Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 173 results

  1. 9. Јануар 2018 - 16:45 Поводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2018. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци (фотогалерија бр. 1). Саслуживали су Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, старешина Саборног храма протонамесник Драган Максимовић, јереј Бранислав Ђуричић и протођакони Радојица Жагран и Игор Давидовић. Како преноси Радио телевизија Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао да треба сачувати Републику Српску, јер је то једини начин да се на овим просторима одржи српски народ са својим именом и културом. -Срби знају шта је држава, јер смо је увек имали, и умеју да поштују државу. Док тога буде постојаћемо и опстати, истакао је патријарх Иринеј, који је пожелео благословен данашњи дан и срећну славу Републици Српској, Србима у Српској и целом српском народу, онима који су остали у Отаџбини и онима који су стицајем околности раштркани по свету. - Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ. Срећан празник, срећна слава и живели на многаја љета! Нека Господ Бог благослови Републику Српску, српски народ, али и све друге народе, све народе које носе Бога, поручио је патријарх Иринеј, нагласивши да добрих људи има у свим верама и народима. Светој архијерејској Литургији присуствовали су председник Републике Српске г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, председник Владе гђа Жељка Цвијановић, министри у Влади Републике Српске, други високи званичници Српске, као и председници странака СДС, ПДП и НДП господа Вукота Говедарица, Бранислав Бореновић и Драган Чавић. Светој Литургији присуствовали су и генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић, министри у Влади Републике Србије г. Небојша Стефановић и г. Александар Вулин, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина и многобројни верни народ. После свете Литургије, у славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, освештано је славско жито и преломљен славски колач. фото: Страхиња Крагуљ
  2. 9. Јануар 2018 - 16:45 Поводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2018. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци (фотогалерија бр. 1). Саслуживали су Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, старешина Саборног храма протонамесник Драган Максимовић, јереј Бранислав Ђуричић и протођакони Радојица Жагран и Игор Давидовић. Како преноси Радио телевизија Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао да треба сачувати Републику Српску, јер је то једини начин да се на овим просторима одржи српски народ са својим именом и културом. -Срби знају шта је држава, јер смо је увек имали, и умеју да поштују државу. Док тога буде постојаћемо и опстати, истакао је патријарх Иринеј, који је пожелео благословен данашњи дан и срећну славу Републици Српској, Србима у Српској и целом српском народу, онима који су остали у Отаџбини и онима који су стицајем околности раштркани по свету. - Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ. Срећан празник, срећна слава и живели на многаја љета! Нека Господ Бог благослови Републику Српску, српски народ, али и све друге народе, све народе које носе Бога, поручио је патријарх Иринеј, нагласивши да добрих људи има у свим верама и народима. Светој архијерејској Литургији присуствовали су председник Републике Српске г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, председник Владе гђа Жељка Цвијановић, министри у Влади Републике Српске, други високи званичници Српске, као и председници странака СДС, ПДП и НДП господа Вукота Говедарица, Бранислав Бореновић и Драган Чавић. Светој Литургији присуствовали су и генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић, министри у Влади Републике Србије г. Небојша Стефановић и г. Александар Вулин, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина и многобројни верни народ. После свете Литургије, у славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, освештано је славско жито и преломљен славски колач. фото: Страхиња Крагуљ View full Странице
  3. Литургијским сабрањем је началствовао Епископ тимочки г. Иларион уз анђеоско појање дечјег хора којима су Владика Иларион и г. Бошко Ничић уручили поклон пакетиће. У поподневним часовима Преосвећени Владика Иларион је служио бденије и предводио литију од Саборног храма до градског трга где је наложен бадњег. Извор: Епархија тимочка
  4. Прослављање Бадњег дана у Зајечару је започело рано ујутру одласком на сечење бадњака. Литију су предводили свештеници Саборног храма оци Игор Ивковић и Зоран Голубовић у пратњи градоначелника Бошка Ничића са сарадницима. Литургијским сабрањем је началствовао Епископ тимочки г. Иларион уз анђеоско појање дечјег хора којима су Владика Иларион и г. Бошко Ничић уручили поклон пакетиће. У поподневним часовима Преосвећени Владика Иларион је служио бденије и предводио литију од Саборног храма до градског трга где је наложен бадњег. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  5. У вечерњим часовима служено је празнично вечерње богослужење којем су присуствовали представници културног, верског и политичког живота Републике Хрватске: Апостолски нунције надбискуп Ђузепе Пинто, изасланик Кардинала загребачког г. Јосипа Бозанића помоћни бискуп загребачки монсињор Иван Шашко, главни рабин у Хрватској г. Моше Лучијано Прелевић, муфтија Исламске заједнице у Загребу Азиз еф. Хасановић, главни тајник савеза Баптистичких цркава г. Жељко Мраз, ректор Еванђеоског факултета у Осијеку др Петер Кузмич, провинцијал Хрватске доминикнаске провинције и професор на КБФ фр. Славко Слишковић. Празнично сабрање увеличали су својим присуством и изасланик предсједнице Републике Хратске гђе Колинде Грабар Китаровић др Мате Гранић, изасланик предсједника Владе г. Андреја Пленковића министар правосуђа г. Дражен Бошњаковић, градоначелник Загреба г. Милан Бандић, предсједник Савјета за нациуоналне мањине у Хрватском сабору г. Александар Толнауер, предсједник Самосталне демократске српске странке др Милорад Пуповац, амбасадори Републике Грчке, Србије и Кипра. По завршетку вечерњег богослужења митрополит Порфирије се обратио присутнима пригодном беседом: -Син Божји постао је човек, постао је један од нас. Историју која има свој почетак и крај, учинио је вечном спојивши је са вечношћу, премостивши јаз између непролазног и пролазног, али изнад свега, Он, Емануил, Бог Који је са нама, једанпут за свагда дошао је и показао да је увек са нама. Да независно од тога колико се ми удаљавамо од Њега, независно од тога колико хулимо на Њега, и поред тога што се противимо Њему, дошао је да покаже да је увек на нашој страни. Да није важно да ли смо више или мање грешни, да није важно колико смо слаби, да није важно да ли је наш живот испуњен промашајима, Он, Бог, дошао је да покаже и докаже да је Љубав и да заувек остаје са нама, увек будући на нашој страни, дајући нам тиме наду да живот има смисла. После вечерњег богослужења уследио је традиционални божићни пријем у Музеју Српске Православне Цркве у Загребу. У препуној сали Музеја присутнима су се обратили: монсињор Иван Шашко, главни рабин г. Моше Прелевић, Муфтија др Азиз Хасановић, изасланик Предсједнице Републике Хрватске др Мате Гранић, изасалник Премијера министар Дражен Бошњаковић и градоначелник Загреба г. Милан Бандић, поздрвљајући све присутне најрдоснијим хришћанским поздравом: Мир Божји! Христос се роди! Преображењски храм и ове године био је мали да прими неколико хиљада људи који су се окупили да заједно са својим Митрополитом и свештенством прославе велики хришћански празник Рођења Христовог. Црквена општина загребачка је као и свих претходних година припремила послужење за све вернике испред Саборног храма, који су се окупљали све до касних вечерњих сати. Извор: Српска Православна Црква
  6. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је 6. јануара 2018. године, на Бадњи дан, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, уз саслужење свештеника и ђакона Саборног храма и уз торжествено појање Српског византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда. У вечерњим часовима служено је празнично вечерње богослужење којем су присуствовали представници културног, верског и политичког живота Републике Хрватске: Апостолски нунције надбискуп Ђузепе Пинто, изасланик Кардинала загребачког г. Јосипа Бозанића помоћни бискуп загребачки монсињор Иван Шашко, главни рабин у Хрватској г. Моше Лучијано Прелевић, муфтија Исламске заједнице у Загребу Азиз еф. Хасановић, главни тајник савеза Баптистичких цркава г. Жељко Мраз, ректор Еванђеоског факултета у Осијеку др Петер Кузмич, провинцијал Хрватске доминикнаске провинције и професор на КБФ фр. Славко Слишковић. Празнично сабрање увеличали су својим присуством и изасланик предсједнице Републике Хратске гђе Колинде Грабар Китаровић др Мате Гранић, изасланик предсједника Владе г. Андреја Пленковића министар правосуђа г. Дражен Бошњаковић, градоначелник Загреба г. Милан Бандић, предсједник Савјета за нациуоналне мањине у Хрватском сабору г. Александар Толнауер, предсједник Самосталне демократске српске странке др Милорад Пуповац, амбасадори Републике Грчке, Србије и Кипра. По завршетку вечерњег богослужења митрополит Порфирије се обратио присутнима пригодном беседом: -Син Божји постао је човек, постао је један од нас. Историју која има свој почетак и крај, учинио је вечном спојивши је са вечношћу, премостивши јаз између непролазног и пролазног, али изнад свега, Он, Емануил, Бог Који је са нама, једанпут за свагда дошао је и показао да је увек са нама. Да независно од тога колико се ми удаљавамо од Њега, независно од тога колико хулимо на Њега, и поред тога што се противимо Њему, дошао је да покаже да је увек на нашој страни. Да није важно да ли смо више или мање грешни, да није важно колико смо слаби, да није важно да ли је наш живот испуњен промашајима, Он, Бог, дошао је да покаже и докаже да је Љубав и да заувек остаје са нама, увек будући на нашој страни, дајући нам тиме наду да живот има смисла. После вечерњег богослужења уследио је традиционални божићни пријем у Музеју Српске Православне Цркве у Загребу. У препуној сали Музеја присутнима су се обратили: монсињор Иван Шашко, главни рабин г. Моше Прелевић, Муфтија др Азиз Хасановић, изасланик Предсједнице Републике Хрватске др Мате Гранић, изасалник Премијера министар Дражен Бошњаковић и градоначелник Загреба г. Милан Бандић, поздрвљајући све присутне најрдоснијим хришћанским поздравом: Мир Божји! Христос се роди! Преображењски храм и ове године био је мали да прими неколико хиљада људи који су се окупили да заједно са својим Митрополитом и свештенством прославе велики хришћански празник Рођења Христовог. Црквена општина загребачка је као и свих претходних година припремила послужење за све вернике испред Саборног храма, који су се окупљали све до касних вечерњих сати. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Литургију је предводио епископ шумадијски и архијереј надлежан војним свештеницима господин Јован. Министар Вулин честитао је свим православним верницима данашњи празник у име свих припадника Министарства одбране и Војске Србије, и пожелео им да га проведу са онима које воле, који њих воле, са онима који су им дали имена и онима којима су они дали имена. - И док будемо на овај данашњи Благи дан сви били заједно, да се сетимо да нам је потребна мирна, сигурна и стабилна држава, а да мирну, сигурну и стабилну државу чува сигурна и стабилна војска. Војска као чувар државе, као чувар традиције, као чувар највише вредности у нашем народу - слободе, увек ће бити ту за свој народ и увек ће бити ту да очува мир у Србији и свагде где се њено име буде помињало. Сви они који су данас далеко од Србије, а носе униформу Војске Србије, носе и славу наше Војске, носе добар глас наше државе, желим данас да им честитам празник и да знају да мислимо на њих, баш као што желим да сви Срби на Косову и Метохији, у Републици Српској, да сви Срби без обзира где живе знају да мислимо на њих и да смо увек са њима, поручио је министар одбране. Генерал Диковић честитао је Бадњи дан и Божић свим грађанима Србије и припадницима Војске Србије, посебно онима који су далеко од наше земље и извршавају задатке широм света, онима који су у Копненој зони безбедности, на нашој граници, који су данас на дужности и обезбеђују мир и стабилност и изразио наду да ће 2018. година бити година успеха Војске Србије. Епископ шумадијски господин Јован поручио је да ми носимо мир у себи и да мир нема цену. - Миром се све постиже, а мржњом се све губи. То је основна порука Божића. Ми смо један срчан народ, народ који има велико срце, који може у своје срце да стави и пријатеља и Бога и непријатеља. То је оно што друге спотиче. Мир са Богом и једни са другима. Нека се у нама ватра бадњака запали као огањ љубави, мира, слоге и наде, како бисмо сви ми могли да кажемо да у роду нашем и људском процвета љубав без сенке, нада без поклекнућа и вера без сумње, поручио је владика Јован. Данашњем обележавању Бадњег дана присуствовали су и чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба и припадници Министарства одбране и Војске Србије.
  8. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, у раним јутарњим часовима, секли су бадњаке у Добановцима, а нешто касније присуствовали и Светој архијерејској литургији и налагању бадњака, поводом обележавања Бадњег дана у касарни „Бањица 2“ у Београду. Литургију је предводио епископ шумадијски и архијереј надлежан војним свештеницима господин Јован. Министар Вулин честитао је свим православним верницима данашњи празник у име свих припадника Министарства одбране и Војске Србије, и пожелео им да га проведу са онима које воле, који њих воле, са онима који су им дали имена и онима којима су они дали имена. - И док будемо на овај данашњи Благи дан сви били заједно, да се сетимо да нам је потребна мирна, сигурна и стабилна држава, а да мирну, сигурну и стабилну државу чува сигурна и стабилна војска. Војска као чувар државе, као чувар традиције, као чувар највише вредности у нашем народу - слободе, увек ће бити ту за свој народ и увек ће бити ту да очува мир у Србији и свагде где се њено име буде помињало. Сви они који су данас далеко од Србије, а носе униформу Војске Србије, носе и славу наше Војске, носе добар глас наше државе, желим данас да им честитам празник и да знају да мислимо на њих, баш као што желим да сви Срби на Косову и Метохији, у Републици Српској, да сви Срби без обзира где живе знају да мислимо на њих и да смо увек са њима, поручио је министар одбране. Генерал Диковић честитао је Бадњи дан и Божић свим грађанима Србије и припадницима Војске Србије, посебно онима који су далеко од наше земље и извршавају задатке широм света, онима који су у Копненој зони безбедности, на нашој граници, који су данас на дужности и обезбеђују мир и стабилност и изразио наду да ће 2018. година бити година успеха Војске Србије. Епископ шумадијски господин Јован поручио је да ми носимо мир у себи и да мир нема цену. - Миром се све постиже, а мржњом се све губи. То је основна порука Божића. Ми смо један срчан народ, народ који има велико срце, који може у своје срце да стави и пријатеља и Бога и непријатеља. То је оно што друге спотиче. Мир са Богом и једни са другима. Нека се у нама ватра бадњака запали као огањ љубави, мира, слоге и наде, како бисмо сви ми могли да кажемо да у роду нашем и људском процвета љубав без сенке, нада без поклекнућа и вера без сумње, поручио је владика Јован. Данашњем обележавању Бадњег дана присуствовали су и чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба и припадници Министарства одбране и Војске Србије. View full Странице
  9. Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Што су праоци још давно са болом очекивали, што су пророци предсказивали a праведници желели да виде, то се на данaшњи дан збило и стварно испунило. “И Бог се на земљи јави и с људима поживје” (Вар. 3, 38). Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  11. Логос

    Бадњак - Бадњи дан

    На сам Бадњи дан су укућани рано устајали, а жене су правиле божићни ручак, спремале дом и припремале посну храну за вечеру, будући да се на Бадњак пости. Вечера је почињала после вечерњег богослужења и паљења бадњака пред Храмом. Извор: Српска Православна Црква
  12. Име бадњак повезано је са речју "бдети" (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући рођење Господа и Спаса Исуса Христа. Због самог обичаја бдења и некадашње ситуације без електричне струје било је нужно осветлити просторије свећама, које су уједно и - пре свега - биле символ новог живота и наде. На сам Бадњи дан су укућани рано устајали, а жене су правиле божићни ручак, спремале дом и припремале посну храну за вечеру, будући да се на Бадњак пости. Вечера је почињала после вечерњег богослужења и паљења бадњака пред Храмом. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Група шиптарских екстремиста блокирала је јутрос у Ђаковици манастир Пресвете Богородице, иако су раније Срби отказали најављену посету због претњи и безбедносне ситуације. "Четири старице монахиње остале су јутрос закључане у манастиру и литургија није служена нити је ико могао да донесе бадњак. Чак нису могле да купе ни хлеб који им је после донела полиција. Наводни мирни протести само су наставак етничког чишћења Ђаковице од Срба који је уследио након 1999, уништавањем српских цркава и кућа", објавио је архимандрит Сава Јањић. Он је подсетио да је манастир Пресвете Богородице до темеља био спаљен 2004. године, а да православно гробље још и данас представља "тужну слику савременог варварства и мржње". Додао је да није ни чудо што се Косово данас суочава са све озбиљнијим међународним осудама. правда.рс
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. јануара 2017. године, на Бадњи дан, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Патријарх Иринеј служио је уз саслужење свештеничког братства Саборног храма уз торжествено појање Првог београдског певачког друштва. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Драги читаоци Поука, љубитељи књига, С Божјом помоћу на Спомен Светог Нектарија Егинског, 22.11. 2018., почињемо акцију Поклон књига Поука сваки дан. Да бисте добили књигу која је потребна Вама или бисте је поделили некоме коме је потребнија, треба само да пошаљете ПП (Приватну поруку у Инбокс) са Вашом адресом на коју ћемо послати књигу. Списак књига и часописа предвиђених за даривање од 22.11.-14.1, можете да пронађете у теми. Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна: Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011. У оквиру даље акције можете да се придружите нашем отвореном клубу за поклањање књига и будете и дародавац: Свима захваљујемо на пажњи и молитвама за успех ове акције.
  16. Драги читаоци Поука, љубитељи књига, С Божјом помоћу на Спомен Светог Нектарија Егинског, 22.11. 2018., почињемо акцију Поклон књига Поука сваки дан. Да бисте добили књигу која је потребна Вама или бисте је поделили некоме коме је потребнија, треба само да пошаљете ПП (Приватну поруку у Инбокс) са Вашом адресом на коју ћемо послати књигу. Списак књига и часописа предвиђених за даривање од 22.11.-14.1, можете да пронађете у теми. Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна: Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011. У оквиру даље акције можете да се придружите нашем отвореном клубу за поклањање књига и будете и дародавац: Свима захваљујемо на пажњи и молитвама за успех ове акције. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  17. Чули сте данас Свето Јеванђеље. Господ је назван у њему Емануил, што значи ,,С нама је Бог” (Мт. 1,23). Дотле, ко је био с нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз сваки грех, и мој и твој, и кроз свачији грех у роду људском. Никад не треба варати себе: ми сами или прогонимо Бога из себе, или Га уводимо у себе. Зато је Господ и постао човек, зато је Он на Божић ушао у овај свет и јавио се као човек, да нам покаже шта треба да буде од човека на овоме свету и какав треба да буде човек. Није узалуд оспод постао чОвек. Није постао птица, није постао цвет, што је далеко лакше и пријатније и лепше за Њега, него је постао човек - човек који је био сав у гресима, сав смрдљив, сав у ђаволизму и демонизму. Његово име Исус, значи Спаситељ. Спаситељ од чега? Од грехова, од грехова људских, а кроз грех у овај свет ушла је и смрт, и ушао сваки ђаво. Зато без Господа Христа, без Божића Његовог, заиста род људски може стално за себе да каже: с нама је не Бог, но ђаво. С нама је Бог – то је начело небеско, то је начело вере наше, начело Јеванђеља. С нама је Бог у овоме свету. А досад Њега као да није било уопште. Није Га било у пуном смислу те речи. Чиме ми хришћани доказујемо заиста да је с нама Бог? Ето, Господ је оставио Цркву у овом свету. Шта је Црква? Свети апостол Павле вели да је Црква духовно тело Његово, Он је Глава тога тела, а ми смо чланови тог Светог Тела, и разуме се органски сједињени са Господом Христом. И тако, сваки хришћанин који испуњује свете заповести Господа Христа, испуњује заповести еванђелске, увек може рећи са мном је Бог. Али, ако се хришћанин ода гресима, ако се не буде борио са њима, ако их не буде одгонио од себе, он је у сталном загрљају – кога? Ђавола. Тешко је било веровати људима да Бог може постати човек, ето, ради нашег спасења. Бог је заиста постао човек, и што је најважније, дао нам је сва средства да свако од нас када хоће сједињује себе са Њим, са чудесним Господом Христом, Који по смирењу Свом, по доброти Својој, ето, постаје човек губавац, смртник, сав опкољен људским гресима. Он узима грехе на себе да би нас спасао од њих. Зато је постао човек! Зато је добио име Исус Спаситељ! У Цркви Христовој ми имамо сва средства потребна за наше духовно сједињење са Господом Христом. Ту су Свете Тајне и свете врлине. Свето Крштење – кад се крштавамо ми се облачимо у Господа Христа, ми изгонимо све што је сатанско и демонско, одричемо се тога и предајемо себе Господу Христу. Шта је тек Свето Причешће? То је потпуно сједињење твоје са Њим, потпуно сједињење човека са Господом Христом. А вера, а љубав, а молитва, а пост? Све су то врлине помоћу којих се ми сједињујемо са Господом Христом. Апостол Павле саветује хришћанима и вели и моли: Нека се Господ Христос вером усели у срца баша (Еф. 3,17), вером. Не можемо ми све схватити. Оно што је Господ радио и што јесте; у ствари, Бог је увек шири и већи и дубљи од сваког људског ума, од сваке људске мисли. Зато је Господ као сигуран пут ка Њему и дао веру, веру у Њега. А за веру није потребна велика школа, ни велика трговина, ни богатство, ништа. Само добра воља. Само добра воља да се верује у Спаситеља света Господа Христа. И онда свака врлина, и љубав, и молитва, и пост, све те врлине уносе у нас Господа Христа, уносе силе Његове Божанске, уносе животворне речи Његове, и ми заиста осећамо да је с нама Бог, и не бојимо се никаквог ђавола, не бојимо се никаквог греха. Али, ако, не дај Боже, ми хришћани волимо грех и живимо у греху и не боримо се против њега, тешко нама! Јер, како ћеш себе одбранити на дан суда, када изађеш из овога тела са душом вечном у онај свет? Како ћеш одбранити себе и рећи Господу Христу” Па ето, ја нисам могао да верујем у Тебе. А Он ће рећи: Зашто? Јер сам Сам Бог дошао на земљу, постао ради тебе човек, да би ти примио мене оно што теби треба за сав живот, и за живот у овоме свету, и за Живот Вечни у оном свету. А ти, шта си урадио са мном у овом свету? Шта си урадио са мојим Еванђељем, шта си урадио са Светим Причешћем, шта си урадио са молитвом, са вером, где је све то? Изговора и одговора неће бити! Али, ако нема изговора и одговора, чији смо у овом свету? Коме припадамо? Ономе коме служимо! Сваки грех у ствари јесте служба, мрачна служба црноме ђаволу. Гњев, завист, пакост, немој мислити да су то ситне ствари и мале. Не, то су тако огромне страшне ствари да могу да те потопе у пакао и у смрт вечну. Ниједан грех није мали, ниједан грех не води Богу, напротив, сваки грех води ђаволу. И као што хришћанин може да реши да испуњује заповести Божије, тада Емануил: с нама је Бог; тако ми назови хришћани када грешимо и не кајемо се, не исповедамо се, не причешћујемо се, не молимо се Богу, не живимо по заповестима Еванђелским, ми у ствари стално тврдимо једно: с нама је ђаво. Не дај, Господе! Господ је дошао у овај свет, дао нам силе и снаге да заиста победимо сваки грех, и не само сваки грех, него сваку смрт, сваког ђавола, дао нам је Живот Вечни. Дошао је у овај свет, узео на Себе тело људско, прошао кроз смрт и васкрсао телом из мртвих, узнео се на Небо и показао шта ће бити са твојим и мојим телом. Ништа мање од тога! И моје и твоје тело мора ући у смрт. Али као хришћани ми ћемо васкрснути по вери нашој у Господа Христа. На дан Страшнога Суда Господ ће нас васкрснути из мртвих и дати нам Живот Вечни! Који верује у Мене, има Живот Вечни (Јн. 5,24), објавио је Спаситељ. Још овде на земљи има Живот Вечни. То јест: Господ је јачи од сваке смрти, од сваког ђавола, јачи од свакога греха, јачи за тебе и за мене. И кад смо са Њим, заиста када смо са Њим, ми јуначки побеђујемо. Ми смо наоружани непобедивим оружјем Божијим. Тако је безброј Божијих светитеља у овоме свету, који су победили сваки грех, сваког ђавола, сваку смрт и служили Господу Христу и вршили Његове свете заповести, свете врлине. Немамо изговора. И светитељи су људи као и ми, и светитељи имају пет чула као и ми: имају очи, уши, имају тело, па су ипак испунили Еванђеље Господа Исуса Христа; и показали и доказали да људско биће, да човек може испунити Еванђеље Господа Исуса у овоме свету, ако се труди, ако приморава себе. Велики светитељи Божији веле: ,,Хришћанин је онај који приморава себе на свако добро дело”. Који приморава себе на свако добро дело, приморава цео живот свој. Нама се не иде да чинимо добро дело, нама се не иде да испуњавамо заповести еванђелске, то неке греховне силе у нама раде и одвајају нас од Господа. Зато морамо приморавати себе на молитву, ако немамо молитве. Морамо приморавати себе на милосрђе, ако смо немилосрдни. Приморавај себе. Када будеш приморавао себе, Господ ће ти дати у срце силу која ће заиста учинити да ти заволиш милосрђе, и заволиш молитву и пост, и сваку еванђелску врлину. Безброј примера тога – сваки светитељ. Сваки светитељ, неисказан див и јунак. Приморава себе на свако добро и израђује себе у боголику личНост. Сви су светитељи у Цркви Божијој дати да нам помажу увек, сваког дана. Црква сваки дан слави многе светитеље. Ево, и данас славимо све старозаветне Праведнике и Оце. Велики и огромни скуп људи пуни животворне вере. Још пре Христа били хришћани. Какав стид и срам за нас када на дан Страшнога Суда Господ буде рекао: Ево, ви хришћани, погледајте, ово су хришћани били пре мене, пре него што сам ја дошао у овај земаљски свет. Колико вас хришана, који сте живели после доласка мене у земаљкси свет? Зато сваки од нас нека научи и приморава себе на оно што је еванђелско, на оно што је добро, еда бисмо, браћо моја и сестре, зарадили Царство Небеско за овај мали пролазни земаљски живот. Какво велико благо, какав велики дар, какво велико богатство Господ нуди свима нама! За парче земаљског, ако искористиш еванђелски, ако искористиш по вери Христовој, за свако то мало парче живота добијеш Живот Вечни. Нека нам свети старозаветни Оци и Праоци и света преподобна мученица Евгенија, коју такође данас славимо, која је радосно пострадала за Христа, била узорна и света монахиња, нека би они сви помагали свима нама да и ми приморавамо себе на свако еванђелско добро, приморавамо себе ма сваку еванђелску врлину, и тако заслужимо Царство Небеско у коме, дај Боже, да са свима светима, и данашњим светитељима, славимо Чудесног и Јединог Христа, Коме нека је слава и част, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  18. Ништа важније од Божића! Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет. А дотле, где је био? Ми смо Га отерали својим гресима са земље, не треба нам Бог. То сваки грех говори, хтео ти или не, јер сваким својим грехом ми одгонимо Бога са земље. Прво одгонимо из своје душе, а онда из целе историје рода људског. Што важи за тебе, то важи за све нас. Ми, ми изгонимо из душе своје, из срца свог, из савести своје све што је Божије, ако живимо у непокајаним гресима. Чули сте данас Свето Јеванђеље. Господ је назван у њему Емануил, што значи ,,С нама је Бог” (Мт. 1,23). Дотле, ко је био с нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз сваки грех, и мој и твој, и кроз свачији грех у роду људском. Никад не треба варати себе: ми сами или прогонимо Бога из себе, или Га уводимо у себе. Зато је Господ и постао човек, зато је Он на Божић ушао у овај свет и јавио се као човек, да нам покаже шта треба да буде од човека на овоме свету и какав треба да буде човек. Није узалуд оспод постао чОвек. Није постао птица, није постао цвет, што је далеко лакше и пријатније и лепше за Њега, него је постао човек - човек који је био сав у гресима, сав смрдљив, сав у ђаволизму и демонизму. Његово име Исус, значи Спаситељ. Спаситељ од чега? Од грехова, од грехова људских, а кроз грех у овај свет ушла је и смрт, и ушао сваки ђаво. Зато без Господа Христа, без Божића Његовог, заиста род људски може стално за себе да каже: с нама је не Бог, но ђаво. С нама је Бог – то је начело небеско, то је начело вере наше, начело Јеванђеља. С нама је Бог у овоме свету. А досад Њега као да није било уопште. Није Га било у пуном смислу те речи. Чиме ми хришћани доказујемо заиста да је с нама Бог? Ето, Господ је оставио Цркву у овом свету. Шта је Црква? Свети апостол Павле вели да је Црква духовно тело Његово, Он је Глава тога тела, а ми смо чланови тог Светог Тела, и разуме се органски сједињени са Господом Христом. И тако, сваки хришћанин који испуњује свете заповести Господа Христа, испуњује заповести еванђелске, увек може рећи са мном је Бог. Али, ако се хришћанин ода гресима, ако се не буде борио са њима, ако их не буде одгонио од себе, он је у сталном загрљају – кога? Ђавола. Тешко је било веровати људима да Бог може постати човек, ето, ради нашег спасења. Бог је заиста постао човек, и што је најважније, дао нам је сва средства да свако од нас када хоће сједињује себе са Њим, са чудесним Господом Христом, Који по смирењу Свом, по доброти Својој, ето, постаје човек губавац, смртник, сав опкољен људским гресима. Он узима грехе на себе да би нас спасао од њих. Зато је постао човек! Зато је добио име Исус Спаситељ! У Цркви Христовој ми имамо сва средства потребна за наше духовно сједињење са Господом Христом. Ту су Свете Тајне и свете врлине. Свето Крштење – кад се крштавамо ми се облачимо у Господа Христа, ми изгонимо све што је сатанско и демонско, одричемо се тога и предајемо себе Господу Христу. Шта је тек Свето Причешће? То је потпуно сједињење твоје са Њим, потпуно сједињење човека са Господом Христом. А вера, а љубав, а молитва, а пост? Све су то врлине помоћу којих се ми сједињујемо са Господом Христом. Апостол Павле саветује хришћанима и вели и моли: Нека се Господ Христос вером усели у срца баша (Еф. 3,17), вером. Не можемо ми све схватити. Оно што је Господ радио и што јесте; у ствари, Бог је увек шири и већи и дубљи од сваког људског ума, од сваке људске мисли. Зато је Господ као сигуран пут ка Њему и дао веру, веру у Њега. А за веру није потребна велика школа, ни велика трговина, ни богатство, ништа. Само добра воља. Само добра воља да се верује у Спаситеља света Господа Христа. И онда свака врлина, и љубав, и молитва, и пост, све те врлине уносе у нас Господа Христа, уносе силе Његове Божанске, уносе животворне речи Његове, и ми заиста осећамо да је с нама Бог, и не бојимо се никаквог ђавола, не бојимо се никаквог греха. Али, ако, не дај Боже, ми хришћани волимо грех и живимо у греху и не боримо се против њега, тешко нама! Јер, како ћеш себе одбранити на дан суда, када изађеш из овога тела са душом вечном у онај свет? Како ћеш одбранити себе и рећи Господу Христу” Па ето, ја нисам могао да верујем у Тебе. А Он ће рећи: Зашто? Јер сам Сам Бог дошао на земљу, постао ради тебе човек, да би ти примио мене оно што теби треба за сав живот, и за живот у овоме свету, и за Живот Вечни у оном свету. А ти, шта си урадио са мном у овом свету? Шта си урадио са мојим Еванђељем, шта си урадио са Светим Причешћем, шта си урадио са молитвом, са вером, где је све то? Изговора и одговора неће бити! Али, ако нема изговора и одговора, чији смо у овом свету? Коме припадамо? Ономе коме служимо! Сваки грех у ствари јесте служба, мрачна служба црноме ђаволу. Гњев, завист, пакост, немој мислити да су то ситне ствари и мале. Не, то су тако огромне страшне ствари да могу да те потопе у пакао и у смрт вечну. Ниједан грех није мали, ниједан грех не води Богу, напротив, сваки грех води ђаволу. И као што хришћанин може да реши да испуњује заповести Божије, тада Емануил: с нама је Бог; тако ми назови хришћани када грешимо и не кајемо се, не исповедамо се, не причешћујемо се, не молимо се Богу, не живимо по заповестима Еванђелским, ми у ствари стално тврдимо једно: с нама је ђаво. Не дај, Господе! Господ је дошао у овај свет, дао нам силе и снаге да заиста победимо сваки грех, и не само сваки грех, него сваку смрт, сваког ђавола, дао нам је Живот Вечни. Дошао је у овај свет, узео на Себе тело људско, прошао кроз смрт и васкрсао телом из мртвих, узнео се на Небо и показао шта ће бити са твојим и мојим телом. Ништа мање од тога! И моје и твоје тело мора ући у смрт. Али као хришћани ми ћемо васкрснути по вери нашој у Господа Христа. На дан Страшнога Суда Господ ће нас васкрснути из мртвих и дати нам Живот Вечни! Који верује у Мене, има Живот Вечни (Јн. 5,24), објавио је Спаситељ. Још овде на земљи има Живот Вечни. То јест: Господ је јачи од сваке смрти, од сваког ђавола, јачи од свакога греха, јачи за тебе и за мене. И кад смо са Њим, заиста када смо са Њим, ми јуначки побеђујемо. Ми смо наоружани непобедивим оружјем Божијим. Тако је безброј Божијих светитеља у овоме свету, који су победили сваки грех, сваког ђавола, сваку смрт и служили Господу Христу и вршили Његове свете заповести, свете врлине. Немамо изговора. И светитељи су људи као и ми, и светитељи имају пет чула као и ми: имају очи, уши, имају тело, па су ипак испунили Еванђеље Господа Исуса Христа; и показали и доказали да људско биће, да човек може испунити Еванђеље Господа Исуса у овоме свету, ако се труди, ако приморава себе. Велики светитељи Божији веле: ,,Хришћанин је онај који приморава себе на свако добро дело”. Који приморава себе на свако добро дело, приморава цео живот свој. Нама се не иде да чинимо добро дело, нама се не иде да испуњавамо заповести еванђелске, то неке греховне силе у нама раде и одвајају нас од Господа. Зато морамо приморавати себе на молитву, ако немамо молитве. Морамо приморавати себе на милосрђе, ако смо немилосрдни. Приморавај себе. Када будеш приморавао себе, Господ ће ти дати у срце силу која ће заиста учинити да ти заволиш милосрђе, и заволиш молитву и пост, и сваку еванђелску врлину. Безброј примера тога – сваки светитељ. Сваки светитељ, неисказан див и јунак. Приморава себе на свако добро и израђује себе у боголику личНост. Сви су светитељи у Цркви Божијој дати да нам помажу увек, сваког дана. Црква сваки дан слави многе светитеље. Ево, и данас славимо све старозаветне Праведнике и Оце. Велики и огромни скуп људи пуни животворне вере. Још пре Христа били хришћани. Какав стид и срам за нас када на дан Страшнога Суда Господ буде рекао: Ево, ви хришћани, погледајте, ово су хришћани били пре мене, пре него што сам ја дошао у овај земаљски свет. Колико вас хришана, који сте живели после доласка мене у земаљкси свет? Зато сваки од нас нека научи и приморава себе на оно што је еванђелско, на оно што је добро, еда бисмо, браћо моја и сестре, зарадили Царство Небеско за овај мали пролазни земаљски живот. Какво велико благо, какав велики дар, какво велико богатство Господ нуди свима нама! За парче земаљског, ако искористиш еванђелски, ако искористиш по вери Христовој, за свако то мало парче живота добијеш Живот Вечни. Нека нам свети старозаветни Оци и Праоци и света преподобна мученица Евгенија, коју такође данас славимо, која је радосно пострадала за Христа, била узорна и света монахиња, нека би они сви помагали свима нама да и ми приморавамо себе на свако еванђелско добро, приморавамо себе ма сваку еванђелску врлину, и тако заслужимо Царство Небеско у коме, дај Боже, да са свима светима, и данашњим светитељима, славимо Чудесног и Јединог Христа, Коме нека је слава и част, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске преносимо један веома занимљив и поучан интервју са протопрезвитером Алексисом Пењом Алфаро, из Епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Прилог Радија Светигора О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Свечана академија поводом Дана Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране одржана је вечерас у Дому ваздухопловства у Земуну, у присуству изасланика председника Републике Србије Николе Селаковића, министра одбране Александра Вулина, министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зорана Ђорђевића, начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, припадника Министарства одбране и Војске Србије, Града Београда, локалних самоуправа, верских заједница и бројних гостију. Изасланик председника Србије Никола Селаковић изјавио је да је обнова нашег Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране први и сигуран прави симптом обнове Војске Србије, обнове економије Србије и обнове Србије уопште. - Херојском одбраном 1999. године у НАТО агресији, РВ и ПВО тадашње Војске Југославије, чију традицију баштини данашња Војска Србије, постављене су међе које сведоче са једне стране херојство наших пилота и наших ракеташа и са друге стране значај Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране у савременом начину ратовања. Стога је јачање овог вида наше војске, који данас обележава 105 година постојања, од кључног значаја и за јачање Војске уопште и сигуран знак враћања наше војске на сцену овога дела Европе као најјаче, најреспектабилније војне силе која никоме не прети, која никога не угрожава, већ која брани врхунске вредности наше државе и нашег народа. То су наша слобода, наша сувереност, наша независност и наша војна неутралност као врхунска вредност политике Србије у регионалним и међународним оквирима, истакао је Селаковић. Према његовим речима, доласком Александра Вучића прво на место министра одбране, затим председника Владе а потом на место председника Републике Србије, стицали су се а онда су се и стекли услови да дође и до обнове наше војске. - Таква наша војска јесте гарант мира, стабилности, независности и неутралности Србије и српског народа. Само таква она заслужује пуно поштовање и са пуним правом представља једну од институција које имају највише поверење међу нашим грађанима и свим људима у Србији, рекао је Селаковић и у име председника Републике Србије честитао дан РВ и ПВО његовим припадницима и прву стопетогодишњицу постојања. Министар Вулин честитао је празник свим припадницима РВ и ПВО и захвалио им у име Министарства одбране и свих грађана Србије на храбрости, пожртвовању и верности Србији. - Само најсавременије и најмоћније земље имају и моћно ваздухопловство и противваздухопловну одбрану. Чак и неке земље које су далеко богатије од нас допуштају да њихово небо за новац чувају неке друге војске, али Србија никада неће допустити да њено небо ни за новац ни за политику чува било ко други. Зато имамо наше Ратно ваздухопловство и противваздухопловну одбрану. Ова година је била година обнове, година у којој се, могу да кажем, пропадање које је трајало све до 2012. године најзад зауставило и да смо почели да обнављамо нашу авијацију, баш као што ћемо наставити да обнављамо у идућој години и нашу авијацију, али и наше противваздухопловне снаге, рекао је министар Вулин. Он је истакао да је Србија земља која се поноси својим људима, Србија се поноси сваким својим војником а свакако се поноси и сваким припадником нашег ваздухопловства. - Године НАТО агресије, године ратова, пропадања су оставиле дубоке трагове и на овај вид. Коначно можемо да кажемо да идемо напред и коначно можемо да кажемо да техника али и људи све боље стоје у нашој војсци. Наша војска и сваки њен припадник осећају и веће поштовање своје земље, осећа колико је цењен, осећа да му се и материјални положај поправља, а наша техника постаје најмодернија и може да се носи са било којом другом земљом у окружењу. Врховни командант Војске Србије Александар Вучић био је јасан – хоћу јаку и задовољну војску. Наша војска је јака, а верујем да ће бити и задовољна и да ће сваким даном бити задовољнија. Србија је на своју војску поносна, закључио је министар одбране. Генерал Диковић одао је признање свим припадницима РВ и ПВО за све што су остварили у овој години, што су доказали да су достојни наследници славних предака који су се потврђивали у ослободилачким ратовима. - Достојни су следбеници и заштитници нашег ваздушног простора данас. Одајем признање што су својим радом и професионалним односом завредили да данас наш вид буде више уважен, више савремен. Захвалио бих свима који су одлучили и подржали опремање и развој у складу са нашим потребама и нашим захтевима и ова година, 105. година од оснивања, јесте прекретница у том смислу и надамо се да ће наше Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана у наредних неколико година бити моћно и јако. Поручио бих свим припадницима да још јаче, дисциплинованије и стрпљивије, како то рече Војвода Путник издавајући задатке нареднику Михајлу Петровићу давне 1912. године, извршавају све задатке, нагласио је генерал Диковић. Командант РВ и ПВО генерал-мајор Ранко Живак рекао је да тај вид данас пролази кроз важну фазу своје стабилизације и развоја која ће засигурно остати забележена златним словима у историји РВ и ПВО. - После више од две и по деценије стагнације, пропадања и борбе за опстанак стекли су се услови за наставак опремања вида савременијим борбеним системима, који ће уз делимичну модернизацију постојећих система, ефикаснији систем одржавања и целовит систем обуке одржати и унапредити наше способности за извршавање нашег примарног задатка, а то је контрола и заштита суверенитета ваздушног простора Србије. Желим да истакнем да је у овом тренутку небо изнад Србије безбедно и да РВ и ПВО улаже максималне напоре којим се обезбеђује контрола и заштита суверенитета ваздушног простора. Опремање новим и савременијим борбеним системима је усмерено искључиво на подизање способности за извршавање наведеног задатка, односно на спречавање угрожавања безбедности, из ваздушног простора, наших грађана, институција и објеката на територији Републике Србије, поручио је генерал Живак. Одлуком команданта РВиПВО, за дугогодишњу и успешну сарадњу додељена је Плакета РВиПВО Граду Београду. Плакета је уручена заменику градоначелника Београда Андреју Младеновићу. У вечерашњем културно-уметничком програму учествовали су Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, Хор „Краљица Марија“, глумци Небојша Дугалић и Момир Брадић и солисти Тања Андријић, Војислав Спасић и Никола Јевтић. Дан РВиПВО обележава се у знак сећања на 24. децембар 1912. године када је, на основу Одлуке српског Војног министарства и Главног Ђенералштаба, војвода Радомир Путник донео Решење о формирању Ваздухопловне команде са седиштем у Нишу. Дан РВ и ПВО обележен је данас и у Команди 250. ракетне бригаде за ПВД и 126. бригаде ВОЈИН у касарни „Бањица“ у присуству команданта РВ и ПВО генерал- мајора Ранка Живака, у 204. ваздухопловној бригади на аеродрому Батајница, којој је присуствовао заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, 98. ваздухопловној бригади у Краљеву у присуству пуковника Горана Милошевића, као и у јединицама у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу.
  22. У поподневним часовима, у пратњи викарног епископа Кирила и протођакона Николе Радиша и Владимира Јарамаза, Митрополит Амфилохије је отишао на пријем код Митрополита Аргентинског и јужноамеричког Игњатија Московске Патријаршије. Пријему је присуствовао и епископ Јован Каракаски и јужноамерички заграничне руске Цркве. У пријатној атмосфери уз богато постављену трпезу љубави, господа архијереји су размијенили мишљења о путевима и могућностима за унапређење мисије Православне Цркве у Јужној и Централној Америци. Општи закључак је био да треба што више радити у духу јединства и заједништва Једне Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве. Архијереји руске Цркве су испричали о утисцима са скоро одржаног јубиларног сабора Руске Православне Цркве, по поводу 100 година од обнављања титуле Патријарха у Русији. Такође је било говора о прослави јубилеја 100 година страдања Светих Царских Мученика Романових следеће године. Угодан састанак је завршен размјеном пригодних поклона. У вечерњим сатима Митрополит Амфилохије је изашао у сусрет молби породице Никчевић и крстио у Православну Вјеру трогодишњу Јулију Мацавара – Никћевић која је трећа кћер Ђорђа Мацаваре и Олге Никчевић. Крштењу је била присутна породица Никчевић на челу са Изабелом Никчевић, која има бројну породицу, синове, кћери и унучад. Кумови малој Јулији су били Ирина и Георгина Никчевић и Матео Кастро Десћутер и Риотаро Катајама који је поријеклом Јапанац. Високопреосвећени Митрополит ће се сјутра 21 децембра упутити из Аргентине у Црну Гору гдје се очекује његово долазак 22 децембра око 12 сати. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...