Претражи Живе Речи Утехе

Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Наш саговорник Игор Зиројевић рођен je 1977. године у Требињу. Ту је завршио основну, основну музичку, и средњу школу. Од 1997. године налази се у Атини ради студија црквене музике. Студирао је на конзерваторијуму „Никос Скалкотас“ у Атини, у класи професора Константина Ангелидиса. Након студија наставља да изучава богослужбени репертоар, музичку теорију и слично. Честим боравком на Светој Гори пружа му се прилика да интензивније изучава музичке рукописе. Потом уписује и завршава постдипломске студије на Атинском конзерваторијуму, у класи професора др Георгија Констандинуа, за време којих проширује и продубљује своја музичка знања. Хороначалник је Српског византијског хора, а од скора и свештеник. А пре свега и изнад свега супруг и отац шесторо деце. У том смислу његово искуство ће нам бити драгоцено. Игоре, с обзиром да имаш шесторо деце, реци нам кад је било најтеже? Мислим на то која бројка деце је најтежа или најлакша за поднети :)? Мислим да не постоји експлицитан одговор на то питање. Сваки случај је имао другу врсту тешкоће, али и друге, да тако кажем, погодне факторе. На примјер, са првим дјететом увијек постоји тај полет и одушевљеност, па ти ништа није тешко. Сјећам се са колико лакоће сам устајао ноћу када ми је први син имао грчеве и носио га на рукама по читаву ноћ.. а сада када имам шесторо, већ гледам “попријеко” будилник кад зазвони ? Али, са првим дјететом истовремено постоји и неискуство, па радиш и многе ствари које нема потребе да радиш, или их радиш много компликованије и спорије него што би се могле урадити. Свако наредно дијете тражи више труда, што у случају мале дјеце значи мање времена за друге ствари, а неријетко и мање сна. Чини ми се од трећег дјетета ствари постају доста практичније, иако су услови знатно компликованији и ситуација захтјева добру организацију у кући и много жртве. Али, већ се стекне неко искуство практично како и шта треба радити. С друге стране, већ кад добије треће дијете, чини ми се, човјек некако схвати да то што успјева да постигне сваког дана је заиста дар Божији, и некако почиње да не брине толико. Видиш сваког дана колико Бог помаже и родитељима и дјеци. Са сваким наредним дјететом је то све очигледније. Али, то свакако не смањује напор родитеља у физичком смислу. Даје једну потпору и утјеху и полет, тако да човјек може тако велику жртву да поднесе са радошћу. И да се не лажемо, највећи терет у једној породици са много дјеце подижу мајке, и зато свака мајка, а посебно она која има много дјеце, је достојна сваког поштовања и части. А уз то, за нормалну породицу, а поготово је то евидентно у породицама са више дјеце, неопходно је у сваком смислу присуство оца у породичном животу, и тоу свим његовим аспектима. Шта си преузео на себе када је у питању одгој деце? Чини ми се да постоје двије врсте „преузимања“ ствари у породици. Једна је ствар некако практична. На примјер, неким данима, зависно од неких других мојих обавеза, ја водим дјецу у школу, а неким данима моја супруга. Исто тако је и са преузимањем дјеце из школе. Некада ја купам дјецу, некада супруга. Некада ја пресвучем бебу, али углавном супруга. (Код прве дјеце сам ја то радио знатно чешће, али су и моје професионалне обавезе биле знатно мање). Углавном ја помажем дјеци око учења. Пошто четворо старијих тренира пливање, на базен их водимо наизмјенично са супругом. У шетњу углавном иду са мном. Неке кућне послове раде са мном, а неке са супругом. На примјер, некада кувају са мајком, а некада са мном. У набавку исто тако. То су, дакле, те неке ствари практичних обавеза. Али, постоји и један други аспект, који је у вези са карактером људи и неким афинитетима, и свакако и са личним односом који родитељи имају са дјецом. Иако су наша дјеца веома комуникативна и знају да испоље доста добро оно што осјећају, и то раде и са мајком и са мном, чешћи је случај уколико имају неки проблем да дођу мени да разговарамо о томе. У неким случајевима, ипак, прво разговарају са мајком. То је на примјер једна „обавеза“, која углавном не улази ни у један распоред кућних обавеза, али постоји као могућност у сваком тренутку, и добро је да човјек има слуха и за такве потребе дјеце. То некада може бити свега неколико секунди, када дијете има потребу да ти нешто каже, и чак и не очекује да му нешто одговориш, већ само да га саслушаш, али некада може да потраје и знатно дуже. У принципу, добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту и да се гаји дух да човјек може трудом много да постигне, и да својим трудом можемо учинити сретним многе друге. Ако човјек то научи у породици, он је заиста способан да живи било гдје и да се бави било чиме, и биће успјешан. И што је најважније, биће му пуно срце. Како се носите са кризним ситуацијама? У принципу, читав живот је једна криза. Етимолошки криза и значи суд. Дакле, на основу тога како се поставимо у некој ситуацији, биће нам суђено, тј. други ће донијети суд о нама. У том смислу, у животу родитеља нема момента који није криза. Али, ако говоримо о тим неким тежим ситуацијама или периодима, свака криза је потпуно јединствена, јер се тиче саме личности свакога од нас који учествује на неки начин у тој кризи. Оно што се ми трудимо је да учимо из својих и туђих грешака, и да се потрудимо да будемо на „висини задатка“. Добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту. Искрено, ја лично често не успијевам да будем онакав какав бих требало да будем. Али, и то је саставни дио узрастања и нас родитеља и дјеце. Оно на чему ми инсистирамо у том смислу, је да дјеца схвате да проблеми, тешкоће, кризе, безизлази нису нешто толико страшно од чега треба створити неки баук. То је све нормално, и сви ми пролазимо кроз то. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Не успијевамо увијек да будемо онакви какви бисмо жељели бити, али није ни то страшно. Ја неријетко дјеци признам да сам у нечему погријешио, да нешто не знам, да и ја сам имам слабости и да не успијевам да постигнем све онако како бих желио, и видим да то дјецу веома растерећује у погледу њихових слабости. Лакше им је да и сами прихвате себе са слабостима, а не да стварају маске. У свакој кризи се човјек суочава са самим собом, и има прилику да упозна и прихвати себе заиста онаквим какав јесте, а не онаквим каквим му се чини да је. Ми дјеци у разговору често кажемо да уопште није страшно погријешити или имати слабост, али да је за самог човјека веома деградирајуће да се не бори да буде бољи него што је сада. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Чини ми се да је суштински важно да човјек схвати и прихвати своју слабост, а у исто вријеме да се бори да буде бољи. Свакако, ако се човјек ослони на Бога, Који је Љубав и Који је Свемогућ, онда то прихватање себе као слабог није уопште толико страшно колико изгледа. Један реалан став према себи и према животу, са много искрености, без оправдавања себе, оставља дјеци много простора да се и сама изборе са својим проблемима на један здрав и конструктиван начин. И наравно, у тешким тренуцима, више од свега помаже смирено обраћање Богу. Да ли се променило нешто од када си постао свештеник, да ли су те додатне обавезе оптеретиле или растеретиле као оца? Па, када постанеш свештеник, све буде исто, али се и све промијени. То је, просто, тако. Практично су се у нашем животу промијениле неке ствари, у смислу да ја имам и неке додатне обавезе и потребе, интезивније и на другачији начин испољене него што је то било прије мог рукоположења. Али, суштински се у том смислу није ништа промијенило. Просто, то што сам свештеник ни у ком случају не треба и не може да значи да сам ја сада својој супрузи мање супруг, или да сам својој дјеци мање отац, или у својој кући мање домаћин. Мислим да би једно такво тумачење свештенства било јако опасно и штетно. Напротив, и као родитељ и као супруг, а посебно као свештеник, позван сам да будем примјер служења. Тако да то што сам сада свештеник мени лично буди свијест о томе да треба још више да се трудим да својој породици будем све, по цијену било какве жртве. А, свакако, сада је на мени и већа одговорност у одгајању дјеце. Ако је неко, на примјер, лош отац, он својој дјеци преноси лошу и искривљену слику о браку, љубави и родитељству. Када је уз то тај отац и свештеник, он му пренесе и јако погрешну слику о томе шта је Црква. Тај примјер родитеља је нешто што се јако дубоко утисне у душу и свијест дјетета, и не знам да ли је могуће икада да се промијени тај утисак. Сјећам се неке моје познаинце, која је имала јако лоше искуство са својим оцем. Када јој је један духовник објашњавао да је нама Бог отац, да нас тако воли… она је рекла: „Ако је Он као отац (мислећи на свог оца), мени он није потребан. Не желим Га!“ Страшно је кад човјек схвати колика је одговорност родитеља у изграђивању цјелокупне личности дјетета! Сада када сам свештеник, постоји само још већа потреба за служењем, за исправљањем самога себе и доброг и суштинског односа са дјецом, а када то кажем мислим прије свега на однос једне озбиљне љубави, која изграђује и родитеља и дијете. Какав однос си ти имао са својим оцем и у каквој породици си одрастао? да ли нешто од тога што си добијао као поуку у детињству користиш и сада међу својом децом? Моји родитељи су били сасвим различити једно од другог и по карактеру и по навикама и по начину како су функционисали. И поред тога, с обзиром да су се много вољели, налазили су начине да функционишу добро. Ја сам са обоје родитеља имао добар однос. Према покојном оцу сам, поготово када сам већ био одрастао, али и док сам био млађи, можда и због карактера обојице нас, могао лакше да се отворим. Он је имао љубави и њежности и поготово стрпљења да се носи са мном. И оставио ми је свој примјер као заиста веома висок идеал. Био је веома сталожен и расудљив човјек, и знао је веома добро да одржава равнотежу у многим стварима и односима у кући. Такав став ствара свима у породици велику сигурност. Као млад, нисам то баш добро схватао. Сада му се најискреније дивим! Имао је љубав и самилост који су могли да опросте све. То су ствари које су за мене велики светионик у животу, мада не успјевам да их остварим ни приближно колико је то успјевао мој отац. Оно што и ја интезивно покушавам са својом дјецом да остварим, а то сам научио у својој породици од родитеља, је принципијелност. Ако се нешто договоримо, то просто мора да буде тако. Није могуће да кажемо да постоји неко правило, и да за преступање тог правила ће се сносити неке посљедице, било какве да су оне, па да када се преступи то правило ми кажемо просто „нема везе“. Не као да је циљ да се неко казни, на било који начин, већ да је неопходно да се сви учимо и научимо дисциплини, одговорности и поретку. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Очекују да им сви испуњавају све прохтјеве, и да никада не сносе посљедице за своје изборе или промашаје. При том, оно што је можда најгоре, поистовјећују такву родитељску попустљивост са љубављу, па ко год у животу није попустљив према њима, они то доживљавају као нељубав. Има ли нека поука неког старца или светитеља која ти корсти у родитељству? Трудимо се да сваку поуку ставимо у свој свакодневни живот. Али, можда су нама најважније оне поуке које нам помажу да стекнемо свијест о томе да су нам дјеца дата на дар, на неко вријеме, да им помогнемо да постану људи и да онда она ураде са својим животом оно што хоће, без обзира на то да ли се нама то што ће она да изаберу свиђа или не. Говорим то у смислу да и ја вјерујем да је велика грешка да родитељи покушавају да живе живот своје дјеце, умјесто да стоје поред и да помогну, веома дискретно. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Такође, много нам користе и свакодневно се опомињемо савјета да само добар примјер родитеља исправља дјецу. Ми родитељи смо често склони да много причамо дјеци шта и како треба, па чак да им причамо много и о Богу, вјерујући да ће дјеца тако да науче. А истина је да дјеца уствари највише уче из онога што виде да ми радимо. Свети старац Порфирије је рекао некој мајци која је много бринула о свом дјетету, јер у пубертету више није хтјело да иде у Цркву: „Мање причај дјетету о Богу, а више причај Богу о дјетету“. Дакле, да не испирамо дјеци мозак поукама, него да живимо живот, да се молимо Богу, и то ће да буде најбоља поука и свједочанство. Шта видиш као највећи изазов данас у родитељству? Као највећи изазов доживљавам то да човјек у браку има могућност да кроз жртвену љубав према својој супрузи постане један цјеловит и здрав човјек, и да онда као такав може бити јако користан својој дјеци, а и много шире. Вјерујем да ако човјек схвати какве су перспективе и могућности истинског брачног живота, а када то кажем мислим на брак схваћен на начин како га поима Црква, сви остали аспекти живота, па свакако и родитељство, добијају своје мјесто, смисао и пуноћу и само још више изграђују човјека. То излажење из себе, превазилажење себе кроз брачну љубав је врхунац храбрости и узбуђења. Када као плод такве љубави и борбе са собом дођу и дјеца, па кроз родитељску љубав човјек још више заборавља на своје прохтјеве и комфор, и несебично се даноноћно жртвује за своју дјецу, његово срце омекша и толико се отвори да може да смјести у себе и Самога Бога, а са Богом и читав свијет и све свијетове. Треба ли нам нешто друго? Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. То је права мала икона Цркве Божије, Царства Божијег. Да ли би нешто урадио другачије да време може да се врати? Прије свега, опет бих изабрао исту жену и опет бих се радовао због много дјеце. А промијенио бих, да је могуће, само себе. Жао ми је за сваки тренутак и поступак гдје сам мислио више на себе него на друге и када год нисам урадио оно што сам могао да урадим за добро других. Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. Нека поука за крај? Не сматрам себе за узорног родитеља, па тако не сматрам да сам у ситуацији да из личног искуства посавјетујем било кога како би требало живјети. Али, ето, могу подијелити са вама један натпис, који ми држимо у кући на видљивом за све нас мјесту, а који нас свакодневно подсјећа на неке основе принципе успјешног и пријатног саживота, коме сви стријемимо: У ОВОЈ КУЋИ: СМО ИСТИНИТИ (НЕ ФОЛИРАМО) МОЖЕ И ДА СЕ ПОГРИЈЕШИ ТРАЖИМО ОПРОШТАЈ ДАЈЕМО СВАКОМЕ ЈОШ ЈЕДНУ ШАНСУ ПРОВОДИМО СЕ ДОБРО ГРЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ ПРАШТАМО СВИМА СТРПЉИВИ СМО ЖИВИ СМО ЉУДИ ВОЛИМО СВАКОГА Деца су нам дата на дар - отац Игор Зиројевић - Први пут с оцем PRVIPUTSOCEM.COM