Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 188 results

  1. У командама, јединицама и установама Војске Србије данас је обележен 24. март – Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године.Делегација Војске Србије, коју је предводио начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, уз највише војне почасти положила је венац на спомен обележје „Херојима 37. моторизоване бригаде“ у касарни „Стефан Немања“ у Рашки. У пратњи начелника Генералштаба били су командант Друге бригаде пуковник Жељко Кузмановић и заменик команданта 22. пешадијског батаљона мајор Иван Ћатић. Венце су положили и чланови породица погинулих, као и делегација локалне самоуправе, предвођена председником општине Рашка Игњатом Ракитићем, представници МУП-а, борачких и удружења која баштине патриотску традицију. Генерал Диковић је истакао да савремена светска историја не памти разорнију употребу силе од тих 78 дана константног бомбардовања, али „ни већу срамоту једне цивилизације која на најбруталнији начин напала малу земљу поносних и слободољубивих људи“. - Врло брзо дејство НАТО авијације проширило се са војних на цивилне објекте, а удари су били такви да је у њима погинуло више цивила него припадника Војске. Све се то дешавало супротно конвенцијама међународног права, како ратног тако и хуманитарног, јер су у својим нападима НАТО снаге неретко употребљавале и муницију са осиромашеним уранијумом и касетну муницију, чије су последице и данас видљиве у нашој земљи - истакао је начелник Генералштаба и додао да је то било време страдања туге и бола, али и доказа нераскидиве везе војске и народа. Генерал Диковић је подсетио да је, по узору на своје претке, земља храбрих и поносних људи, инспирисана жељом за слободом, пружила херојски отпор на целој територији, а поготово на Косову и Метохији. - Било је много примера јуначких и витешких дела, чинили су их појединци и читаве јединице, а међу најбољим јединицама наше Војске у то време била је и 37. моторизована бригада, коју су чинили припадници из Рашке, Краљева, Врњачке Бање, Александровца и Новог Пазара, која је у тој борби изгубила 60 својих јунака, а четири пута више их је било рањено - рекао је начелник Генералштаба и додао да „сећање на крв и бомбе не може да избледи ни 19 година после агресије и неће, док год на овом простору постоје људи који су спремни да памте и да се жртвују“. Он је подсетио да Србија и данас осећа последице, јер тај рат није тражила, а када се већ задесио „показали смо се достојнима историјског наслеђа и пружили херојски отпор вредан дивљења“. - Породицама погинулих је најтеже, њихова рана је највећа и тешко је наћи речи утехе, али будите поносни на витешка дела својих најмилијих, а Србија их не сме заборавити због онога што су учинили за своју отаџбину. Чувајмо успомене на оне који су своје животе положили током НАТО бомбардовања јер су, својом жртвом, уградили себе у нашу будућност - рекао је генерал Љубиша Диковић и истакао да се догађаји из прошлости предају суду историје, а да је на нама да из историје учимо и такву стечену мудрост користимо за грађење светлије будућности наше земље. Парастос припадницима 37. моторизоване бригаде страдалим током НАТО агресије служио је војни свештеник потпоручник Владан Вуковић. Током 78 дана одбране од НАТО агресије, међу многобројним браниоцима, страдало је и 60 припадника херојске 37. моторизоване бригаде чију традицију наставља 21. пешадијски батаљон, данас стациониран у Рашки. Због успешног отпора агресији, 37. моторизована бригада одликована је Орденом народног хероја. У касарни „Мија Станимировић“ у Нишу, Дан сећања је обележен полагањем венаца и цвећа на споменик жртвама НАТО агресије. Венац је на споменик положила делегација Копнене војске предвођена командантом Копнене војске генерал-потпуковником Милосавом Симовићем и у пратњи пуковника Владете Балтића и Звонка Стојковића. Опело погинулима одржао је војни свештеник Команде Копнене војске, капетан Ђорђе Димић. Скупу су присуствовали и представници борачких и ослободилачких удружења из Ниша, припадници јединица Копнене војске из гарнизона Ниш, пријатељи и породице погинулих.Комеморативном скупу у касарни „Југовићево“ у Новом Саду, присуствовали су командант Прве бригаде, бригадни генерал Жељко Петровић, потпредседник покрајинске владе Ђорђе Милићевић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, начелник Јужно-бачког управног округа Милан Новаковић, делегације СУБНОР-а, Резервних војних старешина, Удружења ваздухопловаца, пилота и падобранаца Војводине, Завода за заштиту споменика културе, чланови породица и пријатељи погинулих припадника војске. У Куршумлијској касарни „Топлички устанак“, служен је помен и полагани су венци на споменик погинулима у НАТО агресији. Обележавању Дана сећања у Куршумлији присуствовали су заменик команданта Треће бригаде, пуковник Слађан Стаменковић, припадници бригаде, представници локалних власти и борачких удружења.Припадници Четврте бригаде Копнене војске који се налазе на интервидовском полигону „Пасуљанске ливаде“, обележили су Дан сећања и помен жртвама НАТО агресије.У Команди и јединицама РВ и ПВО Дан сећања на жртве НАТО агресије обележен је комеморативним скуповима и полагањем цвећа на спомен обележја погинулим припадницима. У Дому ваздухопловства у Земуну, у касарнама и на аеродромима у скуповима су поред активних припадника Ратног ваздухопловства и ПВО учествовали чланови породица погинулих ваздухопловаца, припадници ратног састава и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Комеморативни скуп у Дому ваздухопловства предводио је бригадни генерал Сава Миленковић, заменик команданта РВ и ПВО.У касарни „Топчидер“ у Београду, у организацији Команде за обуку, парастосу и полагању венаца на споменик четворици официра Команде 1. Армије погинулих у НАТО агресији 1999. године присуствовали су припадници команди, јединица и установа размештених у овој касарни и породице погинулих.Поред одавања поште припадницима Гардијске бригаде који су током агресије изгубили живот, испред болнице „Доктор Драгиша Мишовић“, припадници Гарде положили су венце и у касарни „Дедиње“, код спомен плоче посвећене погинулом војнику 25. батаљона војне полиције Гардијске бригаде. Комеморативни скупови и церемоније полагања венаца на спомен-обележја посвећена погинулим припадницима Војске уприличене су и у другим касарнама широм Србије, а припадници Војске Србије учествовали су и у комеморативним активностима које су организовали градови и општине, борачке и друге организације које негују војничке традиције.
  2. Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Алексинцу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године. У току НАТО бомбардовања СРЈ, град Алексинац је бомбардован у два наврата. Најтеже бомбародовање Алексинца десило се 5. априла 1999. У 21.35 часова са седам пројектила погођене су две централне градске улице. Погинуло је 11 грађана, а 50 задобило телесне повреде. Уништено је 700 стамбених објеката, здравствене установе и привредни објекти. Алексинац је поново бомбардован у ноћи 27. на 28. мај 1999. године када је погинуло још троје људи. Напади НАТО започети 24. марта, трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе. Пренос централне комеморације поводом Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања почиње у 20 часова на Првом програму Радио телевизије Србије. На скупу ће говорити сведок страдања др Братислав Миладиновић, председник Републике Српске г. Милорад Додик и председник Србије г. Александар Вучић. Алексинац Јунака погинулих у одбрани Отаџбине и народа треба свакодневно да се сећамо у нашим молитвама У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске у Београду 23. марта 2018. године јереј Славко Папић служио је парастос пострадалим јунацима и недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. године. У кратком слову пуковник Стевица Карапанџин, директор Медија центра „Одбрана“ је поручио: -Наших јунака погинулих у одбрани отаџбине и народа треба свакодневно да се сећамо у нашим молитвама. У храму Светог архангела Гаврила у Хумској улици 24. марта 2018. године у склопу свете Литургије служен је помен жртвама бомбардовања наше земље од стране НАТО пакта 1999. године. Архиепископија београдско-карловачка |
  3. Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Алексинцу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године. У току НАТО бомбардовања СРЈ, град Алексинац је бомбардован у два наврата. Најтеже бомбародовање Алексинца десило се 5. априла 1999. У 21.35 часова са седам пројектила погођене су две централне градске улице. Погинуло је 11 грађана, а 50 задобило телесне повреде. Уништено је 700 стамбених објеката, здравствене установе и привредни објекти. Алексинац је поново бомбардован у ноћи 27. на 28. мај 1999. године када је погинуло још троје људи. Напади НАТО започети 24. марта, трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе. Пренос централне комеморације поводом Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања почиње у 20 часова на Првом програму Радио телевизије Србије. На скупу ће говорити сведок страдања др Братислав Миладиновић, председник Републике Српске г. Милорад Додик и председник Србије г. Александар Вучић. Алексинац Јунака погинулих у одбрани Отаџбине и народа треба свакодневно да се сећамо у нашим молитвама У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске у Београду 23. марта 2018. године јереј Славко Папић служио је парастос пострадалим јунацима и недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. године. У кратком слову пуковник Стевица Карапанџин, директор Медија центра „Одбрана“ је поручио: -Наших јунака погинулих у одбрани отаџбине и народа треба свакодневно да се сећамо у нашим молитвама. У храму Светог архангела Гаврила у Хумској улици 24. марта 2018. године у склопу свете Литургије служен је помен жртвама бомбардовања наше земље од стране НАТО пакта 1999. године. Архиепископија београдско-карловачка | View full Странице
  4. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић присуствовали су данас свечаности поводом прославе Дана Војне академије – 18. марта, у Свечаној сали те високошколске војне установе. Према речима министра Вулина, историја нашег народа је историја грчевите и упорне борбе за слободу – тврдоглаве, колико често и неизгледне, и успешне преко сваке наде.- Велики народи, какав српски јесте, често умеју да слободу прихвате као нешто што је једном и заувек дато, навикли да постоји, слободни одувек, спремни да се за слободу боре. И као такви, умеју понекад да забораве да се за слободу мора борити сваког дана, сваког секунда, сваког сата, сваким делом свог бића, како у прошлости тако и у својој будућности, јер ништа на планети земљи није дато заувек и није дато бесплатно. Историја Војне академије је историја упорне припреме да се за слободу бори и да се слобода одбрани, истакао је министар Вулин. Он је додао да је Војна академија, осим знања, себи дала задатак да створи и људе који ће у тешким и најтежим временима бити уз и испред свог народа.- Војна академија, Војска Србије, није ништа друго него непрекинути списак и скуп људи који су свој живот били спремни, и спремни јесу, да понуде сопственом народу и помоћ у најтежем тренутку када се тражи онај одговор за који ви, господо професори, учите ваше ђаке, најтежи одговор да се у најтежем тренутку и временима за свој народ каже слобода ни за шта. Војна академија и сви они који су вековима иза нас прошли кроз њу, створила је генерације беспоговорних, упорних бораца. Бораца којима знање само по себи није било циљ, већ је служило да се народу одужи и врати баш тада када буде потребно, нагласио је министар одбране.Министар Вулин поручио је онима који се школују за занимање које није само занимање „већ животна мисија“ да нису овде да се сећају само прошлости, ма колико велика и славна била, већ су ту да стварају будућност.- Ви сте наша највећа нада, не зато што ћете у тешком и претешком часу бити равни својим прецима, већ зато што ћете у тешком и претешком часу бити испред својих предака по знању, храбрости и борбености. Нада нашег народа није да поновимо оно што су радиле генерације пре нас, већ нада, успех и победа нашег народа јесте само у томе да будемо бољи него што смо били. Зато нада нашег народа увек иде уз вас, рекао је министар Вулин и поручио „ово је земља слободних, а ви сте војска која чува слободу“. Поводом Дана те високообразовне војне установе, министру одбране Александру Вулину уручена је „Плакета Војне академије“.Начелник Војне академије пуковник Мирослав Талијан, честитајући Дан те установе, нагласио је да ће о делима данашњег времена, када је у питању војно образовање, поносно и стасито сведочити Војна академија која ће, као и до сада, својим образовним, педагошким и научним радом задржати место регионалног лидера војнонаучне мисли и праксе и остати најважнији промотер официрског позива.- Нека нам ка том постигнућу аксиом буде - када је нешто добро а зашто не би било још боље, поручио је пуковник Талијан и додао да Војну академију очекује даље интегрисање академских потенцијала и још рационалније коришћење расположивих ресурса уз обезбеђење најважнијих академских стандарда и увођења савремених метода унапређења знања. Најуспешнијим наставницима и кадетима уручене су похвале и признања, а установама и појединцима с којима је Војна академија успешно сарађивала током прошле године уручене су захвалнице.О Војној академији говорили су и кадети Јована Стокановић и Славко Ћурчић који су препоручили младима да упишу ту високошколску војну установу. Јована је истакла да јој је драго што ће ускоро завршити Академију, али истовремено и жао „јер је дошао крај једног лепог искуства“. Славко је позвао све заинтересоване да сваке суботе дођу на Отворени дан Војне академије како би сазнали како изгледа живот и школовање кадета. Свечаности су присуствовали и представници Министарство одбране и Војске Србије, професори и сарадници Универзитета одбране, као и бројни сарадници и пријатељи Војне академије.
  5. На данашњи дан пре 65 година, 10. марта 1953., слетањем прва четири млазна авиона Т-33 Шутинг Стар (од укупно неколико стотина различитих типова за време трајања сарадње са Западом) на писту батајничког аеродрома, започела је "млазна ера" нашег РВ и ПВО. Слетање ваздухоплова је тада преносио и Радио Београд. На основу Споразума о војној помоћи који је наша влада склопила са владама САД, Велике Британије и Француске, почетком 50-их година, договорена је била испорука наоружања и војне опреме (НВО) за потребе ЈНА. Поред уобичајених оруђа и оружја, возила за превожење људи и технике, артиљерије и разноразних топова, радио радарске опреме и слично, овај договор Југославије и Запада је био најочитији у ваздухопловном сегменту. До 1962. године када је Програм због нашег заокрета према СССР стављен ван снаге, наше ваздухопловство је добило (један мањи део по регресираним ценама, остатак по симболичној цени 1$/ком) 970 авиона свих типова и врста. Ако изузмемо Москитосе и Тандерболте испоручене на почетку Програма, који су били добрано рабљени и коришћени (али су пре испоруке били ремонтовани), све касније испоруке летелица су подразумевале или нове, или летелице које су налетеле до 100 сати. Поједини типови су током трајања Програма били испоручивани нама, пре него осталим чланицама НАТО на терену. Економска цена помоћи у износу од нешто мање од 800 000 000 долара, ову војну помоћ квалификује као највећу у историји, коју је Влада САД упутила једној земљи која није члан НАТО пакта. Према плану уговореном са НАТО, прва група наших пилота је извршила преобуку у америчкој бази у СР Немачкој 1952. године, па је по повратку у земљу отпочела преобуку са осталим пилотима 117. ловачког авијацјског пука, на челу са командантом мајором Милорадом Ивановићем. У почетку је овај пук био одређен за пријем летелица, док су у наредном периоду летелице директно од НАТО запримали и пукови у Скопљу, Титограду и Брежицама. Убрзо је формиран и Центар за преобуку (ЦЗП) на млазне авионе са мајором Албином Старцом, као командантом ЦЗП. Треба рећи и то да су летелице најчећше долазиле преко Грчке, а уобичавало се да међу посадама у групи увек буде и неко од наших пилота. Иако СФРЈ није била у НАТО, јединице које су запримиле америчке ловце, почев од овог Т-33, па преко његове морнаричке итерације ТВ-2, односно Ф-84 Тандерџет и Ф-86 Сејбр, сматране су у симболичком смислу делом јужноевропског крила НАТО и поред наших редовних инснпекција, потпадале су и под редовну годишњу контролу од стране НАТО, која је подразумевала вишедневно праћење експлотавације авиона у мировним и ратним условима. Почев од редовног одржавања у јединици, па до присуствовања ГРБ (гађање-ракетирање-бомбардовање) вежбама на терену. Прост увид у пуковске дневнике који су сведочили о тим контролама које су Амери спроводили 10-ак година говори да су ови редовно остајали без текста, како због високог нивоа техничке културе, тако и због обучености посада и резултатима на ГРБ полигонима. Оцене су увек биле највише. Што се тиче догађаја "на данашњи дан", јутро тог кишног уторка, десетог у марту те 1953. године и није баш обећавало да ће моћи да слети авион, пошто ни птице нису летеле . Ипак, како је и најављивано неколико дана раније путем Радио Београда, мирис спаљеног керозина је обогатио арому ваздуха над тим делом сремске пустаре надомак Београда. Укупно 4 авиона су дошавши са истока ушла у круг за слетање са старопазовачке "капије". "Четири сребрне птице", како је у моменту надахнућа прокоментарисао репортер Радио Београда, паркирала су се испред зграде Команде аеродрома Батајница, исте оне које су неки "синови и унуци" ова 4 момка 46 година касније сравнили са земљом. Није изостали ни "сликавање"... Тада су нам оставили "само два", док су се са друга два вратили у Италију. Наредних дана је испоручено још неколико. Све до укупне бројке од 130 летелица овог типа и још више од 800 у наредном периоду, када смо опет одлучили да уместо од НАТО добијамо као донацију, ми то као паметни купујемо од Совјетског Савеза. Слична је ситуација и данас.
  6. У командама и јединицама Војске Србије данас је пригодним свечаностима обележен 8. март – Дан жена. На пријему који је организован у Команди Копнене војске у Нишу, командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић честитао је 8. март припадницама Команде Копнене војске, Командне чете, Вода ваздушног осматрања и јављања, Дома Војске Србије – Ниш и Првостепеног војно дисциплинског суда и тужилаштва - Ниш. Међународни празник Дан жена свечано је обележен и у свим јединицама Копнене војске. Поводом Дана жена, у Команди за обуку организован је пријем за све колегинице, којима се пригодним речима обратио заменик команданта Команде за обуку бригадни генерал Јелесије Радивојевић. У команди и јединицама РВ и ПВО, Дан жена прослављен је уручењем пригодних поклона припадницама тог вида Војске Србије. Честитајући празник жена припадницама РВ и ПВО у Дому ваздухопловства у Земуну, заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић је истакао бројне предности које је донео масовнији пријем жена у јединице српског ваздухопловства. Међународни празник жена обележен је и у свим организацијским целинама Министарства одбране. Кадети Војне академије су својим колегиницама будућим официрима, у знак пажње, уручили пригодне поклоне. Међународни дан жена или Осми март, посвећен је женама и обележава се сваке године на тај датум као дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца. Као међународни дан жена, 8. март прихваћен је 1917. године, а Уједињене нације су од 1975. године и службено почеле да обележавају Међународни дан жена.
  7. На данашњи дан, 8. марта 1910. године, францускиња Ремон де Ларош (Raymonde de Laroche) је добила пилотску дозволу и тако постала прва жена пилот у свету! Рођена у Паризу 1882. године, веома рано је показала склоност према спорту, нарочито гимнастици. Међутим, као девојка је показала интересовање ка аутомобилизму, да би 1908. године, након што је Вилбур Рајт извео промотивни лет свог авиона у Паризу, њена нова љубав постали авиони. Одмах упознаје тадашње париске заљубљенике у ту новотарију и склапа пријатељства са Лагранжом, Воазеном и Фарманом. Код Воазена 1909. године пролази основну теорну и практичну обуку и обавља неколико самосталних летова, што јој доноси титуле баронесе иако није била племенитог рода. На данашњи дан 1910. године полагала је испит пред ФАИ (Међународна аеронаутичка федерација) комисијом и добила пилотску дозволу. Број њене дозволе је био 36, што ће рећи да је она у том тренутку била 36-ти пилот на свету. (Рецимо и то да је наш први пилот Михаило Петровић имао дозволу број 979.) Од тог тренутка, бароница путује широм Европе, а Бога ми и Африке и учествује на ваздухопловним смотрама. Летела је пред публиком широм Француске, у Египту, Мађарској, у Русији у Санкт Петерсбургу где јој је на показаном умећу честитао и цар Николај лично... Током Првог светског рата ипак није летела, али је активно учествовала и то као шофер појединих францускох официра. Након рата се вратила својој највећој љубави-летењу, што је за њу нажалост имало трагичне последице... Наиме, желела је да "уђе" у историју и као прва жена пробни пилот и тог 18. јула 1919. године села је у једну летелицу која је била у фази тестирања. Летела је на дуплим командама, јер је поред ње у авиону био још један пилот. Након једног оштрог заокрета, нису успели да се изваде из понирања и то је био крај овоземаљског живота за ову храбру жену... Из везе са својим првим учитељем летења, француским вајаром и пиониром авијације Леоном Делагранжом, који је настрадао у ваздухопловном удесу 1910. године, остао је син Андреј...
  8. Пети годишњи скуп „Теологија у јавној сфери”, организован од стране Центра за философију и теологију Требиње, отворен је у четвртак, 8. фебруара 2018. године. Током свечаног отварања присутне у сали Културног центра у Требињу најприје је поздравио г. Марко Вилотић, а затим су се обратили и директор Секретаријата за вјере Републике Српске г. Драган Давидовић и градоначелник Требиња г. Лука Петровић. У име организатора, присутнима се обратио свештеник Владан Перишић, који је овом приликом, између осталог, наласио две карактеристике које су разликовале Цркву од секте: „Црква је према свијету имала афирмативни однос, а секта негативан, и у Цркви је владало плуралистичко мишљење, а у секти искључивост.“ На крају свечаног отварања петог по реду скупа „Теологија у јавној сфери” обратио се и Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије објавивши своју и подршку Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине „Платформи за мир”, насталу у оквиру USAID-овог пројекта „ПРО-будућност”, а који имплементира CRS са својим партнерима. Убрзо након самог отварања уследила је прва панел дискусија са темом „Уметност и канон: између аутентичног ропства и (не)аутентичне слободе”. Уз модерирање мср Тамаре Рајковић и мср Јелене Јефтић учесници у овој сесији, доц. др Тодор Митровић, проф. др Милета Продановић и академик Миливоје Унковић разговарали су о заточености црквене уметности у традицији, потреби да живимо живот свог времена, као и о схватању и потреби за авангардом… Друга по реду панел искусија, одржана у послеподневним часовима, за тему је имала „Изазов клерикализма у Цркви”. Проф. др Томас Бремер, доц. др Александар Ђаковац и игуман мр Данило Павловић најприје су дефинисали појам клерикализма, утврдивши његове појавне облике, нарочито се занимајући за унутарцрквени аспект проблема. Модератор ове сесије био је доц. др Марко Вилотић. Непосредно по завршетку друге панел дискусије, у галерији Културног центра Требиње, према најављеном програму, отворене су и две изложбе. Изложба цртежа и објеката „Стаклена башта”,ауторки Јелене Илић и Ане Пиљић Митровић, и изложба фотографија, аутора Милинка Милићевића, под називом „Алергија”. обраћање епископа Григорија (пдф) обраћање свештњеника Владана Перишића (пдф) Повезане вести: Дијалог теологије са различитим областима јавног живота Пети годишњи симпосион „Теологија у јавној сфери“ РТРС: Теологија у јавној сфери: Требиње, 8-11. фебруар 2018. Извор: Епархија захумско-херцеговачка Наука |
  9. Пети годишњи скуп „Теологија у јавној сфери”, организован од стране Центра за философију и теологију Требиње, отворен је у четвртак, 8. фебруара 2018. године. Током свечаног отварања присутне у сали Културног центра у Требињу најприје је поздравио г. Марко Вилотић, а затим су се обратили и директор Секретаријата за вјере Републике Српске г. Драган Давидовић и градоначелник Требиња г. Лука Петровић. У име организатора, присутнима се обратио свештеник Владан Перишић, који је овом приликом, између осталог, наласио две карактеристике које су разликовале Цркву од секте: „Црква је према свијету имала афирмативни однос, а секта негативан, и у Цркви је владало плуралистичко мишљење, а у секти искључивост.“ На крају свечаног отварања петог по реду скупа „Теологија у јавној сфери” обратио се и Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије објавивши своју и подршку Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине „Платформи за мир”, насталу у оквиру USAID-овог пројекта „ПРО-будућност”, а који имплементира CRS са својим партнерима. Убрзо након самог отварања уследила је прва панел дискусија са темом „Уметност и канон: између аутентичног ропства и (не)аутентичне слободе”. Уз модерирање мср Тамаре Рајковић и мср Јелене Јефтић учесници у овој сесији, доц. др Тодор Митровић, проф. др Милета Продановић и академик Миливоје Унковић разговарали су о заточености црквене уметности у традицији, потреби да живимо живот свог времена, као и о схватању и потреби за авангардом… Друга по реду панел искусија, одржана у послеподневним часовима, за тему је имала „Изазов клерикализма у Цркви”. Проф. др Томас Бремер, доц. др Александар Ђаковац и игуман мр Данило Павловић најприје су дефинисали појам клерикализма, утврдивши његове појавне облике, нарочито се занимајући за унутарцрквени аспект проблема. Модератор ове сесије био је доц. др Марко Вилотић. Непосредно по завршетку друге панел дискусије, у галерији Културног центра Требиње, према најављеном програму, отворене су и две изложбе. Изложба цртежа и објеката „Стаклена башта”,ауторки Јелене Илић и Ане Пиљић Митровић, и изложба фотографија, аутора Милинка Милићевића, под називом „Алергија”. обраћање епископа Григорија (пдф) обраћање свештњеника Владана Перишића (пдф) Повезане вести: Дијалог теологије са различитим областима јавног живота Пети годишњи симпосион „Теологија у јавној сфери“ РТРС: Теологија у јавној сфери: Требиње, 8-11. фебруар 2018. Извор: Епархија захумско-херцеговачка Наука | View full Странице
  10. Капелан ове високе и познате школе и њен редовни професор каноник др Џејмс Волтерс представио је владику Јована као председника Одбора Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Јасеновац и председника Управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду. Предавању епископа Јована присуствовали су бивши англикански бискуп Лондона Ричард Чартрс, Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, војни аташе при Амабасади Р. Србије г. Слободан Новаковић, отправник послова у Амбасади Р. Србије гђа Наташа Марић и председник Црквене општине лондонске г. Марко Гашић. Упечатљиво предавање владике Јована подсетило је многобројну публику на страдање Јевреја, Рома и Срба у току Другог светског рата од нациста и усташа не само у Јесеновцу и Аушвицу него и на другим стратиштима. У току излагања епископ Јован је цитирао, између осталих, и холандског писца Мартина Вакрефорда, аутора књиге „Хитлерова стратегија“, поткрепљујући предавање исказима и других аутора и проучавалаца холокауста. СПЦ
  11. Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован одржао је запажено предавање на тему Сећање на холокауст у чувеној Лондонској школи за економију. Капелан ове високе и познате школе и њен редовни професор каноник др Џејмс Волтерс представио је владику Јована као председника Одбора Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Јасеновац и председника Управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду. Предавању епископа Јована присуствовали су бивши англикански бискуп Лондона Ричард Чартрс, Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, војни аташе при Амабасади Р. Србије г. Слободан Новаковић, отправник послова у Амбасади Р. Србије гђа Наташа Марић и председник Црквене општине лондонске г. Марко Гашић. Упечатљиво предавање владике Јована подсетило је многобројну публику на страдање Јевреја, Рома и Срба у току Другог светског рата од нациста и усташа не само у Јесеновцу и Аушвицу него и на другим стратиштима. У току излагања епископ Јован је цитирао, између осталих, и холандског писца Мартина Вакрефорда, аутора књиге „Хитлерова стратегија“, поткрепљујући предавање исказима и других аутора и проучавалаца холокауста. СПЦ View full Странице
  12. Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама. Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења. Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи. Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех. "Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима. И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима. На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.' Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.' Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!' Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути' Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.' На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.' Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд. На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.' Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.' Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.' На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...' Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако.Међутим, ми сами то нећемо.' За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу. Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам... Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.' 'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.' 'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.' Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то." Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати." Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије. Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре. Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу! Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи. Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек. Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање. Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина. Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити." И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице. Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама. Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао. Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву. Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим. Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима! Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"! Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник. Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!" Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније. Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац. Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин. 2. (15) јануара 1991. године Извор: Православије.ру
  13. У име Оца и Сина и Светога Духа! Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског. Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама. Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења. Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи. Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех. "Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима. И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима. На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.' Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.' Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!' Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути' Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.' На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.' Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд. На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.' Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.' Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.' На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...' Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако.Међутим, ми сами то нећемо.' За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу. Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам... Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.' 'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.' 'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.' Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то." Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати." Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије. Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре. Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу! Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи. Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек. Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање. Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина. Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити." И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице. Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама. Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао. Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву. Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим. Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима! Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"! Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник. Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!" Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније. Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац. Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин. 2. (15) јануара 1991. године Извор: Православије.ру View full Странице
  14. СРЕДА, 10. ЈАН 2018, 14:48 -> 15:20 ИЗВОР:ТАНЈУГ Министар културе и информисања Владан Вукосављевић уверен је да ће Србија ове године прославити Дан Ћирила и Методија као државни празник, чиме ће се, како истиче, "надокнадити културолошки заостатак" у односу на друге словенске земље. Иницијатива да 24. мај убудуће буде државни празник потекла је из Министарства културе, али је предлагање Народној скупштини надлежност Министарства за рад, борачка и социјална питања. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић "Ми смо у овом тренутку једина словенска земља у којој Дан Ћирила и Методија није државни празник. Све друге државе обележавају то као државни празник и као нерадан дан", рекао је Вукосављевић данас на конференцији за новинаре. Одговарајући на питања новинара, министар је нагласио да треба бити обазрив према нерадним данима, јер их има доста, па је њихов предлог да Дан Ћирила и Методија буде државни празник који ће се обележавати радно. Разлог за иницијативу је, како истиче, јасан сам по себи, имајући у виду непроцењив значај Ћирила и Методија за укупан словенски свет и да је "реч о историјском и културолошком утемељењу". "Ако посланици позитивно буду реаговали, ми ћемо надокнадити културолошки заостатак у симболичком пољу", додао је Вукосављевић. Он је нагласио да сви празници имају своју симболику. "Ми мислимо да обележавање дела и успомене на Ћирила и Методија долична и разумна ствар и темељи се на принципима културне политике овог министарства", истакао је Вукосављевић. Браћа Ћирило и Методије, који су у 9. веку ширили писменост и хришћанство међу Словенима, деценијама се прослављају у Русији, Пољској, Чешкој, Словачкој, а у Србији се Дан Ћирила и Методија до сада скромно обележавао као Дан словенске писмености. Израда медијске стратегије у завршној фази Министар Вукосављевић је рекао да је медијска стретагија у завршној фази и да ће текст бити готови у наредних пар недеља. Вукосављевић је одговарајући на питања новинара рекао да је текст стратегије готов 90 посто, да су остале још "неке финесе" и да радна група интензивно ради. "Ја сам пре месец дана рекао да ће медијска стратегија бити готова до краја јануара, искрено, уверен да ће тај рок бити поштован, али нисмо на терену штоперице и ако не буде крајем јануара, биће у првој седмици фебруара", појаснио је министар. Додао је да се из различитих разлога већ годину дана баве медијском стратегијом и да је боље да се дâ још недељу дана ако је потребно. "Важно је да је све то у завршној фази и мислим да ће текст бити окончан у наредних пар недеља", рекао је Вукосављевић.
  15. СРЕДА, 10. ЈАН 2018, 14:48 -> 15:20 ИЗВОР:ТАНЈУГ Министар културе и информисања Владан Вукосављевић уверен је да ће Србија ове године прославити Дан Ћирила и Методија као државни празник, чиме ће се, како истиче, "надокнадити културолошки заостатак" у односу на друге словенске земље. Иницијатива да 24. мај убудуће буде државни празник потекла је из Министарства културе, али је предлагање Народној скупштини надлежност Министарства за рад, борачка и социјална питања. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић "Ми смо у овом тренутку једина словенска земља у којој Дан Ћирила и Методија није државни празник. Све друге државе обележавају то као државни празник и као нерадан дан", рекао је Вукосављевић данас на конференцији за новинаре. Одговарајући на питања новинара, министар је нагласио да треба бити обазрив према нерадним данима, јер их има доста, па је њихов предлог да Дан Ћирила и Методија буде државни празник који ће се обележавати радно. Разлог за иницијативу је, како истиче, јасан сам по себи, имајући у виду непроцењив значај Ћирила и Методија за укупан словенски свет и да је "реч о историјском и културолошком утемељењу". "Ако посланици позитивно буду реаговали, ми ћемо надокнадити културолошки заостатак у симболичком пољу", додао је Вукосављевић. Он је нагласио да сви празници имају своју симболику. "Ми мислимо да обележавање дела и успомене на Ћирила и Методија долична и разумна ствар и темељи се на принципима културне политике овог министарства", истакао је Вукосављевић. Браћа Ћирило и Методије, који су у 9. веку ширили писменост и хришћанство међу Словенима, деценијама се прослављају у Русији, Пољској, Чешкој, Словачкој, а у Србији се Дан Ћирила и Методија до сада скромно обележавао као Дан словенске писмености. Израда медијске стратегије у завршној фази Министар Вукосављевић је рекао да је медијска стретагија у завршној фази и да ће текст бити готови у наредних пар недеља. Вукосављевић је одговарајући на питања новинара рекао да је текст стратегије готов 90 посто, да су остале још "неке финесе" и да радна група интензивно ради. "Ја сам пре месец дана рекао да ће медијска стратегија бити готова до краја јануара, искрено, уверен да ће тај рок бити поштован, али нисмо на терену штоперице и ако не буде крајем јануара, биће у првој седмици фебруара", појаснио је министар. Додао је да се из различитих разлога већ годину дана баве медијском стратегијом и да је боље да се дâ још недељу дана ако је потребно. "Важно је да је све то у завршној фази и мислим да ће текст бити окончан у наредних пар недеља", рекао је Вукосављевић. View full Странице
  16. 9. Јануар 2018 - 16:45 Поводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2018. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци (фотогалерија бр. 1). Саслуживали су Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, старешина Саборног храма протонамесник Драган Максимовић, јереј Бранислав Ђуричић и протођакони Радојица Жагран и Игор Давидовић. Како преноси Радио телевизија Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао да треба сачувати Републику Српску, јер је то једини начин да се на овим просторима одржи српски народ са својим именом и културом. -Срби знају шта је држава, јер смо је увек имали, и умеју да поштују државу. Док тога буде постојаћемо и опстати, истакао је патријарх Иринеј, који је пожелео благословен данашњи дан и срећну славу Републици Српској, Србима у Српској и целом српском народу, онима који су остали у Отаџбини и онима који су стицајем околности раштркани по свету. - Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ. Срећан празник, срећна слава и живели на многаја љета! Нека Господ Бог благослови Републику Српску, српски народ, али и све друге народе, све народе које носе Бога, поручио је патријарх Иринеј, нагласивши да добрих људи има у свим верама и народима. Светој архијерејској Литургији присуствовали су председник Републике Српске г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, председник Владе гђа Жељка Цвијановић, министри у Влади Републике Српске, други високи званичници Српске, као и председници странака СДС, ПДП и НДП господа Вукота Говедарица, Бранислав Бореновић и Драган Чавић. Светој Литургији присуствовали су и генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић, министри у Влади Републике Србије г. Небојша Стефановић и г. Александар Вулин, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина и многобројни верни народ. После свете Литургије, у славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, освештано је славско жито и преломљен славски колач. фото: Страхиња Крагуљ
  17. 9. Јануар 2018 - 16:45 Поводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2018. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци (фотогалерија бр. 1). Саслуживали су Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, старешина Саборног храма протонамесник Драган Максимовић, јереј Бранислав Ђуричић и протођакони Радојица Жагран и Игор Давидовић. Како преноси Радио телевизија Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао да треба сачувати Републику Српску, јер је то једини начин да се на овим просторима одржи српски народ са својим именом и културом. -Срби знају шта је држава, јер смо је увек имали, и умеју да поштују државу. Док тога буде постојаћемо и опстати, истакао је патријарх Иринеј, који је пожелео благословен данашњи дан и срећну славу Републици Српској, Србима у Српској и целом српском народу, онима који су остали у Отаџбини и онима који су стицајем околности раштркани по свету. - Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ. Срећан празник, срећна слава и живели на многаја љета! Нека Господ Бог благослови Републику Српску, српски народ, али и све друге народе, све народе које носе Бога, поручио је патријарх Иринеј, нагласивши да добрих људи има у свим верама и народима. Светој архијерејској Литургији присуствовали су председник Републике Српске г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, председник Владе гђа Жељка Цвијановић, министри у Влади Републике Српске, други високи званичници Српске, као и председници странака СДС, ПДП и НДП господа Вукота Говедарица, Бранислав Бореновић и Драган Чавић. Светој Литургији присуствовали су и генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић, министри у Влади Републике Србије г. Небојша Стефановић и г. Александар Вулин, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина и многобројни верни народ. После свете Литургије, у славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, освештано је славско жито и преломљен славски колач. фото: Страхиња Крагуљ View full Странице
  18. Литургијским сабрањем је началствовао Епископ тимочки г. Иларион уз анђеоско појање дечјег хора којима су Владика Иларион и г. Бошко Ничић уручили поклон пакетиће. У поподневним часовима Преосвећени Владика Иларион је служио бденије и предводио литију од Саборног храма до градског трга где је наложен бадњег. Извор: Епархија тимочка
  19. Прослављање Бадњег дана у Зајечару је започело рано ујутру одласком на сечење бадњака. Литију су предводили свештеници Саборног храма оци Игор Ивковић и Зоран Голубовић у пратњи градоначелника Бошка Ничића са сарадницима. Литургијским сабрањем је началствовао Епископ тимочки г. Иларион уз анђеоско појање дечјег хора којима су Владика Иларион и г. Бошко Ничић уручили поклон пакетиће. У поподневним часовима Преосвећени Владика Иларион је служио бденије и предводио литију од Саборног храма до градског трга где је наложен бадњег. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  20. У вечерњим часовима служено је празнично вечерње богослужење којем су присуствовали представници културног, верског и политичког живота Републике Хрватске: Апостолски нунције надбискуп Ђузепе Пинто, изасланик Кардинала загребачког г. Јосипа Бозанића помоћни бискуп загребачки монсињор Иван Шашко, главни рабин у Хрватској г. Моше Лучијано Прелевић, муфтија Исламске заједнице у Загребу Азиз еф. Хасановић, главни тајник савеза Баптистичких цркава г. Жељко Мраз, ректор Еванђеоског факултета у Осијеку др Петер Кузмич, провинцијал Хрватске доминикнаске провинције и професор на КБФ фр. Славко Слишковић. Празнично сабрање увеличали су својим присуством и изасланик предсједнице Републике Хратске гђе Колинде Грабар Китаровић др Мате Гранић, изасланик предсједника Владе г. Андреја Пленковића министар правосуђа г. Дражен Бошњаковић, градоначелник Загреба г. Милан Бандић, предсједник Савјета за нациуоналне мањине у Хрватском сабору г. Александар Толнауер, предсједник Самосталне демократске српске странке др Милорад Пуповац, амбасадори Републике Грчке, Србије и Кипра. По завршетку вечерњег богослужења митрополит Порфирије се обратио присутнима пригодном беседом: -Син Божји постао је човек, постао је један од нас. Историју која има свој почетак и крај, учинио је вечном спојивши је са вечношћу, премостивши јаз између непролазног и пролазног, али изнад свега, Он, Емануил, Бог Који је са нама, једанпут за свагда дошао је и показао да је увек са нама. Да независно од тога колико се ми удаљавамо од Њега, независно од тога колико хулимо на Њега, и поред тога што се противимо Њему, дошао је да покаже да је увек на нашој страни. Да није важно да ли смо више или мање грешни, да није важно колико смо слаби, да није важно да ли је наш живот испуњен промашајима, Он, Бог, дошао је да покаже и докаже да је Љубав и да заувек остаје са нама, увек будући на нашој страни, дајући нам тиме наду да живот има смисла. После вечерњег богослужења уследио је традиционални божићни пријем у Музеју Српске Православне Цркве у Загребу. У препуној сали Музеја присутнима су се обратили: монсињор Иван Шашко, главни рабин г. Моше Прелевић, Муфтија др Азиз Хасановић, изасланик Предсједнице Републике Хрватске др Мате Гранић, изасалник Премијера министар Дражен Бошњаковић и градоначелник Загреба г. Милан Бандић, поздрвљајући све присутне најрдоснијим хришћанским поздравом: Мир Божји! Христос се роди! Преображењски храм и ове године био је мали да прими неколико хиљада људи који су се окупили да заједно са својим Митрополитом и свештенством прославе велики хришћански празник Рођења Христовог. Црквена општина загребачка је као и свих претходних година припремила послужење за све вернике испред Саборног храма, који су се окупљали све до касних вечерњих сати. Извор: Српска Православна Црква
  21. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је 6. јануара 2018. године, на Бадњи дан, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, уз саслужење свештеника и ђакона Саборног храма и уз торжествено појање Српског византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда. У вечерњим часовима служено је празнично вечерње богослужење којем су присуствовали представници културног, верског и политичког живота Републике Хрватске: Апостолски нунције надбискуп Ђузепе Пинто, изасланик Кардинала загребачког г. Јосипа Бозанића помоћни бискуп загребачки монсињор Иван Шашко, главни рабин у Хрватској г. Моше Лучијано Прелевић, муфтија Исламске заједнице у Загребу Азиз еф. Хасановић, главни тајник савеза Баптистичких цркава г. Жељко Мраз, ректор Еванђеоског факултета у Осијеку др Петер Кузмич, провинцијал Хрватске доминикнаске провинције и професор на КБФ фр. Славко Слишковић. Празнично сабрање увеличали су својим присуством и изасланик предсједнице Републике Хратске гђе Колинде Грабар Китаровић др Мате Гранић, изасланик предсједника Владе г. Андреја Пленковића министар правосуђа г. Дражен Бошњаковић, градоначелник Загреба г. Милан Бандић, предсједник Савјета за нациуоналне мањине у Хрватском сабору г. Александар Толнауер, предсједник Самосталне демократске српске странке др Милорад Пуповац, амбасадори Републике Грчке, Србије и Кипра. По завршетку вечерњег богослужења митрополит Порфирије се обратио присутнима пригодном беседом: -Син Божји постао је човек, постао је један од нас. Историју која има свој почетак и крај, учинио је вечном спојивши је са вечношћу, премостивши јаз између непролазног и пролазног, али изнад свега, Он, Емануил, Бог Који је са нама, једанпут за свагда дошао је и показао да је увек са нама. Да независно од тога колико се ми удаљавамо од Њега, независно од тога колико хулимо на Њега, и поред тога што се противимо Њему, дошао је да покаже да је увек на нашој страни. Да није важно да ли смо више или мање грешни, да није важно колико смо слаби, да није важно да ли је наш живот испуњен промашајима, Он, Бог, дошао је да покаже и докаже да је Љубав и да заувек остаје са нама, увек будући на нашој страни, дајући нам тиме наду да живот има смисла. После вечерњег богослужења уследио је традиционални божићни пријем у Музеју Српске Православне Цркве у Загребу. У препуној сали Музеја присутнима су се обратили: монсињор Иван Шашко, главни рабин г. Моше Прелевић, Муфтија др Азиз Хасановић, изасланик Предсједнице Републике Хрватске др Мате Гранић, изасалник Премијера министар Дражен Бошњаковић и градоначелник Загреба г. Милан Бандић, поздрвљајући све присутне најрдоснијим хришћанским поздравом: Мир Божји! Христос се роди! Преображењски храм и ове године био је мали да прими неколико хиљада људи који су се окупили да заједно са својим Митрополитом и свештенством прославе велики хришћански празник Рођења Христовог. Црквена општина загребачка је као и свих претходних година припремила послужење за све вернике испред Саборног храма, који су се окупљали све до касних вечерњих сати. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Литургију је предводио епископ шумадијски и архијереј надлежан војним свештеницима господин Јован. Министар Вулин честитао је свим православним верницима данашњи празник у име свих припадника Министарства одбране и Војске Србије, и пожелео им да га проведу са онима које воле, који њих воле, са онима који су им дали имена и онима којима су они дали имена. - И док будемо на овај данашњи Благи дан сви били заједно, да се сетимо да нам је потребна мирна, сигурна и стабилна држава, а да мирну, сигурну и стабилну државу чува сигурна и стабилна војска. Војска као чувар државе, као чувар традиције, као чувар највише вредности у нашем народу - слободе, увек ће бити ту за свој народ и увек ће бити ту да очува мир у Србији и свагде где се њено име буде помињало. Сви они који су данас далеко од Србије, а носе униформу Војске Србије, носе и славу наше Војске, носе добар глас наше државе, желим данас да им честитам празник и да знају да мислимо на њих, баш као што желим да сви Срби на Косову и Метохији, у Републици Српској, да сви Срби без обзира где живе знају да мислимо на њих и да смо увек са њима, поручио је министар одбране. Генерал Диковић честитао је Бадњи дан и Божић свим грађанима Србије и припадницима Војске Србије, посебно онима који су далеко од наше земље и извршавају задатке широм света, онима који су у Копненој зони безбедности, на нашој граници, који су данас на дужности и обезбеђују мир и стабилност и изразио наду да ће 2018. година бити година успеха Војске Србије. Епископ шумадијски господин Јован поручио је да ми носимо мир у себи и да мир нема цену. - Миром се све постиже, а мржњом се све губи. То је основна порука Божића. Ми смо један срчан народ, народ који има велико срце, који може у своје срце да стави и пријатеља и Бога и непријатеља. То је оно што друге спотиче. Мир са Богом и једни са другима. Нека се у нама ватра бадњака запали као огањ љубави, мира, слоге и наде, како бисмо сви ми могли да кажемо да у роду нашем и људском процвета љубав без сенке, нада без поклекнућа и вера без сумње, поручио је владика Јован. Данашњем обележавању Бадњег дана присуствовали су и чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба и припадници Министарства одбране и Војске Србије.
  23. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, у раним јутарњим часовима, секли су бадњаке у Добановцима, а нешто касније присуствовали и Светој архијерејској литургији и налагању бадњака, поводом обележавања Бадњег дана у касарни „Бањица 2“ у Београду. Литургију је предводио епископ шумадијски и архијереј надлежан војним свештеницима господин Јован. Министар Вулин честитао је свим православним верницима данашњи празник у име свих припадника Министарства одбране и Војске Србије, и пожелео им да га проведу са онима које воле, који њих воле, са онима који су им дали имена и онима којима су они дали имена. - И док будемо на овај данашњи Благи дан сви били заједно, да се сетимо да нам је потребна мирна, сигурна и стабилна држава, а да мирну, сигурну и стабилну државу чува сигурна и стабилна војска. Војска као чувар државе, као чувар традиције, као чувар највише вредности у нашем народу - слободе, увек ће бити ту за свој народ и увек ће бити ту да очува мир у Србији и свагде где се њено име буде помињало. Сви они који су данас далеко од Србије, а носе униформу Војске Србије, носе и славу наше Војске, носе добар глас наше државе, желим данас да им честитам празник и да знају да мислимо на њих, баш као што желим да сви Срби на Косову и Метохији, у Републици Српској, да сви Срби без обзира где живе знају да мислимо на њих и да смо увек са њима, поручио је министар одбране. Генерал Диковић честитао је Бадњи дан и Божић свим грађанима Србије и припадницима Војске Србије, посебно онима који су далеко од наше земље и извршавају задатке широм света, онима који су у Копненој зони безбедности, на нашој граници, који су данас на дужности и обезбеђују мир и стабилност и изразио наду да ће 2018. година бити година успеха Војске Србије. Епископ шумадијски господин Јован поручио је да ми носимо мир у себи и да мир нема цену. - Миром се све постиже, а мржњом се све губи. То је основна порука Божића. Ми смо један срчан народ, народ који има велико срце, који може у своје срце да стави и пријатеља и Бога и непријатеља. То је оно што друге спотиче. Мир са Богом и једни са другима. Нека се у нама ватра бадњака запали као огањ љубави, мира, слоге и наде, како бисмо сви ми могли да кажемо да у роду нашем и људском процвета љубав без сенке, нада без поклекнућа и вера без сумње, поручио је владика Јован. Данашњем обележавању Бадњег дана присуствовали су и чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба и припадници Министарства одбране и Војске Србије. View full Странице
  24. Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Create New...