Претражи Живе Речи Утехе

Музеј жртава геноцида наводи у саопштењу да је у низу злочина почињених у Глини најпотреснији и најдраматичнији онај који се одиграо у цркви. Подсећају да је након првог усташког злочина 13. маја 1941. године, Глина те прве године рата од 24. јула до 8. августа још два пута била место масовног страдања српских цивила, у оквиру шире акције убијања Срба на Банији и Кордуну. „Први се одиграо у ноћи између 29. и 30. јула 1941. године. Највећи део страдалих из општине Топуско, допремљен је у Глину у два сточна вагона. Утврђена су 203 имена иако се сматра да их је убијено између 300 и 700”, наводе из Музеја и наглашавају да најпотпуније сведочанство о том покољу оставио преживели Љубан Једнак. Другом злочину је, како наводе, претходило окупљање Срба у Вргинмосту 3. августа ради покрштавања, односно покатоличавања. „Након отпуштања жена и деце, у Соколском дому остало је 1.038 мушкараца. Окупљени Срби су превезени у Глину и већина је затворена у цркву Пресвете Богородице у којој је неколико дана извршен први злочин”, наводи Музеј. Музеј додаје да је мањи део Срба - вероватно њих 181 за које није било места у цркви одмах одвезен до Новог села у чијој су околини убијени. Други злочин у цркви, како подсећају, био је у ноћи између 4. и 5. августа 1941. Утврђена су имена свих 1.038 тада убијених цивила. Спомен-дом, на месту порушене цркве, подигнут је 1969. године. Испред дома била је фигура „Мајка са дететом” Антуна Аугустинчића. Тек је 1986. године на иницијативу СУБНОР-а Глине у истом простору формиран и Спомен-музеј, а Аугустинчићева скулптура је измештена. Иницијатива у вези са постављањем спомен-обележја прихваћена је тек 1990. године. Постављена је скулптура „Двери” и урађена су два мозаика у централном делу Спомен-дома, са мотивима „покрста” и страдања, док су бронзане плоче са именима 1.570 жртава постављене тек 1995. године. Из Музеја додају да је нестанком Републике Српске Крајине 1995. године, нестало и спомен-обележје, а Спомен-дом је преименован у „Хрватски дом”, наводи Танјуг. Извор: ПОЛИТИКА

Обновљена скулптура "Сима Игуманов са сирочићима", коју су скојевци пре 70 година уништили чекићима и уклонили са Игумановљеве палате, данас је враћена на ово репрезентативно здање на Теразијама, а свечаном чину је присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Фотографије које можете да видите у Галерији испод, сачинио је за Радио Слово љубве г. Владимир Костић. Повезана вест: Матица српска: Данас се у Београду, на зграду Задужбине „Симе Андрејевића Игуманова Призренца“ враћа скулптура „Сима Игуманов и сирочићи“ Скулптура је сачињена у атељеу вајара Зорана Кузмановића у Смедереву. Некадашња композиција, рад вајара Лојзеа Долинара, красила је угаони врх Палате Симе Игуманова од 1938. до 1950. године, када су је припадници нове власти уништили. Игумановљева палата подигнута је 1938. према пројекту Петра и Бранка Крстићa у стилу модернизма. На прочељу фасаде налази се натпис: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца”. Сима Игуманов, трговац, отворио је 1872. у Призрену Богословско-учитељску школу, чије је издржавање обезбедио тиме што је подигао палату на Теразијама и створио задужбину која је доносила редовне приходе. Замишљена је у модернизованој верзији српско-византијског стила. Овај објекат проглашен је за културно добро. Извор: Радио Слово љубве

Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква? Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо. Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама. Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи. Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе. Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену? Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати. Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог? За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини. Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу? Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби. Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна. Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви. Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета. Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли. Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)? На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, 22. јануара 2020. године, навршава се 10 година од избора Његове Светости за 45. по реду наследника трона Светога Саве. Патријарх Иринеј је 2010. изабран на Светом Архијерејском Сабору СПЦ, одржаном 22. јануара у Патријаршији Српској у Београду. Устоличен је на Светој Литургији 23. јануара исте године у београдској Саборној цркви, а 3. октобра те године је устоличен у ставропигијалној Лаври Патријараха српских у Пећи. На изборном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у београдској Саборној цркви, тадашњи Епископ нишки Иринеј изабран је за Патријарха српског. Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано наредног дана, 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Саборске Свете Архијерејске Литургије коју је служио тада новоизабрани Патријарх, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представника Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Устоличење Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја обављено је у Пећкој Патријаршији 3. октобра исте године. Избор за Патријарха српског Епископ нишки Иринеј изабран је за Патријарха српског на изборном заседању Св. Архијерејског сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. Високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. Устоличење Патријарха српског г. Иринеја Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Досадашњи чувар трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј. Светој Литургији су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. Животопис Његове Светости Патријарха српског Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј. Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског. Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови. За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета!

Ђакон Александар Савић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ (ЦЕПИС) говори за Радио Слово љубве о овом црквеном телу чији је велики значај, током десет година његовог постојања, вишеструко препознат, а сада овенчан значајним признањем – номинацијом за годишњу плакету Друштва информатичара Србије, за пројекат – „Матична биометрија“ који спречава крађе новорођенчади у породилиштима. Звучни запис емисије Ђакон Александар говори и о животу Цркве у медијском простору, о пројекту инфо-мреже која повезује црквене емитере и помаже у сабирању актуелних информација, о изазовима са којима се сусреће савремени човек у ери комуникационо-информационе доступности, али и о злоупотреби информација, док је посебну пажњу, као пастир Цркве Христове и отац четворо деце, у разговору посветио породици и питању - како децу усмеравати када је реч о Интернету и медијима. Ђакон поред осталог препоручује „информациони пост“: „Права је уметност у шуми информација разабрати дрво, а тек пронаћи цвет“. Извор: Радио Слово љубве

Вече патријарха Павла, поводом 10-годишњице упокојења, одржано је 18. септембра 2019. године у Центру за културу Раковица. О животу и раду "свеца који хода" говорили су протођакон Љубомир Ранковић, Слободан Радуловић - аутор књиге Вујански крст патријарха Павла и академик Славко Каравидић, рецензент. Водитељ трибине био је ђакон Александар Аздејковић. -Недокучиве су мистерије Божјег промисла, рекао је протођакон др Љубомир Ранковић. Њихова логика несхватљива је људском разуму. Често апсурдна и парадоксална. Живот патријарха Павла је очевидно сведочанство вечног неспоразума неба и земље. Патријарх Павле рођен у Кућанцима, био је, како је нагласио др Ранковић, „највећи бескућник целог живота, убоги сиромах земаљским а пребогат небеским благом”. -Онај кога је Господ пре зачећа предодредио да буде духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци, казао је Ранковић. -Онај који је био првојерах Српске Цркве, мајке православног српског народа, своју мајку није ни видео ни запамтио, рекао је протођакон Ранковић и додао: -Цео живот патријарха Павла био је Голготско распеће. Он је патријарх великомученик. Његов избор за патријарха пун је симболике. Изабран је у деветом кругу гласања на Архијерејском Сабору. Време његовог патријарховања од 1990. до 2009. године било је девети круг пакла за њега и његов народ. -Данте Алгијери тај круг описује као место неслоге, издаја, раскола и распадања. Распала се Југославија у крвавом грађанском и верском рату. Срби су протерани са вековних огњишта са западних простора државе коју су платили сваком трећом главом својих најбољих синова. Србија се завадила са вековним савезницима и бомбардована од алијансе деветнаест западних земаља. Црна Гора одвојила се од Србије а Косово прогласило независност. Народном животом, у то доба, по Ранковићевим речима, „завладала је похлепа, неслога и страначка завада и подела”. Христос је на Голготски крст прикован са четири клина. Патријарх Павле примио је стотине клинова у душу и срце, од бола и туге над злосрећним удесом свога народа. Иако тешко рањен, никада није губио веру у васкрсење и наду у Божју помоћ и боље сутра. Био је ходајућа Библија, живо Јеванђеље и непрекидно литургијско богослужење, којим је причешћивао свој народ. -Пред крај живота, истакао је Ранковић,”све земно и телесно ишчилело је из њега и он се на крилима духа винуо у Царство небеско међу свете Србе.” Подсећајући присутне, да није довољно светитеље само славити и поштовати речима и обредима, него треба следити њихов пример, цитирао је речи Светог владике Николаја: "Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге живота, него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела". -Патријарх Павле целога живота поручивао је: "Будимо људи!", а својим животом цео један век сведочио је личним примером шта значи бити човек. Висока, али не и недостижна мета, завршио је протођакон Ранковић своје казивање о патријарху Павлу у препуној сали Центра за културу у Раковици. Извор: Новости

Ево, наврши се десет година како Поуке постоје на „мрежи свих мрежа“. Подобно годинама детета, научили смо да читамо и пишемо; усвојили смо рачунске радње да знамо колики нам кусур требају вратити у продавници за купљену робу; научили смо и да децу не доносе роде, како пада киша и када је Дан победе. Спремни смо да пређемо у више разреде основне школе... А како смо почели? Заправо, шта је претходило Поукама? Претходио је један мали, обичан парохијски сајт неког свештеника у малом селу поред Јагодине; сајт посвећен светом апостолу Јакову. Пуно труда и љубави је уложено у тај мали, али лепо осмишљен пројекат. У то време имати сајт где можете да разговарате са свештеником, да постављате питања и добијате одговоре, да читате светоотачке текстове и слушате духовну музику била је права реткост. Сећамо се, постојао је један сајт, најбољи сајт тог времена, „Верујем“, који је на неки начин био инспирација за будући сајт Поуке и форум Живе Речи Утехе. Но, "Верујем" је више био сајт где су комуницирали теолози, а ми смо хтели да направимо синергију теологије, дружења и народа без кога нема Цркве. И дакле, на данашњи датум пре 3652 дана; када наша Црква и верни народ молитвено помињу Равноапостолну браћу Константина и Методија, Поуке су „запливале“ у „интернет океан“. Треба рећи да је тада уз "Верујем", постојало још неколико форума верске природе и то врло „разрађених“. Поред већ поменуте синергије "теологије, дружења и народа", једна од идеја оснивача нашег, оца Ивана Цветковића, била је да Поуке које на првом месту требају бити место на којем ће се окупљати православни верници, понуди и онима који нису у Цркви дијалог. И то не само о црквеним темама. Но о свему са чиме се човек у свакодневном животу среће. Та идеја код дела јавности не наиђе на одобравање. Почеше и критике, по која зачињена и поспрдним коментарима. По моделу, „ето, на ПРАВИМ верским форумима се могу прочитати мисли Светих Отаца, а они тамо на Поукама имају теме Шта ја тренутно слушам? И Мушка и женска лепота“. Нисмо се обазирали на то. Јер у својеврсној мисији, на начин на који је замишљена, е да би се привукао велики број људи, необорива чињеница је да су Поуке и тада имале, а данас још више, највећу базу текстова и богословске литературе. И да се на Поукама дискутовало о готово свакој теми која се тиче вере и верника. Од тога да ли треба спремати кољиво за „живе свеце“, па до Тријадологије. А као својеврсни бонус, када се диsкутанти на „верским“ темама „уморе“, могли су да пронађу неку „разбибригу“. Па тицала се она музике и филма, или пак спорта и политике... Такав модел, показало се – дао је и резултат(е). На десетине новопридошлих на Форум, а који нису били активни верници, студенти богословских наука или клирици, претрагама на интернету о најразличитијим темама, од стране претраживача били су „довођени“ на Поуке. Нпр., на тему "о „спојлерима“ Игре престола." И тако ти неки сват, док чита шта ће се десити у „гејмовтронз“ сконта да је на неком „поповском форуму“. Па „кликне“ на нешто „поповско“; па на друго, треће... Заинтересује се и остане да чита. Па се укључи да пише... То „намрчени“ дифенсори вере нису схватили, истрајавајући у „тврдој храни“ за своје кориснике. Нажалост, многи од таквих се нису одржали, а нама је неко, вероватно из немоћи прилепио атрибут да смо „сајт екуменистичко-новотарских ектремиста“. Из разлога вероватно, што се на Форуму слободно писало о дешавањима у Цркви и „око“ ње. Или о честом причешћивању; отвореним Царским Дверима и гласном изговарању молитава; „ваља се“ и „не ваља се“ теологији. Списак је подужи... А да не говорим о темама и текстовима које је отварао и на њима писао отац Зоран Ђуровић. Па теме о украјинском расколу... Заправо, број тема којих има више од 40000 са готовo два милиона искуцаних одговора од стране 23000 чланова Форума; тешко је то све набројати. А највеће благо Форума су управо чланови. И они који само читају, што говори да имају и шта прочитати; а још више они што пишу и активно учествују; па дадну неку идеју. Па та идеја прерасте у дело и заживи. Разне врсте подршке. Да ли је то жива реч утехе и апел члановима Форума за молитвену подршку... Или неко живо дело утехе, где се форумаши организују па у новцу, храни, одећи и обући помогну тамо где је помоћ потребна. Или је то пак Кана галилејска и могућност да се упознају момци и девојке. Када је отац Иван основао прво подфорум за упознавање, а сада и сестрински сајт Кана, у почетку је такође било критичара. Те шта ће нам то? Те нисмо ми агенција за упознавање? Те ово, те оно. А отац је само "на интернет" пренео идеју са којом се свакодневно сретао на агапама у својој парохији. Велики број неожењених и неудатих. Па зашто онда када већ имамо Поуке, да не пружимо људима и могућност да ступе у контакт преко наше платформе, а касније се и упознају, па евентуално и ступе у брак... Критичара и незадовољних има и даље, а отац Иван је како сам рече већ неколико парова упознатих преко Поука венчао, а број оних који не желе публицитет је много већи. А и ми са Форума, поред сведочанства оца Ивана, знамо за три брака склопљена након упознавања на Поукама. Ових дана треба да изађе нова верзија сајта "Кана". Паметном доста... Или „православни фејсбук“, Црква.нет. Или ми треба нека књига или испитна питања за канонско!? Има! Или ми треба Свето Писмо на маорском језику? Може, има! Хоћу свој блог да пишем!? Изволи! Галерију „црквених слика“? Ево! Да ли има још нешто? Ако и нема, биће! Било је и признања. Од српске интернет заједнице, на ВебФесту две године за редом као целокупан сајт (2009. и 2010.) и 2011. године за пројекат Свето Писмо са преводима, као подфорум. О усменој „хвали“ од људи који су у интернет технологијама, такође. А „званична“ Црква? Па и она. Иако је било тема и коментара који и нису били по вољи неком „званичнику“, Поуке су у целини препознате као мисионарски сајт и као такве причислене реферату СПЦ за мисију. Од прошле године и као део Инфо мреже Центра за проучавање и употребу интернета и савремених технологија СПЦ. Има ли критика? Има! Можда и више од похвала! Неке су горе већ поменуте. Мсм. оно-као „пинк православци“. То је најчешћа. Па онда примедбе на уредништво. Које гуши слободну реч у појединим темама или се пак „острвило“ на појединце. Па неке теме гаси, неке објаве мења, има „пизму“ на поједине, па или им администрира објаве или их на концу удаљава-банује. Или пак, уредништво не дозвољва критику на свој рачун. Итд и тсл... Истина је као и увек негде између. Шта је даље чинити? То зависи од чланова Форума. Вас. Ви управљате овим бродом. Од ваших интересовања, ваше активности, зависи и курс. За хришћанина, историја није нешто што се понавља. Она има свој јасан смер, као стрела усмерена горе и десно-ка есхатону. Ипак, ако ту фразу о „понављању историје“ на тренутак усвојимо, свакако ћемо се, ако пловидба буде мирна и без много „љуљања“, на крају (ако је Земља округла), вратити у почетну луку. Или се неминовно насукати (ако је Земља равна плоча) на онај ледени Зид који дели крајеве плоче од бездана. Можда је повратак у луку и најбезболнији; као нека зона комфора. Ипак гласам да истражимо што више. Да пристанемо у сваку луку. Да на пристану продискитујемо и са оним финим светом из адмиралитета и са грађанима тог за нас до сада непознатог града. Али и са курвама и пијаницама. Батинашима из мрачних кутака узаних лучких улица. Да пристанемо и на неко пусто острво. На којем, можда и нема воде која живот значи. Али и да се потрудимо да пронађемо, чак и на таквом месту извор воде живе. Да би смо преживели и искуством и опитом, делима понајвише, иако је овај брод само део нашег живота и пловидбе у овом свету, стекли плату и за оно последње путешствије, где ћемо се, ако већ нисмо овде у реалији, верујем тамо свакако срести! Срећна нам деценија постојања, живи и здрави били на многаја лета!

Православна заједница у Копру (Словенија), основана пре више од четрдесет година, добиће свој храм, који ће уједно бити први православни храм после Другог светског рата на простору Словеније. Тим поводом је 10. марта служена архијерејска Литургија и благосиљани Крст на месту будућег олтара и земљиште, уз присуство више стотина верника из овог и других места из Словеније. Служили су Епископи бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим, а беседио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ова парохија од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18584