Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 354 results

  1. Са званичне интренте странице Митрополије црногорско-приморске доносимо видео прилоге ТВ студија Острог: Беседу Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на литургијском сабрању 27. августа, као и беседу викарног Епископа диоклијског Методија коју је изговорио на празник Успенија Пресвете Богомајке. Беседе су изговорене у храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. View full Странице
  2. ризница богословља

    Годишњица устоличења Епископа нишког г. Арсенија

    Саслуживали су протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, Бранислав Цинцаревић, Ненад Микић, Ранђел Денић и Миодраг Павловић, протојереји Драгослав Лазић, Борислав Стаменковић и Дејан Арсић, јереји Жељко Живковић и Ђорђе Димић, јеромонах Јефрем (Шекарић) из манастира Плочник, протођакон Стеван Кричка, јерођакон Нектарије(Ђурић), ђакон Ђорђе Филиповић, као и гости из Београда протојереј Драшко Тепавац и протођакон Игор Давидовић. Епископ нишки Арсеније (Главчић) рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, добивши на крштењу име Миломир. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Патријарха српског. На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Устоличен је 13. августа 2017. године у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу. Опширнија биографија Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија досутпна је на интернет страници Епархије нишке. Извор: Српска Православна Црква
  3. У понедељак, 13. августа 2018. године, навршило се годину дана од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа г. Арсенија у трон Епископа нишких који је тим поводом служио свету Литургију у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, Бранислав Цинцаревић, Ненад Микић, Ранђел Денић и Миодраг Павловић, протојереји Драгослав Лазић, Борислав Стаменковић и Дејан Арсић, јереји Жељко Живковић и Ђорђе Димић, јеромонах Јефрем (Шекарић) из манастира Плочник, протођакон Стеван Кричка, јерођакон Нектарије(Ђурић), ђакон Ђорђе Филиповић, као и гости из Београда протојереј Драшко Тепавац и протођакон Игор Давидовић. Епископ нишки Арсеније (Главчић) рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, добивши на крштењу име Миломир. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Патријарха српског. На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Устоличен је 13. августа 2017. године у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу. Опширнија биографија Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија досутпна је на интернет страници Епархије нишке. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Хиротонија Епископа моравичког Антонија (Пантелића), викара Патријарха Српског, којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Викарног Епископа моравичког Антонија View full Странице
  5. Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Беседа Преосвећеног Епископа диоклијског господина г. Методија на отварању Трга од ћирилице: Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. ризница богословља

    Распоред богослужења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона за август месец

    Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током августа месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 1. среда – Св. Стефан, Деспот српски – касарна у Зајечару, 8:30 · 2. четвртак–Св. пророк Илија – Ковилово, 9:00 · 14. уторак – храм Св. Макавеја код Мирова, 9:00 · 18. субота – манастир Суводол, 8:30 · 19. недеља – Преображење Господње – Сокобања, 9:00 · 21. уторак–манастир Туман, Епархија браничевска, 8:30 ??? · 25. субота – манастир Вратна, 8:30 · 26. недеља – Саборни храм у Зајечару, 8:30 · 28. уторак – Велика Госпојина –Минићево, 9:00 Извор: Епархија тимочка
  8. ризница богословља

    Распоред богослужења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона за август месец

    Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током августа месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 1. среда – Св. Стефан, Деспот српски – касарна у Зајечару, 8:30 · 2. четвртак–Св. пророк Илија – Ковилово, 9:00 · 14. уторак – храм Св. Макавеја код Мирова, 9:00 · 18. субота – манастир Суводол, 8:30 · 19. недеља – Преображење Господње – Сокобања, 9:00 · 21. уторак–манастир Туман, Епархија браничевска, 8:30 ??? · 25. субота – манастир Вратна, 8:30 · 26. недеља – Саборни храм у Зајечару, 8:30 · 28. уторак – Велика Госпојина –Минићево, 9:00 Извор: Епархија тимочка
  9. Као што смо одавно писали да имамо посла са тешким лудаком... ево са његовог сајта: Никодим Богосављевић ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ГОСПОДИНУ МИЛУТИНУ ЕПИСКОПУ ВАЉЕВСКОМ, Ваљево Ваше Преосвештенство, следећи заповест Господа и Спаса нашег Исуса Христа, Који заповеда да нам они који не слушају Цркву буду као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17), и још наређује да се одвојимо од оних који уче учења духовне блуднице Вавилона, речима: „Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у гресима њезиним, и да вас не снађу зла њезина“ (Откр. 18, 4); слушајући и савет Св. Ап. Петра, који каже: „Спасите се од овога покваренога рода“ (Дап. 2, 40), као и ходећи за речима Св. Ап. Павла, који каже да „се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим. 10, 10), и још: „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“ (Гал. 1, 9), и заповеда да се од човека јеретика после првог и другог саветовања клонимо (Тит. 3, 10), као и Св. Ап. Јована Богослова, који слично прописује да онога који не доноси науку Христову не примамо у кућу нити да се поздрављамо с њим, да не би учествовали „у његовим злим делима“ (2. Јн. 1, 9-11), и, коначно, прихватајући дух и слово 15. правила Двократног Цариградског сабора, које гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“, због јавне проповеди и спровођења јереси екуменизма и сергејанизма, и не спречавање богослужбене јереси необновљенства од стране Патријарха Србског Г. Иринеја, кога помињете на Вашим Св. Литургијама и с којим саслужујете, као и због што се Ви сами не борите против, и самим тим одобравате све три наведене јереси, ја, архимандрит Никодим (Богосављевић) СПЦ, клирик Епархије ваљевске, објављујем ПРЕКИДАЊЕ ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА са Вама. Епископ Милутин ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси. б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста. в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору. г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар. д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма. ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“. е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве. Б. Као што сам рекао, због непроповедања и неписања против јереси екуменизма, нити јавног осуђивања и ограђивања од горњих поступака Патријарха, и Ви, Преосвећени владико Милутине, подлежете осуди за њену посредну проповед и ширење. Вас осуђује реч Христова: „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк. 9, 40). Ви, наиме, пошто нисте против екуминизма екуменисте Патријарха Иринеја, с њиме сте. Не оправдава Вас ни то што нисте потписали Критски документ у којима се утврђује јерес екуменизма, јер исти нисте јавно осудули и одбацили. Шта више, мој допис са критиком овог документа, упућеног СА Сабору преко СА Синода пре критског лжесабора, нисте желели да проследите СА Синоду. В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона. ЈЕРЕС СЕРГИЈАНСТВА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј ниједном није позвао и повео верни народ у заштиту Његовог епархијског средишта од оскнављивања од тзв. „Параде поноса“. Јесте једном осудио, али ништа није предузео да би је спречио. Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јк. 2, 17-18). б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу. Напротив, он јавно похваљује издајника А. Вучића. в) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси „страха од јудејаца“ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали. В) Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца. ЈЕРЕС НЕООБНОВЉЕНСТВА А. а) Иако је Патријарх Србски Г. Иринеј по ступању на трон на првом братском састанку свештенства Београдске митрополије, у Часном Посту 2010. г., рекао да ће се служити по старом, касније је постао равнодушан по питању богослужбене јереси неообновљенства, тако да се по многим храмовима Његове епархије служи јеретички. б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ништа учинио да се многобројни епископи, који сами служе и у чијим се епархијама служи необновљенски, приморају да поштују више одлука САСабора СПЦ, којима је прописано да се „до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вековном устаљеном поретку“. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди за неборење и ширење богослужбене јереси неообновљенства. Довољно је навести последњи пример за празник Св. Јустина Ћелијског, 14. 06. ове године, када је с Вашим благословом и с Вашим саслуживањем у Манастиру Ћелије на јеретички начин служио Митрополит Г. Амфилохије. В) Богослужбена јерес необновљенства осуђена је саборно 1923. г., када је Св. Патријарх Тихон бацио анатему на обновљенце у Русији. С обзиром на тадашње услове распада административног устројства РПЦ, патријархова осуда има саборски карактер и вредност и обухвата и савремене неообновљенце. Осим тога, многи савремени Оци су осудили ову јерес: Св. Јустин Ћелијски, Митр. Јеротеј (Влахос), Митр. Серафим (Менцелопулос), Еп. Јефрем Бањалучки, Еп. Григорије Канадски, архим. Рафаил (Карелин), прот. Теодор Зисис и други. На основу свега реченог, пред Богом и пуноћом наше Србске Цркве, чисте и мирне савести, пуне одговорности, понављам, прекидам са помињањем Вашег имена на Св. Литургији и сваког општења с Вама, с обзиром да сте Ви и Патријарх Г. Иринеј, према наведеним чињеницама и 15. правилу, лажни епископи и лажни учитељи, све до евентуалног Вашег јавног прекида помињања и општења са Патријрхом и неопходног јавног покајања. Само се по себи разуме, да никакве одлуке према мени пре Сабора који ће судити Вама и Патријарху Иринију, зато што ова Објава престанка помињања и општења има и карактер јавне оптужбе, неће бити пуноважне и ја их, наравно, нећу прихватити, пошто само 15. правило каже да они који су „похитали да Цркву ослободе“ од јереси, „раскола и деоба“ и „лажних епископа и лажних учитеља“ не могу и „неће подлећи канонској осуди“ „пре саборског решења“, већ ће на њему „бити заслужни части која пристаје православнима“. Разумљиво, одвајам се и прекидам свако општење и са екуменистичко-сергијанско-неообновљенским узурпаторима власти у СПЦ, предвођеним Патријархом Г. Иринејом и лжеученицима Св. Јустина Ћелијског Митр. Амфилохијем (Радовићем), Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејем (Буловићем), и Еп. Лаврентијем (Трифуновићем), и са њиховим следбеницима и марионетама: Митр. Порфиријем (Перићем), Еп. Игнатијем (Мидићем), Еп. Григоријем (Дурићем), Еп. Јованом (Младеновићем), Еп. Иринејом (Добријевићем), Еп. (оцеубицом) Теодосијем (Шибалићем), Еп. Максимом (Васиљевићем), Еп. Атанасијем (Ракитом), Еп. Давидом (Перовићем), Еп. Андрејом (Ћилерџићем), Еп. Јованом (Ћулибрком), Еп. Арсенијем (Главчићем), Еп. Сергејом (Карановићем), Еп. Никодимом (Косовићем)… Исто тако, само се по себи подразумева, али морам нагласити, да не напуштам једину лађу спасења, већ остајем уд Христовог Тела и грешни и недостојни син Небеског Бога Оца и Небоземне Мајке – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Не одвајам се, дакле, – не дај Боже! – од Христа и Цркве, већ од лажних епископа и лажних учитеља, који су лажним учењима себе одвојили од Цркве и Христа! Молим се и уздам у милост Божију да ће Господ што скорије на Православном Сабору очистити све Помесне Цркве од поменутих јереси и јеретика. Уколико се то не догоди, као што се некада Св. Ап. Павле позвао на ћесара (Дап. 25, 11), и ја се позивам на Суд Ћесара над ћесарима – Цара над царевима, Господа Исуса Христа, и на Његов Страшни Суд, где ће оно што није исправљено и осуђено у овом веку бити исправљено и осуђено на крају овог света и века. Амин, Боже дај! До даљег, не целивајући Вашу несвету десницу, остајем у Христу, Христов Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Голубац, 09. 07. 2018. г.
  10. Владика Теодосије у свом Апелу ниједном речју није омаловажио напоре Председника Републике и Владе Србије за очување Косова и Метохије као саставног дела Србије, јер се подразумева да је дужност и обавеза оних који су на власти да брину о својој Уставом регулисаној територији и свим грађанима Републике Србије. Ово гледиште, као и забринутост изражена у апелу Владике, јасно произилазе из чврстог и јединственог става Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Владика Теодосије је у првом делу свог апела посебно са благодарношћу поменуо помоћ Владе Републике Србије која је давана Цркви и нашем народу свих претходних двадесет година, не правећи разлику која је политичка партија била на власти. Држава Србија, односно, тачније речено, народ Србије, свесрдно помаже својим суграђанима на Косову и Метохији у циљу опстанка, одрживости постојећег и обнове уништеног наслеђа. Такође је поменута и помоћ бројних домаћих и страних добротвора који су несебично пружали велики допринос нашем народу. Све што нам је дато примали смо са благодарношћу и користили искључиво наменски у циљу обнове цркава, манастира и унапређења живота нашег верног народа, као што ћемо то и даље чинити. Зато, чисте савести све што добијамо, примамо са јасним свешћу да нас тим новцем нико не може купити. Српски народ и они који су га водили увек су се бринули о својим светињама, па и у време вишевековне турске власти, управо са свешћу да тиме улажу не у сопствену славу, већ за добро и добробит целог народа. Такве их је историја и упамтила. У том контексту, за Епархију рашко-призренску потпуно је недолично да улази у медијску препирку, која је нажалост покренута на личној основи, управо неодговорним оптужбама против Владике Теодосија истога дана када је Апел и објављен. Али, како наш народ каже „,Не пада снег да покрије брег, него да свако покаже свој траг'', жао нам је, ако се у овој ситуацији неко нашао лично прозван. Много је сада важније да се усресредимо на озбиљан проблем који је пред свима нама и да га решавамо са одговорношћу и бригом о сваком нашем човеку где год живео на Косову и Метохији. Зато, низ оптужби са којима се суочавамо ових дана трудимо се да не схватимо као злу намеру, већ као искушење у смутним временима, које треба одговорно да превазиђемо, радећи заједно на добробит наше Цркве и народа. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница 28. јули 2018. год.
  11. САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ Будући да је недавно објављени апел Владике Теодосија поводом све чешћег помињања идеје о етничкој подели Косова и Метохије изазвао жестоку лавину сасвим беспотребних осуда и оптужби, желимо овом приликом да још једном нагласимо да Владика Теодосије као Епископ на Косову и Метохији дубоко осећа да је у моралној и духовној обавези да пастирски брине о својим верницима, али када је потребно и да упозори на могуће негативне последице које могу да уследе у ситуацији где је угрожен народ и његов опстанак. За нашу Цркву све више у медијима помињана подела Косова и Метохије није само политичко питање, већ пре свега питање судбине десетина хиљада наших верника и најважнијих светиња. Владика Теодосије у свом Апелу ниједном речју није омаловажио напоре Председника Републике и Владе Србије за очување Косова и Метохије као саставног дела Србије, јер се подразумева да је дужност и обавеза оних који су на власти да брину о својој Уставом регулисаној територији и свим грађанима Републике Србије. Ово гледиште, као и забринутост изражена у апелу Владике, јасно произилазе из чврстог и јединственог става Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Владика Теодосије је у првом делу свог апела посебно са благодарношћу поменуо помоћ Владе Републике Србије која је давана Цркви и нашем народу свих претходних двадесет година, не правећи разлику која је политичка партија била на власти. Држава Србија, односно, тачније речено, народ Србије, свесрдно помаже својим суграђанима на Косову и Метохији у циљу опстанка, одрживости постојећег и обнове уништеног наслеђа. Такође је поменута и помоћ бројних домаћих и страних добротвора који су несебично пружали велики допринос нашем народу. Све што нам је дато примали смо са благодарношћу и користили искључиво наменски у циљу обнове цркава, манастира и унапређења живота нашег верног народа, као што ћемо то и даље чинити. Зато, чисте савести све што добијамо, примамо са јасним свешћу да нас тим новцем нико не може купити. Српски народ и они који су га водили увек су се бринули о својим светињама, па и у време вишевековне турске власти, управо са свешћу да тиме улажу не у сопствену славу, већ за добро и добробит целог народа. Такве их је историја и упамтила. У том контексту, за Епархију рашко-призренску потпуно је недолично да улази у медијску препирку, која је нажалост покренута на личној основи, управо неодговорним оптужбама против Владике Теодосија истога дана када је Апел и објављен. Али, како наш народ каже „,Не пада снег да покрије брег, него да свако покаже свој траг'', жао нам је, ако се у овој ситуацији неко нашао лично прозван. Много је сада важније да се усресредимо на озбиљан проблем који је пред свима нама и да га решавамо са одговорношћу и бригом о сваком нашем човеку где год живео на Косову и Метохији. Зато, низ оптужби са којима се суочавамо ових дана трудимо се да не схватимо као злу намеру, већ као искушење у смутним временима, које треба одговорно да превазиђемо, радећи заједно на добробит наше Цркве и народа. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница 28. јули 2018. год. View full Странице
  12. ризница богословља

    Обраћање Епископа Иринеја пред Конгресом САД

    На свечаности поводом обележавања јубијлеја било је присутно државно руководство Србије, а председник Владе Србије Ана Брнабић је том приликом рекла да су два народа делила заједничке вредности слободе и ослобођења и подсетила да је Србија у Великом рату од 1914. до 1918. изгубила више од четвртине свог становништва, као и да је читава армија, влада и значајан део становништва морао да избегне из земље 1915. на грчко острво Крф. Она се посебно се захвалила конгресмену Теду Поу, копредседавајућем српског конгресног кокуса, који, како је истакла, годинама неуморно и посвећено ради на промоцији пријатељства између два народа и јачању веза између две земље. Данас ће у Вашингтону, 26. јула, у Националном прес клубу бити приређен научни скуп о улози СПЦ и српског народа у Првом светском рату. Покровитељ скупа је Српска народна одбрана, чији је први председник и оснивач Михаило Пупин одиграо главну улогу у организацији помоћи нашем народу током Првог светског рата. Биће и премијерно постављена визуелно-литерарна изложба под насловом „Тамо далеко: 1918-2018“ у организацији Art Exchange из Вашингтона и њихових партнера. Дана 28. јула 1918. године, влада Вудро Вилсона, председника Сједињених Америчких Држава, издала је проглас којим се тај дан одређује за „Дан молитве за Србију“. Одређено је да се тога дана српска застава вијори код Беле куће и да се звона цркава широм Америке огласе у част српских жртава у Првом светском рату. Велики број Срба из Америке оставио је своје породице и огњишта у Новом свету желећи да помогне својој браћи у борби за част и слободу у отаџбини и придружио се српској војсци. Многи од њих се никада нису вратили. Препознајући њихове жртве и љубав према српском народу, али сећајући се и великих пријатеља нашег народа у Америци, Српска Православна Црква организује прославу стогодишњице прокламације председника Вилсона, пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Програм се може прочитати овде: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=16809 Извор: Радио Слово љубве
  13. У Конгресу САД у Вашингтону 25. јула 2018. је одржана свечаност поводом 100 година од подизања српске заставе испред Беле куће у знак пијетета за српски допринос и жртве у Првом светском рату. Званицама се обратиo Епископ источно-амерички Иринеј (аудио је у наставку) под чијим духовним покровитељством Епархије СПЦ у Америци организују у Вашингтону вишедневну прославу значајних догађаја од пре стотину година. Прилог радија Слово љубве На свечаности поводом обележавања јубијлеја било је присутно државно руководство Србије, а председник Владе Србије Ана Брнабић је том приликом рекла да су два народа делила заједничке вредности слободе и ослобођења и подсетила да је Србија у Великом рату од 1914. до 1918. изгубила више од четвртине свог становништва, као и да је читава армија, влада и значајан део становништва морао да избегне из земље 1915. на грчко острво Крф. Она се посебно се захвалила конгресмену Теду Поу, копредседавајућем српског конгресног кокуса, који, како је истакла, годинама неуморно и посвећено ради на промоцији пријатељства између два народа и јачању веза између две земље. Данас ће у Вашингтону, 26. јула, у Националном прес клубу бити приређен научни скуп о улози СПЦ и српског народа у Првом светском рату. Покровитељ скупа је Српска народна одбрана, чији је први председник и оснивач Михаило Пупин одиграо главну улогу у организацији помоћи нашем народу током Првог светског рата. Биће и премијерно постављена визуелно-литерарна изложба под насловом „Тамо далеко: 1918-2018“ у организацији Art Exchange из Вашингтона и њихових партнера. Дана 28. јула 1918. године, влада Вудро Вилсона, председника Сједињених Америчких Држава, издала је проглас којим се тај дан одређује за „Дан молитве за Србију“. Одређено је да се тога дана српска застава вијори код Беле куће и да се звона цркава широм Америке огласе у част српских жртава у Првом светском рату. Велики број Срба из Америке оставио је своје породице и огњишта у Новом свету желећи да помогне својој браћи у борби за част и слободу у отаџбини и придружио се српској војсци. Многи од њих се никада нису вратили. Препознајући њихове жртве и љубав према српском народу, али сећајући се и великих пријатеља нашег народа у Америци, Српска Православна Црква организује прославу стогодишњице прокламације председника Вилсона, пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Програм се може прочитати овде: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=16809 Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  14. Након прочитаног зачала из Јеванђеља Преосвећени владика Сергије окупљене вјернике поучио је ријечима надахнуте литургијске бесједе. Данас се навршило четири године од хиротоније преосвећеног Владике Сегија у епископски чин. Тим поводом игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина у име сестринства ове свете обитељи, подарила је владици икону Светог Саве коју су иконописале монахиње ове светиње, пожељевши му да, угледајући се на Светог Саву, служи на спасење повјереној му пастви. Светој Тајни Тијела и Крви Христове приступио је сабрани вјерни народ, а посебно је био радостан догађај прићешће бебе од четрдесет дана. Слободанка Грдинић Животопис Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића) Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Сабор Светог архангела Гаврила молитвено је данас, 26. јула, прослављен у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Архангелу Михаилу служио је Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење протосинђела Сергија (Рекић) из манастира Острог, свештеници Предраг Катанић и Илија Зекановић и јерођакон Зосима острошки сабрат. Прилог радија Светигоре Након прочитаног зачала из Јеванђеља Преосвећени владика Сергије окупљене вјернике поучио је ријечима надахнуте литургијске бесједе. Данас се навршило четири године од хиротоније преосвећеног Владике Сегија у епископски чин. Тим поводом игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина у име сестринства ове свете обитељи, подарила је владици икону Светог Саве коју су иконописале монахиње ове светиње, пожељевши му да, угледајући се на Светог Саву, служи на спасење повјереној му пастви. Светој Тајни Тијела и Крви Христове приступио је сабрани вјерни народ, а посебно је био радостан догађај прићешће бебе од четрдесет дана. Слободанка Грдинић Животопис Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића) Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Као Епископ рашко-призренски и архипастир православних верника на просторима Косова, Метохије и Рашке области, са огромном пастирском и моралном одговорношћу, осећам потребу да изнесем најдубљу забринутост поводом низа политичких изјава о Косову и Метохији у последње време, које у наша срца уносе све већу неизвесност и зебњу. Већ пуних двадесет година наша Епархија уз подршку Патријарха и отачаствених архијереја, као и материјалну подршку владе Републике Србије и других добротвора, како домаћих, тако и страних, улаже велике напоре да омогући нормалан живот наше Цркве, обнову наших порушених светиња и подстакне повратак наших прогнаних верника, као и останак оних који данас живе на овим просторима. Подстакнут том бригом, а поводом текућег дијалога Београда и Приштине у Бриселу, Св. Архијерејски Сабор СПЦ изнео је јасан, јединствен и недвосмислен став у својој поруци од 10. маја 2018. године. http://www.spc.rs/sr/poruka_svetog_arhijerejskog_sabora_o_kosovu_metohiji Познато је јавности да је наша Епархија уз подршку целе СПЦ још и пре оружаног конфликта на Косову и Метохији чинила велике напоре да се избегне насилно решавање постојећих проблема. Учествовали смо у низу дијалога са међународним званичницима и представницима косовских Албанаца, и пре и након оружаног сукоба 1998-1999. године, а све у циљу да посведочимо еванђелски став Цркве да треба да будемо сведоци мира Христовог међу људима. У манастиру Дечани за време рата примали смо и штитили избеглице, како Србе, тако и Албанце, Роме и друге, подижући глас против насиља над невиним цивилима, без обзира на њихово етничко и верско порекло. Након оружаног сукоба, наша Епархија је била активни учесник у међуетничком дијалогу и у сарадњи са међународним представницима, и улагала је велике напоре да се заштите народ и светиње. Нажалост, и поред тога око 200.000 наших људи су протерани у времену „међународно гарантованог мира“, многа села и гробља су опустошена, а 150 цркава је порушено. Али и тада нисмо одустали од дијалога и под окриљем Савета Европе обновили смо од 2005. године више наших цркава и манастира, као и Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену. На позив државе Србије, 2008. године смо учествовали у преговорима у Бечу где смо договорили важне принципе за заштиту и опстанак нашег народа и светиња на Косову и Метохији. Са оваквим опредељењем за дијалог и мирно решавање свих спорова, подржали смо и почетак бриселског дијалога између Београда и Приштине о техничким питањима са надом да ће се постићи корисни договори који треба да олакшају живот свих народа на овом простору, заштите наше светиње, имовину, идентитет, људска права и слободе, посебно угроженог српског народа. Зато смо дубоко забринути због све чешћих политички и морално неодговорних изјава политичара са обе стране који говоре о „коначном решењу“ у контексту „територијалне поделе“ и „разграничења Срба и Албанаца“. Овакве изјаве у нашем верном народу, а и шире у региону и свету изазивају забринутост и неспокојство. Да ли то значи да ћемо доћи у ситуацију да већина косовско-метохијских Срба који живе јужно од реке Ибра треба да се исели из својих домова и напусти своје најважније светиње – Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу, Призрен? Да ли то значи да се слобода и права људи, који нису могли да бирају у коме ће се народу и вери родити, могу решити само територијалним разграничењем и стварањем етнички компактних територија? Очигледно је да овакав принцип, који је уосталом довео до страдања многих невиних људи током ратова у распаду бивше Југославије 90-тих година, представља континуирану претњу миру и стабилности, и то не само у региону Западног Балкана. Он би створио и додатни преседан за нове сепаратизме у Европи и широм света и довео до читаве ланчане реакције крвопролића, страдања и протеривања цивилног становништва, само зато што би се, након договора политичара, многи нашли на „погрешној страни“ линије разграничења. Зато као Епископ, али пре свега као хришћанин и човек, који је највећи део свог живота са свештенством и монаштвом проживео на Косову и Метохији, апелујем на политичаре, како у Београду тако и у Приштини, али и на међународне посреднике у дијалогу и друге званичнике да се решавање свих питања на Косову и Метохији мора и сме тражити само у функцији очувања мира, сигурности свих грађана, посебно невећинских етничких и верских заједница, очувању њихове духовне и културне баштине, историјског идентитета, људских и верских слобода. Позивање на поделу као „најбољи модел“ занемарује читав низ суштински важних питања као што су: слобода повратка расељених, решавање питања несталих, заштита имовинских права, обезбеђивање адекватног здравства и школства, верских и људских права, која морају бити гарантована и на нивоу закона, али и сваког договора који буде постигнут. Овакав став наше Цркве не значи позив на тзв. замрзнути конфликт, јер је наша Црква против сваког конфликта. Ово је позив пре свега на одговоран и транспарентан наставак дијалога, који треба да се врати у оквире који ће бити у функцији стабилности региона и европског континента и у складу са свим релевантним међународним повељама и стандардима, међу којима је посебно важна Резолуција 1244 СБУН. У противном, као и свака друга размена територија у историји и ова би довела до масовног исељавања цивилног становништва, страдања вековима старе духовне и културне баштине нашег народа и нанела би ненадокнадиву штету свима. Питамо се да ли нам је то потребно сада у 21. веку, и да ли постоје они који би имали историјске и моралне ,,храбрости’’ да доведу до егзодуса и несреће десетина хиљада невиних људи који су успели да опстану као своји на своме двадесет година након оружаног сукоба. Готово свакодневне медијске изјаве са којима се сусрећемо уносе забринутост и неизвесност међу наш народ и не доприносе стабилности и мирној будућности. Управо захваљујући таквим изјавама све је више Срба који се у страху одлучују на продају своје имовине, уместо да се управо ти људи охрабре да опстану на својим огњиштима. Иако нам је данас тешко, првенствено треба са вером у Бога и његову помоћ да сачувамо све оно што су нам наши претходници оставили у наслеђе. Посебно апелујем на међународне представнике на Косову и Метохији и широм света да јасно и недвосмислено заштите све оне који су опредељени да овде живе и да не дозволе таква решења која би довела до њиховог егзодуса, већ да више учине на заштити њихових права. Посебно бих поменуо случај упорног одбијања косовских институција да спроведу одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи и скандалозну одлуку владе у Приштини да један локални пут од 10 километара преправи у међународни транзитни пут, и то непосредно пред вратима најзначајнијег УНЕСКО споменика и манастира из 14. века, противно њиховим постојећем законима, али и стандардима УНЕСКО. Учестали напади на Србе, који по правилу остају без проналажења починилаца, готово свакодневне пљачке и други видови етничке дискриминације, нису пут који ће донети срећу никоме, па ни косовским Албанцима. Без владавине права и поштовања слобода свих грађана, без обзира на њихово етничко порекло, ниједно друштво неће имати боље будућности. Нас на Косову и Метохији забрињава и све већа криминализација политичког живота којим владају племенски кланови под именом политичких партија и где се интереси појединаца постављају изнад интереса грађана. То није пут ка Европи за било које друштво на Западном Балкану, већ пут ка даљој изолацији, беди и одсуству перспективе за младе људе који заслужују бољи живот. Све учесталије коришћење националистичке реторике којoм се прикривају криминалне радње, тужно је и жалосно, што нарочито обесхрабрује младе људе. Молећи се Богу, искрено верујемо да овај наш пастирски апел неће остати „глас вапијућег у пустињи“, већ да ће бити подстицај за проналажење праведног решења свима који су преузели тешку политичку одговорност за будућност Косова и Метохије и наше животе. У манастиру Грачаница 12/25. јула 2018. год На празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  17. Са званичне интернет презентације Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у целости доносимо апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г Теодосија Поводом изјава појединих политичких званичника о подели Косова и Меотхије као решењу косовско-метохијског проблема. Као Епископ рашко-призренски и архипастир православних верника на просторима Косова, Метохије и Рашке области, са огромном пастирском и моралном одговорношћу, осећам потребу да изнесем најдубљу забринутост поводом низа политичких изјава о Косову и Метохији у последње време, које у наша срца уносе све већу неизвесност и зебњу. Већ пуних двадесет година наша Епархија уз подршку Патријарха и отачаствених архијереја, као и материјалну подршку владе Републике Србије и других добротвора, како домаћих, тако и страних, улаже велике напоре да омогући нормалан живот наше Цркве, обнову наших порушених светиња и подстакне повратак наших прогнаних верника, као и останак оних који данас живе на овим просторима. Подстакнут том бригом, а поводом текућег дијалога Београда и Приштине у Бриселу, Св. Архијерејски Сабор СПЦ изнео је јасан, јединствен и недвосмислен став у својој поруци од 10. маја 2018. године. http://www.spc.rs/sr/poruka_svetog_arhijerejskog_sabora_o_kosovu_metohiji Познато је јавности да је наша Епархија уз подршку целе СПЦ још и пре оружаног конфликта на Косову и Метохији чинила велике напоре да се избегне насилно решавање постојећих проблема. Учествовали смо у низу дијалога са међународним званичницима и представницима косовских Албанаца, и пре и након оружаног сукоба 1998-1999. године, а све у циљу да посведочимо еванђелски став Цркве да треба да будемо сведоци мира Христовог међу људима. У манастиру Дечани за време рата примали смо и штитили избеглице, како Србе, тако и Албанце, Роме и друге, подижући глас против насиља над невиним цивилима, без обзира на њихово етничко и верско порекло. Након оружаног сукоба, наша Епархија је била активни учесник у међуетничком дијалогу и у сарадњи са међународним представницима, и улагала је велике напоре да се заштите народ и светиње. Нажалост, и поред тога око 200.000 наших људи су протерани у времену „међународно гарантованог мира“, многа села и гробља су опустошена, а 150 цркава је порушено. Али и тада нисмо одустали од дијалога и под окриљем Савета Европе обновили смо од 2005. године више наших цркава и манастира, као и Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену. На позив државе Србије, 2008. године смо учествовали у преговорима у Бечу где смо договорили важне принципе за заштиту и опстанак нашег народа и светиња на Косову и Метохији. Са оваквим опредељењем за дијалог и мирно решавање свих спорова, подржали смо и почетак бриселског дијалога између Београда и Приштине о техничким питањима са надом да ће се постићи корисни договори који треба да олакшају живот свих народа на овом простору, заштите наше светиње, имовину, идентитет, људска права и слободе, посебно угроженог српског народа. Зато смо дубоко забринути због све чешћих политички и морално неодговорних изјава политичара са обе стране који говоре о „коначном решењу“ у контексту „територијалне поделе“ и „разграничења Срба и Албанаца“. Овакве изјаве у нашем верном народу, а и шире у региону и свету изазивају забринутост и неспокојство. Да ли то значи да ћемо доћи у ситуацију да већина косовско-метохијских Срба који живе јужно од реке Ибра треба да се исели из својих домова и напусти своје најважније светиње – Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу, Призрен? Да ли то значи да се слобода и права људи, који нису могли да бирају у коме ће се народу и вери родити, могу решити само територијалним разграничењем и стварањем етнички компактних територија? Очигледно је да овакав принцип, који је уосталом довео до страдања многих невиних људи током ратова у распаду бивше Југославије 90-тих година, представља континуирану претњу миру и стабилности, и то не само у региону Западног Балкана. Он би створио и додатни преседан за нове сепаратизме у Европи и широм света и довео до читаве ланчане реакције крвопролића, страдања и протеривања цивилног становништва, само зато што би се, након договора политичара, многи нашли на „погрешној страни“ линије разграничења. Зато као Епископ, али пре свега као хришћанин и човек, који је највећи део свог живота са свештенством и монаштвом проживео на Косову и Метохији, апелујем на политичаре, како у Београду тако и у Приштини, али и на међународне посреднике у дијалогу и друге званичнике да се решавање свих питања на Косову и Метохији мора и сме тражити само у функцији очувања мира, сигурности свих грађана, посебно невећинских етничких и верских заједница, очувању њихове духовне и културне баштине, историјског идентитета, људских и верских слобода. Позивање на поделу као „најбољи модел“ занемарује читав низ суштински важних питања као што су: слобода повратка расељених, решавање питања несталих, заштита имовинских права, обезбеђивање адекватног здравства и школства, верских и људских права, која морају бити гарантована и на нивоу закона, али и сваког договора који буде постигнут. Овакав став наше Цркве не значи позив на тзв. замрзнути конфликт, јер је наша Црква против сваког конфликта. Ово је позив пре свега на одговоран и транспарентан наставак дијалога, који треба да се врати у оквире који ће бити у функцији стабилности региона и европског континента и у складу са свим релевантним међународним повељама и стандардима, међу којима је посебно важна Резолуција 1244 СБУН. У противном, као и свака друга размена територија у историји и ова би довела до масовног исељавања цивилног становништва, страдања вековима старе духовне и културне баштине нашег народа и нанела би ненадокнадиву штету свима. Питамо се да ли нам је то потребно сада у 21. веку, и да ли постоје они који би имали историјске и моралне ,,храбрости’’ да доведу до егзодуса и несреће десетина хиљада невиних људи који су успели да опстану као своји на своме двадесет година након оружаног сукоба. Готово свакодневне медијске изјаве са којима се сусрећемо уносе забринутост и неизвесност међу наш народ и не доприносе стабилности и мирној будућности. Управо захваљујући таквим изјавама све је више Срба који се у страху одлучују на продају своје имовине, уместо да се управо ти људи охрабре да опстану на својим огњиштима. Иако нам је данас тешко, првенствено треба са вером у Бога и његову помоћ да сачувамо све оно што су нам наши претходници оставили у наслеђе. Посебно апелујем на међународне представнике на Косову и Метохији и широм света да јасно и недвосмислено заштите све оне који су опредељени да овде живе и да не дозволе таква решења која би довела до њиховог егзодуса, већ да више учине на заштити њихових права. Посебно бих поменуо случај упорног одбијања косовских институција да спроведу одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи и скандалозну одлуку владе у Приштини да један локални пут од 10 километара преправи у међународни транзитни пут, и то непосредно пред вратима најзначајнијег УНЕСКО споменика и манастира из 14. века, противно њиховим постојећем законима, али и стандардима УНЕСКО. Учестали напади на Србе, који по правилу остају без проналажења починилаца, готово свакодневне пљачке и други видови етничке дискриминације, нису пут који ће донети срећу никоме, па ни косовским Албанцима. Без владавине права и поштовања слобода свих грађана, без обзира на њихово етничко порекло, ниједно друштво неће имати боље будућности. Нас на Косову и Метохији забрињава и све већа криминализација политичког живота којим владају племенски кланови под именом политичких партија и где се интереси појединаца постављају изнад интереса грађана. То није пут ка Европи за било које друштво на Западном Балкану, већ пут ка даљој изолацији, беди и одсуству перспективе за младе људе који заслужују бољи живот. Све учесталије коришћење националистичке реторике којoм се прикривају криминалне радње, тужно је и жалосно, што нарочито обесхрабрује младе људе. Молећи се Богу, искрено верујемо да овај наш пастирски апел неће остати „глас вапијућег у пустињи“, већ да ће бити подстицај за проналажење праведног решења свима који су преузели тешку политичку одговорност за будућност Косова и Метохије и наше животе. У манастиру Грачаница 12/25. јула 2018. год На празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  18.   Диван празнични дан је започео светом Литургијом којом је началствовао наш Владика Давид, а уз саслужење секретара протојереја-ставрофора Драга Вешковца, свих Архијерејских намесникâ и великог броја свештенства. По благослову Владике, по прочитаном Јеванђељу се присутнима пригодном и лепом беседом на јеванђелску тему обратио Архијерејски намесник ћићевачки протојереј Владица Столић. Велики број Каменараца је приступило Светој Тајни Причешћа, а на крају службе се свима присутнима обратио и Владика, лепим и бираним речима.   По служби је одржан пригодан уметнички програм уз народне игре, а потом је вредни свештеник Мирољуб Симеуновић са својим парохијанима припремио богату трпезу за све присутне на овом великом и радосном догађају за нашу Епархију. У току трпезе, Владику Давиду је у име свег свештенства, монаштва и верног народа Епархије крушевачке поздравио је прота Драги Вешковац, евоцирајући успомене на прве дане у Епархији крушевачкој, на хиротонију Епископа Давида, те је у име свих замолио нашег Преосвештеног Владику да се моли за све нас и да нам долгоденствује на многе и благе године. Владика се захвалио на лепим речим и жељама, а потом је, сећајући се свог духовног оца и учитеља блаженопочившег Патријарха српског Павла, прочитао је неколике мисли о светом патријарху, његовим поукама свештенству и верним хришћанима док су сви присутни са великом пажњом слушали. ДОЛГОДЕНСТВУЈ НАМ ПРЕОСВЕШТЕНИ ВЛАДИКО, НА МНОГАЈА И БЛАГАЈА ЉЕТА. ДОСТОЈАН!     Извор: Епархија крушевачка
  19. У уторак, 24. јула 2018. године, када наша Света Саборна и Апостолска Црква слави свету великомученицу Емифију, свету кнегињу Јелену и преподобномученика Нектарија, литургијски је прослављена седмогодишњица архијерејске службе нашег Преосвештеног Епископа Давида. Свештенство Епархије крушевачке се сабрало у цркве свете Петке у селу Каменаре надомак Крушевца, парохија беловодска. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина Давида (Перовића) Звучни запис беседе Епископа Давида на крају Свете Литургије Звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Владице Столића после прочитаног Светог Еванђеља Диван празнични дан је започео светом Литургијом којом је началствовао наш Владика Давид, а уз саслужење секретара протојереја-ставрофора Драга Вешковца, свих Архијерејских намесникâ и великог броја свештенства. По благослову Владике, по прочитаном Јеванђељу се присутнима пригодном и лепом беседом на јеванђелску тему обратио Архијерејски намесник ћићевачки протојереј Владица Столић. Велики број Каменараца је приступило Светој Тајни Причешћа, а на крају службе се свима присутнима обратио и Владика, лепим и бираним речима. По служби је одржан пригодан уметнички програм уз народне игре, а потом је вредни свештеник Мирољуб Симеуновић са својим парохијанима припремио богату трпезу за све присутне на овом великом и радосном догађају за нашу Епархију. У току трпезе, Владику Давиду је у име свег свештенства, монаштва и верног народа Епархије крушевачке поздравио је прота Драги Вешковац, евоцирајући успомене на прве дане у Епархији крушевачкој, на хиротонију Епископа Давида, те је у име свих замолио нашег Преосвештеног Владику да се моли за све нас и да нам долгоденствује на многе и благе године. Владика се захвалио на лепим речим и жељама, а потом је, сећајући се свог духовног оца и учитеља блаженопочившег Патријарха српског Павла, прочитао је неколике мисли о светом патријарху, његовим поукама свештенству и верним хришћанима док су сви присутни са великом пажњом слушали. ДОЛГОДЕНСТВУЈ НАМ ПРЕОСВЕШТЕНИ ВЛАДИКО, НА МНОГАЈА И БЛАГАЈА ЉЕТА. ДОСТОЈАН! Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  20. На хришћанској трпези љубави, уприличеној након хиротоније Епископа диоклијског г. Методија на имању Књаз, током програма којег је водио протојереј Предраг Шћепановић можете чути између осталих обраћања Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, Епископа диоклијског Методија као и његовог брата Велибора који се обратио у име породице Остојић, Милете Радојевића, директора Канцеларије за вјере у Влади Републике Србије, те књижевника Богића Булатовића, као и струне гусала уз које је пјевао млади гуслар Максима Војводића и Епископ Методије. Звучни запис програма View full Странице
  21. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г Иринеја на хиротонији Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. View full Странице
  22. У Име Оца, и Сина и Светога Духа,    Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.   Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.   Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.   Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност.    Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос.    Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.   Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.   Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.   Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ.    Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.   Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.   Љубим те Господе Крепости моја    Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.   Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.   Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.   Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.   Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година.    Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.   Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.   Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.    Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.   А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.   Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
×