Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се молитвом од глумца Милана Ланета Гутовића, који се упокојио 25. августа 2021. године: „Молим се Богу за покој душе драгог пријатеља и великог уметника Милана Гутовића, са којим сам годинама дуге сате проводио у разговорима у манастиру Ковиљу, чији је био велики приложник. Бог да душу прости мом драгом брату Ланету“, написао је Патријарх Порфирије у поруци која је објављена на Инстаграм страници porfirije_patrijarh – званичном налогу на Инстаграму Патријарха Порфирија.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 11. јула 2021. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика кнеза Лазара на Звездари. Његовој Светости Патријарху су саслуживали су Епископи топлички г. Јеротеј и изабрани марчански г. Сава, као и протојереј-ставрфор Драгослав Стикић, јереј Срећко Богићевић, јерођакон григоријатски Силуан и ђакони Радомир Врућинић, Ивица Чаировић и Мирослав Николић. „Беседа на Гори, коју је записао Свети апостол и јеванђелист Матеј и у којој је сабрана читава науку Христова, показује нам да као што је некад Мојсије добио заповести од Бога на Гори Синају, када је успостављен и запечаћен Стари Завет, сада имамо новог Мојсија. Имамо Господа Христа који такође на једној гори саопштава своју науку и приказује је као Нови Завет, као ново време, приказује и описује Ново Царство и новог човека“, беседио је патријарх Порфирије. „Ми смо у тој беседи чули да је око оно чиме ми долазимо у додир са светом. Уколико је око замућено онда оно не може приказати истину света онакву каква она јесте. Ми живимо у свету који нема апсолутне вредности, или боље речено, који све релативизује. Штавише, онда када релативизује нешто што је Богом устројено и дато, одређену чињеницу - да не кажем истину, онда то релативно смешта у законе и правила и позива све да се правилима и законима покоравају. А ти закони и та правила су заправо извитоперили оно што је Богом дано, оно што је благословено. Не постоји лоша и добра природа. Постоји само добра природа. Јер све што је Бог саздао је добро, али постоји лош и добар став, лош и добар избор. Постоји лоша употреба те природе коју смо добили, постоји погрешна употреба природе коју смо добили, а онда и погрешно наметање те погрешне природе и начина на који ми ту природу видимо у другима. Зато наше унутарње око, а то је наша душа, треба да буде чиста, треба да има критеријум, а мера за душу је сам Христос“, поручио је Патријарх. „Онда када је Христос наша мера и онда када се трудимо да будемо у заједници са Њим, без обзира колико смо слаби и немоћни, онда видимо свет око себе, видимо Бога, видимо људе, видимо сами себе онаквима каквима нас је Бог устројио. Видимо своје природно, ако хоћете, нормално и здраво стање. И зато не можемо имати више критеријума и више мерила. То значе речи да не можемо служити два господара. У речима Господњим да не можемо служити Богу и мамону, мамон није ништа друго него идол. Мамон је идол који ми стварамо и коме се клањамо везано за овај свет, за мерила и критеријуме овога света. Два господара, два критеријума, два мерила, два јеванђеља не можемо имати, јер то не постоји. Постоји само једно Јеванђеље и један Христос. И отуда знамо шта је наша мера, знамо шта је истинито. Није неопходно да нам други саопштавају шта је то Јеванђеље, шта је то Црква и ко смо то ми. Јер ми немамо више господара. Живећи у овом свету позвани смо и хоћемо да поштујемо законе и правила, али исто тако знамо да се већма Богу треба покоравати него људима“, истакао је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ Доситеј: Владика Милутин је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу! Трећег дана заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, након завршетка радног дела, шест архијереја дошло је у Ваљево да принесе молитве за покој душе блаженопочившег Владике Милутина, првог епископа обновљене Ваљевске епархије са којим су се увек радо сусретали у братској љубави. По благослову администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија, епископима је са браћом свештеницима у Храму Васкрсења Христовог добродошлицу пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Парастосом је началствовао Преосвећени Епископ бањалучки Г. Јефрем, уз саслуживање Епископа банатског Г. Никанора, британско – скандинавског Г. Доситеја, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, осечкопољског и барањског Г. Херувима, умировљеног Владике Георгија и више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и појање хора свештеника и богослова, под управом протонамесника Бранка Чолића. За све владике овај чин био је испуњен снажним осећањима, будући да су за блаженопочившег у Христу брата сви били веома везани. „ Владика Милутин је много волео своје свештенике, свој народ, понајвише Бога, а сви смо ми смо њега волели. Нека му је вечан спомен“, прозборио је кратко Владика Јефрем. Познанство Владике британско – скандинавског Г. Доситеја и Владике Милутина датира од октобра 1967. године, уписа и раних ђачких дана у Монашкој школи манастира Острог. Од тада до земаљске кончине Владике Милутина остали су у братској љубави. У време његовог службовања у манастиру Каона са блаженопочившим архимандритом Арсенијем, Владика Доситеј био је духовник манастира Тавна. У посете су једни другима долазили сваког месеца. Задивљујућа је била његова неизмерна љубав према сваком Божјем створењу, посебно птичицама, сећа се Владика Доситеј. Када је отворена припремна школа за богословију у Каони, долазио је и са својим ђацима у Тавну. Сви знамо какво је то било време, али је било много радости и љубави. Та љубав је остала до дана данашњег. Владика Милутин остаће у успомени као неко ко је повезивао све људе са којима се сретао. Када сам пре две године био овде, рекао сам:“Благо вама који живите у Ваљеву, јер живите у великој благодати коју је Бог дао овде. Под окриљем сте Светог Владике Николаја, Аве Јустина Ћелијског и Владике Милутина, који је имао срце за свако живо створење на овом свету“ – сетне су речи Владике Доситеја. Епархија британско – скандинавска, на чијем је он челу, је чврсто повезана са Ваљевском епархијом и преко архимандрита Доротеја, оснивача и игумана манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска), који је духовно стасао у манастиру Каона у време док је њиме управљао Владика Милутин. Отац Доротеј је провео седам година у манастиру Каона. Он јесте Швеђанин, али се осећа више Србином управо захваљујући боравку у Каони, а потом и у Лелићу. Ту љубав пренео је и у манастир у Бредареду. То је такође заслуга Владике Милутина, јер тешко је пренети љубав и домаћински однос према манастиру као кући љубави Божје. Владика Милутин је то пренео на оца Доротеја, а он то преноси на своју братију. У монашкој школи имали смо изврсне учитеље, оца Зосима и Десимира, који су нас учили домаћинском односу. Од тих младих људи у школи створени су прави домаћини, представници једног монаштва какво је у то време очекивано – успомене су Владике Доситеја, проткане жељом да и данас такав однос према манастиру цвета. О Владики Милутину би могло много тога да се каже. То је из дубине душе најбоље рекао Владика Силуан, који је као млад човек сазревао уз Владику Милутина. Он јако недостаје свима у Сабору и нашој Цркви уопште. Јер, закључује Владика Доситеј, он је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу, према човеку и сваком створењу Божјем. Посету Ваљеву епископи су заокружили поклоњењем Храму Светог Нектарија Егинског, у који је Владика Милутин себе уградио и као молитвеник и као неимар. Извор: Епархија ваљевска

Из штампе је изашао нови мартовско-априлски 378. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". Централни део наведеног броја је посвећен 350-годишњици упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког. О садржају овог броја говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију, на празник иконе Богородице Тројеручице, у Храму Свете Тројице у Осмацима и том приликом освештао фреске и генерално обновљену цркву. Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник тузлански протојереј-ставрофор Стево Јовић, архимандрит Николај (Јовић), протојереј-ставрофор Драган Тодоровић, протојереј-ставрофор Милан Танацковић, протонамјесници Бошко Клисарић и Марко Данојловић, јереји Јеленко Лазић и Пајо Тришић, протођакон Богдан Стјепановић и ђакон Никола Чекетић. Велики је благослов кад се сабирамо на свете Литургије и Богу се молимо за добро наше и нашга народа, као и за очување наших светиња – цркава и манастира и наше спасење, браћо и сестре, које нам Бог дарује у Цркви православној. Потребно је да се трудимо и украшавамо наше светиње, као што је украшена ова овде у Осмацима. Међутим, поред храмова, ми треба да водимо рачуна и о својој души и да њу украшавамо јеванђелским врлинама: добротом, милосрђем и благодаћу Духа Светог да би постали христолики људи, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи. Након Свете Литургије услиједило је освећење фресака, свечана литија, парастос жртвама Отаџбинског рата и додјела признања. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У новом издању емисије Храм слушаћете архимандрита Стефана Вучковића, игумана фрушкогорског манастира Велика Ремета, протосинђела др Клеопу (Стефановића), професора Богословије "Светог Арсенија Сремца" у Сремским Карловцима и свештеника Душка Масларића, секретара Eпархије сремске. Звучни запис емисије У првом делу емисије, о моралу, култури, Светој тајни брака и Светој тајни свештенства, монаштву, о непрестаним чежњама човековим, говори отац Стефан. У наставку емисије, кроз Богословију у Сремским Крловцима провешће нас протосинђел др Клеопа (Стефановић). Иначе, Богословија у Сремским Крловцима једна је од најстаријих и најважнијих образовних и културних установа код Срба. Прву српску православну богословију основао је митрополит Стефан Стратимировић 1794. године. Зграду у којој је данас смештена Богословија подигао је патријарх Георгијре Бранковић 1900. године. У наредном делу емисије, о хришћанским врлинама, посту, молитви и, пре свега, Oптинској пустињи у Русији и чувеним оптинским старцима, њиховом аскетском наслеђу, говори свештеник Душко Масларић, секретар Епархије сремске, иначе, бивши студент руског богословског факултета. Аутор и водитељ: Душанка Зековић Извор: РТС

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован је у среду друге недеље Часног поста, тачније 11. марта 2020. године, служио Литургију пређеосвећених Дарова у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Непосредно пред свету Литургију свештенство колубарско-посавског намесништва исповедио је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије, који је након тога саслуживао у литургијском сабрању Епископу Јовану, заједно са свештенством и монаштвом овог намесништва. Литургијском сабрању присуствовао је, и на њему се причестио, велики број верних, а нарочито деце. Преосвећени Владика Јован окупљене је подсетио на смисао и суштину поста као и значај нашег активног учествовања у светој Литургији, пре свега кроз свету тајну Причешћа. “Пост на првом месту треба да нас уведе у покајање, покајање у преумљење и промену нашег живљења и размишљања ка добру и Богу. Постом и молитвом чистимо душу и тело, уздржавамо се од зла и обуздавамо свој језик. Правилним постом човек мења философију свог живота и пост постаје његова најбоља школа и учитељ врлине. Пост је побуна човека против себе самог, побуна против старог, огреховљеног човека, који почива у злу. То је побуна против злих мисли, речи и дела. Пост нас уводи у смирење, послушност и појачава нашу молитву и подвиг. Пост подстиче човека на излазак из себе и окретање ка другоме и Богу”, рекао је Епископ у својој беседи. По већ устаљеном обичају, после свете Литургије прочитан је овогодишњи темат. Ове године темат је припремао парох рудовачки, протонамесник Родољуб Војиновић, на тему “Да се сви просветлимо светлошћу Христовог Васкрсења”. Након читања реферата уследила је квалитетна дискусија о ономе што је у реферату речено. Све похвале, као и примедбе и сугестије аутору овогодишњег темата, изречене су у братској љубави, са циљем да рад буде још бољи и садржајнији. У дискусији су учествовали сви присутни свештеници, а труд свештеника Родољуба Војиновића похваљен је и од Владике Јована. Ово вишеструко корисно, едукативно и духовно сабрање завршено је очинском поуком нашег Епископа и трпезом љубави коју је припремило свештенство колубарско-посавског намесништва, предвођено овогодишњим домаћинима - свештенством храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Извор: Епархија шумадијска

У Недељу о Страшном суду (Недеља месопусна), 23. фебруара 2020. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих Антонија и Теодосија Печерских, у Кијево-Печерској Лаври. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу, митрополит Онуфрије је истакао да није случајно што нас Црква, уочи почетка Великог поста, подсећа на Страшни суд. У животу сви људи живе на различите начине: неко покушава да чини добро, да опрашта и воли, а неко други ленчари и чини све што жели. Међутим, за све људе крај ће бити исти – наступиће приликом Другог доласка Спаситељевог, за време Страшнога суда. На Страшном суду Господ нас неће питати да ли смо се молили и постили, него ће питати: „Јесте ли чинили добра дела?”. Чињеница је да човек не може чинити добро уколико се не припреми. Помоћу поста и молитве човек себе чини добрим, тојест испуњава душу добром благодаћу Доброга Бога. На тај начин човек постаје способан да чини жртвено добро – да чини добро и да не очекује ништа заузврат. Драга браћо и сестре, нека нам Господ помогне како бисмо се – свако по својим могућностима – током Великог поста трудили, молили, постили и како бисмо постали способни да чинимо добро према нашим ближњима, и да бисмо се удостојили да чујемо Господње речи: „Ходите, благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света” (Мт. 25, 34), навео је Предстојатељ Цркве Божје у Украјини. Митрополиту Онуфрију саслуживали су Митрополит вишгородски и чернобиљски г. Павле, Епископ баришевски г. Виктор, гости у свештеничком чину и свештено братство Кијево-Печерске Лавре. Током богослужења проузношене су молитве за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Зашто се дешава да после одласка из цркве, душу врло брзо напушта благодат, коју је она тамо стекла? Може бити да је то зато што сте отворили прозорче и топлота је изашла - језиком сте млатили и благодат изгубили. Св.Оци говоре да само ако си попреко погледао брата свог, благодат је нестала. А код нас... ма шта „попреко погледао" - кад убодемо оштрим језиком крај самог срца, рана дуго времена крвари. А онда још причамо о благодати! Ма каква је ту благодат?! Треба уложити напор, драга браћо и сестре, да се никада не гневимо, не бунимо, не раздражујемо. А то може да научи само онај човек који је од Бога стекао - СМИРЕЊЕ, почевши СА ПОСЛУШНОШЋУ. И онда ће живот постати растерећен, лак и леп. Али, само од себе се ништа не дешава. Обавезно мора постојати БОРБА. Не чекај да се све само од себе деси. Треба да порадиш на себи, да одбацујеш своју вољу, своје страсти. Никога да НЕ ОСУЂУЈЕШ и да не срдиш. Ми нисмо странци, ми смо сви као једно. Благодат Божија нас обједињује. Ми сви чинимо једно Тело Христово, док смо понаособ ми Његови делови Тела, ћелије у Телу Христовом. Тиме је и богата Црква, чија је глава сам Христос. И то је велика милост Божија да ми и Ви представљамо децу Божију. Јер, Господ је нас, а не Анђеле назвао Својом децом. Замислите какво чудо! Господ је нас позвао на вечни блажени живот, вечну радост. Тако да треба да будемо верни Господу. Он нас води чудесним путем. Колико људи, толико и путева ка Царству Божијем. Архимандрит Амвросије Јурасов Извор: Епархија врањска

У уводном дијелу емисије отац Драган је тумачио Свето Јеванђеље на 14. недјељу по празнику Педесетнице о свадби Царевог сина и шта у ствари представља свадбено рухо које се помиње у овој јеванђелској причи. Звучни запис емисије Он је потом говорио и о празницима Рођења Пресвете Богородице, кога смо прославили 21. септембра, и Воздвижења Часног Крста кога ћемо прославити 27. септембра. Свештеник Драган Станишић је, одговарајући на питања наших слушалаца, између осталог говорио и о значају паљења свијећа за живе и упокојене. Одговоре и на остала питања која сте поставили у току протекле седмице сазнаћете ако одслушате ову емисију. Извор: Радио Светигора

На празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, у недељу 14. јула 2019. године, Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим Светитељима у селу Вини крај Лесковца. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190714-130357-178_79_42_38-512.mp3 Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Славко Миловановић, протојереј-ставрофор Србољуб Даниловић, протосинђел Мардарије (Kовачевић), протојереј Дејан Станковић, протојереј Братислав Мијалковић, протојереј Слободан Вучковић, јереј Срђан Станојевић, јереј Драган Илић и протођакон Стеван Kричка. После заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачар је био господин Србољуб Стевановић са породицом. Након Свете Евхаристије сабране је поздравио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Извор: Радио Глас

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Епископ Јоаникије казао је да човјек пред почетак сваког доброг дјела, а нарочито оног које је у славу Божју, треба да се наоружа добром мишљу, добром намјерама и да буде спреман да до краја истраје у томе. Говорећи о Часном посту, који предстоји, Владика је додао да је то велико и спасоносно дјело, веома значајно за живот хришћана и њихово спасење, за које нас Господ наоружава добром мишљу са којом, како је истакао, ваља започети и завршити Часни пост. „Да знамо, увијек, да та спољашња дјела, спољашња праведност која, понекад, у нашим очима изгледа велика, не значи много. Она не значи ништа ако се са њом хвалимо или, што је најгоре, узносимо се пред другима као онај фарисеј из Јеванђеља о коме смо сада слушали“, рекао је Преосвећени Епископ. Подсјетио је да су фарисеји били они који су се трудили да дословно испуњавају заповјести Божје, па и овај фарисеј каже да пости два пута у недјељи, даје од свега што има десетак и друге заповјести извршава, што, по ријечима Његовог Преосвештенства, није мало. „Пости све постове, то подразумјева и остале постове који су били прописани код Јевреја, моли се Богу, али, чиме је помрачио та своја добра дјела - тиме што је себи приписао заслугу и није на прави начин прославио име Божје. Да је на други начин призвао име Божје било би другачије, али, он је име Божје призвао да би прославио себе и то није било добро“. „Нарочито није било добро што се превише узносио пред грешником, који стоји у дну храма и бије себе у прса због својих грехова“, истакао је Владика. Објаснио је да Бог, ипак, гледа на оног грешника који се каје, не зато што Бог нешто нарочито воли грешнике. „Колико блудника, злочинаца, разбојника, цариника, па један цариник је био апостол Христов. Да ли је то баш тако? Није. Бог, свакако, љуби све, али, у овом случају, нарочито прихвата покајање, било оно од великог или малог грешника. Ако је покајање Он ће га примити и одмах наградити онога који се каје без обзира какве гријехе учинио. Ако је покајаног разбојника, који је, сигурно, проливао крв увео у рај када се покајао, кога онда другог неће“. „Треба да се наоружамо оном благородном, смиреном мишљу, да погледамо у своју душу као и овај цариник, који јесте био грешан, али је постао свјестан својих грехова, почео да се каје, тражио милост Божју и добио је за своје искрено покајање“, нагласио је он. И, управо, цариникова кратка молитва, којом је призивао име Божје: Боже, милостив буде мени грешном, послужила је као основ за најузвишенију молитву коју хришћани говоре, Исусову молитву. Ту је призивање имена Божјег и милости Божје, поручио је Владика, са покајањем. „Ето, како треба да приступимо посту - да се потрудимо да постимо како ваља, према својим могућностима, да кренемо у то добро дјело. Да постимо тјелесни пост, али да обратимо пуну пажњу на духовни пост, јер нам тјелесни пост неће ваљати, неће нам помоћи, односно помрачићемо га својим лошим мислима, намјерама, дјелима, ријечима, нарочито ако се будемо узносили пред другима, ако не будемо имали милости, праштања“. „Да се научимо да постимо духовни пост, а то значи да се одричемо злобе, пакости, мржње, злопамћења, свих злих дјела, непотребних расправа, свега што је сувишно, што оптерећује да се ослободимо. Кроз духовни и тјелесни пост човјек се ослобађа својих мана, лоших навика и иде правим путем Божјим. Оно што је најважније, притиче милост Божја ако правилно, искрено и са смирењем призивамо име Божје“, закључио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Другог децембра врши се литургијско прослављање Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита. Тим поводом, из архиве Радио Светигоре, доносимо емисију “Загледан у Христа” посвећену овом Светитељу у којој је о свом сусрету су Преподобним старцем Порфиријем говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије. “Са таквом добротом и сабраношћу је Преподобни Старац Порфирије разговарао са мном да ми је и сад, после неких четрдесетак година, када се сјетим тог сусрета мило на души. То је био један од најблагодатнијих сусрета у мом животу, тај мој сусрет са Старцем Порфиријем”- каже Митрополит Амфилохије. Разговор водила Слободанка Грдинић. ПОСЛУШАЈТЕ РАЗГОВОР ОВДЕ

Драга браћо и сестре, драга наша духовна чада, у овој ноћи прије 2018 година, ,,роди нам се Спас, који је Христос Господ у граду Давидову“ (Лк 2, 11). У овој ноћи дакле прије 2018 година, није се родио још један јунак кога упамтише људи по његовој храбрости, нити се родио још један човјек-праведник кога је историја упамтила по његовим добрим и племенитим дјелима, нити се родио још један паметан човјек интелектуалац чијим мислима се дивимо, него се родио ни мање ни више него ли сâм Бог. Бог дакле, који је створио све видљиво и невидљиво, који влада свим свјетовима и који постоји од вјечности и у вјечност, ,,кад дође пуноћа времена…посла Бог Сина својега, који се роди од жене‟ (Гал. 4,4). У селу Витлејему надомак Јерусалима, у штали јер ,,не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк 2, 7), Пресвета Дјева Марија рађа Бога који постаје човјек Исус Христос. У овом чудесном дјетету, како народ каже ,,малом Богу-Божићу“, велики Бог се приближио малом човјеку. И не само да се приближио него се с њим сјединио, толико да човјек нема више никог ближег себи, од свога Творца Бога Господа. Но, погледајмо ноћас како се то Бог родио и постао човјек. Прије свих вјекова, изнад простора и времена, одувијек је постојао и постоји Бог који је Отац, Син и Свети Дух. Они живе у свом савршеном бићу који не зна за муке, бол, страдање и смрт, међусобно прожети савршеном љубављу, коју људски језик не може описати. Не чувајући ову љубав само за себе, Отац, Син и Свети Дух су ту своју савршену љубав показали и човјеку. Као што рече св. апостол Јован Богослов : ,,У томе је љубав , не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина својега“ (1Јн 4, 10). Посла Бог Отац дакле, свога вјечнога Бога Сина из савршеног божанског бића у којем нема, како рекосмо муке, бола и страдања, у овај наш свијет да се роди као човјек, да са нама поживи као прави правцати човјек и доживи све наше муке, боли и страдања. Ово је зато ноћ љубави, вјере и наде. Јер, ко би уопште очекивао да ће велики Бог постати човјек и да ће бити рођен од Дјеве Марије без мужа? Ко би се надао томе да ће у неком малом селу, далеко од очију јавности, у штали, у сиромаштву и бједи, бити рођен наш Творац и Господар свијета? Молимо се зато Богомладенцу Христу да нас све надахне таквом надом. Да својом благодаћу посјети сваку душу православну широм ове наше Крајине, која је у свему слична овој сиромашној и бједној штали витлејемској. Но, иако бједна, Бог Господ је изабрао баш њу, да се ту роди Господ наш Исус Христос. Њему, великоме Богу и Спасу нашем Исусу Христу се молимо за све вас, драга наша духовна чада, поздрављајући вас познатим ријечима: Мир Божији, Христос се роди! О Божићу 2017. Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, + Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ