Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 474 results

  1. Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора. Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова… Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору. Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП https://eparhija-zahumskohercegovacka.com
  3. Архиепископија за руске цркве у Западној Европи, које су недавно већински гласале да следе свога архијереја, Његово Високопреосвештенство епископа Дубне Јована у повратку у Московску Патријаршију, већ је искусила плодове новог начина живота. Архиепископ Јован, који је отпуштен из јурисдикције Васељенске Патријаршије и ускоро затим био примљен у Руској Цркви, известио је о томе своју паству упознајући их са предстојећим Саветом Архиепископије и Генералном скупштином Архиепскопује, као и о избору два епископа. Архиепископ Јован је навео да је скоро 60 парохија изразило жељу да остане у Архиепископији и да се прудружи Московској Патријаршији, док остатак парохија намерава да се придружи грчким митрополијама у Француској и Енглеској. Међутим, он се нада да ће убедити и ове парохије да преразмотре свој став и однос према Архиепископији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 11. октобра 2019. лета Господњег од 20. часова, у Културном центру Требиње, организује свечану академију поводом двадесетогодишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића). Животопис Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића) Епископ Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици од оца Здравка и мајке Савке рођ. Јовић. Детињство је провео у селу Планиница, где је живела његова породица, иначе пореклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу је завршио у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то време тако названу) школу у Варешу. Средњу богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет и потом 1989. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је у чин јерођакона 17. јула 1992, а у чин јеромонаха 19. августа 1992. године. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996, а архимандрит 19. августа 1997. године. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995. до 1997. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову тадашњег Патријарха српског Павла од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), дана 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођа. Наследник је претходних јерарха ове, осам стотина година старе, епархије, од којих је први Иларион, а за њим следе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија (Јевтића). Носилац је Ордена Републике Српске (2012). Докторирао је 29. октобра 2014. године. Написао је књигу „Преко прага”, за коју је 2017. године добио Награду Кочићево перо, као и Награду Кочићева књига. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, у мају 2018. године, епископ Григорије изабран је за Епископа Епархије франкфуртске и све Немачке. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  5. Извршни одбор Скупштине канонских правосланвих епископа САД заседао је 17. септембра 2019. г., под председавањем архиепископа Елпидофора, да разматра стање православног јединства у САД. Званични представници својих јурисдикција су истакли значај свеправославног јединства и важност пастирског старања о вернима, посебно имајући на уму савремене проблеме. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве. Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли. Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду. Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији. Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији. Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране, верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове! Катихета Бранислав Илић *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. У уторак 17. септембра 2019. године Епископ нишки Г. Г. Арсеније посетио је Медвеђу. Овог пута помоћ је била усмерена ђацима осноне школе "Горња Јабланица". Сарадњом Епархије нишке и Кола српских сестара из Лесковца, уручено је 150 пакетића деци од другог до четвртог разреда. Епископа је дочекала директорка школе госпођа Славица Ђонић са својим сарадницима и децом. Акцију је подржао и први домаћин Медвеђе др Небојша Арсић, предсеник Општине. Истог дана, у раним јутањим часовима, из порте Саборне цркве у Нишу кренула су три комбија разне помоћи, око које су се потрудили свештеници Саборне цркве, Коло српских сестара из Ниша, као и многи парохијани и грађани Ниша. Помоћ је подељена на више локација. Најпре у месној заједници у Газдару, затим у Медвеђи, Црном врху и напослетку у Сијаринској бањи. Епархија нишка се захваљује свима који су до сада учествовали у акцијама у Медвеђи, али их такође позивамо да и даље помажемо наш народ који живи у тешким животним условима. Извор: Епархија нишка
  8. У уторак 10. септембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини старца Никодима из светогорског манастира Светог Павла. У пратњи старца су били монах Сава из Митрополије загребачко-љубљанске и Младен Живанић, докторант из Солуна. У срдачном разговору Епископ Фотије је упознао старца Никодима са историјатом Епархије зворничко-тузланске као и манастира који јој припадају. Старац Никодим је посебно био заинтересован за мисијску дјелатност у нашој епархији која се развија кроз нашу издавачку кућу ''Синај'', а Епископ Фотије је старцу на молитвено сјећање поклонио капитално издање Детлачког евхологиона и икону Светог Јована Златоустог. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Славски колач и кољиво у славу и част Светог свештеномученика Иринеја Лионског – имендана Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, благосиљани су у четвртак, 23. августа/5. септембра 2019. године, у Владичанском двору у Новом Саду. Чин благосиљања славских дарова служио је протојереј Владан Симић, секретар владике Иринеја, уз саслужење ђакона Мирослава Николића, службеника Канцеларије Епископа бачког. Свечаном чину присуствовали су најближи сарадници владике Иринеја који су Његовом Преосвештенству честитали имендан. По благосиљању славских дарова, у име присутних и у своје лично име, прота Владан је честитао имендан владици Иринеју, са жељом да још много година – у здрављу душе и тела, а на спасење свих нас – служи Господу. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године од оца Михаила Буловића и мајке Зорке, рођене Буловић, у Станишићу, добивши на крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију у Сомбору 1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1969. године. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца – преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј, по светитељу Иринеју Лионском. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  10. Сусрет Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја и коптског Епископа за Аустрију и Северну Швајцарску мар Анбе Гаврила. На оданије Преображења, у преподневним часовима, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, у пратњи секретара свештеника Филипа Милуновића, допутовао је у седиште коптске дијецезе за Аустрију и Северну Швајцарску у месту Оберзибенбрун у Северној Аустрији. Испред епископског седишта, у новооснованом Светоантонијевском манастиру, владику Андреја је дочекао епископ мар Анба Габријел са манастирском братијом. У својој поздравној речи епископ Анба Гаврило је истакао братску повезаност Коптске и Српске Цркве поменувши да су Срби и Копти на немачком говорном подручју дуже повезани кроз многе институције и манифестације, као и да су односи Коптске Цркве са Српском Православном Црквом врло значајни. Владика Андреј је у краткој изјави за Коптску телевизију изнео чињеницу да су коптски хришћани велики страдалници у својој домовини, прогоњени од исламских фанатика и фундаменталиста који бацају неправедну љагу на свој сопствени недужни народ. У наставку су архијереји посетили богату ризницу коптске обитељи, а затим читав комплекс манастира и резиденцију, свечану салу импресивне коптске заједнице. Домаћин је владици Андреју још једном пожелео добродошлицу и изнео историјат Коптске Цркве изневши велике проблеме са којим се коптски хришћани свакодневно суочавају у својој постојбини у Египту и због чега живе као емигранти широм света. Са нарочитом пажњом је владика Андреј саслушао повест о настанку првог коптског манастира и епископске резиденције у Аустрији. Такође је било речи о пријатељском односу оријенталних хришћана са осталим хришћанима у Републици Аустрији. На пријему, коме су присуствовали епископови сарадници, црквени великодостојници су дискутовали о значају православног сведочења хришћанства у Аустрији. Разговарајући и о актуелним темама, епископ Анба Гаврило и владика Андреј су разменили су мишљења о резултатима званичног богословског дијалога Источног Православља са Оријенталним црквама, такође о важним видовима међуцрквене сарадње на просторима Аустрије, Швајцарске и Италије. Током братског пријема, саговорници су евоцирали успомене на заслужне личности Коптске Цркве и на српске епископе који су деценијама учествовали у многим телима међухришћанске сарадње. После заједничког ручка у манастирској трпезарији, на крају значајног сусрета, Преосвећени Владика Андреј је захвалио домаћину на гостопримству. Том приликом епископи су разменили дарове и у манастирском храму заблагодарили Богу на срдачном братском састанку. Епископ Анба Гаврило као добри домаћин је захвалио гостима на разумевању изразивши спремност за сваки вид сарадње и унапређења добрих међухришћанских односа у Аустрији и такође у Швајцарској. Епископ Андреј је са своје стране и у име верника Епархије аустријско-швајцарске срдачно заблагодарио предстојатељу коптских верника у Аустрији на братољубљу и пожелео епископу Гаврилу успешан архипастирски рад. Извор: Српска Православна Црква
  11. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније данас је Светим Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Нишу обележио јубилеј - пет година од хиротоније за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија (Главчића) Његовом преосвештенству су саслуживали архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј Драшко Тепавац, старешина Храма Светог оца Николаја из Земуна, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић, Дејан Арсић, Владица Савић, јеромонах Јефрем (Шекарић), јереји Дејан Милошевић и Стефан Цинцаревић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Благољепију Свете службе допринело је појање хора Бранко под руководством госпође Саре Цинцаревић. У име свештенства, монаштва и верног народа Богомспасаване Епархије нишке, Преосвећеном Владики је јубилеј честитао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, заблагодаривши Богу на времену које нам је поклонио и дао да будемо са Његовим Преосвештенством, да нас утврди путеводитељством, јер сваки архипастир води народ свој ка Богу Оцу, Творцу своме. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније се у дирљивој беседи присетио времена које је провео као викар Његове Светости, када се молио Богу да, када дође тај моменат да буде изабран на неку од Епархија Српске Православне Цркве, да то буде нека мала, најмања Епархија. "Воља Божија је била другачија", рекао је Епископ Арсеније, заблагодаривши Господу на призвању да служи Цркви у архијерејском чину. Преосвећени Владика се на крају захвалио свештенству и монаштву на верном служењу и оданости Цркви и њему као архипастиру: "Хвала Господу што ми је даровао такве свештенике, такве монахе, такве вернике". На крају је Владика подсетио све присутне на два значајна јубилеја која предстоје у Епархији нишкој - 850 година задужбина Стефана Немање у Куршумлији, који ће бити обележени 15. септембра, а два месеца касније, 16. и 17. новембра, прославиће се двестогодишњица мале Саборне цркве Светих архангела у Нишу. Преосвећени Владика се помолио Богу да овим јубилејима присуствује, као предводник Литургијског славља Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј и још једном позвао верни народ да својим присуством увелича предстојеће догађаје. Вашој пажњи препоручујемо и интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ. Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ Извор: Епархија нишка
  12. Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност
  13. Kaze Kirilo da ne postoji episkopski savet za Ameriku, tj. da nije formiran od SPC, vec postoji savet za Severnu i Juznu Ameriku. Ovi su jos doneli i ustav tog 'americkog saveta' bez Mitrofana i Kirila. Videcemo sta kazu iz BG. Da li je sa blagoslovom sinoda radjeno, ili ne?
  14. Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7) Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково. Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини. Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије. Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио. Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке. На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа...
  15. Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7) Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково. Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини. Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије. Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио. Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке. На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа... View full Странице
  16. У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, са благословом Преосвећеног Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Темишвару служио је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор. Саслуживало је свештенство епархија Темишварске, Будимске и Банатске у молитвеном присуству епископа Лукијана. Том приликом, Епископ банатски г. Никанор се присетио своје архијерејске хиротоније када је управо 11. августа 1985. године узведен у епископски чин. Преосвештени Владика је затим беседио о службама у Цркви Христовој а посебно о најузвишенијој – епископској служби. После свете Литургије Преосвештени Епископи Лукијан и Никанор, са свештенством, извршили су чин крштења и миропомазања младенца Уроша, сина епархијског ђакона Миодрага Јовановића из Темишвара. Епископ Никанор (Богуновић), у миру Вељко (Богуновић) је рођен у Медвеђи, Далмација, 20. августа 1952. године. Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крки, Далмација, завршио је 1975. године. После положеног богословског испита зрелости – матуре, замонашен је 27. августа 1975. а у чин јерођакона рукоположен је 28. августа, на дан Успења Пресвете Богородице исте године. После монашења и рукоположења, одлази на богословске студије у Загорск (Сергијев Посад), Русија, које завршава 1979. године. Рукоположен је у чин јеромонаха 1. јануара 1978. године, а потом 1981-82 одлази на постдипломске студије у Немачку. На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 1985. године изабран је за Епископа хвостанског и викара Митрополита црногорско-приморског Данила. Чин архијерејске хиротоније 11. августа 1985. године, обавио је Патријарх српски Герман, уз учешће више архијереја Српске цркве. На овој дужности остаје све до избора за епископа Епархије горњо-карловачке 1991. чији је трон био упражњен смрћу епископа Симеона (Злоковића), једног од најумнијих архијереја Српске цркве. Свети архијерејски сабор 1999. године, бира га за Епископа упражњене Епархије аустралијско- новозеландске, Митрополије новограчаничке и Администратора Епархије аустралијско-новозеландске. Управљао овим епархијама све до 2003. када је изабран за Епископа упражњене Епархије банатске на ком положају се и данас налази. Долгоденствујте Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Извор: Српска Православна Црква
  17. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године за Епископа нишког изабран је дотадашњи Епископ топлички Г. Г. Арсеније. Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј увео је Његово Преосвештенство Епископa нишкoг Г. Г. Арсенија у трон Архијереја нишких у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Прилог радија Глас Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића. Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године. Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду. На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса. У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом. Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Устоличен у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Долгоденствујте Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Поводом ове годишњице Епископа нишког, Вашој пажњи препоручујемо интервју са преосвећеним Владиком Арсенијем који је објављен у Православном мисионару: Интервју катихете Бранислава Илића са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Арсенијем у новом броју "Православног мисионара" Извор: Радио Глас
  18. -Торжествена Литургија поводом пет година од хиротоније и устоличења Епископа тимочког Илариона- Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион прославио је 10. августа 2019. године пету годишњицу од хиротоније и устоличења за Епископа у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Свету архијерејску Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископ тимочки г. Иларион и Епископ нишки г. Арсеније уз саслужење свештенослужитеља Тимочке епархије. Литургији је присуствовао г. Драган Поповић, председник општине Мајданпек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У чин архиђакона рукопроизведен је јерођакон Илија (Јовановић), секретар епископске канцеларије. Владика Иларион је захвалио на братској љубави и вишегодишњој успешној сарадњи Епископу нишком г. Арсенију, са посебном благодарношћу за учешће у данашњој литургијској прослави и заједничком служењу, истакавши да је време од пет година брзо прошло, од када су обојица исте године хиротонисани за Епископе Цркве Божије. Потом је замолио владику Арсенија да се беседом обрати сабраном народу. Владика Арсеније је честитао петогодишњицу архипастирске службе владики Илариону, рекавши да му је од првог дана њихово познанаство посебно важно и драго, а посебно зато што су на челу две суседне Епархиије, које су увек биле упућене једна на другу. Подсетио је на житија светих које данас прослављамо и да од раног хришћанства до данас постоји полагањем руку апостолско прејемство. Изабрани Духом Светим Епископи имају велику част, али и велики одговорност. Пожелео је своме домаћину, владику Илариону да дуго и успешно води Епархију тимочку и мудро управља на добробит Цркве Божије и повереног му верног народа. У име монаштва и свештенства Епархије тимочке честитке је упутио архимандрит Козма, игуман манастира Буково. Он је владики Илариону упутио жеље да уз успешно руковођење Епархијом прослави још много годишњица а затим му је уручио одежде и инсигније као дар монаштва и свештенства Тимочке епархије. Извор: Епархија тимочка
  19. Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске „Синај“ издала је збирку пјесама Песма Осмом дану из пера Епископа бијељинског и зворничко-тузланског Г. Г. Фотија. У збирци се налази 136 пјесама, у којима се ријечима слика благослов и тежина човјекове егзистенције од славословља Ономе Који Јесте до промишљања о болестима и страстима којима смо подложни, од стихова о оцима који нас учише до поука епархиотима који су жедни виђења Бога на лицу човјека, од муке због временских неприлика у којима страда љетина до радости због папагаја и голубова који нас окружују, од подсјећања на студентске дане до сјећања на долазеће Царство. ПЕСМА НОВОМ ДАНУ Благодаримо Ти Господе неба и земље, што си нама недостојнима даровао и овај нови дан, као икону Осмога дана, у којем светлост уминути неће. Благодаримо Ти Господе, што си нас и овога дана из гроба ноћи, васкрсао у светлост Твоју, како би наши путеви благословени били и Теби Богу нашему мили. Благодаримо Ти Господе, што си са нама у векове, иако те и ми као Лука и Клеопа не препознајемо, али нам Ти у ломљењу Хлеба просветли духовне очи, да угледамо Тебе светлост неприступну. Амин. Насловну страну књиге чини цртеж сестринства Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, а на којем је представљен аутор ове збирке пјесама поред гроба Старца Пајсија у Манастиру Суроти у Грчкој. Књига је издата у 1.500 примјерака. Предговор је написао Епископ крушевачки Г. Г. Давид. Поговор је дјело Љиљане Давидовић. Предговор Епископа Давида доносимо у цјелости. Наше делање на Земљи стално нас уверава да ми ништа не можемо учинити ваљано док у све не унесемо и свој поетски етос. Све оно важно што ми чинимо, тешко је саопштиво, те смо принуђени да у помоћ призивамо надахнуће. Управо оно прожима наш етос поезијом, и увек подиже наше стајање до степена живота, не спуштајући га никако до лествица смрти. Зато смо сви ми, као деца Божија, жива, и животом управљана песничка бића, која пре свега певају за живот. Наравно да су око нас и бића одметнута од песме, неопредељена за живот, па и самој смрти наклоњена, али ми треба да певамо и за њих само; и то под условом да је наша песма истинита. Песма по себи везана је за Првог поету и Протоса песме. Зар онда не би требало да она по правилу буде окренута радости, светлости и светости?! Одговор мора бити потврдан. Из заметка песме треба да происходи и само цветање човечије личности, способне да пева. Та датост се дакле уноси у песму у мери поистовећења са прототипом песме. И опет, ради постигнућа сврхе: искуства и циља певања за Протоса и пред Њим. Наравно, увек у Његовој Заједници и за заједницу са Њим. А када се оно сушто више не може описивати, ни анализирати песмом, њом пак могу блажити и ублажавати наша стања. И то слободно и распевано пред Протосом песме, пред Богом Самим, без тескобе и сувишнога обазирања да ћеш поремети сами њен етос. Зато је увек најважније то што бива пред Животодавцем и што о животу сведочи као о Његовом дару. Ова збирка песама Песма Осмом дану је још једна од ређих распеваних, светлећих и крепећих нас књига, и она нам долази од стране преосвећеног епископа бијељинског и зворничко-тузланског господина Фотија. Имајући у виду његов досадашљи издавачки књижевни опус, кажимо отворено да је тај опус једно замашно списатељско и књижевно-издавачко остварење и наслеђе у нашој помесној Цркви! Наслеђе заокружено, и првенствено црквено. Оно ће зато пастирски успешно увек обогаћивати духовну децу, којој је само и намењено. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  20. Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан боравио је од 3. до 6. августа 2019. године у канонској посети Јужној Аустралији. Повод посете била је прослава храмовне славе мисионарске парохије и чудесног подземног храма Светог пророка Илије у Кубер Пидију. Прослава је започета свечаним дочеком Епископа и вечерњим богослужењем које је служио протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, администратор мисионарске парохије, уз саслуживање ђакона Мишела Миочиновића. -Ова наша светиња је јединствена, њој се диве сви који је посећују, а лепота православне архитектуре оставља утисак на посетиоце да желе више да се удубе у тајну љубави оних који су је градили. Наши стари су ископали и уредили ову светињу да бисмо се у њој сабирали и узносили молитве, а управо присуство вас, који сте дошли из љубави са разних крајева Аустралије као верна деца Светог Саве, сведочи да наше цркве нису музеји којима се диве туристи, већ живе богомоље у којима се верни спасавају. Нека Господ благослови вас који сте прегаоци ове вечери и нашу заједницу овде у Кубер Пидију, као и жртву свих оних који су служили овој светињи и љубављу је одржавали, беседио је владика Силуан мопногбројном врнм народу. Сутрада, 4. августа 2019. године, светом архијерејском Литургијом је началствовао епископ Силуан уз саслуживање архимандрита Петра, протојереј-ставрофора Милорада Јовчића и ђакона Мишела Миочиновића и Милоша Ракетића. Прислуживали су чтеци Илија Пераћ, Новица Зечевић и Никола Стамболија. -Радујемо се данас прослављамо име великог угодника Божјег коме је посвећена ова светиња, пророка и другога претечу како говори тропар његов, пророка који је пример огњене вере и љубави према Богу. Ово чудесно пустињско место код нас изазива посебну пажњу, јер нам указује с једне стране на једну природну појаву, а то је да када земља није натопљена росом и водом она постаје сува и пуста, а са друге стране, на једну духовну димензију која се односи на срце човеково, да и оно ако није натопљено росом благодатне кише, благодати Божје, онда човек унутар себе може да постане пустиња, тј. срце његово да постане суво и бесплодно и да не рађа плодове добре о којима говори Свето Писмо. Управо у Цркви, светим тајнама и хришћанским животом треба да искорењујемо идоле и да лажне жртвенике рушимо као велики угодник Божји, Свети пророк Илија, и призивамо Бога да се усели у нас, како бисмо рађали добре плодове, по којима ће нас Бог препознати. Треба да се потрудимо да препознамо у себи и око себе лажне богове и да се вратимо истинитоме Богу, кроз живот у цркви, надахумто је беседио владика Силуан. После свете Литургије, у црквеној сали је преломљен славски колач домаћина славе г. Давора Трифуновића и његове супруге Јадранке, док је част домаћина славе за следећу годину преузео г. Драгиша Ђорђевић. Уследила је литија до гробља где је служен помен ктиторима и приложницима цркве Светог пророка Илије. У поподневним часовима, Епископ је одржао састанак са већином житеља српске заједнице у Кубер Пидију и упознао се са проблемима и изазовима са којима се сусрећу у том по свему специфичном месту за живот. -Наша Светосавска Црква увек брине за своју децу, ма где они живели. Нека Господ благослови да се идуће године саберемо у још већем броју и дамо подршку нашој заједници у Кубер Пидију, поручио је владика Силуан, који је 7. августа посетио и цркву Светог Саве у Вудвил Парку у Аделајду. Извор: Српска Православна Црква
  21. Поводом друге годишњице устоличења у трон Епископа милешевских, на дан успомене на Свету мученицу Христину, Свете мученике Бориса и Гљеба, Пребиловачке и Доњохерцеговачке, 6. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служиo je Свету aрхијерејску Литургију у манастиру Милешеви. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Животопис Епископа милешевског Атанасија (Раките) Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије (Француски), парох пљеваљски протојереј-ставрофор Огњен Перковић, старешина храма Васкрсења Христовог у Прибоју и директор Радија Милешеве протојереј-ставрофор Марко Папић, сабрат храма Васкрсења Христовог у Подгорици Митрополије црногорско-приморске протојереј Мирчета Шљиванчанин, архијерејски намесник нововарошки протојереј Станко Благојевић и ђакон Горан Крстић. За певницом су појали протођакон Никола Перковић и милешевске сестре. Поздрављајући све присутне Епископ Атанасије је заблагодарио пре свега Богу на свим даровима које нам несебично даје и наставио: – Данас смо додали тим благодарењима и то што смо пре две године почели да му служимо овде на истом месту заједно. Почели смо се заједно молити Богу за спасење, за живот вечни, заједно благодарити Богу на Његовим добрима, и то смо данас потврдили овом Литургијом којом нас је Бог поново удостојио да му се обраћамо и да учествујемо за Његовом трпезом. За све то ми му благодаримо пуном душом, у вери, нади и љубави. – Сваки дан се сећамо оних који достојно служе Христу и достојно исповедају и носе своје хришћанско име. Има их много и из нашег рода и племена и из целог рода хришћанског. Благодаримо Богу и на томе што можемо исповедати та светла имена и што се можемо њима обраћати и угледати се на њих. Благодарећи Богу на његовим добрима, молимо му се да нас оснажи да будемо достојни тих његових дарова, беседио је Епископ Атанасије. Након Божанске Литургије, Епископ Атанасије је у епархијском седишту у Пријепољу уприличио трпезу љубави за којом се повео разговор о тренутној ситуацији на простору Епархије милешевске, чији је закључак био да народ због тешке економске ситуације из године у године све више одлази у веће градове тражећи боље услове за живот и да је потребно да држава на различите начине мотивише младе људе да остану на својим огњиштима и буду чувари националног и духовног идентитета на том простору. Епархија ће се, према речима Епископа, по овом питању обратити свим надлежним министарствима Владе Републике Србије и другим надлежним институцијама с надом да ће се изнаћи конкретна решења за помоћ српском народу у овом делу Рашке области. Извор: Епархија милешевска
  22. Најпре је сајт Стање ствари објавио ову преписку из јула месеца, да би њена аутентичност сада била потврђена и у Данасу. Доносимо најпре Данасов коментар, а потом и комплетну преписку владике Атанасија и патријарха српског г. Иринеја. Pismo penzionisanog vladike poglavaru SPC i protest zbog smene episkopa Maksima sa fakulteta Atanasije Jevtić: Vladika Irinej je samonametnuti cenzor u Svetom Sinodu Povodom odluke Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 8. jula da sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta ukloni redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića), došlo je do prepiske između patrijarha Irineja i umirovljenog episkopa bivšeg zahumsko-hercegovačkog Atanasija (Jevtića), koju je objavio političko-pravoslavni sajt „Stanje stvari“. Piše: Jelena Tasić 31. jula 2019. 18.00 https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/ Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOV Danasu je u SPC potvrđena autentičnost pisama u kojima vladika Atanasije traži od poglavara SPC, inače predsedavajućeg Sabora i Sinoda, da povuče ovu odluku zato što je „Savet profesora neće prihvatiti, zato što Pravoslavni bogoslovski fakultet „podleže univerzitetskim uzusima i običajima“, a i da se Crkva „ne bruka pred domaćom i stranom akademskom javnošću“. Vladika Atanasije, duhovni otac vladike Maksima, nekadašnji dugogodišnji dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a sad njegov počasni profesor, ističe da kao član Saveta ove visokoobrazovne ustanove nije upoznat niti pitan o spornoj sinodskoj odluci. On kao glavnog krivca za „smenu“ kao i za neke druge događaje u SPC, proziva episkopa bačkog Irineja (Bulovića) kao „samozvanog ‘stalnog Portparola’ i „samonametnutog Cenzora u Svetom Sinodu“. „Uveren sam, a to mi i drugi ljudi kažu, da ovakvo ponašanje samozvanog ‘stalnog Portparola’ i samonametanog Cenzora u Svetom Sinodu, pada na Vaš obraz! Na primer, ja ne mogu ništa da objavim u Pravoslavlju, jer je on tamo sve i svja, a i pored svojevremene Saborske odluke da budem pozivan u Sveti Sabor, on je taj zbog koga me ne pozivate, a može da, pod njegovim uticajem, bude – protivno Saborskokanonskom predanju Pravoslavlja kroz vekove – uvođen u Sveti Sabor notorni izdajnik Svetog Kosova AV – nesrećni Predsednik njime unesrećene Srbije, tako se raspolućeno potpisuje: pola ćirilicom, pola latinicom“, piše vladika Atanasije, između ostalog, u prvom pismu patrijarhu Irineju. Patrijarh Irinej u odgovorima vladici Atanasiju tvrdi da sinodska odluka o vladici Maksimu ne pada na „njegov obraz“, niti ju je doneo „samovoljni cenzor“, već da je reč o „jednoglasnoj odluci Svetog Sinoda – i presaborskog i posaborskog koja je „prećutnim pristankom doneta i na ovogodišnjem Saboru“. Vladika Atanasije je patrijarhov odgovor, u novom pismu poglavaru SPC od 21. jula, ocenio kao „zamajavanje i zavaravanje, skrivanje istine i pokušaj javne i jevtine obmane“. On je kategoričan da „nikakva odluka o progonu episkopa Maksima nije doneta ‘prećutnim pristankom na ovogodišnjem majskom Saboru'“ i negira i druge detalje koje je patrijarh naveo u svom odgovoru. „Vaša Svetosti, Vaše tužno i neistinito pisanje ne znam kome je namenjeno? Meni svakako nije! I nisam zaslužio takav Vaš odgovor… Zašto tako nekritički branite svemoćnog „portparola“, koji je bio falsifikovao i samo Saborsko saopštenje, pa su 22 episkopa naknadno protestovala i tražila da ga ispravi, kao što su još pred završetak Sabora brojni episkopi tražili da se odmah, pre završetka Sabora, pročita Saopštenje, a ne da ga posle završetka Sabora „portparol“ oktroiše, kao i toliko puta ranije! Ne znamo za koga on takvim ponašanjem radi i čije direktive sprovodi!?“, ističe vladika Atanasije u drugom pismu patrijarhu Irineju, koji mu je, kako navodi, ostao dužan objašnjenje zašto vladika bački ne dopušta da prisustvuje saborskim zasedanjima. Patrijarh Irinej je na drugo pismo vladike Atanasija odgovorio 24. jula i u njemu objasnio da učešće ovog penzionisanog vladike ne zavisi od vladike bačkog već od saborskih pravila. „Što se tiče odluke Svetog Sinoda o razrešenju vladike Maksima na Bogoslovskom fakultetu, dovoljno je i argumentovano rečeno u obrazloženju sinodske odluke. Verujem da je ona dospela do Vas. Što se tiče moje odbrane i poverenja u ‘svemoćnog portparola’, znam na koga mislite. Moram da kažem da u njega imam puno poverenje. On je veoma obrazovan, kako svetovnim obrazovanjem i kulturom, tako i teološkim. Svakom problemu pristupa stručno i vrlo oprezno. Uostalom, Vi ga dobro poznajete kao takvog. On je našoj Crkvi od dragocene pomoći i meni lično. Mana mu je što je prilično spor, ali za to ima opravdanje“, uzvratio je poglavar SPC vladici Atanasiju. Ovo nije prva prepiska između patrijarha Irineja i vladike Atanasija, samo je prva koja je integralno dospela u javnost. Prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, vladika Atanasije je pisao patrijarhu i zbog iznenadnog dolaska „državnog vrha“ u Patrijaršiju pred početak Velikog posta, navodno zbog KiM, a da na prijem nije bio pozvan nadležni episkop raško-prizrenski Teodosije (Šibalić). U visokim crkvenim izvorima spekuliše se da je vladika Atanasije i tada, osim kritike na račun posete „trojca“ – Vučić, Dačić, Brnabić, navodno upozorio poglavara SPC da iza svih štetnih poteza stoji njegov imenjak i portparol Irinej bački. Patrijaršijski izvori nezvanično tvrde da je vladika bački, za kog se sumnja da stoji i iza premeštaja vladike Grigorija iz Hercegovine u Nemačku, uklanjanjem duhovne dece vladike Atanasija zapravo krenuo na ovog svog sabrata. Преписка умировљеног еп. Атанасија (Јевтића) и патријарха српског Иринеја BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУЛА 2019. • Доносимо преписку умировљеног епископа Атансија (Јевтића) и патријарха српског, коју је подстакла одлука Синода СПЦ да се са Богословског факултета удаљи епископ западноамерички Максим Патријарх Иринеј и епископ Атанасије (Архивска фотографија) Епископ Атанасије (Јевтић): Повуците одлуку о еп. Максиму ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ИРИНЕЈУ,Патријаршија, Београд Ваша Светости, опростите и благословите! Пишем Вам ово писмо са болом у души, а ево зашто. Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета (на којем сам и ја као „професор емеритус“ члан Савета, а да о томе нисам ни питан ни обавештен!). Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!? (Знам, нажалост, да, прогања и извесне честите Свештенике у својој Епархији, слично као што раде, нажалост, и још неки Архијереји у својим Епархијама, па ми се прогањани писмено обраћају с молбом „да помогнем“). У своје време је (при прослави у Нишу Светог Константина) напао нашу сиромашну Епископију Херцеговачку да „тамо има бизниса“ (!?!), па сам му одговорио да је нама било порушено од усташа 35 Цркви, Саборни Храм у Мостару и 2 Манастира, и све смо их, Богу хвала, обновили, и још неколико нових Храмова подигли, а он не пита откуда нам за то средства? (Углавном су од виноградâ из Поповог Поља, и од прилогâ добрих људи). Слично је, мада опет необјашњиво зашто, ширио фаму како смо га, наводно, ми „Неследници Св. Оца Јустина“, истиснули „из наслеђа“ (и претио нам је чак „судом“), па је опседао недужног Епископа Ваљевског Г. Милутина (као што и неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!). Надам се да је на крају схватио да је то његова умишљена зла идеја (радило се само о томе да је Свети Ава, после неколико месеци, допунио и опет потписао свој Тестамент, у коме брат Иринеј као наследник није „истиснут“, него је Свети Старац само додатно појаснио своју последњу жељу, у смислу да можемо понешто од Његовог наслеђа и да задржимо у Манастиру Ћелијама, да би и Сестре могле имати неке користи од прихода издања Његових делâ. Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ! (нпр. ја не могу ништа да објавим у „Православљу“, јер је он тамо све и сва! – као и то да, и поред својевремене Саборске одлуке да будем позиван у Свети Сабор, он је тај због кога ме не позивате! А може да, под његовим утицајем, буде – противно Саборско­канонском предању Православља кроз векове – увођен у Св. Сабор ноторни издајник Светог Косова AV – несрећни Председник њиме унесрећене Србије тако се располућено потписује: пола ћирилицом, пола латиницом! – а не може сломљеног врата грешни Атанасије да присуствује Светом Сабору!). Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму (јер је Савет Професорâ неће прихватити), јер ПБФакултет није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу. Понављам, као што сам Вам већ писао, речи Господа у Јеванђељу: „Кад се овако чини са сировим дрветом, шта ли ће бити са сухим“ (Лк. 23,31)? На Празник Светих 12 Апостолâ, 2019, манастир ТврдошНедостојни +Еп. Атанасије, Светосавска Херцеговина Одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF) Ново писмо умировљеног еп. Атанасија патријарху Иринеју (PDF) Нови одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF)
  23. На данашњи дан 31.07. 2016. љета Господњег Његово преосвештенство, садашњи Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, г. Кирило (Бојовић) хиротонисан је за Епископа диоклијског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у току Свете архијерејске литургије коју је служио Његова светост Патријарх српски г. Иринеј. Приступна бесједа Епископа диоклијског г. Кирила (Бојовића) 31.07. 2016: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства (од данас браћо архијереји), ваше екселенције, господо министри у влади Црне Горе, господо народни посланици, ваша високопреподобија и преподобија, часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, рођаци, племеници, учитељи, професори, ђации пријатељи, све вас са радошћу поздрављам! Дозволите ми и да посебно поздравим наше госте из других помјесних Цркава, са Свете Горе Атонске и из Свјатој Русси… У мојој души у овом небоземном тренутку преовладавају два супротна,и опет једнака осјећања. Прво осјећање ме подстиче да искажем вјеру у тајну Свете Цркве која се надамном данас извршила, и да заједно са Спаситељем Исусом Христом, који нам и даје смјелост да се називамо синовима Божијим, поновим ријечи: „Дух Господњи је на мени” (Лк 4, 18; Ис. 61, 1,2). Било које друге ријечи којима бих почео ову бесједу, чини ми се, биле би непоштовање суштине ове тајне. Међутим, друго осјећање,супротно овоме, подстичеме да осјетим потпуну недостојност пред Богом у Тројици слављеном и пред овим светим сабрањем, недостојност за тако узвишени чин.То своје осјећање ћу изразити опет ријечима Светог Писма: „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним духом напојени. Јер и тијело (Цркве) није један уд него многи. Ако би сви били један уд, гдје је тијело? Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога.” (1 Кор 12, 13-25). Тако и ја, као један од најслабијих удова, добих ову велику част и надам се, вашим молитвама, да ће то бити на изградњу Свете Цркве. Зашто су та два осјећања једнака? Јер се само у крајњем унижењу, смирењу и самоумањењу даје простор за дјеловање Светог Духа Утјешитеља који нам се даје од Оца, домостројем Сина. Зато је и основни задатак епископа да у смирењу и трпљењу служи, да служи најприје Богу, а онда и ближњима: „Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи” (Мк. 10, 45). Надам се у ваше молитве, Ваша Светости (јер ваше име то и значи: Иринеј – Миран, Смирен), да ће и мени Бог даровати једну од најважнијих врлина – смирење. Поновићуза многим епископима наше Свете Цркве, да је програм епископског служења Свето Јеванђеље,тј. Свето Писмо, које је Жива Књига у Духу која се пројављује кроз учење Светих отаца и кроз Свето Предање Цркве, нарочито у одлукама Светих Сабора све до данашњега дана. Стога ми је нарочито велика радост што се мој избор и посвећење у епископски чин извршио у години Светог и Великог сабора на Критуи великог јубилеја хиљадугодишњице Светог Јована Владимира кнеза Диоклије. Која је суштина пројаве и живота међу нама те Свете и Живе Књиге – Јеванђеља? Иста је као и суштина и порука овога светога и прекрасног храма, у којем се данас налазимо, а то је вјера у благу вијест Васкрсења Христовог. Управо ту вјеру у Васкрсење Христово,која се разгорела послије Педесетнице у Јерусалиму, донијели су Свети апостоли Павле, Лука(крсна слава нас Жупљана), Тит…и до ових крајева земљиног шара – тадашњег Рима, потоње Византије и данашње Црне Горе. Апостолска проповијед на овим просторима утемељила је на једином крајеугаоном Камену који је Христос (1 Петр 2, 6) знамениту ранохришћанску Диоклијску епархију, чију сам титулу имао част да примим. Историјска наука је несумњиво утврдила да је Диоклијска епископија, касније архиепископија, најстарија ранохришћанска дијецеза на подручју Црне Горе и темељ ранохришћанског духовног наслеђа ових простора. Сасвим је, дакле, разумљиво што је Свети Сава Зетску епархију утемељио на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији). Тиме је он на одређени начин сачувао континуитет са древном Диоклијском епархијом, која се у међувремену угасила. Зато је важно што је одлуком Светог Архијерског Сабора наше Цркве та древна титула обновљена и сачувана, јер традиције знамените Диоклијске епархије треба да буду непресушно врело духовне инспирације за садашње и будуће генерације. Истовремено, Диоклија или град Божије Славе, град Богославни, није само темељ духовног наслеђа, јер Христос није дошао само духом него и тијелом и крвљу! Зато је оно што ја данас примам као наслеђе од апостола, од ранохришћанских епископа и архиепископа, из ваше руке, Ваша Светости (поред Јеванђеља и поред светог духовног Предања, поред благодати): „Подгоричка чаша”, односно свети дискос, односно света Чаша, односно Свето Тијело и Света Крв Господња, која и јесте и биће најважнији свједок Христовог Васкрсења! Јер начин на који Богочовјек живи међу нама посвједочује нам Јованово Јеванђеље: „Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине” (Јн. 1, 14). Ta чувена „Подгоричка чаша”, дискос који се чува у Ермитажу у граду Светог Петра, поред сцена чудеса Божијих, које увијек асоцирају на Васкрсење Христово, напомиње, по тумачењу из књиге „Диоклија земља Славе Божије”, и култ Свете мученице Сузане с почетка четвртог вијека, која је својим свједочењем вјере у Васкрсење Христово и својим мученичким страдањем побиједила лажног бога проклетога цара Дукљанина. Подгоричка чаша и данас је пуна суза Свете мученице Сузане и нашег архипастира архиепископа Амфилохија, које су сузе радоснице што се сваким даном умножава стадо Божије и сузе жалости за свим оним изгубљеним овцама дома Израиљева, који нијесу у себи побиједили опаки дух цара дукљанског (Диоклецијана).Тај дар и двиг доброг пастира којитражи своју изгубљену овцу одвео је нашег светог Владику благословом наше Црквеи у далеке крајеве Јужне и централне Америке,а прије тог пута он ми се обратио ријечима „Хајде за мном!” (Јн. 21, 20)Тамо ме је и затекао избор у највише духовно звање, и ту радост сам подијелио са бројним вјерницима тих далеких земаља. Они вам свима шаљу срдачне поздраве. Не мислим да је случајно што је мој избор за епископа пао у дан 25. (12) мај, на оданије празника мог небеског покровитеља и великог мисионара Кирила. Подвигом вјере и љубави у Христу Свете браће Кирила и Методија и ми који смо били далеко постасмо близу домаћима Божијим.„Учити без азбуке и без књига, то је исто као писати бесједу на води”, говорио је Свети Кирило, и знајући такав првостепени значај рођеног језика и литературе, поучен „Словом које је било у почетку” (Јн 1, 1), Свети Кирило је саставио словенску азбуку и заједно са братом превео дјелове Јеванђеља и Псалтира. Тако је тај језик постао коријен за велико стабло савремених словенских језика. Подвиг Свете браће нам поново напомиње диван примјер доброг пастира који полаже своју душу за своју паству: једини њихов интерес и једини циљ био је онај задатак који је Господ поставио свима својим ученицима када је рекао: „Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио” (Мт. 28, 19-20). Ваша Светости, Архиепископа пећког и Патријархасрпских и поморских земаља,наследника Светог оца нашег Саве, Црна Гора је увијек сретала као што и приличи дједовини Преподобног Симеона – као свог најрођенијег! Благословене ваше стопе које доносе мир и благослов Светог Саве. Па ако једна народна пјесма и Христа назива „Рођаче”, не замјерите ако вам у име племена Жупа и братства Бојовића кажем: Добро нам дошао,„Рођаче“! Јер сви ми, Никшини потомци, знамо да је Никша био рођак светородној лози Немањића, син сестре Стефана сина Вукана сина Симеона,„тј. нашега Аврама”. Ваша Светости, у вашем лицу благодарим цијелом Архијерејском Сабору наше свете Цркве који је овим избором учинио велику радост мени лично и цијелом братству Бојовића и племену Жупа. Нећете ми замјерити ако се овдје сјетим још неких људи који су се уградили дубоко у моје биће, и који су заслужнији од мене ове велике Божије благодати коју сте ми данас даровали. Необично сам благодаран Богу што је мој покојни отац Радуле дочекао да види мој избор у овај трећи степен свештенства. Он је тада рекао да је то велика част за нашу породицу и за цијело братство Бојовића. Мој отац је такође био један од мудрих људи који је изградио породичну кућу у часном племену Бјелопавлића постављајући јој темељ на четири камена станца (која су четири Јеванђеља). Тако је моје дјетињство протицало близу кивота наследника светог Саве – светог Арсенија, у оквиру часног племена Бјелопавлића, које живи под покровом свете мати Параскеве – Петке. Неизбрисива слика из мог раног дјетињства је бијели манастир у стијени испред кога ме отац држи за руку (Острог). Свето писмо каже да ако човјек нађе добру жену он је добио благослов од Бога. Тако је мој отац оженио моју мајку Зорку из угледне породице Јовановића, чији су преци, по свему судећи (а по причи мог драгог, такође покојног, ујака Владимира), дошли заједно са кивотом Светог Арсенија са Косова и Метохије у стару Црну Гору, у Катунску нахију. Глас мог ђеда Радула Јовановића, истакнутог народног гуслара, носим увијек у свом срцу. Мајка ми је у раном дјетињству усадила страх и поштовање према Светом Василију Острошком. А „почетак је мудрости страх Господњи” (ПрС 1, 7).Она увијек са неким посебним страхопоштовањем устаје на помен имена Светог Василијаи говори, као и сви наши људи: „Слава му и милост”. Моја браћа и сестре, као и моја ужа и шира породица, увијек су ми били подршка и подстрек. Нажалост, прије оца су нас прерано напустиле и двије сестре, Невенка и Миланка, за чије душе просим ваше молитве. „Они више не брину о таштим стварима” (последњи цјелив – стихира на опијелу), срешћемо се опет са њима у вјечности. Имао сам част да учим у школи „Петар I Петровић Његош“у Даниловграду, као што ћу и многе монашке године живота касније провести у Цетињском манастиру. Сви професори и ђаци даниловградске гимназије оставили су неизбрисив позитиван траг у мом васпитању и образовању. Већ тада, а и касније дуги низ година све до данас, својим савјетима и поукама ме је надахњивао на подвиг архимандрит Јоил. Сјећам се његових ријечи испред кивота Светог Василија: „Успјећемо ја и ти Милане (моје свјетско име)”, што сам ја тада протумачио да ћу постати монах. Омиљени ми предмет, математику, усавршио сам до степена магистра, пролазећи кроз Црну Гору, Србију све до Русије, и од свих професора скупљајући драгоцјено знање. Свака позитивна наука, па и математика, садржи знање о Богу, и сјећам се да сам од првих бриљантних часова мојих професора у Подгорици, од којих су неки присутни и овдје, у математичким симболима и формулама видио међусобну повезаност душе и тијела, човјека са Богом. Као млад студент математике, опчињен њеном љепотом и прецизношћу сагледавања, мислио сам да је у том њеном „савршеном” систему све објашњиво. Да нема ниједне истине коју она не може да ријеши. Међутим, после изучавања математичке логике, увидио сам да то ни издалека није тако, и да математику треба посматрати само као један дио философије уопште. Чувена теорема познатог математичара Гедела (1906–1978) о некомплетности било ког скупа аксиома, заувијек је ставила тачку на сваки покушај да се свака истина докаже и да се свака истина опише! Касније је тај исти математичар, наравно у домену своје науке, дао и позитиван доказ постојања Бога. Мислим да је то његово разматрање, у оквиру математике, подобно оном што је у оквиру богословља Свети Василије Велики изнио у свом дјелу „Против Евномија”. Неке од тих идеја, о повезаности математике и богословља, уградио сам и у мој богословски рад или дисертацију на Московској академији о Петру II Петровићу Његошу – Светом. Захваљујем великом руском народу на братском пријему у току сваког мог боравка на територији светој Русси (под којом подразумијевам територију Руског царства). Светиње руске земље су оставиле неизбрисив траг у мојој души, нарочито Академија у Тројици, Дивјејево и Кијевопечерска лавра.Могу да кажем да смо се ми овдје у Црној Гори увијек рађали и рађамо се са неком природном љубављу према православној браћи Русима и Грцима. Да није било помоћи Руског царства питање је каква би данас била религиозна слика Црне Горе, а да није било сјемена кромпира које је Свети Петар донио из Русије колико би нас уопште пребродило гладне године. У то вријеме протојереј Драган Митровић, са братијом окупљеном око изградње Храма Христовог Васкрсења и заједно са, блажене успомене, игуманом Лазаром, потрудилису се да мој пут усмјере на страну духовне науке – Христове науке која не захтијева од човјека само рацио или један дио његове душе, него која обухвата читавог човјека, и душевног и тјелесног, и преображава га и васкрсава га.Тако је и моја душа васкрсавала, као и душа нашег народа, од пристрасности овоме свијету, заједно са изградњом овог величанственог Храма.Питао сам игумана Лазара, а нешто касније и хиландарског старца Агатона: „Да ли је за мене монашки пут?” Обојица су ми рекли да идем ка свјетлости,и обојица ме упутили да слиједим Митрополита Амфилохија. Неизбрисив траг је оставила на мене и Света Гора Атонска. Сјећам се да је игуман Методије, тада проигуман, остао гладан јер је ручак дао мени, поклонику свете лавре Хиландарске, и тако ми показао пут како и ја треба да радим. Благодатну помоћ иконе Тројеручице Пресвете Богородице осјећам читавог живота, као и читав наш народ.Игуман Јелисеј ме је примао као најрођенијег, а блажене успомене игуман Григоријата Георгије ми је још давно рекао да ћу бити епископ. Међутим сваки народ, а мислим и сваки човјек, треба да има свога Мојсија, свога руководитеља који му показује пут ка Господу, који га заступа пред Богом у часу искушења, који га изводи из ропства страсти и обмане овога свијета. И, како каже Свети апостол – ако имамо и хиљаде учитеља, браће и сестара али немамо много отаца. Тако и ја имам једног духовног оца, који ме је у Христу родио Јеванђељем (1 Кор 4, 15) – митрополита Амфилохија. Његов тихи глас јеванђелске истине чуо је овај народ, па онда и ја. Ријечи и бесједе овог Новог Златоуста, које годинама упијамо, родиле су стоструки род. Једна његова бесједа, коју сам слушао као млад студент метематике, о Цркви као о живом организму који је Тијело Господње, преокренула је из темеља моје размишљање о Цркви. Увијек сам се дивио томе како наш свети Владика успијева, поред толико духовне дјеце, да свакоме посвети потребну пажњу. Хвала вам на вашем повјерењу и пажњи, трудићу се да то повјерење оправдам. Говорим у име ваше духовне дјеце, свети владико – ми смо вам на вашу љубав, старање, трпљење одговорили на једини исправан начин: уграђивањем себе као камење живо у дом духовни, свештенство свето, народ свети (1 Петр 2, 5-9), свети род, у заједницу Сина Божјега Исуса Христа, Господа Нашега, (1 Кор 1, 9), којему је све покорено и који је глава Цркви, која је тијело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему (Еф 1, 22-23). Покољења дјела суде, како каже Ловћенски Пророк и ако се ово наше покољење буде могло нечим похвалити, то ће прије свега бити чињеница да је живјело у вријеме Митрополита Амфилохија. Увијек сам са радошћу примао гласне критике нашег вољеног епископа Атанасија, и бринуо се кад би оне неком приликом изостале. Неизмјерно сам му захвалан што се одазвао мом позиву и био један од ментора моје дисертације у Московској академији. Владика Јоаникије ми је често давао очинске савјете, као ипокојни игуман цетињски Лука. Садашњи игуман Методије, са којим сам се заједно родио у анђелски лик, и сва братија бивша и садашња Цетињског манастира, међу које убрајам и садашње преосвећене епископе Јоаникија, Јована, Јоакима, Јована (жао ми је што се прекинула владавина почетног слова „Ј”), били су ми и јесу огромни бедем и ослонац. Како каже Псалмопојац: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!” (Пс 133, 1) Љубав и пажњу доживио сам и од оца ректора Гојка заједно са професорима Цетињске богословије; од оца Радомира и редакције Светигоре, Славка Крстајића и Одигитрије, вјерника при Цетињском манастиру и Храму Христовог Васкрсења у Подгорици,а нарочито ми је братску пажњу и подршку увијек пружао секретар Митрополије о. Обрен Јовановић. Било је ту и људи који су знали да ме смиравају, нарочито моји драги ђаци богословци којима сам био разредни старешина. Моја духовна чада сва грлим и волим у Христу. Неби ми достало времена да побројим све оне који су мени недостојном, и често пута неблагодарном, указали пажњу и узнијели за мене молитву ка Богу. Високопреподобне матушке и сестре монахиње манастира Ормилија, Ваведења, (помињем само госте)… које су ме увијек вољеле и његовале као брата у Христу – знајте да исту ту љубав и ја осјећам према вама. Одијевао ме је Жупски манастир и манастир Дуљево, хранио манастир Дуга морачка, његовали манастир Ваведење и Ждребаоник, а манастир Бешка „на острвима која се обнављају Богу”(Ис 41) говорио ми: „маловјерни зашто посумња?”(Мт 14, 31), кад сам се долазећи по силном вјетру и бури на високим језерским таласима у њемуспасавао. Да ли се може што друго рећи него „Ангел Вопијаше благодатној” (тропар Васкрса) или „Јернаписаноје: Развеселисе, нероткињо, која не рађаш, кликни и узвикни, ти која немаш муке порођаја; јер остављена има много више дјеце него она која има мужа.“ (Гал 4, 27; Ис54, 1) Хвала вам свима што сте се одазвали позиву, хвала на молитвеном учешћу, и нека молитвама Његове Светости Патријарха Иринеја и нашег духовног оца Архиепископа Амфилохија и осталих светих владика и преподобних отаца и матера дарује свемилостиви Бог свима вамаи свом нашем роду: духовног и тјелесног здравља и слоге, љубави и мира, и да вам се свако добро умножи. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа некабуде са свима вама. Њему слава и хвала вавијек. Амин. Животопис Епископа буеносајреског и јужноамеричког г. Кирила (Бојовића) Владика Кирил (у свету Милан) Бојовић се родио 4. фебруара 1969. године у Подгорици, од православних родитеља Радула и Зорке (рођене Јовановић), као пето по реду дете. Осмогодишњу и средњу школу (Гимназију „Петар Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Средњу школу је завршио 1987. године и исте године је отишао на служење војног рока у Карловцу. По повратку из армије (1988.) уписао се на Природно-математички факултет у Подгорици, који је завршио у предвиђеном року (4 године) са средњом оценом 9,68. Дипломски рад је одбранио 1992. године. Од 1993. до 2000. године је радио као асистент на Природно-математичком факултету у Подгорици. Године 1993. уписао је постдипломске студије на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ је одбранио 17. јула 1996. године, код проф. др Неде Бокан. У том је периоду био и дугогодишњи члан Црквеног одбора Црквене општине подгоричке. У периоду од 1. фебруара 1998. године до 1. фебруара 1999. године био је на специјализацији на Универзитету „Ломоносов“ МГУ у Москви. Крајем 2000. године добровољно је дао оставку на посао на факултету у Подгорици и, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, постао је искушеник Цетињског манастира. Уочи Петровдана 2004. године на празничном бденију (11. јул увече) Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије га је постригао у монаштво са именом Кирил (по Светом Кирилу Словенском). Исте године на Божић рукоположен је у чин јерођакона, такође од стране Митрополита Амфилохија. По благослову истог архијереја уписује Московску православну духовну академију 2005. године. Дана 21. маја 2006. године владика Амфилохије га је рукоположио у чин јеромонаха. Исте године (јун-јул), по благослову Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, бива у пратњи Деснице Светог Јована Крститеља, која је више од 40 дана путовала по градовима Русије, Украјине и Белорусије. Године 2008. дипломирао је на Московској духовној академији: 4. јуна 2008. године одбранио је кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад је добио прву награду у генерацији – награду Свештеномученика Илариона, Архиепископа верејског II степена. Истовремено је и ванредно завршио Московску духовну семинарију која траје 5 година. Од 1. јануара 2009. године, по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, постављен је за васпитача Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Исте године, по одлуци Светог Синода, постављен је и за професора Богословије Светог Петра Цетињског. Од Петровдана 2008. године обављао је и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. Од 2008. године такође је обављао и дужност координатора наставе веронауке у Митрополији црногорско-приморској. Дана 3. јануара (на Оце) 2010. године Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин протосинђела. По његовом благослову одлучује да продужи школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где му је нострификована (призната) диплома кандидата богословља коју је стекао на Московској духовној академији чиме је стекао услове за пријаву докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Наставно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду му је одобрило пријаву теме докторске дисертације са називом „Еклисиологија Светог Филарета Московског“ код ментора Епископа крушевачког др Давида. Дана 30. јуна 2013. године, на празник Свих Светих, приликом освећења крипте Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин архимандрита. Одлуком Епископа-администратора Епархије буеносареске и јужно-централноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија 15. децембра 2014. године постављен је за архијерејског заменика у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој Српске Православне Цркве. За викарног епископа у Митрополији црногорско-приморској, са титулом „епископ диоклијски“, изабран је на Светом Архијерејском Сабору маја 2016. године. Хиротонија изабраног Епископа диоклијског архимандрита мр Кирила Бојовића обављена је 31. јула 2016. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са више архијереја отачаствене Цркве. На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2018. године изабран је за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког. Први српски Епископ за Јужну и Централну Америку г. Кирило (Бојовић) устоличен је 2. септембра 2018. године у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Свету архијерејску литургију са чином устоличења служио је дотадашњи администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са архијерејима из више православних јурисдикција у Јужној Америци. Владика Кирило је по националности Србин, држављанин је Црне Горе. Одлично познаје руски и црквенословенски, шпански добро, а служи се енглеским, старогрчким и латинским језиком. Долгоденствуј Преосвећени владико, на многаја љета!
  24. Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
  25. Епископ Герасим (Зоран) Поповић је рођен 15. фебруара 1972. у Горњем Липљу. Завршио је богословију “света Три јерарха” у манастиру Крки, а потом Московску Духовну Академију. Као ученика трећег разреда богословије замонашио га је митрополит дабробосански Николај (Мрђа). У чин ђакона рукоположен је на светог Архангела Михаила 1991, а у чин јеромонаха рукоположио га је митрополит загребачко – љубљански и све италије Јован (Павловић), 5. октобра 1998. Те године постаје игуман манастира Крка. На манастирску славу Светог Архангела, 2003. год, епископ далматински Фотије (Сладојевић) одликује га чином архимандрита. Као старешина манастира залагао се за обнову манастира, богословије у којој је и предавао од њеног обнављања 2001 године. Успео је да око себе окупи младо братство. За Епископа горњокарловачког хиротонисан је 25. јула 2004. г., а рукоположење је извршио Његова Светост Патријарх српски Г. Павле у манастиру Гомирје. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
×
×
  • Креирај ново...