Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'део'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 66 results

  1. Ово је само комадић великог низа Пупинових добрих дела. Његова доброчинства остављају без даха.  Године 1914. Михаило Пупин упутио је писмо Српској краљевској академији којим оснива фонд под именом ''Фонд Пијаде Алексић – Пупин'' Овим Фондом желим да изразим "благодарност матери која ме је под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања и књиге. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова". Године 1928. писмом које упућује Министарству пољопривреде и вода Краљевине СХС оснива задужбину под именом ''Фонд Михаила Пупина'' Између осталог у свом писму Пупин наводи: "у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри, онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент." Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање ''Задужбине Михаила Пупина при Народном историјско-уметничком музеју у Београду''. Организује Коло српских сестара, а био је активан и у оснивању Српског друштва за помоћ деци која су остала ратни сирочићи. И тако наша прича тек почиње. Списак који следи ниже дарове који не улазе у рад фондација. Њих има безброј и ово је само део списка. Списка који обавезује на сећање и доброту: Српској црквеној општини у Идвору Манастиру Жича за израду црквене штампарије Жезал Епископу Горажду (Чешка) Српској цркви, преко Епискпа Николаја Српској цркви у Љубљани Звоно слободе на храму у Охриду Српској цркви у Тополи,  Црквеној општини Бајша Саборној цркви Св. Тројица у Мостару Српској црквеној општини Баноштар у Срему Српсој цркви у Лесковцу Српској цркви на Косову  Српској цркви у Бабином Мосту Народној хришћанској заједници Српској цркви у Ђакову Српској цркви у Лелићу  За подизање цркве Јежевице Епископу Венијамина за српску цркву у Бихаћу За обнову цркве Самодреже  Цркви светог Илије у Црној Гори Српској цркви у Чапљани  Српској цркви у Оргошу Јеромонаху Георгију на Светој Гори Манастиру Грачаница  Српској цркви у Банату Српској цркви у Лици  Гимназији у Великој Кикинди Техничкој школи у Новом Саду  Мушкој грађанској школи у Новом Саду  Екскурзијском комитету школа у Љубљани  Грађанском одбору за Милешевску школу на Косову Одбору за подизање нове школе у Београду  Одбору школе Орашко-штипарске  Америчком дому за српску ратну сирочад у Врању Стегу извидника и Планинки У Вршацу  Занатлијском еснафу у Куршумлији Просвети у Сарајеву Привредном друштву Привредник у Београду  Мештровићевој уметничкој академији у Загребу Хемијском институту Универзитета у Љубљани Школи Свети Стеван, код Будве  Занатској кред. задрузи у Новом Саду  Народном дому Михајла Пупина у Идвору  Војвођанској Академској трпези, Универзитета у Београду Војиславу Љешевићу, студенту Универзитета у Београду Андрији Велимировићу, студенту Универзитета у Београду Натапији Драгонетић  Предрагу Данкулову у Паризу  Милошу Плавшићу  Мари Петровић Даринки Г авриловић Љубици Барјактаревић  Урошу Предићу  Српској националној омладини у Косовској Митровици  Српској националној омладини "Страхињић Бан" у Граховини Српској књижевној омладини  Југословенској сали Универзитета Питсбург, за портрете Вука Караџића и Његоша Материнском удружењу у Београду  Женском друштву Косовка девојка у Никшићу  Удружењу домаћица и мајки у Југославији  Удружењу у Сенти  Српском друштву у Костањици  Београдском женском друштву госпођи Драги Ст. Петровић на Охриду  господину Милосављевићу у Новом Саду  Друштву "Мајке Јевросиме" Друштву "Мостар" Одбору Превлаке у Котору Удружењу породица изгинулих официра у Београду  Добротворној задрузи "Српкиња" у Земуну  Добротворној задрузи "Српкиња" у Загребу  Друштву Цвијета Зузорић у Београду  Друштву “Змијање”у Бањалуци  Душтву пријатеља Велике Британије у Југославији Женском друштву за слепе девојке, Радичевић  Историјском друштву у Новом Саду  Руском Црвеном крсту у Београду  Руском Црвеном крсту у Новом Саду  Српском певачком друштву у Пљевљи Српском певачком друштву у Котору  Суду општине црквеничке  Српској Народној читаоници у Идвору  Српској Народној читаоници у Морињу  Народном дому у Двору Народном дому у Бару  Народном дому у Боки Новинарском дому у Београду  Колу српских сестара у Београду  Колу српских сестара у Когору  Колу српских сестара у Новом Саду  Колу српских сестара у Сарајеву  Соко “Краљевић Марко”, Скопље Соко “Краљевић Марко”, Жупа  Соколском друштву у Зворнику  Соколској Жупи на Цетињу Соколском друштву у Јагодини Соколском друштву у Београду Соколском друштву у Требињу Београдским глумцима  Помоћ за избеглице за болницу у Чачку Др Данкуцу, за лечнички рад у Банату  Удружењу четника, Ђаково  Одбору добровољаца у Ченти  за цркву у Александровом Гају у Банату  Фонду Јаше Томића  за споменик краљу Петру  за споменик Николи Пашићу за споменик Петру Кочићу за Косовски споменик за пострадале у Битољу охридској општини сиротишту на Цетињу  за пострадале од земљотреса у Бугарској помоћ за поплављене у Скопљу Руским инвалидима у Београду Југословенској Матици у Сплиту за споменицу Војводине  Јадранској стражи, Велики Бечкерек за барјак  Драгољубу Миливојевићу  Војиславу Илићу млађем  др Николи Вучетићу, откуп књига  др Јовану Цвијићу проф. Љуб. Иванковићу  Новој Европи, за награде писцима проф. Стјепан Роца, за илустрован просветни рад  Милану ЈефтићУ, за литерарне радове Споменици, појединци, Друштва, данас знана и незнана, списак иде у бескрај... Слава и Хвала идворски пастиру!
  2. Пише: Александра Нинковић Ташић Ово је само комадић великог низа Пупинових добрих дела. Његова доброчинства остављају без даха. Године 1914. Михаило Пупин упутио је писмо Српској краљевској академији којим оснива фонд под именом ''Фонд Пијаде Алексић – Пупин'' Овим Фондом желим да изразим "благодарност матери која ме је под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања и књиге. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова". Године 1928. писмом које упућује Министарству пољопривреде и вода Краљевине СХС оснива задужбину под именом ''Фонд Михаила Пупина'' Између осталог у свом писму Пупин наводи: "у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри, онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент." Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање ''Задужбине Михаила Пупина при Народном историјско-уметничком музеју у Београду''. Организује Коло српских сестара, а био је активан и у оснивању Српског друштва за помоћ деци која су остала ратни сирочићи. И тако наша прича тек почиње. Списак који следи ниже дарове који не улазе у рад фондација. Њих има безброј и ово је само део списка. Списка који обавезује на сећање и доброту: Српској црквеној општини у Идвору Манастиру Жича за израду црквене штампарије Жезал Епископу Горажду (Чешка) Српској цркви, преко Епискпа Николаја Српској цркви у Љубљани Звоно слободе на храму у Охриду Српској цркви у Тополи, Црквеној општини Бајша Саборној цркви Св. Тројица у Мостару Српској црквеној општини Баноштар у Срему Српсој цркви у Лесковцу Српској цркви на Косову Српској цркви у Бабином Мосту Народној хришћанској заједници Српској цркви у Ђакову Српској цркви у Лелићу За подизање цркве Јежевице Епископу Венијамина за српску цркву у Бихаћу За обнову цркве Самодреже Цркви светог Илије у Црној Гори Српској цркви у Чапљани Српској цркви у Оргошу Јеромонаху Георгију на Светој Гори Манастиру Грачаница Српској цркви у Банату Српској цркви у Лици Гимназији у Великој Кикинди Техничкој школи у Новом Саду Мушкој грађанској школи у Новом Саду Екскурзијском комитету школа у Љубљани Грађанском одбору за Милешевску школу на Косову Одбору за подизање нове школе у Београду Одбору школе Орашко-штипарске Америчком дому за српску ратну сирочад у Врању Стегу извидника и Планинки У Вршацу Занатлијском еснафу у Куршумлији Просвети у Сарајеву Привредном друштву Привредник у Београду Мештровићевој уметничкој академији у Загребу Хемијском институту Универзитета у Љубљани Школи Свети Стеван, код Будве Занатској кред. задрузи у Новом Саду Народном дому Михајла Пупина у Идвору Војвођанској Академској трпези, Универзитета у Београду Војиславу Љешевићу, студенту Универзитета у Београду Андрији Велимировићу, студенту Универзитета у Београду Натапији Драгонетић Предрагу Данкулову у Паризу Милошу Плавшићу Мари Петровић Даринки Г авриловић Љубици Барјактаревић Урошу Предићу Српској националној омладини у Косовској Митровици Српској националној омладини "Страхињић Бан" у Граховини Српској књижевној омладини Југословенској сали Универзитета Питсбург, за портрете Вука Караџића и Његоша Материнском удружењу у Београду Женском друштву Косовка девојка у Никшићу Удружењу домаћица и мајки у Југославији Удружењу у Сенти Српском друштву у Костањици Београдском женском друштву госпођи Драги Ст. Петровић на Охриду господину Милосављевићу у Новом Саду Друштву "Мајке Јевросиме" Друштву "Мостар" Одбору Превлаке у Котору Удружењу породица изгинулих официра у Београду Добротворној задрузи "Српкиња" у Земуну Добротворној задрузи "Српкиња" у Загребу Друштву Цвијета Зузорић у Београду Друштву “Змијање”у Бањалуци Душтву пријатеља Велике Британије у Југославији Женском друштву за слепе девојке, Радичевић Историјском друштву у Новом Саду Руском Црвеном крсту у Београду Руском Црвеном крсту у Новом Саду Српском певачком друштву у Пљевљи Српском певачком друштву у Котору Суду општине црквеничке Српској Народној читаоници у Идвору Српској Народној читаоници у Морињу Народном дому у Двору Народном дому у Бару Народном дому у Боки Новинарском дому у Београду Колу српских сестара у Београду Колу српских сестара у Когору Колу српских сестара у Новом Саду Колу српских сестара у Сарајеву Соко “Краљевић Марко”, Скопље Соко “Краљевић Марко”, Жупа Соколском друштву у Зворнику Соколској Жупи на Цетињу Соколском друштву у Јагодини Соколском друштву у Београду Соколском друштву у Требињу Београдским глумцима Помоћ за избеглице за болницу у Чачку Др Данкуцу, за лечнички рад у Банату Удружењу четника, Ђаково Одбору добровољаца у Ченти за цркву у Александровом Гају у Банату Фонду Јаше Томића за споменик краљу Петру за споменик Николи Пашићу за споменик Петру Кочићу за Косовски споменик за пострадале у Битољу охридској општини сиротишту на Цетињу за пострадале од земљотреса у Бугарској помоћ за поплављене у Скопљу Руским инвалидима у Београду Југословенској Матици у Сплиту за споменицу Војводине Јадранској стражи, Велики Бечкерек за барјак Драгољубу Миливојевићу Војиславу Илићу млађем др Николи Вучетићу, откуп књига др Јовану Цвијићу проф. Љуб. Иванковићу Новој Европи, за награде писцима проф. Стјепан Роца, за илустрован просветни рад Милану ЈефтићУ, за литерарне радове Споменици, појединци, Друштва, данас знана и незнана, списак иде у бескрај... Слава и Хвала идворски пастиру! View full Странице
  3. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини.  Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21).  Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота.  Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац  Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег.   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква
  4. У овим благословеним данима Божићног поста, када се духовним и телесним подвигом припремамо да што достојније дочекамо празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом ПОСТ ЈЕ САСТАВНИ ДЕО ЛИТУРГИЈСКОГ ЖИВОТА. Аутор подсећа да сваки подвиг своје испуњење и своју круну налази у Светој евхаристији. Вашој пажњи препоручујемо текст истог аутора под насловом: БОЖИЋНИ ПОСТ - У СУСРЕТ БОГОМЛАДЕНЦУ Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Дал би Срби који су спасавали и обликовали Српску свест и слободу, хтели да буду део Евопске Уније, како ми да се орентишемо. Немамо владара типа Путина јер нисмо Русија, немамо моћну војску. Да је имамо, да са њом кренемо да решавамо своје проблеме и спасавамо Србе ван Србије и вратимо отето. Ми би морали геноцид или сеобу да изазовемо у више балканских држава. Притом и заратимо са Европским силама. Чак ни Русија која има преко 25.000.000 људи у бившим републикама СССР-а, од тога су многи јако угрожени и етнички омаловажни. Ипак Русија не ратује против литваније, украине и понеких јер зна да то води у општи рат са силама које су у коалицији данас са тим државама. Српско ропство под Римском Царством је је била компликована прича над србима која је довела до стварања римокатоличке "хрватске државе" и поделе срба на два хришћанска правца. Касније имамо део где срби прелазе на ислам, док је са друге стране аустроугарска. Па имамо постепену албанизацију, хеленизацију и романизацију неких већих српских група у нашој прошлости. 1200 и неке године џингис кан је покренуо војску и покорио кину, индију, русију... Дошао је чак овде код нас, та освајања су покренула турска племена која су са монголима примила ислам. Ислам је уништио друштвено уређење изазвавши поларизацију, док је Русија војним путем уништила матицу монгола и свела их на даншљу парализовану државу у модерном свету. 1300 и неке године ми имамо косовску битку, због тога и падамо под ропство. Турци, Арапи и остали муслимански народи су уништили тај бисер источног хришћанства где су живели разни народи па и словени. То су биле теме наших интелектуалаца, даље од тога нисмо превише стигли да одемо јер смо трпели велике жртве и стално били у фазама опоравка. Проласком тих стогодишњих ратова, од малих битки па до тог Хришћанског расколног рата и исламске окупације ми немамо континуитет мира ни 50 година. Европска Унија насупрот тога није верска или културно обједињена група која нам може наметнути нешто туђе. Тамо у ЕУ, ако додамо ЦГ, РС или БиХ, живи око 4.000.000 срба. Били би смо без граница и забрана. И ако би ушли у ЕУ то би било за најмање 8 година. Ја не видим ништа друго круцијално битно за нас тамо, сем овога. Пошто живимо у времену када смо подељени на Евроскептике и оне који хоће да постанемо чланица ЕУ, повео сам се размишљањем шта би на то рекли Интелектуалци који су довели до очувања Српског народа, језика, вере и културе у нашој прошлости. Михајло Пупин, Вук Караџић, Свети Сава Немањић, Владика Николај, Његош, Цар Лазар па и други мање помињани битнији Срби... Дали је неко од њих показао и оставио нама данас пример како да се заштити и оснажи народ када је територијално разједињен, притиснут и политички ограничен?
  6. По традицији форума Поуке, отварамо тему у којој можете да пратите извјештаје и коментаришете ток овогодишњег Светог Архијерејског Сабора. Прошлогодишњи Сабор праћен је овдје: Свечано отварање овогодишњег Сабора у Пећкој Патријаршији и најаве које су га пратиле дате су овдје: Вечерње новости и новинар Раде Драговић, такође по својеврсној традицији, мање више нетачног извјештавања "из поузданих извора", започеле су јутрос ову тему: Сабор СПЦ бира нове владике Раде Драговић, Влада Митрић | 14. мај 2017. 09:01 Данас почиње редовно заседање највишег тела СПЦ. Седница у знаку тихе поделе међу епископима Патријаршија СПЦ у Београду, Фото: В. Данилов ОБРЕДОМ призива Светог духа у древном седишту Српске православне цркве - манастиру Пећка патријаршија - данас почиње редовно пролећно заседање Светог архијерејског сабора. Највише црквено тело ће током следеће две недеље у Патријаршији у Београду разматрати актуелна питања која се тичу Цркве и верника. На заседању великодостојника највероватније ће бити изабране владике у три значајне епархије чија су средишта у Нишу, Сарајеву и Пријепољу. У средишту пажње овогодишњег заседања биће Дабробосанска митрополија, са центром у главном граду БиХ, којом готово две године привремено, као администратор, управља владика захумско-херцеговачки Григорије. Њему је још прошле године понуђен сарајевски трон, али га је он одбио. - Владика Григорије поново би могао да буде звезда Сабора, не само због Митрополије, на чије би чело овог пута могао да дође, већ и због последњих јавних иступа - каже саговорник “Новости” близак врху СПЦ. - Многи епископи сматрају да његови политички ставови и јавни ангажман не доносе добро Цркви. Постоји и одијум дела владика због односа који Григорије негује са Амбасадом САД у Сарајеву, због чега га сматрају америчким човеком. Поједине владике зазиру од његових амбиција, али и политичких веза. Дабробосанска митрополија, како се тумачи у црквеним круговима, дуго је била запостављена, али све више добија на значају. Она стоји високо у црквеној хијерархији, али је слаба по броју верника и утицају. Овогодишњи сабор зато би могао да изврши прекрајање епархијских граница у БиХ. Идеја је да Добој и околина буду издвојени из Зворничко-тузланске епархије и припојени Митрополији. Она би тако добила ресурсе и снагу одговарајућу реномеу који ужива у СПЦ. Од ове јединице Српске цркве очекује се да у наредним годинама буде важан фактор у БиХ, суоченом с политичким потресима и међународним притисцима. Избор будућег митрополита, зато, неће проћи без дипломатског вагања. Као кандидат за митрополитско место, поред владике Григорија, слови и владика зворничко-тузлански Хризостом, који је изградио квалитетне односе са међународним фактором утицајним у Сарајеву. Столовање у Бијељини, због нежељеног наслеђа Василија Качавенде, њему није по вољи и, како се чује, радо би се преселио у главни град БиХ. Са једног од ранијих Сабора, Фото: СПЦ Познаваоци црквених прилика указују и на то да ће седница бити у знаку тихе поделе међу епископима, а од односа снага зависиће и поједина кадровска решења. Упућени у црквена збивања тврде да ће скуп архијереја проћи у знаку прошлогодишње поделе на две струје. Ове међусобно супротстављене групе предводе владика бачки Иринеј и митрополит црногорско- -приморски Амфилохије, а однос снага два табора умногоме ће утицати и на теме за расправу и могућа кадровска решења. Сабор ће, највероватније, изабрати новог владику Епархије нишке, којом привремено управља епископ рашко-призренски Теодосије. Велике су шансе да је он и трајно добије као надлежни архијереј, с тим што би Црква добила новог владику за Рашку и Косово. У том смислу највише шансе има дечански игуман Сава. Владика Теодосије се у принципу не противи доласку у Ниш, коме је као великом граду преко потребан надлежни архијереј - указује саговорник “Новости”. Нишка епархија нема епископа од формалног повлачења владике Јована (Пурића), који је под изговором лечења под притиском одступио из епархије. Он је по избору за нишког владику ушао у сукоб са моћним и утицајним локалним свештеницима, који су проблем уздигли на ниво Патријаршије и епископа принудили на повлачење. Он је већ дуже време нераспоређен, а једна од могућности је да добије место помоћника епископа Епархије шабачке или Епархије ваљевске. ОДГОВОРНОСТ ЕПИСКОПА ОВОГОДИШЊИ сабор, у оквиру усвајања годишњих извештаја о раду епархија, што је редовна тачка дневног реда, могао би и да позове на одговорност поједине епископе. У овом кругу налази се владика банатски Никанор, који у својој епархији већ дуже време има буну свештеника који траже његову смену. У црквеним круговима незванично се говори да су финансијске неправилности забележене и у Епархији шумадијској, о чему ће Сабор саслушати владику Јована (Младеновића). ФИЛАРЕТ БИВШИ милешевски владика Филарет могао би на Сабору да добије ново црквено задужење. У Патријаршији СПЦ засад не откривају за коју функцију је виђен епископ Филарет, али у црквеним круговима се помиње да постоји могућност да се на дневном реду нађе и питање његовог будућег ангажмана. Од његове смене 2015. године, Епархија милешевска је без епископа, а њу као администратор води владика будимљанско-никшићки Јоаникије.
  7. Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима.  Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало,  доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура.
  8. Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Сада доносимо део одломка из књиге о нездравом зилотизму као поремећају, а први део теме објавили смо овде: Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура. View full Странице
  9. Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак.
  10. Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Одломак из ове књиге: Да ли духовник сме да осуђује?, објавили смо овде: Сада преносимо одломак Мученички дух Цркве и нездрави зилотизам - I део: Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак. View full Странице
  11. Version 1.0.0

    16 downloads

    Ћирилични фонтови. 2 део
  12. Version 1.0.0

    13 downloads

    Ћирилични фонтови. 2 део
  13. Драгана Милошевић

    Серафимова смена - други део

    Господ је положио на блажене старице из манастира Дивејева: Пелагију, Параскеву и Марију, један од најтежих подвига – подвиг јуродивости, а Преподобни Серафим Саровски им је, по заповести Богородице, поручио да молитвом чувају манастирску обитељ. На том попришту су се три блажене жене подвизавале, смењујући једна другу, у току читавог столећа. Судбина Блажене Параскеве Дивејевске била је још трагичнија од њене претходнице Пелагије. Параскева Ивановна (световно Ирина) је била из сељачке породице. Удали су је у 17 година против њене воље, али је она свог мужа заволела, живели су сложно, иако им Господ није подарио деце. Параскева је била узорна жена и домаћица, и мужевљева породица ју је прихватила као своју због њене кротке нарави, вредноће, усрдне молитве код куће и у цркви. Она је избегавала да прима госте и борави у друштву, није ишла на сеоске игранке. Када је обудовела, Параскева је наставила да ради за племиће као куварица, служећи им верно и искрено. Једном приликом су је неправедно оптужили за крађу, због чега је претрпела много увреда. После је са Параскеве скинута кривица, али је она побегла од својих господара у Кијев на ходочашће. Дух стараца Кијевско-печерске лавре, као и разговор са њима, помогли су јој да схвати циљ свог живота. Она се вратила у дом својих господара, али је ускоро постала јуродива. Пет година се Параскева понашала као да је неурачунљива, лутала по селу уз подсмех сељана, а затим је нестала. Она је стекла навику да живи под ведрим небом у било које годишње доба, научила је да подноси глад и љути мраз. Није познато где је живела док се није преселила у саровску шуму, могуће је да је отишла у шуму одмах после бекства са имања њених господара. Оно што несумњиво знамо јесте да је у Кијеву Блажена тајно примила монашки постриг и наречена Параскева, те да је од тог тренутка наденула себи надимак Паша. У саровској шуми је Паша боравила 30 година, у пећини коју је својим рукама ископала, по сведочанствима других испосника. Говоре да је она имала неколико пећина на разним местима у пространој, непроходној шуми, препуној дивљих звери и медведа. За време свог дугог подвижништва и поста, почела је да личи на Преподобну Марију Египатску, била је мршава и поцрнела од сунца. С времена на време је посећивала Саров и Дивејево. Често су је видели код саровске воденице, где је она помагала тамошњим монасима. Једанпут су Пашу, скоро до смрти, претукли разбојници, желећи да је опљачкају. Од тог времена је њено здравље било озбиљно нарушено. Често су је мучиле главобоље, а израслина у трбуху јој није давала мира. После свега тога, а и од старости, почела је да добија на тежини. Паша се појавила у Дивејеву на следећи начин. Негде у време ручка Ксенија Кузминична, старица још из времена Серафима Саровског, остала је сама са Блаженом Пелагијом Ивановном. Седела је покрај прозора и тихо чешљала Пелагију, док је она спавала. Изненада је Блажена скочила на ноге, као опарена, отворила прозор и нагла се кроз њега, загледала се у даљину и почела некоме да прети. Старица Ксенија је пришла прозору и видела како се отвара капија и Паша Саровска улази у манастир са завежљајем на леђима. Упутила се право ка Пелагији, мрмљајући нешто. Приближивши се, Паша је приметила да јој Блажена Пелагија нешто говори и упитала: «Шта матушка, да’л да не идем?» «Да», – потврдно је одговорила Пелагија. «Значи још је рано? Није време?» «Да», – рече Пелагија. Паша јој се ниско поклонила и истог трена се окренула и ћутећи пошла назад кроз капију откуда је дошла. После тога се годину и по дана није појављивала у манастиру. Келејница Пелагије Ивановне је причала да је Паша опет дошла у Дивејево шест година пре упокојења Блажене Пелагије, носећи дечију лутку. После кратког времена донела је још лутака. Пазила их је и бринула се о њима као да су јој деца. И тако је Паша почела да живи у манастиру, испрва по неколико недеља, а после већ и месецима. Проживела је у Дивејеву скоро читаву годину пре упокојења Пелагије Ивановне, а после тога је остала у манастиру заувек. «Нема сумње да је Блажена Пелагија поставила на своје место Параскеву Ивановну са истим циљем, као што је и баћушка Серафим својевремено послао Блажену у Дивејево, – писао је митрополит Серафим (Чичагов). – Њихов задатак у обитељи био је да спасавају душе монаха, од напада непријатеља човечанства, од искушења и страсти, њима познатих због прозорљивости. Ако је дивна и блажена раба Божија Параскева Семјоновна (Миљукова) називала Пелагију Ивановну другим Серафимом, онда нећемо погрешити ако кажемо да се после другог у Дивејеву појавио и трећи, по духу и по страдању, који је 30 година испосништва провео у саровској шуми, најстроже постећи, и на крају претрпевши телесне муке на овоме свету – попут Пелагије Ивановне, и претучен – попут оца Серафима, од стране разбојника послатих од ђавола». Када је већ живела у Дивејеву, касно на јесен 1884. године, Паша је пролазила поред ограде гробљанске цркве Преображења Господњег и ударивши штапом о стуб ограде рекла: «Као што ћу овај стуб оборити, тако ће почети да мру, пожури само да ископаш раку!» Те речи су се ускоро обистиниле: како је оборен стуб, – упокојила се Блажена Пелагија, – тако се после ње у Господу преставио свештеник Феликсов, а потом толико монахиња, да се опела нису прекидала читаве године. Дешавало се да држе једно опело за две монахиње. Блажена Паша се привремено настанила у дому намењеном за црквени хор код Татјане Никофоровне Сахарове, мада је пре тога увек одбијала позиве сестара да пређе код њих. Кроз недељу дана после упокојења Пелагије Ивановне, почела је да се жали да јој је хладно да спава код врата, буквално на прагу, где је било једино слободно место за њу. Игуманија Марија је наредила да се појци преместе, како би Паша добила сопствену малу келију. Келију су очистили, средили, донели кревет, малу комоду, сто и сандук за ствари. Окачили су иконе и кандило, поклонили јој јастук, постељину, чајник, шољице, чај, шећер и све што је потребно. Паша је већ на улазу дочекала келејнице са стварима: «Добро дошли!» Толико је била радосна када су јој уредили келију, да је почела весело и са одушевљењем да пева. Сада је имала «свој кутак». Митрополит Серафим се лично упознао са Блаженом, пишући свој летопис, и њена личност је оставила дубок траг на њему: «Њен типични спољашњи изглед бива сасвим различит у зависности од њеног унутрашњег духа. Час је превише строга, срдита и страшна, а час нежна и добра, а понекад и горко-горко жалосна. Ипак од њеног доброг погледа сваки човек прелази у неописиво одушевљење. Дечији добре, светле, дубоке и јасне очи њене, толико запрепашћују да ишчезава свака сумња о њеној чистоти, праведности и високом подвигу. Оне сведоче да су све те чудне стране њене, алегоричан говор, строга прекоравања и испади, само спољна љуска, која хотимично скрива највеће смирење, скрушеност, љубав и саосећање. Онај ко осети њен поглед на себи, пожелеће да јурне к њој, да је загрли и изљуби.» «Облачећи се у народну хаљину, она се претвара у безазлено дете, коме су драге јарке, црвене боје. Понекад се облачи у некилоко хаљина истовремено, као на пример када дочекује почасне госте или осећа знамење будуће радости и весеља за човека, који јој долази у посету. На глави носи чепац и сељачку мараму. Лети носи само велику кошуљу. Изванредно уредна, честита, воли да у келији буде пријатно.» После смрти Блажене Пелагије, Паша Саровска је местимично мењала место становања и њена келија је често била празна. Стање у келији је било неупоредиво боље, него што је то био случај са келијом Пелагије Ивановне, која је седела на поду, испред пећи, између троје врата. Паша је ретко спавала на свом дрвеном, чврстом кревету са огромним јастуцима, а чешће су се на њеном месту одмарале лутке. Истини за вољу, она и није имала времена да се излежава, пошто се молила ноћима пред великим иконама у кивотима. Изнемогавши до јутра, она мало задрема и прилегне, али у рану зору већ се умива, спрема и иде у шетњу, све време се молећи. Она је тражила од свих, који су живели са њом, или од оних са којима је каткад по старој навици ноћивала у дому за појце, да се пробуде и моле тачно у поноћ, а уколико се неко не би држао тог монашког правила, она би почела толико да виче и грди, да су се сви, хтели не хтели, дизали да је умире. Паша је такође строго пратила да њене сестре свакодневно иду на службу. Када је остајала у келији, она би попивши чај после ручка, почињала да се бави ручним радом. Везла је чарапе или правила предиво. Тај посао је обављала говорећи Исусову молитву. Монахиње су у тој мери цениле Пашино предиво да су од њега израђивале појасеве и бројанице. Блажена је алегорично називала непрестано читање Исусове молитве «везењем чарапа». Тако је једном неки човек дошао Паши у посету с мишљу, да ли да се пресели ближе дивном Дивејеву, а она му је одговорила: «Зашто да не? Дођи нам у Саров, заједно ћемо брати печурке и вести чарапе!» – тојест клањаћемо се до земље и учити се молитви Исусовој. Паша је имала навику да живи на природи, па је стога на лето и пролеће ишла у поље и шумарке, где је дане проводила у молитви и созерцању. Молила се својим речима, али је неке молитве знала напамет. Богородицу је називала «Мамицом иза стакла». Понекад се као укопана заустављала пред иконом или падала на колена, где год се налазила – у пољу, усред собе, насред улице – и усрдно, се молила плачући. Блажена није заборављала ни монахе, који су били на послушањима далеко од манастира, у искушењима, прозорљиво знајући њихове духовне потребе. Она их је походила, борила се са ђаволом и поучавала своје сестре. И свуда су је примали с радошћу, с посебном љубављу и молили је да остане дуже са њима.
×