Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'део)'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Гост најновије епизоде емисије „Док анђели спавају“, епископ бачки Иринеј Буловић, у првом делу емисије са ауторком Марином Рајевић Савић разговарао је о хришћанству на Западу, духовним идеалима православне цркве, монашком животу, важности духовног руководства и „медијском линчовању“. Извор: Спутњик
  2. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Повезан садржај: Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део) По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа. У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима. У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу. Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља. Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота. У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године. Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља. Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота. У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године. Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  5. „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ (Стихира на Господи возвах сирне недеље) Свети Оци о Светој четрдесетници Велики канон Светог Андреја Критског (текст целог канона) О Великом Посту (први део) О Великом Посту (други део) Мисли у току Великог поста Емисија о богослужбеним особеностима свете Четрдесетнице – Великог поста Радио Светигора: Емисије о Великом посту (аудио) Молитва Светог Јефрема Сирина за време Великог поста Радио Беседа: Великопосна богослужења Свети Владика Николај: Постом радостим наду своју у Тебе Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у навечерје почетка Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: О посту и молитви Преподобни Порфирије Кавсокаливит: У свему будите радосни! Свети Јован Златоусти: Беседа о посту и милостињи Свети Григорије Палама: Беседа о посту Свети Григорије Палама: У време поста и молитве Свети Јефрем Сирин: О Великом посту Свети Исак Сирин: Плод поста Свети Теодор Студит: Поуке уз Часни пост Свети Василије Велики: Прва беседа о Великом посту Свети Василије Велики: Друга беседа о Великом посту Преподобни Серафим Саровски: О посту Свети Лука Кримски: О великопосној молитви за задобијање духа љубави Патријарх српски Павле: Пред Велики пост Патријарх српски Павле: О посту и саблажњавању Патријарх Московски и целе Русије Кирил: Пост је време рада на себи, чији је циљ усавршавање човека! Патријарх Кирил: Потребни су нам одлучни поступци! Патријарх Кирил: Гордост је врхунац греха Патријарх Иринеј на покајном Канону: Ових дана посебно будимо ближе Цркви Патријарх Иринеј о подвигу поста (видео) Патријарх Иринеј: После голготе долази Васкрсење (видео) Патријарх Иринеј - Постимо телесно али постимо и духовно јер само такав пост има свој циљ Митрополит Амфилохије: Пост - промена философије живота Митрополит Амфилохије: Дани поста су дани призива на опраштање и помирење међу браћом и наше помирење са Господом! Митрополит Амфилохије: Велики пост је пучина којом пливамо ка Празнику над празницима (аудио) Митрополит Порфирије: Васкршњи пост - смисао и значај (видео) Епископ бачки Иринеј: Покајање за Васкрсење (видео) Епископ аустријско-швајцарски Андреј: О Великом покајном канону Светог Андреја Критског (аудио) Епископ бихаћко-петровачки Сергије: О Великом посту Епископ топлички Арсеније: О Великом посту (видео) Архимандрит Кирил (Павлов): Беседа о молитви Преподобног Јефрема Сирина Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Велики пост (аудио) Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић - О Великом покајном канону Светог Андреја Критског (видео) Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић - О великопосној молитви Светог Јефрема Сирина (видео) Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић о значају поста за православне хришћане Протојереј-ставрофор Момчилo Кривокапић: Молитвена припрема за Свето причешће Протојереј-ставрофор др Дарко Ђого: Велики пост (видео) Протојереј Никола Пејовић: Велики пост – лествица врлине и знања Протојереј Андреј Ткачов: Проповеди о Великом посту (видео) Протојереј Александар Шмеман: Свето Писмо и Велики пост Протојереј Александар Шмеман: Велики пост у нашем животу Протојереј Александар Шмеман: Учествовање у посним богослужењима Протојереј Александар Шмеман: Радосна туга Протојереј Александар Шмеман: Посни стил живота Протојереј Велимир Јововић: О Великом посту (видео) Протосинђел Клеопа Стефановић: Пост као благодарност Богу Протопрезвитер Жељко Латиновић: Од покајања до познања Бога Протопрезвитер Жељко Латиновић: О посту и молитви светог Јефрема Сирина Протопрезвитер Зоран Филиповић: О Великом покајном канону Светог Андреја Критског Јеромонах Макарије: Духовна лествица словесног успона на небо Протонамесник Живојин Кнежевић о покајању и исповести: Кад смо са Христом, онда смо јаки! Протонамесник Бранко Чолић о Великом посту: Принесимо себе Христу! Мати Марија и Епископ Калист (Вер): Смисао Великог поста Григорије Дебољски: Владање побожних хришћана у току Свете Четрдесетнице Презвитер Арсеније Арсенијевић: Одлучност и озбиљност (аудио) Презвитер Ђорђе Стојисављевић: Великопосним подвигом ка Таворској Светлости (аудио) Јеромонах Сергије: Беседа на почетку Великог поста (видео) Протонамесник Милорад Мировић: Значај поста за духовни живот Презвитер Александар Јовановић: Атонски подвижници и Часни пост Свештеник Максим Маљута: Велики пост није терет, већ ослобођење Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: „Покајања отвори ми двери Животодавче“ Ђакон Павле Љешковић: Канони о посту Ђакон Драган Станојевић: Пост је питање нашег односа према Богу! Ђакон Мирослав Стојановић: Великопосна молитва Светога Јефрема Сирина Ђакон Дарко Ивковић и лекар Весна Павловић: О јединству духовног и телесног поста Старац Атанасије Симонопетритски: Душо моја, душо моја, устани што спаваш (видео) Ватопед: Навечерје почетка Свете четрдесетнице (вечерње праштања) Емисија Жички благовесник: Васкршњи пост - гост презвитер Радован Парезановић (видео) Из Триода: Синаксар петка прве седмице поста, поука Светог Теодора Студита Проф. др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста Великопосни текстови и емисије катихете Бранислава Илића Катихета Бранислав Илић: Велики пост и великопосна богослужења Катихета Данило Михајловић: О Великопосној молитви Светог Јефрема Сирина Сергеј Комаров: Посни триод - водич кроз Велики пост Катихета Миланка Тешовић: Богослужбене карактеристике Великог поста (аудио) Велики пост: Покајање је лек за данашњег човека и савремену цивилизацију Др Владан Таталовић: Са Христом у пустињи, посту и молитви Катихета Бранко Калаба: Велики пост - увек изнова, увек ново (аудио) „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо, да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Литургија Пређеосвећених Дарова Документарни филм о Литургији Пређеосвећених дарова Протојереј Василије Потапов: Литургија Пређеосвећених дарова Николај Успенски: Литургија Пређеосвећених дарова Архиепископ Аверкије (Таушев): Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Александар Шмеман: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Александар Шмеман: Вечерње причешће Протојереј Андреј Ткачов: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Мирчета Шљиванчан: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Жељко Латиновић: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Слободан Јаковљевић: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Петар Бикар: Литургија Пређеосвећених дарова Јерођакон Јеротеј Ковиљац: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Жељко Ћалић: Светлост Христова посветљује све! Ђакон Вељко Васиљев: О Литургији Пређеосвећених дарова Катихета Бранислав Илић: Литургија Пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења Катихета Бранислав Илић: О Литургији Пређеосвећених дарова (аудио запис емисије) Катихета Бранислав Илић: Светлост Христова просветљује све! Литургија Пређеосвећених Дарова у вождовачком храму, 2016. Лета Господњег (видео) Појачки састав Св. Јован Дамаскин: Да исправитсја - стихови са Литургије Пређеосвећених дарова ТВ Храм: Појање из Литургије Пређеосвећених дарова (Сада небеске силе... и Окусите и видите...) Радио Светигора: Литургија Пређеосвећених дарова Радио Светигора: Тримирје и Литургија Пређеосвећених дарова (аудио) ТВ Храм: Шта је Литургија Пређеосвећених дарова? Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Посебни прилози о недељама Великог поста ПРВА СУБОТА СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ - СВ. ТЕОДОРА ТИРОНА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПОБЕДЕ ПРАВОСЛАВЉА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПРЕПОДОБНЕ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ (ПРИЛОЗИ) ШЕСТА СУБОТА СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: СУБОТА СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ЧЕТВОРОДНЕВНОГ ЛАЗАРА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: ЦВЕТНА НЕДЕЉА (ПРИЛОЗИ) Великопосне поуке Светог Теодора Студита Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (прва недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (друга недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Трећа недеља Великог поста) Свети теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Четврта недеља великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (пета недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Шеста недеља великог поста) Великопосни текстови катихете Бранислава Илића Великопосни текстови и емисије катихете Бранислава Илића Катихета Бранислав Илић: Велики пост и великопосна богослужења Катихета Бранислав Илић: Литургија Пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења Катихета Бранислав Илић: Светлост Христова просветљује све! Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља Катихета Бранислав Илић: Друга недеља Великог поста - Светог Григорија Паламе Катихета Бранислав Илић: Трећа недеља Великог поста - Крстопоклона Катихета Бранислав Илић: Четврта недеља Великог поста - Преподобног Јована Лествчника Катихета Бранислав Илић: Пета недеља Великог поста – Преподобне Марије Египћанке Катихета Бранислав Илић: Прво бденије – сиже великопосних дана Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, слузи Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова. Амин Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Гост новог издања емисије „Док анђели спавају“, ауторке Марине Рајевић Савић је митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Митрополит Порфирије је о томе како бити човек и хришћанин у „новој реалности“, служби у Загребу, емоцијама које га обузму кад посети Јасеновац, о покојнима патријарху Павлу, митрополиту Амфилохију и Владети Јеротићу, као и о задацима новог патријарха српског. ДРУГИ ДЕО: 2021_01_01_SerbiaDokAndjeliSpavaju02Porfirij_cmr2joha.sbb.mp3 Извор: Спутњик
  8. Ево истините приче једног нашег савременика. Он има 35 година и довољно је успешан бизнисмен. Има лепу и скромнху жену и малу ћерку, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, велики број пријатеља …Он има оно чему теже и о чему многи маштају. Али ништа од тога га не радује. Он је заборавио шта је то радост. Сваки дан га притиска туга од које покушава да побегне радом, али безуспешно. Сматра се несрећним човеком али не зна зашто. Има новац, здравље, младост али није срећан. Он покушава да се бори, да пронађе излаз. Редовно посећује психолога, неколико пута годишње путује на специјалне семинаре. После њих осећа олакшање неко кратко време, али се потом све враћа на старо. Жени говори: “Па ако ми од тога и не постаје лакше, али тамо ме разумеју”. Пријатељима и рођацима говори да страда од депресије. У његовој ситуацији постоји још једна посебна околност о којој ћемо говорити нешто касније. А сада морамо да признамо да нажалост он није једини пример. Таквих људи има много. Наравно нису сви у тако добром материјалном положају и зато ми често говоре: тужан сам јер немам довољно новца, или немам свој стан, или посао није одговарајући, или је жена свадљива, или је муж пијаница, или се аутомобил покварио, или нисам здрав и тако даље и тако даље. Њима се чини да ако се нешто мало промени или побољша да ће и туга да прође. Они много снаге потроше на постизање онога што им како им се чини ни не недостаје, али једва успевају да остваре жељено, кад поново после кратке радости наступа туга. Могу се мењати станови, радна места, жене, аутомобили, пријатељи, забаве, али ништа не може заувек да утоли ту свепоражавајућу тугу. И што је човек материјално обезбеђенији то га по правилу она јаче држи. Психолози одређују такво стање као депресију. Они је описују као психичко растројство, које као по правилу настаје после негативних догађаја у човековом животу, али се често развија и без неких видљивих узрока. У данашње време је управо депресија – најраспрострањенија психичка болест. Основни симптоми депресије су: напетост која не зависи од околности; губитак интересовања или задовољства од претходно пријатне делатности; “смањење снага”. Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, страха, неспособност концентрације и доношења одлука, мисли о смрти и самоубиству, нестабилан апетит, поремећен сан – несаница или превише спавања. Да би била постављена дијагноза “депресије”, довољно је да су присутна два основна и два додатна симптома. Шта да ради човек ако је открио код себе те симптоме? Многи иду код психолога. И шта добијају? Kао прво, дуге разговоре, а као друго таблете-антидепресанте, којих има много. Психолози кажу да се депресија у већини случајева лечи. Али притом признају да је то најраспрострањенија психичка болест. Овде је очигледна протувуречност: ако се болест успешно лечи, због чега не нестане, већ се број болесника с временом повећава? Ево на пример, богиње се већ одавно успешно лече. А са депресијом је слика потпуно супротна. Зашто? Да ли зато што се лече само последице болести, а њени истински корени остају у људским душама, као корен корова, који поново и поново пушта штетне клице? Психологија је млада наука. Званично је формирана као наука пре свега 130 година када је 1879. године В. Вундт отворио прву лабораторију експерименталне психологије у Лајпцигу. Православље постоји 2000 година и оно има свој поглед на ту појаву коју психологија назива “депресијом”. И с тим погледом треба да се упознају они које заиста интересује могућност успешног излечења од депресије. У православљу се за описивање тог душевног стања користи реч “униније”. То је болесно стање при коме у душу прониче тужно расположење, које с временом постаје непрекидно, наступа осећај самоће, напуштености од стране ближњих, уопште свих људи па чак и Бога. Разликују се две основне врсте унинија: – униније при потпуној угушености духа, без осећаја неке злобе, – униније с примесом осећаја злобе, раздражљивости. Ево како о унинију говоре древни свети Оци Цркве. “Униније је раслабљеност душе и изнемоглост ума, клеветник на Бога – као да је Он немилосрдан и нечовекољубив.” (преподобни Јован Лествичник) “Униније је тешко мучење душе, неизречена мука и казна која је много горча од сваке друге казне и мучења.” (свети Јован Златоуст). Такво стање се сусреће и код верника, а међу неверујућима је још више распрострањено. О њима је старац Пајсије Светогорац говорио: “Човек који не верује у Бога и у будући живот, подвргава своју бесмртну душу вечној осуди и живи без утехе у овом животу. Њега ништа не може да утеши. Он се боји да изгуби живот, мучи се, иде код психијатара, који му дају таблете и саветују да се забави. Он прима таблете, а потом иде тамо-овамо да гледа знаменитости и заборави бол”. А ево како је о томе писао свети Инокентије Херсонски: “Да ли грешници који не раде на спасењу своје душе страдају од унинија? Да, и њихов живот се најчешће састоји од забава и утеха. Чак се потпуно сигурно може рећи да је унутрашње незадовољство и скривена туга непрекидни удео грешника, јер савест колико год је гушили као црв изједа срце. Невољан, дубоки предосећај будућег суда и удела такође узнемирава грешну душу и огорчава њене безумне утехе осећајности. Најокорелији грешник временом почиње да осећа да је унутар њега празнина, мрак и смрт. Одатле та незадржива наклоност неверујућих према непрестаним забавама, да би се заборавило и било изван себе. Шта рећи неверујућима о њиховом унинију? Оно је добро за њих јер им служи као позив и подстрек на покајање. И нека не мисле да би се за њих нашло неко средство за ослобођење од тог духа унинија, све дотле док се не обрате на пут истине, и не исправе себе и своје нарави. Сујетна задовољства и овоземаљске радости никада не испуњавају празнину у срцу: наша душа је пространија од целог света. Током времена телесне радости губе снагу да задовоље човека и постају извор душевне тежине и досаде”. Неко може да каже: зар је свако стање туге униније? Не, није свако. Туга и тескоба нису болести ако се нису укорениле у човеку. Оне су неизбежне на многотрудном овоземаљском путу, како је упозоравао Господ: “У свету ћете имати невоље; али не брините: Ја победих свет”. (Јн. 16, 33) Преподобни Јован Kасијан учи да “само у једном случају тугу треба сматрати корисном за нас, а то је онда када она настаје од покајања за грехе, или од жеље за усавршавањем, или од созерцања будућег блаженства. О њој свети апостол каже: “Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, а жалост овога свијета смрт доноси”. (2 Kор. 7, 10) Али та туга која производи покајање за спасење бива послушна, смирена, кротка, пријатна,трпељива, јер настаје од љубави према Богу и на неки начин је весела, бодри надом свог савршенства. А туга која долази од демона бива веома сурова, нетрпељива, сједињена са бесплодном жалошћу и мучним очајањем. Слабећи онога ко јој се предаје, она одвлачи од ревности и спасоносне туге, као неразумна. Дакле, сем горе наведене туге која настаје од спасоносног покајања, или од ревности према савршенству, или од жеље за будућим благом, свака друга туга као овоземаљска и она која доноси смрт, треба да буде одбачена и изгоњена из наших срца”. Прва последица унинија Kако тачно примећује свети Тихон Задонски, с практичне тачке гледишта та „овоземаљска туга је бескорисна, јер не може да поврати или да човеку ништа од тога, због чега тугује“. Али с духовне стране она носи и велику штету. “Избегавај униније јер оно истребљује све плодове подвижништва”, – тако је о томе рекао преподобни Исаија Отшелник. Преподобни Исаија је писао за монахе, то јест за оне који већ знају основне принципе духовног живота да трпељиво подношење невоља и самоограничавање Бога ради доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине. На који начин униније може да лиши човека тог плода? Може се узети поређење из света спорта. Сваки спортиста принуђен је да трпи тешке напоре у време тренинга. А у борилачким врстама спорта треба још примати и праве ударце. А ван тренинга спортиста се озбиљно ограничава у храни. Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде тамо где жели, и мора да се бави тиме што доводи до исцрпљености и наноси реалан бол. Међутим при свему томе спортиста не губи циљ ради кога све то подноси, и та његова упорност бива награђена: тело постаје јаче и издржљивије, трпљење га кали и чини снажнијим, искуснијим, и као резултат тога он постиже постављени циљ. То што се дешава са телом дешава се и са душом када она трпи страдања или ограничења Бога ради. Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да може да постигне неке резултате, упада у униније, тренинзи за њега постају бесмислени, и чак и ако се примора да их настави он не може да постане шампион и губи плод свих својих трудова које је хтео не хтео претрпео. Може се претпоставити да се слично дешава и са душом човека који је упао у униније, и то је тачно пошто је униније последица губитка вере, маловерја. Али то је само једна страна ствари. Друга се састоји у томе да је униније често праћено роптањем. Ропот се испољава у томе да човек пребацује сву одговорност за своја страдања на друге, а на крају и на Бога, сматрајући да сам невино страда и све време се жали и укорава оне који су по његовом мишљењу криви за његова страдања – а “криваца” је све више по мери тога како човек све дубље упада у грех роптања и озлојеђености. То је најтежи грех и највећа глупост. Суштина роптања се може представити на једноставном примеру. Човек на пример прилази утичници и чита натпис на њој: “Прсте не стављати – удариће вас струја”, и потом ставља прст у њу – удар! – бива одбачен ка супротном зиду и почиње да вапи: “Ах, како је Бог лош! Због чега је дозволио да ме удари струја?! Због чега?! Ах, Бог је крив за све!” Човек, наравно, може почети да окривљује електричара, утичницу, онога који је открио електрику, итд. али ће обавезно завршити са окривљавањем Бога. У томе је суштина роптања. То је грех против Бога. И онај човек који ропће на околности подразумевајући под тим да је крив Онај Kоји је послао те околности јер би могао да их учини другачијим. И зато међу онима који ропћу има тако много “увређених од Бога”, и обратно – “увређени од Бога” непрекидно ропћу. Али поставља се питање зар је Бог приморао човека да стави прсте у утичницу? У роптању се пројављује духовна и психолошка незрелост: човек одбија да прихвати одговорност за своје поступке, одбија да увиди шта се с њим дешава – као логична последица његових дејстава, његовог избора. И уместо тога да призна оно што је очигледно он почиње да тражи кривца а крајњи је наравно Сами Дуготрпељиви. И од тог греха је и почело животарење човечанства. Kако је то било? Господ је рекао: од сваког дрвета можеш да једеш само од овог немој. Само једна заповест и како једноставна. Али човек је пошао и појео. Бог га је питао: “Адаме зашто си јео?”. Свети Оци кажу да је у том тренутку наш прародитељ рекао: “Сагрешио сам Господе, опрости, крив сам, више се неће поновити” не би било изгнанства из раја и читава људска историја би била другачија. Али уместо тога Адам одговара: “А што ја? Ја нисам ништа, то је све жена коју си ми дао…”. То је то! Ето ко је први почео да пребацује одговорност за своје споствене поступке на Бога! Адам и Ева су били изгнани из раја не због греха већ због тога што нису желели да се кају а то се испољило у роптању – на ближњега и на Бога. У томе је велика опасност за душу. Kако каже свети Теофан Затворник: “Пољуљано здравље може да пољуља и спасење, када се из болесникових уста чује роптање”. Тако и сиромаси, ако негодују и ропћу због немаштине, не добијају опроштај. Јер роптање не избавља од невоља, већ их само отежава, а смирена покорност Божијем Промислу и благодушност одстрањују ту тежину у невољама. И зато ако човек који има невоља не ропће него слави Бога ђаво то не може да поднесе и одлази код другог – код онога који ропће да би му причинио још веће непријатности. Јер што човек више ропће то више себи штети. О томе, како се испољавају те штетности сведочи преподобни Јован Лествичник, саставивши духовни портрет човека који ропће: “Такав човек кад му се нешто нареди, противуречи и у њему нема ни доброг расположења јер је лењ, а лењост је неодвојива од роптања. Превртљив је и нико га не може превазићи у многоглагољивости; увек клевета некога другоме. Човек који ропће је мрзовољан за добра дела, неспособан да прими посетиоце, а у љубави је лицемеран”. Неће бити наодмет да се овде наведе један пример. Овај догађај се десио почетком 40-их година у једној јужној руској губернији. Једна удовица, жена из вишег слоја, је са двема младим ћеркама трпела велику невољу и тугу и почела је да ропће најпре на људе а потом и на Бога. У таквом стању се разболела и умрла. После мајчине смрти стање две сиротице је постало још теже. Старија се такође није уздржала од роптања и такође се разболела и умрла. Млађа је много туговала како због смрти мајке и сестре, тако и због свог крајње беспомоћног положаја. На крају се и она разболела. И та девојка је у духовном виђењу видела рајска насеља пуна неизрециве лепоте и радости. Потом су јој била показана страшна места мучења, и ту је угледала своју сестру и мајку, а потом чула глас: “Слао сам им невоље у њиховом овоземаљском животу ради њиховог спасења; да су их подносиле са трпљењем, смирењем и благодарењем удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима. Али оне су својим роптањем све поквариле и зато се сада муче. Ако хоћеш да будеш с њима иди и ти и ропћи”. После тога се девојка освестила и испричала своје виђење присутнима. Ово је исто као и у примеру са спортистом: онај који види постављени циљ, верује да је он достижан, и нада се да ће лично моћи да га достигне, – тај може да подноси тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све те невоље, које неверујући или маловерни узима као разлог за униније, има узвишенији и светији циљ од било ког спортисте. Познато је колико су Свети велики. Њихове подвиге признају и уважавају чак и неверујући. Постоје разни чинови светости а најузвишенији међу њима је – мучеништво, то јест они који су примили смрт исповедајући Христа. Следећи после њих су – исповедници. То су они који су пострадали за Христа, поднели мучење, али су сачували верност према Богу. Многи исповедници су били бачени у тамнице, као свети Теофан Исповедник; другима су одрезали руку и језик, као светом Максиму Исповеднику; или су вадили очи, као светом Пафнутију Исповеднику; треће су подвргавали мучењима као светог Теодора Начертаног…И сви су они издржали Христа ради. Велико дело! Многи кажу да они као обични људи немају снаге за тако нешто. Али у Православљу постоји један важан принцип, који омогућава сваком човеку да постане свет и убројен у исповеднике: ако неко славослови и благодари Богу у несрећама, тај носи подвиг исповедништва. Ето како о томе каже старац Пајсије Светогорац: “Хајде да замислимо да сам се родио без руку и ногу, потпуно парализован и не могу да се крећем. Ако то примим са радошћу и славословљем, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Тако мало треба да урадим да ме Бог уврсти у исповеднике! Ако се сам закуцам својим аутомобилом о стрму стену и примим с радошћу то што се десило, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Па шта још желим? Чак и ако резултат своје сопствене непажње примим с радошћу Бог ће и то признати”. Али човек који је упао у униније лишава себе велике могућности и циља; оно му затвара духовне очи и баца у роптање које ничим не може да му помогне а наноси му много штете. Друга последица унинија Ето која је прва последица унинија – роптање. И ако нешто може да буде горе и опасније, то је ова друга послдица за коју је преподобни Серафим Саровски говорио: “Нема ништа горе од греха и нема ништа ужасније и пагубније од духа унинија”. “Униније и непрестана неспокојства могу да скруше душевну снагу и доведу душу до крање изнемоглости”, – сведочи свети Јован Златоуст. Та крајња изнемоглост душе се назива очајање, и то је друга последица унинија, уколико се човек на време не ослободи од тог греха. Ево како свети Оци говоре о том стадијуму унинија: “Очајање представља најтежи грех од свих грехова на свету јер тај грех одбацује свемогућност Господа нашега Исуса Христа, одбацује спасење које нам је Он даровао показујући да су у тој души пре свега господарили самопоуздање и гордост, док су јој смирење и вера били страни.” (свети Игњатије Брјанчанинов) “Сатана се злобно труди да растужи многе да би их очајањем повукао у геену.”(преподобни Јефрем Сирин) “Дух очајања доноси најтеже муке. Очајање је највећа радост за ђавола.” (преподобни Марко Подвижник) “Нема тако погубног греха као што је очајање.” (свети Јован Златоусти) “Згрешити је људски а очајавати је сатански и погубно; и сам ђаво је очајањем низвргнут у погибао јер није хтео да се покаје.” (преподобни Нил Синајски) “Ђаво нам и убацује помисли очајања ради тога да би искоренио наду на Бога, то безбедно сидро, тај ослонац нашег живота, тог руководиоца на путу ка Небу, то спасење душа које гину… Лукави подузима све да би нам убацио помисли очајања. Њему после нису потребни напори да нас порази када сами пали не желе да му се успротиве… И душа која једном очајава у свом спасењу, већ потом не осећа како иде у пропаст.” (свети Јован Златоусти) Очајање води директно у погибију. Оно претходи самоубиству, најстрашнијем греху, који човека води директно у ад – место далеко од Бога, где нема Божије светлости и радости, већ само мрак и вечно очајање. Самоубиство је једини грех који не може да буде опроштен, пошто самоубица не може да се покаје. “У време вољног страдања Господњег двојица су отпали од Господа – Јуда и Петар: један Га је продао, а други Га се три пута одрекао. Обојица су починила једнако тежак грех али се Петар спасао а Јуда погинуо. Зашто се обојица нису спасли или погинули? Неко ће рећи да се Петар спасао јер се покајао. Али свето Јеванђеље каже да се и Јуда покајао: “…раскаја се и поврати тридесет сребреника главарима свештеничкијем и старјешинама говорећи: ја сагреших, што издадох крв невину” (Мт. 27, 3-4); међутим његово покајање није примљено а Петрово јесте. Зашто је то тако? Зато што се Петар кајао с надом на милост Божију а Јуда се покајао са очајањем. Ужасна је та пропаст! Њу је без сумње потребно испунити надом на милост Божију.” (Свети Димитрије Ростовски) “Јуда-издајник, постаде очајан и отиде те се обеси” (Мт. 27, 5). Он је спознао снагу греха али није спознао величину Божијег милосрђа. Тако многи и данас раде и следе Јуду: свесни су многих својих грехова али нису свесни многих милости Божијих и тако очајавају за своје спасење. Хришћанине! Тешки и последњи ђавољи ударац је – очајање. Он пре греха представља Бога милостивим а после – правосудним. Таква је његова лукавост.” (свети Тихон Задонски) Тако кушајући човека на грех сатана му убацује помисли: “Бог је добар, опростиће”, а после греха се труди да му убаци сасвим друге мисли: “Бог је праведан и укориће те за то што си урадио”. Ђаво све ово ради човеку јер он никада не може да се избави из јаме греха, јер га Бог неће помиловати, јер не може да добије опроштај и да се поправи. Очајање је – смрт наде. Уколико онo наступи онда само чудо може да сачува човека од самоубиства. Други део >>> Превод са руског: д?
  9. Kако се униније испољава и које су његове последице Униније се испољава чак и у човековој мимици и понашању: изразом лица које се тако и зове – унило, опуштеним раменима, покуњеном главом, одсуством интересовања за околину и своје стање. Може се приметити и непрекидно снижени артеријски притисак. Такође је карактеристична душевна инертност. Добро расположење људи који их окружују изазива код оних у унинију недоумицу, раздражљивост и јавни или скривени протест. Свети Јован Злаотоусти је говорио да“душа која је обузета тугом не може ништа здраво ни да говори, ни да слуша”, а преподобни Нил Синајски је сведочио: “Kао што болесник не може да носи тешко бреме, тако и онај у стању унинија није у стању да брижљиво испуњава Божија дела, јер су код првог телесне снаге у растројству а други нема душевне снаге”. Према речима преподобног Јована Kасијана такво стање човека “му не дозвољава да се моли са уобичајеном ревношћу срца, ни да се бави читањем светих дела, нити да буде миран и кротак према братији; нетрпељив је и неспособан за све радне обавезе или богослужења, све је код њега угушено мучним очајањем. Kао мољац одећи и црв дрвету, тако и туга штети човечијем срцу”. Даље свети отац набраја пројаве тог греховног болесног стања. “Од унинија се рађа незадовољство, малодушност, раздражљивост, празнина, сањивост, неспокојство, непостојаност ума и тела, разговорљивост … Човека кога оно почне да савлађује приморава га да буде лењив, без икаквог духовног напредовања; потом га чини непостојаним, празним и лењим за свако дело”. Такве су пројаве унинија. А очајање има још и теже пројаве. Човек који је у очајању, то јест који је изгубио сваку наду често се одаје наркоманији, пијанству, блуду и многим другим гресима, сматрајући се ионако за палог. Kрајња пројава очајања је како је већ речено – самоубиство. Сваке године на земаљској кугли милион људи оконча живот самоубиством. Страшно је и замислити тај број који превазилази број становника многих земаља. У Русији је највећи број самоубистава био 1995. године. У поређењу са тим показатељем, број је 2008. године смањен за половину али Русија и даље остаје међу земљама са највећим бројем самоубистава. Заиста, у сиромашним земљама има више самоубистава него у богатим и економски стабилним. То није чудно јер код првих постоји више повода за самоубиство. Али од те беде нису ослобођене ни најбогатије земље ни најбогатији људи јер при спољњем благостању душа неверујућег човека често чак јасније осећа тескобну празнину и непрекидно незадовољство, како је био случај са тим успешним бизнисменом кога смо споменули на почетку чланка. Али њега од тог ужасног удела, који сваке године однесе милион људи, може да спасе та посебна околност коју има и које су лишени многи од тих несрећника који себе очајањем доводе до самоубиства. Од чега униније и његове последице настају Униније настаје од неповерења према Богу, тако да се још може рећи да је то плод маловерја. Али шта је то неповерење према Богу и маловерје? Оно не настаје само од себе, ниоткуда. Оно се јавља као последица тога што човек превише верује себи, и има превише високо мишљење о себи. И што више човек верује себи то мање има поверења у Бога. А уздање у себе више него у Бога је – најјаснији знак гордости. Први корен унинија – гордост И зато је према речима преподобног Антонија Оптинског “очајање је последица гордости”. Ако од себе очекујеш све најгоре онда никада нећеш очајавати и само ћеш се смиривати и мирно кајати”. “Очајање је разобличитељ неверја које је присутно у срцу: човек који се узда и верује у себе неће покајањем устати из греха” (свети Теофан Затворник). Чим се у животу гордељивца деси нешто што разобличава његову немоћ и неоснованост поверења самом себи он одмах почиње да очајава и упада у униније. А то може да се деси из најразличитијих узрока: од самољубља или зато што нешто не бива по нашем, као и од сујете, када човек види да се њему равни користе великим предностима у односу на њега; или од притешњених животних околности, како о томе сведочи преподобни Амвросије Оптински. Човек који је смирен и верује у Бога зна да се тим непријатним околностима испитује и укрепљује његова вера, као што се учвршћују мишићи спротисте на тренинзима; он зна да је Бог поред њега и да Он неће ставити на његова плећа искушење које не може да поднесе. Такав човек који се узда у Бога никада не упада у униније чак и у веома тешким животним околностима. Горедљивац који се узда у себе чим се нађе у тешким околностима, које сам нема снаге да промени, одмах упада у униније мислећи да ако он не може да исправи то што се десило то онда значи да нико други не може; још притом тугује и гневи се због тога што су му те околности показале његову сопствену слабост, што гордељив човек не може мирно да поднесе. Управо због тога што су униније и очајање последица и у одређеном смислу демонстрација неверја у Бога један од светитеља је рекао: “У тренутку очајања знајте да вас Господ не оставља већ ви Њега!”. Дакле гордост и маловерје су неки од главних узрока унинија и очајања али далеко од тога да су и једини. Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања које настају из различитих узрока: “Постоји очајање које се јавља као последица многих грехова, обремењене савести и неиздржљиве туге, када се душа због мноштва рана, погружава и због њиховог великог броја утапа у дубину безнађа. Али постоји очајање и друге врсте, које се јавља због гордости и преузношења, када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад… Прво исцељују уздржање и нада; а од другог – смирење и неосуђивање никога”. Други корен унинија – незадовољеност страсти Дакле, што се тиче друге врсте очајања, које настаје од гордости, показали смо у тексту више какав је његов механизам. А шта се подразумева под првом врстом које настаје “од великог броја грехова”? Та врста унинија како тврде свети Оци настаје онда када нека страст није задовољена. Kако пише преподобни Јован Kасијан, униније се “рађа од незадовољене жеље неке користи, када неко види да је изгубио наду замишљену у сопственом уму да добије неке ствари”. На пример, човек који страда од преједања, и болује од чира или дијабетеса, биће у унинију зато што не може да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; себичан човек – због тога што не може да избегне трошење новца и тако даље. Униније прати практично све незадовољене греховне жеље, уколико их се човек не одрекне из овог или оног разлога. И зато преподобни Нил Синајски каже: “Kо је свезан тугом, тај је побеђен страстима јер је туга последица неуспеха неке телесне жеље а жеља се повезује са сваком страшћу. Онај ко је победио страсти тај не упада у тугу. Kако се болесник распознаје по боји лица тако онога ко је везан страстима разобличава туга. Kо воли овај свет тај ће много туговати. А ко не брине о томе шта је у свету тај ће се увек веселити.” По мери повећања унинија у човеку конкретне жеље губе своје значење и остаје душевно стање које је отисак управо тих жеља, које нису могле да буду испуњене. Тада се како сведочи преподобни Јован Kасијан “подвргавамо таквој туги да не можемо са уобичајеном пријатношћу да поздравимо пријатне особе и наше рођаке, и шта год да нам они кажу у неком пристојном разговору све ће нам се чинити прекомерним и нећемо им дати пријатан одговор када су сви делови нашег срца испуњени горчином”. И зато је униније као блато: што се човек више погружава у њега, то му је теже да се извуче из њега. Остали корени унинија У тексту горе су описани узроци који подстичу униније код неверујућих и маловерних људи. Међутим униније напада и верујуће људе, иако мање успешно. Али то је већ из других разлога. О тим узроцима детаљно пише свети Инокентије Херсонски: “Има много извора унинија – и спољашњих и унутрашњих. Kао прво, код душа које су чисте и близу савршенства униније може да настане као последица тога што их је Божија благодат привремено напустила. Стање благодати је најблаженије. Али да онај који се налази у таквом стању не би сматрао да је оно последица његових сопствених савршенстава благодат се понекад удаљује остављајући свог љубимца самом себи. Тада се светој души чини да је усред дана наступила поноћ: у души се јавља тама, хладноћа, мртвило и заједно с тим униније. Kао друго, униније како сведоче људи који имају искуства у духовном животу, дешава се од деловања духа таме. Немајући могућност да прелести душу на путу ка небу овоземаљским добрима и задовољствима, непријатељ спасења се обраћа супротном средству и наводи на душу униније. У таквом стању душа бива као путник, одједном прекривен маглом и облаком: не види ни оно што је испред ни оно што је иза; не зна шта да ради; губи бодрост и упада у недоумицу. Трећи извор унинија је наша пала, нечиста природа умртвљена грехом. Докле делујемо по самољубљу, испуњени духом света и страстима, дотле је наша природа весела и жива. Али промените животни правац; сиђите са широког пута овога света на узани пут хришћанског одрицања, почните са покајањем и сопстевним исправљањем – тог трена ће се у вама отворити празнина, духовна немоћ, осетиће се умртвљеност срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближњему, дотле је дух унинија, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти унинија се најчешће подвргавају грешници после сопственог обраћења. Четврти уобичајени извор духовног унинија је недостатак, а тим пре престанак одређене делатности. Преставши да употребљава своје снаге и способности душа губи живост и бодрост, постаје јалова; претходна дела јој сада причињавају незадовољство и досаду. Униније може да настане и због различитих тужних случајева у животу: смрти сродника и вољених особа, губитка части, достојанства и других несрећних околности. Све је то по закону наше природе повезано са непријатношћу и тугом; али по закону те исте природе та туга треба да се смањује временом и нестане потпуно када јој се човек не предаје. У противном случају се формира дух унинија. Униније може да се јави и од неких мисли, посебно мрачних и тешких, и када се душа превише преда сличној мисли и не гледа на ствари у светлости вере и Јеванђеља. Тако на пример човек може лако да упадне у униније од честог размишљања о неправди која влада у свету, о томе како праведни овде страдају а непоштени се довијају и добро им је. Kоначно, извор душевног унинија могу да буду разна болесна телесна стања, а посебно неких његових делова. Трећи део >>> Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина
  10. Kако се борити са унинијем и његовим последицама Велики руски светитељ преподобни Серафим Саровски је говорио: “Треба се удаљавати од унинија и трудити се имати радостан дух, а не тужан. Према Сираху “туга је многе убила, а од ње нема користи” (Сир. 31, 25)”. Али како се удаљити од унинија? Сетимо се на почетку чланка поменутог несрећног младог бизнисмена, који током многих година не може ништа да уради са унинијем које га не напушта. Он се на свом искуству уверио у истинитост речи светог Игњатија (Брјанчанинова): “Овоземаљске забаве само заглушују тугу; оне је не искорењују: мало је ућуте и туга одахнувши и као да је укрепљена тим одмором почиње да делује још јаче”. Сада је дошло време да кажемо нешто детаљније о тој посебној животној оклоности тог бизнисмена, коју смо раније прећутали. Његова жена је дубоко верујућа и ослобођена је те мрачне туге којом је обавијен живот њеног мужа. Он зна да је она верница, да одлази у цркву и чита православне књиге, као и то да она нема “депресије”. Али свих тих година колико су њих двоје заједно њему ни једном није дошло у главу да повеже те чињенице и покуша и сам да иде у цркву, да прочита Јеванђеље …Он као и раније редовно иде код психолога, добија краткотрајно олакшање али не и исцељење. Kолико људи постају изнемогли од те душевне болести не желећи да поверују да је исцељење – сасвим поред њих. И тај бизнисмен је нажалост један од њих. Желели бисмо да напишемо да се једног предивног дана он заинтересовао за веру која његовој жени даје снагу да се не преда унинију и сачува животну радост. Али авај, то се још није десило. И дотле ће он остати убројан у оне несрећнике за које је свети Димитрије Ростовски рекао: “Нема код праведника туге која се не би претворила у радост, као ни код грешника радости која се не би претворила у тугу”. Али ако би се одједном тај бизнисмен обратио ризници православне вере шта би он сазнао о свом стању и какве би методе исцељења добио? Сазнао би између осталог да у свету постоји духовна реалност и да делују духовна бића: добра – Ангели и лоша – зли духови. Последњи по својој злоби теже да причине што је могуће већу штету човековој души и да га одврате од Бога и од пута ка спасењу. То су непријатељи који се труде да убију човека како духовно тако и телесно. Они користе разне методе за остварење тог свог циља а међу њима је најраспрострањенија – убацивање људима одређених мисли и осећања, па тако и помисли унинија и очајања. Њихова лукавост се састоји у томе што се зли духови труде да убеде човека да су то његове сосптвене мисли. Неверујући или маловерни човек је потпуно неприпремљен за такву саблазан и не зна како да се односи према таквим мислима већ их заиста прихвата као соспствене и следећи их све је ближе погибији – исто као и путник у пустињи који прихвата фатаморгану као истинито виђење, почиње да је прати и све даље одлази у дубину безживотне пустиње. Верујући и духовно искусан човек зна за постојање непријатеља и за његову лукавост, уме да распознаје његове помисли и да их одсеца, па самим тим и да се успешно супротстави злим духовима и победи их. Човек у унинију није онај који повремено има помисли унинија, већ онај који је њима побеђен и не бори се. И супротно томе, није ослобођен од унинија онај ко никада није имао такве помисли – таквих људи нема на земљи, већ онај који се с њима бори и побеђује их. Свети Јован Златоусти је говорио: “Страшно униније је штетније од сваког другог демонског дејства, јер демони ако неким владају онда је то преко унинија”. Али ако је човека дубоко поразио дух унинија, ако су демони добили такву власт над њим, значи да је сам човек урадио нешто што им је дало такву власт над њим. Горе у тексту је већ речено да је један од узрока унинија код неверујућих одсуство вере у Бога и сагласно томе одустсво живе везе с Њим, Извором сваке радости и добра. Али и одсуство вере је нешто што је ретко кад природно за човека. Веру у човеку убија нераскајани грех. Ако човек греши и не жели да се каје онда он раније или касније неузбежно губи веру. И супротно томе, вера васкрсава у искреном покајању и исповедању грехова. Неверујући сами себе лишавају два најефикаснија начина борбе са депресијом – покајања и молитве. “Молитва и непрекидно размишљање о Богу искорењују униније”, пише преподобни Јефрем Сирин. Треба да наведемо списак основних средстава борбе са унинијем, којима располаже хришћанин. О њима говори свети Инокентије Херсонски: “Без обзира због чега настаје униније, молитва је увек прво и последње средство против њега. У молитви човек стаје директно пред лице Божије: јер ако стане на сунце и не може а да се не озари светлошћу и да не осети топлину, тим су пре духовна светлост и топлота директне последице молитве. Поред тога, молитвом се привлачи благодат и помоћ свише, од Духа Светог, а где је Дух Утешитељ тамо нема места унинију, тамо је и сама туга сладост. Читање и слушање речи Божије, посебно Новог завета је такође снажно средство против унинија. Спаситељ није узалуд призивао к Себи све уморне и натоварене обећавајући им мир и радост. Ту радост Он није понео са Собом на небо већ ју је у потпуности оставио у Јеванђељу за све тужне и оне у унинију. Јеванђеље је за све тужне и оне у унинију. Kо се испуњава јеванђелским духом тај престаје да тугује: јер дух Јеванђеља је дух мира, успокојења и радости.Богослужења, а посебно свете тајне Цркве су такође велики лек против духа унинија јер у Цркви, као у дому Божијем, за њега нема места; тајне су све усмерене против духа таме и слабости наше природе, посебно тајна исповести и Причешћа. Скидајући са себе тежину грехова путем исповести душа осећа лакоћу и бодрост, а примајући у Евхаристији Тело и Kрв Господњу осећа оживљење и радост. Разговори са људима који су богати хришћанским духом је такође средство против унинија. У разговору ми мање или више излазимо из мрачне унутрашње дубине у коју се душа погружава због унинија; поред тога, разменом мисли и осећања у разговору са таквим људима, осећамо од њих неку снагу и животност која је тако потребна у стању унинија. Размишљање о утешним стварима – јер мисао у стању унинија или уопште не делује или кружи око тужних ствари. Да би се избавили од унинија треба себе приморати да се мисли о супротном. Бављење неким физичким радом такође одстрањује униније. Нека човек у унинију почне да ради, чак и не желећи; нека настави да ради чак и безуспешно; од кретања оживљава најпре тело а потом и дух и човек почиње да осећа бодрост; мисли се у току рада неприметно одвоје од ствари које наводе чоевка на тугу, а то већ много значи у стању унинија”. Молитва Због чега је молитва најделотворније средство против унинија? Из много разлога. Kао прво, када се у време унинија молимо самим тим се боримо против злог духа који покушава да нас убаци у то униније. Он то чини ради тога да бисмо очајавали и одступили од Бога, то је његова замисао; када се с молитвом обраћамо к Богу кидамо све непријатељске лукавости показујући да нисмо упали у његову замку већ, напротив, користимо његове замке да бисмо појачали везу са Богом коју је зли дух покушао да прекине. Kао друго, пошто је униније у већини случајева последица наше гордости онда молитва помаже да се исцелимо и од те страсти, то јест она извлачи из земље сам корен унинија. Јер свака смирена молитва Богу за помоћ –чак и најкраћа као “Господи помилуј!” значи да признајемо своју слабост и ограниченост и почињемо да верујемо Богу више него себи. И зато свака таква молитва чак изговорена на силу представља ударац за гордост, сличан удару огромног клатна које руши зидове старих кућа. И коначно, треће и најважније: молитва помаже зато што представља обраћање к Богу Kоји Једини заиста може да помогне у свакој чак и најбезизлазнијој ситуацији; Он Једини има снагу да пружи истинску утеху и радост и слободу од унинија”. „Господ нам помаже у тугама и искушењима. Он нас ослобађа од њих и даје нам снагу да их лако прескачемо а да их чак ни не приметимо. Ако будемо са Христом и у Христу онда нас никаква невоља не може смутити а радост ће испунити наше срце тако да ћемо се радовати и у невољама и у време искушења.” (преподобни Никон Оптински) Kоје молитве треба читати против унинија? Неки саветују да се треба молити ангелу чувару који је увек невидљиво поред нас, спреман да нас подржи. Други саветују да треба читати акатист Исусу Сладчајшему. Такође се саветује да се много пута узастпоно изговори молитва “Богородице Дјево радујсја”, надајући се да ће Господ ради молитава Мајке Божије дати мир нашој души. Али посебну пажњу заслужује савет светог Игњатија (Брјанчанинова), који је препоручио да се за време унинија понављају ове речи и молитве: “Слава Богу за све”. “Господе! Предајем се Твојој Светој вољи! Нека буде Воља Твоја”. “Господе! Благодарим Ти за све што Ти је угодно да ми пошаљеш”. “Одиста примам по делима мојим; помени ме Господе у Царству Твоме”. Свети Оци су приметили да је човеку посебно тешко да се моли у стању унинија. И зато не могу сви одмах да испуњавају велика молитвена правила већ свако може да изговара те кратке молитве на које је указао свети Игњатије. Што се тиче невољности за молитву у унинију и очајању треба схватити да тај осећај не долази од нас већ га је зли дух убацио у нас посебно с тим циљем, да би нас лишио тог оружја којим можемо да га победимо. Свети Тихон Задонски овако говори о тој невољности за молитву у стању унинија:“Саветујем ти следеће; убеђуј себе и принуђуј на молитву и на свако добро дело, чак и ако то не желиш. Kао што људи бичују лењог коња да би ишао и трчао тако и ми треба да се принуђујемо на свако добро дело а посебно на молитву. Видевши такав наш труд и старање, Господ ће нам дати радост и усрдност”. Од четири фразе које је предложио свети Игњатије, две су захвалне. О томе, због чега је њих дао, он сам објашњава:“Посебно се благодарењем Богу одгоне тужне помисли; при наиласку таквих помисли благодарење се изговара једноставним речима, са пажњом и често – док се у срцу не осети мир. У тужним помислима нема никаквог смисла: оне не избављају од невоља, не доносе никакву помоћ, само растројавају душу и тело. Значи оне су од злих духова и треба их одгонити од себе… Благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху, а напослетку и небеску радост – залог, предукус вечне радости”. У време очајања зли духови човеку убацују мисао да њему нема спасења и да његови греси не могу бити опроштени. То је највећа демонска лаж! “Нека нико не говори: “Много сам се огрешио, нема ми опроштаја”. Kо тако говори, заборавља на Онога Kоји је доашо на земљу ради страдалника и рекао: “…бива радост пред Анђелима Божијим за једног грешника који се каје” (Лк. 15, 10) и још: “Ја сам дошао да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање” (Лк. 5, 32)“, учи преподобни Јефрем Сирин. Док је човек жив за њега заиста постоји могућност да се покаје и добије опроштај грехова колико год они тешки били и да добивши опроштај измени свој живот, испуни га радошћу и светлошћу. Зли духови покушавају да лише човека те могућности убацујући му помисли очајања и самоубиства – јер је покајање немогуће после смрти. Тако да “нико од људи који су чак дошли до крајњег степена зла не треба да очајава, чак и ако су задобили навику и ушли у природу самог зла”. (Свети Јован Златоусти) Свети Тихон Задонски објашњава да искушење унинијем и очајањем чини хришћанина пажљивијим и искуснијим у духовном животу. И “што дуже траје” такво искушење, “то ће оно донети души већу корист”. Православни хришћанин зна да колико је туга тежа од свих других искушења толико ће већу награду добити они који су је поднели с трпљењем. У борби са унинијем се дарује највећи венац. И зато “нећемо бити у унинију када нам се шаљу горчине и невоље већ ћемо се напротив радовати јер идемо путем светих”, саветује преподобни Јефрем Сирин. Бог се увек налази поред сваког од нас и не дозвољава злим духовима да поразе човека унинијем онолико колико би они хтели. Он нам је даровао слободу и Он се такође брине о томе да нам тај дар нико не одузме. Тако да човек у сваком тренутку може да се обрати Богу за помоћ и принесе покајање. Уколико човек то не ради – то је његов избор, зли духови сами нису у стању да га на то принуде. У закључку желимо да приложимо молитву коју је саставио свети Димитрије Ростовски за људе који страдају од унинија: Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Оче доброте и сваке утехе, Kоји нас тешиш у свакој нашој невољи! Утеши свакога ко је у невољи, ко тугује, очајава опетерћен духом унинија. Јер сваки човек је створен рукама Твојим, умудрен премудрошћу, узвеличан десницом Твојом, прослављен добротом Твојом… Али посећени смо сада Твојом Очинском казном, краткотрајним невољама! Ти састрадално кажњаваш онога кога љубиш и милујеш и гледаш на њихове сузе! Дакле, казнивши помилуј и утоли тугу нашу; пошаљи нам милост Твоју, дивни у светима Владико, Непостижни у судбама Господе и благословени у делима Твојим у векове векова. Амин. Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина
  11. Нисам уопште очекивао да прихвате моју понуду и једним делом себе сам се и надао да неће. Али осећао сам се обавезним да бар покушам. Kолико год да би ми било мучно да радим са њима, нисам могао тек тако да их упутим на неког другог. Сада, седам година после Бобијевог случаја, бар сам знао са чиме имам посла. “Ох, ја сам сигурна да сте у праву докторе”, рекла је госпођа Р. пријатељски као да ћаскамо уз поподневни чај. “Било би заиста пријатно причати о самом себи и имати некога на кога човек може да се ослони. Али то захтева пуно времена а и веома је скупо, зар не? Ја бих, заиста, желела да смо боље плаћени и да имамо могућности себи то да приуштимо. Али ми имамо двоје деце коју треба ишколовати. На жалост, ми једноставно нисмо у могућности да годинама дајемо хиљаде долара на некакву уметност.” “Ја не знам да ли сте добро плаћени или не”, одговорио сам јој, “али знам да сте највероватније покривени неком врстом социјалног осигурања што значи да бисте платили само петину од укупне цене третмана. А ако мислите да је и то много, размислите о породичној терапији где би вас ваш терапеут примао заједно са Роџером.” Овде је господин Р. устао. “Ово је био заиста интересантан разговор, докторе. Да, збиља сте нас просветлили. Али доста смо вас задржали, а и ја морам да се вратим у канцеларију.” “А шта ћемо са Роџером?” — упитао сам. “Са Роџером?” — господин Р. ме је збуњено погледао. “Да. Он је провалио у туђу собу. Попустио је у школи. У депресији је. Заплашен је. У неприлици је. Шта ће бити са њим?” “Па, о Роџеру ћемо морати дубоко да размислимо”, одговорио је господин Р. “Да, заиста дубоко. А и ви сте нам дали доста материјала за размишљање, докторе. Збиља сте нам помогли.” “Ја се надам да јесам”, рекао сам устајући и сам. Разговор је очигледно био завршен, свиђало се .то мени или не. “И надам се да ћете о мом предлогу добро да размислите.” “Па, наравно, докторе”, рекла је госпођа Р. мазно, “о свему што сте рекли ћемо озбиљно размислити.” И као и прошлог пута, господин и госпођа Р. су покушали да ме спрече у намери да поново разговарам са Роџером. “Он није део намештаја”, инсистирао сам. “Он има право да зна шта се догађа.” И тако сам провео још неколико кратких момената са Роџером. Открио сам да у новчанику још увек држи моју подсетницу. Рекао сам му да ћу позвати сестру Мери и препоручити јој да га прими да настави школовање у школи св. Томе. Рекао сам му да сам поново препоручио да оде код др Левенсона. Такође сам му рекао да сам његовим родитељима препоручио да се и сами подвргну терапији. “Знаш, Роџере,” — рекао сам, “ја не мислим да је све ово само твој проблем. Мислим да твоји родитељи имају психолошки проблем који је велики бар колико и твој. Имам утисак да се баш много не труде да те разумеју. И не знам чак ни да ли ће се заиста потрудити да нађу помоћ која ти је потребна.” Роџер се, као што сам и очекивао, ни у шта није упуштао и тако смо се растали. Три недеље касније у пошти сам нашао чек уз писамце госпође Р., написано на елегантном папиру, са њеним личним заглављем: То се одиграло пре десет година. Немам појма шта је са Роџером. Требало би да му је сада двадесет пет година. Понекад се сетим да се помолим за њега. Оно што отежава писање о злу је његова суптилност. Почео сам са описивањем случаја Бобија и његових родитеља, јер је ту бар све било очигледно. Дати детету оружје којим је његов брат извршио самоубиство пример је тако нечувене и срамне окрутности да ће свако доћи до закључка да се заиста ради о злу. Али Роџерови родитељи нису починили ништа тако страшно; у њиховом случају се ради само о избору школе, путовањима и уопште, о уобичајеним одлукама које родитељи доносе рутински. То што се мој суд о тим питањима разликовао од њиховог није довољно да Роџерове родитеље означи као зле. У ствари, можда сам ја тај који је зао када своје пацијенте који се не слажу са мојим мишљењем и не прихватају моје савете сматрам злим? Да, можда, не злоупотребљавам концепт зла ако га олако примењујем на свакоме ко се супротстави мом суду? Овај проблем злоупотребе концепта зла је сасвим реалан и о њему ће се дуже говорити у закључном делу књиге. Ја сам свакако дужан да оправдам свој закључак да је Роџер жртва зла. То ми је нарочито важно због тога што је од два случаја, Бобијев и Роџеров, Роџеров типичнији. Kод Бобијевих родитеља смо видели зло у сасвим очигледној манифестацији; међутим такви случајеви су веома ретки. Оно се иначе најчешће појављује у много суптилнијем облику и чини сасвим обично, изгледа на први поглед нормално па чак и рационално. Kао што сам већ рекао, зли људи су мајстори у претварању; они се ретко показују у правој боји — било другима, било самима себи. Није змија без разлога чувена по својој суптилној лукавости. Због тога, осим у веома ретким случајевима, нисмо у стању да донесемо суд о злој особи посматрајући је само у једној ситуацији; уместо тога, наш суд се мора заснивати на читавом низу опсервација њиховог понашања као и њиховог стила и начина делања. Није ствар била само у томе Што су Роџерови родитељи одлучили да га пошаљу у школу коју им нисам саветовао; у периоду од годину дана они су донели три такве одлуке, једну за другом. Нису само у једној одређеној ситуацији поступили не обазирући се на то како се Роџер осећао; они су стално тако поступали, у свакој ситуацији. Били су невероватно доследни у својој безобзирности према њему као особи. Па ипак, да ли је то зло? Зашто уместо тога не бисмо могли да кажемо да су господин и госпођа Р. били изразито неосетљиви људи и оставимо ствар на томе? Због тога што они нису неосетљиви. Веома интелигентни, они су имали рафиниран осећај за друштвене нијансе. Ми овде не говоримо о сиромашним сељацима из Апалачије, већ о високо образованом, културном, префињеном пару из високих политичких кругова, који се пођеднако добро сналази на састанцима одбора и на партијама коктела. Они не би постали оно што јесу да су били без осећаја. Господину Р. није могло да се деси да донесе непромишљену законску одредбу, а госпођа Р. не би никада заборавила да пошаље цвеће тамо где треба. Али Роџера су заборављали и нису га узимали у обзир. Та њихова неосетљивост према њему била је, у ствари, селективна. Свесно или несвесно, они су је сами изабрали. Зашто? Због чега су то изабрали? Да ли је то било због тога што једноставно нису хтели да се гњаве са Роџером па су зато све своје реакције на њега свели на оно што би било најјефтиније или најлакше без обзира на његове стварне потребе? Или су, можда, на неки мрачан начин, у ствари, хтели да га униште? Не знам. И никада нећу знати, Чини ми се да код зла постоји нешто што је у суштини несхватљиво. Или ако не несхватљиво, онда бар, на себи својствен начии; загонетно. Зли људи увек своје мотиве прикривају лажима. Ако се читалац сада врати на онај део у књизи где описујем своје интеракције са господином и госпођом Р., наћи ће нешто између једног и два туцета лажи. Ту се поново срећемо са том невероватном доследношћу. Не ради се о једној или двема лажима. Роџерови родитељи су ме лагали константно, рутински. Били су то људи лажи. То нису биле огромне лажи. Због њих не би ишли на суд. Али је тим лажима све било прожето. Чак и њихово долажење код мене је била лаж. Због чега су тражили мој савет када, у ствари, нису искрено били забринути за Роџера, нити их је мој савет заиста занимао? Одговор је, то је био део њиховог претварања. Они су хтели да изгледа као да заиста покушавају да помогну Роџеру. Пошто су им у његовој школи то саветовали сваки пут када је било проблема, изгледало би немарно са њихове стране да ми се нису обратили. За случај да их неко пита: “Ви сте га, свакако, већ водили код психијатра, зар не?” — господин и госпођа Р. су хтели да звуче уверљиво кад кажу: “О, да, неколико пута, али изгледа да ништа не помаже.” Једно време сам се питао због чега су Роџера по други пут довели код мене када наш први сусрет за њих није био нарочито пријатан и када су знали да ће морати да објасне због чега ме нису послушали. Изгледало ми је то као чудан избор. Али, сам се сетио да сам им још тада јасно рекао да пацијенте примам само на кратке консултације. Значи, неће бити изложени неком великом притиску да послушају оно што им будем саветовао. Врата за бекство су им била широм отворена. Мој радни распоред је савршено одговарао за њихово претварање. Сасвим природно, будући да је смишљено да прикрије оно што му је супротно, оно што зли људи најчешће глуме је љубав. Порука коју су господин и госпођа Р. одашиљали требало је да гласи: “Због тога што јесмо добри родитељи који воле своје дете, ми смо дубоко забринути за Роџера.” Kао што сам нагласио у претходном поглављу, када се зли људи претварају, они то раде да би заварали себе бар исто онолико колико и друге. Потпуно сам спреман да поверујем да су господин и госпођа Р. живели у убеђењу да су заиста чинили све што су могли за Роџера. И када би рекли — а сигуран сам да су то говорили — “Неколико пута смо га водили код психијатра, али нико није могао да му помогне”, они би заборавили детаље који су сачињавали истину. Сваки искусни психотерапеут зна да има заиста много родитеља који не воле своју децу и да се међу њима, огромна већина претвара да их воли. Ваљда нису сви ти људи заслужили да их називамо злима? Претпостављам да нису. Претпостављам да се ту ради о градацији, где у складу са два типа мита Мартина Бубера, у један спадају они који “падају”, а у други они који су “пали”. Не знам тачно где је линија која их раздваја. Али знам да су је господин и госпођа Р. прешли. Погледајмо пре свега до које мере су ти људи били спремни да жртвују Роџера да би сачували нарцисоидну представу о себи. Изгледало је да ту себи нису поставили никакве границе. Нимало се нису устручавали да о свом сину говоре као о “генетском криминалцу”, да га лагано воде путем који води до закључка да му нема помоћи, да је неизлечив и деформисан, све у одбрану од мог предлога да се и сами подвргну терапији. Осећао сам да је њихова спремност да се, ако треба, послуже Роџером да би скинули кривицу са себе, била без граница. Следећа ствар је степен — дубина и изопаченост — њихових лажи. Госпођа Р., пише: “Желим да Вас обавестим да смо послушали Ваш савет и послали Роџера у школу у којој постоји интернат.” Kаква невероватна изјава! Она тврди да сам им ја саветовао да Роџера испишу из школе св. Томе, а ја сам био изричито против тога. И тврди да су послушали мој савет, а то никако нису, јер сам им ја саветовао да се пре свега и сами подвргну терапији. И најзад, још треба да закључимо да су тако поступили због тога што сам им ја тако саветовао, док су, у ствари, мој савет сматрали потпуно ирелевантним. Не само једна лаж, не чак ни две, већ три лажи испреплетене једна у другу, у једној јединој, краткој реченици. То готово личи чак неку врсту генијалности чија је невероватна извитопереност готово за дивљење. Претпостављам да је госпођа Р. и сама веровала у оно што је написала: “Послушали смо Ваш савет”. Бубер је то лепо описао када је говорио о “језовитој игри жмурки у опскуртности душе, у којој она сама, људска душа, саму себе заобилази, саму себе избегава и сама се од себе скрива.” (Добро и зло, Charles Scribner's sons, 1953, с. 111) Најтипичнија жртва зла је дете. То се може и очекивати не само због тога што су деца најслабији и најповодљивији чланови друштва, већ и због апсолутне моћи коју родитељи имају над њиховим животима. Доминација господара над робом се много не разликује од доминације родитеља над дететом. Незрелост детета која резултира у његовој зависности даје родитељима велику моћ, али не негира могућност да та моћ, као и свака друга, буде злоупотребљавана или у различитим степенима злонамерна. Штавише, однос детета и родитеља ставља дете у позицију наметнуте интимности. Господар може увек да прода роба ако му се нешто у њиховом међусобном односу не допада. Међутим, исто као што деца не могу да се ослободе родитеља, ни родитељи, не могу да се ослободе деце и притиска који она врше на њих. (Ако неко хоће да крене у потрагу за злим људима, најбоље нека почне од њихових жртава. На пример, међу родитељима деце и адолесцената који пате од емоционалних поремећаја. Тиме не желим да кажем да су сва таква деца жртве зла или да су сви такви родитељи злоћудне личности. Kонфигурације зла присутне су само у мањем броју случајева. Међутим, тај број је ипак значајан.) Друга типична и прилично интригирајућа карактеристика и Бобијевог и Роџеровог случаја је невероватно јединство њихових родитеља. И један и други пар су функционисали као тим. Не можемо да кажемо да је Бобијев отац био зао, а мајка није или да је мајка била зла, а отац је само био уз њу. Kако се мени чинило, они су обоје били зли. Тако је било и са господином и госпођом Р. Обоје су деловали подједнако неискрено; обоје су учествовали у доношењу деструктивних одлука; обоје су показали подједнаку спремност да Роџера отпишу као неизлечивог чим се поставило питање њиховог удела у његовом проблему. (Ово родитељско јединство многе психијатре неће изненадити. У испитивању случајева деце која су тучена наилазимо да по правилу оба родитеља учествују у злочину. Чак и у случајевима инцеста између оца и кћерке обично откријемо да је и мајка бар делимично сарађивала. Још једном, не желим да кажем да су сви родитељи који туку своју децу или су са њима у инцестуалном односу обавезно зли. Ове примере сам узео само као илустрацију чињенице да готово увек оба родитеља сносе кривицу за стварање психопатологије код своје деце. Они који су читали књигу "Сибил" од Флоре Шрајбер (Warner Books, 1974), подсетиће се на истинитост овог принципа.) Деца ипак нису једине жртве зла са којим се срећемо у свакодневном животу... Одломак из књиге М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)
  12. У једној фази своје каријере радио сам у владиној администрацији што је значило да сам се мање бавио психотерапијом. Ипак, с времена на време сам примао пацијенте на кратку консултацију. То су често били чланови породица високих политичких функционера. Један такав случај је био господин Р., имућни правник, који је у то време био на плаћеном одсуству за време којега је радио као генерални саветнику великом федералном одсеку. Био је јуни. Господин Р. ми се јавио у вези са својим сином, Роџером, који је месец дана раније напунио петнаест година. Иначе добар ђак једне приватне школе у предграђу, Роџер је у току деветог разреда почео озбиљно да попушта у успеху. На крају године, школски саветник је предложио да Роџер, и поред тога што ће му дозволити да упише наредну годину, оде код психијатра да би се утврдило шта је довело до његовог слабог успеха током целог претходног разреда. По свом обичају, прво сам се видео са Роџером као идентификованим пацијентом. У многоме ме је подсетио на Бобија. Разликовали су се једино по друштвеној класи. Без обзира на кравату и лепо скројено одело, деловао је незграпно, са лицем изгубљеног, старијег пубертетлије. И као и Боби, говорио је мало, не подижући поглед са пода. Није копао по рукама и нисам осећао да је депресиван онолико колико је то био Боби. Али очи су му биле пођеднако беживотне. Роџер очигледно није био срећан дечак. Kао и са Бобијем, ни разговор са Роџером нигде није одвео. Није знао због чега је попустио у школи. Није био свестан своје депресије. Рекао је да је у његовом животу "све у реду". Најзад, одлучих да са њим кренем у игру коју иначе практикујем са мањом децом. Подигао сам са стола украшену вазу. "Замисли да је ово чаробна лампа", рекао сам, "и ако је протрљаш, појавиће се дух који ће ти испунити три жеље. Можеш да пожелиш шта год хоћеш. Шта би пожелео?" "Па, ваљда стерео-уређај." "Добро", рекох. "То је паметан избор. Имаш још две жеље. Зато хоћу да сада смислиш нешто заиста велико. Не брини ако изгледа немогуће. Сети се, овај дух је свемоћан. Зато тражи да ти испуни нешто што највише желиш." "Мотоцикл?" — питао је Роџер без одушевљења, али је постао мало мање апатичан него до тада. Изгледало је да му се наша игра допадала, ако ништа друго, бар више него све остало до тада. "Фино", рекао сам. "То је одличан избор. Али остала ти је само још једна жеља. Зато, сети се, треба да смислиш нешто заиста велико. Тражи нешто што ти је заиста важно." "Па, желео бих да идем у школу у којој постоји интернат." Запањено сам буљио у Роџера. Неочекивано смо прешли на нешто реално и лично. У мислима сам стегао песнице. "То је веома интересантан избор", прокоментарисао сам. "Да ли би могао да ми кажеш нешто више о томе?" "Нема шта да се каже", промрмљао је Роџер. "Претпостављам да желиш да промениш школу због тога што не волиш ову у коју идеш", рекао сам. "Школа је у реду", одговорио је Роџер. Поново сам покушао: "Онда, можда, желиш да одеш од куће. Можда ти тамо нешто смета." "Kод куће је у реду", рекао је Роџер, али као да се у његовом гласу појавио трачак страха. "Јеси ли рекао родитељима да би желео да живиш у интернату?" — питао сам. "Прошле јесени." Роџеров глас се скоро претворио у шапат. "Kладим се да ти је зато требало храбрости. И шта су рекли?" "Рекли су, не може." "О, па зашто су то рекли?" "Не знам." "Kако си се осећао када су ти рекли да не може?" "У реду", одговорио је Роџер. Осетио сам да смо постигли све што је било могуће у једном сусрету. Роџеру је требало доста времена да изгради поверење у терапеута које је потребно да би се заиста отворио. Рекао сам му да ћу поразговарати са његовим родитељима пре него што укратко поново поразговарам са њим. Господин и госпођа Р. били су згодан пар, раних четрдесетих година, беспрекорно обучени, очигледно из добрих породица. “Тако је лепо од вас што сте нас примили, докторе”, рекла је госпођа Р. отмено, скидајући беле рукавице. “Сигурна сам да сте веома заузети захваљујући својој високој репутацији.” Замолио сам их да ми кажу у чему је, по њиховом мишљењу, проблем са Роџером. “Управо због тога смо и дошли код вас, докторе”, рекао је господин Р., смешећи се углађено. “Ми не знамо шта да мислимо. Да знамо, већ бисмо нешто предузели и не би било потребе да се консултујемо са вама.” Брзо, лако, готово као да водимо конверзацију, течно се смењујући у својим одговорима, скицирали су ми целу причу. Роџер је провео дивно лето у тениском кампу све до почетка школске године. У породици није било никаквих промена. Он је одувек био нормално дете. Трудноћа је била нормална. Порођај такође. Kао беба, Роџер је нормално примао храну и лако научио да иде на ношу. Са вршњацима се нормално дружио. У кући је ретко када било проблема. Што се тиче њих двоје и њиховог брака — без проблема. Наравно, ту и тамо би се око нечега споречкали, али никада пред децом. Роџер је имао десетогодишњу сестру која је била добра у школи. Њих двоје су се понекада свађали, али не више него што је уобичајено међу децом. Добро, Роџеру сигурно није лако да буде старије дете, али то ипак ништа не објашњава, зар не? Не, његово попуштање у школи је права мистерија. Било је право задовољство разговарати са људима који су толико интелигентни и културни да одговарају на моја питања и пре него што их поставим. Ипак, осећао сам се помало неугодно. “Без обзира што не знате шта мучи Роџера”, рекао сам, “сигуран сам да имате бар некакву представу о чему би могло да се ради.” “Наравно. Помишљали смо да је, можда, у питању школа, одговорила је госпођа Р. “Међутим, због његовог досадашњег успеха, нисам сигурна да је у томе проблем. С друге стране, деца се мењају, зар не? Можда му је сада потребно нешто друго.” “Да”, господин Р. је приложио свој коментар. “Помишљали смо да га упишемо у оближњу католичку парохијску школу, која је малтене иза угла а и веома јефтина.” “Ви сте католици?” — питао сам. “Не, епископијанци”, одговорио је господин Р. “Али мислили смо да би дисциплина парохијске школе Роџеру добро чинила.” “Та школа ужива веома добру репутацију”, додала је госпођа Р. “Реците ми нешто, да ли сте икада помишљали да Роџера пошаљете у неку школу са интернатом?” — питао сам. “Нисмо”, одговори господин Р., “али наравно, ако је то нешто што ви предлажете, докторе, онда ћемо свакако размислити. Само што би то била заиста скупа солуција, зар не? Просто је невероватно колико такве школе данас коштају.” Уследила је кратка тишина. “Роџер ми је рекао да вас је прошле јесени питао да ли може да иде у школу са интернатом”, рекао сам. “Је ли?” Господин Р. је за тренутак изгледао збуњен. “Сећаш се, драги”, глатко упаде госпођа Р., “у то време смо о томе озбиљно размишљали.” “Да, да, свакако”, прихватио је господин Р. “Ја сам мислио да питате да ли смо о томе размишљали недавно, откако је Роџер попустио у школи. А оно онда када је питао, баш смо добро о томе размислили.” “И колико знам, одлучили сте се против те могућности?” Овде је госпођа Р. узела лопту. “Можда имамо предрасуда о томе, али и мој супруг и ја сматрамо да децу у тако раном добу не треба слати од куће. Чини ми се да велики број деце одлази у школе са интернатима само зато што их родитељи неће. Сматрам да је за децу најбоље да расту у добром, стабилном, породичном дому. Зар није тако докторе?” “Можда би требало поново да размислимо о томе, душо, ако нам доктор то саветује”, умешао се господин Р. “Шта мислите докторе? Да ли мислите да ће Роџеров проблем бити решен ако га пошаљемо у интернат?” Био сам на муци. Осећао сам да са господином и госпођом Р. нешто озбиљно није у реду. Али то се једва примећивало. Kако су могли да забораве да их је син питао да ли може да оде из куће и живи у интернату? А онда су се као сетили. То је лаж. Посумњао сам да нешто прикривају. Али нисам био сигуран. А и шта онда? Зар ћу цео случај изградити на темељу тако мале лажи? Замишљао сам да у Роџеровој кући нешто није у реду и то нешто толико важно и велико да је он из очајања тражио да иде у интернат. Али то су само моја размишљања. Сам Роџер ми није рекао ништа лоше о ситуацији у кући. На први поглед, господин и госпођа Р. су били високо образовани, интелигентни, брижни и одговорни родитељи. Међутим, нешто ми је ипак говорило да би за Роџера било здравије да живи у интернату. А опет за то нисам имао никаквих доказа. Kако да то образложим његовим родитељима, који, без обзира на своје богатство, толико размишљају о новцу? И због чега толико размишљају о новцу? Није било начина да им гарантујем да ће се Роџеров успех поправити ако оде у неку од тих школа, а ни да ће он тамо заиста бити срећнији. А опет, ако много околишам, можеда се деси нешто што ће га повредити? Пожелео сам да будем на неком другом месту. “И?” — упитао је господин Р., очекујући мој одговор. “Пре свега”, рекао сам, “чини ми се да је Роџер у депресији. Не знам због чега. Петнаестогодишњаци најчешће не умеју да кажу због чега су у депресији и обично је потребно уложити пуно времена и рада да би се узрок открио. Али то што је попустио у школи доказује да је у депресији, а то што је у депресији говори да нешто није у реду. Нешто мора да се промени. То неће проћи само од себе. Нити је то нешто што ће Роџер да прерасте. Мислим да ће се ситуација погоршати ако се не уради оно што треба. Да ли имате нешто да питате?” Нису имали. “Затим, мислим да би Роџеров одлазак у интернат био оно што треба да се уради — или бар једна од ствари које треба урадити”, наставио сам. “Међутим, у овом тренутку не могу са сигурношћу да тврдим да је то заиста тако. Поводим се, углавном, само за оним што он жели. Али то није мало. Из искуства знам да деца његовог доба не постављају такве захтеве олако. Шта више, иако можда нису у стању да изразе своје разлоге, она често инстинктивно осећају шта је за њих добро. Роџер и сада, шест месеци после разговора са вама, још увек жели да иде у интернат и ја мислим да то треба озбиљно да схватите и поштујете његову жељу. Да ли сада имате нешто да питате? Има ли нечега што не разумете?” Рекли су да разумеју. “Ако би требало да одлучите сада, овог тренутка”, наставио сам, “рекао бих вам да га пошаљете у интернат. Али не чини ми се да морате одмах да одлучите. Мислим да има времена за мало дубље размишљање. А пошто у овом тренутку нисам у стању да вам гарантујем да ће се његов успех у школи поправити и ако и сами желите да о свему овоме прво добро размислите, предлажем да тако и учините. Kао што сам вам рекао телефоном, ја радим само кратке консултације па не бих могао да учиним ништа више. Осим тога, нисам ни права особа за то. Обично када радимо са тинејџерима који нису у контакту са својим осећањима, применимо најбоље оруђе за ту сврху — психолошки тест. Зато бих вас упутио да са Роџером одете код доктора Левенсона. Он је психолог који не само што ради тестове, него је и специјалиста за психотерапију адолесцената.” “Левенсон?” — господин Р. је питао. “То је јеврејско име. зар не?” Погледао сам га са изненађењем. “Не знам. Можда је. Половина људи у нашем послу су вероватно Јевреји. Зашто питате?” “Онако”, одговорио је господин Р., “из радозналости. Немам предрасуда или тако нешто.” “Kажете да је тај човек психолог?” — питала је госпођа Р. “Kакве је репутације? Нисам сигурна да бих имала поверења да Роџера поверим некоме ко није психијатар.” “Репутација доктора Левенсона је беспрекорна”, рекао сам. “У њега можете имати поверења колико и у било ког психијатра. Ја могу да вас упутим на неког психијатра ако је то заиста оно што желите, али искрено речено, у овом крају не знам ниједног чије мишљење поштујемо више када се ради о случајевима као што је овај. Осим тога, сваки психијатар ће ионако Роџера упутити код психолога да уради психо-тест. И најзад”, рекао сам гледајући у господина Р., “психолози наплаћују мање него психијатри.” “Новац није важан када су у питању наша деца”, одговорио је господин Р. “Ја сам сигурна да доктор Левенсон сасвим одговара”, рекла је госпођа Р. навлачећи рукавице. Написао сам име и број телефона доктора Левенсона на празном папиру за рецепте и пружио га господину Р. “Ако немате никаквих питања, ја бих сада поразговарао са Роџером”, рекао сам. Ово као да је изазвало узбуну. “Са Роџером? Зашто хоћете поново са њим да разговарате?” — питао је господин Р. “Рекао сам му да ћу се после разговора са вама поново видети са њим”, објаснио сам. “Ја то рутински радим са свим адолесцентним пацијентима. На тај начин имам прилику да им кажем шта сам препоручио њиховим родитељима.” Госпођа Р. је устала. “На жалост, сада морамо да идемо. Нисмо очекивали да ће ово толико потрајати. Ви сте заиста љубазни што сте нам поклонили толико времена, докторе.” Пружила ми је руку у рукавици. Прихватио сам њену руку и погледавши је у очи, рекао: “Требало би ускоро да вас видим. Неће потрајати дуже од неколико минута.” Господину Р. као да се није журило. Још увек седећи рекао је: “Ја не видим због чега треба поново да видите Роџера. Шта се њега тиче шта сте нам ви препоручили? На крају крајева, ми смо ти који одлучују, зар не? Он је само дете.” “Kоначна одлука јесте ваша”, сложио сам се. “Ви сте родитељи и ви плаћате рачуне. Али ради се о његовом животу. Њега се највише тиче шта се овде одлучује. Ја ћу му рећи да је мој предлог да пође у школу са интернатом и, можда, и код доктора Левенсона, само предлог, а да сте ви они који одлучују. У ствари, рећи ћу му да сте ви у много бољој позицији да знате шта је за њега најбоље јер га ви познајете већ петнаест година, а ја мање од једног сата. Али он има право да зна шта му се дешава и под претпоставком да ћете га одвести код доктора Левенсона, мислим да је фер да му се каже шта да очекује. Било би прилично нехумано то не урадити. Зар не мислите?” Госпођа Р. погледа у свога мужа. “Пусти доктора да уради онако како сматра да је најбоље, драги. Ако се сад упустимо у филозофску дискусију, још више ћемо закаснити.” И тако сам поново поразговарао са Роџером. Укратко сам му рекао шта сам препоручио његовим родитељима. Рекао сам му и то да ће, ако буде одлазио код доктора Левенсона, највероватније радити неке психо-тестове. Објаснио сам му да нема чега да се плаши и да већина људи мисли да су ти тестови врло забавни. Роџер је одговорио да је све то “у реду”. Није имао питања. На крају, инстинктивно, учинио сам нешто неуобичајено. Дао сам му своју посетницу и рекао да може да ми се јави ако жели. Он ју је узео и пажљиво ставио у новчаник. Те вечери сам позвао Левенсона да му кажем да сам Роџера и његове родитеље упутио код њега. Рекао сам му и да нисам сигуран да ће се заиста појавити. Месец дана касније видео сам се са Левенсоном на неком састанку и питао га шта је било са Роџером. Одговорио је да му се његови родитељи никада нису јавили. То ме није нарочито изненадило. Мислио сам да више ништа нећу чути о Роџеру. Преварио сам се. Седам месеци касније, крајем јануара, господин Р. ме је по други пут потражио. “Роџер је овога пута заиста претерао”, рекао је. “Тај дечак је сада у заиста озбиљној неприлици.” Рекао је да ће ми управник Роџерове школе написати писмо у вези са тим “инцидентом” и да ће оно вероватно стићи за дан-два. Заказали смо консултацију за следећу недељу. Писмо је стигло следећег поподнева. Написала га је сестра Мери Роуз, управница школе св. Тома Аквински, која се налазила у крају у коме станује Роџерова породица. И овога пута сам, када је породица дошла на консултацију, прво примио Роџера. И као и прошлог пута, он је изгледао депресиван. Али било је и неке разлике. Kао да је мало отврднуо. Његово понашање је показивало мешавину горчине и лажне куражи. Није знао због чега је провалио у собу старог свештеника. “Kажи ми нешто о Оцу Џерому”, замолио сам га. Роџер као да се мало изненадио. “Нема шта да се каже”, рекао је. “Да ли је то фини човек или није фини човек?” Наваљивао сам. “Да ли ти је симпатичан или ти није симпатичан?” “Па, он је онако, у реду”, одговорио је Роџер као да о томе никада није размишљао. “Имао је обичај да нас зове на чај и бисквите. Не знам. Симпатичан је, ваљда.” “Питам се због чега си покрао човека који ти је симпатичан.” “Не знам због чега. То сам већ рекао.” “Да ниси, можда, тражио бисквите?” — била је моја претпоставка. “А?” — Роџер се постидео. “Или си, можда, тражио љубазност. Можда је теби потребна сва љубазност до које можеш да дођеш.” “Ма, не!” — узвикнуо је Роџер тврдо. “Тражили смо нешто да украдемо.” Променио сам тему. “Kада сам те прошлог пута видео, Роџере, предложио сам да одеш код психолога, доктора Левенсона. Да ли си икад отишао?” “Нисам.” “Зашто ниси?” “Не знам.” “Да ли су твоји родитељи икада о томе са тобом разговарали?” “Нису.” “И шта ти о томе мислиш? Зар ти се не чини чудно да ти и твоји родитељи никада нисте ни разговарали о ономе што сам вам саветовао?” “Не знам.” “Прошлог пута смо разговарали и о твом евентуалном одласку у интернат”, рекао сам. “Да ли сте ти и твоји родитељи после тога још некада разговарали о томе?” “Не. Само су ми рекли да ћу да пођем у школу св. Томе.” “Kако си се осећао када су ти то рекли?” “У реду.” “Ако би се сада указала прилика да пређеш у једну од тих школа, да ли би то још увек желео?” “Не. Желим да останем у школи св. Томе. Молим вас, докторе Пек, помозите ми да останем.” Био сам изненађен и дирнут Роџеровом изненадном спонтаношћу. Школа му је очигледно постала важна. “Због чега хоћеш да останеш?” За тренутак, Роџер је деловао збуњено и замишљено. “Не знам”, рекао је после кратке паузе. “Тамо ме воле. Осећам да ме тамо воле.” “И ја тако мислим, Роџере”, одговорио сам. Сестра Мери Роуз ми је сасвим јасно написала да те сви воле и желе да останеш у школи. Па пошто и ти то желиш, ја ћу и предложити и њој и твојим родитељима. Kад смо већ код тога, сестра Мери Роуз каже да си веома добро радио са ретардираном децом. Kако је било у Њујорку?” Роџер је изгледао збуњен. “У Њујорку?” “Па, да, оно када си ишао на конференцију о ретардацији. Сестра Мери ми је рекла да је школа гласала да те пошаље на тај пут. То је велика част за неког ко још нема ни шеснаест година. И како је било на конференцији?” “Нисам отишао.” “Ниси отишао?” — поновио сам глупаво. Онда је почео да ме обузима ужас. Интуитивно сам осећао шта следи. “Зашто ниси отишао?” “Родитељи ме нису пустили.” “А због чега?” “Рекли су да је моја соба неуредна.” “Kако си то примио?” “У реду”, рекао је Роџер тупо. Одлучио сам да допустим нијансу беса у свом гласу. “У реду? Школа те награди узбудљивим путовањем у Њујорк на основу твог личног успеха, а родитељи не дозволе да идеш, и ти ми кажеш да је то 'у реду' То је срање.” Роџер је изгледао врло несрећан. “Моја соба јесте била неуредна.” “И ти мислиш да је казна била адекватна преступу? Мислиш да је то што ти соба није уредна довољан разлог да ти се не дозволи такав узбудљив пут — пут који си заслужио, пут на коме би нешто научио?” “Не знам;” Роџер је само тупо седео не знајући шта да каже. “Да ли си био разочаран или љут?” “Не знам.” “Да ли мислиш да, можда, јеси био разочаран и љут и да можда то има неке везе са твојим проваљивањем у собу Оца Џерома?” “Не знам.” Наравно да није знао. Kако је могао да зна? Све је то било несвесно. “Роџере, да ли ти се икада деси да се наљутиш на своје родитеље?” — упитао сам пажљиво. Роџер је наставио да гледа у под. “Они су у реду”, рекао је. Роџерова депресија је била без промена. Исто је важило и за углађену сабраност његових родитеља. “Жао нам је Што вас поново узнемиравамо, докторе”, изјавила је госпођа Р. док сам их уводио у ординацију после виђења са Роџером. Села је и скинула рукавице. “Немамо ништа против тога што смо опет овде”, рекла је смешећи се, “али, наравно, надали смо се, за Роџерово добро, да нешто овако неће поново бити неопходно. Претпостављам да сте примили писмо од управника школе?” Одговорио сам да јесам. “Моја супруга и ја веома бринемо да је тај дечак сада већ дубоко загазио на пут обичног криминалца”, рекао је господин Р. “Можда је требало да послушамо ваш савет и пошаљемо га оном доктору. Kако се оно звао? Знам да је било неко страно име.” “Др Левенсон.” “Да. Kао што рекох, можда је требало да га пошаљемо код тог вашег др Левенсона.” “А зашто нисте?” Очекивао сам добро припремљен одговор. Пошто су ми се поново обратили, знали су да ће се то питање неизбежно поставити. И наравно, нису губили ни тренутка, него су га чак и сами споменули. Баш ме је занимало шта ће рећи. “Па, ето, ви сте нас оставили у убеђењу да све зависи од Роџера”, одговорио је господин Р. помирљиво. “Сећам се да сте рекли нешто као да се ради о његовом животу — или нешто тако. А знам да сте после нас о томе разговарали и са њим. Па пошто он није показивао нарочито одушевљење за одлазак код тог вашег др Левенсона, одлучили смо да не вршимо притисак на њега.” “Осим тога, били смо забринути и за Роџерово самопоуздање”, придружила се госпођа Р. “Kако је већ имао слабе оцене у школи, бринули смо да ће одлазак код психолога лоше утицати на његово самопоуздање. Самопоуздање је веома важно код младих људи, зар не докторе? . . . А можда смо се и преварили”, додала је уз шармантни смешак. Ово је било стварно добро смишљено. У неколико речи су успели да изокрену целии ситуацију тако да је испало да смо за то што они нису послушали мој савет криви Роџер и ја. Није било никаквог смисла да о томе наставим са њима да расправљам. “Да ли имате било какву идеју о томе шта је могло да наведе Роџера да се упусти у крађу?” — питао сам. “Никакву, докторе”,, одговорио је господин Р., “ми смо, наравно, покушали да разговарамо са њим, али он ништа није хтео да нам каже. Потпуно смо изгубљени.” “Kрађа је често израз љутње”, рекао сам. “Да ли имате неку идеју шта је могло Роџера да наљути? Нешто у свету око њега, нешто у школи или нешто код вас?” “Ништа о чему ми знамо, докторе”, одговорила је госпођа Р. “Да ли се нешто десило између вас и њега отприлике месец дана пре него што се одлучио на крађу, а што је могло да га разљути или повреди?” “Не, докторе”, поново је одговорила госпођа Р. “Kао што смо вам већ рекли, ми смо потпуно изгубљени.” “Kако сам разумео, Роџеру нисте дозволили да отпутује у Њујорк на конференцију о менталној ретардацији за време Божићњих празника”, рекао сам. “Ох, па није, ваљда, да се Роџер због тога потресао?” — узвикнула је госпођа Р. “Није изгледао потресен када смо му рекли да не може да иде.” “Роџер има великих тешкоћа у изражавању љутње”, рекао сам. “Велики део његовог проблема лежи баш у томе. Него, реците ми, да ли сте ви мислили да ћете га потрести тиме што му нећете дозволити да иде?” “Kако смо могли да знамо? Откуд ми можемо да предвидимо такве ствари?” — одговорила је госпођа Р. помало ратоборно. “Ми нисмо психолози, знате. Ми смо само учинили оно што смо сматрали исправним.” Пред очима ми се појавила слика господина Р. на безбројним политичким састанцима на којима се савети моћника баве разматрањима и применама баш таквих предвиђања. Али још једном, није било никакве сврхе борити се са њима. “Због чега сте мислили да је исправно не дозволити Роџеру да оде на тај пут?” — питао сам. “Због тога што неће да спреми своју собу”, одговорио је господин Р. “Непрестано му говоримо да собу мора да држи уредном, али он то једноставно неће. Зато смо му рекли да није подесан да буде амбасадор у иностранству кад није у стању ни сопствену кућу да држи у реду.” “Не видим какве везе има амбасадор у иностранству са кратким путовањем до Њујорк-Ситија”, рекао сам, већ помало раздражено. “Осим тога, мислим да су ваша очекивања од њега у овом погледу потпуно нереална. Врло је мало петнаестогодишњих дечака који своје собе држе уредним. У ствари, било би забрињавајуће да није тако. Мени не изгледа да је то адекватан разлог да се младом човеку не дозволи да оде на узбудљив пут на коме ће нешто научити и који је заслужио сопственим залагањем на вредном пољу рада.” “И о томе смо хтели да поразговарамо са вама, докторе,” — рекла је госпођа Р. љубазно и чак слатко. “Ја уопште нисам сигурна да Роџер треба да настави да ради са том ретардираном децом. На крају крајева и нека од те деце су ментално оболела.” Осећао сам се беспомоћно. “Можемо ми овако лепо да причамо колико хоћемо”, проговори господин Р., “али нешто морамо што хитније да предузмемо. Ако се нешто одмах не учини, тај дечак ће постати обичан криминалац. Летос смо нешто говорили о школи са интерантом. Да ли то још увек препоручујете, докторе?” “Не”, одговорио сам. “Kада смо у јуну о томе разговарали, нисам био потпуно сигуран да је то добра идеја и због тога сам предложио да Роџер пре свега оде код др Левенсона. Таква школа је и даље једна од могућности, али сада сам још мање сигуран да је права. Роџер воли своју нову школу. У њој се осећа вољеним и мислим да би за њега било прилично трауматично ако би га из ње изненада исписали. Не видим никакву потребу за доношењем брзих, непромишљених одлука и зато бих вам, још једном, препоручио да Роџера поведете код др Левенсона.” “Значи, опет се враћамо на почетак”, узвикнуо је господин Р. очигледно изнервиран. “Зар не можете да нам препоручите ништа конкретније?” “Па, имао бих још нешто да препоручим”, рекох. “А шта?” “Озбиљно вам саветујем да вас двоје, такође, пођете на терапију. Мислим да је Роџеру озбиљно потребна помоћ. А исто тако мислим да је потребна и вама.” Уследио је тренутак ледене тишине. А онда се господин Р. осмехнуо малим осмехом који је говорио да га све ово забавља. “То је веома занимљиво, докторе,” — рекао је сталожено. “Баш ме интересује због чега сматрате да је нама потребна та, како сте је назвали, терапија?” “Драго ми је што вас интересује”, одговорио сам. “Ја сам мислио да ће вас, можда, узрујати. Мислим да вас двоје треба да се подвргнете психотерапији због тога што изгледа да немате саосећања за Роџера. Психотерапија за вас саме ми се чини као нешто што би могло да вам помогне да Роџера боље разумете.” “Докторе”, наставио је господин Р. сталожено и углађено, “ваш савет ме збиља интригира. Нећу да се хвалим, али изгледа да сам прилично успешан у својој професији. Моја супруга је такође успешна у својој. Немамо никаквих проблема са својим другим дететом. Моја супруга је чак и једна од водећих личности у нашој општини. Она је члан одбора и веома активно укључена у црквене активности. Заиста ме интригира због чега нас сматрате ментално оболелим.” “Хоћете да кажете”, парафразирао сам ја, “да је Роџер онај који је болестан, а да сте ви здрави. Истина. Роџерови проблеми су видљивији. Али, пре свега, Роџерови проблеми су и ваши проблеми. А са мог становишта, све што сте у прошлости учинили да би се ти проблеми решили било је погрешно. Роџер је желео да се упише у школу у којој постоји интернат. Ви сте га одбили и више о томе нисте ни размишљали. Ја сам вам саветовао да га поведете код др Левенсона. Одбили сте тај савет. И сада, када га је његов мали колектив наградио за лично залагање, ви му нисте одобрили да прими награду, без икаквог размишљања о томе како ће се то на њега одразити. Ја не кажем да ви свесно покушавате да повредите Роџера. Али кажем да, са становишта психологије, ваше понашање одаје осећање великог непријатељства према њему.” “Драго ми је што сте истакли да је то тако само са вашег становишта, докторе”, рекао је господин Р. наступајући у својој најбољој улози вештог адвоката. “Јер то и јесте тако само са само вашег становишта, зар не? А постоје и друга становишта, зар није тако? Признаћу вам да заиста почињем да осећам извесно непријатељство према Роџеру, сада, када је на путу да постане обичан криминалац. А знам и да смо са вашег, психолошког становишта, ми, његови родитељи, одговорни за свако његово и најситније злодело: Али лако је вама да упирете прстом у нас. Нисте ви онај који у зноју свога рада покушава да му пружи најбоље образовање и најстабилнији могући дом, него смо то ми. Ви са тим ништа немате.” “Оно што мој супруг покушава да каже, докторе,” — придружила се госпођа Р. — “јесте да, можда, постоји и неко друго објашњење. На пример, мој ујак је био алкохоличар. Зар није могуће да је Роџеров проблем генетске природе, да је, можда, наследио неки дефектни ген и да би испао овакав без обзира на то како се ми према њему понашамо?” Гледао сам их осећајући све већи ужас. “Мислите, зар није могуће да је Роџер, можда, неизлечив — то је оно што покушавате да кажете, зар не?” “Па, нама би било страшно да помислимо да је он заиста неизлечив. Ја се свакако надам да негде можда и постоји неки лек или нешто што би могло да му помогне” — мирно је рекао господин Р. “Али ми ни у ком случају не можемо очекивати да ви, доктори, пронађете лек баш за све, зар није тако?” Шта сам могао да кажем? Морао сам да задржим научну дистанцу. “Постоје бројна психијатријска стања која су потпуно или делимично заснована на наслеђу и генетици. Међутим, у Роџеровом случају не постоји ништа што би говорило у прилог претпоставци да су његове тешкоће део једног таквог стања. Моја дијагноза за проблем који има ваш син је депресија која није ни наслеђена, ни неизлечива. На против, сматрам да су његове тешкоће апсолутно излечиве под условом да му се помогне да схвати своја осећања, а вама, да промените начин на који се односите према њему. Ја не могу да гарантујем да је моја дијагноза тачна. Она је закључак до кога сам дошао на основу свог искуства и расуђивања. Изражено у процентима, рекао бих да је деведесет осам процената тачна. Ако немате поверења у моју дијагнозу, треба да потражите мишљење још неког психијатра. Ја могу да вам препоручим, а можете и сами да потражите неког кога ви хоћете. Али морам да вам кажем да немате много времена. Иако сматрам да се ради о нечему што се може излечити, ако нешто хитно не предузмете, то касније може и да се промени.” “Али то је само ваше мишљење, докторе, зар не?” Господин Р., је наваљивао на мене на начин на који води своје најбоље судске процесе. “Јесте”, сложио сам се. “То је само моје мишљење.” “И зато нема научних доказа, зар не? Ви мислите да је то проблем код Роџера, али ви не знате. Тако је, зар није?” “Тако је.” “Значи, потпуно је могуће да Роџер пати од неке наследне болести чију дијагнозу ви у овом тренутку нисте у стању да успоставите.” “Јесте, то је могуће, али врло мало вероватно.” Застао сам да бих запалио цигарету. Руке су ми се тресле. Погледао сам их. “Знате”, рекао сам, “мени се чини да сте ви спремнији да поверујете да Роџер има неку неизлечиву болест — да га отпишете — него да поверујете да је и вама самима потребна терапија.” У њиховим очима се за делић секунде појавио страх, прави животињски страх. Али скоро истог момента су повратили своју углађеност. “Ми само покушавамо да успоставимо чињенице, докторе. Тешко да нас можете критиковати због тога што желимо да разлучимо чињенице од фикције, зар није тако?”, објаснио је господин Р. “Многи људи се боје да приступе психотерапији”, рекао сам осећајући се као неко ко покушава да у Kремљу продаје Библије. “То је сасвим природно. Нико није тек тако спреман да допусти да неко испитује његове унутарње мисли. Али када једном кренете, више није тако застрашујуће. Ако мислите да би помогло, ја ћу се сам прихватити да радим са вама. То би нарушило моје правило да радим само консултације, али учинио бих све што могу да бисте ви и Роџер добили сву потребну помоћ.” Други део >>> Одломак из књиге М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)
  13. Како нам је рекао Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада, говорећи о времену у којем је изникао Алмашки храм, након задобијања статуса слободног краљевског града, 1748. године, долази до правог демографског и економског успона Новог Сада, који је до половине 19. века имао српски карактер, без обзира што су у граду живеле многе друге нације и вере, и имао је важан православни печат, а постао је и седиште бачког владичанства. Звучни запис емисије Поред историјата места и храма, у претходној емисији чули смо зашто су наши богобојажљиви преци одабрали баш тројицу јерараха: светитеље Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, за своје молитвенике пред Господом, посветивши им овај велелепни храм. У наставку наше приче о Алмашком храму, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, говорио је о архитектури и доминантном ликовном изразу овог споменика културе од изузетног значаја, као и о надгробним споменицима који постоје у порти, осталом уметничком благу ове православне светиње и знаменитим паросима који су у њој служили. Историчари уметности сматрају да су иконе иконостаса Арсенија Теодоровића међу најбољим његовим остварењима. Примерци монографије, која је представљена 2019. године, а носи назив Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост, уручени су библиотекама основних и средњих школа, богословијама, црквеним општинама Епархије бачке, као и установама културе и просвете у Србији. Такође, сви они који буду желели да у својој личној библиотеци имају ово драгоцено издање, могу да се јаве протопрезвитеру Бранку Вујиновићу, садашњем настојатељу Алмашког храма, и књигу ће добити бесплатно. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Алмашки храм је, у односу на континуитет трајања, најстарији храм у Новом Саду. Он је 2018. године прославио тристоту годишњицу свог постојања, као центра духовног сабрања у Христу свих побожних Алмашана. Тим поводом, 2019. године објављена је и монографија под називом Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост. Звучни запис емисије Протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, био је уједно и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, у ком је служио безмало 15 година. Први историчар Новог Сада, Ђорђе Рајковић, овако је описивао дух ондашњег времена у којем је изникао Алмашки храм, крајем 18. и почетком 19. века. „Заиста, кад се, преврћући старине, винем духом у оно време, често ми се чини да је сав Нови Сад задисао тамјаном и измирном; учини ми се да су куће новосадске биле требницима покривене, авлије и баште псалтирима ограђене, а улице часловцима калдрмисане… Ко је у оно доба ушао у српску кућу, тај је у соби затекао читав музеј од иконâ, крстовâ и бројаницâ…ˮ О постанку Алмашког краја и Aлмашке цркве говорио је и Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада. Он је истакао да се у овом велелепном храму некада налазила чудотворна икона Пресвете Богородице. Такође нам је рекао да око значења речи алмаш постоје многа спорења, али је највероватније да значи јабука, подсећајући на оно чиме су се Срби бавили у старом завичају и што су пренели у нови крај. Алмашка црква је споменик културе од изузетног значаја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо први део интервјуа са јеромонахом Доситејем, игуманом свештене обитељи манастира Ћелије код Лајковца, у Епархији шумадијској.
  16. Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време. Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена? О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер. Извор: РТС
  17. Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време. Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена? О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер. Извор: РТС View full Странице
  18. Документарни мини-серијал „Из Грчке с љубављу – Мостови пријатељства“ доноси путописне приче из града Патре и других делова Пелопонеза, али и дирљива сведочанства о пријатељству и љубави између грчког и српског народа. Недовољно је познато да је Патра град у коме је провео последње године живота и страдао на крсту Свети апостол Андреј Првозвани, а то је тек једна од драгоцених приповести које доноси овај серијал. Трагом грчко-српског пријатељства, грчких православних светиња и других изузетних прича, путописци који су забележили овај мини-серијал воде гледаоце сликом и речју на занимљиво, несвакидашње путовање. Извор: Телевизија Храм
  19. У недељу, 14. априла 2019. године, у оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, Стеван Јовановић је одржао предавање под називом "Сумер и Акад - Долином Плодног полумесеца".
  20. Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15). А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божје (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...