужио као извор вести”. Ево, дакле, и извора и кључних делова званичних текстова! 1. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 043 од 22. јануара 2019; Синбр. 419/зап. 254, од 18. априла 2019), у којем, под насловом „Украјинско питање и свеправославна саслуживања”, стоји следеће: „Као што је познато, најљубљенији, дар међуправославне саборности и јединства је непроцењива дијадема која крунише нашу Православну Цркву као Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Стога сви ми морамо тежити да штитимо ову спасоносну димензију наше вере. Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Украјинско питање је, такорећи, довело до одређених тензија у погледу овог јединства, а тиме, и на исти начин, ставило питање међусобног саслуживања у први план, посебно са чињеницом да се приближава Недеља Православља. Ми сви смо обавезни поштовати одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 6. и 7. новембра 2018. године, која каже: Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. Да би заштитио јединство, а у светлу горе наведене Одлуке, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци донео је следећу ОДЛУКУ Сваки епархијски архијереј дужан је обавестити своје свештенство и монаштво да сви ми настављамо неумањено саслуживати на свеправославним сабрањима и одржавати међуправославне везе. Међутим, и нажалост, сада па до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција(подвлачење моје). Оно свештенство које жели да учествује у свеправославним службама са намером да саслужује, а нађе се у ситуацији у којој је исто немогуће, дужно је да то не чини, те да на богослужењу учествује са места где стоје верни. Нека нас ова година благодати Господње доведе до јединства у Христу и у жељену саборност!” 2. Из Окружне посланице Епископа источно-америчког Иринеја на тему „Украјинско питање и свеправославна саслуживања” (Ебр. 68 од 5. фебруара 2019; Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Нажалост, у овом тренутку, као што вам је познато, учињен је болан изузетак по питању украјинских јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама, с обзиром на одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 6. и 7. новембра 2018 (...) У светлу горе наведене одлуке, налазимо за сходно објаснити наше покушаје настојања за одржање и очување јединства са свима, мада не можемо саслуживати са украјинским Православљем у овој земљи, и поред знања да се оно налази под омофором Васељенске Патријаршије(подвлачење моје). Дана 22. септембра 2018. године, у суботу, један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама саслуживао је са рашчињеним, екскомуницираним и анатемизираним Филаретом Денисенком на освећењу споменика на тлу украјинске православне катедрале Светог Владимира у Парми, Охајо, под јурисдикцијом Украјинске Православне Цркве у САД (Васељенска Патријаршија). Поред тога, ова концелебрација је, поред канонског и неканонског украјинског православног свештенства, укључивала и украјинске унијске јерархе и свештенство (подвлачење моје). Са еклисиолошког аспекта наше Цркве, догађај оваквих размера и последица би се могао славити уз потпун јерархијски пристанак или пак као чин крајњег пркоса. У оба случаја, и нажалост, он нам више не дозвољава да саслужујемо са архијерејима и свештенством ове Цркве. Слична саслуживања на Литургијама десила су се и у петак, 21. септембра, у цркви Св. Николе „Кијевске Патријаршије” у Вадсворту, Охајо, и у недељу, 23. септембра 2018. године, у цркви Свете Тројице „Кијевске Патријаршије” у Северном Ројалтону, Охајо. Међутим, можемо и морамо се молити за њих, као и за све оне који због вере већ трпе прогонство у Украјини: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, његови архијереји, његово свештенство, монаштво и верни народ, и за просветљење оних који су, по речима Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, створили такво искушење за Православље: Украјина је велико искушење за Православље уопште. А то искушење има огромну важност јер се тиче језгра Православља. То није нешто што долази извана него је феномен унутар наше куће. Вероватно су они који су измислили зло против Православља били промишљени, а оно што се дешава у Украјини личи на бомбу бачену у нашу кућу (Москва, 29. јануар 2019.). Помолимо се да, пре или касније, дођемо до истинског јединства и тако претворимо нашу колективну патњу у радост!” 3. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 213 од 8. априла 2019, Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Овим обавештавамо Свети Архијерејски Синод наше најсветије Цркве да смо поводом питања неканонске ситуације у Украјини нашли за сходно да свему свештенству подручне Нам Епархије источноамеричке доставимо пар званичних аката (прилог: Ебр. 43 од 22. јануара 2019, и Ебр. 68 од 5. фебруара 2019. године) са детаљним упутствима богослужбеног и општецрквеног опхођења са свештенством Украјинске Православне Цркве у САД, који су под омофором Цариградске Патријаршије (подвлачење моје). У наведеним актима смо, у неколико параграфа, подвукли став наше Цркве по поменутом предмету, његову примену у богослужбеном и црквеном животу, као и детаљно упутство свештенству о очувању свеправославног јединства у новонасталим околностима. Овде подсећамо Свети Архијерејски Синод и на званични одговор Румунске Православне Цркве Васељенском Патријарху, а и на разговор са њиховим помесним Митрополитом, у коме је изнет захтев да се испита случај примања украјинских самосвјатих јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама и Канади под омофор Цариградске Патријаршије. У прилогу овог акта, такође достављамо Светом Архијерејском Синоду и једну дигиталну фотографију, на којој се види како, у присуству украјинског председника Петра Порошенка, митрополит Антоније саслужује са унијатима и другим расколницима” (подвлачење моје). Ја нисам добро обавештен о приликама и неприликама Православља у Америци, али бих рекао да је мој имењак, Епископ источноамерички Иринеј, као надлежни архијереј, веома добро обавештен о збивањима у његовој епархији, па и о случајевима у Охају, и да његови текстови нису сумњив извор. Неће, дакле, бити да „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје”, како тврди мој млађи брат и саслужитељ. Постоји украјинска јурисдикција под омофором Цариграда, за коју сам ја опрезно рекао да у начелу није спорна и да се са њом мање-више саслуживало, бар доскора, а колико је и она озбиљна одлично је илустровао мој Преосвећени имењак у цитираним текстовима. Из њих се види и то да ја нисам измислио став Епископског Савета Српске Православне Цркве у Америци по украјинском питању. У продужетку епископ Максим, на моју искрену радост, изјављује да не прихвата нову цариградску еклисиологију и теорију о јурисдикцији Цариграда над укупном „дијаспором”, али, држећи се свог цик-цак метода у дијалогу, заборавља да ја њему нисам ни приписао прихватање те чудне нововековне теорије Цариграда него сам му братски скренуо пажњу на нетачност његовог мишљења да нас Цариграђани, како рече, у дијаспори ословљавају онако како и ми сами себе идентификујемо. Само у тој намери сам се позвао на 28. халкидонски канон и његово право значење и указао на заиста недопустиву манипулацију наших отаца и браће из Фанара титулама учесникâ Критског сабора из дијаспоре. И у завршним разматрањима владике Максима присутна је његова уобичајена дијалошка тактика „топло-хладно”. Својим радом у оквиру женевских припрема за Критски сабор нисам се хвалио него сам само одговорио на његово питање зашто се у Женеви нисам бунио против фанариотских претензија, да би он сада, после мога скромног сведочења, поверовао да сам тамо, заједно са митрополитом Амфилохијем, ипак заступао и бранио православна еклисиошка начела. Како се његов, Максимов, одговор на моје питање о смислу 28. халкидонског канона „подразумевао”, чему се опет искрено радујем, тако је ваљда и моје држање у Шамбезију могло да се подразумева, а не да се доводи у питање. Мој саговорник, признајући ми извесне напоре у Шамбезију, ипак, у свом маниру, додаје да моји потписи стоје „на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас”. Нажалост, ни ово „спочитавање” епископа Максима мени злехудом не одговара чињеницама, као ни она претходна. Објаснићу редом! 1. Сви „релевантни документи” са саветовањâ у Шамбезију су били припремни, радни материјал, предлози за одлуке, а не одлуке. Одлуке је требало да донесе Сабор и нико други. 2. Потписивани су само и искључиво они текстови за које је постојао консензус свих присутних представника помесних Цркава. 3. Није било никаквих предлога о дијаспори, баш зато што се унапред знало да по том питању постоје два дијаметрално супротна гледишта. Документ под насловом „Православна дијаспора” то и констатује када каже да „у овој фази”, и то „из историјских и пастирских разлога”, није могуће доћи до коначног, еклисиолошки и канонски исправног и за све аутокефалне Цркве прихватљивог решења, те се засад, „у прелазном стадијуму”, предлаже само оснивање православних епископских конференција или сабрањâ у земљама дијаспоре и, у наставку, формулише се предлог Правилника о раду тих конференција или сабрања (о свему овоме видети у зборницима Συνοδικά/Synodica, књ. 11, Шамбези-Женева 2015, стр. 290 – 301; књ. 12, Шамбези-Женева 2015, стр. 256 – 265; књ. 13, Шамбези-Женева 2016, стр. 323 – 332). Документе су по правилу потписивали само шефови делегација, у нашем случају митрополит Амфилохије. Ја јесам потписник текста о православној дијаспори, односно о епископским сабрањима у дијаспори, на Четвртом предсаборском саветовању, одржаном 2015. године, уместо митрополита Амфилохија (вероватно у његовом одсуству или по његовом налогу, не сећам се), као и на Петом, одржаном 2016. године. На свим осталим предсаборским документима стоји само потпис митрополита Амфилохија, а на некима, усвојеним и на Сабрању Предстојатељâ Цркава, и потпис нашег Патријарха у низу потписâ свих осталих Предстојатеља. Понављам: потписани су припремни текстови, и то само они који су били свеправославно усаглашени и консензусом усвојени. На самом пак Критском сабору – који од наше Цркве, колико знам, није ни признат ни непризнат као „Свети и Велики Сабор” него је примљен на знање извештај о нашем учешћу на њему – „изостанак потписâ појединих епископа” не мења ствар. Ту се потпуно слажем са владиком Максимом. Уосталом, сви смо све потписали као прихватљиво осим еклисиолошки немуштог и крајње двосмисленог текста о односу Православне Цркве према инославнима, који многи, из разлогâ савести, нису потписали. Ја га, примера ради, попут многих других, нисам потписао, али то не значи да сам икоме оспорио слободу да га потпише, по сопственој савести. Најзад, морам поново да кажем да није тачно тврђење епископа Максима да је „у финалним актима Критског сабора” његова титула исправљена и да ће се то показати „када та акта буду коначно и званично објављена”. Текстови Сабора су већ „коначно и званично” доступни јавности, не само у службеном издању Synodica и не само у грчком оригиналу већ и у преводу на српски језик у књизи „Свети и Велики Сабор: Учешће и сведочење Српске Православне Цркве” коју су године 2017. издали Светигора (Цетиње – Београд) и Севастијан Прес (Алхамбра, Калифорнија). У првом делу те књиге (стр. 49 – 155) налазе се сви званични саборски текстови, на грчком и на српском, са потписима после текстова, где се јасно види коју и какву титулу Цариград признаје епископима расејања, међу њима и епископу Максиму, а уз коју је он ставио свој потпис, без икакве исправке или измене. Ако коза лаже, рог не лаже. Не бих на овоме сада поново инсистирао да владика Максим није по други пут, противно чињеницама, инсистирао на томе да му је титула исправљена. Узгред буди речено, надам се да ће ми он уписати у малу заслугу – или макар узети као олакшавајућу околност – мој текст, пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање, а штампан на почетку књиге „Свеправославни Сабор: богословски допринос Српске Православне Цркве” (изд. Светигора, Београд 2016) као њен предговор. Попут почетка текста Пасхални прелаз, тако и његов завршни акорд звучи као прихватање тога да смо обојица у оном главном и суштинском сагласни премда другачије, понекад и сасвим опречно, гледамо на конкретну проблематику о којој већ одавно водимо јавну преписку. И сâм ту оцену прихватам, са пасхалном надом да се пасхални прелаз убудуће неће тицати само преласка на „мирољубивије тонове”, његове или моје, него да ће се тицати, пре свега, уласка у благодатни простор „истиновања у љубави”. Ако смо томе бар на корак ближе него што смо били на почетку наше јавне дискусије, онда она можда и није била потпуно јалова и бесмислена, на уштрб предрагоценог времена Великог и Часног Поста. Христос васкрсе! ТЕКСТ У PDF ФОРМАТУ ФОТОГРАФИЈЕ Извор: Епархија бачка View full Странице
  19. У свом најновијем сочињенију на адресу моје маленкости, насловљеном Пасхални прелаз, а објављеном на Ђурђевдан текуће године, епископ западноамерички Максим (алтернативно: „Максим, епископ у Западној Америци”) по први пут за време наше невеселе јавне преписке налази и понеку лепу реч за мене, уместо подсмешљивих и омаловажавајућих, гдегде и увредљивих епитета којима ме је чашћавао у својим претходним текстовима. Хвала му за лепе речи! Ипак, он не био он када не би љубазне речи о томе како је епископ бачки Иринеј „успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове” зачинио поновним, притом недоказаним и недоказивим помињањем „исхитреног реаговања” дотичног на Саопштење западноамеричке епархије. У самој ствари, свако моје реаговање, укључујући и ово, истовремено је и критичко и помирљиво. Притом ниједно није било исхитрено већ изнуђено, изнуђено прозивањем од стране епископа Максима за сејање смутње. Он, додуше, великодушно наглашава да су прозвани „разни сејачи смутње (у множини!)”, а да „није био директно прозван лично бачки владика”. И овде је већ на први поглед уочљив максимовски метод: мало топле љубазности, па хладан туш тврдокорности. Када владика Максим каже да ја нисам био директно прозван, онда то значи да сам био индиректнопрозван. А управо је то и било повод и разлог за моје оглашавање, и то, опет понављам, не себе ради него у служби истине и наше Цркве по мери мојих могућности и скромних способности. Ја, уосталом, нисам ни наступио као „лично прозван” (било посредно било непосредно, није важно) него само са једном намером – да укажем на неке нетачности и погрешне поруке у поменутом Саопштењу. Даље, искрено се радујем што и ја њему могу да узвратим комплимент за „пасхални прелаз” ка знатно мирољубивијем и смиренијем дискурсу, уз напомену да он, и поред те утешне и охрабрујуће чињенице, и даље инсистира на неким нетачним тезама и погрешним порукама. Посебно сам се обрадовао следећем по реду одељку његовог текста, у којем исповеда наше заједничко уверење о неопходности свецелог и саборног служења јединству Цркве. Верујем да у том одељку није био само формално љубазан него и суштински „на путу Богочовека”. Али зато већ у следећем одељку релативизује проблем саслуживања на тлу Северне Америке. Понавља да се обојица слажемо да са неканонским јурисдикцијама нема литургијског општења, али „случајно” заборавља своја претходна тврђења да расколничких украјинских јурисдикција и нема на североамеричком тлу осим ако наиђу као туристи. Кад ја документовано докажем супротно, он (нимало пасхално!) ћутке прелази преко тога и отвара нову тему. Тако поступа и овде: оспорава постојање одлуке Епископског Савета Српске Православне Цркве о односу према свим могућим украјинским јурисдикцијама у САД и Канади и, у свом већ устаљеном стилу, додаје да „епископ Иринеј није добро обавештен ни о случајевима у Охају ма ко да му је ту послужио као извор вести”. Ево, дакле, и извора и кључних делова званичних текстова! 1. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 043 од 22. јануара 2019; Синбр. 419/зап. 254, од 18. априла 2019), у којем, под насловом „Украјинско питање и свеправославна саслуживања”, стоји следеће: „Као што је познато, најљубљенији, дар међуправославне саборности и јединства је непроцењива дијадема која крунише нашу Православну Цркву као Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Стога сви ми морамо тежити да штитимо ову спасоносну димензију наше вере. Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Украјинско питање је, такорећи, довело до одређених тензија у погледу овог јединства, а тиме, и на исти начин, ставило питање међусобног саслуживања у први план, посебно са чињеницом да се приближава Недеља Православља. Ми сви смо обавезни поштовати одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 6. и 7. новембра 2018. године, која каже: Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. Да би заштитио јединство, а у светлу горе наведене Одлуке, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци донео је следећу ОДЛУКУ Сваки епархијски архијереј дужан је обавестити своје свештенство и монаштво да сви ми настављамо неумањено саслуживати на свеправославним сабрањима и одржавати међуправославне везе. Међутим, и нажалост, сада па до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција(подвлачење моје). Оно свештенство које жели да учествује у свеправославним службама са намером да саслужује, а нађе се у ситуацији у којој је исто немогуће, дужно је да то не чини, те да на богослужењу учествује са места где стоје верни. Нека нас ова година благодати Господње доведе до јединства у Христу и у жељену саборност!” 2. Из Окружне посланице Епископа источно-америчког Иринеја на тему „Украјинско питање и свеправославна саслуживања” (Ебр. 68 од 5. фебруара 2019; Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Нажалост, у овом тренутку, као што вам је познато, учињен је болан изузетак по питању украјинских јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама, с обзиром на одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 6. и 7. новембра 2018 (...) У светлу горе наведене одлуке, налазимо за сходно објаснити наше покушаје настојања за одржање и очување јединства са свима, мада не можемо саслуживати са украјинским Православљем у овој земљи, и поред знања да се оно налази под омофором Васељенске Патријаршије(подвлачење моје). Дана 22. септембра 2018. године, у суботу, један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама саслуживао је са рашчињеним, екскомуницираним и анатемизираним Филаретом Денисенком на освећењу споменика на тлу украјинске православне катедрале Светог Владимира у Парми, Охајо, под јурисдикцијом Украјинске Православне Цркве у САД (Васељенска Патријаршија). Поред тога, ова концелебрација је, поред канонског и неканонског украјинског православног свештенства, укључивала и украјинске унијске јерархе и свештенство (подвлачење моје). Са еклисиолошког аспекта наше Цркве, догађај оваквих размера и последица би се могао славити уз потпун јерархијски пристанак или пак као чин крајњег пркоса. У оба случаја, и нажалост, он нам више не дозвољава да саслужујемо са архијерејима и свештенством ове Цркве. Слична саслуживања на Литургијама десила су се и у петак, 21. септембра, у цркви Св. Николе „Кијевске Патријаршије” у Вадсворту, Охајо, и у недељу, 23. септембра 2018. године, у цркви Свете Тројице „Кијевске Патријаршије” у Северном Ројалтону, Охајо. Међутим, можемо и морамо се молити за њих, као и за све оне који због вере већ трпе прогонство у Украјини: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, његови архијереји, његово свештенство, монаштво и верни народ, и за просветљење оних који су, по речима Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, створили такво искушење за Православље: Украјина је велико искушење за Православље уопште. А то искушење има огромну важност јер се тиче језгра Православља. То није нешто што долази извана него је феномен унутар наше куће. Вероватно су они који су измислили зло против Православља били промишљени, а оно што се дешава у Украјини личи на бомбу бачену у нашу кућу (Москва, 29. јануар 2019.). Помолимо се да, пре или касније, дођемо до истинског јединства и тако претворимо нашу колективну патњу у радост!” 3. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 213 од 8. априла 2019, Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Овим обавештавамо Свети Архијерејски Синод наше најсветије Цркве да смо поводом питања неканонске ситуације у Украјини нашли за сходно да свему свештенству подручне Нам Епархије источноамеричке доставимо пар званичних аката (прилог: Ебр. 43 од 22. јануара 2019, и Ебр. 68 од 5. фебруара 2019. године) са детаљним упутствима богослужбеног и општецрквеног опхођења са свештенством Украјинске Православне Цркве у САД, који су под омофором Цариградске Патријаршије (подвлачење моје). У наведеним актима смо, у неколико параграфа, подвукли став наше Цркве по поменутом предмету, његову примену у богослужбеном и црквеном животу, као и детаљно упутство свештенству о очувању свеправославног јединства у новонасталим околностима. Овде подсећамо Свети Архијерејски Синод и на званични одговор Румунске Православне Цркве Васељенском Патријарху, а и на разговор са њиховим помесним Митрополитом, у коме је изнет захтев да се испита случај примања украјинских самосвјатих јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама и Канади под омофор Цариградске Патријаршије. У прилогу овог акта, такође достављамо Светом Архијерејском Синоду и једну дигиталну фотографију, на којој се види како, у присуству украјинског председника Петра Порошенка, митрополит Антоније саслужује са унијатима и другим расколницима” (подвлачење моје). Ја нисам добро обавештен о приликама и неприликама Православља у Америци, али бих рекао да је мој имењак, Епископ источноамерички Иринеј, као надлежни архијереј, веома добро обавештен о збивањима у његовој епархији, па и о случајевима у Охају, и да његови текстови нису сумњив извор. Неће, дакле, бити да „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје”, како тврди мој млађи брат и саслужитељ. Постоји украјинска јурисдикција под омофором Цариграда, за коју сам ја опрезно рекао да у начелу није спорна и да се са њом мање-више саслуживало, бар доскора, а колико је и она озбиљна одлично је илустровао мој Преосвећени имењак у цитираним текстовима. Из њих се види и то да ја нисам измислио став Епископског Савета Српске Православне Цркве у Америци по украјинском питању. У продужетку епископ Максим, на моју искрену радост, изјављује да не прихвата нову цариградску еклисиологију и теорију о јурисдикцији Цариграда над укупном „дијаспором”, али, држећи се свог цик-цак метода у дијалогу, заборавља да ја њему нисам ни приписао прихватање те чудне нововековне теорије Цариграда него сам му братски скренуо пажњу на нетачност његовог мишљења да нас Цариграђани, како рече, у дијаспори ословљавају онако како и ми сами себе идентификујемо. Само у тој намери сам се позвао на 28. халкидонски канон и његово право значење и указао на заиста недопустиву манипулацију наших отаца и браће из Фанара титулама учесникâ Критског сабора из дијаспоре. И у завршним разматрањима владике Максима присутна је његова уобичајена дијалошка тактика „топло-хладно”. Својим радом у оквиру женевских припрема за Критски сабор нисам се хвалио него сам само одговорио на његово питање зашто се у Женеви нисам бунио против фанариотских претензија, да би он сада, после мога скромног сведочења, поверовао да сам тамо, заједно са митрополитом Амфилохијем, ипак заступао и бранио православна еклисиошка начела. Како се његов, Максимов, одговор на моје питање о смислу 28. халкидонског канона „подразумевао”, чему се опет искрено радујем, тако је ваљда и моје држање у Шамбезију могло да се подразумева, а не да се доводи у питање. Мој саговорник, признајући ми извесне напоре у Шамбезију, ипак, у свом маниру, додаје да моји потписи стоје „на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас”. Нажалост, ни ово „спочитавање” епископа Максима мени злехудом не одговара чињеницама, као ни она претходна. Објаснићу редом! 1. Сви „релевантни документи” са саветовањâ у Шамбезију су били припремни, радни материјал, предлози за одлуке, а не одлуке. Одлуке је требало да донесе Сабор и нико други. 2. Потписивани су само и искључиво они текстови за које је постојао консензус свих присутних представника помесних Цркава. 3. Није било никаквих предлога о дијаспори, баш зато што се унапред знало да по том питању постоје два дијаметрално супротна гледишта. Документ под насловом „Православна дијаспора” то и констатује када каже да „у овој фази”, и то „из историјских и пастирских разлога”, није могуће доћи до коначног, еклисиолошки и канонски исправног и за све аутокефалне Цркве прихватљивог решења, те се засад, „у прелазном стадијуму”, предлаже само оснивање православних епископских конференција или сабрањâ у земљама дијаспоре и, у наставку, формулише се предлог Правилника о раду тих конференција или сабрања (о свему овоме видети у зборницима Συνοδικά/Synodica, књ. 11, Шамбези-Женева 2015, стр. 290 – 301; књ. 12, Шамбези-Женева 2015, стр. 256 – 265; књ. 13, Шамбези-Женева 2016, стр. 323 – 332). Документе су по правилу потписивали само шефови делегација, у нашем случају митрополит Амфилохије. Ја јесам потписник текста о православној дијаспори, односно о епископским сабрањима у дијаспори, на Четвртом предсаборском саветовању, одржаном 2015. године, уместо митрополита Амфилохија (вероватно у његовом одсуству или по његовом налогу, не сећам се), као и на Петом, одржаном 2016. године. На свим осталим предсаборским документима стоји само потпис митрополита Амфилохија, а на некима, усвојеним и на Сабрању Предстојатељâ Цркава, и потпис нашег Патријарха у низу потписâ свих осталих Предстојатеља. Понављам: потписани су припремни текстови, и то само они који су били свеправославно усаглашени и консензусом усвојени. На самом пак Критском сабору – који од наше Цркве, колико знам, није ни признат ни непризнат као „Свети и Велики Сабор” него је примљен на знање извештај о нашем учешћу на њему – „изостанак потписâ појединих епископа” не мења ствар. Ту се потпуно слажем са владиком Максимом. Уосталом, сви смо све потписали као прихватљиво осим еклисиолошки немуштог и крајње двосмисленог текста о односу Православне Цркве према инославнима, који многи, из разлогâ савести, нису потписали. Ја га, примера ради, попут многих других, нисам потписао, али то не значи да сам икоме оспорио слободу да га потпише, по сопственој савести. Најзад, морам поново да кажем да није тачно тврђење епископа Максима да је „у финалним актима Критског сабора” његова титула исправљена и да ће се то показати „када та акта буду коначно и званично објављена”. Текстови Сабора су већ „коначно и званично” доступни јавности, не само у службеном издању Synodica и не само у грчком оригиналу већ и у преводу на српски језик у књизи „Свети и Велики Сабор: Учешће и сведочење Српске Православне Цркве” коју су године 2017. издали Светигора (Цетиње – Београд) и Севастијан Прес (Алхамбра, Калифорнија). У првом делу те књиге (стр. 49 – 155) налазе се сви званични саборски текстови, на грчком и на српском, са потписима после текстова, где се јасно види коју и какву титулу Цариград признаје епископима расејања, међу њима и епископу Максиму, а уз коју је он ставио свој потпис, без икакве исправке или измене. Ако коза лаже, рог не лаже. Не бих на овоме сада поново инсистирао да владика Максим није по други пут, противно чињеницама, инсистирао на томе да му је титула исправљена. Узгред буди речено, надам се да ће ми он уписати у малу заслугу – или макар узети као олакшавајућу околност – мој текст, пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање, а штампан на почетку књиге „Свеправославни Сабор: богословски допринос Српске Православне Цркве” (изд. Светигора, Београд 2016) као њен предговор. Попут почетка текста Пасхални прелаз, тако и његов завршни акорд звучи као прихватање тога да смо обојица у оном главном и суштинском сагласни премда другачије, понекад и сасвим опречно, гледамо на конкретну проблематику о којој већ одавно водимо јавну преписку. И сâм ту оцену прихватам, са пасхалном надом да се пасхални прелаз убудуће неће тицати само преласка на „мирољубивије тонове”, његове или моје, него да ће се тицати, пре свега, уласка у благодатни простор „истиновања у љубави”. Ако смо томе бар на корак ближе него што смо били на почетку наше јавне дискусије, онда она можда и није била потпуно јалова и бесмислена, на уштрб предрагоценог времена Великог и Часног Поста. Христос васкрсе! ТЕКСТ У PDF ФОРМАТУ ФОТОГРАФИЈЕ Извор: Епархија бачка
  20. Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју “We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима. Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини. Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“. Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита. Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже: «епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…» Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже: «Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.» «Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу. Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо. Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке. Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа! Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели. Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта! Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему. Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже: «Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије» Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети? Идемо даље: «То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!» Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)! Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами! Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата). Даље наставља западноамерички Владика: «Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.» Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи. Идемо даље: «Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.» Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални? Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење. Владика Максим наставља: «…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести» Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже: «али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе» Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре. «Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.» Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада. Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса? Настављамо: «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.» Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама. «Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.» А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање. Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора! На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту. «Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.» Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена. И на крају, Епископ западноамерички закључује: «Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве» И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран. Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода. чтец Ведран Гагић 8. мај 2019.г. [1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/ [2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима. [3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно. [4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.» [5] http://www.spc.rs/eng/node/64317 [6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju [7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ [8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno [9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/ [10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/ [11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf [12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:, Ed. A. Melloni. Turnhout: Brepols, 2017 [13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017 Извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/
  21. У Призрену је данас свечано прослављена храмовна слава Саборне цркве Светог Великомученика Георгија која је уједно и крсна слава Епископа рашко-призренског Теодосија. Управо је он служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенослужитеља Епархије рашко-призренске, а својим гласовима саслуживали су и ученици Призренске богословије. Након Свете Литургије на којој се причестио већи број верника, нарочито деце, Владика Теодосије је са свештенством и народом кренуо у празничну литију око храма. У просторијама Епархије, Владика Теодосије приредио је свечани славски ручак уз који су призренски богословци свирали и певали старе српске песме са Косова и Метохије, а поред владикиних пријатеља, славском ручку су присуствовали и Срби који су и даље остали у Призрену на свом огњишту, као и ученици и професори обновљене Призренске Богословије.
  22. ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ Срдачно честитамо Празник над празницима и Славље над слављима, свету Пасху Господњу, свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке. Оно што је душа људска одувек желела и за чим је непрестано чезнула, то нам се данас радосно објављује – живот после смрти. Васкрсењем Господа Христа живот је објављен као стварност. Како да се не радујемо овом спасоносном догађају и како да молитвено не помогнемо да сви покајници дођу до познања Истине, како би новим животом својим у Васкрслом Христу задобили смисао живота и залог будућег века, радосно кличући, ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ЗАИСТА ВАСКРСЕ ! У овај Велики Дан победе Васкрслог Даваоца живота, када се светлошћу Његовог Васкрсења све испуњава сјајем вечног живота, молитвено вам желимо неисцрпну Пасхалну радост, и непрестану помоћ и милост Васкрслога из мртвих Христа Спаситеља. У Краљеву о Васкрсу, лета Господњег 2019. Извор: Епархија жичка
  23. ИГНАТИЈЕ милошћу Божјом православни епископ пожаревачко-браничевски свој пуноћи Браничевске Цркве Мир и љубав од Бога Оца, благодат Господа нашег Исуса Христа и заједница Светога Духа са свима вама! Христос васкрсе! Драга наша духовна децо, Сваком Литургијом у дан недељни, а посебно у овом дану, празнујемо Васкрсење Христово из мртвих. То није пуко сећање на догађај који је прошао. У Литургији се сусрећемо са васкрслим Христом, као што нам о томе сведоче апостоли и први хришћани (Јн 20, 19; Лк 24, 30-36). Начелник Цркве и служитељ Литургије, заправо је сам Христос. Учествујући у Литургији ми такође исповедамо и предокушамо опште васкрсење и будуће Царство Божје. Историјски догађај Христовог васкрсења из мртвих указује, заправо, и на последњи догађај у историји који ће се тек збити, а то је опште васкрсење све творевине. „Ко је посвећен у неизрециву тајну Христовог васкрсења тај је сазнао циљ због кога је Бог створио све“, каже Свети Максим Исповедник (Главе о теологији и икономији 1, 66). Опште васкрсење мртвих, као победа над смрћу и вечни живот свега створеног, јесте тај циљ због кога нас је Бог све створио ни из чега, о коме говори Свети Максим. То је, другим речима, јединство свих створених бића са Богом у Христу, који је једини извор живота и блаженства. Све оно што је створено ни из чега, а то је све оно што се види и не види, смртно је по себи и не може постојати само за себе, без заједнице и јединства са Богом, што се остварује у Христу, Сину Божјем. То је последњи дан и последњи догађај у историји нашег спасења који је узрок и извор целокупне историје, па и историјског догађаја васкрсења Христовог, али који и возглављује све догађаје и сву творевину, почевши од њеног почетка, тј. од првог дана стварања до последњег дана који ће уследити. Имајући у виду овај циљ, можемо разумети све оно што се догодило у свештеној историји записаној како у Старом тако и у Новом Завету. Опште васкрсење мртвих и живот вечни јесу темељ и извор целокупне наше вере. Јер ако мртви неће устати, подсећа Свети апостол Павле, онда је узалудна вера ваша и узалудно је проповедање наше (1Кор 15). Мртви ће, међутим, устати јер је васкрсао Христос који је првенац између свих људи. Христос је, драга браћо и сестре, васкрсао телом. Ово нас наводи на закључак да вечно постојање човека као личности не може бити остварено без вечног постојања човека као тела и у телу. То подразумева да и целокупна материјална природа мора да буде обесмрћена, да би и човек као телесно биће могао да постоји вечно. Јер човек је по телу део природе. Зато је у литургијском сабрању акценат стављен на спасење читаве творевине, како телесне, тако и духовне. Свети Максим говори и о томе да сваки који разуме тајну крста и погребења (смрти) Христа, разуме и разлоге зашто се то догодило, а о којима говори Свето Писмо. Опште васкрсење мртвих и живот вечни свега створеног је, пре свега, дело Божанске Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, али се оно не остварује без слободног пристанка човека. Зато је Бог на крају стварања света створио човека да он буде посредник између све творевине и Бога и да би Бог, кроз јединство с човеком, остварио јединство са читавом творевином и даровао јој живот како би она постојала вечно. Природа и људи су смртни зато што су створени ни из чега и не могу имати постојање мимо заједнице с Богом који је једини бесмртан и извор живота. У циљу остварења те заједнице, Бог је на крају створио човека и створио га је слободним, тј. по својој слици и прилици, да би са човеком остварио слободну заједницу а преко њега и са читавом творевином. Јер вечни блажени живот за човека и осталу творевину може бити само онда кад то и сам човек слободно жели. Све оно што се постиже на силу, мимо слободе човека, јесте мучење за човека и на крају његово уништење. Први човек је, међутим, исказао своју слободу тако што је окренуо леђа Богу, што је као последицу имало смрт. Човек је мислио да сам, својим силама, може да оствари победу над смрћу, као што то нажалост сматрају и с тим у складу се и понашају многи људи кроз читаву историју, све до данас. Тражећи лек против смрти у природи, савремени човек злоупотребљава и толико силује природу да ју је довео скоро до уништења. Тиме човек уништава и самог себе и противи се вољи Божјој који жели да целокупна његова творевина вечно живи. Син Божји је и постао човек Христос да би се кроз њега као човека остварила слободна заједница творевине с Богом и да би се испунио Божји план и циљ због кога је Бог и створио свет и човека. Међутим, то је подразумевало да Син Божји, узевши људску смртну природу у своју личност и поставши човек као и ми у свему исти са нама осим греха, и сам умре да би спасао свет. „Имали смо потребу за Богом оваплоћеним и који ће умрети за наше спасење“, каже Свети Григорије Богослов. Био нам је потребан такав Спаситељ, зато што је после греха првог човека смрт постала реалност, како за човека тако и за остала створена бића. Све то је прихватио Син Божји из превелике љубави према свом Оцу и према нама. Христос је читавим својим животом, а посебно кроз своју добровољну смрт као човек, испунио вољу Очеву и сјединио целокупну природу са Богом. Зато смо му неизмерно благодарни на његовој бескрајној љубави, јер је могао да то и не учини. Бог Отац је Духом Светим трећега дана подигао Христа из мртвих, о чему нам сведоче очевици апостоли и жене мироносице. Исус Христос је као човек „прворођени из мртвих“ међу свим људима, тј. он је почетак и предокус општег васкрсења људи и природе. Истовремено, Господ наш Исус Христос је постао и једини посредник између Бога Оца и целокупног света. Постао је Нови Адам и једини је извор васкрсења за свакога који то жели. Као што смрт долази на нас од првог Адама који је смртан и од кога се сви рађамо, тако и васкрсење долази од последњег Адама, бесмртног Христа. Али то не бива аутоматски, без нашег пристанка. Зато нас сам Христос позива да се сјединимо са њим и да се од њега родимо „новим рођењем“, кроз Крштење водом и Духом, ако желимо да превазиђемо смрт. Крштењем које може да се догоди једино нашим слободним пристанком, Дух нас уводи у заједницу са Васкрслим Христом и истовремено са свима онима који су се претходно такође кроз Крштење сјединили са Њим. На овај начин Дух Свети гради литургијску заједницу многих у Христу, тј. гради Цркву, показујући ту заједницу као Тело Христово, као тог и истог Христа који је глава многих. Господ Христос нас приводи Богу Оцу, као и целокупну творевину у Литургији и кроз Литургију и на овај начин нас ослобађа од смрти. Истовремено ми кроз Литургију благодаримо Богу на свему ономе што је учинио и што ће још учинити за нас и наше спасење. Литургија, наиме, јесте Благодарност Богу (Евхаристија). Литургијски благодаримо Богу и Оцу што нас је из превелике љубави створио из не-бића у биће, и што нам је послао Сина свога у обличју Богочовека Исуса Христа да у њему, посредством Светога Духа, будемо причасници будућег вечног божанственог живота. Зато, радујмо се данас и играјмо и захвалимо Богу на тако великом дару. Надајући се доласку Царстава Божјег и победи над смрћу и вечном блаженом животу у Богу, поздравимо данас све које волимо и који нас воле, али и оне који нас мрзе, оне који су болесни, сиромашни или који су у било каквој невољи и опасности, радосним поздравом: Христос васкрсе! Јер само једно је потребно свима: живот вечни. Ваш молитвеник и заступник пред Богом у Васкрслом Христу, Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу о Васкрсу 2019. године Извор: Саборност
  24. Најљубљеније нам свештенство и монаштво, синови и кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном Васкршњом радошћу, која произилази из очинског срца, Вас поздрављамо данас, на овај најсветлији и најрадоснији Празник, Празник над празницима – Христово Васкрсење из мртвих, узвикујући велегласним и свеславним, древним хришћанским поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Подигни очи своје Сионе и види около, јер ти долазе твоја чеда као побожна светила, са запада, севера, мора и истока, да у теби благослове Христа у векове. (Канон Васкрса, 8. песма) Данас се, најљубљенији, Небо насмешило земљи, огревајући се топлим и животодавним Васкршњим Сунцем, Сунцем које прожима целу творевину животом, животом у изобиљу! И заиста, подигните очи своје и видите наоколо, погледајте око себе и видите како природа устаје из свог зимског сна као из гроба: цвеће цвета, лишће буја, птице цвркућу док се деца радују, певају и свирају, све то као иконична слика Христа који дарује живот из Гроба, чак и онима у гробовима! Уистину данас, живот избија из смрти, и смрт бива покорена Христом, нашим Пасхалним Јагњетом! И уистину, пo безвременим речима преподобног Аве Јустина Новог, деца и цвеће ће нас спасити! Јер мирис ове новине живота испуни све радошћу, пошто бивамо обновљени у Христу. Живот живи! Живот влада! Христос Васкрсе, и од нас тражи наша срца, и у нама, Богом-даровану доброту. Где је наша готовост да Га опонашамо и сведочимо Његово Васкрсење? Oвде и свуда, и под свим околностима, данас, сутра и заувек! Јер Христос ваистину Васкрсе! Гледати Христа значи тражити смерност срца, смерност која је тако снажна, да чак ни Свемоћни Бог није победио смрт без ње. Јер само у онима који су смерна срца, Победник Живота над Смрћу, моћи ће засадити семе спасења. Ипак, срце никада не сме постати хладан камен у коме Син Божји није позван да уђе и прожме je светлошћу Васкрсења. И по речима старозаветног Псалмопојаца Давида, срце скрушено и смерно Бог неће презрети. Јер Му је угодно да се уздигне Сион (Псалам 50.), наш Нови Јерусалим! Данас се, овде и сада, остварује наше спасење, јер Христос Васкрсе! Сион постаде Сион наших срца, а Нови Јерусалим обећање, печат и жиг нашег спасења, које наставља да избија у нашим животима, као Светли Огањ из Јерусалимског Гроба! Зато, било са запада, севера, истока и мора, растите тамо где сте засађени, узвикују пустињски Оци! Тако ћемо бити благословени, позвани као безазлена деца пред Христа, Владара Царства Небеског (Мт.19,14). И тако ће Он бити благословен у нашим срцима, као што је занавек у Сиону! Tо је управо нашe свето подобије да, овде и сада, стојећи пред Васкрслим Христом и Његовом Мајком, којој данас, речима вапијућег Анђела певамо, Радуј се, и опет кажем радуј се, заштитимо сву децу широм света, подједнако и без изузетка ону рођену, и ону нерођену. Увек будимо свесни љубави Сина, пројављену у Његовим преображавајућим речима Његовој Мајци из гроба: He ридај Мене мати, гледајући у гробу Сина, кога си у утроби безсемено зачела; јер ћу васкрснути и прославићу се, и изнећу у слави, непрестано као Бог, оне који Те вером и љубављу величају (Јутрење Велике Суботе, Ирмос 9. песме). Нека овај Празник над празницима, наш бескрајни извор надахнућа, најљубљенији, буде истински сусрет деце, пролећа и Васкрслог Христа, док благозвучно појемо: Подигни очи своје Сионе и види около, јер ти долазе твоја чеда као побожна светила, Ово је наш Васкршњи вапај, молитва и нада, када Вас очински поздрављамо, победоносним речима и непрестаним Васкршњим ускликом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Њујорку, о Васкрсу 2019. године. ВАШ УСРДНИ МОЛИТВЕНИК ПРЕД ВАСКРСЛИМ ХРИСТОМ, +ИРИНЕЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Извор: Епархија источноамеричка
×
×
  • Креирај ново...