Претражи Живе Речи Утехе

НАЈБОЉЕ ДЕЛО КОЈЕ ЧОВЕК МОЖЕ ДА УЧИНИ Разговор са митрополитом Морфским Неофитом (Масурасом), 27. јун 2013. л.Г. Владико, из ваше биографије знамо, да сте били послушник код старца Јакова Евијског. Имате опит послушника. Шта значи бити послушник? То значи да верујеш свом старцу, зато што послушност почиње са поверењем. Пре свега то је поверење опиту старца или старице, игумана или игуманије манастира, јер када верујем духовном опиту свога старца, то значи да почињем да га слушам. Размислите, сама реч ,,послушност“ у корену има реч: ,,слушати“. И када верујем старцу и слушам га, налазим се у послушању њему, то ми на крају помаже да нађем сопствени пут и пронађем унутар себе свог личног Бога. Послушност је увек повезана са поверењем, а то можемо видети на примеру сатане, коме је најважније да поколеба послушниково поверење према старцу. Постоји пример из Старечника, када питају послушника: ,,Како видиш свога старца?“ И он првог месеца одговара: ,,Као анђела“. Годину дана касније старац пита свога послушника: „Како ме видиш?“ Он одговара: „Као човека“. Три године касније исти старац пита: „Како ме видиш, дете моје?“ Послушник одговара: „Као демона“. То значи да је послушнику демон открио своју адресу. Тако често бива у монашком животу. И не само у монаштву, то се често дешава и у браку, који започиње поверењем, а завршава се непријатељством. Они који су у браку морају себи стално постављати питање: „Како ја видим своју жену или мужа?“ – баш као што монах непрестано поставља питање: „Како ја видим својега старца?“ И иде на исповест. Другачије не може бити. А зашто су неки људи послушни, а други нису? Да ли је то посебан дар или је то резултат васпитања и самоваспитања? И једно и друго. Постоје људи посебног карактера и васпитања. Ја лично нисам рођен као послушан. Док су у другим домовима постојали послушност и учтивост, у нашем дому најважнија је била слобода мисли и изражавања. Родитељи су нас томе учили. Дешава се да монах обично долази у манастир у доби од 25 до 30 година и до тада његов карактер се већ формирао. Он доноси са собом све што већ има у себи. Али манастир постоји за сваки карактер, као што је и живот у браку за све карактере. Потврду за то видимо на примеру заједнице Апостола, јер дванаест Апостола показују дванаест потпуно различитих карактера. Шта је заједничко префињеном Јовану Богослову са ексцентричним Петром? Ја сам лично, на пример, Петар. И што је већи број браће, то видимо више различитих карактера. Стога, нарочито игимани манастира где се подвизава много браће и сестара, не би требало да имају никакве захтеве према карактерима. И ни у ком случају игуман или игуманија не би смели да мешају послушност са војним поретком. У супротном треба да отворимо немачки војни камп, другачије га не можемо назвати, то више неће бити манастир. Послушност је у човеку. То је његова сопствена, унутрашња, слободна одлука. И када се научимо својим дугогодишњим опитом, на пример, да будемо послушни мати Сергији или да будемо послушни старцу Симеону или неком другом, онда после неког времена схватамо да нисмо њима послушни, већ самом Господу Исусу Христу и да у нашим старцима видимо скривене све заповести нашега Господа. Да ли је у савременом друштву могућ такав пут послушности какав је био у прошлим временима? Не познајем толико добро модерно руско друштво. Постоји стара светогорска анегдота о разлици између грчког и руског монаха. Руски старац каже свом послушнику у руском манастиру Светог Пантелејмона: „Дете моје, скочи у море“. – „Благослови, владико“, - и одмах скаче у море. Грчки старац каже: „Дете моје, скочи у море“, а послушник пита: „Зашто?“ То нам показује какви су некада били Руси. Почињали су са потчињавањем, а то их је на крају приводило послушности. А Грци су почињали сасвим другачије. Увек им је било важно да схвате разлог, то јест објашњење зашто треба да буду послушни. Мени је сада педесет година, епископ сам и морам да кажем, да би манастир успео и да би напредовао, старци морају да буду послушни својим монасима. Баш као и у породици. Ако је породица добра и ако је у породици све добро уређено, родитељи су послушни својој деци. Када прост монах види да се старац брине о њему, мисли о њему, снисходи му на многе начине, тада он схвата да му старац даје пример Самога Христа јер је наш Господ Исус Христос дошао на земљу не да би владао, него да би служио нама људима. И тако, када видиш да старац чини апсолутно све за тебе, то изазива у теби као одговор топло осећање љубави, и ти видиш Христа у лицу свога старца и почињеш да га волиш и поштујеш. Мислите ли да заводим ред у својој епархији? Уопште не. Својим примером покушавам све време да надахњујем, а не да заводим неку врсту ригидног поретка. Често се догађа да епископу, старцу, или родитељу западне непослушни свештеник, монах, или дете који уопште не желе да се покоравају. И шта тада учинити: протерати своје дете? Наравно, не. У овој ситуацији могућ је само један излаз. Треба преклонити колена и помолити се Господу нашем, да нас просветли. Казати: „Ја не знам. Господе, помози ми да схватим шта да чиним са овим свештеником у својој епархији, или шта да чиним са овим монахом, или шта да чиним са својом ћерком у овој ситуацији?“ И само нас Господ може Својом светлошћу просветити у овом одређеном тренутку и показати нам право решење. И увек треба да имамо пред собом пример нашега Господа Исуса Христа, Бога Оца и Духа Светога, који нас учи да смо дужни увек бити у послушности и тако пројављивати своју љубав. Само ово може довести до доброг резултата. Питали сте ме за старца Јакова. Он никада није захтевао послушност. Говорио је: „Не требате мене да слушате, јер сам ја – мртав пас.“ Замислите, човек је овако говорио о себи, свети човек који је чинио чуда, који је током Литургије својим очима видео Анђеле. Његово смирење нас је учило. Био сам ђакон. Долазио сам код њега, а он је мени причао о својим проблемима! То ме је, наравно, веома смиравало. Већ тада ми је говорио да ћу бити епископ и ја сам разумео зашто је он то чинио: још тада ме је учио како бити епископ, како истински постати отац. Смирење нас много чему учи и врло добар пример за то јесте – распети Господ и Крст. Први старац са којим сам се упознао био је старац Порфирије. Имао је дар прозорљивости и када ме је видео, рекао је: „Дете моје, ти си врло активан.“ Предложио ми је: „Ако хоћеш дођи овде, разговараћемо. Али те шаљем старцу Јакову као духовнику. Будући да си рано постао сироче, отац ти је умро, у теби постоје психолошке празнине. Унутар тебе је гнев. А тај човек коме те шаљем је врло смирен, тактичан, учтив, и ти ћеш се такође смирити захваљујући његовом смирењу.“ Овога часа сам се сетио молитве коју је изговарао Свети Јустин Поповић, Србин: „Смирени Господе мој, смири ме смирењем Својим.“ И тиме је све казано. Ко има уши да чује. А ако неко нема уши, онда се испоставља да ће старац слушати, старац ће се смиравати, старац ће трпети и старац ће постати свет, а не његов послушник. Монашка служба – је покајање. И ми смо дужни да се смирено исповедамо свом старцу или нашој старици, то јест игуманији, јер не заборавите, у женским манастирима није духовни отац, већ духовна мајка. У женским манастирима улогу духовне мајке увек има игуманија и са њом се о свим проблемима мора разговарати врло отворено и кајати се. Ја такође вршим исповест у једном женском манастиру, али не дозвољавам да ме сестре зову њиховим старцем. Оне мене називају владиком. Зато што сам им рекао: „Ваш старац је ваша мајка игуманија, њој треба да исповедате своје помисли. А предамном ћете исповедати ваше грехе, ја ћу их разрешавати и такође подстицаћу, по мери својих сила, вашу борбу ка покајању.“ Најважније је својим смиреним ставом дозволити старцу да обави операцију у нашој души, не обазирући се на то што ће бити болно, јер старац у манастиру није за то да дели чоколаде и говори: „Браво!“ Старац је лекар душа и ми треба да молимо Господа нашега да Он просвети нашег старца и исцели нашу душу. Тада нам старац може много помоћи. Са мном је био такав случај да сам желео да одем на Атос, али старац Јаков је рекао: „Не, отићи ћеш на Кипар, јер ћеш тамо бити епископ.“ И то је било моје прво послушање, зато што сам тада одустао од сопствене жеље. Отишао сам код старца Пајсија на Атос и рекао му: „Па како то, мене старац шаље на Кипар, а ја то не бих желео.“ А он каже: „Не, старац Јаков је у праву. Треба да идеш на Кипар, јер је воља Господња за тебе управо то. Тамо ћеш отворити манастире мушке и женске. Рекао ми је да је потребно завршити правни факултет. „Онда, - каже, - сачекај две године, моли се, и за две године у срцу ћеш добити одговор, где тачно треба да идеш и са ким да живиш.“ И заиста, две године касније чуо сам у свом срцу одговор: „Треба да одеш на Кипар у град Ларнаку ка оцу Симеону.“ Послушао сам и отишао. Отац Симеон је био врло образован човек, сликао је иконе, био је врло префињен и душом и телом и имао је изузетну способност да проникне унутар човека. Сам Господ ме је послао к старцу који је био моја потпуна супротност. Овај старац је стрпљиво чекао четири године и није ми говорио ништа лоше. Тек четири године касније, први пут ми је рекао о једном мом недостатку. А ви предпостављате, какав је мој карактер! Хегемонистички карактер, нападан, врло гневљив, врло груб. Дакле, човек је тако дуго трпео и тек после четири године казао ми је о једном мом недостатку. Зато што је тај човек веровао да се све може постићи добрим примером, а не поретком. Када је једном строжије покушао да разговара са мном, увредио сам се и четири дана уопште нисам разговарао с њим. И да ли знате зашто сам проговорио? Четвртог дана ме је посетио сатана. Благодат ме напустила и нашао сам се као мрав у канџама огромног лава, који се зове демон. Не само духовно, него и физички сам осећао искушење у те дане. Тога дана смо прослављали сећање на Светог Спиридона епископа Кипарског и говорио сам у својим молитвама: „Свети Спиридоне, сачувај мене, као што си чувао овце своје.“ Ви знате, да је он био пастир. Тада сам решио да се смирим и то је била веома важна одлука за цео мој живот. Схватио сам да је смирење пред својим старцем – почетак покајања. Послушност старцу и смирење пред њим штите од сатане. Тако се постепено ослобађа срце од жеља, ум од мисли. Почиње да ти се свиђа да видиш своје недостатке, не твоје предности, не твоје добре особине, које можда имаш, него баш недостатке. Затим почињеш да говориш своје недостатке, исповедаш их свом старцу. Свети Исак Сирин каже: „Монах који се хвали предаје себе у руке ђаволу.“ Можете ли да замислите, ако себе хвалимо, шта радимо?! Ми сами себе можемо предати у руке ђаволу. Зато је врло важно кајати се. А да би се спознало истинско покајање мора се почети од смирене послушности своме старцу. Управо тако се отварају двери покајања. Да ли непослушност Богу увек води послушности демону или је могућ трећи пут? Сам Христос говори: Ко слуша Мене, слуша Мојега Оца, ко види Мене, види и Оца Мојега (ср. Јн. 14: 9-10). Шта је вечни живот? Следовање заповестима, јер онај ко испуњава заповести, познаје Бога. Уствари њих је само две: Љуби Бога свим својим срцем и љуби ближњега свога као самог себе. Само их је две, а из њих проистиче и трећа: љуби (ближњега као) самога себе, а како је другачије могуће љубити самога себе, него следовати заповестима Господњим? Стога никаквог трећег пута не може бити. Главни пут је послушност Христовим заповестима, а старац у манастиру – то је лик Христа. Једном сам питао оца Јакова: „Ако имам мишљење различито од мишљења старца, зар не би требало ово да му кажем?“ Студирао сам на правном факултету, имао сам такве мисли. Он је одговорио: „Обавезно говори што ти је у глави. Молићеш се и говорићеш: Исусе Христе, просвети мене, просвети мога старца. Ако се будеш молио он може прихватити твоју тачку гледишта.“ Рекао сам: „Шта ако не прихвати?“ – „Е онда треба да се молиш још топлије и после молитве још једном да му кажеш. Можда ће те тада послушати. И ако други пут старац не прихвати твоју тачку гледишта, онда заћути. И кажи тада у себи: „Исусе Христе мој, сада ме мој старац не чује, зато што није још дошло време.“ Не треба га осуђивати. Најгоре је говорити другој браћи лоше ствари о старцу. У манастиру има увек врло једноставне браће и ако изразите своја гледишта, нека мишљења, можете створити групације. Тада се наравно, духовни карактер покајања потпуно губи. Тада постајемо отворени за светске помисли. Зашто је прво непослушање Адамово наследно? Одговор на то питање даје Свети Кирило, Патријарх Александријски: Зато што смо наследили природу Адамову. У нашој природи лежи могућност непослушности, сумње пред старцем, пред Христом, пред вером по Јеванђељу. Постали смо двоједушни. Имамо једну душу, а две жеље. Два мишљења. Неки имају и три и четири... То доводи до психичких обољења. Али је од самог почетка нашег монашког живота важно правилно поставити питање, а оно се састоји у томе, како да се исцели наша људска природа од неких особина које су јој својствене? Када сам био у Атини упознао сам Светог Евменија губавца. Он ми је рекао: „Моли се: Господе Исусе Христе, подари ми кротост, смерност и једноставност (простоту).“ Питао сам га: „Ово последње, треће, заправо не разумем: да ли је толико важно да будем једноставан?“ – „Да, - одговорио ми је, - јер је једноставност врло тешка ствар.“ Рекао ми је: „Једноставан човек је свети човек. Једноставност је начин на који се човечији ум може кретати ка истини, ка Истини.“ Познате су речи Апостола: „Оно што нећу, то чиним, а оно што хоћу, не чиним.“ То је могуће јер је човек наследио природу Адамову, због чега је тако сложен. Зато Христос говори: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.“ А дечија особина је једноставност. Када одрастамо, ми губимо овај дар и само нам га Господ може дати. Старац Евменије увек је говорио једну јако добру ствар: „Када је у теби страст, молиш се и она се повлачи, али онда се поново враћа. Тада схваташ да је проблем много дубљи него што си у почетку мислио.“ Проблем је у томе што нема воље, то јест заправо нема жеље. Постали смо монаси, подвижници, аскете. Свети Максим поставља питање: „Шта је то аскеза?“ Па послушност и јесте аскеза. Например пост, бдење – су такође аскеза. Способност да поднесеш лоше речи које неко каже против тебе, да се смириш такође је аскеза. И Свети Максим на ово питање одговара овако: „Аскеза – то је дело воље. То јест, ти вежбаш своју вољу.“ Овим упорним понављањем покушаваш да вежбаш вољу. Али ми сами никада ништа нећемо постићи. Старац Евменије је говорио да ће наступити такав тренутак када ћеш се наћи у потпуном очају, када ћеш се разочарати у своје знање, у свој опит, шта год то било, тада ћеш пасти на колена и рећи: „Христе, ја желим да се исправим, али не успевам. Изгледа да желим мало. Помози ми да бих Те више пожелео. Хтео бих да Те више желим! Само Ти можеш, ја не могу сам.“ И када се човек потпуно ослања на вољу Божију, тада се отварају двери покајања. Тада почиње да плаче и да истински говори ове речи: „Оче наш, да буде воља Твоја, као што је на Небу, тако и на земљи.“ На земљи – то значи у мени, на мени да буде Твоја воља. И само је тако могуће излечити Адама кога носимо у себи, или Еву која је у вама, сестре. Ово је једини начин излечења, другог начина нема. И ово је најбоље дело које човек може да учини у свом животу. На Славу Божију превели са руског: Б. и М. Бановић Децембар 2020. л. Г. View full Странице

Сматра се да постоје четири могућа стадијума у настанку једног кривичног дела. Прва фаза је мисао о кривичном делу, односно идеја конкретног човека да би могао/желео/хтео да изврши кривично дело. Други стадијум је припремање кривичног дела. Трећа фаза је покушај, а четврти стадијум чини само извршење кривичног дела. Не пролазе сва кривична дела кроз сваку од ових фаза. Постоје ситуациона кривична дела, која се врше спонтано, нека се кривична дела чине на мах и слично. Човек је, осим када је реч о неурачунљивим лицима, свесно биће и сама (по)мисао о вршењу кривичног дела, пре радње извршења, увек постоји, чак и када не представља неко дуже промишљање, а нарочито не и планирање. Од давнина важи правило да се за мисли не одговара. То што је неко имао идеју да изврши кривично дело, чак маштао о томе и слично, само по себи не представља деликт у кривичноправном смислу. Човек може мислити било шта и за то, наравно, не може одговарати, осим изузетно, када неке мисли изговори и тиме изврши, на пример, увреду или када својим речима друго лице подстрекава на вршење кривичног дела. Покушај кривичног дела је кажњив онда када је то законом за одређене деликте прописано или када је реч о кривичним делима за која је прописана казна од пет година затвора или тежа казна. Свршено кривично дело је, наравно, увек кажњиво. Обрнуто, припремање кривичног дела по правилу није кажњиво. Само је, изузетно, припремање одређених деликата дефинисано као радња извршења. Такође, за одређене врсте специфичних кривичних дела, као што су дела којима се напада уставно уређење и безбедност државе, прописано је кажњавање и за њихово припремање. Мотивисано примерима из полицијске праксе, када су спречена нека планирана убиства, Министарство унутрашњих послова предлаже да се у наше кривично законодавство унесе ново кривично дело – припремање убиства. Овај предлог је легитиман, али треба пажљиво анализирати шта би се реално постигло таквом новом инкриминацијом, коју је веома тешко уочити у упоредном кривичном праву. Важно је имати у виду да и нека већ постојећа кривична дела, практично „покривају” ситуације које се односе на припремана/планирана убиства. Такви учиниоци скоро увек имају ватрено оружје, често и аутоматско, или експлозивне направе, тако да је у далеко највећем броју случајева у пракси свакако реч о кривичном делу неовлашћене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја. Припремање убиства је, по логици ствари, веома ретко индивидуална активност. По правилу су планирана убиства део миљеа организованог криминалитета, тако да би у пракси овде најчешће била реч и о кривичном делу удруживања ради вршења кривичних дела. Затим, припремање убиства би се у неким варијантама могло подвести и под кривично дело договор за извршење кривичног дела, које може постојати и када није реч о организованом криминалитету. Коначно, тешко је замислити припремање убиства, а да оно није скопчано са набављањем одређених средстава за његово извршење. Тада је реч о кривичном делу израђивања и набављања оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела, које постоји када се оружје, муниција, експлозивне материје или минско-експлозивна средства, као и средства потребна за њихово прављење или отров, за које зна да су намењени за извршење кривичног дела, израђују, набављају или се другом омогућава да до њих дође. Када се има у виду под која се већ постојећа кривична дела може подвести припремање убиства, онда се поставља питање шта би то додатно било обухваћено новом инкриминацијом, а да, притом, није реч само о (по)мисли да се изврши кривично дело, а саме мисли нису кажњиве. Ако се, пак, сматра да постојећа кривична дела, за која одговарају „планери” убиства које је полиција у томе, срећом, осујетила, нису запрећена довољно тешким казнама, онда је далеко једноставније и правно-технички много боље да се код неких кривичних дела која имају припремни карактер (као што су договор за извршење кривичног дела и израђивање и набављање оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела), пропише тежи облик, ако се такви деликти односе на убиство или неко друго тешко кривично дело, као, на пример, разбојништво. Иначе, начелно се не сматра добром претерана „креативност” у формулисању кривичноправних норми, што је посебно типично када је реч о стварању нових инкриминација. Кривично законодавство је у правној држави изразито стабилно, те чак и наглашено „конзервативно”. Онда када се оно модификује, то се чини плански, веома опрезно и посебно уз избегавање претеране брзине, која лако прерасте у брзоплетост. Професор Правног факултета Универзитета у Београду Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа извор извор

http://www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2018/10/Pastirski-lik-i-delo-patrijarha-Pavla-vladika-David_Segment_0_001-1.mp3 Извор: Епархија крушевачка View full Странице

У оквиру трећег Фестивала хришћанске културе, који се по благослов Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона одржава у Зајечару, презвитер Марко Пајчин, настојатељ храма Свете Тројице у Неготину одржао је предавање на тему "Живот и дело митрополита Михаила". Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице

Награду Веселина Лучића доживљавам као једну од пуних потврда повратка нашег Богословског факултета у универзитетску заједницу, поручио др Владислав Пузовић. Награда задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, за најбоље научно остварење наставника и сарадника објављено у 2017. години, за монографију Руски путеви српског богословља, Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917, уручена је 11. септембра 2018. године др Владиславу Пузовићу, ванредном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду. Савет Универзитета у Београду установио је одлуком од 28. фебруара 2018. године Дан задужбинара Универзитета у Београду, са циљем да се изрази захвалност и поштовање доброчинитељима који су Универзитету завештали своју имовину или даровали значајну донацију. Овај дан је први пут обележен 11. септембра 2018. године. У оквиру свечаности додељене су награде и стипендије наставницима и студентима Универзитета у Београду. На почетку свечане доделе награда, скупу се обратио ректор Универзитета у Београду академик Владимир Бумбаширевић, а потом је проректор за наставу проф. др Живан Лазовић казао да се установљењем Дана задужбинара одаје захвалност великим именима фондација и задужбинарства као што су капетан Миша Анастасијевић, Лука Ћеловић Требињац, чланови краљевских породица и многи други из периода задужбинарства пре Другог светског рата. -Задужбинарство је незаобилазни део историје Универзитета у Београду, поручио је др Лазовић. Одлуку о додељивању Награде задужбине Веселина Лучића образложио је проректор Универзитета у Београду проф. др Живослав Тешић и члан жирија за избор најбољег научног остварења наставника и сарадника објављеног у 2017. години: Ову награду проф. Пузовићу је доделио жири у саставу: академик Владимир Бумбаширевић, ректор Универзитета у Београду; проф. др Живослав Тешић, проректор Универзитета; академик Милан Дамјановић, проф. Физичког факултета; др Слађана Денковић, проф. Факултета организационих наука, и академик Миодраг Марковић, проф. Философског факултета. У образложењу одлуке је, између осталог, истакнуто: -Предмет монографије др Владислава Пузовића представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања Срба на дореволуционарним духовним академијама у другој половини 19. и почетком 20. века. Аутор на једноставан и оригиналан начин прати кључне аспекте образовања Срба на Кијевској, Московској и Санкт-Петербуршкој духовној академији. После пријема високог одликовања проф. др Владислав Пузовић је казао: -Господине Ректоре, драги гости, уважене колеге, желео бих да искажем своју захвалност Одбору Задужбине Веселина Лучића, за признање које ми је доделио. Ово признање за мене много значи - не само као признање за претходни рад, него и подстицај за будући рад. Такође, желео бих да кажем да ми је искрено драго што награду делим са колегиницом са Математичког факултета. Сматрам да је један од предуслова за напредак нашег Универзитета да се природне и друштвене науке равномерно и равноправно развијају и да је то најбољи пут да наш Универзитет постиже добре резултате. Ову награду не доживљавам искључиво као личну награду, већ као награду за факултет са којег долазим, за Православни богословски факултет, који је током деценија друге половине двадесетог века био изопштен из универзитетске заједнице. Награду Веселина Лучића доживљавам као једну од пуних потврда повратка нашег Богословског факултета у универзитетску заједницу. На истој свечаности је награђена и Марина Ћакић као најбољи студент Православног богословског факултета. Извор: Српска Православна Црква View full Странице