Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ

Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ

У спомен на блаженопочившег архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Марковић је јуче позвао Kустурицу да се огради од споменика Стефану Немањи који ових дана постављају градске власти на Савски трг у Београду. Марковић је споменик назвао катастрофом истакавши да је убеђен да се ни славном редитељу не свиђа оно што је комисија, ћији је он био члан изабрала, и позвао га да то јасно и гласно каже, упитавши га: “Иначе, где ће ти душа… Емир Kустурица му је данас одговорио отвореним писмом објављеном на порталу Искра. Текст који почиње речима “Драги Горане Србине” преносимо у целости: “Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Kада бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично. Сигурно ти не бих јављао преко Пешчаника. Има хиљаду начина да се повежу познаници са филмских фестивала и са рекреативних утакмица у фудбалу које су одигране за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић уђелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела. Било би неукусно када бих ја тебе на јавном мјесту упутио на много мање одрицање од оног на које ти мене тјераш. Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету. Kада бих био присиљен да те јавно прозовем да нешто мијењаш, инсистирао бих да се одрекнеш борбе против „малигног Руског утицаја” (ово је само једна у низу акција у којима ти учествујеш од деведесетих откад ђелујеш на сцени достављања и пријављивања свог народа западном хегемону и сада си се окренуо против мене ). Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Kосову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану. Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање „гђе ће ми душа“ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле, између осталог избјегавајући годинама политичку димензију у твојим филмовима и вјеровању да је та делатност само забава. Сада је политика постала твоја судбина рођена у „ужасу празнине“ твог филмског жанра. Послије свега бринеш за моју душу? Ти и ја се не разликујемо само у бризи и небризи према хришћанима Kосова и Црне Горе, разумјевању политике и историје. Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гђе год се појавио у вијетнамки пријатне кафа боје, ту је почињао рат. Он је служио као претходница пљачкашким походима Обаме, Kлинтонових, Саркозија! Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип. Разумио сам да си тада био декинтиран, па те морално посрнуће одвело репатом вампиру Левију и да си направио филм због ког си забетонирао властити дух у блато незадовољства и лошег старења, а оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача. Видио сам твоје лице на Јутјубу када је овај философски кепец у Београду попио торту у фацу и није ти било драго, али на твом лицу није било сажаљења према инвеститору. Ниси се ти никада до краја поистовјећивао са идејама, а за тај филм вјероватно ни лова ни није била велика!” Извор: nova.rs

Поводом упокојења Његовог преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина и Епархија захумско-херцеговачка и приморска тугује и жали због растанка са овим архијерејем наше помјесне Цркве, истовремено надајући се и радујући се поновном сусрету са њим и изобилујући у утјеси вјере какву је свеживотно свједочио наш блаженопочивши сабрат. Испуњење ове наше заједничке вјере и наде сви ми очекујемо при доласку Онога који смрћу смрт уништи и нашем, у љубави, сусрету са Њиме и са свима изабраним слугама Божијим, појући и молећи се, у овим предпасхалним данима, за његов вјечни спомен, са љубављу кличући Господу Христу, псаламским стихом (Пс. 81. 8) који је уврштен и у химнословље Велике суботе: Васкрсни, Боже, суди земљи, јер ћеш Ти наслиједити и пригрлити вјерне из свакога рода и народа, међу којима је и наш сабрат, владика Милутин! Eпископ Димитрије Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Протопрезвитер-ставрофор Драги Вешковац, секретар Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког др Давида, био је гост емисије "Духовници". Гостујући у наведеној емисији крушевачки прота је посебно нагласио да је наш имепартив да сачувамо хришћанску љубав и благословену саборност.

У Цркви се говори о ономе што је вечно (не старо или старинско како се некима чини) па се наизглед исте теме изнова и изнова понављају. Бог, Христос, Црква, заједница верних, Спасење, Литургија… Али, како само неки о томе говоре! У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар. На представљању српског издања избора из дела оца Андреја Ткачова говорили су свештеник Радош Младеновић, отац Андреј (његово беседење консекутивно је преводила Марина Тодић) и Никола Дробњаковић испред издавачке куће Бернар. Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве. О делу оца Андреја и значају његовог објављивања на српском језику први је говорио отац Радош Младеновић. „Ако говоримо о духовном типу оца Андреја“, казао је отац Радош, „онда ћемо рећи да је цео његов свештенослужитељски, богословски напор окренут и усмерен према ослобађању“. Отац Андреј, наставио је отац Радош, својим писањем и говорењем настоји да ослободи не само од огреховљености него и од свега онога што нас спутава, што нам не допушта да стојимо усправно. „Стани усправно човече Божији!“ јесте порука коју отац Радош уочава у темељу дела Андреја Ткачова. „Цео напор литургијског живота јесте да се усправимо“. Отац Радош укратко је описао издавачки рад издавачке куће Бернар у контексту развоја православног издаваштва на српском језику последњих неколико деценија. „Осамдесет осме године када је наша Црква још била ухапшена појављује се један духовно-боготражитељски покрет који је свој израз покушао да нађе у издаваштву“, наставио је отац Радош, но „тада још у закону комунистичком није постојала могућност да неко самостално издаје књиге“. Та делатност била је препуштена друштвеним предузећима чији су рецензенти неретко имали цензорску улогу. Тада је формирано „Братство Светог Симеона Мироточивог“ и прва књига коју је братство издало било је Богословље Светога Саве оца Атанасија Јевтића. Братство је у потоњем периоду издало сто осамдесет књига. Пре десет година, указао је отац Радош, на том таласу појавила се и издавачка кућа „Бернар“ (названа по лику из приче француског писца Ги де Мопасана). „Господо хришћанска“, упозорио је отац Радош, „у нашој српској Цркви, у нашем српском богословљу, у нашој српској теологији, и на Богословском факултету, и на студијама и у текстовима у часописима [све се] претворило у фусноте“. Отац Радош је указао да је овај формализам и редукционизам, присутан у академском свету, одраз ширег тренда да се људско биће схвата сведено, инструментално и утилатарно. „Човек се претворио у фусноту!“, рекао је отац Радош, „а када нас неко сретне прво гледа шта о нама може да допише у фусноту а не сагледава нас као човека“, што је потпуно супротно богословским увидима и богословској нади Светих Отаца. „Баш зато и зарад те наде вечерас промовишемо десетотомно дело оца Андреја Ткачова“, наставио је отац Радош. Указао је да дело оца Андреја које је пред српским читаоцем представља другачији приступ богословској и шире православној материји. „Идеју увек можемо да проверимо према њеном дејству“, рекао је отац Радош пре него што је благотворни утицај речи оца Андреја описао кроз пример из сопственог пастирског искуства. Цео подухват оца Андреја, закључио је отац Радош на крају, може се свести на то да поучи – да будете слободни, да будемо људи како је то говорио патријарх Павле. Отац Андреј започео је своје обраћање читањем на српском језику захвалности српском народу за све свете које су подарили православној васељени. „Драги Срби, чињеница је да је један од највећих синова вашег народа донео много радости и слаткоће у моје срце. То је Свети Николај Српски (Велимировић). Хвала вам за Саву Српског, за Василија Острошког, за Стефана Уроша Дечанског, за све свете косовске. Надам се да нећемо заборавити Христа и знам да нас Христос неће напустити. Нека нам помогну косовски мученици и сви свети Небеске Србије“. Отац Андреј говорио је о изазовима са којима се среће православље, по његовом суду и у Србији и у Русији, у једној добрим делом секуларизованој култури. „Морамо да схватимо“, поручио је отац Андреј, „да је православље жива вера која нам помаже да одговоримо на питања државе, породице, Цркве, личности“. „Мислим да је о томе размишљао и да је на томе радио Свети Николај Велимировић Српски. Он је сав свој таленат посветио народу и Богу“. Рекао је како у делима Светог Николаја ништа није изостављено – Бог, Христос, породица, личност, вечни живот – и да су му сви православни дужни. Многи православни људи, рекао је отац Андреј, ограничавају своје делање на храм али је Свети Николај Жички показао да то није ваљан приступ – он је православно и мисионарски деловао у свакој школи, у сваком месту, на универзитету, где год је имао прилику то да чини. Отац Андреј је истакао да је важно да православни буду укључени у модерну науку и образовање. Према његовим речима, молитвени живот у модерном друштву исувише је често везан за граничне ситуације људске егзистенције, а потпуно је занемарен у свакодневном животу. Посебно га забрињава што је молитвени, и православни живот у целини, занемарен на универзитету где се омладина образује и васпитава за будући живот. „Желим да свим православци буду паметни“, поручио је отац Андреј. Ограничавање православног живота на храмове је оно што су и комунисти хтели – затворити црквене у њихове забране, као у својеврсне музеје, док се свет изван креће својим током независно од православне вере. Делати изван тих и против тих оквира које намеће секуларистичка култура јесте, према оцу Андреју, важан задатак православних. „Не знам како је код вас, али код нас у Русији има свештеника у свакој већој војној јединици, има храма и у свакој већој болници, и у сваком затвору постоји храм, храмова нема само на универзитетима“. „На тај начин као да нам кажу“, наставио је отац Андреј, „ако одеш у затвор молићеш се, ако умреш за тебе ће се неко помолити, ако одеш да служиш војску плакаћеш и молићеш се. А када учиш физику, хемију, филозофију и логику, не мораш да се молиш. Треба да одлазиш у ноћне клубове, да се дрогираш, да грешиш као проклетник, а после кад доспеш у затвор молићеш се“. „Ко је смислио овакав проклети систем?!“, упитао је. „Зар је могуће да при проучавању биологије, физиологије и других наука не можемо да се молимо?“ Свети Николај Жички, рекао је отац Андреј, поучавао нас је да увек можемо да се молимо. „Увек је читао књиге и молио се Богу, од младости па до старости. […] Био је образован и волео је Бога.“ Отац Андреј упутио је приговор релативно широко распрострањеној предрасуди наше културе да само неуки људи могу да верују у Бога и подсетио је на дубоко хришћанско опредељење многих великих умова. „Данас је важно да схватимо да су хришћани будућности образовани хришћани“, поручио је отац Андреј. Не би требало да се плашимо знања, већ да га пригрлимо и охристовимо. „Не плашимо се знања, желимо знање, али оно смеће знања желимо да претопимо у чврсте новчиће које ћемо дати као жртву Христу.“ Отац Андреј је рекао да ово говори свим младим људима, а посебно професорима и предавачима. Отац Андреј упутио је на важност литургијског живота. Према његовим речима, у урбаним центрима, где људи нису оптерећени тешким, свакодневним радом, потребно је литургије служити свакодневно. Савремени свет је свет градова – по први пут у историји човечанства више људи живи у градовима него на селима – и у складу са овом променом треба устројити и литургијски живот. „Када смо били хришћани у својим генима шест дана смо радили а недељом смо се молили. Али данас смо грађани и мало је да се молимо једном недељно јер не радимо шест дана – висимо на компјутеру, шетамо друштвеним мрежама, бавимо се свим и свачим а то није посао“. „Поставио бих вам питање: зашто их не бисмо научили да се моле свакога дана? […] А чиме друго свештених треба да се бави целе недеље – да одслужи службу, да окупи људе, да их поучи и да их растера по канцеларијама.“ „Молим вас драги Срби, да тамо где можете, служите литургију – ако не сваког дана а онда чешће радним данима“. „Од свих блага на свету имамо само једно а то је литургија“, указао је отац Андреј. „Немамо друго благо.“ Указао је да ће се мало ко без преке нужде упутити на ходочашће да се поклоне моштима светаца или ће се оплемењивати читањем богоугодне књиге „и то само ако му неко други да“, па да стога литургијски живот мора да веома интензиван. „И ми православни људи немамо права да не служимо често. Дужни смо да научимо људе да заволе Свету Евхаристију. Иначе ћемо бити самлевени за пет година!“ Позвао је православне да погледају колико посвећено муслимани долазе на „своје јалове службе петком“ – „тамо нема жртве, нема Христа, тамо има само поклоњења једном богу и чак и тако једноставна ствар окупља милионе људи. А ми имамо Христа, Свето Писмо, Анђеле који служе заједно с нама – и нема никог! Еј, драги Срби, јесте ли полудели?“ „И ваши храмови и наши храмови су наш проблем. Наши храмови увек треба да буду пуни и препуни људи! То је наш историјски задатак.“ „На крају треба да се сетимо својих најбољих људи: ако се ноћу пробуди било ко од вас, ако вас неко пробуди и почне да вас дрма и каже ко је најбољи човек на земљи после Христа, треба да кажеш – Сава Српски, Стефан Урош Дечански, Василије Острошки, Свети Симеон Мироточиви, Свети мученик Лазар. То ноћу треба да знаш, не у току дана. Постоји Небеска Србија и постоји земаљска Србија, постоји Небеска Русија и постоји земаљска Русија, Небеска Грузија и земаљска Грузија, оне су различите. Имамо милионе родбине на Небу.“ Отац Андреј се упитао шта треба да буде тежња, исходиште наше заједнице – „да будемо обична демократска република, као што су нам рекли из Америке, или желимо више од тога. Не знам како стоји ствар са вама, али ја хоћу више. Мало ми је демократска република, срце ми је гладно, желим да живим, мало ми је републиканска демократија, желим Царство Божије“. Практичан корак да остварењу ове тежње, поручио је отац Андреј, јесте да недељом сви храмови „буду пуни и препуни“. „Немамо другу снагу осим Христа. Јевреји су у стара времена били окружени различитим народима – Римљани су имали силу закона, Грци су имали силу уметности, Египћани су имали мистичну силу, а мали Јевреји су имали само Живог Бога и више никога. Онако мали као што су мали Срби. И ви немате никога. Ни ми немамо никога. Јапанци имају боља кола. Немци имају бољу технику. Французи имају бољу уметност. Енглези имају боље законе. Ми смо притиснути са сваке стране. Зар узалуд живимо? Не, ми имамо Бога као што су га имали Јевреји Старог Завета. Немамо ништа осим Бога“, рекао је отац Андреј, „А заједно с Богом имамо све.“ „Сачувајте веру Свету и молите се Богу на литургији свакога дана“. Поручио је свештеницима да су они ту да науче људе да се моле Богу а Свети Архијереји треба да помогну свештеницима да окупе паству на светој литургији. Отац Андреј је рекао да је зачуђен што је толико његових књига објављено на нашем језику и захвалио се свима који су радили на овим књигама. „Очито је да су наше душе жедне за једноставним речима о светим стварима“, рекао је отац Андреј и додао да је он такве речи проналазио код Николаја Жичког и да сада враћа српском народу дуг према Светом Николају својим делом. „Захваљујем се целом вашем народу преко вас, јер на крају морам да кажем сувишне речи да вас волим“. На крају се, у име издавачке куће Бернар обратио Никола Дробњаковић. Он је казао како је долазак оца Андреја једно специфично признање у досадашњем раду издавачке куће Бернар. Захвалио му се на томе што је потпуно бесплатно уступио права на своје текстове и на љубави коју показује према српском народу у својим многобројним делима. Дробњаковић је рекао да ће кућа на чијем је челу наставити да издаје онакве књиге које потцртава мисао водиља – „да хришћанин нема права да буде глуп“. Дробњаковић је указао да је прва књига оца Андреја коју су објавили, објављена као својеврсна провокација, да се види како ће читалачка публика реаговати на нешто неуобичајено. Дробњаковић је казао и да је намера издавача била да приликом објављивања ових књига „осенче српски духовни простор“. Због тога су дела коиздавачки објављивана са другим издавачким кућама из српског културног простора – издавачком кућом „Истина“ Епархије далматинске, Верским добротворним старатељством Архиепископије београдско–карловачке, Српским Сионом, бањалучком Ризницом духовног блага. Дробњаковић је навео уводну реченицу из дeла оца Андреја Национална идеја – „највећи наш проблем нас Руса данас је то што немамо националну идеју“. То се може рећи и за српски народ. Извор: Православие.ру

На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Драги Несторовић је рођен 16. августа 1957. године. Дипломирао је на Машинском Факултету у Крагујевцу, а специјалистичке студије из области машинства завршио је у Јапану и Италији. Драги Несторовић Радио је од 1985. године као технолог у ИМК "14. октобар", где је касније обављао више одговорних дужности, а у периоду од априла 2013. до априла 2014. године био је и генерални директор те компаније. Од тада до тренутка смрти обављао је дужност градоначелника града Крушевца. Драги Несторовић је био истакнути функционер Српске напредне странке, између осталог био је члан Главног одбора и потпредседник Градског одбора СНС-а Крушевац. Објавио је бројне радове из области машинства и био је изузетно цењен као стручњак у својој професији. Време и место сахране биће накнадно објављени. РТС