Претражи Живе Речи Утехе

View full Странице

На аеродрому у Батајници обављен је свечани пријем два ремонтована "миг 29", које је Србија набавила од Русије, у присуству председника Србије Александра Вучића, којег је дочекала почасна чета Војске Србије. Изведен је и пробни лет "мигова" који су протеклих месеци модернизовани и у потпуности припремљени за оперативну употребу. Два "мига 29", који су ремонтовани у Србији, од данас су у саставу Ратног ваздухопловства Србије. Свечаном пријему "мигова" (један једносед и један двосед) присуствују и министар одбране Александар Вулин и представници Војске Србије, као и амбасадор Русије Александар Чепурин. После приземљења два мига "четири плус" генерације, председник Александар Вучић ће се обратити јавности. У октобру прошле године шест "мигова" je у деловима допремљено у Србију. Вучић је по доласку тих авиона рекао да ћемо имати озбиљну ескадрилу, убедљиво најснажнију у нашем региону, као и да са тим авионима решавамо проблем у наредних 20 година. Авиони су представљени 20. октобра на паради поводом Дана ослобођења Београда у Другом светском рату. Тада је најављено да ће бити ремонтовани са још четири "мига 29" који су купљени 1987. године. Ремонт и модернизација свих десет "мигова 29" кошта 185 милиона евра. Вучић је недавно, у обраћању новинарима после показне вежбе гађања из стрељачког наоружања у Никинцима, крајем јула, најавио да ће пре краја године у употреби у Војсци Србије бити најмање осам или девет авиона "миг 29". Додао је да ће први пут у употреби бити осам или девет борбених авиона "четири плус" генерације. Он је тада најавио и да ће Србија набавити девет нових "ербасових" хеликоптера Х145М, али и још три Ми-17 и четири Ми-35 борбена хеликоптера. Министарство одбране је, такође, раније најавило да ће свих 14 "мигова 29" до краја ове године или најкасније почетком следеће бити у летном стању. РТС. Танјуг

У ниски православних бисера Митрополије црногорско-приморске, Храм Светих мученика Макавеја у Толошима – Подгорици заузима посебно мјесто. Поред тога што овај древни храм у себи чува два миленијума бурне историје ових простора, јединстен је и по томе јер је за сада једини у Српској православној цркви а и шире који је посвећен старозавјетним мученицима Макавејима. Ријетке су цркве посвећене седморици браће Макавеја (Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел) који су око 180 год. прије Христа, заједно са мајком Соломонијом и Елеазаром свештеником пострадали за чистоту вjере израиљске од цара Антиоха који је хтио да наметне Јеврејима идолопоклонство. Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла. По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања… – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг. Рушен и обнављан много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године. На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „ Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“ Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња. Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена. Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров. Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. И тако је било. – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг. Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима. Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду. Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи. Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи. Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је тада на периферији Титограда. Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта. Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…. И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм. Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева. – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве. Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију. – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну – истиче протосинђел Исак сабрат Цетињског манастира. Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника. Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке. У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије. У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ: „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја. Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“ О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма. – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић. По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја. Протојереј Предраг Шћепановић изражава наду да ће се уз Божју помоћ, Св. Макавеји и ове године, 14. августа, када ће Свету архијерејску литургију у 8 часова служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, саборно прославити уз учешће вјерног народа Толоша, али и цијеле Подгорице. Такође, топло препоручује свима књигу о ранохришћанској Цркви Св. Макавеја професорице Смиље Влаовић која је, по њеним ријечима, скроман увод у научно истраживање и ове, као и других подгоричких светиња, које су због сталних ратова и других друштвено-историјских прилика биле запостављене и изостављане, посебно из научних студија. Весна Девић Извор: Митрополија црногроско-приморска View full Странице

Представници Срба из осам држава региона окупиће се крајем године у Скупштини Србије у потрази за одговорима како сачувати национални и културни идентитет нашег народа. Састанак је иницирао Миодраг Линта, председник Одбора за дијаспору и Србе у региону, који сматра да је то прилика да се чује, не само шта све мучи близу два милиона наших сународника у окружењу, већ и да се дође до предлога решења како би се побољшао њихов статус. Одбор ће окупити све релевантне представнике Срба из региона, посланике, председнике политичких и културних организација, Српске православне цркве, медија. Са друге стране, седеће представници институција Републике Србије које се у оквиру својих надлежности баве том проблематиком. Од осам држава региона најбољи је положај српског народа у Мађарској и Румунији, где се поштују њихова права, али и издвајају средства за очување националног и културног идентитета, у осталих шест држава: Албанији, Македонији, Словенији, Црној Гори, БиХ и Хрватској, Срби се суочавају са дискриминацијом, каже Линта за Спутњик. „Најтрагичнији положај је у државама у којима смо имали крваве оружане сукобе, пре свега у Хрватској и Федерацији БиХ. Ту је веома тешка ситуација, велики је број нерешених проблема у вези са обновом кућа, повратком имовинских права, употребом српског језика и ћирилице, информисањем на матерњем језику, образовањем… Проблем је и неспремност Загреба и Сарајева да процесуирају ратне злочине против Срба“, каже он. Линта додаје да у атмосфери у којој се ћути о српским жртвама није реално очекивати да се поштују ни људска, ни национална права Срба. Питање њиховог положаја у региону, поред питања Косова и Метохије, уласка у ЕУ, стратегије демографије и развоја економије требало би да буде дефинисано као једно од најважнијих државних и националних питања, предлаже Линта. „Сматрам да би требало озбиљно размислити о томе да се оснује посебна институција, Министарство за Србе у региону или Државна канцеларија, у којој би требало да се ангажују стручњаци из разних области који би се системски бавили том тематиком, различитим мерама и активностима помагали наш народ у овим државама и предлагали Влади и државном руководству које мере да предузме“, каже председник Одбора за дијаспору. Линта подсећа да Србија већ има Управу за дијаспору и Србе у региону, чији запослени, како каже, раде коректно, али да она већ четири године нема првог човека, ни његовог заменика, иако је Одбор за дијаспору више пута тражио од представника Министарства спољних послова да именује људе који би на себе преузели део овог посла од националног значаја. Линта додаје да је иницирао и серију састанака са надлежним министарствима која имају додирне тачке са том проблематиком, а ускоро ће тражити и састанак са премијерком Аном Брнабић. Извор

Светом архијерејском Литургијом коју је 26. јула 2018. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован јагодинска Стара црква прославила је велики јубилеј - 200 година постојања. Торжественим богослужењем у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила, коју је кнез Милош Обреновић подигао давне 1818. године, у присуству градоначелника Јагодине г. Ратка Стевановића и многих угледних званица и великог броја верника. Обраћајући се верном народу Владика је поручио: -Колико је људи долазило у овај храм кроз период од два века! Kолико се њих крстило, венчало, исповедило, причестило! Kолико је само молитава узнесено пред престолом ове светиње! Велики кнез Милош, ктитор овог храма, у највећој мери је допринео да се подигне ова светиња, али је он то радио заједно са народом што нас и обавезује да идемо путем којим су ишли наши свети преци, над чијим се гробовима данас и служи ова света Литургија, благодарење Богу за наше претке, за нас и наше сроднике данас и за оне који ће генерацијама после нас остати. Високо одликовање орден Вожда Карађорђа урученио је г. Томиславу Стојановићу из Винораче и г. Драгану Стојанкићу из Трнаве. Архијерејске захвалнице су примили господа Стефан Ђођевић, Ивица Маринковић, Радмило Цекић, Мирослав Ђорђевић, Зоран Рашић, Предраг Јеремић и Драган Илић. Архијерејске захвалнице су додељене и фирмама Ралекс, Кастор, Јела, ЈП Уређење и јавно осветљење. Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице

Митрополит Амфилохије: Два нова светитеља и просветитеља Америке – Свети Јован шангајско-санфрацишки и Свети Мардарије либертвилско-љешански. Поводом празника Светог Јована Шангајског, из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија на тему “Два нова светитеља и просветитеља Америке – Свети Јован шангајско-санфрацишки и Свети Мардарије либертвилско-љешански” које је одржао 1. јула 2017. године у порти цркве Светог Димитрија на Крушевцу у Подгорици у оквиру “Љетњих духовних вечери“. Звучни запис предавања View full Странице

У недељу, 10.јуна 2018. године, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Игор Игњатов, парох ветернички, одржао је предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „Монаштво и брак - два пута ка истом циљу“. View full Странице

Спојите два форумаша, по било којој основи, са образложењем или не, са вама знаним разлозима. Значи можете спајити и два мушка форумска лика, по основи сличне филозофије живота, или слично.

Већи део руске књижевности као да је посвећен питањима о суштини људског живота и Богу. Ова два романа се издвајају међу најбољима када се ради о сакралном. Британски The Guardian, познат по својим угледним књижевним рецензијама, саставио је списак „10 најбољих романа о Богу“, а место на њему залужили су „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског и „Лавр“, дело нашег савременика Јевгенија Водолазкина, преведено на многе језике света, укључујући српски. „У лепој књижевности Бог се не јавља тако често, али у овим књигама њихова је улога колосална“, пише Гардијан, и од милион романа прави краћу листу у коју улазе два руска романа, један из 19. и један из 21. века. Сцена из филма „Браћа Карамазови“, 2008. Kinopoisk „Браћа Карамазови“ вероватно нису тако популарни као „Злочин и казна“, иако многи руски књижевни критичари сматрају да се ради о најзамршенијем роману Достојевског. Писац је замислио „Браћу Карамазове“ као прву књигу једног већег неоствареног дела под радним насловом „Житије великог грешника“. У центру пажње је најмлађи брат Аљоша. У неком смислу можемо га упоредити са кнезом Мишкином из романа „Идиот“. Док је његов старији брат Иван атеиста, монаха Аљошу окружује мистика и суочен је са немирима друге врсте. „Иван Карамазов поставља Аљоши питање да ли би свеопшту љубав и хармонију платио страдањем једног јединог детета. То је питање које сваки верник мора себи да постави и да живи са својим одговором“, пише Гардијан. Јуродиви Наталија Михајленко „Лавр“ је другачија књига, иако је у центру пажње такође човек божји 15. века. То је животопис једног свеца од детињства до смрти. Јевгениј Водолазкин описује средњовековне градове Русије, попут Пскова и користи много архаичних речи. „Дирљиво, напето, повремено смешно, велики успех овог романа је у томе што нас води у век вере, у век када је све било обухваћено Богом и светим делима“, пише Гардијан. RUSSIA BEYOND

Предавање др Владана Таталовића, доцента на Катедри за Нови Завјет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на тему “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” које је одржао са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године у оквиру циклуса Васкршњих предавања у Манастиру Дивостин. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. Извор: Епархија шумадијска View full Странице

Читао сам још пре о два пута по Старцу Порфирију па ме занима ваше мишљење. Наиме, ради се о томе да је Старац рекао да постоје два пута која нас воде ка Богу: један тежак и заморан, на којем предузимамо жестоке напоре против зла, а други лак, испуњен љубављу. Даље у том тексту се наводи да су многи ишли овим тежим путем. Занима ме шта ви мислите о свему овоме, можете да додате нешто. Такође, занима ме да ли је боље ићи лаким или тежим путем ?

Још једно масовно крштење је обављено недавно у Митрополији Катанге (Конго) у граду Колвези, сјединивши 556 људи с Телом Христовим у Светој Православној Цркви. Током дводневног државног празника, сви катихумени (оглашени) града Колвезија, на југу земље близу границе са Замбијом, као и из суседних области, окупили су се с Његовим Високопреосвештенством митрополитом Катанге Мелетијом и једним бројем свештеника у цркви Светог Георгија, где је архијереј служио обред Крштења за све катихумене који су се исповедали и примили благослов светог крштења. Они који су већ били склопили брак, сад су добили благослов да се венчају у Цркви у њиховим сопственим парохијама. Током дводневног празника укупно 556 катихумена је крштено, углавном у Колвезију, али и у далеким парохијама. Град Колвези је такође благословен посетом Његовог Блаженства Теодора II, папе и патријарха александријског и све Африке, фебруара прошле године када је посетио црквену болницу Светих бесребреника Козме и Дамјана у Демократској Републици Конго да би осветио новоизграђено крило болнице. Извор: Православие.ру Вести из сестринских цркава | English View full Странице

– Богословско благо хришћанске старине – Јустиново учење о два Христова доласка служило је као ерминевтички кључ за целовито тумачење Старог и Новог Завета и водило до одбацивања адопционистичких христологија, наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним и пророкованим Месијом. Св. Јустин Философ (око 100-165. г. по Хр.) оспоравао је скептичност коју су Јудеји имали у вези са Христом као обећаним, пророкованим и у Јеванђељима описаним Месијом, указивањем на двообразност старозаветних месијанских сведочанстава. Старозаветна пророштва у којима су јасније наглашене људске особине будућег Месије (као што је случај нпр. са Исаијиним пророштвима о страдалном слуги Господњем у гл. 53) Јустин је повезивао са првим Христовим доласком, тј. са Оваплоћењем превечног Бога Логоса. Она, пак, пророштва која су указивала на Месију као на Цара Славе се, по Јустину, односе превасходно на други, есхатолошки Христов долазак који ће подразумевати и коначни суд створеном свету. Различити аспекти месијанских пророштава Древна хришћанска вера у два Христова доласка служила је, дакле, у Јустиновој теологији као ерминевтички кључ за целовито, интегрално тумачење Старог и Новог Завета и доследно разумевање различитих аспеката месијанских пророштава. У Дијалогу са Јудејем Трифоном основни разлог Јустиновог спорења са његовим саговорником било је питање да ли је Месија уопште дошао или још увек није (то да Стари Завет пророкује о његовом доласку није било спор­но)? У овом контексту, чак и када Трифон допушта могућност да Месија може страдати, камен спотицања и његов основни приговор јесте распеће: „…ми се колебамо по питању да ли је Христос морао да буде тако унижен и разапет, јер у закону стоји: ‘проклет је сваки кога разапну’, и то ми веома отежава да поверујем твоме казивању. Писмо казује да Христос има да пострада и нама је то јасно; али… управо на такав начин… ?“ (гл. 89). Св. Јустин, међутим, страдање објашњава као само један аспект Божије икономије спасења и инсистира да хришћани не пренебрегавају Месијин долазак у слави и сили, а фаворизују његову униженост. У овом смислу, иако Јустин тумачи чак и Псалм 24, 7 („Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“) као стих који се односи на Христов први долазак („… у пророштву се говори само о нашем Христу који се, по речима Исаијиним, Давидовим и по свим записима, јавио без лепоте и славе“ – гл. 85; упореди и гл. 36), величанственост другог доласка Месијиног представља кон­станту његове христологије. У контексту тумачења двообразности месијанских пророчких места, Јустин често пише о два Христова доласка: „Ове и дру­ге пророчке речи ја сам ти навео Трифоне, јер се оне односе на пр­ви долазак Христов за који је пред­сказано да ће бити унижен, сраман и смртан, а делимично се дотичу и другог доласка када ће доћи на облацима небеским, у слави“ (гл. 14; види и: „…благовештена су два доласка Христова: један, у коме се Он представља као унижени страдалник, обешчашћен и разапет, а други – у коме ће Он са славом доћи са небеса…“, гл. 110; „…Хри­стов долазак биће двојак…“, гл. 52; „Пророци су предсказали два Хри­стова доласка…“, Прва апологија, гл. 51). Два доласка Христова представљају заправо централну тему у Јустиновом месијанском дискур­су. Јудеји су одбацили Христа зато што нису могли да прихвате његову „унижену, срамну и смртну“ појаву (гл. 14). Међутим, они ће га прихватити (јер ништа друго и неће бити могуће), штавише Он ће им (баш као и свима другима) судити при његовом Другом доласку у сла­ви (Прва Апол. 52). Одбацивање адопционизма у Христологији Јустин назначава и даље импликације ставова свог саговорника, и тврди да јудејско неприхватање Христа као Месије подразумева и погрешно разумевање њихових сопствених свештених текстова: „Они не схватају то што је на осно­ву ових речи Писма толико очигледно…“ (гл. 110; види и: „…јер не знаш шта говориш, него слушајући учитеље који не разумеју Писма и нагађајући ‘истину’, причаш шта ти падне на памет“, гл. 9; упореди и гл. 12 и 38), јер су два доласка јасно назначена у Старом Завету. У овом смислу се за Јустина ис­правно разумевање Старог Завета (а тиме и јединства Старог и Новог Завета) ерминевтички откључава учењем о два доласка Господња. Интересантно је да Јустин изно­си став да Други долазак заправо започиње већ са његовим вазнесењем: „…то се испуњава од онога времена када се Господ … вазнео на небо…“ (гл. 33 у којој тумачи речи из Псалма Давидовог: „Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“ – Пс 110, 1) и, што је још значајније, инсистира на чињеници да је чак и у свом првом доласку, тј. у Оваплоћењу, у својој слабости и скрушеном обличју, Христос био испуњен божанским силама: „Ако је заиста толико велика сила његова и ако се том силом извршио план његовог страдања, колика ће тек сила његова бити у време његовог славног доласка?“ (гл. 31). У вези са овим христолошки веома значајним ставом стоји и Јустиново образложење да крштење у Јордану није створило Христа, већ га је оно само пројавило као таквог; штавише, Јустин тврди да је чак и у свом рођењу Христос био Месија и поседовао Духа Божијег („Чим се родио, он је имао своју силу…“ – гл. 88). Овај аргумент је кључан за побијање такозваних адопционистичких христологија (учења по којима је Христос био обичан човек који је у неком тренутку са­мо „усвојен“ као Син Божији, уобичајено приликом крштења или васкрсења; насупрот овоме Јустин излаже православно учење о превечном постојању Бога Логоса). Он показује и да је Јустин био сасвим свестан могућих странпутица при­ликом тумачења учења о два Хри­стова доласка, тј. тумачења сходно којима је Христос наводно најпре дошао као прост човек а да ће његову божанственост пројавити тек његов други долазак, што би свакако представљало занемаривање чињенице да је његова божанстве­ност јасно откривена већ и у његовом оваплоћењу, чудотворењу, смрти и, понајвише, у његовом васкрсењу. Христос – Завет верни У овом контексту, међутим, иако је јасно да својим тумачењем учења Цркве о два доласка Христова Јустин јасно наглашава различитост између јудејског и хришћанског учења, одатле не би требало изводити закључак да је он желео да потисне или негира јудејске корене хришћанства, ни­ти Стари Завет као интегрални део јединственог Откривења Божијегу историји света. Учесталим позивањем на старозаветна пророштва о будућем Месији и поистовећењем Месије са Христом у коме се испуњавају сва пророштва, Јустин више него недвосмислено сведочи о овоме. Међутим, оно што Јустин препознаје и наглашава јесте дисконтинуитет између старозаветних закона и новог закона који је установио Христос, који је запра­во испуњење сваког закона и сваке правде: „Нама је дарован вечни и савршени закон, завет верни; то је – Христос…“ (гл. 11; види и: „…обрезање, субота, жртве, приноси и празници… све је то установљено тврдокорности народа вашег ра­ди… доласком Сина Божијег, Хри­ста, све се то имало прекратити… “ -гл. 43). Другим речима, Јустиново учење о два Христова доласка води га истовремено до одбацивања адопционистичких христологија, до наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним, пророкованим Месијом изабраног Народа Божијег. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г. View full Странице

Свети Сабор Румунске Цркве недавно је донео одлуку да два лица приброји броју светих Румунске Цркве Митрополит Јосиф (Нањеску) канонизован је под именом Свети Јосиф Милостиви, Митрополит молдавски, и светковаће се 26. јануара по новом календару, а Ђорђе Лазар Подвижник под именом Свети Ђорђе Поклоник светковаће се 7. августа. Митрополит Јосиф је рођен 1820. године и на крштењу је добио име Јован; васпитала га је мајка Теодосија. Године 1831. отишао је у Јаши у манастир Светог Спиридона. Завршио је богословију у Бужају. Године 1872. хиротонисан је за Епископа, а наредне године постављен за Епископа Арђеса, док је 1875. г. изабран за Митрополита молдавског са седиштем у Јашију. Овде је архипастирствовао до 1902. године. Ђорђе Лазар је рођен 1865; био је ожењен и имао петоро деце. Водио је частан хришћански живот у молитви, посту и давању милостиње. Посетио је Гроб Господњи 1884. и остајао је у манастирима Јорданске и Синајске пустиње годину дана. После годину и по дана проведених на Светој гори вратио се у своју отаџбину. Извевши своју децу на пут, почео је да обилази као поклоник молдавске манастире 1890. г. Најзад се настанио у Њамецу, где је проводио дане као прави отшелник. Боравио је у звонику Стефана Великог усред самог града током 26 година, све до своје смрти. Овде се подвизавао сам у посту и молитви, лети и зими, без ватре, без кревета, без капута и без ципела, живећи у Божијој милости. Упокојио се 15. августа 1916. и био погребен у градском гробљу. У лето 1934. остаци су му пренети у манастир Варатец у североисточној Румунији. Међу верницима је познат као „Деда Ђорђе“. Његове мошти похрањене у крипти главне манастирске цркве одишу миомирисом. Извор: базилика.ро Вести из сестринских цркава View full Странице

Постоје два различита приступа хришћанству. Један је који се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – “ И Бог виде да је то добро“, Амин “ И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки И други са краја тог истог јевандеља “ И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом И бејаху стално заједно, у храму, хвалећи И благосиљајући Бога- Амин“ Дакле с’једне стране Благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“ Вековима је црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца И човеков разум И људи су почели да се опредељују или за пут Утописма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света) Десило се то у 17 веку прво као реакција на средњевековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18 И 19 веку је откривен „историјски прогрес“ све већи И већи све бољи И бољи – идеја о „распеваном сутра“ Сви ти Хегели, Силинзи И напокон Марксисти И остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја И даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост И правду, трећи као светски мир, четврти. Чинењица је да су сви они пројектовали своје Утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“

У руднику злата олова и цинка "Леце" код Медвеђе синоћ око 23 часа догодила се тешка несрећа у којој су два рудара настрадала. Како је је за РТС рекао доктор Небојша Арсић, председник општине Медвеђа, оба рудара су из Македоније. Према непотврђеним информацијама један је рођен 1969. године а други 1964. У току дана у руднику "Леце" очекује се долазак рударског инспектора како би се утврдили тачни узроци ове тешке несреће. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/2866593/dva-rudara-stradala-u-rudniku-u-medvedji.html