Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'духовног'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На далеко се чуо одјек звона Храма Светог Саве у недељу, 3. октобра док су патријарх Порфирије и 30 владика положених руку на главу Саве, изабраног и нареченог епископа марчанског, изговарали молитве и уводили га у достојанство архијереја. Међу бројним клиром и народом, молитве су и усклике "Достојан" придодали и његови другови из школске клупе Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Повезан садржај: Обновљена Цетињска Богословија дала трећег епископа Српској Православној Цркви Хиротонисан Епископ марчански г. Сава (Бундало) Четири године најлепшег младалачког духовног сазревања и стасавања провели су уз ћивот Светог Петра, цјеливајући ивер Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља, под сводовима Цетињског манастира и у учионицама Богословије. Радосни чин хиротоније сабрао је под куполу Храма Светог Саве његове школске другове, сада свештенике и вероучитеље, који благовесте Реч Божју широм земаљског шара, од историјских српских земаља, преко европских земаља до далеке Америке и Канаде. Сви су похитали да удруже молитве и приме благослов патријарха српског и новог апостолског наследника, Саве марчанског владике. У спомен радосног сусрета и у спомен заједничког духовног узрастања на Цетињу од 1999. до 2003. његови школски другови су му предали архијерејске инсигније - Часни крст и Панагију, књигу Историја Цетињске богословије и животопис епископа Варнаве хвостанског, исповедника Православља у половини 20. века. Дарове су предали кроз свечани чин који је отпочео певањем химне Цетињске богословије "Полећела два анђела" а потом је протојереј Данило Дангубић изговорио свечано поздравно слово. Примивши дарове, владика Сава је исказао искрену захвалност и радост заједничког молитвеног сабрања и сусрета. Истакао је да, иако су на разним странама кугле земаљске, да су јединствени у молитвеном заједништву и да га подрже молитвама у толико одговорном архипастирском раду као што и он њих и њихове породице има у молитвама. Свечаности предаје дарова присуствовали су Патријарх Порфирије и епископи Никодим далматински и Стефан ремезијански, свештенство, монаштво и бројни пријатељи и сродници новог владике, окупљени за празничном трпезом у дому Светог Саве крај храма на Врачару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Разговор са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем о његовом духовном оцу, Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, вођен за прву емисију из серијала “Срна у изгубљеном рају” (који се на Радио Светигори емитовао поводом 120 година од рођења и 35 година од упокојења Аве Јустина): Гроб Преподобног Аве Јустина, у Ћелијама ваљевским, још од његовог упокојења постао је мјесто поклоништва за многе побожне душе, а забиљежен је и велики број чуда поред његовог гроба. Oд празника Благовијести 2014. године можемо да цјеливамо његове свете мошти у манастирској цркви Ћелија ваљевских. Владико, реците нам нешто о том свечаном догађају – преносу Авиних моштију. Да, поводом 35-годишњице упокојења оца Јустина, Бога молећи, договорили смо се са Владиком ваљевским Милутином и мати игуманијом Гликеријом, уз благослов Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, да се изврши пренос моштију Светог оца Јустина у цркву Светих Архангела, у којој је он тридесет и више година служио. И раније је било говора о овоме, међутим ипак није било сазрело вријеме. Ова је годишњица, показало се, била благопријатно вријеме да се то учини. У времену од његовог упокојења до данас, Авино име и његови списи постали су познати широм Васељене. Дјела Аве Јустина објављују се не само на српском, него и на јелинском, руском, румунском, француском, енглеском, њемачком и другим језицима. Велико је интересовање за његове списе, у најновије вријеме нарочито у Русији и Румунији. Скоро су нам тражили да на румунски језик буде преведена његова тротомна Догматика. Ава је био познат, наравно, и за вријеме свог живота од времена кад је био професор Карловачке и Битољске богословије, онда професор на Богословском факултету, а није остао сакривен чак ни онда када је прогнан 1946. године. Прво је био затворен па онда и протјеран са Универзитета, да би преко тридесет година провео у манастиру Ћелије ваљевске. Сјећам се кад смо разговарали о томе, па му ја кажем: „Аво, па добро је што су вас ови комунисти протјерали.“„А што?“, каже. „Па да вас нијесу протјерали овдје, у манастир Светих Архангела, у Ћелије, ви не бисте могли да нам оставите ово бесцјен благо, посебно дванаест томова Житија Светих.“ (Јер то је огроман подвиг који могу да раде само читаве екипе, а све то је он сам урадио – и превео, и написао, и припремио за штампу.) А он ће рећи: „Па да знаш да си у праву.“ Ава је, иначе, волио монашку обитељ. Дата му је могућност да остатак живота проведе у монашкој обитељи у непрекидној молитви, свакодневној Литургији и осталим богослужењима, као и у великом, огромном, јединственом труду на богословљу. Отац Јустин је и у то вријеме био познат, нарочито у Грчкој, благодарећи и нашем присуству у Грчкој и преводу једног зборника његових текстова под насловом ,,Човјек и Богочовјек”. Та књига је доживјела седамдесетих година више издања на грчком језику, а после тога штампани су и други његови списи. Нарочито је био познат и признат на Светој Гори, јер слично се сличноме радује. Светогорци су у њему препознали човјека истинске, светогорске духовности, иако он никад није био на Светој Гори, а читавог живота је желио да тамо оде. Сјећам се, кад сам се вратио из иностранства у Београд, па сам дошао у манастир Ћелије, и причамо ми о Светој Гори, о Светогорцима. Тамо сам боравио годину дана и причамо ми о поједницима као што је био отац Јефрем, отац Харалампије, наш отац Георгије, па отац Пајсије и други. А Отац слуша, слуша, слуша… Гута моје ријечи као мало дијете. Како ја причам, он плаче, па ће на крају да каже: „Е мој Јустине, то су прави монаси. То су прави подвижници, а не ти овдје у свијету.“ А онда ме гледа, па као да од мене очекује спас, каже: „Ја се надам, оче Амфилохије, да ће, њиховим молитвама и мене Господ помиловати. Шта ти мислиш?“ Ето, такав је био отац Јустин. Човјек бескрајног смирења, духовног огња којим је пламтио кроз читав свој живот. Свеукупно његово дјело, и као васпитача, и као проповједника, и као богословског писца, као пјесника и философа, сво је испуњено управо тим духовним огњем, вјером која горе премјешта и љубављу, изнад и прије свега, према Христу Господу, једином Човјекољупцу. Кроз све што је писао он је практично писао о Христовој личности и њу тумачио. Дуга је то прича, а ово је један кратак увид у његову личност. *Високопреосвећени, рекли сте једном да се Преподобни ава Јустин већ након вашег првог сусрета уписао у ваше срце неизбрисивим словима. Молим вас, Владико, да и са нама подијелите своја сјећања на тај први сусрет са Авом. Први пут сам се сусрео са њим још док сам био у Богословији, читајући неке његове списе који су штампани прије рата, јер је после рата штампање његових списа било забрањено. Читање његових и списа Светог владике Николаја за нас, онда младе богословце у времену гоњења Цркве и безбожништва, несумњиво је одиграло веома значајну улогу. Ипак, први пут сам се лично срео са њим 1959. године. Чуо сам да ће отац Јустин доћи на сахрану Љубице Барловец, дворске даме из времена Краљевине Југославије, изузетно побожне жене, пријатељице оца Јустина. Иначе, Отац је имао велики број тих угледних личности између два рата са којима се сретао, дружио и који су слушали његову ријеч. Дошли смо на Ново гробље, у цркву Светог Николе. Окупили су се тамо пријатељи и познаници госпође Барловец, и био је ту и отац Јустин. Као да га сад гледам како стоји на дверима храма Светог Николе. Један преображен лик, очевидно сав погружен у молитву, у себе. Покрети су му били огњени, хармонично огњени. На Новом гробљу су бесједе тада биле скраћене из практичних разлога. Пошто су се бојали да отац Јустин не каже нешто што је било опасно тада (за шта је он увијек био спреман), питали су га свештеници: „Колико ће трајати, оче Јустине, ваша бесједа?“ А он ће на то да каже: „Кад говорим о вјечности заборавим на вријеме.“ Није дуго бесједио, једно десетак минута, уобичајено за бесједу. Али била је то заиста незаборавна бесједа свима нама који смо га чули. Био је ту присутан и тадашњи Зоран Јевтић, садашњи умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије, и садашњи Епископ шабачки Лаврентије, ондашњи Живко Трифуновић. Сјећам га се како се приклања до земље пред покојницом, госпођом Барловец, па јој говори: „Поздрави, сестро, Небеску Србију и кажи да је распет Свети Сава на Теразијама, да су прогнани Христос и Свети Сава са Београдског универзитета.“ И док је и даље говорио у том духу, из његова два ока текла су два извора. Било је то код њега и огњено али и спокојно, стамено, тврдо. Тако се завршио тај први сусрет са Авом Јустином, који је заиста остао незабораван. То су неки мали детаљи из тих првих сусрета са нашим Оцем Јустином. Има доста таквих детаља, незаборавних, који свједоче о њему и ономе што је он примио од Господа као уздарје за свој животни подвиг. А његов животни подвиг је био у духу оне светогорске изреке која гласи: Пролиј крв да би задобио Светога Духа. Светогорци, сваком новом који дође да остане на Светој Гори то правило дају као програм његовог монашког живота. Отац Јустин је то дефинисао на свој начин: ,,Толико живим колико капи крви из срца свога доливам у кандило вјере своје”. То је ава Јустин. То је његов животни став, његов животни програм, светогорски, светоотачки, светосинајски, светојовановски. Био је ђак Светог владике Николаја – Бог повеже такве људе једне са другима. И сам је, нема сумње, био даровит, али тај сусрет са Владиком Николајем, у преломним годинама, оставио је на њега јак утисак. Утисак су на Аву оставили и његови благочестиви родитељи, из Врања, простора у коме се укрштају вјековна предања Цариграда, Свете Горе, наших српских простора. И Свети Прохор Пчињски му је такође био путоказ. И раније док је био студент а и касније док је био професор, Ава је сваке године ишао на поклоњење Светом Прохору. Док је једном тако ишао неком чезом до Светог Прохора (јер је то подалеко од Врања), догодило се да је успут видио једну старицу како иде пјешице. Он заустави чезу и каже: „Ајде, мајко, са нама.“„Нека“, каже, „оче, нека. Ја сам сиромашна, немам ништа да принесем и подарим Светом оцу, па мало да се потрудим. Ајте ви.“ А он се лупи шаком по челу, па каже: „Е мој Јустине, ти предајеш догматику и богословље а ево ти одржа предавање ова проста сељанка“. Исплати кочијаша и заједно са баком настави пјешице пут према Прохору Пчињском. *Његово присуство у Србији тамо негдје педесетих година XX вијека личило је на глас вапијућег у пустињи”, рекли сте једном. Како је то било духовно узрастати уз светог човјека, угодника Божјег, какав је био Ава Јустин? Шта је то што је Ава Јустин оставио вама и свима нама? И био сам и нисам био често. У то вријеме ја сам био на факултету. Долазио бих можда два пута годишње, до ’63. године. Онда сам одскитао у бијели свијет и вратио сам се тек ‘75/76. године. Више од дванаест година се, значи, уопште нисам ни враћао у земљу. Али, имали смо комуникацију преко писама. Писао је мени и владики Атанасију, и другој братији која је онда била у Грчкој, тако да је тај контакт са њим стално био жив. Ми смо му увијек, по потреби, постављали питања на која је он одговарао, мени или владики Атанасију. Тај контакт је заиста био непрекидан, нарочито после мог повратка, од ’75. до ’79. године, када сам боравио у Ћелијама понекад и по мјесец дана, служећи. И ја, а нарочито владика Атанасије помагали смо му око Житија Светих која су тада настајала. Рецимо житије Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста, Светог Нектарија Егинског, Козме Етолског… Ми бисмо му прикупљали материјал а он је то после обликовао како је умио и знао. У то вријеме нас је позвао да прегледамо његов превод Литургија Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургије Пређеосвећених дарова. Рекао је: „Знате, ви сте млади, пратите језик. Ја сам већ старац. Ви ћете то знати боље.“ Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику. Његова велика врлина је да није био самоувјерен. Био је јасан што се тиче истина вјере, дубински, али је око формулисања увијек био спреман да запита, да прихвати. Пише нам тако једном једно писмо у коме одговара на наше питање из Атине. И пише по тачкама, како смо га питали, а онда на крају каже: ,,Све ово што сам ја овдје написао, провјерите – ви сте тамо на извору светоотачком. Провјерите то Светим оцима, јер се бојим да се због своје свегрешности не огријешим свјесно или несвјесно о тросунчану тајну Оца и Сина и Светога Духа”. То је био отац Јустин. Отворен за тајну. Стајао је пред тајном – пред тајном цвијета, пред тајном ока… Знао је да каже: ,,Какво око, чудесно – какви свјетови у једном оку!“ Као сад да га гледам – сав је био у том дивљењу Божјој љепоти, љепоти свеукупне Божије творевине, сваког створења, сваког бића, а првенствено људског бића, људског лика, човјека. Човјека који је толико узвишен да је Бог Сам зажелио да се, преко Пресвете Дјеве, сједини са људском природом и постане Богочовјек. Отуда је сва његова философија, његово богословље, све је у том прожимању човјека и Богочовјека, човјечности и богочовјечности. Богочовјек је мјера свих ствари, свих бића. У свом чувеном чланку ,,Човјек и богочовјек”, гдје одговара Митрополиту Дамаскину из Швајцарске, Цариградске Патријаршије, који је тражио његово мишљење о Другом ватиканском концилу, Ава каже: ,,Код неких од хеленских мудраца – човјек је мјерило свих ствари. Код Аристотела, Платона и тих већих философа – Бог је мјерило свих ствари. А Јеванђеље, Нови завјет, Хришћанство све то обједињује у себи. Нити је сам човјек и људски разум мјерило свих ствари, нити је сам Бог мјерило свих ствари. Мјерило свих ствари је Богочовјек! Богочовјек је мјерило свих ствари, свега! То је први и последњи критериј свега постојећег”. Ава Јустин Њиме премоштава те провалије између онога и овога свијета, између оностраног и овостраног, између свијета као творевине и Бога. Ту се све премошћује, постајући јединствено у својим дубинама. Бог је, по ријечима Светог Атанасија Великог, које нам је често цитирао, постао човјек да би човјек могао да постане бог. У томе је дубинска оригиналност свеукупног богословља и мисли оца Јустина. Он тиме, у ствари, одговара на суштинска, судбинска питања и проблеме модерног човјека, човјека науке, човјека разума, човјека овога свијета који управо обоготворује човјека. То је сва прича о хуманизму, који се нарочито развио у Европи од времена ренесансе, гдје је полако човјек постао мјерило свих ствари. Ава тиме тумачи и примат римског папе гдје је папа себе прогласио за непогрешивог. Непогрешивог по себи – не по сагласности Цркве, како се каже у одлуци Првог ватиканског концила. А Ава Јустин каже – ако је један човјек, било који, непогрешив, ако је непогрешив човјек у Риму зашто онда не може да буде такав човјек и у Берлину и у Њујорку? Дакле непогрешивост модерног човјека, човјека модерне евроамеричке цивилизације је утемељена на непогрешивости римског папе, и одатле то потиче. Папа је собом замијенио Христа, вољно или невољно. Зато Ава Јустин каже: ,,Сва европска мисао бави се разоваплоћењем Бога Логоса”. Бога који је примио тијело, као што каже Свети Јован Богослов: ,,Бог постаде тијело и усели се у нас”, тог Бога прогоне из овога свијета. Ту се Ава Јустин ослања на Достојевског, на чувени одломак из дјела ,,Браћа Карамазови” о Великом инквизитору. Појавио се Христос а Велики инквизитор каже: „Ти си мени дао кључеве од раја и од пакла, све си нам дао и шта ћеш ти више овдје. Не требаш нам. Ми ћемо да сређујемо овај свијет“. Ту је отприлике негдје његово дубоко осјећање и сазнање отпада савременог човјека и то бившег хришћанског човјека. То је управо највећа трагедија од Христа наовамо – потискивање Христа из људске историје, из људског живота, из људског бића и свођење свега на оквире човјека, на овоземаљске оквире. Нема више Царства небеског, нема више бесмртности и за човјека је све ограничено. Није ту Бог Онај који је ушао у матицу живота и изнутра уздиже човјека, омогућавајући му усавршавање у безмјерну мјеру раста Христовога, како би то рекао отац Јустин: „безмјерна мјера Христовог раста“. Био је толико радостан што је негдје, у неким житијима Светих нашао да се човјеково усавршавање не ограничава овим земаљским животом него и после смрти, и у смрти и кроз смрт, човјек се усавршава у бесконачности. Бесконачност је неизрецива и недоступна мјера Христове личности, мјера човјековог раста и усавршавања. Тиме је он, на неки начин, дао једно хришћанско, дубинско значење, тумачење и објашњење појма прогреса којим се одушевљава ренесансни, европски човјек. Зато Ава каже: ,,Прогрес који није прогрес напредовања у мјеру раста висине Христове, онда је то прогрес у воденици смрти. Смрт је она која меље непрекидно. Све оно што расте поново самеље и претвара у ништа”. Е тако, дакле… Није лако о старцу Јустину причати… *Ви сте имали благослов да присуствујете богослужењима Аве Јустина, да служите заједно са њим. Кажу да се Ава на сваком богослужењу молио са обилним сузама, иако је он прикривао тај дар суза… Јесте… Нарочито у неким периодима. Причале су сестре, када је био онај несрећни раскол наш у Америци, када је Дионисије рашчињен, Ава је читаво то љето постио. Практично ништа није јео сем суботом и недјељом, када после Свете литургије узме запивку и нафору. И све то вријеме је преплакао у молитви. Био се извјежбао, гутао би сузе и не би се видјело споља ни у његовом гласу да плаче, само би тише и некако спокојније изговарао ријечи. А осјећало би се да ријечи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: Господу помолимсја, и свака друга молитва. Сав је био умолитвљен читавог свог живота. То се види и у оној књизи ,,На богочовјечанском путу”, из његовог дневника, да је он на хиљаде молитава, још као млад монах, јеромонах, обављао још док је био на студијама у Атини. Знао је да уђе у универзитетску библиотеку, и онда чита, чита, па онда изађе на један балкон у згради библиотеке, и ту на бројаницама обави своје правило, на стотине бројаница окрене, па се онда поново врати унутра у библиотеку. Да, заиста је био велики молитвеник. *Владико, ако смијем да питам, како је у вашој души одјекнула вијест о упокојењу Аве Јустина? Па како да кажем… морам да признам да нисам туговао. То је сад прича за себе. Толико је било препуно неког благодатног, Божјег присуства у тим данима док се он припремао за упокојење, и кад се упокојио, и та три дана до сахране… малтене се жалост претворила у радовање, али радовање посебне врсте. Очевидно је да кад се Свети људи упокојавају то тако буде. Било је то уочи Благовијести, већ је било бденије за Благовијести. Ујутру смо узели благослов од њега. Причестио се. Као што се родио на Благовијести тако га је Бог удостојио да му сав живот буду Благовијести, и упокојио се на Благовијести… Атанасије и ја смо га спремали за погреб. Сва три дана, док је био ту, његове руке су биле потпуно мекане, као да није покојник. А лик…чинило се сад ће да се пробуди, да те помилује својим погледом, својом љубављу. Па и хоће. Јесте, заиста има и туге за неким ко вам је најближи, најдрагоцјенији, а у исто вријеме није то туга у нашем, уобичајеном људском значењу него је то, како кажу Свети оци, радостотворна туга. Таква је била и туга за нашим Авом Јустином. Радостотворна туга. *Владико, реците нам да ли је наш православни, српски народ послушао благовијест Аве Јустина. Да ли су Срби чули његову ријеч, како сте се и сами запитали у бесједи на његовој сахрани? Видјећемо. Видјећемо колико смо је чули и да ли смо је чули, да ли смо је схватили и хоћемо ли је схватити. У сваком случају и његова ријеч и његов живот, и његово присуство и његово, сад, благодатно присуство кроз његова дјела, кроз његов лик, оставили су дубоког трага у души нашег народа. Оставио је трага и у души једноставног народа иако за једноставни народ његове бесједе и нијесу биле баш лако разумљиве. С једне стране имао је он ту благовијест, то свједочење радосног Господа. А с друге стране био је свјестан све ругобе зла које влада савременим човјеком, тог богоодступништва које је разјединило, разбило, не само српски народ него народ на ширим просторима, словенским, европским. Ава је дубоко доживљавао трагику модерног, савременог човјека. Нарочито га је бољело богоодступништво светосавског народа, као и богодоступништво Европе, некада хришћанске Европе која је кренула нехришћанским, антихришћанским путевима, чега је Ава био потпуно свјестан. Ава Јустин је био свјестан тог беспућа којим греди модерна цивилизација од самог свог почетка. Био је свјестан све моћи демонске и непрекидно је подвлачио ту борбу против зла, сатане и смрти. Зло, смрт и сатана – то је демонско тројство с којим се он носио кроз свој живот, лијечећи себе и свијет Светом Тројицом, Оцем и Сином и Духом Светим, кроз тајну Богочовјека, Његове љубави и Његове голготске жртве. Његово присуство осјетило се и на Авиној сахрани. Било је пуно народа из свих крајева, из Грчке, Русије, из Париза… одакле све нису дошли људи који су већ осјетили значај његовог присуства. И све се то наставља и до данас, и трајаће и убудуће. *За крај, Владико, која је ваша порука православном српском народу – како да се одужимо Преподобном Ави и шта наш народ да уради да не остане глув на његову благовијест? Једно је сигурно јасно – пут Аве Јустина је Христов пут. То је пут Светих апостола и Светих отаца, то је пут Светог Саве којем пјевамо Пута који води у живот био си наставник и првопрестолник Светитељу Саво. Исто то можемо да кажемо и за оца Јустина, да је његов пут – пут који заиста води у живот. У наше вријеме то је велики дар нама, овом народу, Европи, свијету. Увјерен сам да ће се сада још више осјетити његово дјество и да ће још више људи бити подстакнуто и привучено његовом личношћу, његовим дјелом и примјером и још више ће их кренути тим путем који води у Живот вјечни, који је његов пут, који је Христов, Богочовјечански пут. Прва књига која је изашла на годишњицу по Авином упокојењу зове се ,,На богочовјечанском путу”. Ето, то је наш пут… О есеју ,,Срна у изгубљеном рају“ *Владико, благословили сте да се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају”. Протумачите нам мало, шта Преподобни ава Јустин, у ствари, поручује својом ,,Срном у изгубљеном рају”. Да ли је ово дјело Преподобног Аве у ствари његова исповијест? То јесте његова исповијест. Он то и каже. Он исповиједа, да је она, како за њу каже – „чуло васионске туге“. Интересантно је да је Ава Јустин, иначе, волио тужног Христа. Један познати руски умјетник је насликао Христа у пустињи, како сједи на неком камену, препун туге. Ава је волио ту слику. И срна у себи носи тугу. Има она и љепоте и радости, али има и неку тугу уткану у себе. Ава срну открива као чуло васионске туге, откривајући преко ње, у ствари, своју душу. Срна је, у ствари, његова душа која доживљава тајне свих ових свјетова, и љепоте и ругобе свијета и човјека. И прича о томе како је срна била у рају, и како је због подивљалог човјека изгубила свој рај, свој мир. Човјек је онај који је оскрнавио природу, који скрнави природу и њену доброту. Он је тај који убија. Човјек је затрован мржњом, братоубиством, тако да је срна и њему подсјетник на Божију доброту и Божију љубав. Та срна ће злом и опаком човјеку судити и суди му до Страшног суда. Јесте, то је Авина исповијест, то је његова душа, његова дубинска чежња за Богом, за Божјом љубављу, за добротом, оваплоћеном у лику срне. Пошто се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају” да поменем и ово. Својевремено сам тајним каналима добио ,,Философске урвине”, штампане негдје 1957. године у Минхену. Онда су биле забрањене његове књиге, иако у њима није било ничег политичког, али је он као личност био проскрибован. Кажем ја њему тада: „Аво, читао сам ваше Философске урвине и највише ми се допала Срна у изгубљеном рају. Откуда то да баш напишете о срни?“ А он се окрену, онако сав пун радости, пун топлине, доброте, мудрости и рече: „Ја много волим срну. То ми је најмилија животиња.“ Срна заиста јесте чудесна, препуна оне лакоће, препуна милоште. Има у себи нечега, заиста има неку љепоту, неку доброту, покретљивост, не зна то човјек да опише… Није зато ни чудо што је Ава волио срну. Слободанка Грдинић Часопис “Светигора” бр. 256
  3. Постоје три типа вере – веома је важно да то знамо, зато што се не подразумева увек исто кад је реч о вери у Бога. Три типа вере су својеврсне степенице духовног усхођења: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност. Вера као увереност је разумско признавање неке истине. На пример, неко ће рећи: «Уверен сам да се Куликовска битка одиграла 1380. године, уверен сам да је Земља округла и још сам уверен да Бог постоји.» То је својеврсна дубока убеђеност у то да нешто постоји. Овде више нема сумње: да, Бог постоји. Али твој унутрашњи свет се услед тога мало мења. За таквог човека Бог је као један од објеката наше Васељене: постоји планета Марс, а постоји и Бог. Зато што овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери, већ делује по принципу: «Ја сам сам по себи, а Бог је Сам по Себи.» Односно, он својим разумом једноставно признаје чињеницу да Бог постоји. Други степен је вера као поверење. Хајде да размислимо кад један човек има поверења у другог? Онда кад му открива своје срце и кад другог човека на известан начин прима у своје срце, односно кад настаје изузетна душевна блискост. И вера у Бога као поверење, за разлику од просте уверености, човеку пружа осећај блискости Богу. На овом нивоу вере човек не само да просто разумски признаје да Бог постоји, већ прима Господа у обитељи свог срца. Овакав човек осећа Божије присуство и у случају туге или животних потешкоћа обавезно ће се сетити Бога и почеће да Му се моли. Поверење претпоставља наду у Бога и човек се већ труди да усклади свој живот с вером у Бога. Ипак, ако дете има поверења у своје родитеље то још не значи да ће их увек слушати. Понекад деца користе родитељско поверење да би оправдала своје поступке. И дешава се да човек има поверења у Бога, али да Му сам није увек веран. Он као да каже: «Можда ће ми Бог опростити моје слабости,» и премда се овакав човек с времена на време моли, он се не труди увек да побеђује своје слабости, није увек спреман да нешто жртвује ради Бога. Зато је највиши степен – вера као верност. То није само признавање Бога својим разумом, и није само поверење у Њега својим срцем, већ и послушање према Богу по својој вољи. Оваква вера претпоставља истинску, чисту љубав, зато што је истинска љубав незамислива без верности. Ово се огледа у пожртвованости кад се трудимо да свој живот градимо по Божијој вољи и ради тога одсецамо греховне жеље своје природе. Оваква вера постаје основа свих вредности живота верујућег човека. И само је она спасоносна. Али то претпоставља и унутрашњи рад на себи и победу над својим страстима. https://srpska.pravoslavie.ru/80430.html
  4. У двадесет и осму недељу по Духовима 20. децембра 2020. године у Саборној Цркви у Београду свету Литургију служио је јереј Арсен Миловановић и протођакон Радомир Перчевић. Након Светог Причешћа литургијску беседу произнео је протођакон Дамјан Божић у којој је подвукао да смо ми у животу увек позвани да благодаримо Богу, наведено је у извештају Радија Слово љубве. Звучни запис беседе Јеванђелска прича о губавцима, коју смо данас прочитали, може се упоредити са нашим савременим збивањима и пандемијом која нас је тако изненадно задесила. „Христос не прети и не згражава се над незахвалошћу излечених губаваца, већ само указује на оно што је очигледно и на оно што из пристојности треба да се ради. Он покушава да пробуди у човеку онај стид који сви ми имамо кад нешто лоше урадимо или када се неком не захвалимо. И данас нам Христос баш ту лекцију из пристојности и благодарности даје. Захвалност, благодарности, Евхаристија је основа нашег односа са Богом, јер чиме ми можемо другачије да захвалимо Богу за његова добра и све његове благослове него том благодарношћу? И да ли уопште без те благодарности и захвалности Богу и ближњима може да постоји наш однос са Богом?“ закључио је у својој беседи протођакон Дамјан Божић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. “Лијечити блаженопочившег Митрополита Амфилохија била је огромна част и одговорност. Вријеме проведено поред њега за мене је представљало велико духовно уздизање и свакако оставило неизбрисив траг у мом сјећању. Његов одлазак за мене је био један од најемотивнијих догађаја икад, то је заправо одлазак духовног оца једне читаве епохе”, казала је министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић за портал ИН4С. Говорећи о црногорском здравству др Боровинић Бојовић поручила је да ће се својим бићем, прво као љекар, затим као човјек и, наравно, као министарка здравља, трудити да здравство Црне Горе доведе у боље стање него што јесте: “Да вратим пољуљано повјерење грађана у здравствени систем. Квалитета има, прегалаштва и пожртвовања има такође пуно међу здравственим радницима. Вјерујем да ћемо заједнички успјети да превазиђемо постојећу епидемиолошку кризу и из свега изађемо снажнији, зрелији и бољи”, казала је министарка здравља у интервјуу за ИН4С. Одговарајући на питања о новоформираном Савјету за борбу против корона вирус, којим предсједава, новим мјерама и одлуци да вјерници могу присуствовати вјерским обредима, што је НКТ у претходном периоду забрањивао, министарка је истакла да се очигледно радило “о селективним приступима и покушају да се једна захтјевна, угрожавајућа здравствена ситуација искористи”. “И, на неки начин, злоупотријеби за обрачун са већ таргетираним политичким противницима. Дакле, мјере се нијесу доносиле само према стручним, већ и према партијским директивама, што свакако не смије и неће бити случај у даљем раду надлежних институција у здравству. Национално координационо тијело формирано и расформирано противзаконито. У веома вулнерабилном тренутку за Црну Гору, одлучили су да се расформирају и напусте све своје обавезе према грађанима, а све то прије формалног успостављања нове Владе, чиме су додатно угрозили безбједност и сигурност грађана Црне Горе. На самом почетку пандемије, грађани су поштовали мјере, али када су мјере почеле да се примјењују селективно и у циљу промовисања и одбране интереса владајуће партије, изгубило се повјерење и у мјере и у струку“, закључила је министарка здравља у интервјуу за ИН4С. Недавно је гостујући у јутарњем програму ТВ Вијести, одговарајући на питање да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Нове мјере које се односе на вјерске заједнице: Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи. Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце. На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра. Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе. Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте. До 8. децембра 2020. године важиле су мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести. Приредила Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Када је до мене дошла проповед јеромонаха др Амфилохија Радовића, коју је одржао на сахрани светог Јустина Ћелијског, 1979. године, слово које је уздрмало темеље комунистичког режима бивше Југославије, за мене су улице Сиднеја, где сам службовао у то време, изгледале другачије, шире и слободније. У овом слову, обраћајући се светом о. Јустину, рекао је: „Драги о. Јустине, ти одлазиш у Небеску Србију. Поздрави нам тамо Св. Петра Цетињског и кажи му да су његови потомци претворили храмове у Црној Гори у штале“. Знао сам да се овим десила судбоносна прекретница у животу и јеромонаха Амфилохија, али и српског народа. Долазило је ослобођење од окова мрака, канџи комунистичког режима, против кога се митрополит Амфилохије тако предано борио. Од тада па до данас, ништа се значајније није десило на хоризонту српскога неба, а да личност митрополита Амфилохија није била у првим редовима ових дешавања. Имао сам част да још давне 1984. године, упознам митрополита Амфилохија, у то време декана Богословског факултета у Београду. То је било приликом позива наше Цркве у Аустралији да држи предавање на семинару српске омладине, који је одржан у Вижн Велију (Vision Valley), северозападно од Сиднеја. Ја сам имао духовну радост да Митрополит станује у моме дому, за време његове прве посете Аустралији. Своје предавање омладини почео је речима: „По речима значајног француског мислиоца, Франсоа Мориака, ништа се значајније није десило на хоризонту нашега неба од буђења православне омладине у Русији“. И ми бисмо могли данас, и то са сигурношћу, рећи: ништа се није значајније десило на хоризонту нашега неба у задњој четврти прошлога и првој четвртини овога века од проповеди и дела митрополита Амфилохија. На вечери у моме дому, придружио нам се Милован, мој пријатељ који је завршио политичке науке у Југославији и који је зажелео да, у свој својој збуњености, сретне о. Амфилохија. Милована је импресионирао интервју о. Амфилохија, штампан у НИНУ, почетком 80-тих, под називом: „Шта је вечно а шта је пролазно“. После неког Миловановог мудровања о „сили, која је дошла из Космоса и уселила се у њега приликом његовог стварања“, о. Амфилохије је мирно одговорио: „Све ти је то лук и вода; или смо ми људи или смо ми брави, трећега нема“. После је сат времена говорио о француској књижевности, где је додатно збунио мога пријатеља Милована, који није могао да схвати од куда поп зна толико о француској књижевности. Митрополит Амфилохије је дошао у посету Аустралији 1989. године, поводом прославe 600 година косовске битке. Када је наша делегација, предвођена Митрополитом, примљена од премијера Новог Јужног Велса Ника Грејнера и вође опозиције Боба Кара, на састанку са вођом опозиције, овај му је поставио питање о томе шта он као јерарх Српске Цркве мисли о мултикултурализму, у који Аустралија значајно улаже, Митрополит је мирно одговорио: „Па, замислите једну башту у којој има само једна врста цвећа, а потом другу башту, одмах до ове, у којој има много различитог цвећа. Онда, одговорите сами на питање која је башта лепша“. На изласку из просторија, пре него се поздравио са мном, Боб Кар је рекао: „О. Милораде, ко је овај човек?“ Ја почех да одговарам, а он ће, „ма знам то него, ја никада нисам срео човека који овако дубоко и једноставно размишља“. Јасно ми је било да је Боб остао потпуно збуњен митрополитовом личношћу. На сличан начин многи људи, широм наше планете, остајали су збуњени после разговора са Митрополитом. Када је, блажене успомене, патријарх Павле, први пут посетио Париз, у повратку из Америке, са сахране митрополита Иринеја, у пратњи је био и митрополит Амфилохије. У хотелу, где је био смештен патријарх Павле и, у то време, владика Иринеј, садашњи Патријарх Српски, приређен је званични пријем на коме је присуствовало педесет званица из православних кругова и политичког живота Париза. Цена за све трошкове у хотелу била је три хиљаде америчких долара. Патријарх Павле је инсистирао да сам плати рачун, не знајући колико то кошта, а нико му није смео ни рећи, јер би га то саблазнило 1, те нисмо знали како да се снађемо у тој ситуацији. Митрополит је извадио из своје ташне овај новац и убедио Патријарха да ће он то да плати а да му Патријарх може вратити те паре у Београду. „Заборавиће старац то док стигнемо у Београд“, рекао ми је Митрополит. Касније Митрополит није хтео да му Епархија западноевропска врати тај новац. Рекао ми је: „Заборави, неко ми је дао ове паре за Митрополију. Ваша Епархија је сиромашна. Ми ћемо се лакше снаћи. И ово је потврда да он никада није мислио себично. Никада само о себи и својој епархији. Свака епархија у Српској цркви била је његова, свака парохија, свака душа. Све је и сваког доживљавао својим. Приликом једне посете митрополита Амфилохија Новој Грачаници – Америци, ја сам организовао предавање за њега, у оквиру „Разговора о вери“, сталне теолошке трибине у овом манастиру. Нисам стигао да разговарам са њим о теми, па сам узео слободу и одредио му тему: „Основно назначење човековог живљења“. Када је дошао и сазнао да сам ја то све организовао без њега, рекао је: „Исти си мој о. Радомир. Имам ја таквих у свом окружењу“. На том предавању, на коме је било више од 400 особа, на питање једног човека: „Зашто Српска Црква има проблем са спаљивањем умрлих?“, Митрополит је мирно одговорио: „Синан паша је спалио првог Србина“. У сали је настао тајац. Није било подпитања. Због реакције на рашчињење протојереја-ставрофора Мирка Скробоње и ђакона Братислава Јовановића у Јоханесбургу, Јужна Африка, 2000-те године, од стране Александријске Патријаршије, објавио сам један текст у коме сам замерио двојици српских епископа, због овога шта се десило. Митрополит Амфилохије ме је позвао у манастир Нову Грачаницу, где сам радио у то време и рекао. „Прото, много си оштар. Много бих се насекирао да ти душу не познајем“. Остали смо дуго у разговору у коме сам, као и у другим приликама, знао да разговарам са Оцем, са човеком који нема задњих мисли. Који, и кад нешто оштро каже, све то балансира својом љубављу – Христовом љубављу. Знао сам да разговарам са искреним пријатељем, јер сам га тако доживљавао, али овако би о њему могао да каже и сваки други човек, који се икада срео са њим. Српска емиграција никада неће заборавити улогу Митрополита Амфилохија у превазилажењу трагичног раскола. Он је, заиста, искрено патио због ове наше невоље и максимално се жртвовао да дође до помирења. Захваљујући љубави према Цркви, блажене успомене патријарха Павла и митрополита Амфилохија, ми смо дочекали дан помирења. Оно што је Митрополит учинио за Црну Гору просто је немерљиво људским мерилима. И, вероватно, никада неће бити измерено. На сахрани светог оца Јустина 1979. године, говорио је, између осталих, и епископ Марко, православни Немац из Немачке. Владика Марко је између осталог рекао: „Увек, када сам долазио у ову земљу, у ове крајеве, питао сам се изнова: да ли су људи овога краја, овога места, знали кога имају у својој средини“. Данас су сличне речи применљиве на личност митрополита Амфилохија. Заиста би могли поставити питање: да ли су људи у Црној Гори знали кога су имали у својој средини? О њему су судили и вређали га криминални ликови, ситни политичари и шићарџије, људи којима ништа није свето ни узвишено сем њихових самољубивих ликова. Приликом моје посете Митрополиту 1998. године, на дан Велике Госпојине, на путу за славу цркве негде у колашинском крају, Митрополит, с ким сам се возио у колима, каже: „Мој о. Милораде, како да ти укратко објасним наше јаде? Ми смо, вјеруј ми, постали шизофрен народ. Ево овако: у једној кући, у једној породици, отац и мајка и један од њихових синова су Срби, а други њихов син је Црногорац, Јадна нам мајка наша, куд ћемо доспјети?“ Исте године у манастиру Морачи, на Светој литургији и помену, који је држан за око 1300 и нешто побијених од стране комуниста у колашинском крају, после Литургије и парастоса, Митрополит је у проповеди рекао и ово: „Питам се ја јадна ми мајка моја, што су нас послије рата учили неуки учитељи, кад оно ови злочинци су побили све наше учитеље. Питам се ја, зашто су нам правду делили неспособни, а ови су нам побили све правнике“. И тако даље и у томе тону, размишљао је Митрополит о великој трагедији свога народа. Митрополитова љубав за Косово и Метохију немерљива је. Има ли и једне јаме коју није обишао овај „пастир добри“, има ли и једног страдања у коме није састрадавао? Сећам се и његовог унутрашњег плача и туге због бившег епископа Артемија. Мислим да му је то једна од најдубљих рана које је однео са собом у Царство Небеско. Одласком Митрополита Амфилохија у Царство Божије Небо је обогаћено, а Православље осиромашено. Изгубили смо дубоког мислиоца, православног теолога, који је своју теологију надграђивао на темељима светоотачке мисли. Изгубили смо учитеља и просветитеља. Некога, који за себе може да каже, слично апостолу Павлу, „не живим више ја него Христос у мени“, Христос Кога је проповедао, Христос за кога је и с Ким је живео, Христос по чијем је лику створен и који Му је био узор целог његовог живота. Светитељи Јустин и Пајсије су му били учитељи, те да ли смо могли очекивати да другачије буде. Они који су Христови, везали су га за Христа, а онај који је Христов, „ако и умре живеће“. Док оплакујемо, у ово време, једног дивног мужа Цркве Христове, размишљајмо о томе да нам свети Амфилохије поручује: „Не плачите за мном, већ плачите за собом и за дјецом својом“. Тако, можда бисмо могли рећи, уместо „вечан Ти помен“, - свети оче Амфилохије моли Бога за нас! Прота Милорад Лончар Извор: Света Тројица Мелбурн
  7. Дирљивим речима љубави Његово Блаженство Архиепископ Тиране, Драча ис ве Албаније г-дин Анастасије опрашта се од свог врсног ”пријатеља и брата”, ”изузетног духовног воће” и ”просветљеног богословај ерарха”, блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-динаАмфилохија, који се упокојио у Господу јуче ујутро (петак, 30. октобра2020.). Поруку Архиепископа Анастасија преносимо интегрално : + Анастасије Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније поводом упокојења Високопреосвећеног Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија С најдубљим болом смо примили вест о упокојењу блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија. Саучествујућиу дубокој жалости возљубљеног нам народа Црне Горе и Српске Патријаршије, одслужили смо мали помен у капели Свете Архиепископије у Тирани и из дубине душе изражавамо наше саучешће православном народус уседне нам земље. Пријатељска нам помесна Црква у Црној Гори изгубила је изузетног духовног воћу, врсног пастиреначалника, који је, с расуђивање, мудрошћу, доследним животом у Христу и речју по Духу Светом, водио народ Божји у познање Тројединог Бога и у суштинску православну благочестивост. Православна Аутокефална Црква у Албанији остала је, такође, без драгоценог пријатеља и брата, с којим смо деценијама складно сарађивали, увек једнодушни у богословским и пастирски питањима наше Цркве. Православна Црква се опрашта од једног просветљеног богослова Јерарха, беспрекорног кова, просветљене мисли, одлучног и смелог, васељенског православног ума. Учествовао је и стваралачки доприносио у Свеправославним Сабрањима, као и на Светом и Великом Сабору на Криту. Његова трезвеност, бистрина мисли и у љуави смелост говора увек су доносиле добар резултат на међуправославним сусретима и одлукама. Вечан му помен! Господ, Којег је свом душом заволео и Којем је служио са самоодрицањем, нека упокоји његову душу. Увек нас теши вера да ”било да живимо, било да умиремо, Господњи смо”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. И данашњи састанак којег је архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, одржао са архијерејским намесницима свих делова Епархије ваљевске био је прилика да се у духу братске љубави поразговара о свему важном за живот и мисију Цркве, размене идеје о мисионарским подухватима и сумирају резултати након извршене годишње ревизије црквено – административних послова. Као и приликом сваког досадашњег састанка, учесници су констатовали да марљив и посвећен рад свештенства даје беспрекорне резултате у раду свих служби у Епархији ваљевској, која је пре нешто више од четири месеца остала без свог архијереја. Закључак састанка послат је администратору Епархије ваљевске, Епископу шабачком Г. Лаврентију. Учесници састанка потом су одслужили парастос блаженопочившем Владики Милутину поред новопостављене надгробне плоче у Храму Васкрсења Христовог. Ново спомен обележје у саборном храму израђено је средствима свештенства епархије, што је символично уздарје драгом духовном оцу, који их је духовно водио и крај ког су узрастали као пастири Цркве Божје. Извор: Радио Источник
  9. „Пост је колико телесни толико и душевни. Телесни пост је кад стомак пости од јела и пића; душевни пост када се душа уздржава од злих помисли, дела и речи. Добар пост је кад се удаљавамо од сваког зла. Уколико желиш хришћанине да ти пост буде користан, не пости само телесно, пости и душевно и пости увек.” (Преподобни Симеон Нови Богослов). Гости Радио-Славословља били су ђакон Дарко Ивковић и Весна Павловић, лекар опште медицине. Гости Радио-Славословља говорили су о јединству духовног и телесног поста. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији Гост Радија говорио је протонамесник Бранислав Шијачић, парох Светођурђевског храма у Сомбору. Отац Бранислав је говорио о првој седмици Васкршњег поста. Разговор је водио ђакон Александар Верић, ђакон сомборски. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. На самом почетку Божићног поста, у емисији Оче, да те питам говорили смо о духовној и телесној страни поста, као и о покајању. На питања слушалаца одговарао је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику. Емисија је емитована 28. новембра 2019. године. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Трипостасни Бог је своју творачку силу пројавио најпре у стварању духовног света. Он је из ничега створио сва ду­ховна бића, обдаривши их по своме премудром благовољењу животом и духовно моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су духовна бића на­звана анђели. А назив анђео (άγγελος) име је не природе не­го дужности, и значи: гласник, весник.[1] У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету.[2] Ово изједначавање анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима. Али, било би погрешно на том основу изједначавати анђеле и људе по природи и бићу, јер Свето Писмо, у већини случајева и у главноме, под именом анђела разуме бића своје врсте, која се разликују и од Бога и од људи својом посебном природом и постојањем, својом самосталном личношћу и својствима. Да су анђели заиста посебна бића и личности, сведочи нам Свето Откривење на разне начине. У самом почетку Библије износи се како Бог поставља херувима са пламеним мачем пред врата Едема да чува пут ка дрвету живота,[3] што јасно показује да је херувим самостално биће, посебна личност, која свесно и драговољно испуњује вољу Божју. Анђели изводе Лота из Содома.[4] Патријарх Јаков види анђеле како силазе и узлазе по лествицама које стоје на земљи, а врхом додирују небо где Господ Бог стоји.[5] Овим се анђели јасно разликују од Бога и од људи као нека међубића, нижа од Бога а виша од човека. У књизи Јова анђели се називају синовима Божјим који кличу од радости када Бог ствара зве­зде[6] и који свагда претстају Господу кад год Он то зажели,[7]али у којима Бог, и поред тога што су Му тако блиски, налази недостатке своје врсте.[8] Све то показује анђеле као самостална бића, као слободне личности, које имају свој посебни начин постојања и живота. У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ;[9] анђео Го­сподњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије;[10] пророк Исаија види шестокрилне се­рафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се;[11] пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени;[12] пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа;[13] пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју.[14] На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике. Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу,[15] и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света.[16] Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца.[17] Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства.[18] Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача.[19] У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га.[20] Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева.[21] Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао.[22] При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог.[23] Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице;[24] анђео упућује Корнилија на пут спасења;[25] анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње;[26] анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;[27] анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара.[28] Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима.[29] Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји. Новозаветно Откривење обилује не само јављањима светих Анђела, него и учењем о анђелима. Једно се другим потврђује, разјашњује, допуњује. Сам Спаситељ, објашњавајући причу о кукољу, говори о анђелима као бићима реалним, не мање реалним и очигледним него што је реалан и очигледан Син Човечји, свет, синови царства и синови зла.[30] Својим учењем Господ саветује да не презиру ниједног од малих који, вером у Њега, стреме у Царство небеско, јер анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца небескога.[31] То значи да су анђели не само самостална, лична бића, него и да су веома блиски Богу и имају велику вредност пред Њим. О томе говоре и Спаситељеве речи људима: Всякъ, иже аще исповесть мя предъ человеки, и Сынъ человеческiй исповесть его предъ ангелы Божiими; а отверпйся мене предъ человеки, отверженъ будетъ предъ ангелы Божiими.[32] Неотступно и увек верни Господу Христу са Њим ће доћи „и сви свети Анђели“ приликом другог доласка његовог у слави.[33] Одговарајући садукејима који су одрицали постојање анђела[34] Господ Исус не само потврђује да анђели постоје, него показује и начин на који постоје: Въ воскресенiе бо ни женятся, ни посягаютъ, но яко ангели Божiи на небеси суть.[35] Када пламени ученик употребљава нож да заштити свог божанског Учитеља, Спаситељ осуђује његов поступак речима: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Она свога да ми пошање више од дванаест легиона анђела?[36] Све ове речи о светим анђелима Спаситељ не би ни изговорио када анђели не би постојали као бића самостална, лична, света и блиска Богу. Христоносни Апостоли уче што и Господ о постојању светих Анђела. Апостол Павле заклиње свога ученика Тимотеја да се нелицемерно држи светог учења, и то га заклшье пред Богом и Господом Исусом Христом и избранима његовим анђелима.[37] Анђели с неба гледају све шта се дешава са хришћанима у свету.[38] У Цркви Христовој анђели се уче истој божанској мудрости којој и људи.[39] Они су увек на служби Богу,[40] и Црква их је препуна.[41] Апостол Петар јасно разликује Пророке и Апостоле од Анђела.[42] Ово богооткривено учење Црква је увек брижљиво чу­вала и од старине у својим символима исповедала веру у Бога као Творца духовног, невидљивог света. Тако се у древном символу јерусалимске (а слично и у символима антиохиске, кесариске и кипарске) цркве вели: „Верујем у једнога Бога Творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога.“ Та општа вера нашла је свој израз у првом члану васељенског Никејоцариградског Символа вере, и тиме је занавек сакционисана једином, светом, саборном и апостолском Црквом. Одлуком VII Васељенског сабора да се, упоредо са светим иконама Спаситеља и Светитеља, имају побожно поштовати и свете иконе светих Анђела, Црква је још једном на саборски начин исповедила и потврдила васељенску веру своју у постојање бестелесних анђела као бића стварних, личних, самосталних и светих. 2. Анђели нису ни у ком смислу самоникла и самобитна бића, него је њих створио Бог као и сва створења. Свето Откривење јасно сведочи да све што постаде — Богом постаде,[43] следствено и анђели. Осим тога у Старом Завету се изрично говори да је Бог створио анђеле. Јездра се обраћа Богу речима: Ти си сам Господ једини, Ти си створио небо и небеса . под небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све, и војска небеска Теби се клања.[44] Да се овде под војском небеском разумеју анђели види се из контекста (Лк. 2, 13), где се анђели називају војницима небеским. Апостол Павле јасно сведочи да је анђеле створио вечни Син Божји: кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Вла­сти: све се кроза Њ иза Њ сазда.[45] Док Свето Откривење јасно учи да је Бог створио анђеле, дотле у њему није јасно кад су створени. Судећи по већ наведеном месту из књиге о Јову где се вели да су Анђели клицали од радости кад је Господ створио звезде,[46] и на основу свега реченога о првобитном небу, као и на основу библиске повести о кушању првих људи у рају од змије, односно палог духа,[47] што претпоставља да је свет духова пре тога постојао и да се у њему већ био десио неки морални преврат који се завршио отпадништвом од Бога неких духо­ва, — мора се закључити да је Бог створио анђеле пре материјалног света. Богонадахнути тумачи божанског Откривења: свети Златоуст, свети Григорије Богослов и свети Дамаскин уче да је Бог створио анђеле пре материјалног, видљивог света.[48] А молитвена мисао Цркве каже да су анђели „тваремъ начатокъ.“[49] 3. Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα).[50] „Желиш да знаш, пита блажени Августин, име природе анђелове? Ево њега: дух. Желиш да знаш његову дужност? Ево ње: анђео. По бићу своме он је дух, а по дужности анђео“.[51] Као духови анђели су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. Све ове особине чине да се природа анђела не може изразити категоријама људске мисли и речи, те у ствари „само Творац зна облик и дефиницију (το είδος και τον δρον) анђелске суштине“.[52] Пошто су анђели савршеније природе од људске, то ми не можемо са тачношћу (μετά ακριβείας) знати шта су они по природи.[53] О духовности природе анђела Свето Откривење гово­ри и на посредан начин називајући их невидљивима (τά αόρατα),[54] тј. недосежнима за наша чула. По учењу Отаца анђели када се и по вољи Божјој јављају достојним људима, јављају се не онакви какви су по себи у својој невидљивој суштини, него у неком преображеном облику (έν μετα­σχηματισμό)), у каквом би их људи могли видети.[55] Ма да су анђели духовна створења, ипак се њихова духовност мо­ра разликовати од духовности бића Божјег, јер је духовност Божја апсолутна, бескрајна, безгранична, а анђелска је релативна, коначна, ограничена. На то, у извесном смислу, указује свето Откривење када вели да Бог и у анђела својих налази недостатке.[56] Свети Оци и Учитељи Цркве слажу се у мишљењу дасу анђели бића релативно духовна, бестеле­сна. Када неки од њих говоре о телесности анђела, они под њом разумеју: или најфинија тела, светловидна и етирна, која немају ништа заједничко са материјалном телесношћу, или нарочити облик постојања, или просторну ограниченост. С друге стране, они Оци који заступају потпуну бестелесност анђела, кад је сравњују са бестелесношћу Божјом, налазе за потребно да јој припишу извесну вештаственост. То схватање свети Дамаскин овако формулише: „Анђео је биће разумно, слободно, бестелесно (ασώματος)… Бестелесним и невештаственим (άϋλος) назива се у сравњењу са нама, јер у сравњењу са Богом, јединим несравњивим, све изгледа грубо и вештаствено (παχΰ τε και ΰλικον); једино је Божанство истински невештаствено и бестелесно.“[57] Иако су анђели бестелесни, духовни, ипак су ограничени у просторном погледу, јер свудаприсутност припада једино Богу. На такву ограниченост и несвудаприсутност анђелску указује Свето Откривење када изображава анђеле како силазе с неба на земљу или узлазе са земље на небо,[58] што показује да они не могу истовремено бити и на небу и на земљи. Они се находе тамо где дејствују, јер су и они на известан начин ограничени местом (circumscripti loco).[59] Анђели су ограничени (περίγραπτοι), вели свети Дамаскин, јер када се находе на небу, њих нема на земљи, а када их Бог шаље на земљу, они не остају на небу, и не могу у исто време бити и дејствовати и овде и тамо. Пошто су они умови (νόες), то се находе у местима мисленим (έν νοητοΐς τόποις), и нису ограничени на телесан начин (ού σωματικως περιγραφόμενοι). Они не узимају на себе облик на телесан начин (σωματικώς), нити се простиру у три димензије, него духовно (νοητως) присуствују и дејствују тамо где им је наређено, при чему их ништа не може спречити: ни зидови, ни врата, ни катанци, ни печати.[60] С обзиром на будућност анђели су бесмртни, тј. не могу умрети,[61] али им та бесмртност припада не по природи, већ по дару и благодати Божјој, јер све што има почетак по при­роди мора имати и крај.[62] Анђели су савршенији од људи[63] и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили.[64] Али пошто су они бића саздана и ограничена, то и њихово духовно развиће и усавршавање има својих граница. „Сви су Анђели створени Бо­гом кроз Логоса и освећењем од Духа Светога достигли савршенство, учествујући у светости и благодати по вредно­сти и чину.“[65] Анђели постоје вољом Оца, ушли су у биће дејством Сина, и усавршили се присуством Духа.[66] Освећење и усавршавање анђела подвиг је у коме они учествују свим бићем својим: и вољом, и умом, и осећањем. „Савршенство анђела је освећење, и истрајност у њему.“[67] Они имају освећење не из саме суштине своје, него од Духа Светога, и послушношћу остају у њему.[68] Они су се, дејством благодати Светога Духа, толико усавршили и утврдили у добру и светости, да су постали неподвижни на зло. „Отъ Святаго Духа освящаеми Ангелстiи Собори, на зло пребываютъ недвижимы, еже къ первому благому восхожденiю обожаеми.“[69] Анђели су сада непокретни на зло не по природи (ού φύσει), него по благодати (άλλα χάριτι) и по својој привржености једино добру.[70] Непокретни на зло дејством благодати Божје и својом љубављу према божанском добру, добри Анђели су вавек свети и светли.[71] Али они су свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно. Они су највернији поседници и преноситељи светости и светлости Божје. „Анђели су, по речи светог Дамаскина, другостепене светлости (φωτά δευτέρα), умне, које своје светљење добијају од првобитне и беспочетне Светлости.“[72] Анђели, као φωτά δευτέρα, осветљавани пречистом Светлошћу, примају то озаренье, по ме­ри природе своје и чина; они су тако упили и утиснули у себе Добро, да су постали другостепене светлости, те могу просветљавати (φωτίζειν) и друге изливањем и предавањем Прве Светлости.[73] Не грешити — припада Богу, а и Анђелима због њихове близине Богу[74] коју су они искористили да се добровольно утврде у добру за вавек. Бог је Светлост највиша, неприступачна, неизречна; а друга светлост (δεύτερον φως) је Анђео, нека врста отицања Прве Светлости (του πρώτου φως απορροή τις) и заједничарење, који добија светљење приврженошћу и послушношћу Првој Светлости.[75] Анђели су прва бића од Бога и око Бога; они први пију од Прве Светлости, и просветљавани речју исти­не сами су светлост и одблесци савршене Светлости (τελείου φωτός απαυγάσματα).[76] Они гледају Бога лице у лице, созерцавају вечну истину, схватају у Логосу законе и принципе твари, и имају удела у божанској вечности.[77] Све то указује на њихову неисказану радост, блаженство и савршенство. Поред свега таквог савршенства Анђели су ипак бескрајно далеко од тога да се њихово савршенство ма у ком погледу може поредити са Божјим савршенством. Савршен­ство је њихово савршенство твари, и у границама сазданих твари. Тако, на ограниченост њиховог савршенства указује Свето Откривење када тврди, да нико (значи: ни анђели) осим Духа Божјег не зна дубине Божје,[78] да анђели не знају будућност која је једино Богу извесна,[79] не знају потпуно тајну искупљења у коју желе завирити,[80] па не знају ни помисли срца људских.[81] Они својом сопственом силом не могу ни чудеса творити, јер је Бог творяй чудеса единъ.[82] Бог и у њима налази извесне недостаткею[83] Проникнута овом богооткривеном истином свети Оци уче да Анђели, при свој својој умности, која је много виша од људске, не знају нити могу знати природу Божанства.[84] Свесни недокучивости Божје природе, Анђели крилима заклањају лица своја славећи Господа Саваота, јер највиши степен мудрости производи највиши степей страхопоштовања и побожности.[85] Анђели созерцавају Бога уколико им је то могуће (κατά το έφικτόν αύτοΐς), и тиме се хране.[86] Упоређени са човеком, Анђели су далеко савршенији од њега; упоређени са Богом, они се показују ограничени и несавршени, јер су твар, и јер се савршенством својим, ма како оно било велико, крећу у границама своје богоздане природе.[87] 4. Анђелски свет је по броју неизбројив. Свето Откривење сведочи о томе. Пророк Данил говори о хиљадама хиљада анђела[88]; свети тајновидац Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики[89]; сам Спаситељ говори о легионима анђела[90]; Еванђелист Лука говори о мноштву небеских анђела који славослове новорођеног Богомладенца[91]; апостол Павле вели да се верни сједињују кроз Цркву са безброј анђела (μυριάσιν αγγέλων)[92]; други долазак Господа Христа на земљу биће праћен непрегледним мноштвом светих Анђела.[93] Свети Оци сматрају да је блажена војска светих Анђела безбројна, и мноштво бестелесних Сила бескрајно, те су бројеви које ми употребљавамо малени да означе њихово безбројно мноштво. „Редови небеских бића не могу се избројати. Многе су блажене војске надсветских духова; оне премашују немоћну и уску меру наших материјалних бројева“[94]. Анђела је тако много, да они превазилазе сваки број.[95] 5. Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствiя, аще начала, аще власти.[96] Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме,[97] Херувиме,[98] Силе,[99] Арханђеле[100] и Анђеле.[101] Исповедајући ову богооткривену истину о подели и ра­злици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (iεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели. Виша јерархија добија светлост од Тросунчаног Господа, средња је добија од више, а нижа од средње.[102] То бива „саобразно њиховој природи и чину“ (κατά την άναλογίαν της φύσεως και της τάξεως)[103]. „Анђели се разликују један од другога светлошћу и положајем (τω φωτισμό) και τή στάσει), било да њихова светлост зависи од њиховог положаја, или да њихов положај зависи од њихове светлости; и они просветљавају један другога (αλλ­ήλους φωτίζοντες), јер превазилазе једни друге чином или природом. Јасно је да виши Анђели предају светлост и зна­ње нижима“.[104] Учећи увек тако о светим Анђелима Црква је на V Васељенском сабору осудила Оригеново мишљење,[105] по коме су сви бестелесни духови саздани потпуно једнаки по природи, и првобитно нису били подељени на степене, него се то десило када је један известан број њихов пао и отпао од Бога.[106] 6. Анђели живе на небу, и имају један посао: да славе Бога и служе Његовој божанској вољи.[107] Свето Откривење показује то и доказује. Свети боговидац Исаија види Сера­фиме како круже око престола Божјег кличући: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ; исполнь вся земля славы Его[108]; христољубљени Јован, погружен у апокалиптичке визије, сведочи како небеске Силе покоя не имутъ день и нощь, глаголюще: Святъ, Святъ, Святъ Господь Богъ Вседержи­тель, иже бе, и сый и грядый.[109] Пророк Данило види где Ветхiй деньми седи на престолу небеском, тысяща тысящь (Анђела) служаху Ему, и тьмы темъ предстояху Ему.[110] Сам Спаситељ изјављује да Анђели выну видятъ лице Отца небеснаго[111], и непрестано испуњују вољу Божју и на небу и на земљи, служећи на тај начин остварењу Божјег плана о свету и човеку.[112] Анђели су моћни, вели свети Дамаскин, и готови на извршење Божје воље, и по својственој им брзини одмах се појављују тамо где им божански миг нареди.[113] Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/
  14. У селу Орашац, надомак Аранђеловца, верни и богобојажљиви народ са својим свештенством у понедељак 16. септембра 2019. године дочекао је свога архијереја Јована шумадијског на имању породице Карић испред цркве брвнаре посвећене Светом Јоаникију, првом патријарху српском, чија се успомена на овај свети дан прославља. Звучни запис беседе Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован уз саслуживање протојереја-ставрофора Миодрага Перића, госта из Сиднеја, архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја Миливоја Старовлаха, протонамесника Ивана Теодосића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића. У склопу свете Литургије Епископ Јован је крстио малог Јосифа, сина протонамесника Дејана Тодоровића из Аранђеловца. У својој беседи Епископ Јован је честитао породици Тодоровић и пожелео да мали Јосиф постане добар и веран хришћанин и потом поучио опупљене вернике о значају свете тајне крштења и миропомазања, а потом је поучио и кума о његовим обавезама као духовног родитеља малог Јосифа. Извор: Епархија шумадијска
  15. У зајечарском Позоришту, 7. септембра 2019. године свечано је затворен 3. Филмски фестивал духовног документарног филма. Додељене су награде и признања ове тродневне манифестације. Протеклих дана приказано је 15 филмова са духовном, породичном и културном тематиком, који су се такмичили за главне награде по оцени стручног жирија и за награду публике. Виђени су филмови аутора из: Русије, Украјине, Белорусије, Јерменије, Доњецке Републике-Украјине, Бугарске, Босне и Херцеговине,Хрватске, Словеније, Италије, Етиопије, Израела, САД-а и наравно филмове домаћих аутора. Извор: Епархија тимочка
  16. Доносимо предавање јеромонаха Доситеја на тему "Светост као мерило духовног живота" које је отац одржао у Манастиру светог великомученика Георгија Ћелије у Ћелијама код Лајковца, чији је и настојатељ. Ово је прво у низу предавања која ће бити одржавана сваке суботе у овој светињи Епархије шумадијске и на која су сви добородошли. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/22.07.19 ZBOR - Dositej Hilandarac - Svetost kao merilo duhovnog zivota.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  17. У наше време велика је помама за духовним програмима (spiritual programs). Ти духовни програми имају тенденцију да буду веома линеарни. Они приказују духовни живот као путовање са низом етапа. Свака етапа има своју методологију, мањкавости и могућности. Такав један програм често постане сам себи циљ. Он наше природно присуство противставља нама самима. Такав нас програм може удаљити и раздвојити од онога што је најинтимније наше. Прошлост се напушта као непоправљива док се садашњност користи као тачка ослонца за будућност која обећава светост, целовитост или савршенство. Када се време сведе на линеарно напредовање, у њему нема присутности. Мајстер Екхарт је радикално преправио свеукупну идеју духовних програма. Он је казао да духовно путовање не постоји. Иако је ово помало шокантно, заправо освежава. Уколико би било духовног пута, он би био дугачак свега неколико милиметара премда километрима дубок. Био би то преокрет унутар ритма твоје дубље природе и присуства. Мудрост је овде тако утешна. Не мораш ићи далеко изван себе да би ступио у истински разговор са својом душом и са тајнама духовног света. Вечно је код куће – унутар тебе. Вечно није негде друго, оно није удаљено. Нема ничега тако блиског попут вечности. Ово је забележено у дивној келтској изреци: „Tá Tír na nÓg ar chúl an tí, Tír álainn trína chéile“, односно: „Земља вечне младости је иза куће, прекрасна земља преиспуњена.“ Вечни и смртни свет нису паралелни, пре се прожимају. Диван израз на шкотском гелском језику fighte fuaighte „испреплетено“, исказује управо то. Иза фасаде наших нормалних живота вечна судбина уобличава наше дане и наше путеве. Пробуђени људски дух се враћа кући. Иронично пак наш осећај блискости често се бори против нашег повратка кући. Када смо са нечим упознати, губимо енергију, границу и узбуђење због тога. Хегел је рекао: „Das Bekannte überhaupt ist darum, weil es bekannt ist, nicht erkannt“, односно: „Уопштено, оно што нам је блиско, управо зато што је блиско, не познајемо“. Ово је моћна реченица. Иза фасаде блиског, чекају нас необичне ствари. То је истинито у вези са нашим домом, местом у коме живимо и, заиста, са онима са којима живимо. Пријатељства и односи пате од неизмерне обамрлости кроз механизам блискости. Ми сводимо оно непознато и тајанствено у једној личности и пределу на онај спољашњи, познати лик. Ипак познато/блиско често је фасада. Блискост нам омогућава да припитомимо, контролишемо и коначно заборавимо на тајну. Постижемо свој мир са површином лика и остајемо далеко од Другости и дубоке узнемирености коју она прекрива. Блискост је једaн од најсуптилнијих и најраспрострањенијих видова човековог отуђења. У књизи разговора са П. А. Мендозом колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, упитан о својој тридесетогодишњој вези са супругом Мерцедес, казао је: „Толико је добро сада познајем да немам благу представу ко је она заиста“. За Маркеса, блискост је позивница за авантуру и тајну. Супротно томе, људи који су нам блиски постају понекад тако блиски да се изгубе у даљини која више не позива нити изненађује. Блискост може бити тиха смрт, нагодба која допушта да се рутина настави без икаквог новог изазова или старања. Ово се, такође, догађа са нашим искуством неког места. Сећам се своје прве вечери у Тибингену у Немачкој. Провешћу тамо више од четири године проучавајући Хегела, али те прве вечери Тибинген ми је био потпуно стран и непознат. Сећам се да сам размишљао: „Посматрај веома пажљиво Тибинген ове вечери јер га више никада нећеш видети на исти начин“. И ово је било тачно. Након недељу дана тамо проведених, упознао сам пут који води до учионица и семинара, кантине и библиотеке. Након што сам мапирао своје руте на овој непознатој територији, постао ми је познат и више га нисам видео самог по себи. Људи имају потешкоће да пробуде свој унутрашњи свет посебно када им њихови животи изгледају превише познато. Наилазе на потешкоће да открију нешто ново, интересантно или изазовно у својим укоченим животима. Па ипак, све што нам је неопходно за наше путовање већ нам је дато. Сходно томе, велика је непознаница унутар примрака нашег сопственог душевног света. Треба се више упознати са притајеном светлошћу наше душе. Први корак у буђењу твог унутрашњег живота и први корак ка дубини и обећавајућој усамљености јесте да о себи мало размишљаш као о странцу до највећих дубина. Одлука да себе сагледаш као потпуног странца, као некога ко је тек закорачио у твој живот, јесте ослобађајуће искуство. Ова медитација помаже разбијању обамрлог самозадовољства и фамилијарности. Почећеш постепено да осећаш тајну и чаролију сопства. Схватићеш да ниси беспомоћан власник живота који се окончава смрћу, већ пре привремени гост изобилно дарован благословима и могућностима које нити можеш да измислиш нити да завредиш. Извор: Теологија.нет
  18. На празник силаска Светог Духа на Апостоле, Господ је обрадовао парохијску заједницу 13. подгоричке парохије и надлежног пароха, протојереја ставрофора Бранка Тапушковића, доласком високопреподобног игумана Ободске обитељи, оца Евстатија (Ивановића). Звучни запис беседе Увијек су радосни његови доласци у храм Светог Архангела Михаила у Дољанима, одакле је отац игуман потекао, примивши у њему Свету Тајну Крштења и кренувши за Христо од тог момента свим својим срце, свим својим умом и свом својојм душом и мишљу. Tако је било и овога пута. Отац Евстатије сабранима се обратио духовном поуком након прочитаног Светог Јеванђеља. Отац Бранко се на крају службе захвалио оцу игуману ријечима: „Нека је благословен Господ који љуби спасење своје„, објашњавајући да је сав вјерни народ који се сабира око Имена Христовог и Светих Његових управо то спасење, вјерни народ којег Он сам спасава својом Богочовјечанском љубављу, те да је ту љубав пренио и на оца игумана који често са радошћу нас удостојава своје посјете и духовним поукама, ношен том љубаљу да често дође онамо одакле је поникао. Извор: Радио Светигора
  19. И дође у Витсаиду; и доведоше к Њему слијепа, и мољаху Га да га се дотакне. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно (Мк. 8, 22-25). Господ наш Исус Христос је исцелио мноштво болесника. Али, на исцелење слепца из Витсаиде треба обратити посебну пажњу. Господ је слепца извео ван насеља. Из овога можемо да закључимо да за ослобађање од душевног слепила треба да се избавимо светске испразности, погружености у свакодневне овоземаљске бриге. Господ није одмах исцелио слепца. И из овога извлачимо важну поуку за себе. Јер је и већина нас духовно слепа и не умемо да разликујемо добро од зла. Духовни вид је велика ствар и изузетно тешка, нико не може одједном да овлада њиме, потребан је дуг и дугогодишњи труд који траје од почетка нашег свесног живота до саме смрти. Пре него што се стекне духовни вид треба од очију отерати мрак, а за то треба да схватимо да смо у мраку, и да свим срцем пожелимо светлост, - Светлост истиниту, Која је Господ наш Исус Христос. Треба заволети светлост и просветлити се њом. Она се даје само ономе ко иде за Христом, ко иде путем Његових заповести, ко очисти своје срце милошћу, истином, љубављу, ко научи да разликује добро од зла и да омрзне зло. Можда ће вам изгледати чудне речи да људи не умеју да разликују добро од зла, али авај, већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, маску сматрају за истинско лице, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно јако лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших, које уливају отров у срца, и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи. Стећи духовни вид попут светаца могуће је само у подвизима ревносног служења Богу. Подвижници су добијали вид о којем ми не можемо ни да сањамо. Они не само да су потпуно јасно разликовали добро и зло, већ су скроз видели људе, загледали су се у њихова срца, знали су мисли оних који ћуте. Свети оци су схватали оно што је скривено од људи, далеких од савршенства љубави, а тим пре од злих, који не верују у Христа. Апостоли сведоче о томе да у овом животу још не видимо потпуну светлост, не поседујемо јасан вид. Свети апостол Јован Богослов каже: Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте (1 Јн. 3, 2). Он говори о онима који се могу назвати децом Божијом – о истинским хришћанима. У дубокој старини, у време светих патријараха, пре него што је израиљски народ добио закон Божји преко Мојсија, откровење Божије је било слабо, нејасно, људи су га једва назирали. Кад су се сви научили Мојсијевом закону, добили су много потпуније откровење и почели су више да виде. Али је чак и светлост Мојсијевог закона мала у поређењу са светлошћу коју је донео Господ Исус Христос, са светлошћу која је заблистала над светом из Светог Јеванђеља. Ми живимо у овој светлости. Има људи који су свим срцем заволели Христа, који су се удостојили да буду деца Божија, али и о њима апостол Јован Богослов каже да они још много не виде и да ће нам се очи отворити тек онда кад станемо пред Бога у вечном животу. Тада ћемо Му бити слични зато што ћемо духовним очима моћи да гледамо светост и величину Божију. За светим Јованом апостол Павле понавља: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12). Зато је крајње потребно избављати се од духовног слепила, целог живота чистећи срце своје да бисмо у вечности, кад се заувек сјединимо с Господом нашим Исусом Христом могли духовним очима да гледамо Светлост, много јачу него што је сунчева. Амин. Извор: Православие.ру
  20. Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог.
  21. Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог. View full Странице
  22. Требиње: Потписан уговор о изградњи Духовног центра у Мркоњићима мај 14, 2019 у 13:41 | Актуелности, СПЦ Градоначелник Требиња Мирко Ћурић и директор грађевинског предузећа „Сига“ Миливоје Шакотић потписали су данас уговор о изградњи духовног центра у селу Мркоњићи, а вриједност радова је око 2,5 милиона КМ. Ћурић је појаснио да уговор подразумијева два лота – први обухвата изградњу манастирског комплекса око Цркве Светог Василија, вриједности 1.220.000 КМ без ПДВ-а, а други – изградњу видиковца изнад манастира који би требало да кошта 912.000 КМ без ПДВ-а. Он је навео да ће први комплекс око будућег манастира у Мркоњићима, родном мјесту Светог Василија Острошког, бити искључиво намијењен потребама манастирске заједнице, а видиковац за организовање различитих културно-умјетничких и других програма. Ћурић је подсјетио да је Влада Србије за овај пројекат обезбиједила 800.000 КМ, док ће град Требиње и Влада Републике Српске обезбиједити остатак средстава за прву фазу у износу од око 1,7 милиона КМ. Начелник градског Одјељења за просторно уређење Марко Рикало истакао је значај реализације овог пројекта за становништво Херцеговине, али и за цјелокупан српски народ. Он је напоменуо да ће, због сложености пројекта, за његову реализацију бити формиран посебан тим стручних људи, представника Епархије, те мјештана села Мркоњићи. – Трудимо се да од села Мркоњићи направимо светилиште у које ће долазити ходочасници из цијеле југоисточне Европе. Радимо нешто што заиста остаје за историју – истакао је Рикало. Он је додао да ће у даљим фазама развоја православног духовног центра у Мркоњићима бити изграђен парохијски дом на мјесту старе основне школе, те мали и велики паркинг простор. Рок за изградњу дијела комплекса православног духовног центра у Мркоњићима је 500 дана од дана увођења извођача у посао који се очекује за двадесетак дана. Извор: РТРС; фото: Херцег ТВ
  23. Поводом 40 година од упокојења Јустина Ћелијског синоћ, 7. априла, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици приказан је филм „Ава Јустин Ћелијски“ Ненада Илића. Након пројекције Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је духовно чедо Светог Јустина, са присутнима је подијелио сјећање на овог Божијег угодника. Евоцирајући многобројне успомене, владика је посебно истакао разговор са оцем Јустином о есеју „Срна у изгубљеном рају“. На питање зашо баш о срни пише, отац Јустин је казао да много воли срну, и у тим његовим ријечима је, како истиче Митрополит, била садржана сва та чудесна љубав: „За њега је срна људска душа, срна као чудесна животиња“. Митрополит је подсјетио на интересантан разговор који је са оцем Јустином водио 1976. година када се вратио из Грчке. У Ћелијама је тада оцу Јустину причао о Светој Гори, оцу Пајсију, нашем старцу Никанору…што је он слушао као мало дијете, а онда заплакао. „Ја не знам шта му је. А он каже: Оче Амфилохије, то су прави Божији људи. Е мој Јустине у шта је теби живот прошао! То су прави монаси, надам се да ће ме Бог њиховим молитвама помиловати и спасити“, присјетио се Митрополит и додао: „Толико је било бескрајно његово смирење. Никада није био у Светој Гори, али је тај дух светогорски у њему живио.“ На четрдесетницу послије упокојења оца Јустина у Ћелијама је био Јосиф познати јеврејски композитор из Београда, који је кроз страдања у Дахау доживио Христа и Његово страдање и остао веома близак Цркви православној. Оца Јустина је упознао кроз књигу „Човјек и Богочовјек“, и то је био разлог његовог доласка на парастос са образложењем да оно што је о. Јустин видио као млад и доживио као човјек, богослов, философ 1916 -1917. године, ми тек сада (1979) назиремо: „То како је о. Јустин доживио тих ратних година Европу, каква је била у том Првом свјетском поклању, а још гора у Другом, нема сумње, а није ни данас са НАТО пактом боља, надахуло је тог Јевреја да дође, иако га није лично познавао.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је отац Јустин једна изузетна личност нашега времена и подсјетио да је по његовом благослову добио монашко име Амфилохије. Наиме, владика Атанасије (умировљени захумско-херцеговачки) и Митрополит су били код великог Божијег човјека, духовника, старца Амфилохија на Патмосу и оцу Јустину послали старчеву фотографију. Касније када је питао старца Јустина за име које би узео на монашењу, он је предложио да буде Григорије или Амфилохије. Свети Ава Јустин Ћелијски, велики теолог, философ, бесједник, испосник, молитвеник… рођен је у Врању на Благовијести прије 125 година и на Благовијести се прије 40 година преселио у рајска насеља. На рођењу је добио име Благоје – цијелог живота је благовијестио Еванђеље Христово животом, дјелом и ријечју. Његови аскетски подвизи, молитве, љубав еванђелска, само су у потпуности Богу знани, а роду православном оставио је обимно, чудесно и богонадахнуто дијело теолошког, философског и богослужбеног карактера у обиму од 33 тома, као и 12 томова „Житија Светих“, први пут приређених на српском језику. Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбапским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти налазе се у манастиру Ћелије код Ваљева. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару. Извор: ТВ студио Острог
  24. Са благословом Његовог Преосештенства Епископа будимског г. Лукијана у Историјском музеју Будимпеште приређена је изложба ''Српска саборна црква у Табану. Трагом нестале српске вароши у Будиму'' која је настала као резултат сарадње Историјског музеја Будимпеште, Галерије Матице српске, Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји и Српског института у Будимпешти. Изложба је свечано отворена на празник Светог Димитрија, 8. новембар 2018. године, у барокној дворани Историјског музеја Будимпеште који је смештен у Будимској тврђави, а у присуству великог броја званичника и представника Мађарске и Србије. Поздравни говор одржао је др Петер Фарбаки, директор Историјског музеја Будимпеште, после чега су се присутнима обратили др Александра Салаи Бобровницки, заменица градоначелника Будимпеште, др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, г. Пера Ластић, директор Српског института у Будимпешти, гђа Драгана Милошевић, секретарка за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама АП Војводине, др Золтан Фирјеш, заменик државног секретара за односе са верским заједницама и народностима у Кабинету председника Владе Мађарске, г. Раде Дробац који је у име председнице Народне скупштине Републике Србије гђе Маје Гојковић прочитао њен говор, и Његово Преосвештенство г. Лукијан (Пантелић), Епископ будимски, који је и отворио изложбу. Свечано отварање изложбе увеличали су Камерни ансамбл „Орфелин” из Новог Сада под управом Тамаре Адамов Петијевић и уметници Српског позоришта у Мађарској. Отварању изложбе присуствовали су амбасадори Шпаније, Португала, Немачке, Норвешке, Србије и Босне и Херцеговине, представници Матице српске проф. др Бранко Бешлин, потпредседник, и гђа Јелена Веселинов, управница послова, г. Љубомир Алексов, српски посланик у мађарском Парламенту, гђа Вера Пејић Сутор, председница Српске самоуправе, г. Ненад Бунгин, члан Извршног одбора Војвођанске банке ОТП група, г. Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Изложба представља наставак рада на очувању и презентацији српског културног наслеђа у Мађарској. После конзервације, стручне обраде и представљања икона Арсенијa Теодоровића рађених за иконостас Саборног храма у Будиму на изложби Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму у Галерији Матице српске 2017. године, Историјски музеј у Будимпешти је изложбом Српска Саборна црква у Табану. Трагом нестале Српске вароши у Будиму поставио то уметничко остварење у шири оквир историјских и друштвених прилика. На тај начин, иконостас је представљен као материјални траг не само уметничких домета српске културе, већ и сведочанство духовног живота и стремљења српског народа у Угарској. Иконе Арсенија Теодоровића су централни експонат на изложби око ког су сабрани бројни други предмети – урбанистички планови, фотографије, уметничка дела, књиге и друго – који пред очима посматрача буде нестали живот Срба у Будиму, у некадашњој српској вароши Табану и Саборном храму кога више нема. На изложби у Галерији Матице српске 2017. године иконостас је после седамдесет година први пут у потпуности реконструисан и представљен јавности, док се на изложби у Будимпешти он враћа у град у ком је настао у XIX веку, међу дела која говоре о некадашњој цркви коју је красио и њеном урбанистичком окружењу, српској вароши Табан. Изложба Српска Саборна црква у Табану. Трагом нестале Српске вароши у Будиму представља добар пример сарадње два музеја (Музеја Епархије будимске и Историјског музеја Будимпеште) и више научних и државних установа, као и доказ важности и успешности међународних пројеката чији је циљ како боље познавање културних прилика у историји оба народа, тако и њихово међусобно упознавање и повезивање у садашњости. Извор: Српска Православна Црква
  25. Са благословом Његовог Преосештенства Епископа будимског г. Лукијана у Историјском музеју Будимпеште приређена је изложба ''Српска саборна црква у Табану. Трагом нестале српске вароши у Будиму'' која је настала као резултат сарадње Историјског музеја Будимпеште, Галерије Матице српске, Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји и Српског института у Будимпешти. Изложба је свечано отворена на празник Светог Димитрија, 8. новембар 2018. године, у барокној дворани Историјског музеја Будимпеште који је смештен у Будимској тврђави, а у присуству великог броја званичника и представника Мађарске и Србије. Поздравни говор одржао је др Петер Фарбаки, директор Историјског музеја Будимпеште, после чега су се присутнима обратили др Александра Салаи Бобровницки, заменица градоначелника Будимпеште, др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, г. Пера Ластић, директор Српског института у Будимпешти, гђа Драгана Милошевић, секретарка за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама АП Војводине, др Золтан Фирјеш, заменик државног секретара за односе са верским заједницама и народностима у Кабинету председника Владе Мађарске, г. Раде Дробац који је у име председнице Народне скупштине Републике Србије гђе Маје Гојковић прочитао њен говор, и Његово Преосвештенство г. Лукијан (Пантелић), Епископ будимски, који је и отворио изложбу. Свечано отварање изложбе увеличали су Камерни ансамбл „Орфелин” из Новог Сада под управом Тамаре Адамов Петијевић и уметници Српског позоришта у Мађарској. Отварању изложбе присуствовали су амбасадори Шпаније, Португала, Немачке, Норвешке, Србије и Босне и Херцеговине, представници Матице српске проф. др Бранко Бешлин, потпредседник, и гђа Јелена Веселинов, управница послова, г. Љубомир Алексов, српски посланик у мађарском Парламенту, гђа Вера Пејић Сутор, председница Српске самоуправе, г. Ненад Бунгин, члан Извршног одбора Војвођанске банке ОТП група, г. Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Изложба представља наставак рада на очувању и презентацији српског културног наслеђа у Мађарској. После конзервације, стручне обраде и представљања икона Арсенијa Теодоровића рађених за иконостас Саборног храма у Будиму на изложби Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму у Галерији Матице српске 2017. године, Историјски музеј у Будимпешти је изложбом Српска Саборна црква у Табану. Трагом нестале Српске вароши у Будиму поставио то уметничко остварење у шири оквир историјских и друштвених прилика. На тај начин, иконостас је представљен као материјални траг не само уметничких домета српске културе, већ и сведочанство духовног живота и стремљења српског народа у Угарској. Иконе Арсенија Теодоровића су централни експонат на изложби око ког су сабрани бројни други предмети – урбанистички планови, фотографије, уметничка дела, књиге и друго – који пред очима посматрача буде нестали живот Срба у Будиму, у некадашњој српској вароши Табану и Саборном храму кога више нема. На изложби у Галерији Матице српске 2017. године иконостас је после седамдесет година први пут у потпуности реконструисан и представљен јавности, док се на изложби у Будимпешти он враћа у град у ком је настао у XIX веку, међу дела која говоре о некадашњој цркви коју је красио и њеном урбанистичком окружењу, српској вароши Табан. Изложба Српска Саборна црква у Табану. Трагом нестале Српске вароши у Будиму представља добар пример сарадње два музеја (Музеја Епархије будимске и Историјског музеја Будимпеште) и више научних и државних установа, као и доказ важности и успешности међународних пројеката чији је циљ како боље познавање културних прилика у историји оба народа, тако и њихово међусобно упознавање и повезивање у садашњости. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...