Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'душом'.
Found 7 results
-
Свети Григорије Палама: Пост – уздржање душом и телом
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане. Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју) Извор: Епархија жичка -
Version 1.0.0
4 downloads
Сплеткарење сопственом душом, Марија Јовановић -
Јеромонах Петар (Драгојловић): Новопрестављени отац Јован - старац са душом детета!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На дан свештеног спомена на преподобномученицу Параскеву, 08. августа 2020. године, у манастиру св. Архангела - Тресије на Космају, у Богом спасаваној Епархији шумадијској, служена је света заупокојена Литургија, којом је започео молитвени испраћај схиархимандрита Јована (Маричића) дугогодишњег игумана ове светиње. Началствовао је јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, а саслуживали су јеромонах Дионисије настојатељ манастира Св. Петке у Сибници, свештеници Горан Лукић и Никола Симић и јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђељском зачалу, о. Петар (Драгојловић) је подсетио да "данас испраћамо једног од последњих великих стараца, који је од момента када је крочио у младости у ову светињу, сачувао врлину која га је сачувала - страх Божији и љубав према Богу и своме народу". Отац Петар је говорећи о почившем оцу Јовану подвукао колико је он био "човек љубави Божије и страха Божијег. Читавог живота бринуо и стрепео над душама оних који су му поверени. Стално се сећао на смрт јер је знао да је тај час смрти жижа нашега живота, сабрање свега онога што смо радили и како ћемо изаћи пред Господа", рекао је о. Петар. "Слушао је Онога који је вечни Бог" рекао је између осталог отац Петар и додао да се речи из јеванђеља прочитаног на Литургији директно односе на о. Јована који је "прешао из смрти телесне у живот вечни". "Душа му је припремљена патњом и страдањем, размишљањем и созерцањем, оним што му је Бог откривао у вишегодишњим молитвама у његовој келији". О. Петар је подсетио да су само они који су Богом живели после Другог светског рата, знали како је то изгледало тих година и кроз шта су све пролазили. Али отац Јован је остао пун љубави, иако је био врло строг према себи, али и према другима. "Не можете великог човека лако разумети" напоменуо је о. Петар који је на крају закључио да је "наша дужност да се молимо за душу о. Јована, јер је суд Божији ипак суд Божији, али чврсто верујемо да ће он чврсто загрлити Бога и да Га већ грли". Извор: Радио Слово љубве -
"Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. " "Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути." Кад дође време за проповед на Литургији и ако је овај Јеванђелски одељак/текст читан сваки пут ме ухвати страх и неописива туга како ће свештеник да протумачи/проповеда верницима који су дошли тог дана на службу Божију.... ...неколико пута био сам сведок где свештеник буквално каже ништа се ви не брините у животу за овоземаљске ставри само је битно да ви дођете у Цркву.... како рећи човеку који има децу, породицу, који мора да плати месечне рачуне, и рећи овом човеку: ма не брини ти ништа, или немој да се бринеш низашто... један свештеник у једној метрополи чак је рекао људи који не долазе у Цркву иду директ у пакао.... У већини случајева свештеници нису способни (незнају) на прави начин да проповедају/протумаче/поуче верне на Литургији кад се чита овај битни део текста.... човек увек мора да буде пажљив како ће и шта ће да каже а поготово кад проповеда на ову тему..... Замилите хипотетички, у апстракцији на пример да ЈА возим мерцедесов чип од 100 хиљада Евра, да имам 3 стана и 2 куће, и да препродајем плацеве, градим стамбене зграде и продајем станове...и тако још неки "ситни" бизнис... и да ја онда причам/кажем вама: Ма не сабирајте ви себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду,.....Ово би био велики проблем зато што ви (ти који читаш ово ниси) нисте глупи... иако ми вероватно неби рекли директно у очи: онда би барем помислили у себи чекај ти имаш то све и све то радиш а нама пирчаш причице..... Поздрав за све људе добре воље PS. Ако сте присуствовали на Литургији кад је читан ова одељек, какво је ваше искуство тј. шта се чули? како је свештеник тумачио/проповедао на ову тему? -
У уторак 12. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Светог Василија Острошког Чудотворца, Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Тајну Јелеосвећења и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленић. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали Игуман Петар (Драгојловић), протојереји-ставрофори Живота Марковић, Милован Антонијевић, Радован Марковић, протојереј Огњен Гребић, протонамесник Душко Жујовић, јереји Слободан Савковић, Борис Милосављевић, Горан Јовановић и протођакон Иван Гашић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачке групе “Србски православни појци” из Београда. У својој архипастирској беседи, Преосвећени Владика Јован, је верном народу говорећи о Васкрсењу Христовом као највећем и најзначајнијем празнику рекао, да је због тога овај празник са најдужим попразништвом. Свака Лутургија, не само недељна, јесте прослављање Васкрсења Христовог. Јер Васкрсење Христово означава и наше васкрсење. Ко ће васкрснути? Васкрснуће сваки човек који умире са Христом. Док онај који не умире са Христом, неће васкрснути за живот вечни, већ за вечну муку. Зато је човеку дата благодат да верује, јер вером можемо све да схватимо и све да прихватимо. Без вере не можемо да дођемо до праве истине, а та истина је Господ наш Исус Христос. Истина ће нас ослободити од наших грехова, од наших мука и невоља. Зато Господ и каже: “ходите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”. Треба да тражимо здравље и од лекара. И њих је Бог благословио и даровао да нас лече, али наш једини лекар је Исус Христос, јер Он зна и нашу душу и наш ум и разум боље него што и ми сами себе знамо. Зато и треба да му предамо срце наше, да се Он у њега усели и у њему обитава. Али Бог обитава само у чистом срцу, или бар у оном срцу које се труди да живи чисто, Јеванђељем и Црквом. Бог нас је створио за живот вечни, а не за смрт. Нажалост, човек је изабрао смрт онда када се погордио и помислио да може да буде Бог и непослушношћу ушао у смрт. Али Бог, који је сав љубав, Он је из љубави према човеку сишао са небеса, међу људима поживео, претпео смрт од оних због којих је дошао, али је и васкрсао и вазнео се на небо. И на тај начин показао да је то једини људски пут у овом свету, који води у живот вечни. Преосвећени је пожелео да Света Литургија и Јелеосвећење буду свима на здравље и спасење, на исцељење и душе и тела, које смо силом Духа Светога примили, молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца. Посебно се Преосвећени захвалио верницима, што су имали храбрости, да у овој пошасти и невољи дођу на ову службу. Ова Светиња је сигурно утицала на све да своје мисли саберу, да не лутају којекуде, него да се усресреде на молитву која нам је свима преко потребна. Ономе који искрено верује, невоље овога света не могу ништа. Зато нам је потребна вера у Бога и Његово исцељење. Прво треба да оздравимо душом, ако хоћемо да нам и тело буде здраво, јер од оболеле духа и тело оболи. Осврнувши се на недељу раслабљеног, Преосвећени је акценат ставио на реч. Јер само једном речју Господ исцељује раслабљеног. Реч наша треба да буде светиња. Светињи треба да служимо, а не да се Светињом служимо. Свака Црква је Витезда, али на крају све зависи од наше вере. Зато Господ и каже да је све могуће ономе који верује. На крају Преосвећени је позвао све да се помолимо Господу и Светом Василију Острошком да нам дометну вере, јер знамо само онолико колико верујемо. Да нам Јелеосвећење буде на исцељење и душе и тела, јер ако верујемо Бог ће нас излечити и од ове пошасти која нас је снашла. Нека Свети Василије уразуми и оне у Црној Гори који бране народу да дође до ћивота Светог Василија. Заратили су са Богом, а ко је ратовао са Богом никад није рат добио. Не ратујмо са Богом, ратујмо са својим страстима, гресима, слабостима, ратујмо против свог ега, гордости, па ће нам Бог дати благодат и бићемо радосни као што је велика радост Васкрсења Христовог. По заамвоној молитви пресечен је славски колач, подељено је освећено уље и брашно, а након послужења за све присутне уследила је трпеза љубави коју је својим залагањем и љубављу приредило сестринство манастира са настојатељицом игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска -
Првог петка по Духовима, 21. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио храм Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради где је одслужио свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Милош Коцић, апсолвент Православног богословског факултета. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/vinogradi21062019.mp3 Својом беседом Епископ је пoучио сабране вернике рекавши: “Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости која је по Богу, као и о томе како би хришћани требало да живе јеванђељским животом да би тако светлели животом по Христу и да светле онима који су у тами. Сваки човек који је без Христа борави у тами. Господ је дошао ни због чега другог него да спасе човека и творевину. Хришћанима није било лако да сведоче Христа. И сам Господ Христос када је слао ученике Он им није обећавао да ће им бити лако, већ је говорио да ће их мрзети цео свет, зато им и каже: “Ево шаљем вас као овце међу вукове”. Треба да будемо мудри и да тражимо мудрост од Бога, да не мудрујемо самим собом. Дух Свети ће научити човека, а да би човека Дух Свети научио шта треба да ради и да чини, он треба да се труди да живи Духом Светим. Ако човек жели Духа Божијега Он ће њега стално подизати. Ко претрпи до краја тај ће се спасити, а трпети треба стално, са благодарношћу. Ако човек одступи од јеванђелских врлина и подвига онда је он одступио од стазе Божије, од покајања и спасења. Христос браћо и сестре, никоме не намеће спасење, али треба да знамо да се спасава само онај човек који личним подвизима учини Спаситеља душом своје душе, животом свога живота. Ми не смемо да се ослањамо само на милост Божију, јесте Бог милостив, али морамо учинити нешто од себе, да покажемо жељу да желимо да се спасемо. Таквим људима Бог даје и силе и моћи, али човек никад не сме да буде сигуран, јер баш онда када човек мисли да је духовно јак, мора да зна да не сме да се ослања на себе, већ се мора уздати у Бога. Зато Господ каже да ће се спасити онај који претрпи до краја. Човек који живи по Богу изгледа као луд онима који живе у свету. Много је зла у свету и много је лоших навика у нама због којих нам се чини да не можемо да испунимо заповести Божије, али није немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика. Ако би се човек нпр. одрекао навике пијанства онда би спознао лепоту живљења у трезвености. Наше је да направимо први корак, тада нас Господ препознаје и помаже. Бити луд Христа ради, то је подвиг који доноси спасење. Зато Господ изабра луде да посрами мудре. Свако знање које не води Христу, то знање човеку није на спасење. Који буду луди Христа ради, такви ће се људи на крају радовати, јер је Господ рекао: “Радујте се и веселите се у онај дан јер је велика награда ваша на небесима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска -
Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini...prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima...Doduše...Fascinantno lepim...I još fascinantnije ružnim...Uspešnim i neuspešnim porođajima...Uspešnim i neuspešnim reanimacijama...Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida...Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima...Međutim...Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak...kao jedno najobičnije popodne... u vreme posete... u „Ludnici“ na kraju grada...Malena soba...maksimalno sređena za srpske uslove...uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima...čiste zavese...jedan bolnički krevet...jedna stolica...jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima...u potpunoj diskrepanci...sa tek donešenim bananama...Domaćin...obrijan...i uredno potšišan...u pidžami...nasmejan...Muškarac i žena u gospodskoj garderobi...zabrinuti...u poseti...On srećan što mu je neko došao u posetu...“čak i na ovakvo mesto“...i što je to neko „njegov“...Oni rastuženi...i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije...Druga...koji je jednom bio tako lep...tako mlad...i zgodan...poletan...i nesalomiv...inteligentan...sa svim peticama...kapacitet...i potencijal...Uvek raspoložen i nasmejan...Sve do II godine ETF-a...kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama...i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega...I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici...I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji...na odeljenju za agitirane pacijente...Pa ubrzo i drugi...Pa za tili čas... i dvadeset i drugi put...Druga...koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno...telesno i psihički...Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka...Samo ljuštura prethodnog sebe...Sećanje na mogućnost...da bude srećan...I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu...hranila ga...kupala...oblačila...i „terala“ da pije lekove...Jedine osobe koja ga je jednom rečju...volela...(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih...osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina...)I koji je potom vrlo brzo završio na ulici...kao beskućnik...bez hrane...i još važnije... lekova...Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena... koja je upravo u poseti... slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese...tadašnjom celokupnom imovinom...bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu...i da mu ponudi delić kifle...koji joj je bio previše...što i inače radi...kada vidi nekog...manje blagoslovenog...I da u trenu prepozna Njegove Oči...i ožiljak na bradi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar...I da se šokira...potpuno zamrzne... doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju...a da se još brže motiviše...Da organizuje odeljenje...Da telefoni zazvone...Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju...a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu...po svemu...dobrom...I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac...kako zna i ume...Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice... sada vrsnog advokata... da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom...I najgoreg đaka iz odeljenja...kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje...kako bi se makar malo oporavio...nahranio...okupao...i ugrejao...jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije...tako što mu je Drug... nakon svojih... uradio i njegove zadatke...i poslao mu ih na puškici... na poslednjem kontrolnom te godine...I na kraju...i najveću štreberku odeljenja...sada već docentkinju...uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru...koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje...„Raspitala sam se...mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji...postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano...maltene kao u Evropi...imaće tamo sve što mu treba...hranu...negu...lekove...lekare...moćiće tamo da se odmori od svega...i da spasi svoju dušu...a i mi ćemo puno uraditi za naše“...Odeljenska zajednica je bila jednoglasna...kao i uvek...Napravili su žiro račun...i raspored poseta...svake nedelje po dvoje iz odeljenja...uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva...i godišnjice mature...koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije...Sećam se tog Naježa...dok mi je koleginica pričala sve ovo...Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi...i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor...I razmišljao...Da li je ovo moguće u našoj zemlji?U 2010-tim?Nakon svega što smo prošli?Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?Ljudi sa velikim Lj...Ispravni...čestiti...i dobri...Altruistični i empatični...Koji hoće da pomognu...Ljudi zbog kojih vas je sramota...koliko god da ste do tada uradili...I koji pokazuju da je sve moguće...ukoliko nešto želite...I ukoliko tražite načine...a ne izgovore...Sećam se razmišljanja...kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije...ljubav...ponos...zahvalnost...iskren osmeh...deljenje...prijateljstvo...odanost...i ljudskost...One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami...Oni za koje je Pravi Život pregrub...I mislio se...Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo...Kao ni genetiku...Niti bolesti koje ta genetika nosi...Niti težinu sudbine koja nam je namenjena...Ali prijatelje možemo...Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj...Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat...Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži...Osim očima punim zahvalnosti...Ma koliko te oči bolesne bile...I na posletku...Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica...Jer...Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše... Dr Vladimir Đurić
