Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'духовних'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. ПОШТУЈМО ЗАВЈЕШТАЊА ДУХОВНИХ И НАРОДНИХ ВЕЛИКАНА Цетиње, 23. јун 2019. Атакујући безобзирно на храмове и имовину Цетињске Митрополије најновијим Предлогом Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница државни центри моћи у Црној Гори служе се кривотворењем историјских чињеница. Државни званичници у Подгорици иступају са нетачном и необјективном тезом да је имовина Цетињске Митрополије и њених храмова прије 1918. године наводно била својина државе Црне Горе. Ово исконструисано становиште формулисано за потребе дневне политике нема упориште у историјским чињеницама и сачуваним архивским актима. Чињенице управо говоре супротно. Већ у средњовјековној Зети, господари који су били изданци народних династија Војислављевића, Немањића, Балшића и Црнојевића, уступали су владарским повељама бројне и богате земљишне посједе манастирима и црквама. Даровани посједи постајали су власништво храмова, односно Цркве, а не државе или двора. Примјера, ради, повељом од 4. јануара 1485. г. господар Зете Иван Црнојевић даровао је цетињском манастиру двије трећине Цетињског поља, али и земљишне посједе у Добрском селу и Цеклину и солане у Грбљу. Након оснивачке повеље Цетињском манастиру, господар Иван Црнојевић је донио и Закон (Суд царски и патријаршијски) 1485. године, којим се заштићују манастирска имања. При свршетку исте повеље Иван Црнојевић исказује анатему на свакога ко би се усудио да Цетињском манастиру присвоји макар и дио земљишне својине коју му је он својевољно намијенио. Порука Иванове анатеме намијењена будућим покољењима дословно гласи; ,,Ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од снажне деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље и силе часног и животворног Крста и од 12 врховних Апостола и од 70 осталих, од 318 никејских светих отаца и од свијех који су од вјекова Богу угодили и да је такав подобан Јуди издајнику и онима што викаху узми, узми и распни, крв његова на нас и на дјецу нашу и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду!“ Формулишући владарску клетву коју је намијенио будућим узурпаторима манастирске својине, господар Зете је фактички штитио земљишну својину цетињског манастира коју му је управо он завјештао оснивачком повељом. Вријеме у коме се господар Иван одлучно и бескомпромисно борио за опстанак слободне Зете било је бурно и сурово. Ипак, у народу је био развијен страх од Божијег суда, у случају каквог моралног преступа према Цркви. Управо на такав осјећај савјести у народној свијести Иван је рачунао као дјелотворни механизам који ће појединца благовремено удаљавати од гријеха узурпације црквене имовине. Али времена се мијењају и људи у њима. У раздобљу милитантног безвјерја страх од Божијег суда готово је ишчезао у народу на овим теренима. За колективно стање духа и за моралну будућност народа то није исправно исходиште и неминовно води правној и моралној анархији друштвене заједнице. Темељ земљишној својини и имовинским правима острошког манастира положио је Св. Василије Острошки лично. Рођен 1610. г. у селу Мркоњићи у Поповом пољу код Требиња – Србин из Херцеговине, Св. Василије Острошки се као митрополит захумски одступајући испред зулума Турака, 60-тих година 17. вијека скрасио у забитој пећини на падинама острошких греда и са групом монаха сазидао Горњи острошки манастир посвећен Часном Крсту. Да би обезбиједио новосазиданом манастиру материјални основ за опстанак и духовну мисију, Св. Василије је откупио одређене земљишне парцеле у подоострошким селима. У Завјештајном писму из 1666. године које се и данас чува у ризници острошког манастира, Св. Василије поименично именује топографске називе локација које је у минулом времену откупио за образовање и увећање земљишне својине острошког манастира. У завршном сегменту Завјештајног писма острошки светитељ дословно каже: „И тко би се покусио да нешчо отними од м0настира, отнимио Господ Бог таковому разоритељу његов дом, кућу и стоку са синови и васе његово именије, да му Господ Бог порази и расипа ванезапу ва веки, амин. Да га траг и ожак погибне ва веки, амин.“ (И ко би покушао нешто да отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и сав иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вијекове, Амин! Да његов дом настрада у вијекове, Амин!) Изреченом анатемом Св. отац у ствари штити земљишну имовину острошког манастира коју му је лично обезбиједио и јасно и недвосмислено опомиње сељане подострошких села да се не би усудили да насилно и противправно присвајају посједе манастира. У противном, суочиће се са дејством клетве коју на узурпаторе оставља. А суочити се са клетвом Св. Василија није нимало разумно. Интегритет и неповредивост црквене својине православних манастира штитиле су често и турске власти руковођене одредбама шеријатског права. У Цетињском љетопису, драгоцјеном историјском извору, који се чува у ризници Цетињског манастира, описује се случај која оснажава наше становиште. Становници засеока Хумци у Цетињском пољу већ су генерацијама обитавали на земљишном посједу Цетињског манастира. Манастиру су плаћали закупнину за коришћење црквене својине. У првој половини 17. вијека Хумци су присвојили манастирску земљу и престали су да плаћају закупнину манастиру. Цетињски митрополит Мардарије Корнећанин обратио се 1638. године турским управним властима за помоћ. На Цетиње је дошао одред Турака и физичком принудом приморао Хумце да исплате заостала дуговања цетињском манастиру и да се потчине управи Цетињске Митрополије. Управо с тим у вези, у Цетињском љетопису се поред осталога каже: ,,Тада пашини чауши по правди Хумце похваташе и свезаше чврсто и љуто без милости тољагама тукоше. Они умилно плакаху и жалосно вапијаху да их помилују, ради милости Божје. Тада се умиљаваху и мољаху чауше да престану са љутњом и да их више не бију, да их одријеше. Међутим, чауши најприје Хумце веома глобише, затим пустише. Они нас послије тога почеше кумити и молити да их не воде к паши и плачући цјеливаху нам руке и грљаху ноге, да одредимо кметове и да плате штету коју су манастиру учињели.“ И главари Црне Горе „по указу“ Шћепана Малога издају 1768. године исправу, којом се владици Сави и манастирској братији гарантује безбједност манастирске имовине и ово писмо потврђују ,,мохуром (печатом) све Черне Горе“. У њему се поред осталога каже: ,,И ако се нађе који христијанин да украде икаквога имјенија церковнога, да плати церкви седмерицеју, а глобе земљи двадесет цекинах. И ако се црква пожали нама главарима да им који насрамотицом хара жита и ливаде, или чини коју другу насрамотицу, или злослови свештеника, да плати глобу земенску и да буде кастиган.“ На празник Благовијести, 25. марта 1868.г. одржана је Народна скупштина главара у Цетињском манастиру, под предсједништвом књаза Николе, и тада је први пут извршена подјела имовине у Црној Гори на: црквену, државну и породичну имовину владалачке породице Петровић Његош. Тада је одлучено што припада Манастиру, што је власништво државе и што ће припадати књазу Николи I Петровићу Његошу као владару. Тим поводом у Црногорском годишњаку ”Орлић“ за 1896. годину пише да је Народна скупштина одредила да Манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколик метех, куд крисовуља Иванбегова пише…“ У државну имовину је, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада прешло историјско оружје из ризнице као и војни архив. О вјековном трајању и поштовању Оснивачке повеље говори нам и документ настао 410 година од њеног доношења. Попут средњовјековних владара из династија Немањића и Црнојевића, када је син насљедник поштујући очево дјело на хрисовуљи стављао свој потпис, тако је и књаз и господар Никола I Петровић Његош на сличан начин потврдио и оснажио хрисовуљу господара Ивана Црнојевића, доносећи Указ о праву својине над земљиштем Цетињског манастира 17. јуна 1895. год. у којем пише сљедеће: ,,Наш славне успомене претходник, Зетски Господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу Зетских Митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског Владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности Државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов Крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави… Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света Цетињска Митрополија бдиће над овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим Нашим Указом потврђеним. У нашој Престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења Нашега Насљедника Књаза Данила, 1895. НИКОЛАЈ“ Увидом у архивски документ о попису Државне имовине, током трајања независне државе Краљевине Црне Горе до 1918. г, јасно се види да ни једна православна, ни римокатоличка црква, ни џамија нијесу биле имовина државе. Све су државне власти у Црној Гори, барем до 1946. године, како националне, тако и окупационе, поштовале и уважавале имовинска права и власништво Цетињске Митрополије и њених храмова, и нијесу узурпирале њене посједе. Ствари ће се темељно промијенити доласком комуниста на власт. Према Закону о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији из 1946. православни манастири у Црној Гори лишени су већег дијела својих земљишних посједа. Према истом закону манастири су категорисани у двије групе манастира тзв. већег историјског значаја,у које су сврстани Цетињски манастир, Острог, Пива, Морача и Савина, и остали манастири. Манастирима „већег историјског значаја“ закон је оставио у својину 30 хектара земље и 30 хектара шуме, док је осталим манастирима оставио у право својине и коришћења 10 хектара обрадиве земље и шуме. Овај закон није национализовао храмове и минимум земљишног посједа, који се није нашао на удару аграрне реформе, већ их је оставио у право својине и слободног располагања Цетињској Митрополији и њеним подручним храмовима. Никад ни једна државна власт у Црној Гори није покушавала нити реализовала подржављење православних храмова и цјелокупне њихове имовине. Садашње настојање државних центара моћи у Подгорици јединствен је такав случај у цјелокупној историји Црне Горе и њене државно-правне традиције. Таква изразито насилна идеолошка и политичка доктрина нема утемељења у правном и цјелокупном историјском насљеђу ове намучене земље. Државни идеолози често форсирају тезу да је Српска Православна Црква у Црној Гори присутна тек од 1920. Срачунато и тенденциозно прећутали су 700 минулих година њеног дјеловања на овим просторима. Цетињска Митрополија изводи свој црквено-правни континуитет из Зетске епархије коју је 1219. формирао управо Св. Сава, док је на сабору у Скопљу на Цвијети 1346. г. уздигнута у ранг Митрополије зетске. Бројни храмови на теренима Црне Горе сазидани су настојањем светородне династије Немањића. Манастир Морачу подигао је кнез Стефан Немањић, синовац Св. Саве, 1252. Манастир Ђурђеви Ступови код Беране, подигао је Немањин синовац и брат од стрица Св. Саве жупан Првослав Немањић 1213. Манастир Врањину на Скадарском језеру подигли су Св. Сава и епископ зетски Иларион 1224. Манастир Дуљево код Будве подигнут је настојањем цара Душана 1348. Цркву Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу подигао је хумски кнез Мирослав, Немањин брат, 1190. Списак храмова, који су у доба Немањића сазидани на терену од Полимље и Потарја до обала Јадрана знатно је већи. Не заборавимо притом да је духовну власт над овим теренима и вјерним народом вршила управо Српска Православна Црква са сједиштем у манастиру Жичи код Краљева, потом у Пећкој Патријаршији. Срачунато и тенденциозно се прећуткује да се Митрополија црногорска и приморска, као насљедница Митрополије зетске, помиње први пут 1504.г. и подмеће да је формирана 1931.г. желећи да јој се код неупућених скрати постојање за 427 година. Самовољном и неканонском одлуком турских врховних власти укинута је 1766. године Пећка Патријаршија као мајка-црква Цетињске Митрополије. У раздобљу између 1766. и обнове српске патријаршије 1920. цетињски митрополити и господари Црне Горе истрајно су се залагали за успостављање Пећке Патријаршије и формирање јединствене српске државе. Патријарх пећки Атанасије II Гавриловић додијелио је 1750. цетињском митрополиту звање „егзарха трона пећкога“. Исто звање носиће цетињски митрополити и послије укидања Патријаршије у Пећи. Управо на тај начин првојерарси Цетињске Митрополије промовисали су своју црквено-правну доктрину да је Митрополија на Цетињу легални и легитимни сљедбеник и насљедник аутокефалне Пећке Патријаршије и да је њен духовни и национални циљ да ради на њеној обнови, до које је 1920. и дошло. И у раздобљу свог самосталног живота између 1766. и 1920. Православна Црква у Црној Гори носилац је и промотер српског црквено-народног идентитета, о чему уосталом говоре бројни историјски извори. Управо зато Митрополија Цетињска никад није ни затражила па самим тим ни добила томос (повељу) о стицању статуса. аутокефалне цркве. Њен духовни и национални приоритет био је управо супротан – обнова српске патријаршије у Пећи. Она, додуше, јесте називана ”аутокефалном” од 1904.г. на иницијативу књаза Николе, насљедника митрополитâ и господарâ Петровића, који се као такав понашао у односу на Цркву као господар и ”митрополит”, у времену кад је Митрополија – Православна Црква у Црној Гори – била државна вјера, а он – хришћански владар. Што се тиче навођења ње као ”аутокефалне” у Рали-Потлијевом зборнику канона, у фусности се изричито наводи да у Синтагматиону Цариградске Патријаршије, која је давала аутокефалност, тога нема. Књаз Никола је прогласио Цркву ”аутокефалном” – да би га митрополит крунисао за краља (1910). А што се тиче обнове јединства Пећке Патријаршије, исти краљ је (1913) поставио првог Пећког митрополита Гаврила Дожића, послије укидања Пећке Патријаршије (1766) и из егзила прихватио њену обнову, тражећи само да јој сједиште буде у Пећи, а не у Сремским Карловцима – Београду. Стога, поштујмо завјештања наших народних великана, господара Ивана Црнојевића, Св. Василија Чудотворца Острошког и многих знаних и мање знаних. Јер народ који флагратно крши и несавјесно игнорише аутентично духовно и правно насљеђе минулих покољења неминовно је осуђен на духовну деструкцију и биолошко нестајање. Није ни мудро ни разумно ратовати са својим праоцима; и народним великанима, а још мање са Господом. Уосталом метафизички рат са Духом Господњим нико није добио. Нити га може добити. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ
  2. „Нашао си другог Старца Јосифа! Говори!“ „Два пламена која се никада нису раздвојила...“ Старац Емилијан је био двадесет две године млађи од Старца Јефрема Катунакијског, али је Пресвета Богородица проценила да је тај јеромонах био способан да разуме опитно искуство великог Светогорца. Према сведочењу самог папа-Јефрема: „Наша срца су се спојила у једно, и сваки пут смо се сусретали као два пламена која се уздижуу небо!“ Приликом првог сусрета папа-Јефрем је стекао погрешан утисак о потоњем Старцу Емилијану Симонопетритском. Учинио му се некако дотеран, „испеглан“, рекли бисмо: неиспробан у смирењу, подсећао га је на принца, тако да је Старац помислио: „Ево још једног који је, као и толики други, дошао да разговарамо о молитви! Са испегланом расом и кошуљом! Ајде, даћу му један ратлук, па нека иде кући.“ Старац Емилијан, по природи благ, љубазан и пријатан какав је био, смерно је скинуо своју скуфију и са пуно поштовања сео наспрам Старц Јефрема. „Ја сам игуман на Метеорима“, представио се. Изгледало је као да је дошао са великом жељом да би са папа-Јефремом разговарао о умној молитви. „Много света долази на Метеоре“, одговорио је папа-Јефрем, опет у себи осећајући негодовање према неочекиваном посетиоцу. Као да је хтео да каже: „Дођите на Свету Гору“. Ипак, негде дубоко у себи осећао је да је неправедно осудио тог младог игумана са Метеора, који је, поред осталог, учинио напор да дође издалека, заједно са другом двојицом да би се срео с њим. „Да ли сам био неправедан према овом човеку?“ - питао се у себи папа-Јефрем. Пошао је по ратлук за послужење са осећајем велике унутарње недоумице. „Зашто не бих затражио да ми Бог потврди?“ - упитао се у себи. Тако је Старац Јефрем отишао у своју црквицу, стао пред икону Пресвете Богородице у намери да обавезно добије „потврду“ о оцу Емилијану, оном испегланом госту са Метеора. Направио је три метаније пред Пресветом Богородицом и потом јој се обратио овим речима: „Пресвета моја, да ли да му говорим или ћу узалуд бацати речи пред њега?“ У том тренутку Старац Јефрем Катунакијски је зачуо глас Превсете Богородице како му одговара на питање кроз своју икону: „Нашао си другог Старца Јосифа. Говори!“ [Овде Пресвета мисли на блаженопочившег Старца Јосифа Исихасту, орла над орловима Свете Горе у првој половини 20. века и духовног оца папа-Јефрема који се у то време беше већ упокојио]. Папа-Јефрем се тада узнемири и презноји од страха. „Учинио сам злочин према самом себи!“ рече са ужасом. Потрчао је напоље и повео оца Емилијана са собом у цркву, где су неколико сати разговарали. Од тада се никада више нису растали. Старац Јефрем Катунакијски је често говорио о овом од Бога послатом оцу са Метеора: „Нашао сам у њему свог покојног Старца, другог Старца Јосифа – златоустог и достојног Старца Емилијана!“Другом приликом о њему беше рекао: „Он је, дете моје, миомирисан“. Старац Атанасије Симонопетрит, Беседа о Старцу Јефрему Катунакијском и другим великим православним Старцима,Катерини, фебруар 2008. Са грчког превела Валентина Аврамовић Извор: Српска Православна Црква
  3. Сусрет са Црквама домаћинима (Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији ‒ укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији) оснажен је посетом делегата Генералне скупштине богослужењима тих Цркава и заједница у Новом Саду и околини. Православни верници из Цариграда, Русије, Грчке, Бугарске, Кипра, Албаније, Естоније, Финске и других земаља молитвено су учествовали у недељу, 3. јуна, у богослужењима у Саборном и Николајевском храму у Новом Саду, док су учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава који су римокатоличке вероисповести присуствовали служби у новосадској Катедрали, англиканци у капели у Мастер-центру, методисти у објекту у Улици Лукијана Мушицког 7, а за верујуће Реформатске Цркве служба је одржана у храму у Марадику, док су се верни Словачке евангеличке Цркве окупили у храму у Улици Јована Суботића. У послеподневним часовима, у Конгресној дворани Мастер-центра, гости и учесници Генералне скупштине водили су дебату о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности. Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, бискуп Петра Босе-Хубер из Евангеличке Цркве у Немачкој и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије г. Зоран Ђорђевић, започели су дискусије усмерене на визију будућности и покретање дијалога између главних говорника и вођства КЕЦ-а, са нагласком на надахнуће за будући рад Конференције европских Цркава. Учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава учествовали су у литији која је почела код споменика Породица, где су се окупљенима обратили Петар Ђуђев, директор Историјског архива Новог Сада и свештеник Хеики Хутунен, генерални секретар КЕЦ-а. Господин Ђурђев је подсетио на неправедна и страшна страдања народа на територији северне Србије, док је отац Хеики истакао да је потребно продубљивати братске и мирнодопске везе између хришћана и делати у правцу изградње снажних духовних мостова. Литија је прошла испод Варадинског моста и завршила се непосредно код новог Жежељевог моста, где су, као знак наде, живота и љубави, засађена четири дрвета. Оба моста су уништена током НАТО бомбардовања Југославије 1999. године. Варадински мост је обновљен 2000. године, а нови Жежељев мост отворен је почетком ове године. Подсећамо да је лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно осмишљен тако да је његов централни мотив мост, који символише мир и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе. Током протеклих дана, на заседањима Генералне скупштине Конференције европских Цркава, разговарано је о правичности и гостољубљу, а осмог дана сесије ће бити посвећене теми сведочења. Од 9,45 часова, у Конгресној дворани Мастер-центра, Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије ће одржати излагање о томе на који начин хришћани данас сведоче и исповедају веру у Господа. Заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава је почело 31. маја у Новом Саду и биће завршено 6. јуна. Извор: Српска Православна Црква
  4. Седми дан заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, 3. јун 2018. године, протекао је у знаку богослужењâ која су одржана у преподневним часовима у новосадским црквама и околини, као и у литији одржаној на Кеју. Сусрет са Црквама домаћинима (Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији ‒ укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији) оснажен је посетом делегата Генералне скупштине богослужењима тих Цркава и заједница у Новом Саду и околини. Православни верници из Цариграда, Русије, Грчке, Бугарске, Кипра, Албаније, Естоније, Финске и других земаља молитвено су учествовали у недељу, 3. јуна, у богослужењима у Саборном и Николајевском храму у Новом Саду, док су учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава који су римокатоличке вероисповести присуствовали служби у новосадској Катедрали, англиканци у капели у Мастер-центру, методисти у објекту у Улици Лукијана Мушицког 7, а за верујуће Реформатске Цркве служба је одржана у храму у Марадику, док су се верни Словачке евангеличке Цркве окупили у храму у Улици Јована Суботића. У послеподневним часовима, у Конгресној дворани Мастер-центра, гости и учесници Генералне скупштине водили су дебату о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности. Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, бискуп Петра Босе-Хубер из Евангеличке Цркве у Немачкој и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије г. Зоран Ђорђевић, започели су дискусије усмерене на визију будућности и покретање дијалога између главних говорника и вођства КЕЦ-а, са нагласком на надахнуће за будући рад Конференције европских Цркава. Учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава учествовали су у литији која је почела код споменика Породица, где су се окупљенима обратили Петар Ђуђев, директор Историјског архива Новог Сада и свештеник Хеики Хутунен, генерални секретар КЕЦ-а. Господин Ђурђев је подсетио на неправедна и страшна страдања народа на територији северне Србије, док је отац Хеики истакао да је потребно продубљивати братске и мирнодопске везе између хришћана и делати у правцу изградње снажних духовних мостова. Литија је прошла испод Варадинског моста и завршила се непосредно код новог Жежељевог моста, где су, као знак наде, живота и љубави, засађена четири дрвета. Оба моста су уништена током НАТО бомбардовања Југославије 1999. године. Варадински мост је обновљен 2000. године, а нови Жежељев мост отворен је почетком ове године. Подсећамо да је лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно осмишљен тако да је његов централни мотив мост, који символише мир и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе. Током протеклих дана, на заседањима Генералне скупштине Конференције европских Цркава, разговарано је о правичности и гостољубљу, а осмог дана сесије ће бити посвећене теми сведочења. Од 9,45 часова, у Конгресној дворани Мастер-центра, Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије ће одржати излагање о томе на који начин хришћани данас сведоче и исповедају веру у Господа. Заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава је почело 31. маја у Новом Саду и биће завршено 6. јуна. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. На почетку засиједања Митрополит Амфилохије је захвалио на присуству свима који су се одазвали позови и рекао да је то показатељ да смо сви свјесни озбиљности теме. Митрополит је изразио забринутост и сумњу да идеја изградње хидроелектране на Морачи није вођена из бриге за народ Црне Горе, већ искључиво из личних интереса појединаца из власти. Протојереј – ставрофор др Велибор Џомић је присутне упознао и подсјетио на историјат ове проблематике, оснивање овог Иницијативног одбора као и на активности које су предузете још 2010. године када је Митрополија Црногорско-Приморска , у вријеме јавне расправе о Нацрту детаљног просторног плана за простор вишенамјенских акумулација на ријеци Морачи и Нацрта извјештаја о стратешкој процјени утицаја на животну средину за детаљни просторни план за хидроелектране на Морачи, организовала међународни научни симпосион под насловом ”Хидроелектране и угроженост Манастира Мораче”. На том научном симпосиону своја научна истраживања је, у присуству тадашњег министра економије и његових сарадника из Министарства, презентовало педесетак научних посленика из различитих струка. Позивајући на опрез приликом доношења одлука у вези изградње хидроелектрана на Морачи, стручњаци су путем усвојених закључака посебно апеловали на Владу Црне Горе да, због непостојања консенсуса између стручњака и политичара, струке и политике, независних експерата и чиновника – чланова различитих комисија Министарства и Владе, успори читав процес те да се приступи јавној расправи и дијалогу о алтернативним енергетским решењима. Министарство економије је том приликом предложило да заједнички тимови Министарства, Митрополије и стручњака посјете Манастир Морачу ради наставка разговора о овој веома важној теми. и правне и процедуралне злоупотребе које су присутне у припремама за изградњу хидроелектране на Морачи. Све те активности допринијеле су да тадашњи Нацрт, 2012. године, не буде усвојен. Господин Александар Дожић, предсједник СО Колашин рекао је да ће овај Иницијативни одбор имати пуну подршку општинских власти и да ће, колико је то у њиховој ингеренцији, урадити све да се не наруше природне и културне љепоте Морачког и Ровачког краја, а нарочито да се сачува древна немањићка светиња, Манастир Морача. На скупу су говорили и Ђуро Милошевић, потпредсједник СО Колашин, Владимир Мартиновић, потпредсједник Демократа, Никола Минић, Новица Ђурић, Радован Радовић, Саша Драговић, Слободан Перовић, Јован Маркуш и Раде Влаховић. На скупу је прочитано поздравно обраћање Комнена Бећировића, књижевника из Париза и вишедеценијског борца за спас Мораче од потопа, и Франца Фебера, еколога свјетске репутације. Одбор је одлучио да се у вези геолошких истраживања која су недавно понуђена управи Манастира Мораче затражи формирање Међународне комисије у коју би били укључени искључиво референтни стручњаци из области геологије и сродних струка, као и представник Митрополије. Такође, предложено је да се пред УНЕСКОМ покрене. Одбор ће у наредном периоду интензивирати своје активности на различите начине, а посебно организовањем мултидисциплинарних научних скупова и округлих столова и стручним наступима у медијима. протојереј Никола Пејовић
  6. На Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у уторак, 20. јуна 2017. године одржана је сједница Иницијативног одбора за заштиту и очување природних, културних и духовних вриједности слива ријеке Мораче којој су присуствовали Високопреосвештени Митрополит Амфилохије, архимандрит Рафаило, игумана манастира Морача, протојереј – ставрофор др Велибор Џомић, архијерејски протопрезвитер подгоричко – колашинског протопрезвитеријата, свештеник Обрен Шарић, парох морачко – ровачки, Александар Дожић, предсједник СО Колашин, као и представници удружења Морачана и Ровчана. На почетку засиједања Митрополит Амфилохије је захвалио на присуству свима који су се одазвали позови и рекао да је то показатељ да смо сви свјесни озбиљности теме. Митрополит је изразио забринутост и сумњу да идеја изградње хидроелектране на Морачи није вођена из бриге за народ Црне Горе, већ искључиво из личних интереса појединаца из власти. Протојереј – ставрофор др Велибор Џомић је присутне упознао и подсјетио на историјат ове проблематике, оснивање овог Иницијативног одбора као и на активности које су предузете још 2010. године када је Митрополија Црногорско-Приморска , у вријеме јавне расправе о Нацрту детаљног просторног плана за простор вишенамјенских акумулација на ријеци Морачи и Нацрта извјештаја о стратешкој процјени утицаја на животну средину за детаљни просторни план за хидроелектране на Морачи, организовала међународни научни симпосион под насловом ”Хидроелектране и угроженост Манастира Мораче”. На том научном симпосиону своја научна истраживања је, у присуству тадашњег министра економије и његових сарадника из Министарства, презентовало педесетак научних посленика из различитих струка. Позивајући на опрез приликом доношења одлука у вези изградње хидроелектрана на Морачи, стручњаци су путем усвојених закључака посебно апеловали на Владу Црне Горе да, због непостојања консенсуса између стручњака и политичара, струке и политике, независних експерата и чиновника – чланова различитих комисија Министарства и Владе, успори читав процес те да се приступи јавној расправи и дијалогу о алтернативним енергетским решењима. Министарство економије је том приликом предложило да заједнички тимови Министарства, Митрополије и стручњака посјете Манастир Морачу ради наставка разговора о овој веома важној теми. и правне и процедуралне злоупотребе које су присутне у припремама за изградњу хидроелектране на Морачи. Све те активности допринијеле су да тадашњи Нацрт, 2012. године, не буде усвојен. Господин Александар Дожић, предсједник СО Колашин рекао је да ће овај Иницијативни одбор имати пуну подршку општинских власти и да ће, колико је то у њиховој ингеренцији, урадити све да се не наруше природне и културне љепоте Морачког и Ровачког краја, а нарочито да се сачува древна немањићка светиња, Манастир Морача. На скупу су говорили и Ђуро Милошевић, потпредсједник СО Колашин, Владимир Мартиновић, потпредсједник Демократа, Никола Минић, Новица Ђурић, Радован Радовић, Саша Драговић, Слободан Перовић, Јован Маркуш и Раде Влаховић. На скупу је прочитано поздравно обраћање Комнена Бећировића, књижевника из Париза и вишедеценијског борца за спас Мораче од потопа, и Франца Фебера, еколога свјетске репутације. Одбор је одлучио да се у вези геолошких истраживања која су недавно понуђена управи Манастира Мораче затражи формирање Међународне комисије у коју би били укључени искључиво референтни стручњаци из области геологије и сродних струка, као и представник Митрополије. Такође, предложено је да се пред УНЕСКОМ покрене. Одбор ће у наредном периоду интензивирати своје активности на различите начине, а посебно организовањем мултидисциплинарних научних скупова и округлих столова и стручним наступима у медијима. протојереј Никола Пејовић View full Странице
  7. Време је Васкршњег поста, много православних хришћана не придржава се истог, ретко иде у цркву и нема свог духовника. О вери се информишу читајући на интернету. Зашто је ситуација таква и због чега доста тога у вези са вером поступамо по моделу „Ваља се!“, ексклузивно за Србин.инфо, говори професор верске наставе, мастер теологије и докторант на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, господин Александар Милојков. Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији? Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије. Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста. Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере? Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53). Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам? Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума. Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског. Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере. Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне. ауторка интервјуа: Славица Мојсин На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама? Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите? У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције. Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога. Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово. Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube? Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије. Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији. Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације. Александар Милојков Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа. Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу. Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере? Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом. Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога? Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника. Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве. Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте. У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао? Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то. Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове? Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања. Извор: Србин.инфо View full Странице
  8. Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији? Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије. Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста. Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере? Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53). Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам? Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума. Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског. Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере. Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне. ауторка интервјуа: Славица Мојсин На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама? Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите? У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције. Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога. Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово. Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube? Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије. Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији. Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације. Александар Милојков Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа. Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу. Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере? Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом. Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога? Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника. Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве. Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте. У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао? Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то. Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове? Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања. Извор: Србин.инфо

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...