Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'духовном'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Долазак српског Патријарха у Црну Гору је за све нас, заиста, веома битан догађај који свједочи о јединству наше Цркве, који свједочи о томе да je континуитет, који Црква у Црној Гори има непрекидан од Светог Саве до данас. Долазак српског Патријарха, онога који стоји на челу наше Цркве као наследник Светог Саве, првог Архиепископа српског, је велики благослов за цијели вјерни народ, за нас свештенство и монаштво, а још је љепши и пунији кад знамо који је повод, и устоличење нашег Митрополита Јоаникија“, каже протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је упутио позив свим људима добре воље да се придруже овој радости и слављу у Подгорици, која ће, како је навео, бити главно сабиралиште поводом ових догађаја. За Никшићане и вјерни народ никшићког намјесништва организован је превоз аутобусима, који ће са Трга Шака Петровића у Никшићу, у суботу 4. септембра, кренути у 16 часова. Сви заинтересовани могу се пријавити на број телефона Саборне цркве Светог Василија Острошког: 040/ 214 – 820 или да лично дођу у Храм и упишу се на списак који, већ, постоји. „Позивамо све, ко може аутобусима или ко има своја кола, да заједно идемо, да се окупимо око Храма Христовог Васкрсења, да узмемо благослов од нашег Патријарха и новоизабраног Митрополита Јоаникија и свих оних архијереја који ће доћи на ову свечаност“, рекао је свештеник Слободан Јокић, упутивши пастирску поуку свима, а нарочито људима Цркве, да треба да слушају благослов наше Цркве, те да на дан устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, у Цетињском манастиру, нипошто не иду на Цетиње, већ да у својим парохијским црквама, молитвом са свештенством, допринесу да чин устоличења прође онако како Бог заповиједа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  2. Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4) Молитва Цркве је увек библијска она је изражена језиком, сликом и символима Светога Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, славословља и поклоњења. Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ црквене молитве и њен „природни језик". Имамо богослужбену употребу, такозваних утврђених псалама, које можемо назвати постојаним материјалом свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 103) - на вечерњи; шестопсалмије на Јутрењу (Пс. 3, 37, 62, 87, 102,142), и хвалитни псалми (Пс. 148, 149, 150); групе од по три псалма на Часовима. Целокупан свештени садржај Псалтира, раздељен на двадесет делова или Катизми, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста – свете Четрдесетнице, када се Псалтир испева (прочита) не једампут, него двапут сваке недеље. Према речима васељенског протопрезвитера Александра Шмемана: Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, покајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. Свети Амвросије Милански (Медиолански) је говорио: У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење. Када су браћа упитала великог и богоносног светитеља Јована Златоуста: да ли је добро оставити Псалтир, он рече: боље је да сунце остави пут свој, него оставити Псалтир. Јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати Псалтир. Све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као Псалтир. Овај уводни део који је садржан са светоотачким поукама о значају Псалтира, употпуниће речи Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, који вели: Kњига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама Библије. У њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва. Ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист. Она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души. Она изгони страсти из човековог срца. И при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено. Свети Дух зна да је тешко повести човечански род на пут врлине, јер он више воли нижа задовољства на кривом путу. Псалтир је зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом. Духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам на путу тог (бого)трагања. Прекрасна одлика псалмопојца Давида је његово целисходно стремљење ка Богу и ка заједници са Њим. Не заборавимо да је псалмопојац Давид био човек као и ми, са свим успонима и падовима, али човек који је увек био спреман да искорачи из свог егоизма и самодовољности, увек бивајући кадар да све мери правом и истинском мером – Божјом мером. Цар Давид није био лишен грехова, узнемирености која је својствена свим људима, страхова и разних животних борби, и свега онога што је и нама самима својствено. Управо у Псалмима сазнајемо како је он превазилазио сваку животну бригу - непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и суштинско преумљење и покајање. Вођени овом истином, читајући Псалтир, псалмопојећи Бога, ми заједно са овим великим псалмопојцем, без обзира на све наше греховне падове, недаће и тешкоће, узносимо своја срца ка Господу, знајући да нас Отац небески неће оставити, већ, као плод усрдних молитава светитеља који је сâм спознао и окусио све могуће тешкоће овоземаљског живота, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. Пред крај Јеванђеља по Матеју читамо о догађајима који су се збили на Голготи: А око деветога часа повика Исус говорећи: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46). Ове речи изговара Христос, управо из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). Према слободнијем тумачењу можемо рећи да Господ Исус Христос све нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо Псалтиру, те да у Псалмима проналазимо молитвене речи утехе. Читање Псалтира је истинско величање Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале. Поред хвалитних и благодарствених, имамо покајне Псалме. Као што видимо, Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосно славословље Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Често чујем од својих ученика средњошколаца, али и од браће и сестара које срећем у храму, који кажу како су Псалми неразумљиви. Језиком ове болне и несретне ситуације у којој се налази цео свет, одговор на речи да су Псалми неразумљиви, могао бих да формулишем на следећи начин: Ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Дакле, уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао свега, па и читања Псалтира, постаје јасан по мери нашег духовног узраста и духовног искуства. Псалтир је велика ризница. Он нам дарује духовну бодрост, ослобађа нас од надолазећих искушења, помаже нам да свагда постојано и храбро ходимо стазом правом, оном стазом која води у радост вечнога живота. Господ је благословио наш народ великим молитвеницима и светилницима, служитељима Његовим који су Га целим својим бићем прослављали и величали, а нама били и остали наставници (учитељи, васпитачи) пута који води у живот вечни. Један од тих прекрасних и миомирисних изданака је Свети и богоносни отац наш Василије, чудотворац Острошки и Тврдошки, највећи сведок љубави Божје и силе Васкрсења. Он је као архимандрит 1637. године походио Свету Гору и тамо се по благослову светог патријарха Пајсија Јањевца задржао годину дана. Његов боравак у врту Пресвете Богородице и расаднику монаштва, према сведочанству из његовог чудесног житија, он је као права духовна пчела ишао од манастира до манастира, учећи се молитви и стасавајући уз Псалтир. По повратку са Свете Горе изабран је за митрополита и у Пећи хиротонисан, а његово архијерејство је протекло и непрестаном служењу Богу и роду, са Исусовом молитвом на уснама и поукама и порукама Псалтира у срцу. Овај прекрасни пример је нама духовни путоказ, да као Светосавски и Световасилијевски народ све меримо једином правом мером, никада не заборављајући да је Псалтир сличан тонском дијапазону који даје прецизан тон нашем духовном животу. Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8). Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 42-44) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Четврте недеље по Васкрсу, која се назива и Раслабљеног, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Св. Апостола Петра и Павла у Топчидеру. Звучни запис беседе Поучавајући верни народ и свештенство о прочитаном зачалу Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије је указао да нам Црква у данашњој недељи открива још једну димензију личног односа са Господом Христом. Чули смо из Јеванђеља о једној драматичној сцени која се десила у бањи Витезди напоменуо је Патријарх Порфирије додајући да у њој видимо две димензије. „Ако је неко тридесет година болестан и тражи помоћ, а нема нико да му помогне, биће да је и сам томе допринео. Независно од разлога због којих је доспео у болест“, рекао је Патријарх Порфирије додавши: „Колико људи око себе имамо који имају неке немоћи, имају неки проблем, али им се не може помоћи?“ „Заправо они су такви у односу на себе, али и све око себе, да људе одгоне од себе,“ указао је Патријарх Порфирије позивајући се на речи блажене успомене Патријарха Павла: ,Бог ће помоћи ако има коме.ʼ Често и ми се нађемо у ситуацији констатујући да нам ни од куда нема помоћи, да су нас сви презрели, да нас сви одбацују. А може бити да ако и има оних који са нама саосећају, који хоће да нам помогну, да нам изађу у сусрет да немају коме. Да смо ми до те мере испуњени егоизмом, гневом, осуђивањем, свим другим страстима, које нису ништа друго до мрак навучен на очи наше душе и навучен на наш ум до те мере постајемо апсолутно и потпуно слепи да не видимо зрак светлости који несумњиво увек постоји. И засигурно постоје и људи у нашој околини, понекад можда и незнани, који у најмању руку имају саосећања са нама“. Поред овог аспекта данашње Јеванђељске приче, постоји и онај други аспект који је заправо и главни у целој причи, појаснио је Патријарх Порфирије истичући да је главна тема данашње приче се састоји у још једној димензији да би благодат Божија била активна и видљива у нашим животима. Суштина данашње приче се види у Господњем питању, које је у најмању руку непристојно: „Да ли хоћеш здрав да будеш?“. Тим речима Господ иде много даље од обичног разговора, рекао је Патријарх Порфирије додајући: „Он хоће да пробуди оно што је важно у души тог болесног човека, као што хоће да пробуди у души сваког од нас, оно што је важно и неопходно, да и сами учествујемо у своме оздрављењу и исцељењу у крајњој линији у своме духовном расту“. Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји Стеван Стевановић и Милан Цветић, јереј Владимир Марковић, јеромонах Сава (Бундало), ђакони Радомир Врућинић и Ненад Идризовић и чтечеви Андреј Јелић, Павле Јовановић, Симеон и Василије Ковачевић. Извор: Радио Слово љубве
  4. Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски. Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије. Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности. Манастирска ракија изоштрава чула Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу. Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу. "Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије. Пет епископа и патријарх – из Ковиља Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела. "Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир. Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља. "Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали". Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије: "Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех. Мисија лечења од болести зависности Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу. До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника. "Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава. У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује. Производе хлеб, свеће, мед, сир… Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара. Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру. И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије. "Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки. У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих". Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије. Извор: Спутњик
  5. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  6. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  7. Четрдесетодневна воштаница духовном оцу Митрополиту Амфилохију цетињских првјенаца Архимандрита Јефрема (Дабановића) и монаха Павла (Кондића). Звучни запис разговора Стањевићки игуман Јефрем (Дабановић): “Митрополитове очи, које су плијениле, биле су прави духовни скенер“ Монах др Павле (Кондић): “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне АмерикеХвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“ Игуман манастира Свете Тројице- Стањевићи Архимандрит Јефрем (Дабановић) и стањевићки сабрат монах др Павле (Кондић) сабрани поред гроба свог духовног родитеља блаженопочившег Митрополита Амфилохија у крипти подгоричког Саборног храма, подијели су са слушаоцима Радија “Светигора“ своја сјећања на живот поред духовног горостаса какав је био наш Митрополит. Отац Јефрем и отац Павле, једни су од првих генерација цетињских монаха, којом је почела духовна и материјална обнова у Црној Гори по доласку Митрополита Амфилохија на Трон Цетињских Митрополита прије равно тридесет година. Отац Јефрем је као ђак прве генерације обновљене Цетињске Богословије дошао 1992. године у Цетињски манастир, а већ 1993. године било је прво монашење на Цетињу, када је замонашен први Митрополитов духовни рукокосад у Црној Гори. Имена четворице јеванђелиста понијели су те 1992. године на свом монашењу монаси: Јован (садашњи Владика Пакрачко-славонски“, Лука, Марко и Матеј. Говорећи о свом личном односу који је грађен пуних тридесет година са Митрополитом Амфилохијем, Архимандрит Јефрем се сјећа почетака и своје, прве генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског која се те 1992. године окупила под сводове Цетињског манастира и духовну заштиту Ћивота Светог Петра Цетињског, Руке Светог Јована Крститеља и Часног Крста Господњег. “То прво окупљање дванаест ђака, као дванаест апостола, у трпезарији Цетињског манастира, гдје су нас дочекали Митрополит Амфилохије и Митрополит Данило (Дајковић), памтићу док сам жив. Било нас је и из Црне Горе, Србије, Аустралије и са свих страна, сабраних са благословом Митрополита Амфилохија који је ни из чега почео да обнавља Богословију уз помоћ њеног Ректора блаженопочившег оца Момчила Кривокапића, тадашњег професора и главног васпитача јеромонаха Јоаникија (Мићовића), Владике Јована (Пурић) и свештеника Драгана Станишића и Радомира Никчевића“- сјећа се отац Јефрем којег пут потом одводи на одслужење војног рока у оно тешко ратно вријеме. “По повратку са одслужења војног рока у јануару 1994. године враћам се, али овог пута као искушеник, у Цетињки манастир“- каже отац Јефрем. Он додаје да су му се, када је први пут видио монашки лик Митрополита Амфилохија, који је понио са Свете Горе отвориле духовне очи. “Имао сам велики благослов да духовно узрастам уз таквом духовног горостаса који је био мој духовни родитељ и мој отац. Угледајући се на његов монашки лик одлучио сам да послужим Ћивоту Светог Петра Цетињског и самом Митрополиту Амфилохију“- каже отац Јефрем. Оним ријечима Светог апостола Павла: Свима је био све , отац Павле (Кондић) додаје да је њему Митрополит Амфилохије био много више него све. “Kao дијете сам долазио код њега у Патријаршију. Још 1977. године почиње наше вишеслојно духовно општење, дан за даном, све до Митрополитовог упокојења. Као најдрагоцјеније духовно памтим наша ходочашћа код Светог Аве Јустина. Мој последњи сусрет са њим био је скоро пред његово упокојење, на покладе 1979. године. Кад се сјетим тог сусрета још увијек осјећам да ми бриди образ од Авиног грубог сукненог прслука, који ме као малог дјечака тада чврсто загрлио“- каже отац Павле. Архимандрит Јефрем се сјећа да је са Митрополитом на тему монаштва разговарао први пут јануара 1994. године. “Никада нећу заборавити његове очи, испод густих обрва, које су плијениле. Што сам их више гледао постајале су све дубље и дубље. Биле су прави духовни скенер“- каже Стањевићки Игуман. Отац Јефрем се сјећа да су у то вријеме имали великих потешкоћа на Цетињу, док су гледали кордоне специјалаца на Петровдан и онај тај бијес, псовке и каменице упућене Цетињској Светињи и нашем Митрополиту. А сјећа се и свог доласка, тог јануара 1994. године када је стигао пред Цетињску Светињу, пробијајући се кроз дубоки снијег. “Пробијајући се кроз снијег до појаса, стигао сам пред Цетињски манастир у вријеме ручка. А одмах после ручка Митрополит је благословио да мало очистимо снијег. Заједно са нама и он је чистио, упазнајући, успут, и мене са братијом и говорећи ми у коју ћу келију бити смјештен. Одједном сам схватио да сам дошао у дом оца својега. Преда мном је био мој духовни родитељ, који ме је топло и са пуно љубави дочекао, Отац који је и отац и мајка, и духовник и савјетник. Управо ти темељи и та духовна веза, коју сам тада успоставио сам њим, одржава ме и, ако Бог да, одржаће ме и у овом али и у оном, вјечном животу. Наш отац Амфилохије нас је учио да се радујемо сваком дану и тренутку, оној љепоти цетињског поља, желећи да од нас извуче онај максимум радости и задовољства и свега онога што нас монахе чини радоснима“- каже отац Јефрем горећеи о обнови монаштва које је, што би се рекло, почело ,,на голој ледини“ у нашој Митрополији. Игуман Јефрем се сјећа да је био најмлађи сабрат Цетињског маанстира и да га је због тога Митрополит звао ,,ђаче“ да би му, након што је прву генерацију цетињских богослова одвео у Свету земљу и Јерусалим, надимак промијенио у ,,јерусалимско ђаче“. Отац Јефрем и отац Павле сјетили су се и Митрополитовог великог труда у обнови и градитељству по којој ће Митрополит остати упамћен у историји у чему су га, добрим дијелом, и они пратили. Mitropolit I Pavle Kondic 2“Пратили смо нон-стоп Митроополита који је обилазио свако село и засеок у Црној Гори, богослужећи у запуштеним и порушеним храмовима, у оно вријеме духовне пустоши, посебно на сјеверу Црне Горе. Богу хвала у народу је било запретеног огња који је Митрополит Амфилохије најбоље умио да разгори у народу жељном истине Божије, који је са радошћу дочекивао свог духовног оца и Архипастира“- каже отац Јефрем сјећајући се да су Митрополит Амфилохије и њих четворица који би га пратили на Литургију, са Цетиња кретали око четири сата ујутру. “Нас четири или пет је ишло са Митрополитом. Када би стигли, на примјер на сјевер, Митрополит би служио Литургију а онда би свакоме посветио пажњу и одлазио да благослови сваки дом у који су нас позивали. То би, често, трајало и до поноћи. Ако смо на примјер првог дана били у Плаву или Гусињу, гдје би Митрополит остао са народом понекад и поноћи, већ ујутру би силазили до Жабљака, гдје би опет остајали до поноћи, а већ сјутрадан раном зором ишли би у Херцег Нови. Били смо преморени, ,,имали смо слике али не и тона“, никако не успијевајући да пратимо тај духовни вулкан Митрополита Амфилохија. Зато би нас, кад би силазили са сјевера, на мјесту гдје се сад на Цетињу налази кружни ток, чекала друга екипа која би пратила Митрополита, док би он само настављао даље, никада не показујући знаке умора“- каже отац Јефрем. Отац Павле додаје да их је Митрополит посебно учио гостопримству и замјерао им ако пропусте да неког домаћински дочекају говорећи: ,,Дјецо ви не знате шта значи бити странац и странствовати. Зато увијек дочекајте странца топло и са љубављу“. Он се сјећа да је једно Митрополит био као млади професор Факултета а друго када је дошао у Црну Гору, гдје га је грубост овог поднебља очврснула тако да га заиста није било лако пратити. “Имао је огромну духовну снагу личности. У Митрополиту Амфилохију смо видјели оца и човјека који је свим својим бићем предан Богу и хтјели или не, подсвјесно, ишли смо за њим ,,у гори и у воду“. Пратили смо га и до првих линија фронта и 1999. године на Косову али и прије и после тога“- сјећа се отац Павле свог духовног родитеља. Манах Павле каже да је Митрополит био један од њих учећи их све на свом примјеру. “Знао је да помаже у кухињи, а затицали смо га и како пере судове. Онда наиђе неко и каже: ,,А не Владико Ви то да радите“, а он са осмјехом одговори: ,,Ти да си хтио опрао би до сад, пусти ме да завршим“- сјећа се отац Павле издвајајући као најљепши период њиховог цетињског духовног стасавања вријеме када је садашњи Владика Јоаникије био Игуман манастира а у исто вријеме и Ректор Богословије. Отац Јефрем додаје да је Митрополит цетињске монахе и када су прали суђе, или чистили снијег, радили у винограду или било шта друго, учио саборном труду и творењу Исусове молитве. “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне Америке. Сваки тренутак његовог живота може да иде у ,,Добротољубље“ и нашу монашку класичну литературу јер је сваки његов чин, ријеч и дјело било утемељено на истини и правди Божијој. Био велики благослов а нама али и овим потоњим генерацијама које остају иза нас био је велики благослови стасавати уз Митрополита Амфилохија. Хвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“- каже отац Павле Кондић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  8. Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, духовни син блаженопочившег Епископа ваљевског г. Милутина, каже за свог духовног родитеља да је у потпуности владао собом, што је приметно код веома малог броја људи. „Имао је меру, контролу над собом и над својим прохтевима“, истакао је Владика Силуан, приметивши да почивши Епископ Милутин није имао у себи лукавства, ни злобе. „Имао је ведрину у најтежим тренуцима, зрачио је Васкршњом радошћу“, додаје архијереј са Петог континента који се слаже да је уснуће Епископа Милутина ненадокнадиво за Епархију ваљевску. „Одлазак Владике Милутина је тектонски потрес за све нас. Велика туга и велико бреме. Али његов одлазак је и отрежњење. Позив да дубље сагледамо свој живот. Да се запитамо где смо“, истакао је Владика Силуан, те закључио да Епископа Милутина нисмо изгубили, него смо га добили на другачији, приснији начин – у Небеској Србији. Извор: Радио Источник
  9. Преносимо у целини - Погребно слово које је Епископ Силуан упутио своме духовном родитељу, новопрестављеном Епископу Милутину, објављено на интернет страници Митрополије аустралијско-новозеландске. Ваша Светости, уважена браћо архиејeреји, ожалошћени Саборе Светосавске нам Цркве, ожалошћено и осиротело свештенство, монаштво и благочестиви верни народе Божји богомспасаване Епархије ваљевске, ожалошћена породице Кнежевић, сродници, пријатељи и духовна децо, Налазећи се мислено поред ћивота драгог нам духовног оца и брата, ронећи топле суза са свима вама, Црквом Божијом сабраном у ове великопосне дане у Саборном храму Васкрсења Христовог, храму – сведоку коначне победе живота над смрћу, вечношћу над пролазношћу, смисла над бесмислом; у храму који данас прима у своја њедра изморено и намучено тело палог ратника Цркве Христове, нашег вољеног и драгог оца, брата и искреног пријатеља, Епископа ваљевског Милутина, као семе које треба да се преда земљи да би проклијало васкрсењем; опраштајући се са њим, осећамо чудесну морфозу која се одиграва у нама, како нашу велику бол, тугу и жалост полако замењује осећај „радосне туге“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да познајемо и живимо са човеком Божјим, сведоком живе вере у Васкрслог Христа. Није случајно што је наш драги Владика отпутовао у сусрет Господу на дан Светог Алексеја Човека Божијег, јер је и сам Владика Милутин био човек Божији, тајна многима, која је након његовог упокојења јасније проговорила, и која тек има да се пројави. Данас се присећамо јеванђелске приче о одласку женика, после чијег одласка наступа време поста. Док је био са нама наш добри Владика, био нам је велики ослонац, утеха, подршка, стуб на који смо могли да се ослонимо и да се иза њега сакријемо од навале бурних ветрова који су наилазили. Био нам је радост, сунце које нас окриљује, те нисмо осетили пост, пост без родитељског ослонца. Док је наш вољени отац био међ’ нама, сви смо осећали његово топло очинско окриље, молитвену подршку, бригу и заштиту. Сада када нам одлази, као што то обично бива, осећамо заправо колико је његово присуство међу нама, Цркви Христовој, било драгоцени дар Божији којега нисмо до краја могли бити свесни. Као архијереј Цркве Христове, Владика Милутин је живео скроман и једноставан живот. Није гледао да буде примећен, да се истиче пред светом. Није сабирао себи благо на земљи, већ је умножавао, поред осталих врлина, и врлину милосрђа, гледајући да помогне свима потребитима. У исто време, био је и прави српски домаћин, дочекујући све са пуно љубави, увек зрачећи радошћу Васкрсења Христовог. Владика Милутин је као ретко ко спојио богољубље и човекољубље у савршену синтезу. Поред љубави коју је имао за све људе око себе, Владика је волео и Божију творевину. То се могло приметити у његовом односу са својим птицама, а и цвећем. Говорио је да се цвеће и биљке радују када бринемо о њима, а дивио се и све дубље понирао у тајну односа животињског света и човека. Тврдио је да животиње осећају љубав човекову према њима, да се радују човеку, а то је говорио из свога личног опита што могу да потврде особито они који су имали благослов да живе и раде поред њега. Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа, коју је пре свега понео из свога дома од родитеља, блажене успомене, оца Милорада и мајке Цвете, чланова Светониколајевског богомољачког покрета, а затим, узрастајући и усавршавајући се у њој уз опитно руководство свога духовног оца, игумана и старца Теофила. Владика Милутин је био дубоко замишљен над тајном смрти, и све трагичности њене по икону Божију човека, над страхотом рањености човекове природе. У исто време, Владика је јасно и уверено закључивао ове разговоре речима „да је једино у Богочовеку Христу решена ова тајна, дат одговор и излаз“. Настављао би светојустиновски, Христос је једина логика, једини излаз у страхоти безизлаза који окружује наш пали свет и човека. Као члан Сабора Светосавске нам Цркве веома потресно је доживљавао искушења која су се надвијала над Црквом и друштвом, залазећи дубоко у клет својега срца, молећи се Господу да помогне Својој Цркви у времену великих испита. Носећи име великог српског неимара, Св. Краља Милутина, Владика Милутин је Божјим провиђењем уједно и био обдарен даром градитељства, остављајући за собом изобилне плодове истог, како у свом матичном манастиру Каони, тако и на Петом континенту где је Епископствовао у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, као и у својој Епархији ваљевској где је свој највећи печат оставио. Претрпео је, као и многи други Божји људи, велике ударце и ране, доживео губитке многих вољених, али је све превазилазио вером у поновни сусрет са њима у Царству Богочовека Христа. Његове беседе су биле извор утехе и инспирације за многе. Говорећи од срца, многа срца је загревао и храбрио, а рецепција истих се одражавала и у томе што су често његове беседе испраћене сузама од стране верних. Драги оци, преподобни монаси, благочестиви верни народе богомспасаване Епархије ваљевске, драги Ваљевци… Опраштајући се данас са сузама од свога Архипастира који је Крст свога апостолског служења верно носио међ нама до самога краја, завршавајући своју овоземаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану коју му нанесмо свесно или несвесно, речју или делом, његовом очинском срцу и голубијој души. Опрости драги Владикo и оче! У својој приступној беседи приликом своје хиротоније 2003. године, у саборном храму Светога Архистратига Михаила у Београду, Владика Милутин, духом назирући предстојећи подвиг ношења Крста свога архијерејског служења, нимало случајно се позвао на пример свештеномученичког страдања Светог Игњатија Богоносца, изустивши следеће: „Окован у ланце и праћен војницима на путу за Рим, обраћа се (Свети Игњатије) Римљанима и каже: Ја сам Божија пшеница, па нека ме измељу зуби зверова, те да постанем чисти хлеб Божији. Нека они постану гроб мога тела, како не бих после смрти никоме био на терету. Тада ћу бити прави ученик Исуса Христа (Рим, 4)“. Након овога Епископ Милутин закључује: „Иако немам овакве духовне снаге и моћи, овакве молитвене ревности, свестан својих немоћи, уздам се у Господа, јер се сила Његова у немоћи пројављује. Зато имам веру да ће ми Он дати вере, наде и љубави да на овом тешком путу заслужим живот вечни“. Тежак је био и трновит пут нашег вољеног и драгог брата и оца Епископа Милутина. Након веома свечане службе и надахнуте беседе у другу недељу Часног поста, охрабривши и поучивши свој верни народ, Владика је налик на Светог Игњатија пошао својим путем за Рим, где су га чељусти болести притисле и млеле као пшеницу, примивши добровољно мучеништво на које је био позван, постао је чисти хлеб и принос Господу своме, коме је до краја верно служио, и Коме је данас отишао у вечни загрљај. И ето, драги у Христу, испунио је и други део молитве Светог Игњатија, да не буде никоме на терету. Данас он, као и током целог свог живота, ненаметљиво и тихо одлази своме Господу и Женику, коме је са 14. година посветио читав свој живот. Драги ми Владико, драги ми оче и брате, опрости што нисам могао физички да будем са тобом у тренуцима твога страдања, а и сада када на свој вечни починак одлазиш, опет сам спречен, али се молим Христу да ћу се удостојити сусрета поново са тобом у незалазном дану Царства Небеског. Опрости и помени! Немој нас оставити сироте, грли нас и љуби, молећи се заједно са Небеском Србијом за спас нашега рода, за брод Светосавске нам Цркве. Поздрави нам горостасног Николаја Српског и громогласног Пророка Јустина Ћелијског просећи за нас њихове свете молитве. Поздрави нам и Светога Нектарија Егинског, твога сапатника, којега си много заволео и храм му подигао као треће велико духовно лечилиште града Ваљева! Ниси дочекао његово освећење, али то је опет још један додатни венац који си понео, додатни бисер у круни смирења и трпљења којом те је Господ овенчао. Поздрављам те у име свога свештенства, монаштва и верног народа са Петог континента коме си верно апостолствовао. Умом и срцем целивајући твоју свету и измучену десницу, неизмерно ти захвалан и увек дужан, твој духовни син и најмањи међу браћом архијерејима, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  10. Патријарх Данило је на празник Благовести (по новом кал.) одслужио Божанску литургију у капели Светог Ђорђа своје патријаршијске резиденције у Букурешту. После проповеди Патријарх је одслужио Акатист Пресветој Богородици и прочитао посебну молитву . „Ова молитва је веома корисна, нарочито у овом времену када се сви суочавају са пандемијом, овом пошашћу, тим невидљивим непријатељем који жање људске животе и изазива страх код свих људи широм света“, рекао је 25. марта Румунски патријарх. Блажењејши је истакао да се ових дана и месеци треба више молити Пресветој Дјеви Мариј да нас заштити, „јер има мајчинско срце“. „Она је заштитница деце, родитеља, сестара и монаха и монахиња у манастирима. Она је заштитница сиромашних, болесних, тужних, ожалошћених. (...) Она је смирена љубав за оне које нико више не воли, за оне који су заборављени, маргинализовани, сами, напуштени.“ „Мајка Божја може нам бити од велике помоћи ако је замолимо за подршку посебно у ово време искушења, јер има мајчинско срце. Има милосрдну и саосећајну љубав према свим људима. Она је хитра помоћница. Она је од велике помоћи када тражимо Њену помоћ чврстом вером и смиравањем.“ На крају се румунски патријарх Данило у молитвама сетио свих који су заражени новим вирусом корона: „Помолимо се Мајци Божјој да оснажи све који су у болести, да умудри све онима који нису болесни да избегнуту болест, да помогне свим лекарима и свем медицинском особљу које се брине о болеснима, да помогне свима онима који чине дела милосрђа помажући старим, сиромашним, усамљеним и онима који бодре друге.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. У 1265. броју "Православља" новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. *Помаже Бог! Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању? Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада. *Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Колико је важно да умножавамо дарове? Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама. *Када сте почели професионално да се бавите етно музиком? Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос. *Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум? Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“. Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража. *Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили? Као што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева. *У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Како је настала ова песма? Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у. *Које бисте још песме посебно истакли? Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“. *Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком? Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег. *Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји. Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Касијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“ *Какви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум? Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Ковачевића у Београду. Када ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у. *Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву. * Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним! Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа! Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1265, 1. децембар 2019) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме. Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу. Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света. Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге. Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  13. Митрополит белгијски и егзарх за Холандију и Луксембург Атинагора, као и свештенство и епархиоти, радо је примио вест да ће преподобни старец Софроније Сахаров бити прибројан Сабору светих. На препоруку Комисије за канонизацију, Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије, на заседању 27. новембра 2019. године, унео је у диптих светих Православне Цркве архимандрита Софронија Сахарова, игумана ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу. Митрополит Атенагора је пратио Светог Софронија од своје младости када је свештеник поч. Игњатије Пекстад, парох при цркви Светог апостола Андреја у Генту, повео њега са породицом и другим парохијанима на поклоничко путовање у Есекс. Старац Софроније је одржавао лепе односе са овом парохијом у Генту, а први пут ју је посетио на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста у септембру 1980. кад је одслужио Литургију и одржао проповед, што иначе није уобичавао ван свог манастира. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. У суботу, 23. новембра 2019. године, када Црква прославља свете апостоле Олимпа, Ераста и Родиона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Дрену, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, јереј Милош Ћирић, гост из беличког намесништва, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора “Свети Димитрије” из Лазаревца. Окупљене вернике Владика Јован је очински упутио да је највећи дар који је Бог даровао човеку могућност сједињења са Богом. „Сваки наш долазак на Литургију треба да буде пропраћен нашом духовном припремом и жељом да се сјединимо са Господом Исусом Христом. Ово је могуће само ако човек има веру у свом срцу. Човек се не може назвати хришћанином ако није литургијски човек. Литургија је предокушај Царства Божијег и као таква Литургија траје и по завршетку службе. Сваки хришћанин у себи носи Литургију и живи литургијски. А живети литургијски значи живети у Светој Тројици и осетити мир Божији у себи. Ово је могуће само ако се човек у потпуности преда Богу и Литургији”, рекао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  15. Ми, људи савремене епохе, не смемо да се заносимо илузијама: криза коју преживљавамо није само политичка или привредна криза; њена суштина има духовну природу, њени корени налазе се у самој дубини нашег постојања; она нас ставља пред последња питања и води нас у област светог. Ми немамо ни права ни основа да наш крах приказујемо као „невину“ и „безопасну“ случајност. Ми морамо пронаћи у себи одважност и морамо изоштрити поглед како бисмо ствари видели онаквима какве оне заиста јесу; морамо у себи наћи вољу како бисмо изрекли сву истину и кренули новим путевима. Треба да се ослободимо свакодневних ситница и да се навикнемо да гледамо у даљ: куда иде, куда клизи савремени свет? шта нас чека? шта нам је чинити како бисмо предупредили најгоре и изградили нов, прелепи живот?… Али постоји закон по којем се будућност открива само ономе ко гледа из дубине. Стога је нама неопходно истинско продубљивање духа; ми се, пре свега, морамо усредсредити и ући у живу дубину нашег властитог бића, у „супстанцију“ наше човечности, или, као што би рекао Аристотел, у „ентелехију“ нашег духа, у ону свету сферу чију нам је благодатност и божанственост објавио Син Божији, Исус Христос. Свуда, у целом свету мора постепено да отпочне духовно преиспитивање наших душевних актова и наших предметних садржаја: у појединцима, у малим кружоцима, у религиозним заједницама, у философским друштвима и у културним покретима; људи ће се усредсређивати на последње, свете изворе свога живота; они ће сазрцавати живот свога срца и судиће о њему – какво оно треба да буде, каквим се оно показало у стварности и шта му још недостаје… Што озбиљније, што одговорније, што дубље, што искреније буде ово преиспитивање, тим боље. Јер несреће и невоље нашег времена су велике, и опасност ће бити могуће савладати тек ако буде захваћена последња дубина људске душе, ако човечанство поново прокрчи себи пут ка Богу. Овде уопште није ствар само у „поновном моралном наоружавању“, у тим сиромашним и усиљеним речима које означавају нову и јефтину моду и у најбољем случају обезбеђују учвршћену закулисну дисциплину. Човечанству је потребно обнављање духа и оплемењивање инстинкта, враћање јеванђелској вери, а нису му потребне „чисте рукавице“ које обећава антихрист. Обнова која нам предстоји мора да чини целу епоху у историји. Јер стари путеви су истрошени и пређашња структура акта, који је стварао културу, довела нас је до ужасних, чудовишних манифестација унутарње окрутности и спољашње технике. И ближи се време када ћемо сви размишљати само о унутарњој обнови и тражити Божју помоћ и спасење. Стога је наше време време преокрета. Никада још негативне снаге људског бића нису иступале с таквом дрскошћу, тако самоуверено, с таквом самосвешћу; никада још оне нису чиниле такве провокативне покушаје да преузму власт над светом; никада још човек није располагао таквим техничким могућностима; никада још није владао таквим разорним средствима… На помолу је прелом; можда се он већ дешава. Пређашња равнотежа је изгубљена. И оној најгорој опасности, која нам прети, можемо се супротставити само под условом да извршимо унутарњу обнову… И прве знаке започете обнове препознаћемо у оном својеврсном зрачењу које ће потицати од обновљених људи, у зрацима живе доброте, срдачног сазрцавања, савести и мужевно-спокојне вере. Јер не може се долазити у додир с овим последњим сферама људски-божанствене дубине, ако се претходно у свом инстинкту не пробуди жива духовност и не оживи у себи хришћанско срце са свом његовом чудесном енергијом и проницљивошћу. А живо срце шаље у свет своје зраке; и ови зраци, који из њега исходе, нису само људски већ су и божанствено-духоносни… Све чешће се чују гласови који тврде да се човечанство може спасити само путем „Новог откривења“… Као да је дато нам Христово откривење „исцрпљено“ или „иживљено“; као да је човечанство већ прошло Његове путеве – путеве богосиновства, захвалности, сазрцања срца и живе доброте – и они га нису довели ни до чега… Као да савремена криза није наша криза, већ криза Господа Бога зато што нам је Он открио „премало“ или „предавно“ и сада треба да пожури и надокнади пропуштено. А, у ствари, то ми нисмо умели да прихватимо Откривење које нам је дато и да почнемо да живимо по њему на прави начин… Зраци божанског Откривења нису нам били ускраћени. Они нам светле и сада, као што су нам светлели и на почетку; и ми имамо задатак да на прави начин примимо ове зраке и почнемо да живимо од њих. Ми треба да нађемо религиозни акт верне структуре, који ће нам допустити да то извршимо тако да ти зраци не светле само нама него да се излучују кроз нас и из нас, из нашег сазрцања срца, сједињујући нас са другим људима, осветљавајући нам блиску и далеку будућност и усмеравајући наш земаљски живот. Савремени човек мора да увиди и да се увери да његова судбина зависи од онога шта он сам излучује у свет, и то у свим сферама живота. Он мора да се увери у то да се ради о његовом душевном очишћењу, о оживљавању и стваралачким патњама његовог срца. Зато што је занемарено и замрло срце немоћно и слепо. И кад се он обраћа животу, оно не може да унесе у њега ништа добро. Људска култура може бити обновљена само живим, зрачећим срцем пошто се једино у њему зачињу нове стваралачке идеје, једино је њему доступна очигледност. Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 321–323. Превод: Радослав Божић Извор: Теологија.нет
  16. Његово блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски Г. Јован гостовао на таласима радија Светигоре поводом 20 година своје архијерејске службе. Са Владиком Јованом разговарали смо о његовом животном, монашком и архијерејском путу, прогону од стране македонских власти и другим актуелним темама. Звучни запис разговора ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  17. Прво предавање је одржано 22. априла 2018. године у Историјском музеју града Бафала у савeзној држави Њујорк. Поред Музеја, организатори су били Тесла фестивал из Бафала и парохија храма Светог архиђакона и првомученика Стефана из Лакаване. Посећеност предавању је била неочекивано велика - скупу је присуствовало преко две стотине људи. Највећи број посетилаца били су Американци који нису православни, а који веома поштују лик и дело Николе Тесле. Због редова испред Музеја предавање је морало да почне нешто касније, да би сви посетиоци могли да купе карту и добију место. На почетку догађаја присутне су поздравили Меган Мекнил (Megan McNeill), програмски координатор Историјског музеја, и Мартин МекГи (Martin McGee), оснивач Тесла фестивала. Одмах потом је приказан модел Николе Тесле, дело вајара Лерија Грифиса (Larry Griffis). Идеја је да Никола Тесла у Бафалу добије свој парк, наспрам зграде у којој је држао свој чувени говор и да у том парку буде споменик нашег научника урађен према овом моделу. Пре самог предавања ексклузивно је, са дозволом Музеја Николе Тесле у Београду, публици представљен веома квалитетан краткометражни филм на енглеском језику о Николи Тесли, у продукцији Музеја из Београда. Потом се путем видео-поруке обратио и директор Музеја Николе Тесле, др Бранимир Јовановић, један од највећих познавалаца лика и дела нашег генијалног проналазача. Он је поздравио присутне и најавио будућу сарадњу са презвитером Оливером Суботићем на пољу расветљавања феномена духовности Николе Тесле. Потом је презвитер Оливер Суботић, у 45-минутном предавању на енглеском језику, навео више конкретних аспеката када је реч о духовности Николе Тесле: његово породично окружење, период младости, духовне ставове научника у периоду светске славе, његов став према хришћанству и другим светским религијама, однос према Србији и српском народу, традицији, култури… указујући на хришћанско опредељење нашег славног научника у суштинском смислу. Предавач је на крају направио поређење између највећег српског светитеља, Светог Саве, и највећег српског проналазача, Николе Тесле, указујући да су оба великана нашег народа верно слушали призив свога срца и свој живот схватали као мисију поверену од Бога, због чега су неуморно радили на умножавању таланата и сваки на свој начин делали за добробит ближњих. Презвитер Оливер Суботић је на крају указао да сваки родитељ, учитељ, свештеник… и уопште сваки човек има свој животни мисионарски задатак, наводећи пример Георгине-Ђуке Тесле, чија мисија није била да постане светски проналазач, али јесте била да васпита светског проналазача, што је и учинила. Велики број Американаца је после предавања постављао питања, а по завршетку се обраћао организаторима и предавачу у непосредном разговору. Потом је предавач у пратњи организатора посетио Нијагарине водопаде са којих је крајем 19. века по први пут у историји цивилизације електрична енергија пренесена на већу раздаљину осветљавајући град Бафало. Друго предавање је одржано 26. априла 2018. године у библиотеци храма Светог Стефана у Лакавани. То предавање је одржано на српском језику, на молбу одређеног броја старијих Срба који су желели да га чују на свом матерњем - српском језику. Треће предавање о духовности Николе Тесле одржано је у Бостону, савезна држава Масачусетс, 28. априла 2018. године, у конференцијској просторији храма Светог Саве. После обраћања оца Александра Влајковића, старешине храма и организатора предавања, уследило је приказивање филма о Тесли и обраћање видео поруком др Бранимира Јовановића. Потом се отац Оливер Суботић обратио присутним парохијанима храма, који се нису скупили у великом броју, али су по образовној структури били пробрана публика, што се приметило посебно из питања која су касније уследила. С обзиром да су у питању били искључиво Срби, предавање је било на српском језику. Отац Александар Влајковић је на крају захвалио у своје име и име присутних парохијана, пожелевши неко ново предавање у Бостону на ову тему. Претходно, током дана, презвитер Оливер Суботић је имао прилику да посети Богословски факултет Часног крста и један од најпрестижнијих универзитета света – Харвард. Посећена је и поставка у бостонском Музеју науке која се тиче Теслиних открића, уз присуство веома ефектној презентацији. Четврто предавање о Теслином духовном лику је одржано у Њујорку, 29. априла 2018. године, у просторијама грчког храма Светог Елефтерија, у коме се српска заједница окупља на Литургију док се не обнови, у пожару страдали, њујоршки Саборни храм Светог Саве. После обраћања протођакона Јована Аничића, референта за образовање Епархије источноамеричке и организатора предавања у овој парохији, приказан је филм о Тесли и видео-обраћање директора Музеја Николе Тесле. Поред присутних Срба који су остали после свете Литургије, предавање су пратили и Грци који су се нашли у сали и који су били заинтригирани личношћу Николе Тесле. Предавач је из тог разлога предавање држао на енглеском језику, да би и присутни Грци могли да чују реч о генијалном српском научнику. По завршетку предавања, протођакон Јован је повео предавача у обилазак знаменитости града Њујорка. Том приликом посетили њујоршки хотел Њујоркер где је Никола Тесла живео последњих дест година свога живота и у коме се и упокојио. У послеподневним часовима уприличена је и посета Богословском факултету Светог Владимира. У Сједињеним Америчким Државама очигледно влада велико интересовање за Николу Теслу, и то, по свему судећи, највише међу самим Американцима. Стога ће, ако Бог да, најављена књига о духовном лику Николе Тесле на енглеском језику бити одлична прилика да упознају нашег научника из једног новог угла, до сада недовољно осветљеног. протонамесник Владислав Голић Извор: Српска Православна Црква
  18. У периоду од 22. до 29. априла 2018. године у САД, са благословом Епископа источноамеричког г. Иринеја, одржана је серија предавања о духовном лику Николе Тесле. Предавач је био презвитер др Оливер Суботић, уредник „Православног мисионара“ и заменик предедниика синодског Мисионарског одељења. Координатор овог пројекта у Епархији источноамеричкој био је протонамесник Владислав Голић, парох лакавански. Прво предавање је одржано 22. априла 2018. године у Историјском музеју града Бафала у савeзној држави Њујорк. Поред Музеја, организатори су били Тесла фестивал из Бафала и парохија храма Светог архиђакона и првомученика Стефана из Лакаване. Посећеност предавању је била неочекивано велика - скупу је присуствовало преко две стотине људи. Највећи број посетилаца били су Американци који нису православни, а који веома поштују лик и дело Николе Тесле. Због редова испред Музеја предавање је морало да почне нешто касније, да би сви посетиоци могли да купе карту и добију место. На почетку догађаја присутне су поздравили Меган Мекнил (Megan McNeill), програмски координатор Историјског музеја, и Мартин МекГи (Martin McGee), оснивач Тесла фестивала. Одмах потом је приказан модел Николе Тесле, дело вајара Лерија Грифиса (Larry Griffis). Идеја је да Никола Тесла у Бафалу добије свој парк, наспрам зграде у којој је држао свој чувени говор и да у том парку буде споменик нашег научника урађен према овом моделу. Пре самог предавања ексклузивно је, са дозволом Музеја Николе Тесле у Београду, публици представљен веома квалитетан краткометражни филм на енглеском језику о Николи Тесли, у продукцији Музеја из Београда. Потом се путем видео-поруке обратио и директор Музеја Николе Тесле, др Бранимир Јовановић, један од највећих познавалаца лика и дела нашег генијалног проналазача. Он је поздравио присутне и најавио будућу сарадњу са презвитером Оливером Суботићем на пољу расветљавања феномена духовности Николе Тесле. Потом је презвитер Оливер Суботић, у 45-минутном предавању на енглеском језику, навео више конкретних аспеката када је реч о духовности Николе Тесле: његово породично окружење, период младости, духовне ставове научника у периоду светске славе, његов став према хришћанству и другим светским религијама, однос према Србији и српском народу, традицији, култури… указујући на хришћанско опредељење нашег славног научника у суштинском смислу. Предавач је на крају направио поређење између највећег српског светитеља, Светог Саве, и највећег српског проналазача, Николе Тесле, указујући да су оба великана нашег народа верно слушали призив свога срца и свој живот схватали као мисију поверену од Бога, због чега су неуморно радили на умножавању таланата и сваки на свој начин делали за добробит ближњих. Презвитер Оливер Суботић је на крају указао да сваки родитељ, учитељ, свештеник… и уопште сваки човек има свој животни мисионарски задатак, наводећи пример Георгине-Ђуке Тесле, чија мисија није била да постане светски проналазач, али јесте била да васпита светског проналазача, што је и учинила. Велики број Американаца је после предавања постављао питања, а по завршетку се обраћао организаторима и предавачу у непосредном разговору. Потом је предавач у пратњи организатора посетио Нијагарине водопаде са којих је крајем 19. века по први пут у историји цивилизације електрична енергија пренесена на већу раздаљину осветљавајући град Бафало. Друго предавање је одржано 26. априла 2018. године у библиотеци храма Светог Стефана у Лакавани. То предавање је одржано на српском језику, на молбу одређеног броја старијих Срба који су желели да га чују на свом матерњем - српском језику. Треће предавање о духовности Николе Тесле одржано је у Бостону, савезна држава Масачусетс, 28. априла 2018. године, у конференцијској просторији храма Светог Саве. После обраћања оца Александра Влајковића, старешине храма и организатора предавања, уследило је приказивање филма о Тесли и обраћање видео поруком др Бранимира Јовановића. Потом се отац Оливер Суботић обратио присутним парохијанима храма, који се нису скупили у великом броју, али су по образовној структури били пробрана публика, што се приметило посебно из питања која су касније уследила. С обзиром да су у питању били искључиво Срби, предавање је било на српском језику. Отац Александар Влајковић је на крају захвалио у своје име и име присутних парохијана, пожелевши неко ново предавање у Бостону на ову тему. Претходно, током дана, презвитер Оливер Суботић је имао прилику да посети Богословски факултет Часног крста и један од најпрестижнијих универзитета света – Харвард. Посећена је и поставка у бостонском Музеју науке која се тиче Теслиних открића, уз присуство веома ефектној презентацији. Четврто предавање о Теслином духовном лику је одржано у Њујорку, 29. априла 2018. године, у просторијама грчког храма Светог Елефтерија, у коме се српска заједница окупља на Литургију док се не обнови, у пожару страдали, њујоршки Саборни храм Светог Саве. После обраћања протођакона Јована Аничића, референта за образовање Епархије источноамеричке и организатора предавања у овој парохији, приказан је филм о Тесли и видео-обраћање директора Музеја Николе Тесле. Поред присутних Срба који су остали после свете Литургије, предавање су пратили и Грци који су се нашли у сали и који су били заинтригирани личношћу Николе Тесле. Предавач је из тог разлога предавање држао на енглеском језику, да би и присутни Грци могли да чују реч о генијалном српском научнику. По завршетку предавања, протођакон Јован је повео предавача у обилазак знаменитости града Њујорка. Том приликом посетили њујоршки хотел Њујоркер где је Никола Тесла живео последњих дест година свога живота и у коме се и упокојио. У послеподневним часовима уприличена је и посета Богословском факултету Светог Владимира. У Сједињеним Америчким Државама очигледно влада велико интересовање за Николу Теслу, и то, по свему судећи, највише међу самим Американцима. Стога ће, ако Бог да, најављена књига о духовном лику Николе Тесле на енглеском језику бити одлична прилика да упознају нашег научника из једног новог угла, до сада недовољно осветљеног. протонамесник Владислав Голић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Протођакон Љубомир Ранковић, говорио је у емисији "О Богу и људима", коју уређује и води вероучитељица из Шапца Милена Симић, о путевима нашег духовног искуства и, посебно о значењу Косова за српску црквену мисију кроз векове и данас. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...