Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 221 results

  1. Помаже Бог! Драга браћо и сестре част ми је представити НОВУ андроид апп МИНЕЈ - месечни за сваки дан у години. Апликација се налази на линку испод и ускоро би требала бити видљива на гоогл плају (треба неких пар сати да одобре) - https://play.google.com/store/apps/details?id=com.hodocasnik.minej Пошто је апликација још у фази израде па свака грешка, примедба или сугестија је добро дошла. Ако неко жели да подржи даљи рад и труд око израде православних андроид апп може учинити донацијом преко paypal-a на овом линку: https://www.paypal.me/hadzisrdjan Такође може се и извршити донација преко званичног сајта или путем фејсбука http://hodocasnik.com/ или https://www.facebook.com/pravoslavneandroidaplikacije/ Опис Апликације: Минеј месечни (од μηναιον - месец) садржи променљиве молитве за сваки дан у години, по датумима сваког месеца, за непокретне празнике (то јест такве који долазе увек одређеног дана у одређеном месецу). Стога се месечни минеј, у складу са бројем месеци у години, састоји од дванаест књига. На крају сваке књиге штампају се посебне богородичне васкрсне песме, или тзв. догматици, богородичне васкрсне које се пјевају после стихира на стиховње, богородичне које се певају "када има 'Слава' светоме у Минеју"; затим отпуститељни богородични које се пјевају после тропара у недељне и празничне дане, и богородични отпуститељни које се пјевају обичним данима после тропара. Осим месечног Минеја постоји још и такозвани Минеј празнични, или "Антологион", или "Трефологион", "Цветослов", који садржи службе изабране из месечног Минеја за Господње, Богородичине и нарочито поштоване празнике у част неких светих. Општи Минеј садржи променљиве молитве не за сваког светог посебно, као месечни Минеј, него за сваки збор светих одвојено, на пример, општа служба за апостоле, мученике, светитеље итд. Осим служби светима он такође садржи општи поредак празника Господњих, Богородичиних, крсту, анђелима, претечи и саборима. Општи Минеј има двојаку употребу; као прво, он је неопходан уз месечни Минеј, када треба да се обави служба оним светима за које није написана посебна служба у месечном Минеју; као друго, у сиромашним црквама, где нема читавог комплета богослужбених књига, општи Минеј служи као замена за дванаест томова Мјесечног Минеја. Постоји још и допунски Минеј, са службама недавно прослављеним светитељима, које из тог разлога нису ушле у месечни Минеј. Програм Минеј садржи још: - Молитвеник, који укључује разне молитве, псалтир, акатисте, каноне, тропаре (за целу годину (по месецима), васкршњи, општи, свакодневни тропари итд.). - Програм такође садржи православни црквени календар са датумима постова у току целе године. - Православни црквени календар аутоматски прилагођава покретне празнике и постове за сваку годину према Васкрсу. - На календару такође постоји распоред читања апостола и јеванђеља за сваки дан у години. Корисници на врло лак начин могу да прочитају зачало од апостола и јеванђеља кликом на линк за текући дан. - У делу разне књиге ту су Свето Писмо, тумачења Светог Писма, књиге о посту и исповести .... - У разним додацима налазе се следећи програми: израчунавање датума православног Васкрса конвертор датума израчунавање православних постова и трапавих седмица - Поред наведеног програм садржи и widget - 4x2. НАПОМЕНА (Ако неке радио станице неће да отвори или је урл промењен или радио станица тренутно није доступна нпр.због програмске шеме). Што се тиче правила поста Вама препуштам да са Вашим духовником или парохом усагласите око правила поста. Замолио бих Вас љубазно да кад оцењујете апликацију да сагледате сав укупан труд, интерфејс - изглед, корисност апликације и онда да оцените, а не да због једне можда ситне грешке оцењујете одмах са јединицом јер тиме се обара рејтинг апликације. Грешака ситних приликом програмирања има и увек ће бити. То је Ваше слободно и морално право да оцените како Ви хоћете и у то нећу да се мешам. СЛАВА БОГУ НА СВЕМУ! АМИН. Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава Пречисте Твоје Матере, преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, помилуј и спаси нас грешне. Амин. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  2. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније уз саслужење нишког и војног свештенства. Епископ је у беседи о страдању Светог великомученика Георгија и мучењу свих оних који иду за Христом, нагласио да је српска христољубива војска увек била часна и да ће таква и остати. Сви присутни генерали, официри, подофицири и војници су приступили Светој чаши Тела и Крви Христове, на здравље и спасење српског народа и српске војске. Домаћин славе је био командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, а овогодишњи славски кум је био бригадни генерал Владета Балтић. У име свих припадника Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић се захвалио Његовом Преосвештенству Епископу нишком господину Арсенију на искреној и плодоносној сарадњи Епархије нишке и Команде Копнене војске.
  3. Први светски рат званично је почео 28. јула 1914. када је Аустроугарска објавила Србији рат, пошто је српска влада одбила да прихвати захтеве Аустроугарске. По броју жртава, Велики рат је шести најсмртоноснији сукоб у историји. 1. Непосредан повод за избијање Првог светског рата био је Сарајевски атентат у коме је Гаврило Принцип усмртио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију који су били у посети Сарајеву. Међутим, прави узрок лежи у затегнутој војно-политичкој ситуацији између великих европских сила којима је само био потребан разлог да запуцају. 2. Недељко Чабриновић, осамнаестогодишњи припадник организације Млада Босна, један је од седам чланова који су спремали атентат на Франца Фердинанда. Први атентатор који је срео поворку са аутомобилима био је Мухамед Мехмедбашић, међутим није преузео никакву акцију јер је, како је касније тврдио, иза њега стајао полицајац и плашио се да ће бити ухваћен. Ред је дошао на Недељка који је бацио ручну бомбу, међутим, возач трећег аутомобила, у ком је био царски пар, приметио је то и нагло убрзао, а бомба је десет секунди касније експлодирала испод точка четвртог аутомобила и ранила два човека који су били пратња. Тада је Чабриновић прогутао цијанид и скочио у реку Миљацку међутим, његов покушај да одузме себи живот није био успешан: цијаниду је истекао рок, а Миљацка је била дубока десетак центиметара. Убрзо је ухапшен и наводно је изговорио: Ја сам српски херој. Гаврило Принцип можда не би имао прилику да пуца на Франца Фердинанда да је возач престолонаследника и његове супруге био обавештен о промени путање. Пар је наставио улицом Франца Јозефа кад их је спазио Гаврило који је стајао у близини једне кафане. Возач је схватио да треба да иде другим путем и кренуо да окрене ауто, а Принцип је то искористио и са метар и по удаљености пуцао пиштољем у Франца Фердинанда и Софију. Царски пар остао је на месту мртав. Недељко Чабриновић, Данило Илић и Гаврило Принцип на суђењу 3. Прва жртва у Првом светском рату био је шеснаестогодишњи Душан И. Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије који се с пушком у рукама придружио четницима Јована Бабунског и страдао од непријатељског метка у Савамали која се тада налазила на граници са Аустроугарском. 4. Најмлађи учесник у Првом светском рату и најмлађи подофицир свих времена био је Момчило Гаврић из Трбушнице код Лознице који је у рат ушао са осам година. Његову породицу побили су припадници хрватске домобранске 42. дивизије, а он је смрт избегао јер у то време није био код куће. Пошто је остао без икога, пронашао је српску војску која га је прихватила у своје редове. Момчило Гаврић је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата. Био је учесник Солунског фронта где је и рањен. После церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара, а војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унапредио у чин поднаредника. Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић. У почетку Првог светског рата имао је непуних осам година. Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу. Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима. Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу. После рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду. Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.[4] За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ, због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“. Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“. По најмлађем савезничком војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић. Преминуо је у Београду, 28. априлa 1993. године. Момчило Гаврић и мајор Стеван Туцовић/ Фото: Ристо Шуковић, објављена у „У борби за ослобођење 81914-1918), Сарајево 5. Српска хероина Милунка Савић отишла је у рат маскирајући се у мушкарца, а њен пол је откривен тек кад је рањена. Први светски рат Милунки је донео титулу најодликованије жене у историји ратовања, Милунка Савић била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је девет пута, а због њене неизмерне храбрости Французи су је прозвали српском Јованком Орлеанком. Упамћена је као жена са највише одликовања у историји ратовања. Милунка Савић рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. (или 1892.) у селу Копривница у близини Новог Пазара и била је најстарије дете Раденка и Данице Савић који су поред ње имали још троје деце: Миону, Славку и Милана. Пошто је у октобру 1912. године објављен Указ о мобилизацији, Милунка је одлучила да притекне у помоћ отаџбини. Како војска није примала жене, одлучно одлази у Београд са исеченом косом и увезаним грудима и пријављује се под именом Милун Савић. Скоро годину дана се борила преобучена у мушкарца, а њен пол су открили болничари кад је рањена у Брегалничкој бици. Године 1914. Аустроугарска објављује Србији рат и Милунка се добровољно јавља на служење отаџбини. У Великом рату се посебно истакла као део чувеног Гвозденог пука. У Колубарској бици показала је изузетну способност као бомбаш и ту за вишеструко херојство добија Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године тешко је рањена у главу у Македонији и тако повређена се повлачила преко Албаније, да би се након неколико месеци опоравка спремна вратила на Солунски фронт и учествовала у биткама за слободу. Посебно занимљива чињеница је да је у бици на Црној реци успела сама да зароби 23 бугарска војника. За своју храброст Милунка је награђена највишим одликовањима, међу којима су два француска ордена Легије части и медаља Милош Обилић. Једина је жена у историји која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. 6. Прва победа Савезника у Првом светском рату одиграла се око планине Цер у августу 1914. године. За победу српске војске најзаслужнији је генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије који је након битке унапређен у чин војводе. Убрзо после ове битке композитор Станислав Бинички написао је чувену српску патриотску песму Марш на Дрину. 7. Церска битка остаће упамћена и као прва битка која се водила и у ваздуху. Дотад су се борбени авиони користили највише у извиђачке сврхе и за бацање граната на трупе на земљи, а Церска битка била је савршена прилика да се испроба ваздушна борба. Српски авијатичар Миодраг Томић полетео је са аеродрома у селу Јевремовац да би се изнад Мишара срео са аустроугарским пилотом. Непријатељ је почео да испаљује ватру, а како Томић није био наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем. После тог догађаја сви авиони српске и аустроугарске војске били су опремљени митраљезима, чиме је отворено ново поглавље у историји рата. Миодраг Томић, командант Аеродрома Београд/ Илустровани лист, 1928. 9. Србија је велику победу у Првом светском рату скупо платила. Процењује се да је у рату изгинуло од 1.100.000 до 1.300.000 људи што је чинило једну трећину укупног становништва или 60 одсто мушке популације. 10. Крај Првог светског рата донео је и крај четири велике силе: Аустроугарске монархије, Отоманског царства, Руског царства и Немачког царства. 11. Од 2012. у Србији се 11. новембар обележава као Дан победе у Првом светском рату. Тог дана 1918. године генерали двеју зараћених страна потписали су у једном железничком вагону у француском граду Компијену примирје, чиме је у пракси завршен Велики рат. Овај датум обележава се специјалним амблемом који се састоји од зелене траке која подсећа на Албанску споменицу и једног љубичастог цвета имена Наталијина рамонда. Наталијина рамонда је ретка и угрожена врста која расте само у Србији, Македонији и северној Грчкој. Ову биљку је у околини Ниша пронашао др Сава Петровић 1884, а описао ју је Јосиф Панчић. Цвет, који је име добио по краљици Наталији Обреновић, има једну одлику: чак и кад се потпуно осуши, довољна му је кап воде да би оживео, баш као што је био случај са Србијом у Првом светском рату. Наталијина рамонда/Фото: commons.wikimedia.org Извор: http://hronograf.net/2017/11/11/dan-pobede-11-zanimiljivih-cinjenica-o-prvom-svetskom-ratu/
  4. Да ли се пали свећа покојнику за рођендан на гробном месту?
  5. У организацији Српског народног вијећа, Вијећа српске националне мањине Града Сиска и са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Загребачко-љубљанског г. Порфирија, обележен је Дан сећања на страдалу децу усташког логора у Сиску и одржан помен којим је начелствовао Епископ Пакрачко-славонски г. Јован, председник Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У свом говору окупљенима, пре свега преживелој деци-логорашима, Његово Преосвештенство г. Јован је упоредио страдање српске деце у Независној Држави Хрватској са страдањем невине деце Витлејема за време цара Ирода, који су невини пострадали Христоса ради. Скупу се обратила, у име преживеле деце-логораша, госпођа Добрила Кукољ, председница Удружења заточеника усташких логора из Бањалуке, где је посебно замолила преживеле логораше, оне које своја сведочанства нису забележели, да то ураде јер ако не буду записана временом ће потпуно избледети и на крају нестати. Такође, скупу се обратио председник Српског народног вијећа, г. др Милорад Пуповац. Поред преживеле деце-логораша и њихових удружења, Дану сећања су присуствовали г. Фурио Радин у име Хрватског сабора, министарка за демографију, породицу, младе и социјална питања гђа. Нада Мурганић у име Владе Републике Хрватске, представници амбасада Савезне Републике Немачке и Републике Србије, као и представници Музеја жртава геноцида из Београда и Јавне установе Спомен подручја Јасеновац.
  6. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Једна од основних заповести које је Бог дао Израилу било је држање Седмог дана – Суботе или Сабата. Порекло овог празника сеже у далеку прошлост и везано је за месечеве мене (млад месец, прва четврт, пун месец, последња четврт). Један месец, према лунарном календару – сем изузетака – има 28 дана, што делењем са 4 месечне фазе даје број седам. Тај прастари семитски начин разумевања временских интервала код Израилаца је добио вишеструк значај, и у доброј мери је чинио разлику између Израила и осталих народа. Бог је одредио Суботу за савезни знак између њега и његовог народа: „А ти кажи синовима Израиловим и реци: али Суботе моје чувајте, јер је знак између мене и вас…“ (Изл 31, 13). Сабат се везивао за Божију стваралачку седмицу, што се може видети у самом Писму: „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, а у седми дан почину и одмори се“ (Изл 31, 17). У опису стварања света у Пост 1 број седам (седмица) играла је важну улогу. Наиме, многи елементи у опису на различите начине имају у себи имају „уцртану“ седмицу. Такође, Субота је била дан помена на то да је Бог ослободио народ из египатског ропства и довео га на починак у Земљу обећану (Пнз 12, 9; уп. Пс 95, 11). У периоду пре ропства, Субота је била свечан и радостан празник – дан посвећен Богу, али је истовремено то био и дан одмора: „Шест дана ради, а у седми дан почини и од орања и од жетве почини“ (Изл 34, 21). Два аспекта празника долазе до изражаја: 1) Свест о временском ритму, тј. потреба да људи кроз одређене временске ритмове одржавају однос са Богом. На тај начин се развија свест о сталном Божијем присуству међу Израилцима, као и то да кроз такве ритмове човек увиди сопствене границе – да му живот не прође и безглавој јурњави за славом, богатством, надмоћи… 2) Одмор од тешких радова, што је била важна ставка у животу древних Израилаца, а сама реч сабат дословно значи одморити, прекинути са послом. Тада се човек у миру могао посветити Богу и кроз разне видове друштвеног живота, развити дубљи однос са ближњима. Такав животни ритам уносио је духовни склад и физичко окрепљење на појединачном плану, као и учвршћивање моралних вредности на друштвеном. Посебно је упечатљиво то што није сам човек требао да се одмори и посвети Богу, него исто да омогући и другима „да одахне син робиње твоје и дошљак“. Ова одредба се нарочито односила на оне Израилце који су били материјано и друштвено у бољој позицији. Будући да је јахвеизам религија изразито усмерена на људску заједницу, оваквим одредбама и односом према човеку исијава њен социјални карактер. Ти елементи посебно долазе до изражаја у заједници која у свом религијском језгру има идеал људске равноправности. Од поделе обећане земље и каснијеих покушаја обуздавања моћника, инсистирање на празновању Суботе чини важан аспект старосавезне вере који често није адекватно сагледаван. Наиме, у Старом Савезу се, поред празновања Суботе као седмичног дана, говори и о суботњој години, времену када је земља требало да почива: „Шест година засевај земљу своју и сабирај род њезин, а седме године остави је нека почине…“ (Изл 23, 10–11). Те године земља се није обрађивала, нити су се убирали плодови, него „остави је нека почине да једу сиромаси народа твојега“. У вези са суботњом постојала је и јубиларна (опросна) година. То је била свака педесета година (седам пута седам). Тада је требало све да одмара – људи и земља. У тој години вршена је посебна правда Божија: враћана је земља онима којима је била одузета, и отпуштани су дужници и робови „тада се сваки вратите на своју очевину, и сваки у род свој“ (Лев 25, 10), или: „Ако осиромаши брат твој код тебе, тако да ти се прода, немој га држати као роба. Као најамник и као дошљак нека буде код тебе; до опросне године нека служи код тебе. А онда нека иде од тебе са синовима својим, нека се врати у род свој, на наслеђе отаца својих нека се врати.“ (Лев 25, 39–42) Иако су суботња и опросна година биле више теолошки идеал, а не историјска стварност, то не умањује снагу теолошке мисли која ју је изнедрила. Та мисао се заснивала на вери у Бога, који је народ извео из ропства у Египту и ослободио га ропства. Сва старосавезна предања говоре о значају Сабата, што је показатељ у којој мери се развила свест о његовом значају. У основи, празновање Суботе имало је дубоку антрополошку и хуману димензију. То је поштовање према животу у свим његовим видовима: „Шест дана ради и свршуј све послове своје. Седми дан је одмор Господу Богу твојему. Немој радити никаквог посла ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да се одмори слуга твој и слушкиња твоја као и ти. И памти да си био роб у земљи Египту“ (Пнз 5, 13–15а). Из наведених стихова избија једна задивљујућа и дубоко хумана визија живота. Суботњи идеали били су богословско надахнуће старосавезних теолога, који су и на тај начин покушавали да спрече и сузбију друштвене неправде. У позном јудаизму често је долазило до изветоперења празновања Суботе, до њене ‘сакрализоване’ ритуализације и банализације, што се види и у Христовим речима у којима осуђује фарисејски однос према Суботи (Мк 2, 27; Јн 5, 17). Значај Христових речи је био да укаже на прави смисао празника. Он у суштини враћа Суботи њен изворни и прави смисао: седми дан је ради човека, а не предмет обожавања по себи. Дакле, у старосавезном контексту Седми дан је требало да пружи човеку могућност да одахне од послова. Бог је дао Суботу човеку, а за то су се борили пророци и богослови (уп. Лев 26, 34–35). Касније је ту традицију наследила и хришћанска Црква. Међутим, нови економски (профит) и културолошки трендови (shopping day) теже да избришу Седми дан као дан одмора. То је посебно наглашено у несређеним друштвима и државама као што је Србија, где се и на тај начин злоупотребљавају права људи. Данас се код нас за Седми дан (недељу) боре тек неки синдикати, што је похвално, али и поражавајуће. Тако се Самостални синдикат трговине Србије залаже да свим запосленима у трговини недеља буде нерадни дан. Овај синдикат тражи да у Закону о раду експлицитно стоји да је недеља нерадни дан. Такође, треба имати на уму чињеницу да у трговини ради око 200.000 људи, од којих је 80% жена. Управо је то поражавајућа чињеница, која има своје погубне последице и на појединачном и породично-друштвеном плану. То је брутална злоупотреба човекових елементарних права. Стога су овакве иницијативе за сваку похвалу, и у својој основи су – као што је показано – библијске. Човеку је Бог дао Седми дан да се одмори, људи немају право да му га узму. Нажалост, ми у Цркви који проповедамо реч Божију као да смо то заборавили. Чак се нисмо ни прикључили једној таквој иницијативи. Очигледно је да смо превише преокупирани канонима, јурисдикцијама, типицима, затвореним и отвореним дверима… Од академске теологије до неке сеоске парохије не види се никакав двиг у смислу одбране свакодневних, „обичних“ људских права. Поготово је то за академску теологију ‘банална тема’ у мору разноврсних богословских и научних спекулација. С друге стране, високом свештенству су очигледно блискије велике политичке и националене теме. Негде у свему томе се изгубио обичан, мали човек којем је Бог даривао Седми дан. Родољуб Кубат https://teologija.net/sedmi-dan-sabat/
  9. Једна од основних заповести које је Бог дао Израилу било је држање Седмог дана – Суботе или Сабата. Порекло овог празника сеже у далеку прошлост и везано је за месечеве мене (млад месец, прва четврт, пун месец, последња четврт). Један месец, према лунарном календару – сем изузетака – има 28 дана, што делењем са 4 месечне фазе даје број седам. Тај прастари семитски начин разумевања временских интервала код Израилаца је добио вишеструк значај, и у доброј мери је чинио разлику између Израила и осталих народа. Бог је одредио Суботу за савезни знак између њега и његовог народа: „А ти кажи синовима Израиловим и реци: али Суботе моје чувајте, јер је знак између мене и вас…“ (Изл 31, 13). Сабат се везивао за Божију стваралачку седмицу, што се може видети у самом Писму: „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, а у седми дан почину и одмори се“ (Изл 31, 17). У опису стварања света у Пост 1 број седам (седмица) играла је важну улогу. Наиме, многи елементи у опису на различите начине имају у себи имају „уцртану“ седмицу. Такође, Субота је била дан помена на то да је Бог ослободио народ из египатског ропства и довео га на починак у Земљу обећану (Пнз 12, 9; уп. Пс 95, 11). У периоду пре ропства, Субота је била свечан и радостан празник – дан посвећен Богу, али је истовремено то био и дан одмора: „Шест дана ради, а у седми дан почини и од орања и од жетве почини“ (Изл 34, 21). Два аспекта празника долазе до изражаја: 1) Свест о временском ритму, тј. потреба да људи кроз одређене временске ритмове одржавају однос са Богом. На тај начин се развија свест о сталном Божијем присуству међу Израилцима, као и то да кроз такве ритмове човек увиди сопствене границе – да му живот не прође и безглавој јурњави за славом, богатством, надмоћи… 2) Одмор од тешких радова, што је била важна ставка у животу древних Израилаца, а сама реч сабат дословно значи одморити, прекинути са послом. Тада се човек у миру могао посветити Богу и кроз разне видове друштвеног живота, развити дубљи однос са ближњима. Такав животни ритам уносио је духовни склад и физичко окрепљење на појединачном плану, као и учвршћивање моралних вредности на друштвеном. Посебно је упечатљиво то што није сам човек требао да се одмори и посвети Богу, него исто да омогући и другима „да одахне син робиње твоје и дошљак“. Ова одредба се нарочито односила на оне Израилце који су били материјано и друштвено у бољој позицији. Будући да је јахвеизам религија изразито усмерена на људску заједницу, оваквим одредбама и односом према човеку исијава њен социјални карактер. Ти елементи посебно долазе до изражаја у заједници која у свом религијском језгру има идеал људске равноправности. Од поделе обећане земље и каснијеих покушаја обуздавања моћника, инсистирање на празновању Суботе чини важан аспект старосавезне вере који често није адекватно сагледаван. Наиме, у Старом Савезу се, поред празновања Суботе као седмичног дана, говори и о суботњој години, времену када је земља требало да почива: „Шест година засевај земљу своју и сабирај род њезин, а седме године остави је нека почине…“ (Изл 23, 10–11). Те године земља се није обрађивала, нити су се убирали плодови, него „остави је нека почине да једу сиромаси народа твојега“. У вези са суботњом постојала је и јубиларна (опросна) година. То је била свака педесета година (седам пута седам). Тада је требало све да одмара – људи и земља. У тој години вршена је посебна правда Божија: враћана је земља онима којима је била одузета, и отпуштани су дужници и робови „тада се сваки вратите на своју очевину, и сваки у род свој“ (Лев 25, 10), или: „Ако осиромаши брат твој код тебе, тако да ти се прода, немој га држати као роба. Као најамник и као дошљак нека буде код тебе; до опросне године нека служи код тебе. А онда нека иде од тебе са синовима својим, нека се врати у род свој, на наслеђе отаца својих нека се врати.“ (Лев 25, 39–42) Иако су суботња и опросна година биле више теолошки идеал, а не историјска стварност, то не умањује снагу теолошке мисли која ју је изнедрила. Та мисао се заснивала на вери у Бога, који је народ извео из ропства у Египту и ослободио га ропства. Сва старосавезна предања говоре о значају Сабата, што је показатељ у којој мери се развила свест о његовом значају. У основи, празновање Суботе имало је дубоку антрополошку и хуману димензију. То је поштовање према животу у свим његовим видовима: „Шест дана ради и свршуј све послове своје. Седми дан је одмор Господу Богу твојему. Немој радити никаквог посла ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да се одмори слуга твој и слушкиња твоја као и ти. И памти да си био роб у земљи Египту“ (Пнз 5, 13–15а). Из наведених стихова избија једна задивљујућа и дубоко хумана визија живота. Суботњи идеали били су богословско надахнуће старосавезних теолога, који су и на тај начин покушавали да спрече и сузбију друштвене неправде. У позном јудаизму често је долазило до изветоперења празновања Суботе, до њене ‘сакрализоване’ ритуализације и банализације, што се види и у Христовим речима у којима осуђује фарисејски однос према Суботи (Мк 2, 27; Јн 5, 17). Значај Христових речи је био да укаже на прави смисао празника. Он у суштини враћа Суботи њен изворни и прави смисао: седми дан је ради човека, а не предмет обожавања по себи. Дакле, у старосавезном контексту Седми дан је требало да пружи човеку могућност да одахне од послова. Бог је дао Суботу човеку, а за то су се борили пророци и богослови (уп. Лев 26, 34–35). Касније је ту традицију наследила и хришћанска Црква. Међутим, нови економски (профит) и културолошки трендови (shopping day) теже да избришу Седми дан као дан одмора. То је посебно наглашено у несређеним друштвима и државама као што је Србија, где се и на тај начин злоупотребљавају права људи. Данас се код нас за Седми дан (недељу) боре тек неки синдикати, што је похвално, али и поражавајуће. Тако се Самостални синдикат трговине Србије залаже да свим запосленима у трговини недеља буде нерадни дан. Овај синдикат тражи да у Закону о раду експлицитно стоји да је недеља нерадни дан. Такође, треба имати на уму чињеницу да у трговини ради око 200.000 људи, од којих је 80% жена. Управо је то поражавајућа чињеница, која има своје погубне последице и на појединачном и породично-друштвеном плану. То је брутална злоупотреба човекових елементарних права. Стога су овакве иницијативе за сваку похвалу, и у својој основи су – као што је показано – библијске. Човеку је Бог дао Седми дан да се одмори, људи немају право да му га узму. Нажалост, ми у Цркви који проповедамо реч Божију као да смо то заборавили. Чак се нисмо ни прикључили једној таквој иницијативи. Очигледно је да смо превише преокупирани канонима, јурисдикцијама, типицима, затвореним и отвореним дверима… Од академске теологије до неке сеоске парохије не види се никакав двиг у смислу одбране свакодневних, „обичних“ људских права. Поготово је то за академску теологију ‘банална тема’ у мору разноврсних богословских и научних спекулација. С друге стране, високом свештенству су очигледно блискије велике политичке и националене теме. Негде у свему томе се изгубио обичан, мали човек којем је Бог даривао Седми дан. Родољуб Кубат https://teologija.net/sedmi-dan-sabat/ View full Странице
  10. На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета. Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто? “Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован. Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован. О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован. На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији. Извор: Радио Светигора
  11. На почетку емисије отац Јован протумачио нам је јеванђелску причу о умножењу таланата, која се чита на светим богослужењима на Шеснаесту недјељу по Духовима. Једно од питања је било и како се правилно молити Богу за нешто што би жељели да нам Бог помогне. “Прије почетка молитве треба да знамо колика је снага Онога Коме се молимо. Кључ за успјех у молитви је пажња, и да човјек оно што чита из молитвеника разумије и осјећа”- каже отац Јован. Звучни запис емисије На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета. Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто? “Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован. Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован. О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован. На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији. Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. У манастиру Стањевићи данас је одржан први дио дводневног Научног скупа „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, у склопу прославе јубилеја 680 година постојања ове велике православне светиње. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је, отварајући скуп, рекао да на Црквену нову годину прослављамо новину манастира Стањевићи и обнову истинског и правог бића Црне Горе, оног из петровићевског периода. „Ја сам овдје био први пут 1995. године. Једва смо успјели, по питању сељака, да нађемо гдје се налазе рушевине манастира Стањевићи. То је све било зарасло, и сама грађевина, њени остаци, а и ови путеви одоздо“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су представници државе задужени за културно наслеђе сматрали да Стањевићи треба да остану управо у таквом стању, као, како су још крајем седамдесетих година говорили – „најмонументалнија рушевина Црне Горе“. „Нико није ни сањао у то вријеме да она може да се обнови. И била је заиста монументалчна рушевина, али ево, хвала Богу, није више рушевина него је данас, ја бих рекао, љепша и обновљенија него што је икада била од времена Николе Стањевића. Благодарећи онима који су овдје уградили себе у ову светињу кроз вјекове“, казао је Митрополит Амфилохије У првој сесији учествовали су Епископ диоклијски г. Методије, др Мирослав Лукетић, др Соња Томовић-Шундић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, др Божидар Зарковић и др Марина Одак-Михаиловић, док је модератор био монах др Павле (Кондић) сабрат манастира Стањевићи. На другој сесији, којом је предсједавао свештеник др Велибор Џомић, говорили др Срђа Трифковић, протојереј-ставрофор Димитрије Калезић, протојереј мр Арсеније Радовић, др Далибор Петровић, мр Луција Ђурашковић, мр Љубомир Поповић и Слободан Драговић. Научни скуп посвећенг 680 годишњици манастира Стањевићи сели се сјутра на будванску Цитаделу гдје ће у двије сесије своја излагања имати протојереј-ставрофор Гојко Перовић, др Мирољуб Јевтић, др Милош Ковић, др Милена Мартиновић, др Жарко Лековић, др Јелена Аркадијевна Осипова, др Љиљана Чолић , протојереј-ставрофор мр Слободан Јокић, свештеник мр Блажо Божовић, мр Смиља Влаовић, др Будимир Алексић, адвокат Радмила Стањевић, др Васиљ Јововић и мр Светлана Самарџија. Радови са научног скупа, који заједнички организују Митрополија црногорско-приморска, Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче и Општина Будва, биће штампани у посебном зборнику, а излагања учесника биће доступна и на сајту Радија „Светигора“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. У манастиру Стањевићи данас је одржан први дио дводневног Научног скупа „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, у склопу прославе јубилеја 680 година постојања ове велике православне светиње. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је, отварајући скуп, рекао да на Црквену нову годину прослављамо новину манастира Стањевићи и обнову истинског и правог бића Црне Горе, оног из петровићевског периода. „Ја сам овдје био први пут 1995. године. Једва смо успјели, по питању сељака, да нађемо гдје се налазе рушевине манастира Стањевићи. То је све било зарасло, и сама грађевина, њени остаци, а и ови путеви одоздо“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су представници државе задужени за културно наслеђе сматрали да Стањевићи треба да остану управо у таквом стању, као, како су још крајем седамдесетих година говорили – „најмонументалнија рушевина Црне Горе“. „Нико није ни сањао у то вријеме да она може да се обнови. И била је заиста монументалчна рушевина, али ево, хвала Богу, није више рушевина него је данас, ја бих рекао, љепша и обновљенија него што је икада била од времена Николе Стањевића. Благодарећи онима који су овдје уградили себе у ову светињу кроз вјекове“, казао је Митрополит Амфилохије У првој сесији учествовали су Епископ диоклијски г. Методије, др Мирослав Лукетић, др Соња Томовић-Шундић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, др Божидар Зарковић и др Марина Одак-Михаиловић, док је модератор био монах др Павле (Кондић) сабрат манастира Стањевићи. На другој сесији, којом је предсједавао свештеник др Велибор Џомић, говорили др Срђа Трифковић, протојереј-ставрофор Димитрије Калезић, протојереј мр Арсеније Радовић, др Далибор Петровић, мр Луција Ђурашковић, мр Љубомир Поповић и Слободан Драговић. Научни скуп посвећенг 680 годишњици манастира Стањевићи сели се сјутра на будванску Цитаделу гдје ће у двије сесије своја излагања имати протојереј-ставрофор Гојко Перовић, др Мирољуб Јевтић, др Милош Ковић, др Милена Мартиновић, др Жарко Лековић, др Јелена Аркадијевна Осипова, др Љиљана Чолић , протојереј-ставрофор мр Слободан Јокић, свештеник мр Блажо Божовић, мр Смиља Влаовић, др Будимир Алексић, адвокат Радмила Стањевић, др Васиљ Јововић и мр Светлана Самарџија. Радови са научног скупа, који заједнички организују Митрополија црногорско-приморска, Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче и Општина Будва, биће штампани у посебном зборнику, а излагања учесника биће доступна и на сајту Радија „Светигора“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. У манастиру Стањевићи данас је одржан први дио дводневног Научног скупа „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, у склопу прославе јубилеја 680 година постојања ове велике православне светиње. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је, отварајући скуп, рекао да на Црквену нову годину прослављамо новину манастира Стањевићи и обнову истинског и правог бића Црне Горе, оног из петровићевског периода. „Ја сам овдје био први пут 1995. године. Једва смо успјели, по питању сељака, да нађемо гдје се налазе рушевине манастира Стањевићи. То је све било зарасло, и сама грађевина, њени остаци, а и ови путеви одоздо“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су представници државе задужени за културно наслеђе сматрали да Стањевићи треба да остану управо у таквом стању, као, како су још крајем седамдесетих година говорили – „најмонументалнија рушевина Црне Горе“. „Нико није ни сањао у то вријеме да она може да се обнови. И била је заиста монументалчна рушевина, али ево, хвала Богу, није више рушевина него је данас, ја бих рекао, љепша и обновљенија него што је икада била од времена Николе Стањевића. Благодарећи онима који су овдје уградили себе у ову светињу кроз вјекове“, казао је Митрополит Амфилохије У првој сесији учествовали су Епископ диоклијски г. Методије, др Мирослав Лукетић, др Соња Томовић-Шундић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, др Божидар Зарковић и др Марина Одак-Михаиловић, док је модератор био монах др Павле (Кондић) сабрат манастира Стањевићи. На другој сесији, којом је предсједавао свештеник др Велибор Џомић, говорили др Срђа Трифковић, протојереј-ставрофор Димитрије Калезић, протојереј мр Арсеније Радовић, др Далибор Петровић, мр Луција Ђурашковић, мр Љубомир Поповић и Слободан Драговић. Научни скуп посвећенг 680 годишњици манастира Стањевићи сели се сјутра на будванску Цитаделу гдје ће у двије сесије своја излагања имати протојереј-ставрофор Гојко Перовић, др Мирољуб Јевтић, др Милош Ковић, др Милена Мартиновић, др Жарко Лековић, др Јелена Аркадијевна Осипова, др Љиљана Чолић , протојереј-ставрофор мр Слободан Јокић, свештеник мр Блажо Божовић, мр Смиља Влаовић, др Будимир Алексић, адвокат Радмила Стањевић, др Васиљ Јововић и мр Светлана Самарџија. Радови са научног скупа, који заједнички организују Митрополија црногорско-приморска, Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче и Општина Будва, биће штампани у посебном зборнику, а излагања учесника биће доступна и на сајту Радија „Светигора“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Са званичне интернет странице манастира Подмаине доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије "Светог Петра Цетињског", на тему: Недеља - дан Господњи. Прота Гојко је ово предавање одржао у свештеној подмаинској обитељи 9. септембра ове године. View full Странице
  16. Организација Уједињених Нација за образовање, науку и културу УНЕСКО прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености. То се десило 1967. године, а у циљу да се сваке године, бар на тај датум, истакну важности читања и писмености у животу појединца и друштва у целини. Шта значи бити писмен? Да ли је писмен онај ко зна своје писмо, да чита и пише? Да ли је то данас, у 21. веку, довољно? Данас је појам писмености проширен и на информатичку писменост. Међутим, када ђаци прваци крену у први разред, прво што примете су портрети Светог Саве, Доситеја Обрадовића и Вука Караџића на зидовима својих учионица. Овога јутра смо се осврнули на есеј Љубомира Симовића „Уз песму Вага Вука Караџића”, у којем су приказани лик и прегнуће Вука Стефановића Караџића у борби за описмењавање свога српског народа. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  17. У Православној Цркви се 1. септембар обележава скоро 30 година као "Дан очувања творевине". Турска намерава да отвори Исламски центар на Халки; Глумац Џонатан Џексон посетио је Свету Гору како би уручио дар од своје освојене Еми награде; Његово Краљевско Височанство Принц Чарлс од Велса упутио је финансијску помоћ за обнову румунских цркава и културног наслеђа. Овога лета разарајући пожари су задесили Грчку. Шта је актуелно? У емисији Актуелно у хришћанском свету говоре протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски и презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија на Телепу. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  18. Долина Еном (Хином) позната је по практиковању култа Молоха који је подразумевао жртвовање деце (2Цар23, 10; 2Дн28, 3; Jeр7, 31). Такве ужасне ритуале вршили су неки безбожни израиљски цареви попут Ахаза, преузевши их из претходних хананских култова. Иначе, то је било место на којем је спаљивано смеће, јер се налазило изван тадашњег града. Слика покоља, окрутности, ватре и плача дубоко се урезало у ове представе. Како било, човека подилази језа када пролази овим местом. У време када је Аврам живео, дакле, многи су жртвовали прворођену децу. Међутим, Бог Аврамов није тражио људске жртве (Пост 22). Приповест о Авраму је након проласка кроз долину Енома добила за мене и свој географски контекст. Ово место остаје и даље некако пусто; у њему се не гради ништа иако је данас близу градског језгра. Основни циљ тог дана било је археолошко налазиште Давидов град, тачније најстарије градско језгро, датирано на месту некадашњег јевусејског града и касније на њему изграђеног Давидовог комплекса фортификације и палате. На самом улазу могао се видети потпорни зид који је држао палату на врло стрмој стени, као и темеље саме палате и кућа неких високих војних чиновника, уништених у пожару након освајања Јерусалима од стране Вавилона 586. пХ. Најзанимљивији део комплекса су свакако водени тунели откривени тек пре коју деценију. Наиме, Давид је освојио Јерусалим од Јевусеја, тако што је својим људима заповедио да прођу кроз цевовод (2Сам 5), односно цитаделу која је штитила једини градски извор пијаће воде – Геон (Гихон). За посетиоце су ови тунели отворени тек недавно и свакако је доживљај проћи туда. Међутим, круна овог дана био је пролазак кроз Језекијин тунел дужине око 600 метара. Цар Језекија је још крајем 8. века пХ схватио да град не би издржао опсаду уколико не нађе начин да геонску воду задржи унутар градских зидина. Зато је наложио изградњу тунела кроз који се вода спушта кроз падину сакупљајући се у Силоамском базену. Тако је Јерусалим опстао током асирске опсаде. Сада, 2700 година после свих ових догађаја, може се ићи по уским пролазима тунела којима пролази вода све до светла на крају у Силоамској бањи (уп. Јн 9). У повратку поглед ми случајно паде на таблу са именом улице: Малки-Цедек. Поново све постаде јасно. Свештеник и цар салимски (јерусалимски), Мелхиседек, сачекао је овде Аврама са евхаристијским даровима, хлебом и вином, како би му се захвалио за победу над хананским царевима. И би вече и би јутро, дан четврти. [V] Када је свануло облачно јутро помислих, биће одличан дан за прво путовање по пустињи. Пут је водио ка манастиру св. Саве Освећеног и св. Георгија Хозевита, затим ка Јерихону и гори кушања и коначно месту крштења Христовог на Јордану. Поред аутопута могу се видети бројне бедуинске заједнице које живе слично онако како је Аврам живео на овим просторима: терају стада по овим пределима посне вегетације, тек понегде начичканим неким жбуном и упорно, поред све тешкоће, одбијају да се одрекну номадског начина живота. Уласком у дубину јудејске пустиње схватих да се овај крајолик није много променио од времена када је Свети Сава боравио у Светој Земљи. У дубини кањона по имену Вади Келт лежи манастир св. Георгија Хозевита. Приљубљен уз стену попут ластавичјег гнезда, слично и Лаври св. Саве Освећеног, неодољиво ме је подсетило на испосницу Св. Саве код манастира Студенице на обронцима Радочела. Дошао сам до закључка да је, осим Свете Горе, Свети Сава управо овде налазио обрасце по којима је градио и друге задужбине у Србији. Тако је делић Свете Земље још у његово време пренесен у Рашку те и ми данас осећамо духовну корист од његовог оновременог ходочашћа. Јудејска пустиња у близини манастира Св. Георгија била је и место скривања Давида од Саула. Сматра се да је стих из 23. Псалма настао овде: „Ако прођем и посред долине смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“. Даље, убрзо након манастира Св. Георгија наставили смо ка Лаври Св. Саве Освећеног. Захваљујући добром пријатељу Денијелу, православном Американцу, који често посећује и дарива овај манастир и који је свој мир нашао у Светој Земљи, братство нам је широм отворило врата. Од самог улаза јасно се осећа да је ово простор молитве и подвига више од једног и по миленијума. Након силаска низ степенице са десне стране су мошти оснивача Лавре, Св. Саве Освећеног. Као млад монах, отшелник, крајем 5. века одлази у пустињу и убрзо се к њему стичу бројни искушеници и братство. Манастир је са горње стране опасан јаким зидинама које је изградио цар Јустинијан, а са друге стране га од потенцијалних освајача дели долина Кедрона. У уском кедронском кањону и током лета жубори поток праћен танком зеленом линијом жбуња и другог растиња. На другој стрмој страни кањона налазе се бројне испоснице, пећине, у којима су се монаси вековима молили за спасење света. Манастири јудејске пустиње посути су и моштима монаха који су страдали током персијске инвазије на Палестину 614. г. У једном од параклиса скоро на највишој тачки манастира налази се келија Св. Јована Дамаскина изнад које је изграђен параклис. Св. Јован је након службе у Дамаску и чудесног избављења Богородице Тројеручице, дошао у ову Лавру. Иако врло образован, на самом почетку монашког подвига чисти нужнике и ради друге тешке и рекло би се „неодостојне“ послове. Касније, пише низ химнографских дела, инкорпорирајући хришћански садржај у древне античке песничке форме попут јампског триметра (трипеснеца) и канона. Већина наше данашње црквене химнографије потиче са места на којем сам стајао. Просто је невероватно налазити се на месту почивања једног од највећих хришћанских мислилаца и писаца. Самим уласком у манастир осећа се да њихова близина овом месту није ишчезла и да је благослов њихових молитава и даље ту. Братство Лавре прати најстрожији типик. Службе почињу полуноћницом у поноћ, настављају се јутрењем и литургијом све до раних јутарњих часова. То је тзв. саваитски типик. Обрадовао сам се када сам чуо да су се братству на послушању придружила и два искушеника из Србије. Након пријатног разговора са њима и са једним руским монахом полако смо кренули даље уз благослов игумана и његове бројне дарове. Спуштање са јудејског побрђа у долину Јерихона пратило је и нагло повишење температуре. Јерихон се налази испод нивоа мора и представља „џеп“ заробљеног топлог ваздуха. Преко целе године топлији је од већине палестинских градова у просеку од неколико степени. Међутим, пошто је богат подземним изворима, односно, пошто је само подручје оаза, укусне урме из овог краја познате су у читавом свету. Из подножја рушевина древног Јерихона поглед се пружа на Гору кушања. Како је дан одмицао врућина је у пустињи била све интензивнија. Јара се дизала од врућег камења док је сунце немилосрдно пржило. Сваки корак ка манастиру на врху Горе био је све тежи. Управо је ово било место четрдесетодневног поста Господњег. У неиздрживој жеги као да се поново чују речи: „реци да камење ово хлебови постану“. Први врху Горе кушања, приљубљен уз стрму стену налазио се православни манастир. Попевши се на Гору, поглед сезаше ка величанственој Јерихонској долини, а у измаглици пустињске жеге титрали су врхови околних далеких брегова. Примио нас је средовечни монах и подсетио на јеванђељске речи: „Опет узе га ђаво и показа му сва царства овога света и славу њихову и рече му: све ово ћу ти дати ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: иди од мене сотоно, јер стоји написано: Господу Богу својему клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4). Боравак на Гори кушања оставио је велики утисак, али и умор. Ипак, остао је још један циљ пред нама: место крштења Христовог на Јордану. До места води аутопут ка престоници краљевине Јордан и некадашњем попришту рата између Израела и Јордана (1967), који је са леве и са десне стране окружен непотпуно очишћеним минским пољима. На самом месту крштења налази се граница између Израела и Јордана. Прилаз води постоји са обе стране и чувају га војници. Место у реци је означено конопом са бовама а преко њега се не сме прећи, јер би се тиме прешло преко државне границе. Данас више цркава има са јорданске него са израелске стране, јер јорданске власти дозвољавају градњу због многих ходочасника. Сама река Јордан бејаше некад моћна, данас, пак, драстично мањег обима и протока. Ова пијаћа вода која истиче из Тиверијског језера пропала би уколико би се улила у Мртво море, те је Израиљци искористе за пиће и пољопривреду много пре него што отече. Од некадашње реке остало је, рекло би се, омање језерце које се пуни када Израиљци пусте неку од брана. Бројни ходочасници, нарочито православни, погружавају се у реци подсећајући се на библијске догађаје, као и на догађај сопственог крштења. У оближњој радњи може се купити бели стихар за погружавање. Многи свештеници певају тропар Богојављења док ходочасници трократно урањају. Занимљиво је да се управо неких двадесетак километара од овог места налазио Хирбет Кумран, односно некадашња есенска заједница позната по многим ритуалима очишћења којих су се држали, а такође ово је било и често место проповеди Св. Јована Крститеља. У том врелом летњем дану мало шта је причинило такво задовољство као урањање у воду Јордана. Освежен погружавањем, приметих да сунце полако залази и да група лагано креће. Пођох са неким осећајем мира. И би вече и би јутро, дан пети. Извор: Теологија.нет
  19. На путу до следећег циља пролазио сам поред долине Еном (Хином). У грчким преводима ова долина се назива Геена, на арапском Џехенем, на српском – пакао. Сам поглед на ову не тако велику удолину, ту и тамо покривену неким зеленилом уопште није одавао слику Ада. Питао сам се, чему је овај простор дуговао такве представе? Долина Еном (Хином) позната је по практиковању култа Молоха који је подразумевао жртвовање деце (2Цар23, 10; 2Дн28, 3; Jeр7, 31). Такве ужасне ритуале вршили су неки безбожни израиљски цареви попут Ахаза, преузевши их из претходних хананских култова. Иначе, то је било место на којем је спаљивано смеће, јер се налазило изван тадашњег града. Слика покоља, окрутности, ватре и плача дубоко се урезало у ове представе. Како било, човека подилази језа када пролази овим местом. У време када је Аврам живео, дакле, многи су жртвовали прворођену децу. Међутим, Бог Аврамов није тражио људске жртве (Пост 22). Приповест о Авраму је након проласка кроз долину Енома добила за мене и свој географски контекст. Ово место остаје и даље некако пусто; у њему се не гради ништа иако је данас близу градског језгра. Основни циљ тог дана било је археолошко налазиште Давидов град, тачније најстарије градско језгро, датирано на месту некадашњег јевусејског града и касније на њему изграђеног Давидовог комплекса фортификације и палате. На самом улазу могао се видети потпорни зид који је држао палату на врло стрмој стени, као и темеље саме палате и кућа неких високих војних чиновника, уништених у пожару након освајања Јерусалима од стране Вавилона 586. пХ. Најзанимљивији део комплекса су свакако водени тунели откривени тек пре коју деценију. Наиме, Давид је освојио Јерусалим од Јевусеја, тако што је својим људима заповедио да прођу кроз цевовод (2Сам 5), односно цитаделу која је штитила једини градски извор пијаће воде – Геон (Гихон). За посетиоце су ови тунели отворени тек недавно и свакако је доживљај проћи туда. Међутим, круна овог дана био је пролазак кроз Језекијин тунел дужине око 600 метара. Цар Језекија је још крајем 8. века пХ схватио да град не би издржао опсаду уколико не нађе начин да геонску воду задржи унутар градских зидина. Зато је наложио изградњу тунела кроз који се вода спушта кроз падину сакупљајући се у Силоамском базену. Тако је Јерусалим опстао током асирске опсаде. Сада, 2700 година после свих ових догађаја, може се ићи по уским пролазима тунела којима пролази вода све до светла на крају у Силоамској бањи (уп. Јн 9). У повратку поглед ми случајно паде на таблу са именом улице: Малки-Цедек. Поново све постаде јасно. Свештеник и цар салимски (јерусалимски), Мелхиседек, сачекао је овде Аврама са евхаристијским даровима, хлебом и вином, како би му се захвалио за победу над хананским царевима. И би вече и би јутро, дан четврти. [V] Када је свануло облачно јутро помислих, биће одличан дан за прво путовање по пустињи. Пут је водио ка манастиру св. Саве Освећеног и св. Георгија Хозевита, затим ка Јерихону и гори кушања и коначно месту крштења Христовог на Јордану. Поред аутопута могу се видети бројне бедуинске заједнице које живе слично онако како је Аврам живео на овим просторима: терају стада по овим пределима посне вегетације, тек понегде начичканим неким жбуном и упорно, поред све тешкоће, одбијају да се одрекну номадског начина живота. Уласком у дубину јудејске пустиње схватих да се овај крајолик није много променио од времена када је Свети Сава боравио у Светој Земљи. У дубини кањона по имену Вади Келт лежи манастир св. Георгија Хозевита. Приљубљен уз стену попут ластавичјег гнезда, слично и Лаври св. Саве Освећеног, неодољиво ме је подсетило на испосницу Св. Саве код манастира Студенице на обронцима Радочела. Дошао сам до закључка да је, осим Свете Горе, Свети Сава управо овде налазио обрасце по којима је градио и друге задужбине у Србији. Тако је делић Свете Земље још у његово време пренесен у Рашку те и ми данас осећамо духовну корист од његовог оновременог ходочашћа. Јудејска пустиња у близини манастира Св. Георгија била је и место скривања Давида од Саула. Сматра се да је стих из 23. Псалма настао овде: „Ако прођем и посред долине смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“. Даље, убрзо након манастира Св. Георгија наставили смо ка Лаври Св. Саве Освећеног. Захваљујући добром пријатељу Денијелу, православном Американцу, који често посећује и дарива овај манастир и који је свој мир нашао у Светој Земљи, братство нам је широм отворило врата. Од самог улаза јасно се осећа да је ово простор молитве и подвига више од једног и по миленијума. Након силаска низ степенице са десне стране су мошти оснивача Лавре, Св. Саве Освећеног. Као млад монах, отшелник, крајем 5. века одлази у пустињу и убрзо се к њему стичу бројни искушеници и братство. Манастир је са горње стране опасан јаким зидинама које је изградио цар Јустинијан, а са друге стране га од потенцијалних освајача дели долина Кедрона. У уском кедронском кањону и током лета жубори поток праћен танком зеленом линијом жбуња и другог растиња. На другој стрмој страни кањона налазе се бројне испоснице, пећине, у којима су се монаси вековима молили за спасење света. Манастири јудејске пустиње посути су и моштима монаха који су страдали током персијске инвазије на Палестину 614. г. У једном од параклиса скоро на највишој тачки манастира налази се келија Св. Јована Дамаскина изнад које је изграђен параклис. Св. Јован је након службе у Дамаску и чудесног избављења Богородице Тројеручице, дошао у ову Лавру. Иако врло образован, на самом почетку монашког подвига чисти нужнике и ради друге тешке и рекло би се „неодостојне“ послове. Касније, пише низ химнографских дела, инкорпорирајући хришћански садржај у древне античке песничке форме попут јампског триметра (трипеснеца) и канона. Већина наше данашње црквене химнографије потиче са места на којем сам стајао. Просто је невероватно налазити се на месту почивања једног од највећих хришћанских мислилаца и писаца. Самим уласком у манастир осећа се да њихова близина овом месту није ишчезла и да је благослов њихових молитава и даље ту. Братство Лавре прати најстрожији типик. Службе почињу полуноћницом у поноћ, настављају се јутрењем и литургијом све до раних јутарњих часова. То је тзв. саваитски типик. Обрадовао сам се када сам чуо да су се братству на послушању придружила и два искушеника из Србије. Након пријатног разговора са њима и са једним руским монахом полако смо кренули даље уз благослов игумана и његове бројне дарове. Спуштање са јудејског побрђа у долину Јерихона пратило је и нагло повишење температуре. Јерихон се налази испод нивоа мора и представља „џеп“ заробљеног топлог ваздуха. Преко целе године топлији је од већине палестинских градова у просеку од неколико степени. Међутим, пошто је богат подземним изворима, односно, пошто је само подручје оаза, укусне урме из овог краја познате су у читавом свету. Из подножја рушевина древног Јерихона поглед се пружа на Гору кушања. Како је дан одмицао врућина је у пустињи била све интензивнија. Јара се дизала од врућег камења док је сунце немилосрдно пржило. Сваки корак ка манастиру на врху Горе био је све тежи. Управо је ово било место четрдесетодневног поста Господњег. У неиздрживој жеги као да се поново чују речи: „реци да камење ово хлебови постану“. Први врху Горе кушања, приљубљен уз стрму стену налазио се православни манастир. Попевши се на Гору, поглед сезаше ка величанственој Јерихонској долини, а у измаглици пустињске жеге титрали су врхови околних далеких брегова. Примио нас је средовечни монах и подсетио на јеванђељске речи: „Опет узе га ђаво и показа му сва царства овога света и славу њихову и рече му: све ово ћу ти дати ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: иди од мене сотоно, јер стоји написано: Господу Богу својему клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4). Боравак на Гори кушања оставио је велики утисак, али и умор. Ипак, остао је још један циљ пред нама: место крштења Христовог на Јордану. До места води аутопут ка престоници краљевине Јордан и некадашњем попришту рата између Израела и Јордана (1967), који је са леве и са десне стране окружен непотпуно очишћеним минским пољима. На самом месту крштења налази се граница између Израела и Јордана. Прилаз води постоји са обе стране и чувају га војници. Место у реци је означено конопом са бовама а преко њега се не сме прећи, јер би се тиме прешло преко државне границе. Данас више цркава има са јорданске него са израелске стране, јер јорданске власти дозвољавају градњу због многих ходочасника. Сама река Јордан бејаше некад моћна, данас, пак, драстично мањег обима и протока. Ова пијаћа вода која истиче из Тиверијског језера пропала би уколико би се улила у Мртво море, те је Израиљци искористе за пиће и пољопривреду много пре него што отече. Од некадашње реке остало је, рекло би се, омање језерце које се пуни када Израиљци пусте неку од брана. Бројни ходочасници, нарочито православни, погружавају се у реци подсећајући се на библијске догађаје, као и на догађај сопственог крштења. У оближњој радњи може се купити бели стихар за погружавање. Многи свештеници певају тропар Богојављења док ходочасници трократно урањају. Занимљиво је да се управо неких двадесетак километара од овог места налазио Хирбет Кумран, односно некадашња есенска заједница позната по многим ритуалима очишћења којих су се држали, а такође ово је било и често место проповеди Св. Јована Крститеља. У том врелом летњем дану мало шта је причинило такво задовољство као урањање у воду Јордана. Освежен погружавањем, приметих да сунце полако залази и да група лагано креће. Пођох са неким осећајем мира. И би вече и би јутро, дан пети. Извор: Теологија.нет View full Странице
  20. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. У Православној Цркви се 1. септембар обележава скоро 30 година као "Дан очувања творевине". Устројен је на иницијативу тадашњег цариградског патријарха Димитгрија 1989. године који је позвао "сав православни и хришћански свет" да се моле 1. септембра "Творцуу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување". Ову иницијативу су поздравиле и усвојиле 1992. године помесне православне Цркве (мада поједине православне Цркве које се држе старог календара овај дан обележавају 14. септгембра), а затим католичке и протестантске покрајинске Цркве. Повезане вести: Поводом 1. септембра - Дана твари Божје Васељенски патријарх позива на солидарност у заштити твари Православно богословље и екологија на делу „Твоје од Твојих“: Православље и екологија Православни став о еколошкој кризи Православни приступ екуменском богословљу о творевини Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  22. Шетња је водила ка Цркви рођења Христовог у Витлејему. На улазу у Цркву направљена су упадљиво мала, тзв. уска врата или врата скрушености. Претходна велика врата зазидана су како Турци не би улазили коњима унутра. Након чекања у реду са осталим поклоницима уђох у Пећину рођења Господњег. И поред свих икона и кандила, овај простор је и даље упечатљиво скромно обиталиште за Цара Васељене. То само показује меру снисхођења Сина Божијег, дајући притом меру скромности по којој треба људи да се равнају. Витлејемску пространу базилику коју је подигао цар Јустинијан (565) на темељу старије Константинове цркве, красе прелепи мозаици из тог доба. Један од њих заслужан је што црква није срушена за време упада Персијанаца 614. године, јер је освајач био задивљен мозаиком три мудраца са истока који су дошли да се поклоне Христу: на капама су носили знаке зороастријског свештенства, а и сами су потицали из Персије. Задивљујуће је да је упркос земљотресима и бурној историји ове земље, црква опстала од Јустинијановог времена у истом стању. Испод цркве налази се комплекс делимично повезаних пећина. Многе од њих послужиле су као катакомбна уточишта првих хришћана за време гоњења, а у једној од њих је и блажени Јероним је преводио Вулгату. Комплекс пећина није карактеристичан само за овај део Витлејема, већ постоји и у његовом предграђу, сада већ варошици која се на њега наслања – по имену Баит Џала. У овом насељу налазе се две православне цркве чији су већински већински верници православни Палестинци. У једној од поменутих пећина крили су се од стражи Јосиф и Марија од Иродовог прогона пре него су продужили ка Пећини рођења. Ту је настала Богородичина црква. Недалеко од ње налази се пећина-испосница Св. Николе који је боравио у Светој Земљи пре Првог васељенског сабора, а и на том месту изграђена је прелепа црква. Свештеник светониколске цркве говорио је о значају Св. Николе за заједницу. Ретко када сам присуствовао таквом сведочењу о чудима овог светитеља. Почев од приповести о исцељењима и појављивањима овог угодника Божијег па све до улоге светитеља у очувању цркве, становништва и насеља током израелско-јорданског рата (1967). Црква се налазила тачно између позиција ове две војске, а упркос гранатирању и ватри није била озлеђена ни она ни њени верници. На крову цркве нађене су бројне неексплодиране гранате. Током његовог надахнутог казивања остао сам скоро нем пред силом Божијом која се кроз овог светитеља излила на ово место. Баит Џала је, највероватније, локација библијског топонима Гило. Када је Авесалом дигао устанак против оца, цара Давида, Ахитофел Гилоњанин (из Гилоа), пришао је на Авесаломову страну (2Сам 15-17). Недалеко од цркве налазе се, такође, археолошке ископине за које се сматра да су остаци асирског логора који је учествовао у опсади Јерусалима под Сенахиримом (Санхерибом) око 702. г. пре Христа. Након молитве цара Језекије, добрих савета пророка Исаије и Божије интервенције, асирска војска се распала и разишла (највероватније због ширења болести), а Јерусалим је био спасен рушења (1Цар 19). Како откривам ова места, сви ови догађаји се некако као коцкице слажу у велики мозаик домостроја Божијег спасења. Она верно преносе трагове библијских казивања и сведоче јасно о Божијем уласку у историју људи. Оно што хришћане Палестине, нарочито Баит Џале тишти, јесте што ходочасници често пролазе поред њих, целивајући света места, немајући притом никакву свест о реалном животу људи у овој земљи. Као да у читавој тој трци да се што више светиња целива, понекад заборавимо на живе људе. То су ми потврдили и пријатељи који овде живе. Вече се завршава поновним проласком поред зида. Док крећем ка чекпоинту прати ме глас мујезина који позива на намаз и размишљам о та два потпуно различита и супротстављена наратива Палестинаца и Израиљаца о истој земљи и историји коју деле. То је нешто што становницима Балкана свакако није непознато. Са једне стране је израиљски наратив oзиду као борби против исламског екстремизма и бомбаша самоубица, а са друге стране палестински наратив о апартхејду и прогону. Скучен у тим сокацима, међу чувеним Бенксијевим графитима некако осећам сву рацепљеност и тескобу људи који овде живе. Питао сам се како је то могуће за земљу која је место Рођења и Васкрсења Христовог? А онда се одговор сам нуди: да ли је могуће успоставити Еден на месту где је Христос распет? И би вече и би јутро, дан други. Тантур институт у којем се одржавала научна конференција налази се на узвишењу тачно изнад пута за Витлејем. Изграђен је на месту некадашње средњевековне малтешке болнице, која је служила као коначиште и помоћ на путу ходочасника од Јерусалима ка Витлејему и Хеврону, а од читавог древног комплекса остала је само кула која је служила за одбрану. Чини се да jeсваки камен Свете Земље сведок неке древну повести. Институт окружује прелеп врт као и редови маслина. Са куле се пружа поглед на Витлејем, Баит-Џалу и Иродиум – огромну палату на узвишењу коју је изградио Ирод – јудејско-идумејски владар познат по окрутности. Размишљао сам о једном податку који сам чуо током конференције: након речи Бог, најчешћа реч у Библији је цар(ство). Даље, један од учесника конференције је на основу тога износио тезу да се читава Библија од Постања до Откривења може читати као приповест о Царству Божјем. Наиме, Цар васељене, Бог, ствара свет и предаје га на управу човеку као свом савладару (еденски савез). Међутим, грех узрокује одвајање човека од Бога те тиме угрожава, односно узурпира Царство. Упркос свему, Бог не одустаје од човека и успоставља са њим низ нових савеза: са Нојем, Аврамом, Јаковом све до Мојсија и Савеза са целим Израиљем. Након тога се успоставља давидовски савез који се заснива на изабрању и помазању царева уједињене монархије. Непоштовање овог савеза доводи до слома монархије и прогона у Вавилон. Након тога, ступа Нови Савез и Дух који силази-помазује Христа показује га као истинског цара јудејског односно Месију, као онога ко ће обновити Царство победом над смрћу и тиме обновити савез из Едена (Нови Адам). Након Вазнесења, Дух Свети се излива на апостоле и пројављује ово новоуспостављено Царство све до данашњих дана, а за његово потпуно испуњење гледамо ка есхатону. У међувремену, сунце лагано зађе иза обронака Баит-Џале, а светиљке витлејемске се упалише. И би вече и би јутро, дан трећи. Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...