Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'душа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. Логос

    Уметност и душа

    Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“. Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“. У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других. А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити. Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег. Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа. Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо. Извор: Теологија.нет
  2. Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић. Извор: Радио Источник
  3. Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“.[2] Ето правила, небеског правила за земљу. И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“.[3] Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.[4] И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског. Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског. Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову. Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде. А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом. Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови.[5] Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима. Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла,[6] тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле.[7] Свима сам био све. Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима. Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга. А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако.[8] То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе. Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана. Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити. Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету. Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Православие.ру
  4. Протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички и настојатељ храма Светог Архангела Михаила у Дољанима, гостујући у емисији "Огледало" на Српској РТВ, поучио је о смислу и значају Свете и Велике четрдесетнице - Великог поста. Отац је указао да је пост целокупан начин живота који је усмерен на крајње покајање и заједничарење са Господом. Постом се освећује душа и тело, а као врхунац тог освећења бивамо удостојени истинског сједињења са Господом, наглашава отац Бранко. Аутор и водитељ емисије: Госпођа Љубица Гојковић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Након активног учешћа на политичким сесијама, предавањима и јавним наступима са кругом петрашеваца, у жељи да укаже на поредак неправичности, беде и свеопште анархије руског духа крајем 19. века, Фјодор М. Достојевски бива ухапшен. Последњи састанак Пропагандног друштва, непосредно пре хапшења, имали су крајем априла 1849. године. Са осталим пријатељима Достојевски је постао заточеник Петропавловске тврђаве. У самици је проводио ноћи, током дана је пред судијама давао исказе. У новембру исте године завршена је истрага и прочитана пресуда – смртна казна стрељањем. Цар је ипак одлучио да револуционаре помилује, али је наредио да се одлука саопшти тек када осуђеници буду пред стрељачким водом. Крајем децембра 1849. године на Семјоновском тргу окупљена гомила чека погубљење. Хладноћа је несносна, све је под снегом. Оскудно одевене затворенике стражари изводе из кочија и стављају пред стрељачки вод. Достојевски је са непрестаном мишљу о вредности живота. Пред очима му сија светлост живота, премда му је повез око очију. За њега пресудна мисао, коју ће литерарно обрадити у још ненаписаним романима, наиме да је живот важнији од сваке муке и сваке патње искри пред сенком смрти. У последњем тренутку стрељање се обуставља. Достојевски је жив, чека га прогонство у Сибир. Одмах након повратка у самицу пише брату Михајлу: „Брате! Нисам обесхрабрен и нисам клонуо духом. Живот је свугде живот, живот је у нама, а не изван нас. Поред мене ће бити људи, и бити човек међу људима и остати човек заувек било у каквим невољама, не бити обесхрабрен и не подлећи – у томе је живот, у томе је његов задатак. Ја сам то схватио. Та идеја је ушла у моје месо и моју крв.“ Пред полазак у Сибир, 24. децембра, Михајло је у посети брату. Тужан је због његове ситуације, али га парадоксално осуђени брат бодри. Достојевски је срећан јер живи. Престани, брате, „не одлазим у гроб, не пратиш ме до хумке – ни на робији нису звери, већ људи, можда још бољи од мене…“ У Омску тврђаву, окружену рововима и препуну опасних убица, Достојевски стиже после месец дана тешког путовања, 23. јануара 1850. године. У рукама има Библију. Тада је за њега почело можда најтеже искушење у животу – суочење са злом и непрестана борба за слободу и тиме нови живот. Чак и у великим сибирским мукама, уз непрестани мач за вратом и тежак физички рад, Достојевски је љубио живот више од сваког смисла. У пуној зрелости, 1871. године, правећи биланс живота и стваралаштава рећи ће: „Без обзира на све губитке, жарко волим живот, волим живот ради живота и, озбиљно, још увек се спремам да почнем свој живот. Скоро ми је педесет година, а ја још увек не могу да схватим: завршавам ли ја живот или га тек почињем.“ Мотив живота у нутрини, присутан у готово свим његовим романима, истакнут је посебно у петокњижју. Раскољников, као и Митја, бира живот упркос свим мукама и падовима. Бити жив, то је највећи дар. Али шта се догађа са истином? Може ли човек да доспе до коначне истине посредством спознаje перципиране стварности уз искуство чињенице да је само жив? Ово питање последично искрсава у већини текстова које пише Достојевски. Посреди је сукоб између, да парафразирам Лава Шестова, спекулативног и библијског мишљења. Тај расцеп изазито је проблематизован у Браћи Kарамазовима, између ликова браће Аљоше и Ивана. Један је мисионар, анђео на земљи, препун благости чији је пут истине – просветљење кроз Христа. Други је визионар, духовни луталица, препун је немира, моралних недоумица, оптерећен размишљањем о овоземаљским стварима. Иван се не мири са наметнутом истином стварности, негира је, премда се грчевито држи њеног обличја. Аљоша је, пак, у благости помирен са светом јер је његово активно начело духовне природе. Духовним путем води се, наведимо још један пример, Макар Долгоруки у Младићу. Предан је луталаштву и свестан је својих слабости. Његова истина је помирење. Он се предају мисионарству, народној сентименталности и посећује манастире, али је свестан да не би издржао аскетски живот. Тако смирен уочава истину до које долази једино духовним крајоликом. Истина (ἀλήθεια) је, у филозофској традицији, раз-откривеност. У оскудици (Lebensnot) искрсава сусрет са скривеним, дакле неистинитим. Тај сусрет није пролазан, него одлучујући подстицај, да парафразирам Мартина Хајдегера, за раз-откривањем прикривене суштине. Како разгрнути мрачнину и отворити се ка истини? Може ли се, дакле, разумом открити истина? Николај Берђајев одговара да не може, јер у том случају недостаје духовни хоризонт. Истина се види кроз дух, па „не само разум, него ни ум не би могао открити могућност сазнања истине“, будући да се истина спознаје посредством духа. У том смислу „аутентична егзистенцијална филозофија је филозофија духа“. Човек није једноличан у настојањима. У њему је непрестана олуја која се без духовног покрића никада не смирује. Борбу воде два принципа; један је тврдоглаво отпадништво, други је изгарање у потрази за смислом. У судару тих путева догађа се немир и немогућност подношења живота. Човек је у једном тренутку мрзовољни путник на интелектуалном путу, жељан смисла, отворен за разне могућности живота, притом жалосно математички прорачунат. У другом случају он је народна скитница која пустињски трага и путује без потраге за било каквим смислом, жељан једино отвореног неба у тишини недодирнуте божанствености. Тако непотпун он трага за математички чистом истином која захтева формуле и прецизност, али са таквом истином никада не захвата духовни пропламсај који у њему непрестано тиња. Човек, дакле, формулисањем своје околине и свог живота, постаје бунтовник против себе самог. Егзистенција нема дефиницију, јер свака егзистира кроз нерешиву загонетку. Пред нама је непробојан зид стрепње, „глас вапијућег у пустињи“. Пали човек, сав у трзају егзистенцијалног парадокса, има задатак – трагом Аврамове жртве – да појми исконску супротност између откровења и истине знања. Аврам не мора да се правда за своје поступке јер га његова суспензија етичког приближава светлу несаопштиве доброте. Радост љубави надилази знање будући да вера обухвата сваку бесконачност у коначности. Грех, трагом Шестова, није у бићу, порок и недостатак налази се у нашем знању. Филозофија духа јесте велика јер се коначно уздиже у бесконачно, све пролазно у непролазно, па напокон живот исијава у неуништиву доброту. Суочен са питањем истине Берђајев додирује и проблем љубави. У есеју о Достојевском, написаном 1923. године, указује на два исходишна момента његовог стваралаштва. Први је олуја љубави и њена неутемељена распарчаност, док је у другом случају посреди тема сладострашћа чији врхунац исијава у махнитости породице Kарамазов. У руској књижевности љубав није приказана кроз романтизовани идеалистички занос какав је својствен западној култури; она је код Достојевског обликована у непрестаном расцепу, све се код њега „дешава у атмосфери напрегнуте страсти“. То је, потенцира Берђајев, љубав карактеристична руском духу, љубав у процепу и страдалништву. У руској љубави „има нешто мрачно и мучно, непросветљено и чисто изопачено“. Достојевски доноси мрачну страну човекољубља, такву да она љубав осветљава само са становишта патње и мучеништва. Готово све љубави које Достојевски описује обележене су печатом бола и срџбе, то су љубави без свести о вечном које са слике божанског посредством личног трагања с-падају на слику људског принципа. Иван и Митја Kарамазов истрајавају у љубави која непрестано уништава све око себе. Насупрот њима, Аљоша Kарамазов представља анђеоски принцип љубави чији лик подноси терет живота не зато што живи у љубави према коначном, него управо вечном принципу. У њему је смирење, у њима је расцеп. Кнез Мишкин је проницљив и љубопитљив, он „унапред види судбину свих људи који га окружују, види најдубље слојеве бића жене које воли“. Зато страда и постаје идиот, несхваћени занесењак, патник. Све је у овоземаљској љубави у грчу патње. Достојевски поставља питање може ли бити истинске љубави у свету ако никада не прекорачимо идеју овоземаљског и не закорачимо у хоризонт вечности. Версилов у Младићу заговара идеју безусловне љубави тек након тренутка одбацивања идеје бесмртности. Осиротели људи, пише Достојевски, почели би „одмах да се приљубљују једни уз друге тешње и с више љубави; они би се ухватили за руке схватајући да су сада једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности и морала би бити замењена; и све преобиље раније љубави ка оном што је било бесмртност, код свих би се окренуло према свету, према људима, према свакој травци. Они би неизоставно заволели земљу и живот, у оној мери у којој би постепено сазнавали своју пролазност и смртност и посебну, другачију љубав“. Версилов, ипак, запада у чист утопизам јер таква љубав није остварива. Љубав без вечности је привидна љубав, док се права љубав догађа у учвршћивању у вечности. Зато је Аљоша Kарамазов спашен у свом настојању да воли јер је његов лик оцртан у љубави према Вечном, док Иван Kарамазов и Раскољников исцрпљени падају пред својим љубовањем према пролазном, дакле земаљском искуству. Сва је карамазовштина у сладострашћу. Волети себе и егоистично наметати свој светоназор упркос свему другом и сваком другом. Сладостраственост постаје разврат. Стари Kарамазов је у растројеном мамурлуку, синови су усмерени на неостварене идеале. Царује разврат који „није појава физичког већ метафизичког карактера“. У њима је мрачни принцип бивствовања при чему се све уравнотежено руши у име свеопштег хаоса. Разврат је поцепаност која истрајава на егоизму. У раздвојености, пише Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да се дели, он воли самог себе а не другог’. Разврат је самопотврђивање које води самоуништењу. У Злочину и казни Свидригајлов је у етичком процепу; између греха и похотности он се ваља у блату сладострашћа „које је прешло у необуздани разврат“. У сладострашћу се занемарује идеја вечности па се у њој не препознају никакве духовне вредности, док на њихово место ступа чиста отвореност ка овоземаљском принципу истине који у својој беди нуди једино сузе без икакве правде, нуди човека који није хришћански Човек, него деспотски Бог. Љубав и истина су повезани тако да у њима расте жеља за обухватањем бесконачности у љубави по Богу. Будући да човек у пролазности и ништавности то не успева да увиди, лако постаје охоли манипулатор усмерен на личност у оквирима земаљског. А сваки човек у својој личности јесте страственик који никада не излази из парадокса тога да сада јесте и да једном неће бити. То не бити једном је изазов који овоземаљски човек најтеже подноси. Извор: Теологија.нет
  6. Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала. Марк Шагал, Распеће, 1985. Пред изложеношћу егзистенције, дакле, отвара се антрополошки и психолошки поглед који захвата не само човекову могућност успостављања односа са Богом као метафизичким исконом, него и психолошко сенчење етичког прекорачења границе у Kјеркегоровом смислу суспензије етичког. Сигмунд Фројд религију тумачи у контексту сублимације приписујући јој заводнички елемент. Религија, пише Фројд, вернике „ослобађа родитељског комплекса за који је везано осећање кривице, како индивидуе, тако и целог човечанства, решавајући тај комплекс уместо њих“. Према томе, религија најопштије речено додељује човеку место у односу на масовност искупљења тако да човека, између осталог, спашава индивидуалне неурозе. Међутим, психоанaлиза не залази у дубину индивидуалног односа према самом себи, већ његову неурозу проглашава припитомљеним унутрашњим хаосом. Она покрива човека који дрхти, не увиђајући да он дрхти због температуре, а не хладноће. Остаје, закључимо, отворено питање сусрета са самим собом, делфијска заповест о (не)могућности спознаје самог себе. Ту празнину попуњава хришћанска мисао о личности која човека доводи пред себе и додељује му јединствен лик. Човек као личност улази у себе како би својим поступцима доделио место јединственом лику Другог поред себе. Он има јединствену личност јер постоји могућност да, према онтологији узвраћеног погледа, окрене главу од себе и погледа Другог и његов непоновљив лик. Јеванђеље по Луки има наглашено социјални карактер. Лукина прича о Исусу препуна је парабола о обичним људима са маргине који су, у време Исусовог мисионарства, били готово изопштени из друштва. Са Исусом се догађа радикалан преокрет у коме сви отпадници добијају место и пажњу, искрсава таква ситуација у којој грешници постају важнији од праведника. То је Исусовим савременицима несхватљив потез. Они не разумеју његов наук о милости јер се држе принципа закона у коме не постоји место за праштање. Слово закона потире лик Човека. Закон се афирмише кроз симбол Оца. Док Фројд проналази равнотежу између Бога и Оца, додељујући им доминацију, Жак Лакан не иде тако далеко него указује на везу између Божјег закона и закона жеље. Отац, то нас учи психоанализа, је Бог, али апсолутни Бог и законодавац који не прашта и који је у свему надређен својим потомцима. Насупрот томе, Исус је благ и препун разумевања. Он седи са скитницама, проституткама, зеленашима и лоповима. Слуша их. Попут стрпљивог психоаналитичара не осуђује, него прокрчује наслаге њихове запалости и и тако отуђеност од света чини подношљивом. Одбачени и презрени више не носе сами свој терет, спаситељ њихов део тешкоће преузима на своја леђа. Јер Исус рече: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Мт, 11, 28–30). Мотив преузимања терета и тиме благости духа – о чему неретко говори Исус – психоаналитички је заснован на херменеутици жеље. Човек под теретом има жељу да се што пре терета ослободи, да бар мало олакша своја леђа. Исус препун благости допуњује његово настојање својим залагањем, па тежини његовог бремена додаје благост свог духа чиме руши сав терет и сву тескобу. Жак Лакан жељу дефинише трагом поменуте допуне као захтев који се дуби у недостатку бића „са позивом да се из Другог прими допуна… Другом је на тај начин дато да попуни управо оно што Друго нема – пошто и њему биће недостаје – а то је оно што се зове љубав, али је то и мржња и незнање“. Вратимо се сада на Јеванђеље по Луки. У њему постоје три парадигматичне приче у којима се назире антрополошки и психоаналитички дискурс хришћанства. Посреди је бушење литерарног смисла, процес демитологизације који Пол Рикер тумачи тако да он засеца само слово светог текста. Две мање параболе о изгубљеној овци и драхми, уводе нас у опширнију причу у којој се отварају сва проблематична чворишта психоаналитичке основе хришћанских списа. Посреди је прича о блудном сину и његовом повратку оцу након година избивања по свету. У њену срж уводе нас две мање приче, Исусове параболе, којима ћу у наставку овог записа посветити пажњу. Чобанин који губи једну овцу из великог стада оставља све друге овце и креће у потрагу за једном изгубљеном. Налази је и смешта на своја леђа, не води је поред себе, него је заштитнички носи и при повратку приређује гозбу. Друга прича о жени која налази једну изгубљену драхму има исто симболичко значење. Један грешник важнији је од 99 праведника. Наш задатак је не само да одбеглог грешника нађемо, него да га сачувамо, нахранимо и напојимо, склонимо са зиме. Наша љубав према грешнику мора да буде безрезервна. Исус, као рабин, прича алегоријски како би тиме отворио поље значења којим би показао један антрополошки моменат у испуњењу човекове сврхе према добру и врлини. Све те моменте црпимо из античке философије, а практично они кулминирају у Исусовом науку о безрезервној љубави, таквој љубави која не тражи ништа за узврат, љубави која је једноставно љубав. Централни мотив безусловне љубави Исус исказује у причи о блудном сину која се може тумачити из више аспеката. Млађи син од оца захтева имање, продаје га и одлази у свет. Отац, што је потпуно неубичајено, све му даје, не кори га нити му приговара. Син лута по свету и након што заврши гладан и бос враћа се оцу. Тада отац, попут оног чобанина који овцу подиже на своја рамена, истрча пред сина пољуби га и загрли га. Опет ништа му не замера, нити приговора. Посреди је безусловна љубав која искључује сваку наслагу себељубља. Може се рећи да психоанализа таквој љубави даје примат, готово опсесивно је у њеној терминологији присутан мотив љубави између родитеља и детета, док се љубав између љубавника најчешће тумачи кроз неспоразум и тињањућу нелагодност. Отац сина љуби више него себе, све своје и себе ставља под ноге грешног сина. Овде се јасно назире амбивалентан однос између генарација, али и човекова несталност природе, непрестана борба између духовног и материјалног принципа, речју нагона чија анализа заузима једно од централних места психоанализе. Лик старијег сина је комплекснији. Заокупљен материјалним благостањем без духовних универзалних одређења, он након повратка брата из туђине показује завист и тиме исквареност своје душе. За њега не важе закони љубави, јер све мери метром користи и себељубља. Сигуран и материјално обезбеђен оца је служио очекујући корист, али брату није могао да опрости блудничење будући да његова душа, огрезла у материјалном, није у стању да изађе из оквира индивидуалног тоталитета и слепог поштовања породичних закона. Отац нема задње намере, па пред млађег сина истрчава, грли га и љуби. Срећан је јер је пронашао одбеглог грешника. У старијем сину пламти карамазовштина. Завист и себељубље, прекривени маском узоритости, прерастају у духовни разврат. Царује отуђеност од љубави и индивидуална поцепаност која исијава егоизам. У духовној пустињи себељубља, пише Николај Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да дели, он воли самог себе а не другог“. Речено језиком психоанализе посреди је нагон без покрића који представља најнижи стадијум на путу човеког егзистенцијалног раста. Млађи син је сладострасник који се налази на прекретници и упркос одласку он задржава чистину срца, спреман је да увиди грешку и да се покаје, потом да се врати оцу и призна да је недостојан да се назове његовим сином. Старији син је психолошки комплекснији јер у њему царује препотентни супер Его који му непрестано заклања поглед, пред њим је неподношљива антитетичност (жеља и реалност), па упркос томе што је у љуштури породичног дома заштићен и осигуран, никада не успева да допре до последње истине о томе шта се налази у његовом срцу. Жак Лакан препознаје проблем љубоморе кроз самоидентификацију погледа. У односу на Исусову параболу, лакановском анализом, могли бисмо рећи да старији брат није љубоморан на млађег због осећаја понижења, колико због тога што гледајући његов повратак препознаје слику непријатеља будући да зна да у новим околностима више неће бити сам на већ задобијеном месту. Брат остаје брат, али је неприлика што постаје уљез. Дечак који посматра малог брата на дојци мајке гледа га, пише Лакан, „погледом горчине, који га изобличује и на њега делује попут отрова“. У посматрању се догађа драма зависти јер кулминира нелагодност недодељеног места. Завист се отвара „пред сликом потпуности која се затвара“ за онога који посматра са стране. Други поседује за посматрача недоступно задовољство (Befriedigung). Трагом ових парабола из Лукиног Јевађеља отварa се у хришћанској перспективи интересантно антрополошко-психолошко место које врхунац достиже у светоотачкој литератури и православном аскетизму, чија је једна од главних порука, ако узмимо за пример исихазам, да је љубав богојављање људске душе. Подела људске душе на чулни и разумски део присутна је у разматрању још од пресократовске философије. Платон је увео трихотомију душе разликујући код човека ум, разум и жељу. У том контексту човеково стање може бити телесне, душевне или духовне природе. Ум је стајао као врховни духовни принцип који своје утемељење црпи из логоса и потраге за смислом постојања. Рационални елемент душе држи на окупу раздражајни и пожудни део личности које Платон у дијалогу Федар описује као два коња у запрези разума. Сличан став заступали су и кападокијски Оци који су у егзистенцији уочили ум, највеличанственији дар од Бога, потом разум као само-свест о нашој коначности и на крају раздражајне силе чија сврха није начелно негативна. Василије Велики заузима став да епитхимични елемент човекове природе може породити изузетну креативност, али једино у случају да њиме управља разум. Онога часа када раздражајне силе (επθυμία) превладају разум човек ступа на ивицу ништавила. Максим Исповедник наглашава трихотомију душе као целовитост човекове индивидуализације тако да три силе управљају човеком, како појединачно, тако и на јединствен начин. Највећа опасност, према Исповеднику, јесте себељубље које он види као „страсну и неразумну склоност према телу, којој су противни љубав и уздражање. Kо има себељебља, има све остале страсти.“ Себељубље (φιλαυτία) је противно љубави као хармонији душе и својеврсној ватреној чежњи (πόθος) која опстоји као круна трихотомичне основе човекове душе. Kо је у љубави савршен и ко је достигао врхунац бестрашћа, пише Максим Исповедник, „не познаје разлику између себе и другога, или своје и туђе (ствари), или међу мушког и женског (пола), него ставши изнад тираније страсти и гледајући јединствену људску природу, све пођеднако види и са свима се равно опходни“. Сусрећу ли се, дакле, хришћанство и психоанализа? Сви горе наведени примери отварају антрополошке и психолошке основе хришћанства, посебно актуелне у савремено доба када човек бива у непрестаној потрази за вредностима. Али његова потрага иде у погрешном смеру, ако у својој искључивости истрајава на вредностима праведника и слову закона. У нама прекретницу прави милост према грешнику и савест према греху другог. Сасвим је погрешно хришћанско предање и литературу тумачити из догматске позиције, која нам непрестано намеће разне етичке наредбе и забране. Пред новим човеком стоји не жеља за васкрсењем (у доброти), него самољубива жеља за укинућем бесмртности, коју Достојевски у Младићу, из уста свог јунака Версилова истиче као услов љубави. Можемо ли се грлити као деца, ако пред нама не лебди идеја бесмртности као залог бескрајне љубави? Исус је завршио на крсту и својом крвавом патњом човеку оставио у наслеђе непрестану борбу са иследницима. Његова бол, запажа Хегел, је „дубина јединства божанске и човечанске природе у животу и страдању… Кроз Исуса је проста стварност, та нискост, која није за презирање, и сама освештана“. На крсту страдавају праведници, у гомили вичу грешници. Завршити на крсту није страшно, спасиће нас бесмртност, оно страшно је бити у гомили и узвикивати против Добра. Ако се сетимо Исусових парабола нама је вреднији острашћени грешник у гомили од свих праведника овог света, јер наш задатак није да га одбацимо, него да га својим прегнућем према врлини изведемо на чистину и сачувамо од греха како би пред понором својих мука схватио да живот није изван њега, него је као величанствен дар у њему и са њиме. http://teologija.net/dusa-i-milost/?fbclid=IwAR2TAhC1kh0queJZgEm67aHwnCX-QkgkBVxHHGhppHAhmnZlbxSJ1T1xnuQ
  7. Где се сусрећу хришћанство и психоанализа? На први поглед имамо посла са две неспојиве крајности. Поставимо ли тезу да се религијска питања не баве искључиво етичким постулатима, можемо у том случају закључити да њихова исходишта превасходно нису феномени који партикуларно указују на одређен начин поступања, него су отворена и за антрополошка и још радикалније – психоаналитичка питања. Kарл Густав Јунг и Сигмунд Фројд, зачетници психоанализе, посветили су велики број страна феномену религије и њеном утицају на друштво и појединца. У Фројдовој анализи човек је нагонско биће суочено са непрестаном силином тескобе, па у њему превладавају жеље. Kако се егзистенција не би распрснула у односу на мноштво жеља уводи се сублимација која је структуирана као исклизнуће жеље. Нагони се не потискују насилно у неурозу, него се сублимирају тако што се, ако узмемо један пример, уметник отвара ка естетском феномену. Стварни нагон се сублимира у метафизички нанос. Сличан поступак, можда још уочљивији, одиграва се на пољу религије. Ту се нагон према задовољењу потреба преусмерава сублимацијом на виши метафизички принцип, са световног на свето. Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала. Марк Шагал, Распеће, 1985. Пред изложеношћу егзистенције, дакле, отвара се антрополошки и психолошки поглед који захвата не само човекову могућност успостављања односа са Богом као метафизичким исконом, него и психолошко сенчење етичког прекорачења границе у Kјеркегоровом смислу суспензије етичког. Сигмунд Фројд религију тумачи у контексту сублимације приписујући јој заводнички елемент. Религија, пише Фројд, вернике „ослобађа родитељског комплекса за који је везано осећање кривице, како индивидуе, тако и целог човечанства, решавајући тај комплекс уместо њих“. Према томе, религија најопштије речено додељује човеку место у односу на масовност искупљења тако да човека, између осталог, спашава индивидуалне неурозе. Међутим, психоанaлиза не залази у дубину индивидуалног односа према самом себи, већ његову неурозу проглашава припитомљеним унутрашњим хаосом. Она покрива човека који дрхти, не увиђајући да он дрхти због температуре, а не хладноће. Остаје, закључимо, отворено питање сусрета са самим собом, делфијска заповест о (не)могућности спознаје самог себе. Ту празнину попуњава хришћанска мисао о личности која човека доводи пред себе и додељује му јединствен лик. Човек као личност улази у себе како би својим поступцима доделио место јединственом лику Другог поред себе. Он има јединствену личност јер постоји могућност да, према онтологији узвраћеног погледа, окрене главу од себе и погледа Другог и његов непоновљив лик. Јеванђеље по Луки има наглашено социјални карактер. Лукина прича о Исусу препуна је парабола о обичним људима са маргине који су, у време Исусовог мисионарства, били готово изопштени из друштва. Са Исусом се догађа радикалан преокрет у коме сви отпадници добијају место и пажњу, искрсава таква ситуација у којој грешници постају важнији од праведника. То је Исусовим савременицима несхватљив потез. Они не разумеју његов наук о милости јер се држе принципа закона у коме не постоји место за праштање. Слово закона потире лик Човека. Закон се афирмише кроз симбол Оца. Док Фројд проналази равнотежу између Бога и Оца, додељујући им доминацију, Жак Лакан не иде тако далеко него указује на везу између Божјег закона и закона жеље. Отац, то нас учи психоанализа, је Бог, али апсолутни Бог и законодавац који не прашта и који је у свему надређен својим потомцима. Насупрот томе, Исус је благ и препун разумевања. Он седи са скитницама, проституткама, зеленашима и лоповима. Слуша их. Попут стрпљивог психоаналитичара не осуђује, него прокрчује наслаге њихове запалости и и тако отуђеност од света чини подношљивом. Одбачени и презрени више не носе сами свој терет, спаситељ њихов део тешкоће преузима на своја леђа. Јер Исус рече: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Мт, 11, 28–30). Мотив преузимања терета и тиме благости духа – о чему неретко говори Исус – психоаналитички је заснован на херменеутици жеље. Човек под теретом има жељу да се што пре терета ослободи, да бар мало олакша своја леђа. Исус препун благости допуњује његово настојање својим залагањем, па тежини његовог бремена додаје благост свог духа чиме руши сав терет и сву тескобу. Жак Лакан жељу дефинише трагом поменуте допуне као захтев који се дуби у недостатку бића „са позивом да се из Другог прими допуна… Другом је на тај начин дато да попуни управо оно што Друго нема – пошто и њему биће недостаје – а то је оно што се зове љубав, али је то и мржња и незнање“. Вратимо се сада на Јеванђеље по Луки. У њему постоје три парадигматичне приче у којима се назире антрополошки и психоаналитички дискурс хришћанства. Посреди је бушење литерарног смисла, процес демитологизације који Пол Рикер тумачи тако да он засеца само слово светог текста. Две мање параболе о изгубљеној овци и драхми, уводе нас у опширнију причу у којој се отварају сва проблематична чворишта психоаналитичке основе хришћанских списа. Посреди је прича о блудном сину и његовом повратку оцу након година избивања по свету. У њену срж уводе нас две мање приче, Исусове параболе, којима ћу у наставку овог записа посветити пажњу. Чобанин који губи једну овцу из великог стада оставља све друге овце и креће у потрагу за једном изгубљеном. Налази је и смешта на своја леђа, не води је поред себе, него је заштитнички носи и при повратку приређује гозбу. Друга прича о жени која налази једну изгубљену драхму има исто симболичко значење. Један грешник важнији је од 99 праведника. Наш задатак је не само да одбеглог грешника нађемо, него да га сачувамо, нахранимо и напојимо, склонимо са зиме. Наша љубав према грешнику мора да буде безрезервна. Исус, као рабин, прича алегоријски како би тиме отворио поље значења којим би показао један антрополошки моменат у испуњењу човекове сврхе према добру и врлини. Све те моменте црпимо из античке философије, а практично они кулминирају у Исусовом науку о безрезервној љубави, таквој љубави која не тражи ништа за узврат, љубави која је једноставно љубав. Централни мотив безусловне љубави Исус исказује у причи о блудном сину која се може тумачити из више аспеката. Млађи син од оца захтева имање, продаје га и одлази у свет. Отац, што је потпуно неубичајено, све му даје, не кори га нити му приговара. Син лута по свету и након што заврши гладан и бос враћа се оцу. Тада отац, попут оног чобанина који овцу подиже на своја рамена, истрча пред сина пољуби га и загрли га. Опет ништа му не замера, нити приговора. Посреди је безусловна љубав која искључује сваку наслагу себељубља. Може се рећи да психоанализа таквој љубави даје примат, готово опсесивно је у њеној терминологији присутан мотив љубави између родитеља и детета, док се љубав између љубавника најчешће тумачи кроз неспоразум и тињањућу нелагодност. Отац сина љуби више него себе, све своје и себе ставља под ноге грешног сина. Овде се јасно назире амбивалентан однос између генарација, али и човекова несталност природе, непрестана борба између духовног и материјалног принципа, речју нагона чија анализа заузима једно од централних места психоанализе. Лик старијег сина је комплекснији. Заокупљен материјалним благостањем без духовних универзалних одређења, он након повратка брата из туђине показује завист и тиме исквареност своје душе. За њега не важе закони љубави, јер све мери метром користи и себељубља. Сигуран и материјално обезбеђен оца је служио очекујући корист, али брату није могао да опрости блудничење будући да његова душа, огрезла у материјалном, није у стању да изађе из оквира индивидуалног тоталитета и слепог поштовања породичних закона. Отац нема задње намере, па пред млађег сина истрчава, грли га и љуби. Срећан је јер је пронашао одбеглог грешника. У старијем сину пламти карамазовштина. Завист и себељубље, прекривени маском узоритости, прерастају у духовни разврат. Царује отуђеност од љубави и индивидуална поцепаност која исијава егоизам. У духовној пустињи себељубља, пише Николај Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да дели, он воли самог себе а не другог“. Речено језиком психоанализе посреди је нагон без покрића који представља најнижи стадијум на путу човеког егзистенцијалног раста. Млађи син је сладострасник који се налази на прекретници и упркос одласку он задржава чистину срца, спреман је да увиди грешку и да се покаје, потом да се врати оцу и призна да је недостојан да се назове његовим сином. Старији син је психолошки комплекснији јер у њему царује препотентни супер Его који му непрестано заклања поглед, пред њим је неподношљива антитетичност (жеља и реалност), па упркос томе што је у љуштури породичног дома заштићен и осигуран, никада не успева да допре до последње истине о томе шта се налази у његовом срцу. Жак Лакан препознаје проблем љубоморе кроз самоидентификацију погледа. У односу на Исусову параболу, лакановском анализом, могли бисмо рећи да старији брат није љубоморан на млађег због осећаја понижења, колико због тога што гледајући његов повратак препознаје слику непријатеља будући да зна да у новим околностима више неће бити сам на већ задобијеном месту. Брат остаје брат, али је неприлика што постаје уљез. Дечак који посматра малог брата на дојци мајке гледа га, пише Лакан, „погледом горчине, који га изобличује и на њега делује попут отрова“. У посматрању се догађа драма зависти јер кулминира нелагодност недодељеног места. Завист се отвара „пред сликом потпуности која се затвара“ за онога који посматра са стране. Други поседује за посматрача недоступно задовољство (Befriedigung). Трагом ових парабола из Лукиног Јевађеља отварa се у хришћанској перспективи интересантно антрополошко-психолошко место које врхунац достиже у светоотачкој литератури и православном аскетизму, чија је једна од главних порука, ако узмимо за пример исихазам, да је љубав богојављање људске душе. Подела људске душе на чулни и разумски део присутна је у разматрању још од пресократовске философије. Платон је увео трихотомију душе разликујући код човека ум, разум и жељу. У том контексту човеково стање може бити телесне, душевне или духовне природе. Ум је стајао као врховни духовни принцип који своје утемељење црпи из логоса и потраге за смислом постојања. Рационални елемент душе држи на окупу раздражајни и пожудни део личности које Платон у дијалогу Федар описује као два коња у запрези разума. Сличан став заступали су и кападокијски Оци који су у егзистенцији уочили ум, највеличанственији дар од Бога, потом разум као само-свест о нашој коначности и на крају раздражајне силе чија сврха није начелно негативна. Василије Велики заузима став да епитхимични елемент човекове природе може породити изузетну креативност, али једино у случају да њиме управља разум. Онога часа када раздражајне силе (επθυμία) превладају разум човек ступа на ивицу ништавила. Максим Исповедник наглашава трихотомију душе као целовитост човекове индивидуализације тако да три силе управљају човеком, како појединачно, тако и на јединствен начин. Највећа опасност, према Исповеднику, јесте себељубље које он види као „страсну и неразумну склоност према телу, којој су противни љубав и уздражање. Kо има себељебља, има све остале страсти.“ Себељубље (φιλαυτία) је противно љубави као хармонији душе и својеврсној ватреној чежњи (πόθος) која опстоји као круна трихотомичне основе човекове душе. Kо је у љубави савршен и ко је достигао врхунац бестрашћа, пише Максим Исповедник, „не познаје разлику између себе и другога, или своје и туђе (ствари), или међу мушког и женског (пола), него ставши изнад тираније страсти и гледајући јединствену људску природу, све пођеднако види и са свима се равно опходни“. Сусрећу ли се, дакле, хришћанство и психоанализа? Сви горе наведени примери отварају антрополошке и психолошке основе хришћанства, посебно актуелне у савремено доба када човек бива у непрестаној потрази за вредностима. Али његова потрага иде у погрешном смеру, ако у својој искључивости истрајава на вредностима праведника и слову закона. У нама прекретницу прави милост према грешнику и савест према греху другог. Сасвим је погрешно хришћанско предање и литературу тумачити из догматске позиције, која нам непрестано намеће разне етичке наредбе и забране. Пред новим човеком стоји не жеља за васкрсењем (у доброти), него самољубива жеља за укинућем бесмртности, коју Достојевски у Младићу, из уста свог јунака Версилова истиче као услов љубави. Можемо ли се грлити као деца, ако пред нама не лебди идеја бесмртности као залог бескрајне љубави? Исус је завршио на крсту и својом крвавом патњом човеку оставио у наслеђе непрестану борбу са иследницима. Његова бол, запажа Хегел, је „дубина јединства божанске и човечанске природе у животу и страдању… Кроз Исуса је проста стварност, та нискост, која није за презирање, и сама освештана“. На крсту страдавају праведници, у гомили вичу грешници. Завршити на крсту није страшно, спасиће нас бесмртност, оно страшно је бити у гомили и узвикивати против Добра. Ако се сетимо Исусових парабола нама је вреднији острашћени грешник у гомили од свих праведника овог света, јер наш задатак није да га одбацимо, него да га својим прегнућем према врлини изведемо на чистину и сачувамо од греха како би пред понором својих мука схватио да живот није изван њега, него је као величанствен дар у њему и са њиме. http://teologija.net/dusa-i-milost/?fbclid=IwAR2TAhC1kh0queJZgEm67aHwnCX-QkgkBVxHHGhppHAhmnZlbxSJ1T1xnuQ View full Странице
  8. Шта је косовски завјет, мит или стварност? Колико је Косовски завјет наша реалност? О косовском завјету као праслици Новог завјета. О Тајној вечери Господа нашега и оној Лазаревој вечери. О васкрсењу нашег народа на Косову пољу, односно оном опредјељењу за Царство небеско и одговору Срба на оне ријечи Светог цара Лазара: Ко је Србин и српскога рода…-разговарали смо са Протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. Звучни запис разговора View full Странице
  9. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Вје­ру­јем да ће пред­сјед­ник Бо­шњач­ке стран­ке Ра­фет Ху­со­вић опет про­ла­зи­ти по­ред Са­хат ку­ле, као што је то чи­нио при­је ње­не ре­ста­у­ра­ци­је, по­ру­чио је ко­ор­ди­на­тор Прав­ног са­вје­та и ар­хи­је­реј­ски на­мје­сник под­го­рич­ко-ко­ла­шин­ски у Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској (МЦП), про­то­је­реј-ста­вро­фор Ве­ли­бор Џо­мић. Он је у ин­тер­вјуу за дневни лист Дан ка­зао да је цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни слу­жбе­ни­ци дје­ло­ва­ла отре­жњу­ју­ће на љу­де, али да се Цр­ква вра­ти­ла свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света. Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака? Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство – хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас. Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“? Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога. У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне? Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу. Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг? Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено… По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај? Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију. Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове? Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе. Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали? Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио! Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације… Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде. Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације? Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо. разговарала Јадранка Јанковић Извор: Српска Православна Црква
  12. Његов, за историју Светосавске Цркве и историју српског народа у матици и дијаспори, вредан јубилеј - 50 година архијерејске службе, сабрао је мноштво верног народа у Ваљеву, чији је духовни отац био безмало две деценије (1989- 2006). Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света. Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака? Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство – хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас. Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“? Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога. У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне? Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу. Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг? Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено… По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај? Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију. Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове? Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе. Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали? Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио! Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације… Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде. Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације? Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо. разговарала Јадранка Јанковић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Учи да пливаш, учи да пливаш, Учи да пијеш водку до краја, И зором раном од Мопасана Само причу “Орла” читај. Јевгениј Головин Тајне духа Вино је табуисана супстанца у многим сакралним цивилизацијама. Са његовим коришћењем су традиционално повезани многобројни ритуали и обреди. Значајно је поменути да реч «спирт» долази из латинског «спиритус», што значи дух. Кабалисти такође повезују вино са унутрашњим, езотеричним аспектима. У хебрејском, речи «вино», и «мистерија», «тајна» имају исту нумеричку вредност, па су самим тим синоними у мистичном значењу. Ова тема је још потпуније развијена у исламској традицији. Шеријат, као спољашњи, егзотерични закон религиозних правила, муслиманима стриктно забрањује конзумирање алкохолних пића, и то се сматра ужасним грехом. У потпуној супротности са овим строгим гледиштем се налази традиција суфизма, унутрашњи ислам, где се, напротив, на све могуће начине певају славопојке посвећене испијању вина и на различите начине величају благодети алкохола. Алкохол је иначе реч арапског порекла и суфи, исламски езотерици тако зову своје “тајно знање”, “унутрашњу иницијацијску доктрину”. И као што је алкохол забрањен за спољашњи свет ислама, а допуштен за унутрашњи – исто тако, људи шеријата се баве спољашњим видом истине, љуском[ii], а људи тариката њеном суштином, језгром. Али, наравно, обично опијање не гарантује обавезно достизање истине. То је само пут ка њој. А као и сваки пут он може да буде успешан, а може да се заврши и неуспешно. Али, не мора да се заврши потпуним неуспехом, човек може да се поправи на том путу. Кад човек једном ступи на стазу, он више никада не остаје исти, чак и ако залута. Закорачити унутра са неопозивим заветом. То је неповратан процес. Зато се иницијацијска учења брижљиво скривају недокучивим велом алегорија и скривених формула. Ислам пружа важну слику устројства стварности. Кружница[iii] (обим круга) је шеријат – спољашњост. Центар (тачка) круга је истина – хакикат. Радијус (полупречник) од кружнице до центра круга – тарикат, што на арапском означава (духовни)”пут”. Баш тај пут од кружнице до центра круга се у језику иницијацијске традиције назива “вином”[iv]. И он је идентичан са тајном посвећења из истих разлога. Уосталом, на основу исте логике Индуси називају иницијацијске доктрине тантризма “путем вина”. Иста парадигма лежи у основи ритуалних опијања чувених таоиста у кинеској традицији и дионизијских мистерија у старој Грчкој. . Луцидни сан Вино није само симбол, алегорија. У Традицији је све повезано. Ако је нешто у односу са нечим, значи да су те ствари повезане и практично. Другим речима, ако је алкохол синоним за иницијацију, онда и његово дејство мора код човека у потпуности произвести ефекат иницијације. Пијење је пут – пут унутра. И заиста, алкохол тако делује на људе, да им се чини као да улазе у суштину свог бића. Зато је пијанство слично сну. У њему све ствари, исто као у сну, добијају посебно, додатно значење, истовремено препознатљиво и нејасно, речи и звуци добијају нови смисао, бујица асоцијација и полувизија обузима пијанце. Ствари и осећања добијају неочекиване димензије. Ништаван разлог изазива претерану реакцију, док се претња или опасност углавном игнорише. Пијанац се пење на кров, хода по симсу, пентра на дрво, пење на оџак, трчи преко аутопута, напада јаче од себе. Углавном, функционише у посебном режиму, у коме спољни свет нема такву снагу и значење, одређеност и тежину, као у будном стању. То је сан, али сан са сведоцима. Постојање сведока таквог «сна» лежи у основи јутарњег мамурног кајања. Човек, чак и ако се савршено сећа дешавања током пијења, осећа грижу савести, као да је урадио нешто бесловесно. То је резултат последица «другог стања», које се разликује од свакодневног критичког размишљања. Спавање и опијање имају сличан образац – човек улази у њих као у подручје своје душе. Господар алкохола Искрсава оправдана недоумица – ако је пијанство тако позитивно, са духовне тачке гледишта, због чега онда пијани људи, уместо дивљења, изазивају тако одвратан утисак, боље речено – презир и гађење? Изван себе, замућених очију, дегенерисаног израза лица и покрета, агресивног и неартикулисаног говора, уцвељени, бесни, аљкавог запуштеног изгледа, безразложно глупаво весели, одбојни, никога не импресионирају, осим себе саме. Суштина је у томе да алкохол, сам по себи, само отвара врата ка унутрашњости, али не обезбеђује сигурност пута и не гарантује достизање циља. У традиционалним културама алкохолни ритуали су се изводили по строго утврђеном сценарију. Претходила им је иницијацијска припрема, током које су излагана начела и правила алкохолног путовања, давали су се важни савети, скретала се пажња на знакове и циљеве, набрајале се опасности. Поред сценарија, ритуалном опијању је обавезно присуствовао “водич” или “учитељ”, који је водио иницираног (пијаног или пијане) кроз лавиринте унутрашњег света, усклађивао на одређени начин и наводио на нужним местима. Алкохол раствара постојећу илузију о немогућности превазилажења материјалне реалности, која условљава начин функционисања свакодневне свести. Али при том, за разлику од обичног сна, човек задржава одређену вољну контролу над физичком стварношћу, која теоријски мора да прође кроз различите стадијуме распадања, под надзором будног разума. У томе је смисао магичног дејства алкохола. Али, за пролажење свих етапа тог пута, тог “пливања”, неопходно је поседовати веома усредсређену пажњу и развијену свест. У супротном, тело које се растворило само подиже муљ међупростора између тела и душе. Код обичних, свима знаних пијанаца, тај муљ се појављује на површини, повремено избијајући из њих. То средишње подручје је врло интересантно. будући да се баш у њему збива најважнији догађај при опијању. Овде брод, којим плови наш пијанац, скреће с курса, и упада у спирални вртлог. Срчане преткоморе – Атријум Православна монашка традиција, нарочито преподобни Ава Доротеј, а касније и исихасти, дају детаљан опис човекове танане природе. За разлику од хиндуизма и индијске јоге, ова традиција “заметак душе”и “семе бесмртности” смешта у срце, а не у подножје кичме. То је повезано са чињеницом да хришћанска иницијација разматра стање друге етапе посвећења, када се светотајинска животворна енергија подиже од репне кости ка срцу. Таква суптилна физиологија, у стандардној ситуацији, подудара се са конституцијом сваког крштеног, православног хришћанина (код католика и протестаната је све другачије, али то је посебна тема), а моменат подизања ове енергије односи се на претходни стадијум «оглашеног» (катихумена). Према томе, стожер «духовног центра» и «истине» се налази у средишту човека. Можемо поистоветити слику исламског круга – шеријат, тарикат, хакикат или кружницу, радијус и центар круга – са устројством људског организма. Кожа -“рожни слој”, кожица, “епидермални слој” – исто је што и кружница. Чуло додира је основни саставни део свакодневног будног опажања. Срце је центар, стожер. А између њих се налазе телесни слојеви и унутрашњи органи. Уосталом, баш код аве Доротеја се наводи да је симбол круга, пречника и кружнице у складу са поретком стварности. Исту појаву – с неким историјско-мистичним детаљима, који су веома важни – открива и рукопис протојереја Авакума. Кључну улогу у тананој физиологији играју срчане преткоморе. Симболично оне се приказују као “срце обавијено змијом» и као “древни змај који чува благо”[v]. Срце је душа, а преткоморе су онај простор који спречава улазак . На основу тог приказа учитељи Умног делања[vi] упозоравали су на «развој слабости преткомора». Из те «слабости» произилазиле су се две екстремне страсти – гнев и пожуда. Гнев је мушки принцип – принцип ватре, а пожуда женски – принцип воде. Најдубља светлост[vii] душе крије се иза срца обавијеног змијом. Ипак, уколико операција улажења унутра не буде пажљиво изведена, лажне моћи преплавиће ученика и покушај ће бити осујећен. Веома је значајно то спомињање двеју манифестација срчаних преткомора – гнева и пожуде. Реч је о томе да се у хиндуистичком учењу Санкхја, “танано, астрално тело” човека, “душа”, друкчије назива – “телом задовољства”, sukshma sharira. То је што се тиче “пожуде”. У исти мах, оно се описује као “ватрена кочија”, а има и друго слично име – linga sharira – “тело фалуса”. То је “гневни” – “мушки” аспект. Научно настројени Индуси описивали су исте појаве, као и православни списи, само без моралисања, користећи искључиво чињенице. У сваком случају, смисао се савршено подудара. Срчана преткомора је «кошуљица» душе и ширење енергије душе ван – ка простору преткомора – ствара експлозију женског еротизма, који је мушки агресиван. Идући путевима алкохола крећемо се у обрнутом смеру. Он се центру приближава споља, али додирнувши извор властитог живота – срце-душу – он изазива сличан ефекат – излив душевних страсти у «зони змаја». Успавани Змај се буди, баца се на уоченог уљеза и гута га. Ето тад пред нама неразумног (понекад бљујућег), неразговетног бића, са узнемиреном жудњом и наталоженом агресијом. Ту слаби само кукају и цмиздре. Али, змај је немилосрдан, од слабих прави робове. И онда више никаква заштита не помаже. Национални модели пијанства Наравно, озбиљни, прави иницијацијски алкохолни ритуали данас не постоје. Тек понекад, у очајничком револуционарном заносу, посебни, изузетни људи се труде да поново оживе свету тајну његове магичне димензије. Један од њих је Јевгениј Головин, “адмирал”, вечити капетан иницијацијског “Bateau Ivre”, у центру Евроазије. Према херменеутици Раблеа уздигао је «метафизику» свог пијанства дивни Ги Дебор. Француски алхемичар Клод д’Иже је такође пливао у истом “филозофском мору”. Али то су «анонимни адепти», величанствени изузеци. Већина пије на безнадежно приземан начин. Али и ту је могуће изградити хијерархију. Сакралном алкохолизму су се највише приближили архаични народи – аутохтони становници Сибира, амерички Индијанци, Чукчи, Ескими итд. Код њих су још увек сачувани фрагменти мистичних иницијацијских искустава опијања. Сви схватају да је “ватрена вода” – тек јефтино путовање на ону страну, врста “шаманског транса”. Више од свих право на њега полажу, наравно, сами шамани. Али, “ватрена вода” је унела извесне елементе “демократије”, због чега и сви остали могу следити пут шамана. То не повећава чистоту искуства, али саму чињеницу о склоности архаичних народа ка алкохолу, треба схватити искључиво као позитивну ствар. – Носталгија за пуном вишедимензионалном стварношћу – у овом спарушеном, кастрираном, механичком, картезијанско-тржишном концлогору – сведочи о духовном здрављу, а не о генетској дегенерацији. Алкохол је у много чему користан, он помаже чишћењу организма од нагомиланог мрачног талога око срца. То је езотеријска терапија. Вуду врачеви би могли много тога да кажу о чудесним лековитим резултатима пијанстава. Друга категорија су Руси. Они су знатно приземнији од архаичних народа, култура скептицизма је учинила своје. Па, ипак, сачувани су многи сакрални елементи. Прво, Руси скоро никада не пију сами. У народу се то сматра “најнижим степеном посрнућа”. Чувено је пијење утроје. То сведочи о мистериозном карактеру сваког удруживања. Људи се препуштају «пливању», подржавају једни друге, напуштају уске границе свакодневне физичке раздвојености, прелазе у нови заједнички организам, хармоничан и неочекиван. Потенцијали душа се уједињују. Сви посматрају заједнички, интерактивни сан. Друго, непрекидни пијани разговори врло често прелазе на апстрактне теме – “политика”, „узајамно поштовање (или непоштовање)”, «женске» итд. На тај начин, интуитивно се одржава концентрација пажње, а свест балансира на ивици падања у беживотну равнодушност изможденог тела. И на крају, најпримитивнији облик пијанстава се практикује на Западу, код Англосаксонаца, Француза или успаваних Скандинаваца. То је чисто женска варијанта. Усамљеност, слика алкохолног делиријума, у потпуности фокусирана на физички и вулгарни сексуални аспект. У тананој физиологији западног човека, убого је и помало смешно, не само срце, већ и његова преткомора. У другим деловима света није тешко западног змаја помешати са пијавицом. Исти такав је и тупави западни алкохоличарски разврат. Два, три ексцеса, налет садомазохизма, махинално разметање у празно, пропадање у ништавило, у типичан капиталистички сан без снова. Алкохол помаже да се нижа врста људи извуче на чистину. Њима би било боље да не пију. Постоји још једна, још нижа категорија, која заслужује пажњу. Али не у националном, већ у полном смислу. – Пут вина је забрањен за жене. То је строго мушки ритуал. Руси сјајно схватају тај сакрални смисао. Mannerbund, “мушки савез”, “пијано братство”, скривено је од жена и девојака, и у потпуној је супротности са њима. Жене одвлаче од унутрашње концентрације (одвлаче), и истовремено спречавају путовања и случајна спонтана искуства (везују). Оне су сметња и за пасивну контемплацију и за галопирајућу активност. Женски алкохолизам је баш десакрализован, попут западног. Стручњаци за алкохолизам знају да је пре свега, пијанство овде често усамљеничко, заправо неповезано са функцијом “нове заједнице”. Нежна женска структура се битно разликује од мушке. Није случајно, што се сматра да код мушкараца десно око симболизује сунце, а лево месец, док је код жена потпуно супротно. У питању је симетрично обрнута рефлексија. “Њен пут је”- како је Ниче говорио – “разумевање сопствене површности”. Другим речима, иницијацијски пут код жена је повезан искључиво са “трезвеношћу”. Комплетна путања је обрнута. Мушкарцу је потребно да заспи не спавајући, а жени да се пробуди, не будећи се. “Чуј, утопљениче, чуј!” Истинско искуство, успешно искуство, иницијацијско искуство претпоставља јединствени и непоновљиви карактер. Ово се у потпуности односи и на алкохолно «пливање». Упркос олујама и грмљавинама, мирном мору и вртлозима, задатак је докопати се друге обале. То је обала душе. Тамо почиње “нови живот” и рађа се “нови човек”. Не, то није крај пута, то је тек његов почетак, али сада, са друге стране подземних химера тог вашаришта, које ми – потпуно погрешно и неосновано – зовемо животом и постојањем. Покушаја ће бити тачно толико колико буде и неуспелих почетака, катастрофа и бродолома. Тешко губитницима, који су осуђени на непрестано понављање алкохолног лудила. Али, не можемо, а да не одамо дужно поштовање трагично пропалим на том путу, утопљеницима “великог сна”, жртвама отровне срчане преткоморе. Тамо, у океанским дубинама течне живе, живот је стравичан, али ништа мање страшан од оног у коме се сви батргамо. Подучавање је овде неумесно. Важно је само да знате тачну цену ствари, разгонећи жабокречину глупости и пристрасна усмеравања образованих манипулатора. Алкохол вас може учинити слободним, може вас и заробити, а може вас оставити у том ружном стању у коме тренутно живите. Никада не можеш бити потпуно сигуран. Ако имаш среће, онда, као што је рекао велики Головин: Пред тобом, као зла коб, пуцају знања трулих гљива, учи да скачеш, учи да пливаш, на седефу летећих риба. Текст превели: Радмила Крунић и Никола Димитријевић Напомене преводиоца: 1 ‐ на руском «спирт» значи алкохол 2 – „Према добро познатом суфијском симболу ислам је попут ораха чија љуска је као Shari’ah, језгра као Tariqat, а уље које је невидљиво, а ипак посвуда присутно као Haqiqah. Орах без љуске не може расти у свијету природе, а без језгре не може имати довршетак и сврху. Shari’ah без Tariqata би био као тијело без душе, а Tariqat без Shari’ata би био лишен извањске потпоре и једноставно не би могао опстати и очитовати се у овдашњем свијету. Поради цјеловитости традиције и једно и друго су апсолутно нужни..“ – Seyyed Hossein Nasr – „Muhammed – Čovjek Božiji“, Naučno–istraživačkiinstitut „IBN SINA“, Sa, 2007. 3 – „Неки традиционални суфијски учитељи, посебице они шазлијског реда, користили су геометријску слику круга како би описали суоднос тих темељних димензија ислама. Суоднос тих темељних димензија ислама. Са било које тачке у простору се може произвести кружница и бесконачан број полупречника који повезују сваку тачку на ободници круга са средиштем. Ободница је Shari’ah, чија целокупност обухваћа цијелу муслиманску заједницу. Сваки муслиман прихваћањем Божијег Закона постаје једна тачка на тој ободници. Полупречници симболизирају turuq (множина од tariqah). Сваки полупријечник је пут од ободнице до Средишта. Како суфије кажу, постоји онолико путева према Богу колико има дјеце Адамове, а Tariqah, која постоји у бројним различитим облицима, сукладно различитим духовним наравима и потребама људским, представља радијус који повезује сваку тачку са средиштем. Једино стајањем на ободници то јест прихваћањем Shari’ata, човјек може пред собом открити радијус који га води Средишту. Само слијежењем Shari’ata могуће је отворену капију духовнога живота учинити збиљском… Најзад у Средишту постоји Haqiqah или Истина која је извор и Tariqata и Shari’ata. Баш као што, геометријски говорећи, зачка порађа радијус и ободницу, тако исто, метафизички говорећи, Haqiqat, Средиште које је „посвуда и нигдје“ ствара Tariqat и Shari’at.“ (Seyyed Hossein Nasr – „Muhammed – Čovjek Božiji“, Naučno–istraživački institut „IBN SINA“, Sa, 2007.) 4 ‐ “Људи пију вино јер оно доноси пијанство (mastî, sukr). Тријезност (hushyârî,sahw), из које суфије настоје утећи, јест самопостојање са свим његовим пратећим елементима. Опијеност је поништење самосвијести, идеја и потицаја повезаних са јаством; коначно, пијанство је ишчезнуће у Богу.“ „Дај вина, о Саки, ових дана посљедњих! О Ти који си крадљивац умова људских! Ово вино је земаљска створења подигло у сфере небеске! О, вино, ти представљаш љестве небеске! Вином развали капију срцоболне тамнице! Избави душу из затвора туге!“ (William C. Chittick – „Rumi – sufijski put ljubavi“, Naučno–istraživački institut „IBNSINA“, Sa, 2005.) 5 ‐„Преподобни Јован Многострадални се подвизавао у Кијево-Печерској лаври и много је страдао од блудне похоте. Ништа није могло да га избави, ни жеђ, ни глад, ни тешке вериге. Тада се затворио у пећину где је почео да се бори против страсти у најжешћој борби. Долазило је до тога да се Свети закопа у земљу до рамена, али га жар похоте није напуштао. Са времена на време је ђаво у облику огромног змаја нападао подвижника, страшно га мучио и мрцварио. Господ је на крају избавио свога слугу – после тридесет година затворништва у пећини, после толико многих патњи. И тек тада је страст одступила од њега и Божанствена светлост га је обасјала (из Житија преподобног Јована Многострадалног, 18. јул по старом календару)“ – “Многе године и деценије, Свети су проводили у страшној борби против змија страсти које се гнезде у срцу човековом, пре него што су успевали да их умртве и да их се ослободе, и да стекну душевни мир…” – Архимандрит Лазар Абашидзе – „Како излечити болести душе?“ 6 – Учитеља трезвеноумља, молитвеног тиховања 7 ‐ “ипостасна светлост“
  14. Naučnici utvrdili: Nakon smrti čoveka, duša ne umire Koncept duše predmet je naučnih istraživanja već vekovima. Pokušavali su da pronađu povezanost sa mozgom, mislima i svešću. IZVOR: RADIOSARAJEVO.BA SUBOTA, 17.06.2017. | 08:15 -> 08:15 Podeli Foto: Thinkstock "Ljudska duša se vraća u Univerzum nakon što ljudi umru. Duša nastavlja da živi", tvrde naučnici. Naučnici su utvrdili da duša nastavlja da živi u mikrokanalićima moždanih ćelija, piše Sciencepunch. "Pretpostavimo da srce stane i krv prestane da teče, u tom trenutku mikrokanalići gube kvantno stanje. Informacija koja je u njima sadržana nije izgubljena niti uništena, već se može rasuti po svemiru. U situacijama u kojima se pacijent oživljava, sve kvantne informacije postanu operativne opet i pacijent kaže kako je doživeo iskustvo blizu smrti. U slučaju da se ne sačuvaju, postoji mogućnost da se sačuvaju u mikrokanalićima izvan tela, u besmrtnom stanju kojeg mi nazivamo duša", navode u istraživanju. http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=06&dd=17&nav_id=1272859
  15. На теми 'модерно и ретро православље' био је циљ да освијестимо наше обрасце мишљења, исповиједања вјере ријечју, и међусобне комуникације, првенствено на форуму и уопште јавној интернетској ријечи и теолога и лаика. Кренуло се са форме у суштину, тј. у саме теолошке расправе тамо на теми, па би било добро да их наставимо овде. Молила бих све који имају питања да их овде поставе, а Јанка и друге теологе ко има воље и стрпљења да овде одговори и објасни. Овај дио 'без саблазни' алудира на вашу одговорност да то буде приступачно, обазриво, обзирно, педагошки, психолошки уобзиравајуће, а с наше стране (подучаваних) би претпоставило отвореност ума и срца, те да и једни и други 'једни друге чашћу већим чинимо', а не да се као што се углавном дешавало, продубимо јаз уз међусобне оптужбе, за искривљавање учења, јерес и саблазан с једне стране, или отврдлост срца, ускост ума, слабост вјере с друге стране. Значи, нема шансе да изучимо филозофију, теологију и квантну физику да бисмо разумјели о чему се ради. Дакле, објасните нам тако да разумијемо (ако желите). Ја имам питања о новим идејама о бесмртности душе, молим брата Јанка @Јанко, али и друге теологе ко је вољан да објасни разумљивим језиком, Ђуровићево, (или, или чије год већ било, сад ми измиче име, неки савремени амерички теолог, скоро се упокојио) учење о души након смрти (тј.моменталном васкрсењу, а не у неки х дан суда који се у простор времену још ниеј десио). Али молим појашњење и за друге верзије које сам чула од Ђоловића и Нешића: након смрти душа спава (није ли ово протестантска јерес); и нема душе, нема цјелокупне личности до васкрсења (звучи веома позитивистички-научно, материјалистички, АЛИ....). (@ @Лазар Нешић брату Лазару се извињавам што га прозивам за нешто речено прије много година, али то је форум, у сваком тренутку долази неко и чита, говорник у тренутку каже нешто, а оно остане вјечно, безвремено ) Дакле, научите нас, просветлите нас, помозите нам, немојте нас саблазнити (јер морају доћи саблазни итд.)... Посебно у свјетлу ових питања: Шта је са свеопштим васкрсењем, мијењањем и преображајем цијелог материјалног космоса у једном одр. тренутку, и човјека, тјелесно мртвих који васкрсавају и у том тренутку живих који се преображавају (прво Христос, друго Павле). За Бога је то ванвремено али је за материјални свијет то времено, крај историје, и нова реалност, преображена твар. Св.Василије и др. нетрулежни свеци - шта је ово што је на земљи, а шта је 'есхатолошко тијело'. Да ли он истовреммено постоји на два плана, у два облика, раздвојена душа-тијело у простор-вријеме универзуму, и поново спојена, у есхатолошкој реалности, која се десила некад одмах, и на који начин се она дешава након смрти за сваког појединца појединачно, а не одједном за све, како је сам Господ рекао... Шта је Христос на Велику суботу, ко је био у аду, да ли је то био Христос, да ли је то била његова душа, јер је тек у недељу васкрсао... или морамо да изврћемо и домишљамо не недогматске теологумене, него прве и велике догме, из Символа вјере, 'и васкрсао у трећи дан', 'и који ће поново доћи да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја' (у једном одр. моменту поново доћи у простор-вријеме, обавити суд са свима одједном,и увести вјечност-безвременост, за те сврхе преобразити материју 'јер гле, све ново творим') Зар није душа након смрти нека непотпуна верзија личности човјека која чека употпуњење након васкрсења, али ипак основа, неки софтвер одвојен од хардвера, меморија личности, јер није у тијелу које се распада, у складу са свом досадашњом теологијом, јеванђељем и предањем... Ако није, зар није одна васкрсење у ствари поновно стварање човјека, јел то Бог мора поновно да ствара једну те исту личност, ако личност не постоји у души након смрти... Ако је васкрсење након смрти одмах па личност постоји у есхатолошком тијелу, шта год то било, ту се враћамо у коло истих питања, (видјети остало) ако душа као засебан ентитет не постоји, или није битна, те не може постојати након смрти тијела независно, шта је са Христовим инсистирањем да је душа претежнија од тијела, боље ти је тјелесни живот изгубити, него души наудити... шта са Лазаром у Аврамовом наручју... итд. (ако су то педагошке приче, докле ће нас прича о причама одвести, и не би ли било поштеније да се суочимо са потребом за митом и метафизичким питањима искреније и храбрије, те да се одрекнемо колективне шизофреније) Задње, али не и најмање важно, је ли се то Црква бави лажима (свјесно) или шизофрено (несвјесно) кроз молитве и обреде да не спомињем предање тј. дјела писана касније, те свједочи о души па, више на тај платонистички начин, ја не умијем да разграничим појам боље...
  16. "Јер је жива ријеч Божија, и јака и оштрија од свакога мача оштра с обје стране, и пролази до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем." (Јевр. 4, 12) "А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа." (1.Сол. 5, 23) Како су свети оци сагледали човека осим на личносном плану? Које су то законитости које одликују сваког од нас? Добар увод у истраживање ове области даје нам ђакон Александар Јовановић у предавању "Анатомија молитве".
  17. Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај? Да ли се са смрћу све завршава? Шта бива са човековом личношћу, да ли он има неку своју индивидуалну бесмртност по смрти тела? Као уводик у ову компликовану и тешку тему, на коју нико нема одговор, али зато не значи да се не треба и бавити њоме, узећу осму химну о Рају, преподобног Јефрема Сиријца. Прочитајмо је: 1. Дубоко ми у слух сашла реч која ме раздрагава, што се у Писму пита у причи о разбојнику на крсту, и утеху донела ми, огрезлом ми у гресима. Онај који помилова разбојника одвешће ме у врт, чије име, чим га чујем, чудесно ме усхићује. Дух мој, узе раскинувши, похрли у созерцање њега. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 2. Ту видех обиталиште и Скинију од светлости и глас чух што говораше: Благо разбојнику што по милости Божјој кључеве од раја доби! Поверовах сместа – ту је, ал, помислих потом одмах како није кадра душа Рај чувенствено да осећа без сапутника свога, оруђа свога, харфе своје. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 3. И у земљи радовања обузе ме скорб тескобна – бескорисно изгледаше да тајанства испитујем; мисао о Разбојнику наведе ме на питање: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? Ако може и без тела да живи зашто онда преко њега спознаје смрт? Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 4. А да без тела душа не може ишта да види, доказује тело само. Када се тело вида лиши, тад и душа бива слепа и с њим ходи пипајући. Ето како једно друго потребују и сведоче – ко што телу треба душа да би оно могло живети, тако је исто и души тело нужно да би чула и видела. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 5. Постане ли тело немо, с њиме и душа бива нема; кад је болно, у бунилу, и душа такође бунца. Све кад би могла душа одвојено да постоји, без сапутника свога, просто не би постојала. Душа тако стварно личи на заметак у утроби материној, што у себи има живот, ал' је лишен говора и моћи ума. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 6. Ако, дакле, притиснута у телу, ипак, заметку је налик душа, то не може да спознаје, ни себе ни сапутника свога, колико је немоћнија кад од њега далако оде?! Она тада више нема ни на себи ни у себи чула да у њеној служби бивала би ко оруђе, јер чулима само сапутника свога може да се пројављује и видљивом да постаје. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 7. Недостатак ни у чему боравиште то благословено нема, земља ова пуноте је савршена баш у свему. Душа, дакле, не би могла овамо да уђе сама, пошто у ње такве не би баш низашто било тада чувствених и умних сила. У дан васкрсења тело и његова сва ће чула у Едем да уђу тако у свом пуном савршенству. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 8. Рука Самог Створитеља, месећ тело из земље, назначи му да га као Творца свога песмом слави. Али, као харфи немој, глас му још недостајаше све до оног крајњег трена, кад Створитељ удахну му душу кадру да Господу пој узноси; Струне тако звук добише, а душа кроз њих премудрости говор прими. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 9. Кад доврши пак Адама, пошто га већ целог сазда, узевши га, Господ га у Рај настани. Ни по себи ни због себе сама ту да уђе душа није могла. Ал' душа и тело скупа уђоше унутра чисти, савршени у земљу савршенства, те заједно из ње изиђоше, окаљавши се. То је доказ да у њу о васкрсењу заједно ће да се врате. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 10. Нехајан је раја чувар Адам био, јер крадљивац у њ му уђе, лукави да опљачка га. Но, плодове заменарив којима свак би други похитао, он похара домаћина самог врта. Потом, Господ у потрагу за њим пође, сиђе, у Ш'ол сађе, ту га нађе, избави га и одатле поново у рај узведе. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 11. У зазиданим становима, уз ограду саму раја пребивају душе верних и праведних, ту се стане ишчекујући тела своја, пријатеље, е – да, кад се двери врта најзад буду отвориле – и тела и душе клину између осана силних: Благословен онај који је из Ш'ола Адама ван извео и у рај опет са синовима увео! Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! Разумевање проблема пред који нас ставља Доктор Цркве (тако у католика), Јефрем који зететички покушава да одговори на ову апорију која је скоро већ историјска, јер је тумачење ове епизоде о Разбојнику довело до оштрог сукоба између традиционалних цркава са једне стране и, са друге, Јеховиних сведока (ЈС) и Адвентиста (АД). Наиме „традиционалан“ став католика и православаца је да душа надживљава смрт тела и да благује у вантелесном ишчекивању Другог и славног доласка, док ове две нове секте се држе старозаветног уверења да душа умире са телом и да ће само са Васкрсењем поново доћи до одушевљења тела па ће тако човек живети вечно. Традиционалисти ће у овом стиху (Лк 23, 43) видети доказ да душа иде у Рај, ове секте да умире. Све се претвара у проблем интерпукције, где се ставља зарез. Традиционалисти реконструишу: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају. ЈС и АД: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у Рају. Нема судије који би засигурно могао рећи где у грчком тексту иде зарез, али немамо ниједног јединог гркофоног црквеног писца који је читао овај текст у кључу ЈС и АД. И један Сиријац, као што је Јефрем, у чијој школи је доминирао семитски менталитет, поштедео би себе свих ових питања, ставивши зарез иза „данас“ да је тако могао да се прочита овај текст. Напротив, он не покушава овако детињасто да избегне проблем. Његова идеја Раја је материјалистичка. Бог је направио један ограђени врт, како би урадио сваки баштован, и у њега настанио људе од крви и меса, Адама и Еву (dе paradiso, 8, 2). Рај је чувствен, и само чулима може да се осећа, а чула пак постоје само у телу (ib.). Стога се одмах пита: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? То је идеја која је распредана надугачко у неоплатоничара, али и код хришћанских мислилаца. Који је мотив да душа уђе у тело? Тако Плотин набраја многобројне изразе за овај мистериозни спој: сејање душа; силазак ради усавршавања универзума; казна; пећина; нужност и слобода; обитавање у злом телу; скитња, лутање; одмор од бежања; добровољан и недобровољан силазак, мада Плотин све то нивелише у једном коначном повратку ка Првом принципу (enneades, 4, 8, 5). Јефрем пак не би видео ниједан позитиван разлог. Да душа не може да функционише без тела Јефрем нас убеђује упечатљивим примерима који су у то доба, али и данас, били импресивни: душа без тела не види, слепа је; као што телу треба душа да би живело, тако је и души тело нужно да би чула и видела (de parad. 8, 4). Ако је тело немо, онда је и душа нема; ако је тело у бунилу, онда и душа бунца (de parad. 8, 5). Душе нема без тела, и без њега нити говори, нити мисли, закључује Јефрем у овом параграфу. Она се пројављује само кроз тело (de parad. 8, 6). У савршени Рај може да уђе само савршен, комплетан човек, сачињен од тела и душе и то ће се десити само у дан васкрсења (de parad. 8, 7). И тело без душе је немо и немислеће, и само кроз удахњивање душе у извајано од глине тело, оно може Господу пој да узноси (de parad. 8, 8). Савршени Адам је тако посађен у Рај, у који сама душа није могла да постоји. Заједно су душа и тело ушли унутра чисти, заједно због греха изишли, што је по Јефрему доказ да ће по Васкрсењу заједно и да се врате (de parad. 8, 9). Господ је одбеглог Адама нашао само сишавши у Ш'ол, одатле избавио и поново у Рај узвео (de parad. 8, 10). Рај је био ограђен врт, тако да сада уз његову ограду пребивају душе верних и праведних, ишчекујући своја тела, пријатеље (sic!), да би са њима тамо ушле. Јефремов текст је бесконачно леп и одише духом раног хришћанства. Вера у доброту Божијег стварања, радовање животу и Тројици, једна експлозија оптимизма. Себастијан Брок ће рећи да Јефрем оставља неразрешеном дилему како је Разбојник могао ући у Рај.[1] Дисоцирао бих се од овог мишљења. Решење бих видео у једном парадоксу који налзимо у овој химни. Јефрем је постулирао да душа не може да уђе у материјални Рај без тела. То не може ни Разбојник, без обзира на Спаситељево обећање. Међутим, Јефрем парадоксално изјављује да је Господ сишао у Ш'ол, и одатле у Рај узнео Адама и његове потомке. Исто важи и за Разбојника. Не говори нам Јефрем о два васкрсења, једно које важи за ове свете, а друго које ће бити на крају времена. Душа без тела не може у Рај. Он за гаранта узима обећање, реч Исусову, али је актуализује. Време ишчезава, иако је његов претходни дискурс и апорија управо историјског, темпоралног карактера. Јефрем жели, како се мени чини, да каже како са Христовим васкрсењем устају сви који ће бити становници Раја, Небеског Јерусалима. Као што нам Јеванђеље по Јовану вели да Исус на крсту васкрсава. Посвађао би Јефрема са логиком неко ко би тврдио да је овај видео Адама у Рају по Исусовом силаску у Ад, јер то Јефрем експлицитно одбија. Он само покушава да нам објасни како се његово васкрсење односи на наше, како ми учествујемо у том васкрсењу. Временски Исус васкрсава пре нас, али је тај догађај ванвременски, тако да може да обухвати све индивидуе од почетка света и до краја. А то може јер је Логос исти јуче, данас и сутра (Јевр 13, 8). Литургијски Исус Христос Наравно да све ово Јефрем није дефинисао, али са друге стране, мислим да је предложено читање кохерентно са изложеним у VIII химни. Међутим, у прилог оваквог читања иде и једна већ консолидована православна литургијска пракса. Такозвана Литургија Св. Јована Златоустог, изражава на више места ово сажимање времена, обједињавања свих светих створења у Оваплоћеном Логосу. Литургија је једна процесија, литија, која почиње са проскомидијом и завршава отпустом. Реч је о процесу, радњи, живој ствари. Вади се агнец и ставља на дискос. Комеморише се његово жртвовање. Када му се симболички узима живот, ваде се друге честице у част и спомен Богородице, Јована Претече, Пророка и других светаца, а онда за живе и мртве. Црква са својом главом, Христом, је спремна. Ђакон кади и као да одговара на Јефремово питање рецитујући: „У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“. Све је лепо и побожно припремљено, окађено, а онда настаје пакао: долазе на сцену јуридичари, устају из гробова фарисеји (да будемо у складу са Јефремовом поезијом). Ми пак ходамо са Господом, молимо се на входу: „Учини да са нашим входом буде вход светих анђела“, не 5-6 анђела, него сви анђели. Са њима смо уједињени у Оваплоћеном Логосу, Небеском Јерусалиму. Читамо Писма. Проповедамо. У Херувимској молитви сећамо се да је Христос свештеник, онај који приноси и који је принесен, онај који прима и који се раздаје. Стављајући дискос на Престо, свештеник понавља: У гробу телесно, и додаје: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашег, показа се... као лепши од раја...“. У молитви узнешења, се спомиње како нас је Христос узвео на небо и тако даровао нам Царство своје будуће, и прима службу из руку људи, а не анђела, али и ми са њима кличемо „Свет јеси и пресвет...“. Перспектива је небеска. У анамнези се сећамо свих страдања Христових, васкрсења, вазнесења и „другог и славног доласка“. Ствари се, дакле, гледају из есхатолошке остварености, која бива актуелизована епиклезом: „...молимо Те... ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“, и Духом нам оприсутни Христа. Онога који је у себи објединио сва створења. Дух Свети нас чини деловима тог прослављеног и мистичког Тела. Онда долазе нови фарисеји који то негирају: Зашто стављате све честице у путир? И неко поједе честицу принету за баба Милеву, и онда се уместо Христом причестио Милевом? Не разумеју да „једу“ Милеву јер је и она део Христовог тела. Једу и сами себе уколико су делови тог тела. Једење означава најприсније сједињење са ближњим. Тако „једемо“ свеце.То не би било могуће ако они нису сједињени са Христом. Ови замишљају Христа као индивидуу, да он има неко своје индивидуално тело које је, наравно, свето по својој природи и нема у себи никакве Милеве. Пошто је „свето“, онда га ретко треба узимати, јер то није супа. Овако смешно расуђивање доводи до апсурдних закључака: ђакон који употребљава на крају дарове, причешћује се мало са Христом, мало са Милевом, Амфилохијем итд. Миш који би украо и појео причешће (сада је већ мало теже да се то деси) постао би свети миш? Како је могуће да се то „свето“ тело у нама распада, па га из себе избацујемо разложено, пишкимо у Христу Христа? Како неко и даље може да брани жени у циклусу да се причести, јер мисли да са њеном крвљу одлази и Христова? Жена која има циклус, онда је суспендована из тела Христовог, па кад јој престане, опет буде део тог тела? Једном речју, мноштво је апсурдних ситуација у које се упада ако се тело Христово посматра као индивидуално. Надилажење времена и простора Идеја да због надилажења времена Христос обухвата сва света створења, и да је због ванвремености она учествују у њему, пројављује се и у другим хришћанским тајнама и предању. Тако нпр. у иконографији видимо Павла представљеног на Вазнесењу, иако он историјски тамо није био присутан. Кроз вазнесење људске природе у Христу вазносе се и сви они који учествују у њој. Без обзира што тамо нису били присутни и што се тек имају родити. Доста година је прошло од када сам написао Лик и Прволик, у Беседа 1-4 (1993) 227-231, где сам поменуо Преображење као par excellence догађај пројављивања Царства небеског на земљи, јер сам Христос у присуству ученика вели да има неких који неће умрети док не виде Сина Човечијег како долази у Царству своме (Мк 9,1, Лк 9, 27-28, Мт 16, 28). Са Исусом су разговарали два човека, „Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк 9, 30-31). На страну уобичајена симболика Мојсија као Закона, Илије као Пророка, тако да Исуса можемо видети као испунење једног и другог, за приметити је да су ово људи, а не душе, иако прослављени (из Царства). Они су од крви и меса. Они су у телу узашли на Небо. Илију су тамо пренеле ватрене кочије, а Мојсија Господ сахрани (Пнз 34, 6), тако да му се не зна гроба, што је дало места веровању израженом у апокрифу, Мојсијево вазнесење, да је он у телу узет о чему магловиту напомену даје Јуда, 9 јер тај одломак на који се он позива није дошао до нас заједно са поменутим и, дакле, мањкавим апокрифом. Интересантно је да је Исус забранио апостолима да говоре о преображењу, све док не буде васкрсења, што сугерише да тек онда оно може да се разуме. Царство небеско се јавља као последица васкрсења, мада овде временски имамо једно тумбање: пре су видели Царство него што се десило васкрсење. Опет, то нам може бити јасно из перспективе оствареног у „очима“ Божијим Царства небеског. Веровато их нема само четворо-петоро „горе“ (Енох, Мојсије, Илија, Исус и Марија), него су сви свети „већ“ „тамо“. Ограничени смо језички, али не мање и могућношћу поимања овог ванвременог феномена. За нас стрела времена иде само у једном правцу, ка будућности, која се поклапа са оном психолошком. Васкрсење тек има да се збуде. Наравно, не и за Бога који надилази категорије створеног (временско-просторни континуум) које итекако важе за нас. Бесмртност душе Бесмртност душе, било по природи, било по благодати је учење небиблијског порекла. У платонизам је ушло преко питагорејско-орфичких спекулација, а одатле и у хришћанство. Наравно да оно није прихваћено од свих Отаца, али јесте од огромне већине. Вели се да душе праведника благују у „Аврамовом наручју“ до коначног васкрсења. То учење као свој најозбиљнији проблем има, поред оних које Јефрем наведе, неразумевање зашто је неопходно васкрсење тела: када је већ души лакше без њега и када задржава све своје функције осим оне која се односи на руковођење тела, што би се поново спајала са њим? Прибегава се мало убедљивим разлозима: тело је украс душе (Златоусти, Августин) или праведности: заједно су се трудили па заједно треба и да благују и да буду награђени или пак кажњени. Ни учења о Чистилишту и Митарствима се не срећу са мањим проблемима. Они за заједничку базу имају идеју „средњих“, обичних људи, који нису ни за пакао ни за рај, па им се даје шанса кроз привремено страдање (мало их прекале кроз лед и ватру у неким верзијама – Чистилишне муке, или их траумирају балкански ваздушни цариници, па морају други, који су се обогатили на земљи, да плате за њих). Тако, пошто су задовољили божанску правду, могу да одлете на небо. Ова учења налазе свој извор у људској машти, а не у Писму. Да су плод маште види се по њиховим многобројним различитим варијантама тих мучења или авантура које душа мора да сретне на путу до неба. У лицу Марка Ефеског православни ће у Фиренци одбацити Чистилиште као неприхватљиво учење, али он зато нигде неће поменути Митарства јер би му Латини рекли: Па ово учење личи на наше! Због тога се правио да никад није чуо за Митарства. Мали проблем је што оба ова учења, која су у експликативном делу супротна, имају своју потврду у Предању. Наиме, и једно и друго су основани на Оцима. Неком полемичару, који није обдарен знатном интелигенцијом, па би прихватао једно, а одбацивао друго, привео бих за то, које одбацује, сведочанства Отаца. Најприродније решење је да се и једно и друго учење посматрају као апокрифи, ствар фолклора и да се никоме не намећу као догма. Молитве за умрле и молитве свецима Јасно је да и једне и друге молитве остају и да нису искључене ставом да душе умиру заједно са телима или да „спавају“ до Страшног суда. Ми се молимо за упокојене, за особе, а не за један њихов део. Молимо се да на Небу будемо заједно. Да наша љубав учествује са Божијим сећањем на васкрсењу нама драгих. Не да му ми помогнемо да му се души олакша, него да заједно будемо у Царству. Тако и слабији, „нормални“ хришћани имају користи од духовних атлета. Они за слабе „задужују“ Бога, као што су то урадили и свеци који су постали пријатељи Божији па могу да посредују за грешне. Уверени смо да свеци „тамо негде“ нас чују. Та ванвременост им омогућава да нас чују. На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“. Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не. Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца? Код Августина ћемо наћи промишљање које подржава ову моју и Хопкову тезу, мада је он био поборник тезе о бесмртности душе по Божијем деловању. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“, као што нам квантна физика вели да је могуће за електроне. Опет, имамо доста Отаца који ће здраворазумски тврдити да анђели, будући створења, не могу да буду истовремено на два места. Међутим, здрав резон има мало простора у физици и теологији. Здраворазумски, чувени Пол Дејвис (Paul Davies), види проблем да Бог може да мисли, јер ако је он непроменљив, мора да се мења кроз време које је неопходно за процес размишљања (God and the New Physics, New York 1983). Наравно да је то за нас који се молимо неприхватљиво. Бесмислено би било да се молимо некоме ко не може да нас чује ни разуме. Но, Августин може да нам помогне да се примакнемо овој тајни да размишљамо о временом и а-темпоралном као о два регреса, два субјекта који су одвојени, тј. разнородни. Ванвременско улази у историју. Оно и постоји ван-времена, да се изразим таутолошки. Зато анђели могу да уђу у време и да остану ван њега. Зато је догађај Преображења (актуализовања у времену и простору Царства небеског) био могућ и пре Васкрсења. Како је могао Исус да да своје тело апостолима пре васкрсења и без силаска Духа? Нема ћирибу-ћириба. Уласци есхатолошких стварности (остварености) су могући, јер темпорални поредак зависи од њих, а не обрнуто. Божији Дух држи све у постојању. Не некаква замишљена непропадљива и једноставна, на делове, дакле, неразложива природа. Бог се појављује у историји али не из ње, тј. из времена, ма ван времена. За њега су сви моменти бића актуелни, за нас теку. Није наша историја Божија. Нема поклапања. Темпоралност је само наша. Непотребност учења о бесмртности душе Occam's razor или lex parsimoniae уводи нужно у теорију о бесмртности душе категорију а-темпоралности. Ево, који су проблеми ако душе постоје у времену. Нпр., неко предање резервише за Арханђела Михајла да убире душе и вага их на кантару. Ако би он то радио у реалном времену, то би значило да мора да извага око 2 душе сваке секунде. Наиме, дан има 86.400 секунди, а дневно умре око 160.000 људи. И ово је само просек; деси се да по 50 умре у секунди. И чекају у реду? Прво, што он не би могао да суди (имаш 2-3 стотинке да те просудим, и где је ту објективни суд?), друго, што би се убио од досаде. Нон-стоп из црева испадају душе... лепота од улоге за коју ме Бог одредио! За промену бих прихватио и Прометејеву судбину, или Сизифов посао. Дакле, не будимо деца. Не замишљајмо како му Петар помало помаже, јер има кључеве од врата. И он би излудео. Друго, требало би да има по 2 кључа, један за пакао, други за рај, а шта ако му се помешају? Настане хаос. Оставимо сумњиве традиције. Узмимо озбиљне. Молим се Богородици, св. Николи, св. Теодори. И то се молим озбиљно. Она ме чује? Како ако се ја молим на српском, а сада 100 калуђерица на тргу св. Петра јој се обраћају на разним језицима? Па јој се моле у Смедеревским црквама, одакле се молитва најбоље чује... Или има секретарице које пропуштају неке молитве њој а неке не? Св. Никола је у таквој гужви по старом календару. По новом мање. Најбоље је да се помолите Теодори, Јустинијановој жени, јер многи који знају њено житије немају намере да јој се помоле, а живог култа нема нигде. Дакле, Теодора у рају, па иако у крају, одмах ће да се обрадује топлом молитвенику и да га заступи пред Богом. Доста са завитлавањем. Порука је јасна. Ко замишља време за душе, неће се наћи у бољој ситуацији од онога који говори да свеци интервенишу не са Неба него из Есхатона. Друго учење је боље зато што објашњава нужност тела, даје несумњиву позитивну оцену целокупној Божијој творевини, и што отклања лажне одбрамбене зидове уплашеног смртног створа који жели да у нечем „опипљивом“ има сигурност свог трајања, своју извесност. Онај ко верује да има бесмртну природу, чак и по благодати, ослања се на то и не отвара се ка Богу који треба да је једини његов темељ. А Бога нико није видео. Зато је лакше веровати у природу коју видимо, него да се поуздајемо у Божију вољу. Августин, када је полемисао са онима који су добре акције видели у слободној вољи човека, чудио се како неко полаже наде у оно што је очигледно слабо, а не у Божију благодат, оно што је јако. Фундаменти нашег бића су у невидљивом. У слободи којом можемо да волимо Бога, али само онда пошто је он прво заволео нас. Парадоксе пак које доноси „презаузетост“ светих треба решавати у Духу Светом који лебди изнад времена и сигурно „распоређује“ небројене молитве. Он је и тај који у нама уздише, Авва, Оче, који и чини чуда кроз есхатолошког Христа. Нико нас није учио да дишемо, да волимо родитеље. Тако се и молимо, мада не знамо како ствари функционишу. Растући, учимо од чега је састављен ваздух, зашто волимо и од чега је мајчино млеко, како треба да се молимо, односно да живимо да би та молитва била чиста. Али, нико неће да престане да дише, да пије млеко, да се моли зато што не зна како то „ради“. Зоран Ђуровић Рим, 9. 8. 2015. [1] [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-86#entry1308878 Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  18. Интернет, вечност и страшни суд Постоји један рат у којем се не пуца, не разарају градови, не лије људска крв и не загађује природа, у којем не учствују ни авиони ни тенкови ни бродови ни подморнице. Ипак, тај рат односи на милионе људских душа и небројене сате и дане у којима би човек могао учинити нешто за себе, за своје спасење и вечни живот. Шта је савремени рат? Ево, чујте. Сваког дана на стотине милиона људи у целом свету – и деце, и младића, и жена, и мужева – седи испред монитора и игра се рата у његовим различитим модификацијама. Сатима. И апсолутно их је немогуће одвојити од ове забаве. «Играње рата» је, наравно, услован појам, али се неки заиста играју рата и чини им се да су брутални и непобедиви војници; други се баве мање милитаризованим стварима, али је главно да су заузети. Противнику је то главно. Зато што је у току рат за људске душе, а за непријатеља је главно да веже душу, да је заокупи нечим што је бескорисно за вечност и да је тако погуби без иједног хица. Овде меци уопште нису потребни, зато што смрт тела ради истине, ради одбране правде, смрт, условно говорећи, од злог метка – оваква смрт човекову душу чини учесницом у највишој истини и духовном блаженству, а управо то је оно што наши непријатељи нипошто не желе да дозволе. И они воде други, колико год је то могуће неприметан и тајни рат. Који изазива распад. Уосталом, он остаје тајна само за оне који не желе да размишљају о себи, о циљу свог постојања у овом свету и у вечности. А циљ је једноставан – човек овде треба да се потруди у послушању Богу како би у вечности наследио Царство Божије. Дефиниција је једноставна, али да би се схватили њени дубина и смисао треба се много потрудити, зато што ризнице духовног живота Господ открива онима који су Му послушни, који Га упорно траже и подстичу себе на свако добро дело. Дакле, све оне стотине милиона људи различитог пола, година и карактера, који сате проводе на интернету, изгледају себи као учесници у великим догађајима, победама и открићима, а заправо... заправо су људи уморних, измождених лица, црвених очију, погрбљени људи који данима и ноћима непокретно седе испред информационих идола. И онај ко влада овим идолима побеђује људе без иједног хица. Чини их беспосличарима који ни за шта нису способни, који су умислили да су, ако не господари судбине, у сваком случају људи који живе разноврсно и богато. Живот ових људи је отрован маглом, опседнутошћу, духовним сном, који им извесно време даје слатке снове, али стварност, која је паралелна сну, у међувремену постаје све мрачнија и безизлазнија. Зато што је у питању рат. И његов циљ је да се непријатељ учини неспособним на сваки начин. А затим да буде погубљен. Ако се саберу сви сати које свако од ових људи свакодневно проводи у свом виртуелном свету, добиће се... страшно је чак и помислити колико је то година убијеног времена. И то је за само један дан. А таквих дана има на десетине, стотине и хиљаде... А земаљски живот је тако кратак... И кад се «рат» заврши, човек ће пред Страшним Судијом морати да одговара како је потрошио ове драгоцене и, авај неповратне године земаљског живота. А оне су драгоцене управо зато што овде, на Земљи, човек бира своју вечност. И бира је само својим односом према Истини. Он може да је игнорише, да је занемарује, да је исмева и не признаје. Не може само једно – да се коначно сакрије од Истине, зато што ће сваки човек, био он добар или зао, богат или сиромашан, верујући или не, - пре или касније морати да стане пред Истину. И суд који ће се тада десити, биће заиста страшан управо зато што човек неће моћи ни да се сакрије, ни да га избегне, ни да се оправда. А главно питање упућено души биће апсолутно јасно: а шта си у свом животу учинио из љубави? И у светлости праве истине љубављу неће моћи да се назове нешто друго, што смо у свом безумљу и помрачености или због наивности или заблуде сматрали љубављу. И испоставиће се да наше победе нису она наводна достигнућа и победе који су бескорисно радовали нашу таштину и који су нас укоренили у уображености и страстима, већ победе љубави над мржњом, пажње према ближњима над равнодушношћу, марљивости над леношћу, вере над неверовањем, уздржање над сластољубљем... И управо ове победе, немогуће без помоћи Божије, биће у страшном часу главно наслеђе и садржај наше личности, нашег живота у вечности. А ако ових победа не буде било или ако њихов број буде ништаван, ма колико других победа да смо освојили у стварним или виртуелним биткама, мораћемо да искусимо највећи и најтужнији поразу свом животу. Пораз протраћеног живота. И «победник» у овом рату ће бити онај, ко ће сам због своје «победе» над милијардама душа бити у паклу сопствене злобе и мржње. Али док битка још није завршена, док још теку дани нашег земаљског живота, имамо срећну наду и шансу да постанемо учесници у заиста великој победи. А за то је потребно само да изаберемо за свог војсковођу Истину и да идемо за Њом на свим путевима свог срца. И премда ће овај живот бити тежи од виртуелног, он ће зато бити Прави. А у животу је управо то – главно. Наравно, ја нисам против интернета. И сам га користим. И кад завршим с писањем овог текста вероватно ћу га електронском поштом послати у редакцију, али... Схватам да виртуелни живот може и треба да буде само део мог правог живота, и притом мали део. Али то још није све. Испоставља се да овим малим делом треба да умем да управљам, иначе ће он почети да управља мноме, па ће овај мали део постајати све већи, док ме потпуно не прогута и не учини робом. Односно, у виртуелном свету онај рат о којем смо говорили, - рат за људску душу – не престаје, и свако ко улази у информациони свет треба то да има на уму и да се бори како треба. Тачније, једноставније говорећи, треба да користи интернет како би служио Богу и људима, а не да дозволи интернету да га користи у борби против Бога и људи. Интернет је одлично помагало у правом животу! Пре свега као информатор, приручник, библиотека, и наравно, као средство за комуникацију. Али ништа више од тога... Уверен сам у то да нам је пре прикључивања на интернет потребна молитва. На пример: «Господе, заштити мој ум и моје срце за време рада на интернету како бих га користио разумно ради служења Теби и мојим ближњима!» Оваква молитва изражава нашу слободну вољу, нашу жељу да и у виртуелном простору остајемо с Богом и да чинимо добро колико можемо. Ипак, и овде постоји опасност, зато што лукави људску душу најчешће осваја управо под маском добра, тако да човек, опет, може дане и ноћи да проводи седећи без покрета испред светлећег екрана, мислећи да непрестано чини добро, а заправо ће бити у ропству демона. Ево зашто живот на интернету треба обавезно да чини само једну кап нашег стварног живота (осим живота професионалних «компјутераша»). И човек треба да уме да искључи свој компјутер и да остане у тишини... да се моли и да гледа са стране... да делује и живи у стварном, делатном животу, који захтева од нас и веру, и трпљење, и истрајност у доброчинству. И управо на овом попришту – стварног живота са свим његовим борбама, падовима, али и покајањем и устајањем – остварује се дело служења Богу и људима, дело стицања вечног благодатног живота. А пошто, хвала Богу, још нисмо умрли, пошто можемо да се одвојимо од монитора и да се осврнемо унаоколо, да размислимо о онима којима су потребни наша помоћ и наше саучешће – наш рат није завршен. И још увек, уз помоћ Божију, можемо из њега да изађемо као победници. Ако будемо умели да схватимо изузетну важност трезвености, уздржања и самоограничења, између осталог, и кад је у питању људски изум – интернет. Употребимо драгоцено време, слободно од интернета, за пажљиву молитву, за читање речи Божије и дела светих отаца, за дела милосрђа и љубави – и сами ћемо видети како ће очигледно почети да се мења наш живот. Да се мења духовно. Има ли тајни у овоме? Да, и оне су једноставне. Треба да заволимо тескобу и тугу и бол, који се појављују онда кад почињемо да ограничавамо своје тело – односно телесног човека са свим његовим «страстима и похотама», јер чим почнемо да се одричемо свега оног слатког и о чему маштамо, на шта смо навикли, - одмах почињу бол и туга. Управо у томе је тајна, што не треба бежати од овог бола, већ га треба заволети као спасоносну и светлу одећу, обуће се у њега и чак га заволети, ма како чудно то звучало. Јер управо после овог бола тела које ограничава, следи неизрецива радост душе, која ступа у духовну област послушања Богу. И то нису измишљотине, нису неке бајке. А свако онај ко то жели, може да искуси и сам. И док имамо то на уму, док покушавамо то да испунимо с молитвом и уздањем у помоћ Божију – нико не може да нас назове побеђеном војском, већ непобеђеном војском. И нека то за нас буде извор радости, надахнућа и наде. Наде у прави живот. Свештеник Димитриjе Шишкин Извор: pravoslavie.ru http://www.prijateljboziji.com/_Internet,-vecnost-i-strasni-sud/38143.html
  19. Izvinjavam se ako se već razgovaralo na ovu temu, ali imam jedno pitanje. Nedavno sam sa jednim drugarom razgovarao o tome kako adventisti veruju da duša čovekova nije besmrtna i da on "spava" do Hristovog dolaska. Budući da sam neutvrđen u veri, ovo me je gledište poprilično zaintrigiralo, pa sam ga pitao šta on misli o tome u odnosu na pravoslavlje i Privremeni sud. Odgovorio je ono klasično: "Kod Gospoda je hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina." U suštini, hteo je da kaže da su Privremeni i Poslednji sud jedno te isto. Moja pitanja su sledeća: 1) Da li se ovo kosi sa učenjem naše crkve? 2) Kako odgovoriti adventistima na ono: "zamisli sada ti baciš pogled dole, a grešnici se krčkaju..."? s.o.s. Mislim, zbog priče o Lazaru i bogatašu...
  20. Reče mi jedan bogoslov da životinje nemaju dušu, nakon što sam se požalila da smo slučajno autom pregazili mačku... da li imaju dušu?
  21. Моја мачка је данас болесна и некако се у породици спремамо за најгоре. Тифани имам пуних 11 година, и природно је да ће човек да се веже за малу живљуку. Неки ,,најстандарднији'' одговор на то да ли ће се животиње спасити итд. међу православнима је - неће, јер немају душу. Ипак, како читам Свето Писмо, не могу а да се не отргнем утиску да то ипак није тачно. Пођимо редом. Сам Псалтир то говори више него најдиректније: Људе и животиње спасићеш Господе. Ово је из 35. псалма, који у свом натпису садржи За крај, то јест, то је есхатолошки псалам који се тиче последњих времена. Господ, када је стварао животиње, прогласио их је ,,добрим.'' Мачка (или било која животиња) није прости случајни састав молекула, она је уметничко дело Божије љубави и премудрости. Хтео бих да се осврнем на чињеницу да се животиње не спасавају ,,јер немају душу.'' Овај аргумент ми се увек чинио доста плитким, још док сам био млађи; данас ми делује просто сасвим погрешан. Да објасним мало. Овај аргумент се практично заснива на дуализму и гностицизму - да је материја нешто лоше, пролазно, нешто што није подложно спасењу. Ипак, у светлу Христовог Оваплоћења, та лажна подела на ,,духовно'' и ,,материјално.'' Само зато што нешто ,,нема душу'' не значи да се неће и спасити. Да мало објасним на смешном примеру. У Апокалипси Св. Јована Богослова се наводе 24 старешине које носе одежде на себи. Ту се поставља питање: јесу ли те одежде које старешине носе стварно праве, неживе одежде, или нека врста одеждоликог ангелског чина који постоји чисто да покрива голотињу? Ово друго тумачење је врло натегнуто, али једино оно објашњава појаву неживе материје у Царству будућем. Нису у питању само одежде - нова земља, ново небо, Нови Јерусалим, дванаест капија, све су то ствари без душе, али спашене ствари без душе. Животиње се ретко ако и икад приказују као лоше у Светом Писму - скоро без изузетка оне се у Библији приказују као извршиоци воље Божије. Валаамова магарица, Авраамов ован запетљан у трње, утихнули лавови Данилови, Јелисејеви медведи, стока у пећини Христовог рођења, магаре на којем Христос улази у Јерусалим, рибе које на Исусову заповест пуне рибарске мреже - животиње су увек приказане као послушне Богу, за разлику од носилаца оног узвишеног дара, слободне воље (а у случају људи, оног најузвишенијег дара, а то је бити створен по лику Божијем). Занимљиво је да су серафими, огњенолики анђели који окружују Господњи престо, управо приказани као људи са три пара крила (илити - животињских делова). Херувими, други анђелски чин, иде и даље од тога. У визији коју је имао свети пророк Језекиљ, ова бића су била виђена како имају четири главе, лављу, биковску, орловску и људску. Од те четири главе, глава бика је била ,,главна'' глава, врло необично за искључивост која се даје људима по питању спасења. Ја немам проблем да неко каже да се животиње неће спасити. У крајњем случају, питање о томе зависи да ли је неко имао љубимца и колико се за њега везао. Уколико се није везивао, сматраће да се животиње неће спасити. Онај који се јесте везао ће веровати супротно. Али остаје питање доследности. Ако се животиње не спасавају, онда се не спашава ни нежива твар, те многе наше светиње, творевина преко које су многи нашли утеху и спасење (рецимо, путиру који су држали Тело и Крв Христову, икона Богородице Тројеручице) не представља ништа друго до најобичнијих алатки, које не садрже никакву лепоту по томе што су оно што јесу (тј. изображење Мајке Божије, свети сасуд у коме се налази многоцени бисер). А у крајњем случају, неће се спасти нити ће бити одеће у Царству, нешто што нам свете иконе итекако поричу. На крају, просто што рече један свештеник: ,,Бог воли све животиње, а шта ће са њима да ради после свеопштег Васкрсења је на Њему да одлучи.'' извор
  22. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/StrasniSud.htm#Sud08
  23. СВЕТИ КИРИЛО АЛЕКСАНДРИЈСКИ БЕСЕДА О ИСХОДУ ДУШЕ И О СТРАШНОМ СУДУ Бојим се смрти због горчине њене. Страшим се геене бесконачне. Ужасавам се тартара, где ни најмање топлине нема. Грозим се таме, камо се ни трачак светлости пробити неће. Трептим кад помислим на црва који ће разједати неподношљиво, и чијем нагризању неће бити краја. Цептим пред ангелима страшним који ће бити присутни на Суду. Ужас ме обузима при помисли на дан страшног и нелицепријатног Суда, на страхобни престо, на праведно Суђење. Стравим се реке огњене што пред престолом тече, киптећи грозовитим пламеном чији су језици попут мачева оштрих. Плашим се мука непрекидних. Дрхтим пред казнама којима краја бити неће. Зебем од мрака. Тресем се пред тамом најкрајњом. Стрепим од ланаца што никада неће бити раскинути - од шкргута зуба, од ридања неутешног, од неминовних разобличења. Судија праведни неће позивати ни потказиваче, ни сведоке; неће Му бити потребне туђе изјаве или докази кривице; али што смо год чинили, што смо год мислили - све ће изнети на видело пред очима нас грешних. Тада се нико неће за нас заузимати; нико нас неће моћи од злострадања ослободити - ни отац, ни мати, ни кћер, нити ко други од сродника наших, суседа, пријатеља, добротвора - нико, нико! Нити ће нас ма шта моћи избавити - ни раздавање имања, ни голема богатства, ни гордост величине и моћи земне: све ће се то, прахом будући, у прах и претворити. Онај ко доспе пред лице Судије сам самцијат ће ишчекивати да му се пресуда изрекне, а она ће га, већ према делима његовим, или од казне ослободити, или на муке вековечне осудити. Ај, тешко мени, тешко мени! Савест ће ме разоткривати, и Писма сведочити противу мене, кривицу моју доказујући! Тешко теби, душо, од које злосмрадије нечистоте исходи због гнусних дела твојих! Авај мени! Разорих храм тела свога и Духа Светога ражалостих! О, Господе, праведна су дела Твоја, и прави путеви Твоји, и неиспитљиве намере Твоје! Због привремене насладе греховне, гле, мучим се вечно, и због плотских сласти предајем се огњу. Но праведан је Суд Божији, јер призиван бејах - и не хтедох слушати, поучаван бејах - и не обраћах пажњу на назидања; доказе ми изношаху, но ја их занемаривах. А у оно што прочнтах и познадох веровати не хтедох. Не помишљах да је зло за мене да остајем у немарности, лености и унинију, већ, проводећи време у безглавом тумарању и разговорима испразним, љубљах наслађивати се и опијати таштином и бригама овога света; у радостима и весељу световном провођах све године, месеце и дане живота свога; и трудио сам се, и подвизавао, и страдао - али све то у метежном и пустошном старању за ово привремено, пролазно, земаљско. Али каквом ће се страху и трепету изложити душа, каква јој борба предстоји, и шта би морала стећи као попутнину за онај неумитни час када се буде разлучивала од тела - на овоме, авај, нисам устављао мисли своје нити се тиме за времена занимао. При исходу душе из тела окружују нас, са једне стране, војске и силе небесне, а с друге - поглавари таме, непријатељске силе што под својом влашћу држе свет злобе поднебесне, старешине ваздушних митарстава, истјазатељи (мучитељи) и надзиратељи дела наших, а са њима и ђаво, човекоубица од искони, силан у злоби својој, чији је језик, по речи Пророковој, попут бритве наоштрене (Пс. 52, 4): "оштре су стреле у јакога, као угљевље смреково" (Пс. 120, 4); "сједи у потаји као лав у пећини" (Пс. 10, 9) та велика змија, отступник, пакао готов да нас прогута, кнез над силама таме што има моћ смрти, онај, дакле, који на један посебан начин мучи душу, предочавајући јој и побрајајући пред њом све грехе и безакоња што их учинисмо делом, речју, у знању и незнању, од младости па све до смртнога часа, када се душа одводи на Суд Божији. Можеш ли да замислиш, душо моја, какав ће те страх и ужас обузети у дан када угледаш пред собом мрачна лица грозних и дивљих, сурових, немилосрдних и бестидних демона? Већ само виђење њихово страхотније је од сваке муке. На њих гледајући, душа се испуњава смућењем, обузима је узбуђење, неспокој, жеља да се куд било сакрије, само да их не гледа, да к ангелима Божијим припадне. На руке Ангела примљена, и под њиховим окриљем проходећи ваздушна пространства и узлазећи на висину, душа на своме путу наилази на разна митарства (царине) - нешто налик на нарочите скупине духова што будно пазе на усхођење душа, заустављајући их и чинећи им препреке у стремљењу њиховом ка Царству. Свако митарство као посебна скупина духова предочава души одређене грехе њезине. Прво је митарство место где се полажу рачуни за грехе оговарања и разузданости стомака. Овде се истражују греси учињени речима људским, као што су лажи, клевете, заклињања, гажење заклетви и завета, празнословљење, злословљење, вођење таштих разговора, излагање светиње подсмеху, безобразне и непристојне речи (сквернословљење). Томе се придодају и греси махнитости стомачне (чревобјесија) - блудне радње, пијанство, неприлично смејање, нечиста и непристојна љубљења, безобразне и разблудне песме. А њима насупрот Ангели Свети што негда поучаваху душу и вођаху је путем добра износе све оно што је устима својим и језиком за живота лепо и честито изрицала: указују на молитве њене, благодарења, појање псалама и песама духовних, читање Светога Писма - једном речју, истављају све оно што смо уснама својим и језиком принели као благопријатну жртву Богу. Друго митарство духова обмане и преласти односи се на оно што смо очима својим гледали: они износе све што нам је страшћу испуњавало поглед, што се очима чинило примамљивим, те дограбе свакога ко је са пристрашћем непристојне погледе упућивао, без потребе љубопитљив (радознао) био или необуздано очима гутао (оно чега му је ваљало клонити се). Треће је митарство духова сплеткарења - за грехе ухођења и потказивања. Све што преластно раздражује слух наш и насладом нас злобном испуњава налази се у њиховој надлежности: они бележе све што смо са пристрашћем волели да слушамо и чувају та сведочанства до дана Суда. Четврто је митарство оних духова што страже над чулом мириса: све што служи за страсно наслађивање чула мириса - мирисни екстракти из растиња и цветова, миришљаве водице, разне масти које разблудне жене обично користе ради прелашћивања - све је то у надлежности иследника са овог митарства. Пето митарство бдије над оним што је рђаво и ружно учињено путем додира руку. Остала су митарства - митарство злобе, зависти и љубоморе, сујете и гордости, раздражљивости и гнева, жучне распаљивости и јарости, блуда, прељубочинства и рукоблуда, убиства, врачања и других богомрских и скврних дела, о којима овога пута нећемо говорити подробно, јер ћемо то изложити другом приликом у ваљаном поретку, будући да свака страст душевна и сваки грех имају своје иследнике и истјазатеље (мучитеље). Гледајући све ово и још много тога, и то далеко горег, душа се ужасава, трепти и дрхти докле год јој не буде изречена ослобађајућа или осуђујућа пресуда. Како је тегобан, мучан, плачеван и неутешан тај час ишчекивања - шта ли ће се десити? - када је душа мучена неизвесношћу! Силе небеске тад стоје наспрам нечистих духова и објављују добра дела њена, учињена поступцима, речима, помислима, намерама и мислима; између добрих и злих ангела душа стоји у страху и трепету, све док због дела својих - речи и поступака - буде или осуди подвргнута и свезана, или оправдана и ослобођена; јер ће свако бити свезан узама властитих греха својих. И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Ангели Божији, и она ће се неустрашиво винути пут Царства, у пратњи светих сила, као што казује Писмо: "И који пјевају и веселе се, сви су извори у Теби" (Пс. 87,7). Да се испуни што је писано: "И жалост и уздисање бјежаће" (Ис. 35,10). Ослободивши се од лукавих, злих и страшних духова, душа постаје наследницом те радости неизрециве. Ако ли се пак покаже да је душа нека живот проводила у немару и неуздржању, зачуће онај страшни глас: "Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње!" (Ис. 26,10). И наступиће за њу дани гнева, муке, беде и тескобе, дани таме и мрака. Оставиће је Ангели Божији и узеће је грозоморни демони, који ће је најпре без милости мучити, да би се затим душа, везана нераздрешивим узама, стровалила у земљу црну и непрозирну, у најдоње одаје њене, у сужањство преисподње, у тамнице пакла, где су заточене душе грешника умрлих од постања света - "у земљу тамну као мрак и у сјен смртни", у земљу невидела вечног, "гдје нема промене и гдје је видјело као тама", као што казује Јов (Јов 10,22), онамо где вечити бол, и бескрајна жалост, и ридање непрестано, и свагдашњи шкргут зуба, и несустајуће уздисање пребивају. Онде је жалост многа и свагдашња. Авај мени! Авај мени! - вапије душа. - Ох, нема помоћи мени, и никога да ме избави! - Не може се речима дочарати та најкрајња тескоба жалосног стања у коме се обрела душа; језик одбија да искаже боле и страдања душа што се онде у заточењу обретоше. И нико од људи није кадар ни замислити тога и толикога трепета и ужаса, каогод што ниједна уста људска нису властна описати сав јад и тескобу душа заточених. Јаучу оне вазда и без престанка, али нико да им се смилује; вапију - и нико их не чује; ридају - но никога да их утеши, да им помоћ даде; преклињу и лелечу - но ко ће им милост и састрадање пружити! А онда - камо силне похвале овога света? Камо сујета и таштина? Камо укусна јестива и насладе сваковрсне? Камо изобиље и ситост? Камо маштарије и накане наше? Камо спокојство, камо мир? Куд ли се дедоше имања наша? Где ли је племенитост рода и порекла? Где лепота? Где телесна снага? Где чари женске, варљиве, пагубне? Где дрскост бестидна? Где одећа дивна? А нечиста и гнусна сласт од греха? О, где, где ли су они што се за мрском насладом мужеложништва повођаху? Где они што се мазаху и окруживаху миомирним уљима и мирисима? Где они што се весељаху са тимпанима и цитрама? Куд ли се сакри високоумље оних што без страха живљаху? Куд неста пристрашћеност према новцу и имовини и отврдлост срца што одатле исходи? Куд отиде нечовечна она гордост што се свију гнуша и подстиче на уважавање једино себе самога? А метежна и пустошна слава људска? И нечистота, и похота незасита? И величина, и господство? Где је цар? Где кнез? Где старешина? Где учитељи? Где они што се горђаху многим добрима својим, немајући састрадања према убогима и Бога презирући? Камо позоришта, представе и весеља? Камо исмевачи светиње, смешљивци, подсмешљиви и безбрижни? Камо одела мекана и постеље удобне? А раскошна здања и широка врата? Где ли су они што без бојазни проживеше век свој? Тада, кад угледају себе без свега овога, о, како ће се само ужаснути! И ужаснувши се, заридати! И смућење доживевши, задрхтати! Трепет ће их обузети и бол, као жену која рађа, и, ношени ковитлацем бурним, скршиће се! Ај, где је мудрост мудрих, где благоглагољивост беседника, где ученост ташта? "Посрћу и љуљају се као пијани; све мудрости њихове нестаје" (Пс. 107, 27). "Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека?" (1. Кор. 1, 20). Помислите стога, браћо моја, каквима би ваљало бити нама, нама што ћемо неизоставно положити рачун за сваки поступак наш, и велики и мали! За сваку празну реч чак ми имамо дати одговор Праведноме Судији (Мт. 12, 36). И с друге стране, каквима нам се ваља показати у томе часу како бисмо у Бога милост задобили да, када једни од других разлучени будемо, станемо с десне стране Цара Небескога? У коликој нам се мери ваља припремити за радост неизрециву - да зачујемо слаткогласни зов Цара над царевима упућен онима с десне стране престола Његова: "Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања свијета" (Мт. 25, 34)? Тада ћемо наследити добра "што их око не видје, и ухо не чу, и у срцу човјеку не дођоше, што их припреми Бог онима који Га љубе" (1. Кор. 2, 9); и тада нас више неће узнемиравати никаква жалост, никакав бол нити каква бојазан. И зато чешће на то помишљајмо! Старајмо се да замишљамо и бесконачне муке грешника, и стид који ће осећати пред лицем Праведнога Судије, када, доспевши на Страшни суд, не буду кадри ни речи изустити у одбрану своју. Какав ће их срам обузети када буду одвојени са леве стране Цара! Каква ће их тама прекрити када им Господ проговори у гневу Својем и јарошћу Својом збуни их (Пс. 2, 5), и када им рече: "Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим" (Мт. 25, 41). Јаох, јаох! Каква ће жалост и бол, каква тескоба, трепет и страх какав обузети дух њихов, када зачују страхотни глас свију сила небесних: "Вратиће се у пакао безбожници" (Пс. 9,17). Да силног ли ужаса! Какав ће се плач, и ридање, и вапај зачути из уста оних што их одводе на горко и вечито мучење! Како ће јецати, лелекати и патити! Ај, како је језиво то место где је ридање непрестано и шкргут зуба, које се тартаром назива, а кога се и сам ђаво страши! Грдна ли призора: геена са огњем што се не гаси, огњем што букти али не светли, и црв који не спава и све разједа! Леле и куку! Каква ли је тек тама на том месту у које никаква светлост никада не продире! И какви ли су - ох, жалости! - ти немилостиви и свирепи ангели постављени за истјазатеље на мукама, што срамоте болно и сурово туку! А они што су на мукама из све снаге вапију и ридају, али нема никога ко би их избавио; гласом својим ка Господу вичу, али их не чује ухо Његово. И тада такви дођу у познање ништавности свега житејског и земаљског, и огади им се све што овде држаху за добро и вредно, и насладе негдашње дођу им горче од жучи и свакога отрова. Ај, тешко грешницима! Гле, праведници стадоше с десне стране Оца, а ови се жалосте. Сада, докле грешници ридају, праведни се веселе; праведници у заклону Вишњега почивају, а грешници у муци и јаду. Тешко, тешко грешницима! Они осуду себи примају, а праведници, гле, славу и хвалу. Ох, јада! Докле се праведни сваким добром наслађују, дотле чемерни грешници у свакој оскудици пате! Да грдног ли стида! Докле се праведници чествују, дотле грешни унижење трпе! Праведници у светости благују, грешници у огњу не мирују. Праведници у слави пребивају, грешници у бешчашћу труну. Праведници се у свете обитељи настанише, грешници занавек изгнани бише. Праведници чују позив себи: "Ходите благословени Оца Мојега, наследите Царство које вам је приправљено од постања свијета", а грешници глас који говори: "Идите од Мене проклети у огањ вечни који је уготовљен ђаволу и ангелима његовим". Праведници у рају добрују, грешници се у огњу неугасивом злопате. Праведници ликују, грешници пак свезани испаштају. Из уста праведничких појање, из уста грешничких ридање. Праведници трисвету песму узносе, грешници троструко проклетство своје оплакују. Праведници се слаткопојем наслађују, грешници због своје несрећне погибли страдају. Праведници у недрима Авраамовим благују, грешници у врелим таласима Велијаровим испаштају. Праведници у спокојству, а грешници у неспокоју и смућењу пребивају. Праведници благодаћу орошавани, а грешници огњем паљени. Праведници се веселе, а грешници од силне туге сахну и суше се. Ето праведних у величанству, а грешних у трулежи. Праведници се већма узвишују, грешници се све дубље сурвавају. Праведнике светлост окружује, грешнике пак тама непрозирна. Праведници блаженством испуњени, а грешници сметени и утучени. Праведници се созерцавањем Бога наслађују, а грешнике пламен огњени пали. Праведници се сасудима изабраним показаше, грешници пак сасудима адовим. Праведници су попут злата жеженог, сребра очишћеног, камења драгог, многоценог, а грешници ништа друго нису до дрва, слама, сено којима се ватра потпаљује. Праведници су пшеница царска, а грешници кукољ погибли. Праведници - семе изабрано, а грешници - коров и храна огњу. Праведници су со божанствена, а грешници - задах и злосмрадије. Праведници - чисти храмови Божији, грешници - скврна обиталишта демона. Праведници у светлим одајама благују, грешници у безданој провалији тугују. Праведници у блиставој светлини, у светлости лучезарној, а грешници у мрчави непрозирној. Праведници са Ангелима, грешници са демонима саживују. Праведници у светлости, грешници у тмини. Праведници Светим Духом (Параклитом) тешени, грешници са демонима љутим злострадањем мучени. Праведници пред престолом Владичиним стоје, грешници пред мраком непрозирним. Праведници свагда на лик Христов погледају, а грешници су без престанка са обличјем ђавола суочени. Праведници се тајнама Божијим од Ангела поучавају, грешницима демони своје тајне откривају. Праведници молитве узносе, грешници плач и ридање непрестано. Праведници у вишњим насељима пребивају, грешници у низинама гмижу. Праведницима је место на небесима, а грешнима у бездану. Праведници у живот вечни достигоше, грешници у погибли смртној завршише. Праведници у руци Божијој добрују, а грешници са демонима саживују. Праведници у општењу са Богом пребивају, а грешници заједничарима сатане постадоше. Тешко грешнима, када их разлуче од праведника! Тешко грешнима, јер се дела њина на видело износе и помисли срца обзнањују! Тешко грешнима, јер лукаве намере њихове разобличене бивају, и плетива злих помисли што их испуњаваху одмотавају се и истражују, и мисли одмеравају! Тешко грешнима, јер су мрски Ангелима светим и гнусни пред лицем мученика Христових! Тешко грешницима, јер их из одаја изгоне! Јаох, какво тада кајање наступа! Јаох, какве туге, какве беде, јаох, какве буре што се тада подиже! Страшно је разлучен бити од светих, и још страшније разлучити се од Бога! О, какво је то бешчашће - по рукама и ногама свезан и у огањ бачен бити! Како је болно и како тужно у таму најкрајњу послан бити, да шкргут зуба испушташ и копниш у тешком и непрестаном злострадању. Како је језиво када се језик од пламена суши! И како невесело за кап воде кумити, и не добити је! О, чемерно је у огњу се мучити, вапијати и ридати, и помоћи не видети. Јер онде је честар непроходни и амбис бездани. Неће отуд сужањ главе извући, и неће изласка бити ономе ко је у заточеништву тамошњем; зидови су тамнични непробојни, и стражари љути и свирепи, и сам затвор без зрачка светлости; узе неразрешиве, окови се скинути не дају. Слуге адскога онога пламена дивље су и сурове; оруђа им за мучење страхотна; нокти чврсти и несаломиви; жиле волујске бритке и болне; катран ужарени мутан и прокључао; мучењу томе сметлиште је поприште; седишта до усијања загрејана; врелина неиздржљива, црв воњав и злосмрадан; за милост и опроштај не зна тај суд; судији је лицепријатије страно; нема заузимања за ослобађајућу пресуду; и лица су силника посрамљена: властела, гле, убога постаде, цареви осиромашише, мудраци разум изгубише, слаткоречиви беседници безгласним се показаше, богати у лудости ту престадоше. Не чују се притворне речи ласкаваца; све неистине и лажи лукаве обелодањене су; неправда се тврдица показала; воњ гуши среброљупце; скривена поквареност лицемера на видело је избила; гнојни чиреви што прекривају осуђене кривици су њиховој сразмерни, јер је све откривено и обзнањено. Тешко грешницима, јер су пред Богом нечисти, скврни и мрски! Душе њихове иловачом се начинише и оскврнише! Какво се заударање шири од тела њихових због блуда што починише, због незаситости блудничења и блудног преједања! О, колико су оскврнили и тела и душе своје, не очувавши светле одежде крштењске! Како су се ови несрећници за живота без стида и срама преједању и раскалашном пијанству одавали, сврх сваке мере пунећи утробу своју, за уздржање не знајући и не задовољавајући се неопходном мером задовољења потреба својих, јер су богатство своје на чулна задовољства расипали, попут свиња се у чулним сластима ваљајући, дане и године живота свога у нечистим помислима, злим намерама, празнословљу и певању разблудних песама проводећи! Како су у слепилу своме изменили срце своје, не примивши у ум чињеницу да су се са Христом сјединили и од ђавола одрекли! Колико су се од истинитог пута удаљили, у тами незнања ходећи, сновима се лености предајући и на дно се адово уривајући! Како су се од светлости врлина отуђили, греховну тмину узљубивши, да би греховним путем злобе ходили! О, како ли заборавише на долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, на безбројна и неиспитљива доброчинства Његова! И како су уопште могли да, већ благодаћу светога крштења очишћени и Духом Светим освештани, миром духовне радости украшени, ништавне, гнусне и ненасите сласти ради тако велике дарове потцене и духу се блуда и прељуботворства потчине? Тешко онима што синовство Богу оставише и сластима се овога света приволеше! Тешко онима што се мудрошћу овога света залудеше! Тешко онима што таму греховну узљубише! Тешко онима што се од светлости истине удаљују! Тешко онима што у мраку греха ходе! Тешко онима што светли дан Богопознања оставише! Тешко онима што се злехудом обичају смехотворства одају! Тешко онима што се украсима свакојаким ките да би душе људске у нечисте блудне насладе сурвавали! Уистину, претерано украшавање себе самога удица је ђаволова; а онима што за спасењем жуде и за њиме трагају тај је обичај мрзак. Тешко онима што једни на друге клевете изричу! Тешко доушницима и онима што раздоре и немире изазивају! Тешко кривоклетницима сластољубља ради! Тешко онима што заклетве своје газе! Тешко стомакоугодницима, којима је трбух бог (Фил. 3,19). Тешко пијанцима! Али благо ономе ко се у овоме животу унижава и смирује Бога ради; узвисиће га Свевишњи Бог, и Ангели прославити, и неће се на Суду наћи са леве стране престола Господњег! Блажен је муж што је у молитвама постојан, у постовима трпељив, у бдењима радостан, борећи се и сан одгонећи, вазда готов да ради славословљења Божијег колена преклони, да се у прса удара, да руке своје шири, очи ка небу управља, мисао уставља на Ономе што седи на престолу славе, што испитује бубреге и срца (Отк. 2, 23). Јер ће се такав вечним добрима насладити и пријатељем, братом, сином и наследником Божијим назвати; и лице ће његово засијати као сунце, у Дан судњи, у Царству небеском. Ко истину љуби, пријатељ Божији постаје, а ко је лажи вичан, са демонима другује. Коме је обмана мрска, проклетства се избавља. Ко искушења подноси, пред престолом Христовим исповедничке венце прима. Ко у неприликама роптањем и негодовањем, а у жалости унинијем и хулом даје одушка себи, пао је у преласт и таквоме нема уздања. Човека кротка, тиха, смиреноумна Бог хвали, Ангели славе и људи чествују. А човека гневљива, јаросна и жучна ненавиди Бог; такав се храни плодовима горчине бесовске, вином се змијске јарости опија и отров аспиде испија, од кога лека нема. Чисти срцем славу Божију созерцавају, а они што ум свој оскврнише и зло учинише лице ђавола гледају. Они што рђаве и штетне мисли противу ближњих имаху сами себе од удеоничарења у божанском одлучују. Онима што се миришљавим мастима мажу, лица своја белилом и руменилом прекривају и драгим се камењем украшавају не би ли уловили и преластили душе других жељама нечистим, похотама непотребним и угађањима сатанским, таквима у дан Суда међу људима благочастивима и вернима места бити неће, већ ће скупа са онима што заповести Божије презираху у злострадањима испаштати. Ко је са страшћу на туђе добро и лепоту погледао, рајске се красоте лишава. Они што се падовима туђим радују сами се у грех строваљују. Они што за туђим чезну губе и оно што је њима припадало и у пропаст одлазе. Гордељивци, ташти, човекоугодници са ђаволом осуђени бивају. Лицемери се са сатаном злопате. Они што тело своје преко мере и потребе питају, душу своју гладном остављају. Ко греши при пуној свести и без принуде, а затим се не каје, бива мучен са неверницима. Онима што говоре: "у младости нам је дозвољено грешити, а кајаћемо се у старости" ругају се демони и прелашћују их, јер такви греше свесно И слободном вољом, или пристају на грех, и не бивају удостојени покајања, већ их у младим годинама смрт покоси, као негда Амона цара јудејска, који прогневи Бога нечистим намерама и скврним мислима својим. Ускомешаше се у мудровањима својим они што веле: "сутра ћемо се већ покајати, а данас ћемо грех учинити", и помрачи се неразумно срце њихово; јер такви и данашњи дан упропастише оскврнивши и развративши тело своје, душу упрљавши и ум помрачивши, мисао замагливши и глас савести заглушивши, а да ни помислили нису да ће их можебити колико сутра изненадна смрт уграбити. Они што блудне падове своје не оплакују, и над грехом прељубочинства не ридају, и муке покајне због оскврњења мужеложништвом немају, и горко не ридају гнусобе малакије (рукоблуда) ради - нико међу њима није кадар кајати се искрено због пређашњих греха својих и будућих се клонити. Они што за изгубљеним благом душе своје не трагају, неће стећи ни оно што бива обраћено на спасење; они што не воде рачуна о нагомилавању губитака и штета својих, не само да добитка имати неће, већ ће и главу изгубити; они што се у благоразумности не труде и у молитвама не страже робови својих таштих и стидних помисли постају, и, већ заробљени будући, тога се злехудог обичаја и нехотице, мимо своје воље држе. Који су на богослужењу немарни, многога бивају лишени. Који са вољом и пажњом Свето Писмо не слушају, већ се сањивости и лености предају, са пет лудих девојака заточени биће изван одаја Небеског Женика. Они што занемарују пост као средство што одводи спасењу у стомакоугађање се заглибљују и бивају побеђивани гресима што противу њих блудном похотом војују. Они што нису одржали заповести Божије бивају рањени од демона и на пакао се огњени осуђују. Они што се од Цркве Божије и Светих Тајни удаљују, непријатељи Божији и другови демона постају. И јереси безбожних јеретика биће посрамљене, и род ће невернички пропасти попут војски јудејских, каогод што ће уста богоборних Јевреја замучати. А када седне на престо Свој Онај што срца и бубреге испитује, оштрије од свакога двосеклога мача, продирући све до раздеобе духа и тела, удова и мозга, и судећи свакој помисли и свакој мисли што из срца исходи - тада се неће очима твојим открити тек делић некаквог мноштва, но ће све бити обелодањено, све обзнањено. Тада се вук неће моћи скрити испод руна овчијега, нити ће спољашњи изглед поступака моћи прикрити унутарње помисли. Нема саздања које Саздатељу своме не би добро знано било, већ смо сви обнажени и до краја откривени пред очима Његовим. И стога, наоружајмо се заповестима Божијим противу плотских страсти; смиримо помисли горде; устанимо на борбу са ђаволом; озаримо мисао своју бодрошћу духовном (трезвењем); грешне жеље угушимо; постарајмо се да стекнемо свагдашњу готовост и љубав према молитви, ум трезвен, мисао бодру, савест чисту, уздржање непрестано, пошћење усрдно, љубав нелицемерну, чистоту непатворену, целомудрије нескврњено, смирење истинско. Потрудимо се задобити неућутно псалмопојање, читање без надимања, коленопреклоно стајање без гордости, мољење непресушно, живљење чисто, речи наших истинитост, странољубље усрдно, милостивост без оклевања, трпљење благоугодно. Зауставимо бујицу жучи своје, гнев искоренимо, удаљимо од себе униније, јарост одсецимо, тугу одбацимо, среброљубље згазимо, да се какогод смрти што васцели род људски коси не устрашимо, и пред упропаститељем душа не задрхтимо. Истинска је једино она смрт која душу од Бога удаљује, а не она што је од тела разлучује. Јер Бог је живот; и ко себе самога од Њега одваја, тај умире и нема смелости пред Богом, јер се од живота удаљио. Истинска смрт јесте смрт од ђавола. Отац смрти, ђаво, као добро наоружани бојовник чека да нападне на нас у дане Свете и да нас својој власти потчини,како би потом рекао: "Победих војнике Христове, женску им лепоту показавши; преластих слух њихов; погубих их гордошћу и стомакоугађањем; у похотама их заплех; пијанством их саблазних; одгурнувши их од Бога, стровалих их у бездан блудничења". Не дајмо демонима нечистим да нам се изругују; јер Бога Самога, себи Спаситеља, демонима погубитеља, имамо. Жртвено тело ово на себи носећи, нећемо смрти избећи, али се ни смутити нећемо, но се мужанствено дићи на борбу са демонима нечистим, све до победе. Будемо ли у срцу носили страх Божији, а сећање на смрт у души - нека демона, макар се и сви до једног противу нас оружали, неће нам моћи наудити, већ ће се попут овнова што у зид узалуд ударају показати; залуд сва упињања њина, пошто ће бедем душа наших стаменим и неразоривим наћи, јер ће с нама Господ Бог наш бити, Коме приличи слава, част и моћ навек века. Амин. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/SlovoOIshoduDuseSvetiKirilAleksandrijski.htm
×
×
  • Create New...