Претражи Живе Речи Утехе

32. tribina u ciklusu Nije Filozofski ćutati na Filozofskom fakultetu u Beogradu održana 20.2.2020. pod naslovom „Za društvo tolerancije i odgovornosti“. Govore vladika Grigorije, Rodoljub Kubat i Vukašin Milićević sa Pravoslavno bogoslovskog fakulteta, moderator Danijel Sinani. https://www.youtube.com/watch?v=y45JDPLoLws

„У ово наше вријеме вјечно људско достојанство се заборавља и жртвује пролазном, ништавном земаљском. Христос- камен темељац кога зидари овога свијета одбацују је крајеугаони камен на коме се гради све што је истинско и честито. Непоколебљива је грађевина, живот, заједница која је кроз вијекове грађена на том тврдом камену, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у Даниловграду гдје је са свештенством служио Свету службу Божију у Цркви Свете првомученице Текле. Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Истински задаци и грешке духовника, избор свештеника који би могао да буде прави учитељ тек оцрковљеном човеку, – мало је тема тежих за разговор од ових. Ова, не тако лака, питања православни портал „Фома“ је решио да постави једном од најпознатијих и најпоштованијих духовника нашег доба, оптинском старцу Илији. –Баћушка, реците, зашто је човеку који прилази Цркви неопходно духовно руковођење? Из чега се оно састоји? –Духовном животу се треба учити, и то је, по свој прилици, најважнија школа у нашем животу, без које је цело наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле је довело безбожје, одрицање живота по заповестима. Није случајно што је средином века наш свет стајао на граници погибије и атомске катастрофе, управо оних година, када су на телевизији обећавали да ће ускоро „показати последњег попа“. Сада тероризам, демонска мржња, деградација нашег села – имају исти корен, што доводи до рушења континуитета у духовном искуству, без којег не можемо нормално да живимо. То не само да удаљава човека од спасења у вечном животу, него и руши свакодневни социјални живот. Задатак духовног подучавања је управо у томе да препороди и утврди традицију преношења духовног искуства са колена на колено, а такође и да га очува и умножи. О важности тог служења говори и то што у Јеванђељу Господа називају Учитељем. Јер нам је Он сам био пример: Спаситељ је ходао по Палестини са ученицима, из краја у крај, и поступао исто као и други учитељи тог доба, не само у Израиљу, него и у Атини, и на Истоку. Тиме нам је Христос показао да за духовно учење није неопходна топла учионица, може се учити и на голом камењу. Главно је шта и како учимо. Хришћанство на то даје јасан одговор. Наша вера, богатство нашег духовног живота задобија се пре свега директним разговором са Богом, тојест молитвом, кроз коју човек јача у вери, и без које, према речима Теофана Затворника који је, узгред, био ректор Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање мало вреде. Али, у исто време свети Теофан не пориче значај знања које је такође неодвојиви део духовног живота, и које човек ни у ком случају не сме да пренебрегава. Зашто данас имамо тако много проблема, између осталог и у духовном животу, у трагању за духовником? Сва несрећа је у одсуству православног васпитања и знања из богословских наука. Ако би дете из детињства понело макар неко сазнање шта је духовни живот, шта је то вера, могло би да избегне многе грешке. Учити се духовном животу значи примењивати молитву и образовање. И, наравно пре свега, важно је схватати да духовник не може за пет-десет минута дати човеку то, што би, у нормалним животним условима, требало годинама да усваја. Јер често људи долазе у Цркву мислећи да ће одмах постати светитељи, добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се не догађа. Молитва и обраћање Богу треба да су у складу са образовањем, стицањем знања и променама у свакодневном животу. И управо тим променама треба да руководи духовник. Међутим, он сам по себи не може много дати човеку уколико овај није спреман то да прихвати. Духовник може нешто да објасни, али, као што је речено у јеванђељској причи, сејач сеје, а затим долазе врапци и чавке, кљуцкају зрна и човек опет остаје празан. Човек и његов духовник треба да сарађују, да буду пријатељи. Само тада ће бити могуће говорити о истинском духовном расту човека. –Сматра се да духовник треба да научи човека да мисли самостално, да се самостално духовно развија. Међутим, многи људи пре бирају да се једноставно у потпуности препусте свештенику, саветују се са њим чак и какве тапете да залепе. Многи осуђују вернике за такво одрицање од своје воље. Да ли је то заиста неправилно? –Човек треба да сачува своју вољу и треба сам да доноси одлуке. Јер само човек лично може да направи коначан избор у својој души. Зар не би могао Господ да спаси Јуду од издаје? Могао би, наравно. Зашто, онда Он то није урадио? Јер би то било могуће урадити само насиљем. Богу и Његовој светости је недопустиво да присиљава човека. Принудно добро не може бити добро. Јер, зашто је распет Спаситељ? Он је могао да створи цео идеалан свет и без тога, и да не буде никаквих порока на земљи, и човеку ништа не би било потребно, никакве војске, ни канцеларије. Али Господ је могао то да уради само принудом, сломивши човекову слободну вољу. Он није тако поступио, већ је оставио људима могућност да сами бирају између добра и зла. Социјални живот даје човеку готова знања, културу, проверено искуство, али како тиме да се користи, он сам одлучује. Тако је и у духовном животу. Господ нам даје кроз искупитељску мисију, преко крста, могућност да побеђујемо своје немоћи, боримо се са ђаволом. Али, користити се том могућношћу можемо само по сопственој вољи. Господ нам је створио васељену, створио законе по којима живимо, дао нам воду, храну, све што је неопходно. Али, како да живимо у овом свету, условљено је, пре свега, нашом вољом, нашим трудом и знањем. Зато је важно да се живот гради на поштовању Божанских заповести, и на слободном избору. –А шта ако духовник отворено ломи људску вољу, не покушава да подучава, већ да наређује? –Тада то није духовник. Шта ту рећи, кад је све написано у Јеванђељу. Погледајте, како је проповедао Спаситељ, како су проповедали апостоли. Тако треба да делује и духовник. Ако он не поступа по Светом Писму, не поштује јеванђељске заповести и покушава да наређује... како онда може бити духовни учетељ хришћанима? Наравно, треба побуђивати човека да се промени, треба исправљати и усмеравати, али у исто време не сме се вршити притисак на личност. –Неки људи траже духовника искључиво у манастиру, чак и не провире у храм поред свог дома... –Опет, то је погрешно, када особа тражи оно што му треба негде иза седам мора, мислећи да је ће јој тамо бити боље. Старац Силуан је говорио, ако човек верује духовнику, Господ му преко духовника открива мудрост, без обзира колико је духовно мудар, научен или искусан његов учитељ. Ту је потребно више поверења у Господа, са стране онога који за духовношћу трага. Ако човек верује Богу, онда му благодат Божија открива оно што је неопходно. –У већини случајева се, код особе која се тек обратила у веру, јавља стремљење ка монаштву због тога што та особа живот монаха сматра правилнијим, спасоноснијим, а живот мирјана као "половично" служење Богу. –Наравно, монашки живот и живот у свету се много разликују. То су два различита пута, али она у подједнаком степену воде ка главном циљу људског живота: спасењу душе и сједињењу са Богом. Ако човек одлази у манастир, он цео свој живот посвећује спасењу своје душе. Његов живот се заснива на молитвама и послушањима, која би требало да буду неодвојиви део живота сваког монаха. И овде, узгред, улога духовног руководиоца треба да буде много већа, као и степен послушања према њему. Али и живот мирјана такође треба да буде подређен истом циљу спасења. Разлика је само у томе што је живот човека у свету условљен другим обавезама: да обезбеди породицу, васпита децу, и другим важним богоугодним бригама. Поред тога, у животу човека који се није удаљио од света, појављује се мноштво светских искушења, али то је само спољна опасност и додатна могућност, јер ће, пребродивши та искушења, човек пронаћи непроцењиво духовно искуство. Важно је имати на уму да Господ зна каква искушења коме треба да пошаље. Нема особе која се не може спасити. Зато, када бирамо свој пут, морамо знати да су и пут монаха, па тако и пут мирјана подједнако спасоносни. Важно је смислено изабрати, без журбе, ослањајући се на своје унутрашње приоритете. И поступати сагласно својој савести, по вољи Божијој. –Дакле, шта треба да чини онај, који је тек ушао у Цркву и тражи свог духовника? Како да направи прави избор? –Важно је имати на уму да наш свет лежи у злу, да смо после Адамовог пада сви грешни, и овде сваки човек, сваки духовник такође има своје грехе. Савршени идеал не постоји. Заиста, постоје људи са великим знањем и духовним искуством, којима је могуће обратити се за духовно руководство. Међутим, треба пажљиво бирати, схватајући да чак и јако добар духовник може да вам не одговара из неког разлога. Чак врло образован и искусан духовник може да не одговара, по неким чисто људским критеријумима. Биће вам тешко да изградите однос, зато је важно оценити све, између осталог и људску компатибилност. Сем тога, желео бих да подсетим шта је Теофан Затворник говорио о почетку духовног живота код човека. Шта је то Царство Небеско? То је разговор са Богом, чистота душе и благодат Божија. Бити очишћен од својих грехова и лично се обратити Богу, то је оно најважније због чега човек долази у Цркву. Ако се човек научи покајању, преумљењу душе и молитви, онда ће моћи да живи уз било ког духовника, самостално ће дејствовати, самостално правити изборе у корист добра, тежиће му. Ако то не научи, ниједан духовник му неће помоћи. Важно је такође не заборавити, поред свег поверењу у духовника, да треба самостално да оцењујемо оно што се догађа. Неопходно је примењивати речи духовника уз речи Јеванђеља, уз учење Отаца Цркве, уз њене саборне одлуке, које је важно изучавати и разумети. Никакав ауторитет духовника их не може превисити. И, наравно, човек који је тек дошао у Цркву треба непрестано да се моли, јер је разговор са Богом најважније ка чему тежи сваки хришћанин. Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Са руског Ива Бендеља Фома.Ru 29 / 07 / 2017

Kad' dan počne pokušavam da vratim sebe u nešto što se zove svakodnevnica.Sve mi to teže ide,sve je manje lijepih stvari zbog kojih vrijedi ustajati i započinjati dan.šta se to dešava?Nestaje li dobrote sa ovog svijeta ili ja više ne mogu da prepoznam sreću. Svi traže od mene žrtvu.Niko i ne pomišlja da nešto od toga vrati čisto ono da mogu ponovo početi.Od čega da zakuvam novi dan,novu avanturu,od čega.Od nerazumjevanja možda ili sebičnosti ljudske.Ajte molim vas,ne ide to.Bljutavo je i teško za varenje a pomoći niodkud. Pokušavao sam ja,nije da nisam.To mi nemožete prigovoriti.Ali brzo se pokaže sve kao neozbiljna stvar u vremenu kada se učimo da budemo buržoazija ili ono drugo nedaj me Bože proleterijat.Posvetiti malo pažnje sebi danas ti to izgledao kao da si malo poremećen sa umom.A um stalno negdje bježi.Ne mogu da ga uhvatim da mu kažem da postojim i ja,da me razumije i po nekad obraduje.Uzalud.Ostaje samo ta jutarnja kafa ma kako se ona zvala(kafa,kahva,kava)kao kratki trenutci uživanja. modran1458

Објављено у ЛОГОСУ 2010/1 Библија и друштво Они који желе да дискутују о човеку, били они теолози, философи, социолози, сложиће се око једног: човек је биће заједнице. Заједница, пак, подразумева сплет односа између појединаца. У том сплету појединац одређује себе као личност, као потпуног човека или, боље речено, труди се да то учини. Труд му, међутим, не гарантује успех. Отуда на историју развоја људског друштва можемо да гледамо као на једну линеарну линију развоја људске свести. Питања која се пред нас постављају јесу: како изгледа та линија? Да ли је људско друштво данас, а самим тим и појединац у њему, на вишем нивоу свести него раније? То није једноставно питање и не треба бити брзоплет са одговорима. Чини се да је човек покушавао да уреди своју заједницу аналогно својој психологији. Психологија готово да је неодвојива од тзв. теорија друштва, од социологије. Од античких времена, од Платонове „Државе“, до модерне „Универзалне декларације о људским правима“, можемо сагледавати одређења људске заједнице и односа у њој, као једног комплексног сплета у који је човек осликавао управо себе, своју свест. Оно што је био камен спотицања људској срећи и задовољству кроз читаву историју, јесте један дубоки расцеп између теорије друштва и самог друштва, конкретног живота. Над папирним теоријама увек је лебдела авет утопије. Папирни императив правде и једнакости, у пракси се претвара у живу неправду и неједнакост. Много је тога што човека детерминише, што га ипак условљава и одређује његов курс у мору општих и декларативно признатих права и вредности. Зато, реалност света није општа правда и једнакост. У најбољем случају, то је утилитаризам. И на Библију можемо погледати као на једну ризницу развоја идеала људског друштва. Наиме, оно што је приметно у библијској теологији, било да се ради о Старом или Новом Савезу, јесте схватање човека управо као бића заједнице. То схватање Библију приближава савременим схватањима човека, те је дијалог сигурно могућ и са једном „Универзалном декларацијом о људским правима“. Шта је оно што повезује Библијску теологију и Декларацију УН? То је схватање људске слободе као темеља самог људског бића. Човек је човек зато што је слободан и о човеку можемо говорити само као о слободном. Једино слободан човек може себе остваривати као личност, градити заједницу и бити вреднован и одговоран. Но, да ли је човек заиста слободан? Ако јесте да ли је данас слободнији више него раније? Ствари су сувише озбиљне и дубоке и траже један деликатан приступ проблему. Библија нам говори да је Бог човеку и свету подарио постојање и живот, али га није приморао да следује Божијем науму. Човеку је остављено да слободно одговори на тај Божији призив, на понуђену заједницу са Богом. Бог је човеку подарио моћ слободе, а на човеку је да ту слободу осмисли, да одлучи. У Књизи Поновљених Закона налазимо сажетак те поруке која прожима читаву Библију: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (Понз 30, 19). Међутим, не треба идеализовати библијску слику поимања људске слободе и достојанства, баш управо као што не треба идеализовати ни развој друштва и друштвене свести у секуларном смислу. Библија јасно сведочи, коликогод биле идеализоване слике библијских писаца, да је људска свест прошла једну развојну фазу. Оно што је интересантно закључити јесте чињеница да је та линеарна библијска линија узлазна, пење се ка позитивнијим вредностима. Пођимо од правде и људских права са првих страница Библије. У Ламеховој песми (Пост 4 23-24) се каже: „Чујте глас мој, о жене Ламехове, послушајте речи моје; убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута Ламех ће седамдесет седам пута.“ Несумњиво, реч је о крвној освети и то вишеструко наплаћеној. Међутим, већ у Књизи Изласка (21, 24-25) читамо: „Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу. Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ Пошавши од Ламехове правде, ово је ипак известан напредак – мноштво модрица за једну модрицу, ипак је заменила једна модрица за једну модрицу. У Старом Савезу људска свест дошла је до поимања правде као реципроцитета. Но, оно што вреди истаћи јесте то да је Закон имао за циљ управо да очува постојање заједнице и сваког појединца унутар ње. Закон није просто писани принцип који тек треба да заживи у пракси. Не, библијски текстови следе живе догађаје и жива искуства. Један снажан онтолошки моменат прожимао је старосавезно законодавство. Коликогод то законодавство изгледало на моменте сурово, оно је ипак на један ефектан начин осигуравало људску слободу и егзистенцију. Оно је успело да направи разлику између слободе и анархије, коју можда данашњи свет све теже уочава. Данас се човек све више индивидуализује, те самим тим и слобода се схвата као лични посед, као самодовољност. У Библији се слобода мери увек оним другим, човеком, ближњим који стоји наспрам човека, наспрам свог ближњег. Закон је, тако, чувар постојања сваког појединца у оквиру заједнице. И не само да је чувар његовог биолошког постојања, већ је творац и чувар његовог личног идентитета. Заправо, за једну семитску логику немогуће је било замислити некакво билошко постојање, постојање по себи. То је мисао једне друге логике, наиме, античке грчке и опште индоевропске логике. За једног Семиту постојање је значило постојање у односу на нешто, ствари и бића постоје само у релацији, у односу, у сврси. То се најбоље да видети у Декалогу. Однос према Богу и однос према ближњем, то је основ Декалога. На томе се темељи читаво друштво старог Израила. На том темељу ниче сваки појединац, сваки род, свако племе и на крају цела Израилова нација. Тај сплет односа је чувар бића и чувар идентитета сваког појединца. Појединац и заједница, њихова онтологија, су тако испреплетани да се често њихов идентитет замењује, односно изједначава. Тај феномен срећемо на много места у старосавезним текстовима. Гледано из угла данашњице, могли бисмо много тога да приговоримо старосавезној заједници и стању људских слобода и достојанства личности унутар ње. Но, потребно је јасно нагласити, само из угла данашњице, никако из угла тог времена. Напротив, стари Израил је делио опште друштвене вредности античког доба, чак их позитивно и превазилазио. На удару савремене критике наћи ће се најпре патријахални односи у Старом Савезу, затим односи и права мушких и женских чланова заједнице и друго. Но, то је познати вечни бој тзв. конзерватизма и либерализма. Основна теза којом почиње Декларација УН, јесте констатација да је људско достојанство урођено, једнако као и једнака права свим члановима људске породице. Достојанство сваког човека и једнака права чине темељ слободе, правде и мира у свету. Чини се да ова поставка стоји у свим озбиљним теоријама друштва, чак и у Платоновој Држави, па и у Библији. Оно што се кроз историју мењало јесте свест шта значи људско достојанство и шта је то правда и слобода. За Платона је правда била да свако ради свој посао и да се не меша у посао другог. Правда је правилно функционисање три врлине, отеловљене у три слоја друштва. Правда у Израилу је била Божија правда, смернице које је Бог дао и које је требало следити. Тиме се изражавала како послушност Богу, тако и послушност заједници. Како код Платона, тако и код Израилаца, знало се ко је ко. Такав сплет односа значио је конкретан живот и егзистенцијално остварење за сваког појединца у заједници. Оно што је био непремостив проблем, кроз сву историју развоја људских односа, јесте тај урођени детерминизам. Лако ћемо данас критиковати античко друштво, права жена у њима, постојање класа и слично. Међутим, требало би се запитати да ли се заиста данас отишло даље? Није ли постојање једнаког достојанства и једнаких права остала само флоскула на папиру? Коликогод правили праведне законе, у стварном животу никада нећемо моћи да превазиђемо тај неки природни детерминизам. Људи се једноставно рађају са одређеним склоностима, са талентима. Рађају се у одређеним социјалним, килтуролошким и историјским условима на које нису могли да утичу. Све то ће битно утицати на њихово положај у друштву. Хтели или не, достојанство и права се ипак мере и признају аналогно усађеним моћима у свакоме од нас. Можда су антички људи били храбрији и реалнији од нас па су ту чињеницу признали и покушали да уреде друштво како је најбоље могло. Данас се та чињеница увија у флоскуле. Ризикујете да вас прогласе лудим ако то приметите и питате: зашто две особе, различито обдарене, рођене у другачијим социо-културолошким условима, обе дале максимум својих моћи, зашто их једнако не наградите? То је лудо и нелогично питање. Јесте, али онда не треба причати о једнакости, једнаком достојанству и правима. Та детерминисаност је трагедија палог света и не треба гајити илузије да је могуће створити једно друштво правде и једнакости. Зато члан 1. Декларације, „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“, само лепо звучи. Свет, коме једина мера вредности постаје профит, све се више изругује оваквој тврдњи. То је заиста велико питање: како будући детерминисано неједнаки да будемо једнако прихваћени и једнако награђени? Зна се како су се такви покушаји завршавали у историји. Осврнимо се на Марксову философију и на друштва и државе које су настајале на темељу ње: свакоме према потребама а свакоме према раду. То је неуспели фалсификат једне идеје којој ћемо се вратити када будемо говорили о хришћанском поимању друштва и заједнице. Друга невоља у коју је упала савремена теорија друштва и људских права јесу поремећени референцијални оквири. Данас се све више прича о правима жена, актуелни су разни феминистички покрети. Међутим, свет као да се не бори да жена буде жена. Свесно или несвесно, жена се полако претвара у мушкарца, под плаштом једнаких права. Уместо да се устреми на поделе које владају између права мушкараца и жена, привидна борба за равноправност је ударила на разлику између њих. Полако и сигурно, таква философија доводи до нестанка идентитета. Парадоксално, борци за људска права све више гуше и убијају идентитет својих „штићеника“. Чини се да је члан 3. Декларације, „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности“, више био поштован у старом Израилу него у време постмодерне. Чак је Тора била убедљивија. Она није причала о правима на живот, већ је била експлицитна и наређивала: „Не убиј“. Библијском човеку је његова заједница заиста уливала и давала сигурност, како егзистенцијалну тако и сваку другу. Бивање у заједници заиста је значило бити жив, још од времена када су Израилци били номади. Човеку постмодерне је олакшан и осавремењен живот, у односу на његове античке претке. Заједница је изнедрила нову технологију, нове корисне производе, све у циљу да олакша и улепша живот. Да ли? Савремена технологија је више за свој циљ имала профит, него живе људе. Она није само „олакшавала“ живот, она је и узимала радна места. У таквој једној заједници оно што карактерише основну егзистенцијалну црту породице, „основне ћелије друштва“, како је Декларација назива, јесте несигурност, страх од нестанка. Таква је технологија и визија друштва понудила јефтину нездраву храну, али и скупо квалитетно лечење. Право на живот? Наравно, уколико сте спремни да добро платите. Управо супротно од онога што је тачком 3. декларисано. Не заваравајмо се, античко ропство, замењено је постмодерним ропством. Опијен хедонистичким вредностима, човек постмодерне је постао дужнички роб. Његово ропство је много дуже него ропство старог Израилца. Први је могао робовати највише шест година, а човек постмодерне робује деценијама, чак цео живот. Њему ваља да отплати стан, да отплати ауто, летовање, зимовање, гардеробу. Израилцу робу је његов газда био готово као родитељ, чак је могао и наслеђе да добије. Често је роб Израилац одбијао да оде од свог господара када је добијао слободу. Човек постмодерне је роб коме је забрањено рећи да је роб. То му је једина утеха. Међутим, његов господар је много немилосрднији од оног античког. Под привидом да му даје, он му узима све што има. Ти односи не познају човекољубље и милост. Једина мера вредности која регулише комуникацију јесте профит. Док стичете профит у игри сте, када то нисте у моћи ризикујете да постанете колатерална штета општег напретка безличног човечанства. Можемо критиковати и свирепо извршавање појединих законских казни у старом Израилу. Каменовање до смрти, на пример. Члан 5. Декларације осуђује и забрањује такав поступак: „Нико се не сме подвргнути мучењу или свирепом, нечовечном или понижавајућем поступку или кажњавању.“ Ипак, кажњавање није укинуто, оно је постало само префињеније: камен је заменила електрична столица. Са друге стране, копље, лук и стрелу замениле су савремен бомбе високе разорне моћи. Убијање је осавремењено, постало је ефектније и забавније. Данас је могуће убијати без бојазни да свој живот ставите у опасност. Човек антике, ипак, није имао такву лагодност. Он је морао да се учи витештву. Не, ово није наш жал за антиком и презир постмодерне. Ово говори да човек није успео да превазиђе ограничења своје палости. Разлика је у томе што је човек антике увиђао те чињенице и тако покушавао да створи здраво друштво. Са друге стране постмодерна затвара очи и живот своди на апстракцију. Зато однос Закона (Декларације) и праксе у Старом Савезу изгледа здрав и реалан, а у постмодерни је тај однос флоскула и лицемерје. Један од ретких мислилаца који је реално приметио ово стање пале природе и отворено, без длаке на језику, реално дефинисао људско друштво, државу, био је Томас Хобс. Можемо да га критикујемо, да нам се не свиђа његова теорија, али он говори о суровој реалности. Он примећује да је човечанство у природном стању рата, у ком је појединац препуштен самом себи. То је страшно стање, у ком човек никако не може испунити своје природне пориве. Стога, људи морају да се организују у друштво, тј. државу. Иако су ове мисли изречене у XVII веку, њима дише логика постмодерне вођена једином важећом нормом: профитом. Таквом друштву је потребна држава са својим законодавним и принудним апаратом, у противном људи би се међусобно поубијали. То је страшна и језива истина. Када су Библија и теологија у питању, револуцију у људским мерама вредности донело је хришћанство. Нове мере вредности у односим између људи Христос најављује следећим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон и Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Мт 5, 17). Он постојеће законске норме узводи до савршенства: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду…“ (Мт, 5, 21-22). Старосавезна идеја градње властитог идентитета у односу са другим, доживљава свој врхунац у Новом Савезу. То иде толико далеко да се заповеда љубав према непријатељима, окретање другог образа ономе ко шамара, давање кошуље ономе ко отима хаљину. Правда и награда померени су ван граница историје, предате су вери у обећање будућег века. Сукоб хришћанског императива са „здравом логиком“ само говори да свест човека није далеко одмакла. Хришћанство је „лудост“, како некада тако и сада, у развијеном и модерном свету. Хришћанство је „лудост“ јер је први пут човеку показало и објаснило слободу у „оригиналу“, заиста слободу, не привид слободе. Човек је позван да све одлуке доноси зато што хоће а не зато што мора. Мотивација за однос са ближњим више нису обавезне законске норме, већ чисто и неусловљено хтење, љубав. Безусловна и ничим споља оправдана љубав. Не треба се заваравати да је хришћанство већ створило овакво друштво на земљи. Христос је поставио један императив пред сваког човека. Људима је остављено да се у том императиву огледају. Да покушају да своје поступке и своје животе ослободе хипотетичког и да делају вођени категоричким императивом, што би рекао Кант. Међутим, и тај кантовски категорички императив треба извући из онога „морам јер морам“ и преобратити га у „хоћу јер хоћу“. Таква заједница, заснована на слободи, на ослобођеној слободи, једино може да прихвати сваког појединца једнако, без обзира на његове таленте и друге детерминисаности. Зашто? Зато што таква заједница себе посматра као једно тело у којој је мноштвеност и различитост управо нужност за постојање једног. Апостол Павле то наглашава следећим речима: „Јер и тијело није један уд него многи...Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све био слух, гдје је мирисање?...А ако би сви били један уд, гдје је тијело?...А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част.“ (1 Кор, 12, 14-23). Достојанство и једнакост, једнака важност и уважавање, налазе се у овим речима апостола Павла. То су управо оне вредности које се негују као темељне у Декларацији о људским правима. Хришћанска теологија такву заједницу људи види као крајњи смисао и циљ постојања човечанства. Но, потребно је да пали свет устане и да заживи као једно. Да као једно превазиђе поделе, не укидајући разлике, те да своје јединство гради на мноштвености. Свет ће то успети када заиста буде слободан, када се „морам јер морам“ преобрази у „хоћу јер хоћу“. Александар Милојков