Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'доба'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Епископ Фотије: Свети Петар Цетињски - чувар вере православне у благословеној Црној Гори На празник светог Апостола и Јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, Тајновидца Ловћенског, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански господин Фотије, у архијерејском намјесништву тузланском, у парохијском храму цапардском. Домаћин, јереј Пајо Тришић, дочекао је са браћом свештеницима и вјерним народом, епископа Фотија испред храма Огњене Марине, чија звона су оглашавала долазак Архијереја и чиме је свечано и почело молитвено сабрање. Епископу Фотију, који је началствовао Светом Литургијом, у Христовој оданости и братској љубави, саслуживали су о. Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански и парох прве парохије тузланске; о. Дражен Стевановић, парох друге парохије козлучке; о. Душко Ђурић, парох прве парохије мачковачке и о. Радан Шарић, гост из архиепископије београдско - карловачке. Да заиста буде свечана празнична Литургија, потрудили су се и дјечаци из парохије цапардске који иначе чтецирају у храму Огњене Марине, али и дјевојке за пјевницом, које су духовно поникле у овом храму појући на Светим Литургијама. Владика Фотије се, након Свете Литургије обратио вјерном народу, поучавајући их о данашњим светитељима које празнујемо рекавши између осталог: ''Свети Апостол Лука је један од дивних и великих апостола Христових, један од седамдесеторице, ученик Светог Апостола Павла и од њега нам је остало Свето Јеванђеље по Луки и Дела Апостолска, прва и рана историја Цркве Христове". Говорећи о светим фрескама и историји њиховог настанка Владика је рекао: ''Апостол Лука, кога данас прослављамо, био је први иконописац у раној Цркви, и од њега нам потиче традиција сликања светих икона, јер је он први насликао икону Пресвете Богородице, Светих апостола Петра и Павла и та традиција иконописа постоји до дана данашњег у Православној Цркви". Присјећају се живота и дјела Светог Петра Цетињског, Епископ Фотије нас је поучио и указао нам на неке од основних врлина овог угодника Божијег: ''Данас празнујемо, ми Срби, и Светог Петра Цетињског, великог учитеља наше Цркве, подвижника, светитеља, чувара вере православне, чувара православне Црне Горе. Он је као дете од 12 година, ево као ова деца овде што стоје, отишао у манастир и читав живот је тако скромно живео, монашки. Чак и када је постао господар Црне Горе он је имао само једну келију у којој је живео и ту се подвизавао. Његова скромност се видела у његовој келији гдје је живео као древни испосници у посту, молитви, метанијама, богомислију и созерцањима". У својој богонадахнутој бесједи, Епископ Фотије се присјетио и својих студентских дана када је четири године ишао и слушао предавања, сада већ годину дана блаженопочившег митрополита Амфилохија или како га он назива - Јеванђелисте нашег доба. Митрополита који је крстио Црну Гору, васкрсао је из тешког времена комунизма, митрополита које је васпоставио, умножио и ојачао монаштво православних манастира у Црној Гори. "Бог нека буде милостив његовој души и он да нас не заборавља у својим светим молитвама на небесима". - казао је Епископ на крају своје бесједе. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Прави пастир никад не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце”. Управо тако је поступио и патријарх Порфирије – без обзира на опасност, он је одлучио да треба да буде тамо где га очекују. Петог септембра 2021. године у Цетињском манастиру у Црној Гори обављено је устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Устоличење је било под огромним притиском и до последњег тренутка је постојала опасност да ће бити отказано. Дан раније неколико десетина младића, који себе називају „патриотама“ Црне Горе, блокирали су улаз у манастир и обећали да ће да прекину свечану службу на Цетињу. Заиста, ујутро на дан устоличења, „патриоте“ и „националисти“ су организовали сукобе са полицијом, у којима су четири особе повређене, а главни организатори нереда ухапшени. Пред демонстранте је био постављен задатак да спрече устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру, главној светињи Црне Горе. То је било потребно како би се изразила главна идеја идеолога тих нереда да владику Јоаникија народ Црне Горе не подржава, јер је он присталица „великосрпског национализма“. Спречивши устоличење на Цетињу и присиливши да се одржи у Подгорици „националисти" би вероватно касније прогласили тај чин нелегитимним. Било како било, напета ситуација на Цетињу довела је до тога да су епископи из других помесних Православних Цркава били приморани да се врате у Подгорицу, где су заједно одслужили Литургију. Власти су такође убедиле Патријарха српског Порфирија да је Подгорица најбоља опција која би гарантовала његову безбедност. На крају крајева, демонстранти су били непријатељски расположени и од њих се могло очекивати да предузму најрадикалније кораке који би неизбежно довели до насиља и физичког обрачуна. Аргументи државног врха и полиције деловали су прилично уверљиво, па чак и да их је патријарх Порфирије прихватио нико не би осудио његову одлуку. Међутим, сви рационални разлози за отказивање одласка на Цетиње били су немоћни пред једним контра аргументом: манастир је канонска територија Српске Патријаршије, а тамо се, унутар зидина манастира, увек одвијало устоличење митрополита Црне Горе. Штавише, и на Цетињу, и у Будви, и у Улцињу и у Подгорици налази се стадо Српског Патријарха. А прави пастир никада не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце “ (Јн. 10, 11). Управо је то учинио патријарх Порфирије - упркос опасности одлучио је да треба да буде тамо где се то од њега очекује и да учини оно што је његова дужност према Богу и Божјем народу. Стога је Патријарх српски ипак и упркос свему стигао у Цетињски манастир, где је началствовао Божанском Литургијом током које је обавио устоличење митрополита Јоаникија. Заиста, Патријарха је чувала војска, био је прекривен посебним штитовима који га чували од могућих снајперских метака. Стога ће неко рећи да поступак Патријарха није толико херојски. Међутим, то није случај. Прво, нема сумње да би предстојатељ Српске Цркве у сваком случају отишао на Цетиње, чак и да тамо није била полиција. Безбедност и заштита Патријарха је била иницијатива државе, а не његова лична. Друго, видео снимак Патријарховог доласка јасно показује да се не крије ни пред чим и ни пред ким. Не плаши се, већ иде тамо где треба. Његов поступак је свима за пример. На крају крајева, у нашим животима често постоје тренуци када морамо да направимо избор - да прихватимо околности и одустанемо или да ипак испунимо своју мисију без обзира на све? Поступак патријарха Порфирија јасно је сведочанство да је он прави пастир свог стада. Сваки становник Црне Горе видео је да се предстојатељ Српске Цркве не брине за себе, не брине о својим интересима, већ о Цркви и ставља на прво место испуњење Јеванђеља. Очигледно да устоличење митрополита Јоаникија још једном сведочи о истинитости Цркве и добар је пример победе Христа над земаљским силама. Искрено се радујемо што је Господ поклонио својој земаљској Цркви још једног правог пастира – патријарха Порфирија и надамо се да ће он и даље бити надахнуће и инспиративан пример за милионе православних хришћана! ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа баришевског г. Виктора (Коцабе), викара Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, објављен на https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4395001/, превео: мр Николај Сапсај. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Од 24-26. октобра ове године у Скопљу одржава се мађународни научни скуп „Краљ Милутин и доба Палеолога”, поводом 700 година од упокојења светог краља Милутина Немањића. Свечано отварање Научног скупа о светом краљу Милутину у Скопљу Патријарх Порфирије благословио Научни скуп о Краљу Милутину у Скопљу Архиепископ охридски Јован на Научном скупу о св. Краљу Милутину у Скопљу Протојереј проф. др Зоран Ранковић: Свети краљ Милутин је водио свој народ јеванђељским путем Повезан садржај: Др Јасмина Ћирић: Краљ Милутин – градитељ цркава светске културне баштине Др Јасмина Ћирић: Свети Краљ Милутин је зидао Небо на земљи! ТВ Храм: Разговорник - др Јасмина Ћирић о научном скупу посвећеном Светом краљу Милутину Др Јасмина Ћирић: О манастиру Матејче Прилог Радио Светигоре Прилог Радија Слово љубве Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације: „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа. Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3]. Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4] У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља. У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици. Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника. У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи. Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5] Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника. Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6] очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у 101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила. Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9] То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22) Теодор Јангу
  5. Ненадано, рекло би се ниоткуда, а ипак однекуд, дошла је да сије страх и смрт по читавом свету коронавирус. Сви смо мислили да неће доћи до наших врата, ипак она је дошла и променила сав ток нашег живота. Данима већ беспомоћно гледамо како умиру људи широм света погођени овим вирусом непознатог порекла. Савремена медицина изгледа немоћна иако сав труд улажу научници и лекари да се спречи епидемија. Међутим, ако би се искрено запитали, кад би се одвајало толико новца за медицину и научна истраживања колико се одваја за трку у наоружању можда би већ одавно постојао лек против коронавируса. Већ деценијама се одвија злочин против природе и атмосфере, кроз нерационално искориштавање природних ресурса и необузаног загађивања како ваздуха тако и вода. И онда се питамо како нам је здравље угрожено? А шта рећи о злочину над животињима, убијање милиона животања из људске обести. Некада су Индијанци у Америци пре него су дошли Европљани ловили да би преживели, а данас ти културни бели људи лове да би уживали у својим садистичким поривима. А злочин над животињама природа не опрашта и сад управао кроз садистичко иживљавање над животињама на пијацама како у Кини тако и широм света долази опомена за род људски кроз коронавирус да будемо милостивији према животињама. А како да будемо милостивији према животињама кад нисмо ни једни према другима? Свуда широм света ко демонски смрад проширила се нетрпељивост и мржње међу народима. Похлепа за овоземаљским добрима огрубила је људска срца тако да смо једни другима постали гори од вукова. За један метар земље свађа се брат са братом, комшија не може са комшијом, велике државе хоће да манипулишу малим и да их искориштавају, и тако без краја из сукоба у сукоб, из рата у рат, из невоље у невољу. А нико не схвата да то што смо добили имамо да би једни са другима делили. Зар није велики злочин да у 21 веку савремене техонологије и масовне производње неко умире од глади и жеђи. А колико је неухрањене деце широм света, колико је бескућника док милионе празних кућа вапију празне због профита великих корпорација. Откуд толика неосетљивост савременом ученом човеку који се расплаче у позоришту док на улици неосетљиво прође поред сиромашних руку које за кором хлеба вапију. Без сумње да је та неосетљивост плод човекове удаљености од извора добра и самог живота, Господа нашег Исуса Христа. Постали смо странци једни другима. Отуђисмо душу своју Богу живом загрливши грех. Заволесмо више таму него светлост и допустисмо да тама управља нашим животима. Робујемо никотину, алкохолу, дрогама, коцкању, порнографији и многим другим страстима. Боримо се кобајаги за права човека, а убијамо нерођену децу кроз абортусе не дајући право зачетом детету да види светлост сунца. Па да ли сунце више може да поднесе наше лицемерије и да се зарадује човеку? И онда ниоткуда, а ипак однекуд, појави се смртоносни вирус да нас опомене да је дошло време да се исправљамо. Коронавирус нас учи ових дана да будемо пажљивији једни према другима, да више поштујемо природу и животиње, а пре свега да се искрено обратимо Богу живом у Светој Тројици. Да се покајемо за своје грехе попут Ниневљана и да поспемо пепео по својој глави и да путем поста и молитве измолимо опроштај за сва своја сагрешења. Браћо и сестре, тешко је, али не и безнадежно, јер у Православљу не постоји безизлаз говорио је Свети старац Порфирије, а у српском народу то су показали кроз векове милиони светитеља од Светог Саве до Светог владике Николаја. Сад смо сви у изолацији, а ако је неко био у много тежем положају од свих нас то је без сумње Свети владика Николај који је био затворен у концетрационом логору Дахау заједно са српским Патријархом Гаврилом Дожићем. У том предворју пакла на земљи Свети Владика Николај био je најближи Богу за време свога земаљског живота и тада је био попут Светог апостола Павла узнесен телом и душом на Небеса. Нацисти су мислили да ће сломити дух Светог владике Николаја, али не само да га нису сломили већ су га и ојачали. Исто тако и нас коронавирус не може сломити него само ојачати и приближити што више Богу а тиме уједно и човеку и читавој Божијој творевини. Коронавирус, као ни било која друга болест, не може да нас одвоји од Бога и човека већ само грех и то непокајани и неисповеђени. Стога, браћо и сестре, искористимо ово доба коронавируса да се искрено покајемо и опростимо једни другима и да заиста да будемо људи Божији како је не само говорио већ и својим животом показао блажене успомене Патријарх Павле. Само тако ћемо моћи изаћи као духовни победници над овим савременим искушењем и постати она „јеванђелска со“ неопходна за свако доба па и наше. *Фото: Икона, коју је насликао 2020. године о. Евсевије Меанџиија, изображава Пресвету Богородицу и Преподобног Никифора Лепрозног како се моле Распетом Господу Исусу Христу да спасе род људски од коронавируса која је насликана у позадини са градовима Вуханом и Бергамо где је било највише жртава. Архимандрит Евсевије Меанџиија Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  7. Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. У научно-фантастичној филмској драми Her (2014) на тему упознавања преко компјутера, главни јунак по имену Теодор развија нешто што ће се на крају завршити као трагичан однос са Самантом, интелигентним компјутерским оперативним системом, који је персонификован помоћу женског гласа. Феномен формирања ега кроз психолошко огледало постоји још од дубина људске историје. Но сада, као што је драматично осликано у филму, љубав човека према измишљеном бићу поткрепљује модерна технологија. Она на такав начин режира стварност да се егзистенцијална празнина коју човек вештачки субстанцијализује пројављује на много драматичнији начин. Растући подухвати олакшавања живота технолошким средствима дигиталне културе (која допушта да технологија улази у наш живот и контролише га) у коначном исходу могу довести до губитка разборитости и уникатности личности. Ризик је озбиљан: у ери транс-хумане технологије свако од нас je на путу да постане „племе од само једног припадника“. Гламуризовање сопственог живота путем данашњих друштвених медија један је од симптома идолизације о којој у свом Великом канону говори Св. Андреј Критски из 7. века. Но, да ли ту аскетизам може бити од велике помоћи? Аскеза и етос благодати Подвижништво (или аскетизам) на Истоку потекло је од јасног антрополошког става да је човеково биће дар од Богa за који је човек одговоран: да га трезвено чува и узноси Богу као словесно уздарје или евхаристију. Борба да љубав превлада и да смрт буде побеђена представља главни ерминевтички кључ за разумевање сваког подвига. Ова два чина постижу се превасходно благодаћу Божијом. У западној традицији, један аутор је говорио да је спасење потпуно у домену људског напора, а други угледни отац је истицао потпуну немоћ људске воље а свемоћ Божије благодати. Оба учења су одбачена као једнострана. Прожимање (перихореза) благодати и слободе оживотворава цело биће и карактер хришћанина. Вера у човекове снаге на путу подвига, не долази од визије човека као таквог, него од човека у Христу. Раст у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13), могућ је, али то треба захвалити како благодати Божијој тако и човековој слободи. Докле онда човек, као такав, може да доспе? Антиохијско теолошко предање је допринело да се спасење схвати у динамичком смислу човековог слободног одмеравања са собом, са нагласком на вољном подвигу. Није чудо што се управо од IV века па надаље јављају теме врлинског напора, па и екстремног подвига, попут нпр. столпништва. У свакој врсти подвига посебно је наглашена врлина nepsis (νήψις, трезвеност, пажња, духовна будност). За семитско-сиријско предање, истина се открива кроз њено творење (πράττειν – чинити носи превагу над εἶναι – бити), те отуда дела крајњег подвига која су уживала посебан углед у стара времена. Христолошке расправе из шестог и седмог века су ово питање осветлиле указавши на Христа као Богочовека који ипостасно возглављује божанско и човечанско у несливеном јединству. Ту је превладана једна слабост антиохијског предања: веровање да је у Христу био извесни етички прогрес. Може се рећи да већина протестаната, од Лутера до Бултмана и Барта, има снажан „антиохијски“ елемент. Но, зашто је врлина трезвености битна у новој култури „кратке (или расуте) пажње“ и симулираних, виртуелних односа? Погледајмо то на једном синајском примеру. Nepsis и доба интернета У подвижничкој атмосфери Синајске пустиње 7-8. века, презвитер Исихије, игуман Богородичиног манастира Несагориве купине, касније познатијег као манастир Свете Катарине на Синајској гори, тумачио је Свето Писмо кроз сочиво аскетског живота. То учење је изложио у спису „Слово душекорисно и спасоносно о основној врлини – трезвености“, а старац Емилијан Симонопетритски га је подробно објаснио (издање Манастир Жича, 2017). За разлику од Евагријевог познатог инсистирања на људском знању и контемплацији, Исихије припада оној традицији која се окреће вољи и љубави, које он смешта у центар и зенит људског искуства Бога. Ова љубав је темељ укупних међуљудских односа, а Исихије то на једном месту овако илуструје: „Када ме неко посматра са много љубави, а ја гледам на другу страну и не остварујем никакву заједницу са њим, он не може да ме учини учесником своје љубави.“ Данашња интернет адикција не допушта да наступи ноћ или одмор, нити да се прекине било који процес. Све мора да буде у трајној конекцији, без неког предаха или поштовања природних циклуса. Да питајући парафразирам Бодријара: да ли је то бесмислени луксуз конектованог друштва које стрепи од гашења батерије исто онолико колико и преисторијски ловац од гашења ватре у ноћи? Но било да притисци на нас долазе од дигиталне или од природне „меморије“, ми смо, будући да смо људи, позвани да се боримо са страстима у нама. То подразумева будност или трезвеност. Од неисцрпних резерви духовне енергије скривене у човековом бићу, једна од најзначајнијих је воља. Исихије не пренебрегава значај напора, упорности и постојаног труда. То се одвија у унутрашњем мучеништву савести у подвигу слободе, који је једна драма. Подвижник се не задовољава сазерцањем идеалног света, него вољно дела да Царство дође, и то најпре кроз борбу са егоизмом. Умртвљење селфа, себичне воље и егоизма – све ово су извори биолошке смрти и сваке врсте зависности – води ка новом рођењу кроз крштење и покајање за живот Царства. У том смислу, подвиг је окренут напред, ка будућности: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије“ (Лк. 9, 62). Изреке пустињских отаца древног Египта имају посебну вредност и у томе што се, за разлику од сувих Евагријевих монашких упутстава, у њима износе психолошка расположења, усхићења и тензије у дневном животу монаха, показујући их као бића од крви и меса. Ту је темељна корелација љубави и воље. „Јеванђељска љубав креће и према другима и нас сједињује са њима, а целомудреност је равнотежа ума, срца, душе и тела. Сила која сад све то постиже јесте храброст, снага воље.“ Емилијан објашњава да је реч „проблем“ (πρόβλημα) изведена од глагола „(само)истицати се“, као последица нашег ега. Отуда његово витално реаговање: „блистање Божанске благодати долази одозго, а не од тебе; божанско просветљење ће само доћи, и (са њим) откривење, радост, созерцање“. Задобијање љубави и победа над смрћу јављају се као главни критеријум подвига. Какве везе такав подвиг има са данашњим животом човека гледано кроз призму искуства пандемије? Стекао сам утисак да тај метод може да има значаја најпре за психологију човека 21. века, која је психологија инстант комуникације. Многи ће препознати тачке додира између етапа духовне борбе из древности са неким новијим феноменима виртуелне стварности. Ако упоредимо различите степене настанка неке страсти по Исихију, Исаку Сирину, Лествичнику и другим аскетским писцима, са неуробиолошким приказом стања човека нашег времена, добићемо довољно занимљиву слику да је вреди погледати. Генеалогија страсти и врлине Попут других духовних аутора класичне старине, Исихије и Емилијан излажу генеалогију страсти као важну тему аскезе. Придев „страстан“ (ἐμπαθής), по њима, „указује на постојање унутрашњег делања, покрета, наклоности и живота“. Но, страст није нужно негативан појам, на изненађење неких чистунаца. Но, ту тему ћу сада оставити по страни. Подвижнички писци јасно одређују генеалогију „страсти“, препознајући у њој следеће моменте: атак (προσβολή), спајање (συνδυασμός), затим борбу (πάλη), сагласност(συγκατάθεσις), робовање (αἰχμαλωσία), и коначно страст (πάθος) душе. Ове фазе, уз све разлике и финесе, могу да имају своје неуробиолошке аналогије и еквиваленције. Старац Емилијан даје једно модерно тумачење ових тема те је, стога, релевантан у контексту многих психолошких проблема савременог човека. Први степен духовне борбе се назива напад (προσβολή). Атак може да дође од неке суптилне речи или слике неког предмета која изненађује срце. Προσβολὴ је први хитац (βολή), почетак греха, најмањи покрет који се појављује у човековом уму, све оно што човеку испрва улази у ум. Свакако, ова драж може бити диферентна или индиферентна пошто је она равнозначна осећају као елементарној психичкој функцији. Занимљиво је да црквени Оци описују грехе и страсти као „чулна мисао“, „страсне мисли“ итд. (По)мисао (νόημα) увек је последица неког умног покрета (у грчком језику наставак -μα указује на последицу радње). Дакле, принцип и узрок страсти је злоупотреба одређене помисли. Узрок злоупотребе је промена (τροπή), а узрок промене је нагон (ὁρμὴ) воље. Као што се да приметити, воља игра одлучујућу улогу будући да је она све време стављена на проверу. Прво средство за испробавање воље је напад. Сваки надражај делује на систем сензорних завршетака који преносе у централни нервни систем посебан модалитет осећаја. Слика или одраз (ἔμφασις) неког осета је, дакле, тренутак када показујемо да ли волимо Бога или се враћамо себи и водимо људску битку између напада и наших помисли, наших „изданака“. Према томе, не постоји неутрални доживљај. „Сваки доживљај је објективан, чак и тада када падамо у халуцинацију и предајемо се на вољу немирној игри својих сопствених маштања и сањарења“, рекао би Флоровски.. На овом месту, као и у следећој фази, човекова воља или слобода игра пресудну улогу. Та фаза се карактерише као сагласност, а посреди је један дијалог или „разговор“ са предметом који се појавио, са страшћу или бестрасно. У овој етапи надражај ће бити „провучен“ кроз емоцију. Старац Емилијан препознаје две ствари: прво долази почетни хитац, стварање мислене представе у уму, и одмах затим имамо помисао као саглашавање. У сложеном процесу непосредног (чулног) сазнања осећај (сензација) је први процес. Све ово је битно у контексту човековог вољног одмеравања са импулсима природе. Стога аскете не престају да нас упорно саветују да не злоупотребљавамо појмове (о стварима) како не бисмо злоупотребили и ствари. Звучи готово као рецепт: онај ко најпре не сагреши у срцу, никада неће сагрешити на делу. Пустињски оци нас, дакле, упозоравају на грешку коју чинимо на степену дијалога. Уместо да одбацимо помисао и одбијемо њен улазак у ум и њено разматрање, ми по правилу крећемо погрешним путем, који ће увести у „ковитлац“ учињеног греха. Сада моје помисли већ острашћено са њим (нападом) преговарају. Емилијан вели да „дијалог који водимо са помисли која је у нас ушла, скоро сасвим сигурно води у пад, у грех“. Не заборавимо као важно да свети Оци, од зачетка греха све до његовог извршења, претпостављају и улогу лукавог демона. Старац Емилијан занимљиво вели: „Демони, међутим, врло мало могу да нам нашкоде. Могу само да живопишу у нашим помислима маштарије, да нам убацују помисли маштарске и живописне.“ Прилика за дигитални аскетизам? Модерном свету маркетинга и дигиталне стварности, ова проблематика може да буде врло блиска, и то посебно на следећој тачки духовне борбе коју презвитер Исихије назива „пристајање“. То је позитиван и сладострастан знак који је душа дала ономе што се појавило као помисао, суптилна или агресивна. Ово је фаза у којој се надражај сусрео са нагоном – са неком од урођених потреба нашег организма. У том елементарном чулном делу врши се трансформација надражаја у осећај. Сигнал задовољства сада почиње да делује, те машта, спојена са објектом жеље, готово да постаје страсна помисао. То је још евидентније у светлу искуства данашње онлајн-еуфорије. Свет је навикнут на спонтани спектакл дигиталне информације. Непрестано колективно шеровање необуздане маште одвија се у режији целе планете. Емилијан подсећа на две ствари. Прво, машта храни нашу помисао и чини да постане живља и изражајнија, стварајући потпуну слику коју видим и у којој уживам. Друго, у овој равни се води борба, јер снага воље је још увек изједначена са снагом противника (то је снага која добровољно побеђује или бива побеђена). Међутим, уколико је навика „изграђена“, процес борбе је отежан. У доба дигитализоване свакодневице важно је напоменути да је овде још увек слободи дата могућност да се испољи те да по потреби подигне брану како својим импулсима тако и сигналима са телефонских апликација. Међутим, када наша психа препозна „употребне вредности информације“ (услед претходног искуства конзумирања), она „пристаје“ на улазак знака. Ово одговара похоти или жељи очију, тј. жељи за поседовањем, или како кажу Оци, похлепности. Ова страст није телесна више него психичка, јер је она садржана у човековој жељи да поседује за себе, да увек има више добара, не само за задовољство тела (уживање и комфор) већ и душе, која ужива у гледању својих добара и која увек жели да их има више (уп. неразумног богаташа из Јеванђеља, Лк. 12, 16–21). На претходним ступњевима на провери је била воља као способност да се закоче унутрашњи подстицаји (нарочито они нагонске и афективне природе, као енергија свесног ја). У овој новој, пре финалној фази долази до хипобулије (слабости воље) или чак и абулије (гашење воље). То води ка „робовању“: прекинута је воља а драж је још увек ту. Да ове фазе кореспондирају са савременим искуством, видимо на примеру када човек упада упоробљеност или адикцију. Робовање је невољно, с тим што је срце насилно увучено у страст. Просто говорећи, истрајно мисаоно дружење срца са предметом који се појавио почиње да разара најбоље устројство човека. То је оно стање у коме словесни ум (кортекс) преко лимбичког дела „пада у непристојна дела“, како их описује свети Јован Лествичник. У сваком сличају, наступила је страст као дело и човеков „селф“ (id, ego иsuper-ego) потпуно је захваћен (само)задовољством, тим ставом да је биће човеково власништво и средство за уживање. У овој фази помисао је у потпуности постала дело. Страст (πάθος) резултат је нечег што се дуго, постојано и стрпљиво гнездило у души тако да је човек повлачи за собом из навике. Самољубље је сада у стању задовољавања „рђавог ја“ лажним супституцијама и паразитима човекових снага. Страсти су означивачи човекове потчињености, а тиме и патње. Неслободан човек страда јер је изгубио имунитет. Јер, страст или патос је исто што и патња (πάσχω, патим, трпим). Страсти до те мере рањавају и изопачавају човека да он у таквом стању не може да живи животом за који је створен. Егоистичко-хедонистичка оријентација односи превагу и ствара „острашћеност“, што је стање у коме човек постоји и делује као индивидуа. Зато слике људи загледаних у екран неодољиво подсећају на Платонову алегорију пећине, записану око 375. година пре Христа. У апотеози инстантне информације, видокруг се сужава и људи виде само оно што је на екрану. Стање индивидуализма у дигиталном добу је исто оно патолошко стање које је владало и пре, с тим што у низ нездравих, болесних синдрома треба додати и незаинтересованост. Навикнут на тренутне промене рекламног ефекта, на брзину тренутне ексцентричности, човек је заглибљен у утопији. Избрисана је граница између реалности и имагинарности. Нешто попут политичке иреалности у којој живимо. У дигиталној култури која предност даје виртуелној реалности све више се осећа потреба за једним „информационим аскетизмом“ или „дигиталним апофатизмом“ који подразумева уздржаност у односу на владајућу онлајн-фатаморгану. Као што постоји „религиозност“ текста, са истом верском посвећеношћу се данас гледа на мобилни телефон и у електронску пошту у заносу мистерије. Стога изазов који аскетска духовност упућује нашој „фотографској логици“ лежи у захтеву вере, подвига вере, вере у једно Присуство без смрти, што је сасвим непојмљиво нашем технолошком свету инстант и „апсолутне“ комуникације. Подвиг не одлаже, него радије призива и антиципира будућност односећи се према њој лично, епиклетички и онтолошки. Подвигом човек кличе Мараната Долазећем и излази и савремене дигиталне пећине. Упућени на однос Путања од првобитног бунтовништва, које је првосазданог човека довело до незнања Бога, имала је самољубље (φιλαυτία) као свој почетак и свој крај. То је напослетку довело до тога да егоизам постане правило односа међу људима. И док је створен да светом влада самовласношћу датом од Творца, чoвек је злоупотребио дату му могућност окренувши јепротив природе и уводећи у свет пометњу и смрт. У актуелним патолошким условима, оркестар нервних ћелија човека није у стању да складно и правилно изведе симфонију свог организма, управо као што чак ни један Јо Јо Ма на раштимованом виолончелу не може складно одсвирати Мориконеову композицију. Динамично решење за проблем страсти налази се у подвигу очишћења односа љубави према Богу и ближњем, у молитви и катарзи срца. Патологија греха и страсти се надилази од момента када се индивидуа престане одупирати животној заједници са Другим. Тада аутономија и самодовољност постају беспредметни. Тако прочишћени наши односи разбијају илузију да реалност живимо само ако је идеализујемо уз помоћ интелигентних компјутера. Старац Емилијан је успео да на органски начин повеже Свете тајне и подвиг и убедљиво показао да се боготворећа благодат лично усваја. Тиме је оцртао јасне црквене предиспозиције живота у Христу. „Све можемо да искористимо; све што нам Бог даје, све што нам други дају, све што се у нама и око нас дешава, све су то ’проводници’ ка Богу“. Дару љубави Божије као једина препрека стоји човеково самољубље („само прљавштина нашег ега није спасење; она нас удаљује од Бога“). Заиста, све нам је дозвољено, али не дајмо да ишта овлада нама (уп. 1 Кор 7, 12). У новије време и модерна наука констатује да је човек незамислив без тежње ка релацији и самонадилажењу. Научна евиденција, понајвише из поља неурологије (која се тиче основне биологије и начина на који се развија мозак), показује да је још као дете човек упућен да буде у односу (hardwired to connect). Захваљујући боголикости (која садржи трансцендентни порив), ми смо „конектовани“ са другим људима и упућени на Бога. Право тумачење ове конекције, какво налазимо у „Слову о трезвеноумљу“ презвитера Исихија, суштинско је за човеково здравље и напредак човечанства. Аскетски оци нас уче необичном искуству по коме што се више опијамо љубављу Божијом, то више бдимо утрезвености. Све ово нас води закључку да љубав и слобода, као покретачи подвига самопревазилажења, имају кључне последице по вечни живот. Оне већ сада човека чине сасвим сличним Богу. Црква је релевантна само зато што је место живљења ове есхатолошке истине. Подвиг на који нас она подстиче води надилажењу страсти и смрти и поистовећује се са искуством Васкрсења као циља живота. Овај свет ће заиста остати лажан уколико га Васкрсење не учини истинитим. Тај истинити свет је нада (за) сваког од нас, укључујући и Теодора са почетка овог есеја. Епископ Максим (Васиљевић) Теологија.нет
  9. У нашој земљи, због пандемије вируса „ковид19“, у времену од 15. марта до 7. маја 2020. године трајало је ванредно стање. Уз остале мере, забрањена су сва окупљања, дакле и на богослужењима у црквама. Нешто непознато и смртоносно надвило се над читавом Планетом, требало је прихватити, снаћи се и владати се по упутствима свакодневно емитованим преко медија. Овом неприликом схватисмо благодети нових технологија. Наиме, свештеник цркве Свете Тројице у Мудраковцу, приградском насељу Крушевца, протојереј Иван Цветковић дошао је на идеју да преко Интернета, на јутјуб каналу, уживо емитује Акатист Блаженој Ксенији петроградској, који је служио у својој кући. Почев од 21. марта, равно 40 дана, у 20,30 сати чуо би се његов глас: „Спремите у својим кућама кадионицу, тамјан, брикет, икону свете Ксеније, Господа и Пресвете Богородице, или славску икону... упалите кандило или свећу...“ И тако је почело чудесно заједничарење у доба пандемије, са благословом нашег Владике Давида. Појац је била попадија Драгана. Појци смо били и ми поред својих комјутера, у својим домовима. За пар дана, после одслуженог акатиста имали смо онлајн госта-домаћина, са којим је прота разговарао о животу и вери, о ономе што нас је снашло, о свему што би могло да утеши и порадује. Дух ових разговора отсликава се у поруци једног свештеника: „Немојмо сада тражити кривце, тражимо Бога“. Тако је и било, без осуда, лоших речи и упирања прста било у кога, а добронамерно и честито, са вером и надом, да се ободре „присутни“. Те хиљаде упаљених кандила, која светле у кућама учесника виртуелног собранија, није било тешко замислити. И радује то сазнање душе наше! Па ми смо заједно! Гости-домаћини били су епископи: крушевачки Господин Давид Перовић, брегалнички Господин Марко Кимев, аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџиђ, стобијски Давид Нинов, охридски Јован Вранишковски, митрополит загребачки Г. Порфирије Перић. Гостовали су и речи укрепљујуће упућивали народу и монаси: игуман манастира Пиносава јеромонах Петар, протосинђел Јован из манастира Лешје, архим. Алексеј бошњански, отац Серафим, настојатељ манастира Бјеле Воде код Љубовије, отац Порфирије из манастира Нимник... На позив одазивали су се и крушевачки свештеници: протојереј ставрофор Драги Вешковац, о. Ненад Драгичевић и о. Јован Вуковић. Посебно су били драгоцени свештеници који су боловали од „ковида19“ и излечени, своја искуства изнели су као своји својима: о. Бранко Чолић и о. Ненад Андрић из Ваљева. Из Америке јавио се отац Милош Весин и говорио о проблемима са којима се сада срећу православни у Америци. Драгоцено је било гостовање лекара, који су као побожни људи сведочили своју веру и покоји савет дали: примаријус др Славица Кулишић из Крушевца, неуропсихијатар др Драгана Мраковић (Београд), анестезиолог др Јелена Јанковић из Штутгарта, проф др Влајко Пановић, клинички психолог са ВМА. Сви одговори и обраћања обиловали су душекорисним поукама, сведочењима, живим примерима из светоотачке литературе, као и из свештеничке и монашке праксе, просто је тешко све теме побројати. Поручује неко од гостију: „Неће Господ поништити народ док има молитвеника. Наставите тако, јер ми свакако и пре свега чекамо Христа, не само неко боље време!“ Највише је служен Акатист Блаженој Ксенији петроградској а на посебне датуме и други: Четвородневном Лазару, на Лазареву суботу; Благовештенски на Благовести, следећег дана Архангелу Гаврилу; Акатист Уласку Христовом у Јерусалим – на Цвети; Акатист страдањима Христовим у Страсну седмицу; у Светлу седмицу читан је Акатист Васкрсењу Господњем, на Побусани понедељак Акатист за упокојене; 2. маја, Св Нектарију егинском, 3. маја Николају жичким, Св. Георгију на Ђурђевдан. Само се на Велики Петак ћутало. Служи се и помен, од овог вируса упокојеном, Епископу ваљевском Господину Милутину. Чујемо госта из „наше емисије“: „Будите јаки, не одустајте од молитве, поста... сад је време да једни другима покажемо шта нам значе, да ми не можемо без њих...“ Електронски медији, за чије могућности сада благодаримо Богу, допуштају да се прати и број учесника и каснијих прегледи нашег молитвеног саборовања. Присутно на акатисту: пар стотина чека укључење, потом број расте до хиљаду и по – толико је укључених станица, људи је свакако више; коментара - хиљаде; дељења десетине, неких и хиљаде; прегледа по више хиљада. Мисионарење, ето то је! И ти подаци додају на снази ове дивне заједнице, радују. Би нам посебан трепет на Велику суботу (18.априла). Са 3300 електронских уређаја (на комјутеру аутора текста) ишчекује се појава Благодатног огња у Јерусалиму, погледи су нам нетремице усмерени, заједно са постављеном камером - на Христов гроб. Секунде споро пролазе, и узвик: Догодио се најсветији тренутак силаска Благодатног огња! - по први пут без присуства верника, због пандемије. Сузе нам у очима, појавио се, слава Богу! У 12,50 према нашем времену. Васкрсу смо се заједно радовали, тако раштркани, по Србији и иностранству. Стизале поруке захвалнице.„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчих во гробјех живот даровав!“. Васкршњу Литургију пратимо преко медија. Телевизија је преносила служење патријарха Кирила московског у храму Васкрсења у Москви (временска разлика од 2 сата). Наша телевизија преносила је Литругију из храма Светог Саве у Београду, коју је служио наш патријарх Иринеј, па Кијево-печерска лавра... На сам дан Васкрса на нашем собрању емитују се поруке: неко речима, неко стиховима, па псалмима или појањем, успешнијим или мање успешно изведеним, али од срца, сви захвални, поздрављали су оца Ивана и његову породицу, своје рођаке и пријатеље, саучеснике ових „скупова“, госте... Из разних градова Србије, Хрватске, Републике српске, из Америке, Швајцарске, Немачке, деца су певала, више њих ни не зна добро да говори – „Људи ликујте, народи чујте/Христос воскресе, радост донесе!“ Пуно љубави је упућено ближњима. И 3. маја чујемо из наших „е-апарата“: „Ето, са овом вечери завршили смо ово наше чудесно саборовање. Надам се да смо се сви бар мало утешили, у вери утврдили, нешто ново научили..., захваљујем се свима вама који сте, у хиљадама, уживо учествовали у овим нашим молитвеним диванима! Хвала вам на свему! Причинили сте ми велику радост, неописиву. Кажу, највећа радост јесте да друге чиниш радосним...“ Благодаримо на новим технологијама, благодарино оцу Ивану ...јер Црква дође у наше домове, када је такво време да ми не можемо у Цркву: „Нека буде, Господе милост Твоја на нама, као што се уздасмо у тебе!“ (Пс.33) Љубица Петковић Извор: Православна вера и живот
  10. У нашој земљи, због пандемије вируса „ковид19“, у времену од 15. марта до 7. маја 2020. године трајало је ванредно стање. Уз остале мере, забрањена су сва окупљања, дакле и на богослужењима у црквама. Нешто непознато и смртоносно надвило се над читавом Планетом, требало је прихватити, снаћи се и владати се по упутствима свакодневно емитованим преко медија. Овом неприликом схватисмо благодети нових технологија. Наиме, свештеник цркве Свете Тројице у Мудраковцу, приградском насељу Крушевца, протојереј Иван Цветковић дошао је на идеју да преко Интернета, на јутјуб каналу, уживо емитује Акатист Блаженој Ксенији петроградској, који је служио у својој кући. Почев од 21. марта, равно 40 дана, у 20,30 сати чуо би се његов глас: „Спремите у својим кућама кадионицу, тамјан, брикет, икону свете Ксеније, Господа и Пресвете Богородице, или славску икону... упалите кандило или свећу...“ И тако је почело чудесно заједничарење у доба пандемије, са благословом нашег Владике Давида. Појац је била попадија Драгана. Појци смо били и ми поред својих комјутера, у својим домовима. За пар дана, после одслуженог акатиста имали смо онлајн госта-домаћина, са којим је прота разговарао о животу и вери, о ономе што нас је снашло, о свему што би могло да утеши и порадује. Дух ових разговора отсликава се у поруци једног свештеника: „Немојмо сада тражити кривце, тражимо Бога“. Тако је и било, без осуда, лоших речи и упирања прста било у кога, а добронамерно и честито, са вером и надом, да се ободре „присутни“. Те хиљаде упаљених кандила, која светле у кућама учесника виртуелног собранија, није било тешко замислити. И радује то сазнање душе наше! Па ми смо заједно! Гости-домаћини били су епископи: крушевачки Господин Давид Перовић, брегалнички Господин Марко Кимев, аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџиђ, стобијски Давид Нинов, охридски Јован Вранишковски, митрополит загребачки Г. Порфирије Перић. Гостовали су и речи укрепљујуће упућивали народу и монаси: игуман манастира Пиносава јеромонах Петар, протосинђел Јован из манастира Лешје, архим. Алексеј бошњански, отац Серафим, настојатељ манастира Бјеле Воде код Љубовије, отац Порфирије из манастира Нимник... На позив одазивали су се и крушевачки свештеници: протојереј ставрофор Драги Вешковац, о. Ненад Драгичевић и о. Јован Вуковић. Посебно су били драгоцени свештеници који су боловали од „ковида19“ и излечени, своја искуства изнели су као своји својима: о. Бранко Чолић и о. Ненад Андрић из Ваљева. Из Америке јавио се отац Милош Весин и говорио о проблемима са којима се сада срећу православни у Америци. Драгоцено је било гостовање лекара, који су као побожни људи сведочили своју веру и покоји савет дали: примаријус др Славица Кулишић из Крушевца, неуропсихијатар др Драгана Мраковић (Београд), анестезиолог др Јелена Јанковић из Штутгарта, проф др Влајко Пановић, клинички психолог са ВМА. Сви одговори и обраћања обиловали су душекорисним поукама, сведочењима, живим примерима из светоотачке литературе, као и из свештеничке и монашке праксе, просто је тешко све теме побројати. Поручује неко од гостију: „Неће Господ поништити народ док има молитвеника. Наставите тако, јер ми свакако и пре свега чекамо Христа, не само неко боље време!“ Највише је служен Акатист Блаженој Ксенији петроградској а на посебне датуме и други: Четвородневном Лазару, на Лазареву суботу; Благовештенски на Благовести, следећег дана Архангелу Гаврилу; Акатист Уласку Христовом у Јерусалим – на Цвети; Акатист страдањима Христовим у Страсну седмицу; у Светлу седмицу читан је Акатист Васкрсењу Господњем, на Побусани понедељак Акатист за упокојене; 2. маја, Св Нектарију егинском, 3. маја Николају жичким, Св. Георгију на Ђурђевдан. Само се на Велики Петак ћутало. Служи се и помен, од овог вируса упокојеном, Епископу ваљевском Господину Милутину. Чујемо госта из „наше емисије“: „Будите јаки, не одустајте од молитве, поста... сад је време да једни другима покажемо шта нам значе, да ми не можемо без њих...“ Електронски медији, за чије могућности сада благодаримо Богу, допуштају да се прати и број учесника и каснијих прегледи нашег молитвеног саборовања. Присутно на акатисту: пар стотина чека укључење, потом број расте до хиљаду и по – толико је укључених станица, људи је свакако више; коментара - хиљаде; дељења десетине, неких и хиљаде; прегледа по више хиљада. Мисионарење, ето то је! И ти подаци додају на снази ове дивне заједнице, радују. Би нам посебан трепет на Велику суботу (18.априла). Са 3300 електронских уређаја (на комјутеру аутора текста) ишчекује се појава Благодатног огња у Јерусалиму, погледи су нам нетремице усмерени, заједно са постављеном камером - на Христов гроб. Секунде споро пролазе, и узвик: Догодио се најсветији тренутак силаска Благодатног огња! - по први пут без присуства верника, због пандемије. Сузе нам у очима, појавио се, слава Богу! У 12,50 према нашем времену. Васкрсу смо се заједно радовали, тако раштркани, по Србији и иностранству. Стизале поруке захвалнице.„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчих во гробјех живот даровав!“. Васкршњу Литургију пратимо преко медија. Телевизија је преносила служење патријарха Кирила московског у храму Васкрсења у Москви (временска разлика од 2 сата). Наша телевизија преносила је Литругију из храма Светог Саве у Београду, коју је служио наш патријарх Иринеј, па Кијево-печерска лавра... На сам дан Васкрса на нашем собрању емитују се поруке: неко речима, неко стиховима, па псалмима или појањем, успешнијим или мање успешно изведеним, али од срца, сви захвални, поздрављали су оца Ивана и његову породицу, своје рођаке и пријатеље, саучеснике ових „скупова“, госте... Из разних градова Србије, Хрватске, Републике српске, из Америке, Швајцарске, Немачке, деца су певала, више њих ни не зна добро да говори – „Људи ликујте, народи чујте/Христос воскресе, радост донесе!“ Пуно љубави је упућено ближњима. И 3. маја чујемо из наших „е-апарата“: „Ето, са овом вечери завршили смо ово наше чудесно саборовање. Надам се да смо се сви бар мало утешили, у вери утврдили, нешто ново научили..., захваљујем се свима вама који сте, у хиљадама, уживо учествовали у овим нашим молитвеним диванима! Хвала вам на свему! Причинили сте ми велику радост, неописиву. Кажу, највећа радост јесте да друге чиниш радосним...“ Благодаримо на новим технологијама, благодарино оцу Ивану ...јер Црква дође у наше домове, када је такво време да ми не можемо у Цркву: „Нека буде, Господе милост Твоја на нама, као што се уздасмо у тебе!“ (Пс.33) Љубица Петковић Извор: Православна вера и живот View full Странице
  11. У организацији Московске духовне академије, заједно са Сретењском духовном семинаријом, у онлајн режиму 30. априла и 1. маја 2020. године одржана је студентска конференција на тему „Актуелна питања савремене богословске науке”. С обзиром на новонастале околности проузроковане ширењем короновирусне инфекције, руководство Московске Духовне Академије, у складу са циркуларним писмом Образовног комитета Руске Православне Цркве од 16. марта 2020. године (http://www.patriarchia.ru/db/text/5608240.html), донело је решење да се образовни процес настави путем интернета, а студенти привремено распусте до стабилизације општег стања. На тај начин, у Московској Духовној Академији остали су академски монаси, сарадници Академије и неколицина иностраних студената, махом представника помесних православних Цркава. Ректор Московске Духовне Академије епископ Питирим призивао је вернике који посећују академски храм да током овог периода остану у својим домовима како би избегли могућност да се заразе. Узевши у обзир сву озбиљност ове ситуације, нарочито што је и сам ректор био у самоизолацији током Страдалне и Светле седмице због лакшег облика ковид инфекције, Академија је увела карантин. Монаси, особље и студенти су од тада распоређени по собама у интернату, а излазак је максимално ограничен. Треба истаћи да је администрација Академије урадила све могуће како би период самоизолације прошао у најбољем реду. Поштујући све санитарно-хигијенске прописе, основне намирнице су обезбеђене свима и достављају се директно до соба. Уз то, свако има могућност да поручи неопходне ствари и медикаменте. Овакви услови свакако доприносе томе да се студенти посвете чувању здравља, али и научној делатности. У овом периоду сви заједно учествују у онлајн предавањима, као и конференцијама. Тако је протекла и поменута конференција на тему „Актуелна питања савремене богословске науке”. На пленарном заседању 30. априла наступили су игуман Дионисије (Шљонов), директор библиотеке Московске Духовне Академије, и протојереј Александар Задорнов, продекан за научно-богословску делатност Академије. Оба рада су написана у склопу обележавања 75- годишњице Победе у Другом светском рату. Првог дана студентске конференције учесници су наступили у две онлајн секције. У првој секцији су наступили студенти катедре црквено-практичних дисциплина МДА. Магистранти и докторанди ове катедре наступили су са темама који се тичу изучаване области у склопу истраживачког рада. Међу темама које су се тицале црквеног и грађанског брака, Помесног сабора Руске Цркве 1917-1918 године, Критског сабора 2016. године, ђакониса, била и тема о црквено-државном правном спору у Црној Гори проузрокованом спорним Законом о слободи вероисповести, коју је презентовао студент магистарских студија Московске Духовне Академије Николај Сапсај, представник Српске Православне Цркве у овој најстаријој високошколској установи у Русији. У другој секцији, која је протекла у форми вебинара, наступили су студенти црквено историјске катедре МДА. Наредног дана, 1. маја, конференција се одвијала у неколико онлајн секција. Секцију „Хришћанска литератрура” отворио је ректор Московске Академије епископ Питирим, који се у потпуности опоравио од лакшег облика ковид инфекције. У свом обраћању Преосвећени је истакао да је ова конференција уједно добра прилика да студенти стекну искуство јавног говора, које ће им потом свакако служити у даљој делатности. Потом су наступили студенти филолошке катедре МДА и презентовали своје радове. На паралелној секцији, током заједничког вебинара студената Московске Духовне Академије и Сретењске Духовне Семинарије, председавао је ректор Сретењске Семинарије архиепископ Амвросије. У свом обраћању Преосвећени је истакао значај провођења оваквих заједничких пројеката и изразио жељу да се оваква врста сарадње настави. На овој секцији била су размотрена питања из многих области: богословља, патрологије, аскетике, апологетике и др. Истог дана, у организацији катедре за црквену историју МДА, одржана је и посебна секција посвећена 75-годишњици Победе у Другом светском рату. Секцију је отворио продекан за научно-богословску делатност Московске Духовне Академије протојереј Александар Задорнов. У свом уводном обраћању отац Александар је скренуо пажњу на хришћански однос према рату и напоменуо о појму «праведног рата” у Предању Цркве. Учешће су узели студенти и професори катедре за црквену историју. Иако је ова пандемија онемогућила да се одрже многе планиране манифестације, уз помоћ напредних технологија и интернет платформи научна делатност у високошколским богословским установама Руске Православне Цркве наставља се, даје своје плодове и подстиче на нова истраживања током опште изолације. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Дан је леп, а ја сам се запутио због опела једном парохијанину, једно сат возом од куће. Човек је имао педесет година, умро је нагло, од можданог удара. Причам с његовим зетом, а много су се дружили. Каже ми да покојник никад није ишао код лекара и ништа му није фалило. Само је последњих неколико недеља због ове ситуације са епидемијом био под стресом. Повукао се у кућу, нигде није излазио. И ето - одједном. Испаде да је и он жртва Короне, само некако из одбитка. И то овде у Холандији, где ипак људе плаше пет мање него у Србији... Успут срећем мало људи, возови скоро празни, станице пусте. Један црнпурасти са конзервом фанте у руци гледа ме забезекнут. Ја у мантији, раскопчао мантил па се види дрвени крст који иначе носим по граду да ме не замене са неким муслиманским верским радником. Гледа ме човек, сав се избечио. Мислим, ко зна шта му је. Нисам ипак толико чудан за Амстердам. А онда он поче да се крсти. Креће ла мени. Ма рудиментарном енглеском понавља ми "Ја сам православан. Ја сам православан. Етиопљанин". Ни не помишљам да га терам да ми изложи Символ вере да проверим ниво православности, смешкам му се благосиљам из даљине. Он ми приђе, рукујемо се, а онда се сети оних метар и по обавезне раздаљине о којој нас из звучника на станици мало мало подсећају и повуче се корак уназад . Смешка се и говори ми да је и њему Васкрс сад у недељу. И понавља да је православан. Наилази његов воз,у супротном смеру од мог. Одлази, маше ми са врата из воза и понавља "Ја сам православан". Долази мој воз и ја настављам на сахрану индиректне жртве Короне. Гледам земљу коју тешко да ћу икад моћи да доживљавам као своју, али сам јој захвалан због тога што могу да служим литургију за Васкрс. Истина са ограничењем, али биће нас тридесетак, а после ћемо да продужимо с причешћем, па докле буде људи. Није лако организовати групе, ради и сајт и фејсбук и телефон. Не питах онога где ће он на литургију. Не служе ни овде сви православни са народом. И размишљам о томе како сам заправо срео једног сународника, скоро рођака. И како смо ето и он и ја странци у овој земљи. А онда се сетим да сам се и у земљи у којој сам рођен и до скора живео - често осећао као странац. Поготово бих се сад у свим полицијским мерама осећао у Србији као тотални заробљени странац. Као хришћанин заправо и јесам. Странац у свакој земљи. Хвала Богу да то сад постаје тако огољено. Да се руши илузија о разливености Цркве у народу. Граница ипак постоји. Праве је они споља. Они који иако су и крштени - нису Црква. Не желе то да буду. Видимо и како. Иако смо то теолошки знали сад је потпуно видљиво и не само код нас. Нема православних земаља и православног народа. Постоји Народ Божији и они остали. Постоји и мисија али она не може ићи у бескрајном прилагођавању осталима. Није свако прилагођавање павловско. Постоји граница. "Ја сам православан". Тако се изјашњавало и 85% грађана Србије. Чиста идила. А сад мржња на Цркву долази можда не баш у толиком проценту, али у знатном. Поново су поносно дигли главу и "православни атеисти". А и унутар Цркве је велико комешање. Бог сва искушења даје не да бисмо пропали, него да бисмо ојачали и усмерили се на прави начин. Можда ће после свега овога ствари постати јасније. А Црква јача. Не нужно у бројном и економском погледу. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10222466837128067
  13. Насловљавајући чланак на овај начин, намера ми није била да искажем широки дијапазон појмовних варијација у српском језику. Напротив! Оваквим насловљавањем чланка интенција ми је била да укажем на различито разумевање појмова који су од суштинског значаја за хришћанско саморазумевање. То практично значи да када се акт причешћа појмовно изменио, променио се и његов садржински смисао. С обзиром да су се у претходним данима појављивали чланци на сајту teologija.net, који су својом садржином били везани за новонасталу (ванредну) ситуацију у којој смо се нашли, нашао сам за сходно да се на неке од њих у овој форми осврнем. Ако ли зађемо у новозаветни текст, најаутентичнија сведочанства о природи причешћа можемо наћи код светог апостола Павла. У 12. поглављу, прве посланице хришћанима из Коринта, видимо да апостол Павле Цркву доживљава као сабор хришћана међусобно различитих талената, дарова и служби, који, упркос, својим разликама, не само конституишу, већ и изграђују Тело, чији су и они сами удови. „А око не може рећи руци: Не требаш ми...“ (1. Кор. 12, 21). То, пак, саборовање није било утемељено на хуманистичкој социјалној ангажованости. Оно је имплицирало и саборовање је резултирало харатативну делатност. Ипак, темељ је био акт потврде припадности таквом сабору, акт причешћивања. У том контексту, припадност Цркви кроз акт причешћивања је био крајње самосвесни чин, лишен сваког магијског и сујеверног приступа. Овакво поимање свештених Дарова уопште није могло тематизовати причешћивање у категоријама, нама савремене, медицинско-хигијенске проблематике. Можемо рећи да је основна и једина преокупација оваквог приступа лежала у чињеници припадности или непропадности Телу Христовом. Припадности која је нудила залог за живот вечни или непропадности која је значила свођење живота на природни (смртни) поредак. У чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље TEOLOGIJA.NET Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног... 1. Прогласићемо период апостолског и непосредног пост-апостолског периода једино аутентично хришћанским. 2. У Хришћанству после 3. века ћемо препознавати исту феноменолошку стварност, међутим, другачије доживљавану. 3. Негираћемо чињенице и мислићемо да се ништа није променило С обзиром да се од 4. века окончао процес матаморфозе у доживљавању причешћивања (од чина потврде припадања Телу постаје чин потврде моралног усавршавања - Шмеман), може ли се и сме ли се седамнаест векова хришћанства окарактерисати као декадентно, сујеверно и магијско? Пре бисмо могли убеђења, оних који прокламују овакву лимитираност светодуховског вођења Цркве, окарактерисати као сујеверно и магијско, некритичко усвајање културолошких светоназора времена у којима промишљају реалност. Јер, ако су свети Јован кронштантски, свети Павле патријарх српски и преподобни Јустин ћелијски изгарали да сваког јутра савршавају светајну Цркве (па и у време сезонског грипа у чију се групу сврстава и COVID-19), може ли се ускраћивати причешће онима који поменутим оцима Цркве желе да последују? Убеђен сам да би поменути оци први међу зараженима савршавали Литургију и након њих употребљавали причешће. Довољно је читаоце упутити на текст светог Павла, патријарха српског, о употреби литургијске кашичице. Ово не узимамо као догму, нити као неупитно мишљење, већ га супротстављамо мишљењу, уваженог доктора богословских наука Владимира Латиновића, да причешће задржава и самим тим преноси вирусе, јер садржи све одлике хлеба и вина. Ја овде могу подсетити на праксу примања Тела Христовог у руку причасника и кушање Крви Христове из Чаше. Такође, сигуран сам и да данас постоје хришћани који би себе мртвима сматрали уколико у недељу не би били причешћени свештеним Тајнама. Баш због ових хришћана, у Црквама се макар недељом мора служити света Литургија. Поред ове групе самосвесних и црквено активних хришћана, не смемо заборавити ни оне који из сујеверно-магијских разлога приступају Чаши (ваља се отићи на причест у Цркву)! Овакве групе би нас могле подсетити на новозаветна времена и оне које је апостол Павле називао „неутврђенима у вери“. Одговорни став Цркве, мишљења сам, био би да у наступајућим временима након завршетка ванредног стања ови хришћани буду поучени свеживотном значају припадања Телу Христовом. А до тада њихове „савести“ ради, остану у својим домовима и прескоче ово, једном у години, сујеверно-магијско-медикаментно приступање Чаши Живота. Што се друштвене одговорности тиче, убеђен сам да се активно црквени људи неће гордити својом вером, већ ће у духу хришћанског унижавања и кротости придржавати свих безбедоносних мера и бивајући удеоничари Тела и Крви Христове вршити и харитативну делатност, помажући и допремајући неопходна средства за живот особама старијим од 65 година. Јер како критичари причешћивања у доба епидемије могу тврдити да се на тај начин преноси вирус, а паралелно са том тврдњом позивати свештенике и верни народ да се социјално ангажују? Да ли нас кушање Тела и Крви Христове чини преносиоцима заразе, а додиривање хуманитарне помоћи на пример не? Тога ради, и у ове дане, мишљења сам, да не треба подилазити духу времена, већ се враћати непатвореним хришћанским идеалима. Извор: Поуке.орг
  14. Насловљавајући чланак на овај начин, намера ми није била да искажем широки дијапазон појмовних варијација у српском језику. Напротив! Оваквим насловљавањем чланка интенција ми је била да укажем на различито разумевање појмова који су од суштинског значаја за хришћанско саморазумевање. То практично значи да када се акт причешћа појмовно изменио, променио се и његов садржински смисао. С обзиром да су се у претходним данима појављивали чланци на сајту teologija.net, који су својом садржином били везани за новонасталу (ванредну) ситуацију у којој смо се нашли, нашао сам за сходно да се на неке од њих у овој форми осврнем. Ако ли зађемо у новозаветни текст, најаутентичнија сведочанства о природи причешћа можемо наћи код светог апостола Павла. У 12. поглављу, прве посланице хришћанима из Коринта, видимо да апостол Павле Цркву доживљава као сабор хришћана међусобно различитих талената, дарова и служби, који, упркос, својим разликама, не само конституишу, већ и изграђују Тело, чији су и они сами удови. „А око не може рећи руци: Не требаш ми...“ (1. Кор. 12, 21). То, пак, саборовање није било утемељено на хуманистичкој социјалној ангажованости. Оно је имплицирало и саборовање је резултирало харатативну делатност. Ипак, темељ је био акт потврде припадности таквом сабору, акт причешћивања. У том контексту, припадност Цркви кроз акт причешћивања је био крајње самосвесни чин, лишен сваког магијског и сујеверног приступа. Овакво поимање свештених Дарова уопште није могло тематизовати причешћивање у категоријама, нама савремене, медицинско-хигијенске проблематике. Можемо рећи да је основна и једина преокупација оваквог приступа лежала у чињеници припадности или непропадности Телу Христовом. Припадности која је нудила залог за живот вечни или непропадности која је значила свођење живота на природни (смртни) поредак. У чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље TEOLOGIJA.NET Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног... 1. Прогласићемо период апостолског и непосредног пост-апостолског периода једино аутентично хришћанским. 2. У Хришћанству после 3. века ћемо препознавати исту феноменолошку стварност, међутим, другачије доживљавану. 3. Негираћемо чињенице и мислићемо да се ништа није променило С обзиром да се од 4. века окончао процес матаморфозе у доживљавању причешћивања (од чина потврде припадања Телу постаје чин потврде моралног усавршавања - Шмеман), може ли се и сме ли се седамнаест векова хришћанства окарактерисати као декадентно, сујеверно и магијско? Пре бисмо могли убеђења, оних који прокламују овакву лимитираност светодуховског вођења Цркве, окарактерисати као сујеверно и магијско, некритичко усвајање културолошких светоназора времена у којима промишљају реалност. Јер, ако су свети Јован кронштантски, свети Павле патријарх српски и преподобни Јустин ћелијски изгарали да сваког јутра савршавају светајну Цркве (па и у време сезонског грипа у чију се групу сврстава и COVID-19), може ли се ускраћивати причешће онима који поменутим оцима Цркве желе да последују? Убеђен сам да би поменути оци први међу зараженима савршавали Литургију и након њих употребљавали причешће. Довољно је читаоце упутити на текст светог Павла, патријарха српског, о употреби литургијске кашичице. Ово не узимамо као догму, нити као неупитно мишљење, већ га супротстављамо мишљењу, уваженог доктора богословских наука Владимира Латиновића, да причешће задржава и самим тим преноси вирусе, јер садржи све одлике хлеба и вина. Ја овде могу подсетити на праксу примања Тела Христовог у руку причасника и кушање Крви Христове из Чаше. Такође, сигуран сам и да данас постоје хришћани који би себе мртвима сматрали уколико у недељу не би били причешћени свештеним Тајнама. Баш због ових хришћана, у Црквама се макар недељом мора служити света Литургија. Поред ове групе самосвесних и црквено активних хришћана, не смемо заборавити ни оне који из сујеверно-магијских разлога приступају Чаши (ваља се отићи на причест у Цркву)! Овакве групе би нас могле подсетити на новозаветна времена и оне које је апостол Павле називао „неутврђенима у вери“. Одговорни став Цркве, мишљења сам, био би да у наступајућим временима након завршетка ванредног стања ови хришћани буду поучени свеживотном значају припадања Телу Христовом. А до тада њихове „савести“ ради, остану у својим домовима и прескоче ово, једном у години, сујеверно-магијско-медикаментно приступање Чаши Живота. Што се друштвене одговорности тиче, убеђен сам да се активно црквени људи неће гордити својом вером, већ ће у духу хришћанског унижавања и кротости придржавати свих безбедоносних мера и бивајући удеоничари Тела и Крви Христове вршити и харитативну делатност, помажући и допремајући неопходна средства за живот особама старијим од 65 година. Јер како критичари причешћивања у доба епидемије могу тврдити да се на тај начин преноси вирус, а паралелно са том тврдњом позивати свештенике и верни народ да се социјално ангажују? Да ли нас кушање Тела и Крви Христове чини преносиоцима заразе, а додиривање хуманитарне помоћи на пример не? Тога ради, и у ове дане, мишљења сам, да не треба подилазити духу времена, већ се враћати непатвореним хришћанским идеалима. Извор: Поуке.орг View full Странице
  15. Отац Александар Шмеман у својој књизи За живот света подсећа да је Црква мисија, да је њена суштина, сам њен живот – да буде мисија, послање. Међутим, у ове дане Великог поста и страшне епидемије вируса COVID-19 који је погодио нашу државу, али и нашу браћу широм планете земље, као да смо заборавили шта је то мисија. Саопштења која издаје наша Црква, дају препоруке за један аспект нашег живота у епидемиолошки неповољним данима. Позива се на поштовање одлука и препорука државе и медицинске струке, што је апсолутно одговорно у овом тренутку, позива се на Свето причешће и личну молитву, што такође није упитно, али у целој овој ситуацији као да се заборавља на човека. И то не на неког човека тамо негде, који је апстрактан, већ на човека поред нас, у нашој околини. Ступила је на снагу одлука да старија лица од 65 година не смеју напуштати своје домове, јер су они најугроженији у овом тренутку. Паралелно са тим објављује се и одлука црквених власти да се обустављају и посете свештеника свим домовима и да ће се освећење воде, тзв. васкршње водице обављати највероватније у току петровданског поста. И на тај начин стаје свака комуникација између црквених лица и њихове пастве (част појединцима). Комуницира се путем саопштења, и уколико имате храбрости и воље, сретаћете се само на богослужењима. А ако сте старији од 65 година, или ако нисте у могућности да дођете у Цркву, уколико сами не позовете свештеника за савет и причешће, тешко да ће се они вас сетити. Највеће хришћанске заповести своде се на љубав према Богу и ближњима, а ово је време када се та љубав може и мора пројавити у заједници каква је Црква. Време је да покажемо да се не сетимо наших парохијана само у време освећења водице, када долазимо да наплатимо ту услугу, већ да смо ту у све дане, првенствено да им служимо. Да се подсетимо и на речи Светог Јеванђеља по Матеју где се каже: Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. (Мт 20, 26-27). С тога, имајмо на уму ове речи и присетимо се других, јер и сам знак пажње свакоме од нас значи много и даје наду у људе, а самим тим и у Бога. Покушајмо да посту вратимо и социјалну димензију, која није била занемарљива у првим вековима хришћанства. Те тако имамо пример Светог Василија Великог који је оснивао болнице, добротворне центре који су имали за циљ помагање старима и болеснима. На тај начин Свети Василије подиже углед Цркве и даје један шири друштвени значај тим институцијама. Показује да нам је брига о другом задата обавеза. А где смо ми данас? Како постајемо пример свету? Утапамо ли се и ми у живот свакодневнице? И јесмо ли заборавили да треба да будемо со земљи? Сведоци смо да је дух индивидуализма, који је одлика човека 21. века, достигао свој врхунац у овим данима, данима панике, када нам се само сопствени живот чини као једини вредан. И није то ништа ново и чудно, јер страх од смрти је један од универзалних страхова који се јавља код сваког човека. Али то управо показује да ми као Црква, слабо сведочимо Христа, који је једини победитељ смрти. Солидарност, милосрђе, љубав према ближњем су вредности које треба да негује сваки хришћанин, јер се само тако може показати љубав према другоме. Све беседе ових дана треба да указују на то. Сопствени пример свештенства треба да буде путоказ пастви. Покренимо харитативну делатност. Отворимо волонтерске центре при храмовима, ангажујмо младе теологе, вернике… који ће бити спремни да обилазе старија лица и пружају им прву помоћ. Комуницирајмо са локалним заједницама и покажимо да постојимо. А постојимо само ако бринемо о другоме. И кроз то посведочићемо речи Јаковљеве посланице: „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасити? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. (Јк 2, 14-17). У данашње време, улога хришћана је од посебне важности за свет. Не треба да се плаше промена, већ те промене треба да буду у складу са хришћанским вредностима, које је неопходно заједничким акцијама оживети. „Данас је живот мало друкчији, мање прозиран, промена је подразумевани елемент наше свакодневнице, и зато се показује потреба да се са спорадичног пређе на трајни однос солидарности и тако доприноси неговању општијег друштвеног етоса солидарности, што се данас сматра кључем за решавање многих напетости у друштву.“ (Зоран Крстић) У нади да ћемо своју љубав према другоме показати делима у данима који су пред нама, верујем и да ћемо као народ и Црква из свега овога изаћи јачи и оснажени васкрсењем Господа и спаса нашега Исуса Христа. Данило Потпарић Извор: Теологија.нет
  16. Влада Републике Србије пооштрила је мере које се односе на спречавање пораста оболелих од Ковида-19. Епархија бачка Српске Православне Цркве позива вернике да – у циљу спречавања ширења короновирусне заразе – у потпуности поштују мере које је донела Влада наше земље, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Звучни запис емисије О смерницама и упутствима које је издала Епархија бачка у званичном саопштењу за јавност, о практичним питањима вере у овом времену ескалације заражених вирусом корона, али и о страху који је присутан међу људима, говорили су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епархије бачке, и Жељко Латиновић, координатор Катихетског одбора Епархије бачке, као и презвитер Лазар Мајсторовић, управник Добротворне установе Владика Платон Атанацковић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Надам се, пре свега, да овај текст читате доброг здравља и да су ваши најмилији сигурни. Ако то и није случај, не посусајте вером, ни духом, даће Бог да све буде добро. Не стижем да пишем на блогу јер сам у овим ванредним ситуацијама преузео на себе и ванредне обавезе. Не замерите ако због умора текст губи на квалитету. Неко је напоменуо да се у тешким временима јасније пројаве људи и нељуди. Увек било и биће. Невоља је некад попут машине која помаже да се разврста жито од кукоља. Можемо у свему томе бити повређени, али је можда и добро да знамо ко је заиста какав: не да бисмо га осудили или презрели, већ је, просто, добро познавати људе и њихове искрене намере. Оно што је веома битно: не смемо пасти на овом „испиту“ као људи. Сви поклекнемо, дешава се, али немојмо заборавити шта је суштински важно, ко смо и ко желимо да будемо. Залуд нам сва биолошка и животна безбедност ако због ње постанемо испразни или продани. Позвани смо да достојанствено носимо терет живота, ма какав он био. Да следујемо Христу. Он је рекао: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Јер каква је корист човеку да ако цео свет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16. 24-26) Наравно, то не значи да треба да се понашамо неодговорно у сусрету са свима знаним опасностима. Поштујмо све прописе које су нам наложили лекари и наша држава. Живот је Божији дар и треба да се трудимо да га сачувамо, али не по цену људскости. Царство небеско је унутра, у нама. Немојмо га јефтино продати. Немојмо тонути у страх, очај или срљати у зверске борбе за животне потрепштине. То није начин. Сад је време за молитву. Потребно је да се молимо, сами и са породицом. Молимо се заједно, ко може, испред наших храмова, поштујући речене мере опреза. Не напуштајмо пост (осим у оправданим случајевима, по благослову). Приступајмо Светим Тајнама, Покајању и Причешћу (Целу ту беспотребну фаму око причасне кашике не бих ни коментарисао, немојте ни ви. И не осуђујмо. Свако нека чини по својој вери и разуму. ) Сад је време за људскост, за конкретно делање. Треба помоћи колико је у нашој могућности, на начин на који можемо. Не треба да губимо веру у Бога (ту је Он, итекако!), не треба да губимо веру у људе, а ни веру у себе. Гвожђе у жару јача, а човек у невољи. Па јачајмо, једни с другима, а по благодати Светог Духа. Христос није само нешто у шта се верује. Христом се живи и креће. Он живи у нама, и кроз нас, ако то желимо. Чувајмо једни друге. Јер „чувати“ је често друга реч за „волети“. (Пост.4,9; Јн. 10,11) Христос је међу нама! Сличан текст прочитајте овде. http://avdenagom.blogspot.com/2020/03/blog-post_23.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
  18. Пандемија болести COVID-19, коју изазива корона вирус (Sars Cov 2), ставила је цјелокупно човјечанство пред бројне изазове. Међутим, вјероватно је ријетко ко очекивао да ће ширење вируса постати својеврстан изазов за нашу вјеру. Притом, не мислим на упитаност о смислу такве појаве и разлогу због које је Бог допушта. Мислим на изазов нашем уобичајеном практиковању хришћанске вјере у богослужбеном простору и редовно учешће у светој литургији. Од избијања пандемије епархијски архијереји наше Цркве издали су низ саопштења у којима су се на различит начин одредили према питању – да ли можемо да наставимо са својом богослужбеном праксом као да се ништа не догађа? Први одговори на ово питање варирали су од тога да наравно да можемо будући да је црква простор спасења, како душе тако и тијела, до тога да би требало да се у цркви владамо с појачаним мјерама опреза, избјегавамо сувишне физичке контакте и престанемо са цјеливањем светих икона, свештеничке руке и томе слично. Врло брзо, под лупу дошло је и питање причешћивања из једне чаше и једном кашичицом. Многи су одмах истакли како се нико никада преко причешћа није заразио (запањујуће је знати да неко располаже тако поузданим подацима о двијехиљадугодишњој историји Цркве) и да је онима који имају икакву сумњу у погледу могућности да се на тај начин пренесе било каква зараза боље да на литургију ни не долазе. У реакцијама на ова саопштења могло се уочити својеврсно презрење према саопштењима црквених предстојатеља којима је уопште отворена могућност да црква може бити простор заразе. Такви архијереји су сумњичени за модернизам и поводљивост за трендовима овог свијета и недостатак вјере. Међутим, није много требало па да различите државе у којима наша Црква живи донесу ванредне мјере којима је простор за даље спекулације око тога шта чинити сужен. Тако је у неким случајевима ограничен максималан број вјерника на богослужењу, а у другима су богослужења у потпуности забрањена. У тим случајевима нашим архијерејима није преостало ништа друго него да ове одлуке спроведу и затворе цркве. Слично се десило молитвеним литијама у Црној Гори, те је Митрополија црногорско-приморска објавила да се у наредном периоду литије неће организовати. Сличан развој догађаја могли смо пратити и у другим помјесним али и у другим хришћанским црквама. Да ли је замисливо да нам цркве буду затворене? Како можемо а да не служимо литургију? Шта ћемо без редовних обреда? Зар је могуће замислити да се у „лађи спасења“ која је Црква, шири зараза? Шта у овим околностима уопште можемо да предузмемо? Како је обичај да се у сусрету са различитим па и оваквим изазовима обраћамо црквеном предању, тако ћу и ја покушати да, разматрајући неколико примјера из историје Цркве, изнађем одговоре на нека од ових питања. 2. Када размишљамо о епидемији у старом вијеку, прво што нам на ум пада је куга. Епидемије куге су свакако најбоље документоване. Можда због тога што је болест услијед својих карактеристичних симптома и брзог ширења омогућавала да буде лако препозната. Поред тога, високом стопом смртности изазивала је застрашујућа пустошења која су свакако остваривала и најјачи психолошки ефекат на хроничаре оног времена. Шта се у доба куге дешавало са црквама и њеним обредима? Најпознатија епидемија куге у Византији била је она која је избила за вријеме владавине цара Јустинијана. Епидемија је избилa у љето 541. у Пелусијуму, у Египту, и ширила се у два смјера: на запад, даље према Египту и сјеверноафричкој обали, и источно, ка Палестини. Убрзо је болест стигла у све веће градове на том потезу, попут Александрије и Јерусалима, а средином прољећа 542. и у престони Константинопољ. Најдетаљнији опис збивања даје нам Прокопије Кесаријски у другој књизи своје Историје ратова. Приказујући застрашујуће ефекте епидемије, он нас извјештава о бројним жртвама које је из дана у дан болест односила. Иако историчари сумњају у вјеродостојност бројки које наводи, оне могу послужити макар као симболички приказ размјера катастрофе. Ова фасцинација бројем мртвих тијела за које је требало побринути се на којекакве начине (сахрањивањем у све постојеће гробнице, затим у масовне, потом у куле, а на самом крају у море), једнако је карактеристична и за опис који нуди његов савременик Јован, епископ Ефески, у својој Црквеној историји. На врхунцу епидемије, дневно је умирало по више од 10.000 (према Прокопију) или читавих 16.000 (према Јовану) људи. И то само у престоном Константинопољу. Прокопијев опис нуди три застрашујућа, али за нашу тему занимљива детаља. Прво, он наводи како је куга дошла са бројним приказама које су се јављале у људском обличју, а сличан опис даје и Јован, говорећи о указањима људи без главе у бронзаним бродицама. Оне које би их срели, ове приказе би удариле у неки дио тијела и несрећник би се одмах разбољео. Људи су покушали да се одбране зазивајући „најсветије име“ Божије, али то није помагало. Није помагало ни то што је велики број људи уточиште потражио „у светињама“, тј. црквама, гдје би се сакривали. И тамо су, вели овај хроничар, „непрестано умирали“.[1] Друго, Прокопије нам говори да су, услијед великог броја преминулих, њихови остаци сахрањивани на различита (горе побројана) мјеста, те да су у то доба „уобичајени обреди погреба“ били занемарни. Није било погребних поворки, нити су се „уобичајене пјесме пјевале“ над њиховим одром. Кратко, речено, није било опијела, а тијела су сахрањивана којекуде. На крају, Прокопије наводи и да су улице Цариграда биле сабласно пусте. Било је немогуће срести човјека, а и ако бисте га срели, вели он, тај би носио тијело неког покојника. Они који су били те среће да их је болест заобишла или су се старали за болесне у кући или туговали за преминулима. И још једном додаје: „сваки човјек носио је одјећу примјерену приватном боравку и мирно пребивао код куће“.[2] Тако и Јован Ефески пише да је све стало, и да „нико није радио свој посао“[3]. Додаје да би свако ко је излазио напоље носио своје исписано име које је висило око врата или руке.[4] На тај начин се, можемо закључити, осигуравало да су на улици само они који морају да буду. Из ових описа можемо да закључимо сљедеће. Људи су уточиште од опаке болести тражили у светињама, тј. црквама (и манастирима), надајући се да су макар у овом простору спасења сигурни. Међутим, ипак нису били. Узгред, знамо да је неколико вијекова раније, у вријеме Светог Пахомија, избила епидемија куге која је однијела не само његов, него и живот великог дјела његовог братства, и то управо у васкршњем периоду 346. године. На врхунцу епидемије, опијело и други обреди нису вршени. Напросто, ако је и имао ко да их врши, а таквих је свакако из дана у дан било све мање, то се није чинило – што, вјероватно, због високог ризика од заразе, што због чињенице да ни иза умрлих више нису остајали чланови породице који би у обреду учествовали. Коначно, сви они који су и даље били здрави у вријеме трајања епидемије остајали су у својим кућама, а град је био пуст. Иако у овом опису хроничари не експлицирају шта се у периоду епидемије збивало са црквама и богослужењима, чини се да је могућност да су се хришћани ипак редовно окупљали на заједничким богослужењима веома мала. Ако се у црквама умирало, опијела се нису вршила, а ријетки преживјели су остајали у својим кућама, вјероватноћа да се вјерни народ ипак редовно окупљао на недељном богослужењу чини се готово непостојећом. Неко ће можда рећи: да, богослужење је престало, али тек онда када више није имао ко да га врши. Међутим, чак ако узмемо у обзир најпесимистичније процјене стопе смртности које нам говоре да је у Константинопољу током ове епидемије умрла половина становништва[5], не би се дало закључити да је сав црквени клир страдао од куге. Друго, чак и да је извјесно да су сви свештеници умрли од куге, какву поуку из тога можемо да извучемо? Да ли то онда значи да треба да сачекамо да сви свештеници помру да бисмо затворили цркве? Ако не, какво оправдање можемо да понудимо за различите облике превентивног дјеловања? 3. Анастасије Синаит у 7. вијеку разматра питање да ли је морално предузети превентивне мјере и побјећи од ширења куге. Овај богослов разликује кугу изазвану природним узроцима и ону изазвану гњевом Божијим. Уколико болест долази као посљедица гњева Божијег и казна је за гријех, онда је од ње немогуће побјећи. Ако је, међутим, ријеч о болести која долази као посљедица природних, а не натприродних узрока, онда је сасвим оправдано одатле се удаљити из такве средине и потражити спас другдје.[6] Који су то природни узроци? Под овима Анастасије подразумијева оно што нам Хипократ и Гален говоре о узроцима ове и других заразних болести. Хипократ је сматрао да куга настаје као посљедица злоћудног загађеног ваздуха, названог мијазма. Ову идеју усвојио је и Гален, други највећи медицински ауторитет антике, и она је била доминантно објашњење поријекла заразних болести попут куге, колере, маларије све до 19. вијека. Отуда су препоручени начини борбе са загађеним ваздухом (за који се сматрало да махом погађа урбане средине) били да се од њега побјегне или да се покуша прочистити удисањем снажних арома зачина и биља. Узгред, то је разлог зашто су доктори који су лијечили кугу од 17. до19. вијека носили маске са карактеристичним „кљуном“ у коме се налазило миришљаво цвијеће и зачини, а које су постали визуелни синоним за ову болест. Ово кратко свједочанство говори нам да, иако болест долази (по правилу) као казна Божија, она је (макар) понекада и пука посљедица природних узрока, првенствено загађеног ваздуха који често карактерише пренасељене градове. Од Божијег гњева се може бјежати, али се не може побјећи, и стога је таква врста подухвата не само погрешна, него и узалудна. Међутим, од болести која долази као посљедица природних узрока не само да се може бјежати, него се може и побјећи. Зато се мјере предострожности које могу да помогну да човјек не постане жртва заразе не сматрају неморалним, штавише, оне се препоручују. 4. Зашто онда Византинци нису више радили на превенцији ширења заразе? Прво, зато што уколико је једино рјешење да се побјегне од мјеста заразе, оно није универзално примјењиво. Можда неко и може у неком тренутку да побјегне од мијазме, али то свакако не могу учинити сви становници једног града истовремено, а нарочито не свих градова у исти час. Друго, (можда и важније од тога) иако су постојала, натуралистичка објашњења поријекла епидемије нису била задовољавајућа. Загађен ваздух није могао да објасни зашто епидемија избија периодично и зашто се у тим периодима креће од једног до другог града, зашто не погађа све становнике града него само неке, и зашто (ако је тако) онда не прави разлику између оних који су изложенији загађеном ваздуху и лошим животним условима (сиромаха) и оних који нису (богаташа). Већу експаланаторну моћ нису имала ни друга објашњења, попут различитих сујевјера или оних која су узрок појаве епидемије приписивали кретањима небеских тијела. Наравно да су као хришћани Византинци сматрали да Божија воља и провиђење управља током историје и појединачним судбинама. Међутим, да се закључити да је управо овај недостатак другог ваљаног објашњења поријекла болести био прави разлог зашто је она приписана гњеву Божијем. Тако, рецимо, аутор Чуда Светог Димитрија, писаног у седмом вијеку, видјећи како болест не штеди ни дјецу, ни жене, ни младе, ни снажне, ни слабе, закључује да је то стога како нико не би могао да окриви мијазму за узрок болести, него би свако могао да закључи да је у питању дејство божанског гњева.[7] Прокопије Кесаријски констатује да се болест не преноси додиром, будући да су многи од оних који су (попут љекара) видали болесне или сахрањивали мртве остали незаражени, док су други који нису дошли у контакт с њима падали као покошени.[8] Он се отворено изругује онима који настоје изнаћи каква природна објашњења ове болести јер су она сасвим нејасна и њима заваравају сами себе и друге. Слично томе, Јован Ефески наводи како је болест једнако погађала слабе сиромахе као и моћне богаташе како би људи били задивљени праведним судом Божијим који се не може разумијети ни појмити.[9] Можемо да претпоставимо да су у оно вријеме заразне болести у много значајанијем проценту погађале оне који су живјели у тежим животним (па самим тим и хигијенским) условима – тј. сиромашне слојеве друштва. Управо то је разлог што Пропокије Кесаријски и Јован Ефески стално подвлаче да болест није дискриминисала између богаташа и сиромаха. Када се епидемија једнако распростире дуж скале друштвене моћи која се подудара са скалом услова живота, то мора да је знак да она са природним узроцима нема везе. Она је божанског поријекла. Из овог се да закључити да је поред општег повјерења у божанско провиђење, на Византинце велики утицај имала чињеница да није постојало задовољавајуће објашњење природног поријекла куге. То је мање-више био случај све до краја 19. вијека када је Александар Јерсин открио да ову болест изазива бактерија Yersinia pestis коју са пацова на људе најчешће преносе крпељи. Поријекло и начин ширења зараза уопште добило је адекватно објашњење тек када је откривено постојање патогена (бактерија, вируса, гљивица…) који их узрокују. Данас знамо неупоредиво више о куги и њеним различитим облицима (бубонској, пнеумонској), начину њеног ширења, лијечењу (антибиотицима) и превенцији (вакцинацији у ризичним подручјима и међу ризичним групама). И то знање има велику експланаторну моћ, тако да не оставља много простора за сумњу да је ријеч о појави која има натприродне узроке. 5. Видјели смо да је Анастасије Синаит сматрао да се болест која има природне узроке може, па чак и треба избјећи превентивном промјеном боравишта. Неки светитељи су такође предузимали конкретне мјере како би спријечили ширење куге. Тако је, рецимо, Свети Никола Сионски, који је живио у 6. вијеку, био осумњичен за то да је намјерно хтио да изазове оскудицу хране у граду у коме је био епископ (Пинара у Ликији). Сазнавши за ширење куге (у вријеме цара Јустинијана) Свети Никола је забранио сељацима из околине да улазе у град и продају своје производе на градској пијаци, држећи вјероватно да су они или преносиоци болести или потенцијалне жртве заразе која је већ овладала градом. Царски службеници су посумњали у његове намјере, држећи да заправо жели да доведе град у оскудицу (или подигне цијену робе), и покушали да га ухапсе, како нам његово житије свједочи.[10] Два вијека раније, Свети Јефрем Сирин је сазнао да се куга шири Едесом и прекинуо је, како нам Созомен говори, свој отшелнички „живот философа“. Дошао је у град, прикупио прилоге и обезбједио око 300 лежајева за болесне који су смјештени испод јавних тремова. У наредном периоду, Јефрем се сам старао за болесне да би послије неког времена преминуо, вјероватно и сам се заразивши кугом.[11] Ова два примјера свједоче нам да су хришћански јерарси, били они ђакони попут Јефрема или епископи попут Николе, у вријеме епидемија куге настојали како да спријече ширење заразе, тако и да обезбједе здравствену његу за оне обољеле. Притом ваља имати на уму да су се, као и за неке друге маргинализоване друштвене категорије, за болесне истински старали једино хришћани. Тако је и болница, као установа која нуди бесплатну професионалну здравствену његу, изворно хришћански изум, на коме првенствено можемо захвалити још једном епископу – Светом Василију Великом. 6. Шта нам ови историјски примјери говоре о томе како као хришћани треба да се владамо у доба пандемије корона вируса? Имајући у виду да упркос историјској дистанци која са собом носи све оне разлике у животној условљености између нпр. 6. и 21. вијека, некакве аналогије са савременошћу могуће је успоставити, а онда извући и неке поуке. Како из сличности, тако и из разлика између тог и данашњег времена. Прво, пусте улице и празне цркве нису ништа ново. Цркве су, по свему судећи, баш као и улице биле пусте и у царском граду у јеку његове славе, у доба славног Јустинијана, када га је задесила епидемија куге. За разлику од оновремених Византинаца, нама је познато како епидемије настају, па самим тим можемо да просудимо да ли је одговорније повући трагичне али може се испоставити спасоносне потезе и привремено затворити парохијске цркве онда када тако можемо спријечити ширење заразе или онда када више не буде никога ко би у њих ишао. Друго, ни тада као ни данас, није се могло рачунати на то да је физички простор цркве безбједан од ширења заразе. Они који су се у шестом вијеку надали да ће избјећи епидемију сакривањем у свештени простор, „умирали су непрестано“, како вели Прокопије. Пошто знамо да су патогени преносиоци заразе, имамо прилику да предузмемо све што је у нашој моћи да се не понови да људи шире заразу, или не дај Боже умиру, чак и у светињама. Треће, у ситуацији у којој су сматрали да могу да спријече ширење заразе или помогну лијечење оних који су од ње обољели, поједини прослављени светитељи чинили су све што су могли да тако и буде. Уколико је зараза изазвана природним узроцима, а знамо да корон авирус то јесте, с њоме се може и треба борити. Како превенцијом тако и помагањем онима које је болест већ задесила. Тако долазимо до суштинске разлике између ова два контекста – епидемије куге у 6. и пандемије корона вируса у 21. вијеку. У периоду када се није знало за постојање патогена који узрокују заразне болести (вируса, бактерија) овај недостатак ваљаног објашњења узрока њиховог настанка представљао је доказ да се ради о натприродној појави. Друкчије речено, недостатак доказаних узрока био је доказ њиховог непостојања, због чега је читава ствар примарно схваћена као божанска казна. Међутим, данас смо савршено свјесни да како куга, тако и болест COVID-19 има у потпуности природне узроке. А то нас ослобађа терета објашњавања тога какав је то Бог који тако кажњава човјечанство, али нам зато ставља терет одговорности, јер знамо да ширење заразе зависи директно и искључиво од нас самих. 7. Тренутно се налазимо у ситуацији у којој државне власти (како у Српској тако и у Србији) не желе да наруше „светост“ богослужбеног простора и пропишу додатне мјере предострожности – ограниче број окупљених вјерника или у цјелини забране богослужбена сабрања. Неко ће рећи да би такав потез био непопуларан и утицао би на рејтинг у традиционалним друштвима какво је наше. Истовремено, чини се да велики број архијереја и даље сматра да би то било сувишно – јер је простор Цркве безбједан када су вируси у питању. Они пак који предузимају одређене мјере предострожности не одлучују се на радикалније потезе (попут укидања обреда и парохијских богослужења или промјене праксе причешћивања) вјероватно страхујући да би такви поступци изазвали саблазан, барем у неким хришћанским круговима. Изузетак су наравно архијереји који живе у оним земљама дијаспоре у којима су их државни органи лишили могућности избора забраном свих богослужења. Оно што нарочито забрињава јесте чињеница да је читаво питање у многим изјавама црквених предстојатеља интерпретирано као „испит вјере“, и то оне личне. Они који вјерују, тврди се, наставиће са досадашњом праксом, а они који не вјерују „боље да не долазе“. Такав став непотребно дијели црквено тијело на „невјерне“ и „вјерне“. То забрињава јер управо је задатак пастира, усудио бих се рећи, да никакве, па ни такве подјеле у од Бога им повјереним заједницама не дозволе. Ако говоримо о томе да је наша вјера на испиту, онда бих рекао да је оно што се испитује наша вјера у дјелатну љубав према ближњем на коју нас Господ прије свега позива, оличена у одговорности за његово добро, а не поносита увјереност у сопствену вјеру. Уосталом, можда ће се услијед нових мјера државних власти испоставити да ће и једни и други бити ускраћени да доказују своју „(не)вјеру“ учешћем у богослужењу. Што ће у очима многих оне „вјерне“ ставити у помало понижавајући положај да „вјерују“ све док им власт не каже супротно. С друге стране, заиста је трагично замислити да се у црквама не служе литургије. Вјероватно се нико од данас живих хришћана није срео са сличним стањем. И то пред нас поставља бројна питања на која треба да изнађемо одговоре. Да ли је рјешење да се радикално ограничи број учесника на литургији?[12] На који број и ко би они били, како би се бирали? Да ли би и у таквим условима могли да се спроведу превентивне мјере предострожности и присутни заштите од заразе? Да ли би то власт у Српској и у Србији дозволила? Или је рјешење да се богослужења у парохијским црквама у потпуности укину а да остану само она у манастирима? Да ли је сада тренутак да оставимо монахињама и монасима да се моле за нас и савршавају евхаристију „за живот свијета“? Или је пак нужно прекинути са свим богослужењима на свим мјестима? У каквом стању ће се Црква, као заједница утемељена на евхаристијском сабрању, тада наћи? Теолошки одговори на ова питања могу или да диктирају нашу праксу или да је слиједе, нудећи накнадне рефлексије о ономе оно што ситуација од нас буде захтијевала. Утисак ми је да ће брзе промјене у развоју догађаја условити да ово друго буде случај. У данима који слиједе можемо очекивати да ће се потврдити да је поред мог пријатеља, о. Милана, одређени (надати се не и велики) број свештеника већ заражен овим вирусом. По природи своје службе која подразумијева бројне контакте с људима (укључујући и давање благослова на традиционалан начин – љубљењем руке), свештеници су међу људима који су највише изложени опасности од заразе. У сјеверној Италији је од корона вируса већ страдало 28 свештеника Римокатоличке Цркве. Поред тога, с обзиром на период инкубације (од 4 до 14 дана) током кога заражени нема никакве симптоме па ни не зна да је заражен, они су у највећој опасности да заразе велики број других људи. Шта ћемо урадити? Да ли ћемо чекати да нас држава примора да реагујемо или ћемо сами преузети одговорност? Да ли ћемо прије послушности властима показати одговорност према вјернима? И ако ћемо нешто предузети када ситуација ескалира, какво оправдање ћемо имати за то што то нисмо раније учинили? Извор: Теологија.нет
  19. Актуелна пандемија коронавируса распршила је ионако крхке врједносне темеље на којима је почивало евроатлантско друштво, па и велике државне заједнице попут ЕУ. На својој кожи је крах бајке о европској солидарности, јединству и емпатији најтрагичније осјетила Италија. Истовремено се чује како су народи, као никада раније, чврсто уједињени у борби против овог заједничког невидљивог непријатеља. Може се признати да народ јесте уједињен, али оно у чему је уједињен јесте – страх. Како је луцидно примијетио Слободан Владушић, панику као посљедицу страха од вируса прати и један други, подсвјесни страх који потиче од спознаје да би прогрес науке и техонологије (којим се толико дичи данашњица) могао евентуално да постане оружје у неком будућем застрашујућем биолошком рату. Према томе, оно што се данас представља као напредак могло би заправо да постане брутална борба за опстанак. Обоготворење ”вриједности” новог свјетског поретка – псевдослободе, разноразних сексуалних девијација, либерализма у свим сферама – јесте заправо служење сопственим страстима, служење смрти и ништавилу. На тај начин се одриче Божији лик у човјеку и затиру вјечне и непролазне вриједности. Поклоници смрти и обоготворитељи пролазности оболијевају од вируса страха од смрти, који замјењује једини спасоносни страх – страх од Бога и трепет пред светињом Божијом. Данас је толико снажан страх од болести и смрти јер је човјек прогласио аналгезију као цивилизацијску вриједност а овај пролазни живот обоготворио (Ж. К. Ларше). Отуда страх од престанка тог и таквог живота. Смисао смрти у нашој савременој култури састоји се у – немању смисла. Данас се, према ријечима А. Шмемана, покушава избјећи ”жаока смрти”, настоји се да она не омета ток живота, кроз одређене услуге које треба да је учине што безболнијом и непримјетнијом. А без исправног односа према смрти нема ни исправног односа према животу. Зато Н. Берђајев каже да се сав смисао човјековог моралног искуства налази у одговарајућем постављању према проблему смрти. Етика се не смије градити на перспективи добра и среће у овом животу који би био обесконачен, већ на перспективи неизбјежне смрти и побједе над њом, на перспективи васкрсавања и вјечног живота. Свједоци смо да се јединство у борби против невидљивог непријатеља, парадоксално, испољава кроз међусобно отуђење, кроз стриктно одбијање икаквог ”ближег” контакта, те кроз препоруке за строгу (само)изолацију. Не поричући стварну потребу да се испоштују савјети медицинске струке, ипак остаје утисак да се на дјелу остварује етика ”љубави према даљнем” о којој је писао Семјон Франк. Са телевизијских екрана непрестано нам поручују: ”останите дома.” Ако се на тренутак оставе по страни теорије о ”Великом закључавању човјечанства”, може се закључити да ”остајање дома” није најаутентичнији ”изум” данашњице, већ је такође нешто што је наш народ баштинио вијековима. Огњиште је било мјесто боравка одакле се излазило у башту, њиву или воћњак гдје су се сабирали плодови земаљски потребни за живот. Стога би мјера остајања дома можда облагодатила наше запуштене и напуштене оранице. Али овај позив стручних лица на самоизолацију је нешто друго, то је заправо позив на што већу међусобну дистанцу зарад добра свих и општег здравља. Све ово је супротност црквеном и хришћанском начелу саборности, а на којем почива и хришћанска етика љубави према ближњем. У периоду од само неколико дана могли смо да видимо пројаву два суштински различита облика односа према ближњем. Свештени ходови који су представљали јединствен феномен у цијелом православном свјету су били блистава пројава саборног духа и борбе за оно што је најсветије и што чини темељ истинских људских вриједности. Са наиласком вируса, свијест народа је отишла у непотребну крајност: хитање да се нагомила што већа количина хране и намирница под лебдећом апокалиптичном пријетњом нестанка материјалних извора живота. Црква нас учи саборности, као неизоставном својству на којем се темељи њен и живот њених чланова. Ми и јесмо саборни организам који сабрањем на Литургији конституише Тијело Богочовјека. Црквено-литургијска саборност нас доводи у заједницу и са прецима, светитељима, уопште са цијелом пуноћом Цркве Божије. Свака болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излијечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме ”нема болести, патње ни уздисања.” Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. Из те перспективе хришћанин посматра и гради свој однос према медицини и савјетима медицинске струке с једне, и према светотајинском животу Цркве и свом учешћу у њему, с друге стране. Тако је ових дана актуелизовано још једно сложено питање. То је мишљење о забрани сабирања на црквена богослужења ради спрјечавања евентуалног ширења заразе. У тој тачки се оштро приказује да је сва логика овог свијета суштински другачија од логике Царства, којега је предокушај и икона Црква и њена Литургија. Хришћанин живи да би остварио заједницу са Христом, а то остварује у Евхаристији Цркве на најприснији начин. Св. Никола Квасила пише да је то коначни циљ хришћанина и да је у томе предокушај све пуноће вјечног, непролазног, цјеловитог живота, живота без заразе, болести и уздисања. Зато је парадоксално спрјечавати хришћанина да учествује и предокуша тај живот из разлога очувања здравља. Наравно, не треба занемарити нашу друштвену одговорност и свјесно допустити да наш ближњи трпи због нас. Али крајње бесмислено је одустајати од одласка у Цркву ради сачувања здравља јер управо у Цркви и њеним тајнама задобијамо истинско здравље и исцјељење душе и тијела. Прилагођавање богослужбеног и светотајинског живота Цркве друштвеном поретку и условима оправдано је онда ако је за добробит народа и само ако се при томе не нарушава поредак који чува интегритет црквеног етоса и праксе. Није потребно посебно наглашавати значај Причешћа за сваког вјерујућег члана Цркве и за пуноћу црквеног организма. Могуће је изнаћи компромис, прилагодити спољашње практичне услове и начине препорукама струке али сваки модел који би значио ускраћивање ”једино потребног” значио би погубни компромис и издају вјере Цркве. Кажу да је епидемија куге у средњем вијеку, која је однијела трећину становништва европског континента, трајно измијенила европског човјека и друштво, како у медицинском, тако и у културолошком и социјалном смислу. Ако се очекује да ће и тренутна епидемија на неки начин измијенити човјечанство, остаје нада да ће та промјена бити изградња друштва на другачијим, вјечним и истински непролазним вриједностима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА 1. УВОД Након смрти Вука Караџића у његовим списима пронађени су материјали које је годинама скупљао, те је постхумно изашла књига „О животу и обичајима народа српскога“. У тој књизи међу стотинама страница који описују све друштвене и вјерске појаве ондашњих Срба, о посту су издавачи пронашли тек један и то празан лист папира на коме је био написан само наслов, без и једне реченице.[1] Но, без обзира што Вук који је много путовао и добро познавао народ о коме је писао, из неког разлога није имао ништа да забиљежи о посту код Срба, Срби су, на своју срећу, имали теологе који су написали стотине књига и студија о томе како и зашто треба постити, па је сама тема данас и више него исцрпљена. Већина тих књига су хвалоспјеви о посту, који га ките божанским и анђелским титулама као ни једну другу институцију у Цркви. Но, опет и поред свега написаног, чини се да се ни данас тај празан лист папира нема чиме посебно попунити. Тако док једни као нојеви забијају главе у пијесак не желећи да се сусретну са реалношћу, други огорчено и брзоплето позивају на укидање поста, будући да је цијела ствар доведена до апсурда. Сам пост је чак и једна од централних тема будућег Светог и великог сабора. 2. БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ ПОСТА У свим православним књигама које се баве постом налази се реченица да је пост богоустановљен још у рају, заповјешћу Адаму и Еви да не једу са дрвета познања добра и зла. (Пост 2:17) Та славна реченица је заправо преписане и парафразиране мисли Василија Великог[2] и Григорија Богослова.[3] Ови свети Кападокијци су имали и других идеја, које ни близу нису тако популарне као ова о посту. Но, пажљиво читајући сам библијски текст, Божје ријечи једи од сваког, а не једи од (једног) се тешко могу разумјети са не једи ништа, што, како ћемо видјети, пост сам по себи заправо и значи. Уосталом да је пост на било који директан начин Божја заповјест из раја, Јевреји, који су крајње ревносно испуњавали свих 613 Божјих наредби, би постили. Напротив, код Јевреја пост није био општа и обавезна ствар, него је увијек био спонтана реакција појединца или народа на неку невољу.[4] Појединци (Мојсије, Јоиљ, Давид), али и сав Израел, су самоиницијативно приступали посту, и то, сасвим јасно, без икакве Божје наредбе, напротив као лични корак ка Богу, труд, знак покајања, жалости, или као успомену на одређене догађаје прогоне и страдања.[5] (трагичну смрт цара Саула, прогон у доба Јестире 4:16). Тек након повратка из Вавилона уводе се обавезни једнодневни постови, као горка сјећања на трагичну прошлост. Тада се и у води се пост на Јом Кипур тј на празник очишћења на основу јасне Божје наредбе, који је заиста био богоустановљен,[6] те се појављују и други једнодневни постови - сјећања на разрушење Храма, на дан устанка, почетак прогонства итд. Но, након повратка из ропства и кад је Храм био обновљен, народ је самоиницијативно од свештеника затражио укидање поста, јер пост више није имао смисла.[7] Поред апсолутног уздржања од хране и пића, јеврејски пост је подразумијевао и покајање за гријехе, те јавно понижење и лишавање од сваке удобности (неудобна одјећа, спавање на поду, ходање без ципела итд), те је укључивао и забрану рада. Пост код Јевреја Христовог периода је трајао од поподнева до вечери, или само неколико првих часова дана, обично до поднева. У Христово доба било је уобичајено, углавном међу фарисејима,[8] да се пости понедељком и четвртком,[9] а неки су постили и суботом.[10] Чланови Синедриона су постили и на дан када би неког осудили на смрт. Већина Јевреја је постила јутро након кошмара, а обичај је био и да младенци посте пред вјенчање, или да се пости на годишњице смрти родитеља, блиских сродника, пријатеља те духовног лидера, учитеља. Постови су били модерним језиком речено факултативни и индивидуални, па је свештенство, чувајући ведрину и радост Јевреја, специјалним прописима контролисало да се та веселом јудаизму страна аскетика не распламса и не прошири. Тако је направљена листа дана, када се постити не смије![11] Тако је било у Старом завјету. Са друге стране ни за Бога који нам се преко Христа открио у Новом завјету се не може рећи да је на било који начин установио обавезан пост. У осталом, да је пост на било који начин директно установљен у Новом завјету, не би се свети Василије нити пак свети Григорије Богослов позивали на Стари завјет. Апостоли, као Јевреји, нису постили ондашње јудејске обичајне постове, и то Свето писмо не крије. Сва три синоптичара наводе оптужбе да апостоли не посте (Мт.9:14, Мр. 2:18, Лк. 5:33) и Христов одговор који их оправдава. Насупрот томе, сам Христос јесте постио, добровољно. Но то је било једном у његовом животу 40 дана, од срца, као и сви старозавјетни пророци и праоци прије њега, неједући и непијући ништа односно, не на начин на који ми данас постимо. Чињеницу да је Бог није установио пост, који је ипак и несумњиво пракса Цркве, најбоље свједочи и потреба побожног хришћанског преписивача из 3. вијека да Христов одговор ученицима који нису могли истјерати демоне из бјесомучнога да је довољно имати вјере као зрно горушичино да бисмо помјерали горе, употпуни и сопственим духовним искуством, те накнадно допише у Јеванђеље, да се демони „изгоне само (постом и) молитвом“.[12] 3. УСТАНОВЉЕЊЕ ПОСТА Међутим, иако пост није јасно и недвосмислено богоустановљен, нити је Црква сматрала за потребно да га експлицитно угради у Свето Писмо као општу и обавезну установу, пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу. Стога и апостоли, који, како нам свједочи Свето писмо, нису баш били претјерано сколни посту, након догађаја Педесетнице и сами почињу да посте.[13] Чини се заправо да су управо апостоли и установили пост код хришћана. Созомен наводећи разлике у дужини поста и врсти хране које су се хришћани одрицали, јасно наводи да су и једни и други и трећи своје обичаје примили од апостола, те према томе, сви су обичаји и начини легитимни.[14] Идеја да пост потиче апостола ненаметљиво се протеже кроз Свето предање у отачким дјелима и хришћанској литератури, па се тако заповјести о посту се налазе у Апостолским правилима, а сам пост се сасвим јасно и детаљно елаборира у Апостолским установама.[15] Исто тако, управо је Апостолски пост најстарији хришћански пост. Иако је јасно да Апостлска правила, Апостолске установе и остали апостолски документи који говоре о посту нису директно написани од Дванаесторице, ни најрадикалнији критичари не поричу њихову повезаност с апостолском поуком и науком. За апостоле пост је представљао најприродније стање испуњавања Христових заповјести и спонтани израз хришћанске вјере и љубави, зато су и поучавали нове хришћане да требају да посте. Апостолска установа поста је неодвојива од цјелокупног хришћанског учења. Тако, Христови савјети о посту (Мт 6:16), које неки криптооригенисти изоловано посматрају као божанско установљење поста,[16] су саставни дио његове поуке о праштању, искреној молитви и прије свега милостињи, те скупљања блага на небу кроз чињење добрих дијела, односно најјаснијим изразима хришћанског живота. Пост тако више није лични подвиг, сјећање на прошлост, покајање те умилостивљење љутога Бога него почива на служењу Христу, који је у Светом Писму и Цркви ријечима самога Бога (дакле богоустановљено) идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ (Мт 25 глава) Управо ова христоцентричност поста разликује хришћански пост од постова других вјера, а прије свега у односу на фарисјејске постове. У новој ситуацији хришћански пост се морао драматично разликовати од фарисејских, како обликом, тако и суштином. Стога су и фарисјејски дани понедељка и четвртка замијењени новим данима сриједе и петка.[17] Сриједа и петак указују више него било шта друго на пасхални - евхаристијски карактер поста, и представљају везу нашег новог живота у Христу с Литургијом односно Васкрсењем. Пасхална радост код хришћана траје током цијеле године, не само недељним богослужењем, него и учешћем вјерника у догађајима из Христовог живота, његовом заточењу и страдању, у посним данима сриједе и петка. Цјелокупна православна еклисиологија је евхаристијска па тако давање сиротима и дијељење представљају најдраматичнији и аутентични израз Цркве и Евхаристије.[18] Због овога пост није самоумишљена обавеза или дужност човјека према Богу тиранину, нити пак манихејска аскеза, која умртвљује материју ради побједе духа, него посебно христолико одрицање усмјерено ка Човјеку јер је добробит другог човјека, као узрока нашег ипостасног постојања, сврха и циљ нашег одрицања. У том смислу Пастир Јермин јасно даје упуте шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши! онога који је дан провео постећи - ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Ти у онај дан у који постиш, не окуси ништа сем хљеба и воде, а од јела које си имао јести тог дана, сабери збир трошка тог дана, кад си то имао чинити, и одвојивши на страну подај удовици, сироти и ономе који нема!“[19] Слична свједочанства налазимо и код каснијих светих отаца и учитеља, па тако Аристид, хришћански писац из 2. вијека, пише цару Адријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбиједили храну онима који су немоћни.[20] Једнако и Ориген цитира тзв. Логиа тј. незабиљежене Христове рјечи: „Блажен је онај који пости зарад тога да би нахранио сиромашне.“[21] У осталом, чак и да немамо сачувано ни једно свједочанство наведених раних отаца, сама Црква богослужбеним текстовима на Сирну недељу, пред почетак јединог заједничког, канонског и у богослужењу видљивог поста, јасно ставља пост у сврху служења Христу, односно онима који стоје на његовом мјесту.[22] Свједочанства таквог христоцентричног поста налазимо како у Светом Писму,[23] тако и у отачком Предању. Заправо, силне похвале посту, као и строгост одредби према онима који крше пост, нам не могу ни бити јасне, уколико немамо христоцентрично - каритативно схватање поста. Управо су зато и казне за оне немилосрдне и социјално неосјетљиве који крше пост једнаке казнама за најтеже гријехе, попут убица.[24] У овом свијетлу дијељења са сиромашним нам постаје јасно, зашто чак ни дјеца нису ослобођена од поста, као ни они који су на смртној постељи,[25] али једнако је јасно да се под термином пост дефинитивно не подразумијева оно што ми данас подразумијевамо. Овакав првобитни хришћански пост се суштински разликује од јеретичких постова, којима изнурују тијело, у егоцентричном менталном самозадовољавању ниподаштавајући материју и природу. Свети оци су чак и са гнушањем презирали бесмислен и самодовољан подвиг, гладовање које нема циљ у помоћи другом. Позната је реченица светог Јефрема Сиријског да „Маркион пости као змија!“[26] Дакле, пост који није у Христу и у Цркви, нема смисла. Чак штавише, он је змијски - демонски. 4. ЦРКВЕНЕ ОДРЕДБЕ О ПОСТУ Иако скоро сви свети оци од самих почетака помињу пост да општепознати дио хришћанског живота, изненађујуће је да та важна установа поста коју је изниједрила сама Црква још од апостола, није детљано и посебно елаборирана у свештеним канонима Православне цркве. Изузев Трулског сабора, чија је васељенскост најблаже речено натегнута, једино Први васељенски сабор (пети канон) тек помиње пост Четрдесетнице, али просто као временску одредницу за друге догађаје. Црква из неког разлога, а ништа у Цркви није случајно, није сматрала за потребно да једном за свагда недвосмислено пропише и наметне једнообразан пост. Ипак, Трулски сабор, који у Православљу ужива углед васељенског, не само да се са своја два канона бави питањем поста, него на сцену уводи и читав низ помјесних Сабора, одржаних на Истоку, који сваки за себе и посебно регулишу поједина питања поста, у складу са захтјевима и потребама ондашњег времена. Овдје вриједи напоменути да је Трулски сабор био просто локални сабор унутар Ромејског царства, који је у циљу унификације духовног живота унутар државе искоментарисао читав низ обичаја других Цркава Божјих, прије свега у Риму и Јерменији, које тада бијаху ван граница Царства. Један од тих обичаја јесте и начин поста у тамошњим Црквама. (канони 55 и 56 ) Не треба посебно напомињати да на Трулском сабору нису били представници Цркава Рима и Јерменије, као ни то да поменути сабор, као и већина његових одлука никада нису ни били прихваћени ван Ромејског царства. Напротив, Трулски сабор, који је био одржан у традиционално јеретичкој и новотарској престоници, је изнио низ критика против старих римских обичаја и тиме изазвао огорчење и запрепаштење у православном Риму. Папа Сергије, и сâм источњак, Сиријац, коме су акти сабора послани у Рим је рекао да би прије умро, него novatatum erroribus consentire[27] тј сложио се са новаторским заблудама (трулског сабора). Међутим, у коначници, након скоро 60 година Рим је прихватио само оне каноне који се не противе истинитој вјери и добрим обичајима Римске цркве, и то само зато да би Трулском сабору дао легитимитет васељенскости, која је била више него неопходна и потребна у тешким временима иконоборства. Наиме, Трулски 82. канон био кључни аргумент у тврдњама православних о исправности и предањскости поштовања светих икона, те је на канонском пољу, борба са иконоборцима била борба око васељенскости Трулског сабора.[28] Величина тадашњег Папског пријестола и широкогрудост ондашњег хришћанског и православног етоса најбоље се огледа у томе да је упркос чињеници да су Трулски оци тим каноном забранили приказивање Христа у облику јагњета, што је било посебно популарно и практиковано на Западу, Римљани смогли снаге да се смире, унизе и сопствене интересе подреде општем интересу Цркве Божје. Овде се сад налазимо пред питањем која би помјесна Црква то данас била у стању учинити? Али то је тема неког другог излагања. Ова кратка дигресија о васељенскости помјесног Трулског сабора, који је увео читав низ других помјесних сабора само има за циљ да покаже локалност, ограниченост и привременост трулских канона о посту, који напомињемо никад нису били општеприхваћени нити примјењивани у Католичанској и Васељенској Цркви, а не да сумња и преиспитује мјесто и значај Светог Петошестог сабора и његових одлука у животу и предању Источне православне католичанске цркве. Дакле, поред своја два канона о посту Трулски сабор доноси и каноне неколико помјесних сабора из 4. вијека.[29] Па тако, Трулски сабор својим 55. и 56. каноном забрањује пост суботама и недељама, те критикује Јермене који су јели сир и јаја у току поста. Осим тога, од Сабора у Трулу одлуке локалних источњачких сабора у Лаодикији и Гангри, као и већ поменута збирка канонских правила помјесне Сиријске цркве са краја 4. вијека, нама позната као „Апостолска правила“, доносе читав низ прописа који регулишу пост као општеобавезну црквену дисциплину. У суштини, сиријска Апостолска правила (69. канон)[30] уводе као обавезан пост Велике четрдесетнице, сриједе и петка, док други помјесни сабори својим канонима само разјашњавају неке нејасноће односно исправљају заблуде и погрешке. Данас познати вишеседмични „постови“ пред Божић, празнике светих Апостола, Преображења Господњег и Уснућа Богородице нису никада канонски регулисани јер су се појавили доста касније и под утицајем неправославних хришћанских заједница, углавном монофизита.[31] Ти постови нису сматрани обавезнима чак ни за монахе, па тако нпр свети Сава Српски пишући Типике (Карејски, Студенички, Хиландарски) за манастире које је оснивао детљано прописује прехрамбена и молитвена правила за постове (уље, вино, јело једном дневно итд) и мирне савјести „пропушта“ да одреди пост монасима пред празнике Преображења и Успења Богоматере.[32] При томе не треба сметнути са ума да је свети Сава сигурно добро познавао теолошке дилеме свог доба: прије свега усамљену одлуку Ендимуса сабора из 1166. да се горепоменути неканонски постови требају поштовати, јер су дио обичаја, као и потпуно другачије мишљење тада највећег каноничара Теодора Валсамона да се пред ове велике празнике (Божић, Петровдан, Преображење) треба постити по 7 дана, и то само ради причешћа. Но, и поред јасне канонске недоречености, пост је неодвојив дио духовног развоја, без кога је хришћански живот незамислив. Стога су помјесне цркве током историје ту хришћанску врлину практиковале у складу са социјалним, историјским и климатским и свим другим датостима сваке епохе и поднебља у којем су странствовале. Мноштво различитих обичаја, начина поста, врста дозвољене хране које налазимо по манастирским типицима, али што је још важније у животној пракси и свакодневици хришћана нам заправо свједоче шта је оно суштинско у посту. То свакако није храна, чак напротив! Ову велику црквену истину најбоље је изразио Никола Берђајев једноставним ријечима: „Хљеб за мене, то је материјално питање, а хљеб за мог ближњег је духовно питање“.[33] Од првобитног потпуног одрицања од свакодневне хране с циљем прехрањивања сиромашних, које је трајало свега пар дана, хришћанско милосрђе у Средњем вијеку је у циљу усавршавања христоцентричности поста прилагодило пост схваћен као нејело, у пост као вишеседмично, па и више мјесечно, једење јефтине и лако доступне хране, како би се практичније и више уштедио новац, који се даје сиромашнима. У том смислу, најранију црквену праксу апсолутног поста Апостолски канони су замјенили прво четрдесетодневним сухоједењем (што значи јело једном дневно, обично у касно послијеподне).[34] У богослужбеном животу Цркве ова пракса је остала до данас, стога се према типицима литургије у посне дане служе тек иза деветог часа. Сухоједење је, дакле, подразумијевало јело на крају дана, било које хране која би се нашла у кући. Познат је примјер светог Спиридона, за којег Сократ наводи да је свакодневно своје оброке дијелио са сиромашнима те због тога често остајао гладан, а који је мирне савијести, као сухоједење, постио уз печену прасетину. Једном приликом усред Четредесетнице му је дошао гост, који је негодовао због меса у посту, а Светац га је прекорио славном библијском истином: чистима је све чисто.[35] Каснији хришћани на другим климатским подручјима су детаљније и практичније разрадили различите обичаје и типике који регулишу штедњу тј прехрану. Тако неки типици избегавају скупо маслиново уље, други у недостатку морских плодова прописују јефтино поврће, неки типици дозвољавају употребу рибе и сличне хране итд. Не треба заборавити да је и перад (прије свега пилетина и слично) дуго времена сматрана посном храном, а било је и хришћана који су воће и поврће сматрали мрсном, односно недозвољеном храном.[36] Сократ Схоластик у својој Црквеној историји детаљено описује врсте хране од којих се уздржавају хришћани, и из његовог описа се јасно види да не постоји јединствен образац, нити било каква теолошка логика.[37] Свако се нечега обавезно одрицао, јер циљ није био у храни, него у помоћи другом. Управо зато ове разлике не треба да схватимо као икономију или попуштање раслабљеним хришћанима, него као пастирски одговорно непрестано бдијење односно усавршавање, кроз континуирано прилагођавање конкретној клими, времену и простору. Имајући ово у виду јасније је зашто је црквена пракса и свијест медитеранских хришћана, чије су обичаје и Срби преузели, процијенила да је исплативије одрицати се скупог меса и мијењати га јефтиним воћем и поврћем те (њима) доступним морским плодовима, док хришћани у брдској и хладној Јерменији месо мијењају јајима и сиром. И једни и други су ште јели, тј. постили управо и једино зато да би могли дати онима који немају. 5. ПОСТ КОЈИ ИМА СМИСЛА Према томе, као што смо видјели, нити је Бог установио пост као обавезан, нити је Католичанска Црква, која је установила пост, одредила некакав општи, јединствени и универзални вјечни начин практиковања поста, него је то оставила колико помјесним Црквама, толико и слободи и резоновању сваког појединца, да свако у свом времену и свом поднебљу пронађе и одреди најсловеснији начин практиковања хришћанскога поста. У осталом, према закључку предприпремне комисије Светог и Великог сабора, који треба да се одржи у Православној цркви, остављено је помјесним црквама да саме одреде дужину и строгост великих тзв. неканонских постова.[38] Ова црквена слобода по питању поста код маловјерних ствара значајне аномалије у духовном животу, па тако често пост „почиње“ недељом или празником, а „завршава“ сриједом или петком. Тиме се директно обесмишљава литургијски живот црквеног тијела, а најдревније хришћанско правило lex orandi – lex credendi отворено потире. Осим тога, због несавршености јулијанског календара, Српска црква конкретно Апостолски пост покушава да отпости две недеље дуже него друге све помјесне цркве нашег поднебља и региона. Тиме се више уподобљава пустињској монофизитској аскетици, која је шампион изнуравању људске природе, него халкидонском Православљу. Поштовање коптског календара Јулија Цезара се оправдава пастирском бригом за црквеним јединством заједнице, док се разбијање свеправославног јединства и игнорисање чињенице да већина вјерника тада иде на море и не може да пости, никада није нашла као тема интересовања јерархије, која се иначе два пута годишње бави разним црквеним, али и нецрквеним, темама. Па тако, док се сваких пар година СПЦ сјети да позове народ на пост и појачану молитву због суше или других неприлика, Јерархији никада није пало на памет да скрати Апостолски пост, који се све чешће неприродно продужава (чак по 6 или 7 недеља) због мањкавости календара. И прво и друго су апсолутно право и дужност! наше Јерархије. Оно што је свакако неспорно јесте да је пост још увијек моћно духовно оружје - средство самоконтроле, али нажалост често и најперфидније контроле. Већина вјерника живи по Божијим законима, мање или више поштују родитеље, ријетки су они који су неког убили, још је мање оних који ће учествовати у отвореној идолатрији, није много ни оних који ће данас отети вола ближњег свог. Друштво је уредило да они који краду, или претјерано лажу заврше у затвору, па ни њих није много. Једино на шта су вјерни људи „слаби“ су храна и секс. Но, чак и на тим плотским пољима, већина људи је умјерена. Ипак, збуњени неоплатонистичким и оригенистичким бесједама „угледних“ духовника осјећају притисак и кривицу због својих природних потреба. Парадоксално, и готово комично, све оне људске потребе (љубав, праштање, заједница), које се допадају „великим“ духовницима су проглашене природним и пожељним, док су друге (потпуно једнаке) људске и природне потребе, које се не допадају „великим“ духовницима (секс, храна, пиће) проглашене слабошћу и палом природом. Тако се са проповједаоница пречесто чује о злоупотреби слободе, хране и тијела, док ријетко ко говори о злоупотреби повјерења, злоупотреби заједнице или злоупотреби власти. Будући да је духовништво у потпуности напустило реално духовно руковођење и изградњу црквеног бића једне личности, квазидуховништво се свело на контролу и забрану физиолошких потреба човјека, те је у том смислу данашњи облик поста у Православној цркви, који генерише осјећање кривице, најмоћније оружје у контроли психе једне личности. Управо зато поједини и воле да наглашавају да је пост богоустановљен, јер се било каква критика начина и смисла поста, тиме аутоматски одбацује будући да је адресирана на небо. У том смислу, савремени хришћани стоје пред великим изазовом смисленог практиковања поста у модерном свијету. Од некадашњег свијетлог оружја и духовног мача, пост је постао мазохистички камен око врата који свој циљ има у самом себи. Пост није више одрицање од скупе хране, да би се уштедио новац који дајемо онима којима треба. Напротив, пост је данас куповање скупе хране, од које не само да не остаје вишак, него дугорочно чак и средњи слој претвара у сиротињу. Просјечна српска породица, са својим примањима би требало да подигне кредит само да би „канонски“ и по некаквом блискоисточном типику испоштовала потпуно превазиђене прописе о врсти дозвољене хране током вишенедељног Божићног поста, који се уопште не помиње у светим канонима. О некаквој уштеди новца који би помогао бар једној породици од хиљада избјеглих или пенизонера који су свуда око нас, нема ни говора. Модернизација и глобализација је у потпуности изокренула прехрамбене навике човјека. Данас је чак и у приморској Грчкој јефтиније месо, него риба, јефтинији је сир, него трешње. Нажалост, православни хришћани, иако много пута и на различите начине упозорени, нису се сачували од квасца фарисејског. Чини се да смо сви упали у колективну самообману и хистерију према којој је обични крављи сир српског сељака, нечист и недозољен, док је некакав тофу од соје смјешан од канцерогених прахова у некој фабрици на Тајланду, напросто благословен и побожан. У таквој атмосфери није ни чудо што се поједини понашају као да су „млијеко у праху и сурутка у траговима“ највећи непријатељи Српске православне цркве. Укратко, пост у облику какав је био вијековима мануелне домаће пољоприврeде једноставно више нема смисла. Напротив, истрајавање у таквом облику поста је не само нехришћанско, него јудеистичко и муслиманско. Заборавили смо да хришћани храну не дијеле на чисту и нечисту, или на харам и халал, као њихова браћа у Авраму, него на ону која помаже сиромашнима и ону која не помаже. 6. ЗАКЉУЧАК Из свега наведеног јасно је да пост, није de iure divinum него de iure humanum, али да свакако предстваља неодвојиви дио хришћанског и црквеног живота, као да заиста и јесте био богоустановљен. Стога сви они који позивају на укидање поста су у дубокој заблуди. Оно у чему су ти људи у праву и што их искрено и с правом саблажњава, јесте чињеница да је данашњи облик поста потпуно нехришћански и богопротиван. Смисао поста, као и свега у Цркви, јесте уподобљавање Христу. У том смислу пост јесте најбољи начин да постанемо слични Христу, како би нас препознао као своје. За наш духовни развој, а у коначници и за вјечно спасење, од највеће важности је питање на који начин смо слични Христу кад постимо? Да ли би Христос постио овако како ми данас постимо? Да ли је сличнији Христу физички радник, који у краткој паузи једе паризер, да би уштедио за своју породицу, или они који испод његове скеле пролазе и улазе у ресторан у коме једу егозотичне морске плодве у сред Београда? Ко од њих заиста пости? Црква мора у средиште поста поново вратити социјалну димензију и социјалну осјетљивост, а драстично сузбити и дислоцирати фокус и опсесију на врсту хране. Црквена историја и свети оци, на које се многи тако горљиво позивају, нам својим храбрим дјелима свједоче и да се искрено постити може и без поврћа, а са месом и јајима, као и обрнуто. Црква може скратити пост, премјестити га у неко друго прикладније вријеме те може и мора учини све да вјерном народу олакша и омогући усавршавање у мјери раста Христовог. Данас је сасвим јасно да се антиномија посна – мрсна храна се мора поново распоредити. Стари обрасци једноставно више не вриједе. Хришћанска вјера је вјечито нова и вјечито динамична, и свако вријеме захтјева свој одговор. У противном, кад изађемо пред Господа није искључено да чујемо најстрашније ријечи – Не познајем вас! Abstract Although not founded directly by God, the fast consists the very essence of Christian life. First Christians were fasting in order to gather the food for poor and widows, the ascetics came later. Our modern understanding of ancient rules of fasting are overcame, because we are missing the point. Modern Christians do not help anyone with their fasting and long Lent, but rather provoke misunderstanding and judgment. In that manner the fast as a spiritual weapon and tool became a heavy burden. The true Christian life oblige us to fast, and any reduction of old rules could be dangerous. However, our modern epoch demands a new regulation and a new interpretation of fast, so that the faithful could benefit of the blessing and a God’s gift of the fast, and not to be condemned. Кључне ријечи пост, апостоли, Црква, типик, модерно доба, мрсно, посно САЖЕТАК Пост је једна од најстаријих институција Цркве у савремено доба доживљава велику кризу. Иако пост није богоустановљен, нити је Црква посебно и детаљно канонски регулисала дуге периоде поста (изузев Четрдесетнице) хришћански пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу, којег започињемо Крштењем, будући да представља најприродније стање испуњавања Христових заповјести. Према томе, пост је у својој суштини христоцентричан, односно циљ му је изван „ега“ палог човјека, него почива у служењу Христу, који је у Светом писму и Цркви идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ Услијед историјских неприлика, прије свега исламског јарма, али и других догађаја, реализација христоцентричности поста је отежана, али и замагљена егоцентрићношћу појединца, тако да је пост временом постао лична и приватна работа индивидуе која га шири и сужава у скаладу са личним мазохистичким или пак хедонистичким апетитима и пратктикује у сразмјеру страха од небеских сила. Пост као најплеменитији израз хришћанског живота је у савремено доба понижен и обесмишљен те доведен до апсурда будући да је схваћен, тумачен и практикован искључиво кроз забране секса и хране. Овај рад има намјеру да дјеломично расвјетли пост у његовом пуном значењу, и укаже на праве намјере и смисао поста. [1] КАРАЏИЋ, Вук Стефановић, наведено дјело, Беч, 1867, 23. [2] Наредба - не једите од њега - заповјест је која се тиче поста и уздржања. И због тога пост није само исте старости као и човјечанство него и закон који је проглашен у рају. Јер да је Ева постила уздржавајући се од плода дрвета, ми не бисмо имали потребе да сад постимо. (О посту 1.3, PG 31,165-168). [3] Сад постимо, јер нисмо постили, опирући се плоду дрвета живота. Јер је та заповјест већ постојала, јер нам ју је Бог дао на почетку нашег постанка, као неку врсту педагошке вјежбе за нашу душу. (Омилија 45, На свету Пасху, 28. PG 36,661). [4] Encyclopedia Judaica, vol 6, Thomson Gale, USA, 2007, 722. [5] Суд 20:26, 1.Сам 31:13, Јл 1:14, Јест 4:16 итд. [6] Лев 23: 27- 32. [7] Види Зах 7:3, занимљиво је и шта им је Бог одговорио: Нити сте мени постили, нити мени мрсите! [8] Према свједочанству Јосифа Флавија у његово доба од 500 000 становника у провинцији Палестини, фарисеја је било око 6000. Види више код SIMON Marcele, Jewish Sects at the Time of Jesus, Fortrespress, Philadelfia, 1967,15. [9] NELSON Wilton M,.Diccionario ilustrado de la Biblia, 2001, 62. [10] Већина научника сматра да су фарисеји постили понедељком и четвртком, али има и оних који тврде да су фарисеји заправо постили само у суботу. На основу неколико старијих јеванђељских рукописа постоји могућност да је фарисеј из Лк 18:10 рекао: Постим дупло у суботу, а не Постим два пута у седмици у зависности да ли је преписивач користио дативни или генитивни облик τώ σάβατω или τού Σαββάτου, јер у преписиваним рукописима се налазе обе верзије. Gilat, Yitzhak D. "On Fasting on the Sabbath," Tarbiz 52, no. 1 (1982): 1-15. Тврдања да су фарисеји постили суботом има упоришта и у неким небиблијским документима, но модерни јудаизам, који је проистекао из фарисејске школе, најстроже забрањује пост суботом. [11] Мегилат Танит (Свитак о посту) доноси списак од 35 дана када Јевреји не смију да посте. Види више у Encyclopedia Judaica, vol 6 , Thomson Gale, USA, 2007, 723. [12] Види NESTLE-ALAND, Novum Testamentum Graece, 27.издање, Штутгарт 1995., 48. [13] Види Дап 13.2. [14] Созимен, Црквена историја, 5,22. [15] Види Апостолске установе 5, 14. [16] У истом библијском одломку је и нимало случајно позната заповјест о одсјецању уда који саблажњава. [17] Дидахи 8,1. [18] ЕВДОКИМОВ Павле, In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 73, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [19] ПАСТИР ЈЕРМИН, Приче 5,7, у преводу Атанасија Јевтића, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, 361. [20] Aristides, Apology 15 on Early Christian Practice Martin Hengel: Property and Riches the Early Church, Fortress Press, Philadelphia, (1974), 42-43. [21] Homily on Leviticus 10.2. [22] На Сирну недељу чита се следећи одломак из јеванђеља: А кад дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. [23] Дап 13:2, 14:23; 1 Кор 7:5, 2Кор 6:5 итд. [24] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 321. [25] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 338. [26] Јефрем Сиријски, Мадраш(Пјесме) 1:12. [27] HEFELE Karl Joseph, A History of the Councils of the Church, vol 5, T&T Clarck 1894,239. [28] Више о овоме погледати код ФИДАС Власиос, L’oecumenicite du concile quinisexte in Trullo, Episkepsis 496, 31. 12. 1992, 10-23. [29] Трулски сабор, 29, 52, 55, 56, 89; 69. апостолски канон; Лаодикијски сабор 49, 50, 51, 52; Сабор у Гангри 18, правила Дионисија Александријског I, Петра Александријског, 15, Тимотеја Александријског 8, 9. итд. [30] Види подробније код ΜΕΝΕΒΙΣΟΓΛΟΥ Παυλος, Ιστορική είσαγωγη είς τους κανόνας της Ορθοδόξου Εκκλησίας, Штокхолм, 1990, 33 Заправо, канони представаљају збирку правила локалне цркве и то првих педесет су вјероватно са Антиохијског сабора 341. Године, док су других 35. Канона касније додани (по некима чак и почетком 5. вијека) те као такви непознати у латинским рукописима и црквеној пракси. Латини и данас признају само „првих“ педесет канона. [31] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 14. [32] СВЕТИ САВА, Сабрани списи, Карејски типик (1199.). [33] (Берђајев): In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 63, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [34] НИКОДИМ АГИОРИТ, Пидалион, Aтина, 2003, ек Пападимитрију,94. [35] СОЗИМЕН, Црквена историја, 11 y Nicene and Post-Nicene fathers, Second series Volume II Sozemen and Socraties, Church histories, New York 2007. [36] СОКРАТ СХОЛАСТИК, Црквена историја 5, 22 „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо,неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке,... неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хљеб, а неки неједући ништа до 9. часа, послије тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповјест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“ [37] Исто. [38] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 53. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  21. Са благословом протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског, у организацији Православног братства Свети Арсеније Сремац из Даниловграда, у уторак 14. јануара 2020. године, у сали парохијског дома уприличено је прво духовно предавање ове године. Предавање на тему „Српска црква у доба краља Милутина“, одржао је мастер историје и теолог г. Раде С. Булајић. Звучни запис предавања У програму је наступила и отпјевала неколико пјесама Мила Церовић, магистрант дипломатије у Москви и етно појац, родом из Никшића. Духовно вече програма водио је Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре. После излагања предавач је одговарао на питања присутних слушалаца који су били заинтересовани, тематски везане за црквену и националну историју. Извор: Радио Светигора
  22. A o празнику Света Три јерарха данас смо разговарали са професором ПБФ-а Вукашином Милићевићем који је за наше слушаоце говорио о значају који данашњи празника има за наше покољење. Хришћанска вјера неодвојива је од културе истакао је отац Вукашин рекавши да животи ова три светитеља потврђују управо то. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...