Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'данас' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 84 results

  1. Људи мисле да је обављање одређеног посла "допринос друштву", а да је породични живот приватна ствар. Али, ако људи немају добро уређен породични живот, друштво ће платити цену – што оно и препознаје, али обично само кроз новац. Са хришћанске стране гледишта, неприхватљиво је да су улоге мушкарца и жене у друштву потпуно заменљиве, не због предрасуда према женама, већ због тога што су очинство и мајчинство највећи могући доприноси друштву. Хришћанство не затвара жену у кућу. Свете жене су се прославиле у многим различитим улогама и околностима. Али, најбољи дечији психолози се слажу са Црквом да родитељи имају различите улоге. Модел који препоручује библијско и светоотачко мишљење дефинише да је улога мајке важнија од свега другог што она ради, док је одговорност оца да заради за живот породице. Овом задатку он треба да посвети више времена и снаге. Овакав породични систем тесно је повезан са биолошким везама између мајке и деце. Не кажем да "Црква забрањује мајкама да раде ван куће". Кажем да треба да стави испред себе своју децу, као што треба да учини и отац. Такође треба да стави одржавање дома и атмосфеере у њему испред зарађивања новца. Тако исто и отац, али неко треба да заради новац, а он је први избор, ако је то изводљиво. Проблем је у томе што наше друштво сматра да су улоге родитеља заменљиве, а то отвара дилеме за мајке које друштво није предвидело. Свети идеал мајке је угрожен јер се бити мајка више не сматра важнијим од каријере или финансијских потреба породице. Брига о деци постаје све више институционализована. Пред жену су стављени неправедни захтеви, јер она није стварно у могућности да направи слободан избор између мајчинства и каријере. На напуштање каријере се не гледа афирмативно – то је штета и жртва. Овакав став такође има и педагошке последице – деца су приморана да се осећају лоше што својим постојањем "некога угрожавају". Избор начина живота у позападњаченим културама је још више сужен економским факторима, као што су цене станова – за живот породице неопходне су две плате. Хришћани који не живе у идеалном друштвеном систему још увек могу да покушају да се боре за вредности у сопственом животу, у шта спада и однос са светом ван куће. Иако и као домаћица и као мајка, жена сарађује са другима, мајчинство захтева снагу и време, посебно док су деца предшколског узраста. Ову чињеницу млади парови који се припремају за брак морају узети у обзир. Деци је неопходна мајка чије се присуство подразумева, тако да све што се дешава – укључујући и време без комуникације – долази природно као део дана. (Седмогодишња девојчица ми је поверила озбиљан проблем. Предложила сам јој да то каже мајци, а она је одговорила: "Нисам јој рекла јер је увек тако уморна када дође кући".) Не зове се случајно језик којим говоримо – матерњи језик. Молитвено присуство мајке у кући је од непроценљивог и животног значаја, чак и када су деца у школи или довољно одрасла да могу да остану сама код куће. Мајка мора да зарађује новац ван куће, било зато што новац који отац зарађује не подмирује потребе породице, било због њених личних душевних потреба или из других разлога. Уједно, са пажљивим и молитвеним дефинисањем приоритета, мора да пази да не падне у неку од следећих замки: 1) да мисли да је неопходно да ради пуно радно време или због зараде или због одмора од деце. Њен циљ је минимум одсуства, а не максимум; 2) да упадне у зачарани круг (мој пример је заснован на стварним догађајима и људима): њена плата је "неопходна" да би се платио ауто којим иде на посао или дадиља док је она на послу, или да би се платило летовање које је свима потребно јер су оба родитеља изложена стресту на послу...; 3) прихватање идеје овога света (или рекламних агенција) да породица мора да купује; 4) веровање да "квалитетно време" са децом може да се уклопи у њен распоред часова. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  2. Началствовао је изасланик Свјатјејшег Патријарха московског г. Кирила Епископ городецки и ветлужски г. Августин, а саслуживали су му Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим (изасланик Патријарха александријског Теодора Другог), Архиепископ медонски г. Михаил и домаћин – Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Одговарали су чланови никшићког Дјечјег црквеног хора „Преподобна мати Ангелина Српска“, под управом госпође Ане Бојић. Након причешћа вјерних, Владика Јоаникије је, поздрављајући госте, рекао да су дошли да утврде везе које су наши преци његовали кроз многе претходне вјекове. „Дозволите да најприје поздравим Његово Високопреосвештенство Митрополита Серафима, архијереја Зимбабвеа и Анголе, апостола Христовога у Африци, који је донио љубав, и своју и своје пастве, а највише смо му благодарни што нам је донио благослов и поздраве Блажењејшега Патријарха Теодора“, казао је он. Владикама Августину и Михаилу казао је да српски и руски народ сједињује иста вјера, исти језик, исто поријекло и иста култура. „И без обзира на то колико поједини раде на томе да се прекину те словенске везе, наше се везе милошћу и благодаћу Божјом настављају. И не само да се настављају, него и јачају. И то је велико охрабрење за све нас“, казао је Владика. Посебно је поздравио Архиепископа Михаила изразивши, како је рекао, велику радост што је дошло до измирења и канонског општења Руске православне цркве и Руске заграничне православне цркве. „Тиме је исцијељена једна дубока рана у цијелом православљу. Ми смо увијек дужни да радимо на јединству православља.Молили смо се Богу за то да Господ исцијели ту рану и мудрошћу руских архијереја и у отаџбини и за границом дошло је до измирења и то је, заправо, нова побједа православља“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је Свети цар Николај добровољно узео крст и добровољно пострадао, подобно Христу Господу, за свој народ. „Видио је, у страшним временима, и будућу славу царства небескога, за које се жртвовао, и будућу славу Русије. А то је видио и наш Свети Владика Мардарије Ускоковић. Он је, тридесетих година прошлог вијека, када је у Русији владала пустош, када су убијани архијереји и свештеници, и вјерујући народ, када су цркве скрнављене и рушене, пљачкане, када је дошло до безакоња, све то гледајући говорио: Вјерујем у васкрсење Русије. И био је један од оних архијереја који је већ тада поштовао Светог цара Николаја као светитеља мученика, заједно са Светим Владиком Николајем и Светим Јованом Максимовићем и са многима другима“, рекао је он. Подсјетио је да је први ктитор никшићког саборног храма Свети цар Николај. „Наш народ то није заборавио. Помињемо га са свијешћу да без помоћи Русије нити би било ослобођења нашег народа од турскога ропства, нити би било овог светог храма.Ми смо тога свјесни и са благодарношћу се сјећамо велике љубави руског народа и руског цара, Цркве руске према Црној Гори и дужни смо да то увијек са љубављу истакнемо и да на тим темељима градимо наше будуће везе“, поручио је Владика Јоаникије. Архиепископ медонски Михаил рекао је да данас стоји са трепетом у никшићком храму. „Руска загранична црква увијек је имала у свом срцу српски народ. Мене је у све степене свештенства подигао Владика Антоније, који је био ученик Светог Јустина Поповића“, казао је он. Он је говорио о историјским околностима у којима је формирана Руска загранична црква и о помоћи коју су јој пружали српски патријарси Димитрије, Варнава и Гаврило. „Свети Јован Максимовић је прво боравио у Србији, а онда је спасавао душе нашег народа у заграничју. Не треба посебно наглашавати да смо ми браћа, јер је то наша свакодневна реалност“, рекао је Архиепископ медонски Михаил. Рекао је да је наше вријеме, по благослову Патријарха Павла и Сабора Српске православне цркве, Митрополит Амфилохије началствовао на Сабору руских заграничних архијереја који је донио одлуку о канонском јединству с Московском патријаршијом. „Наше судбине су нераздвојне кроз историју“, закључио је Архиепископ медонски. Епископ Августин је рекао да је узбуђен што је данас служио Литургију у храму који је благословио руски цар Александар Трећи а његову градњу финансирао Александров син Николај Други. „Из Русије је на ову свечаност овдје дошла једна значајна делегација. Ту су представник Императорског православног палестинског друштва академик Олег Колобов и предсједник Словенске академије наука Сергеј Бабурин. Хтио бих овдје да Владици Јоаникију, у знак сјећања на овај дан уручим један поклон“, рекао је он и Владици предао икону Светог Александра Невског. Након Свете службе, у Епархијском дому је приређена свечана трпеза хришћанске љубави. Владици Јоаникију је проф. др Олег Колобов уручио чланску карту и ознаку Императорског православног палестинског друштва, а Епископ будимљанско-никшићки је архијерејском граматом одликовао проф. др Светлану Колобову из Нижњег Новгорода за допринос развоју и учвршћивању духовних веза словенских народа. Архијереји су, заједно са осталим гостима из Русије у поподневним часовима посјетили Царев мост код Никшића, такође задужбину цара мученика Николаја Другог Романова, и манастир Острог гдје су се поклонили моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Данашњи трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова. Звучни запис беседе Повезана вест: Трећи дан духовне манифестације „Породица Романов – сто година светости“: саборна Архијерејска литургија у Никшићу Началствовао је изасланик Свјатјејшег Патријарха московског г. Кирила Епископ городецки и ветлужски г. Августин, а саслуживали су му Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим (изасланик Патријарха александријског Теодора Другог), Архиепископ медонски г. Михаил и домаћин – Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Одговарали су чланови никшићког Дјечјег црквеног хора „Преподобна мати Ангелина Српска“, под управом госпође Ане Бојић. Након причешћа вјерних, Владика Јоаникије је, поздрављајући госте, рекао да су дошли да утврде везе које су наши преци његовали кроз многе претходне вјекове. „Дозволите да најприје поздравим Његово Високопреосвештенство Митрополита Серафима, архијереја Зимбабвеа и Анголе, апостола Христовога у Африци, који је донио љубав, и своју и своје пастве, а највише смо му благодарни што нам је донио благослов и поздраве Блажењејшега Патријарха Теодора“, казао је он. Владикама Августину и Михаилу казао је да српски и руски народ сједињује иста вјера, исти језик, исто поријекло и иста култура. „И без обзира на то колико поједини раде на томе да се прекину те словенске везе, наше се везе милошћу и благодаћу Божјом настављају. И не само да се настављају, него и јачају. И то је велико охрабрење за све нас“, казао је Владика. Посебно је поздравио Архиепископа Михаила изразивши, како је рекао, велику радост што је дошло до измирења и канонског општења Руске православне цркве и Руске заграничне православне цркве. „Тиме је исцијељена једна дубока рана у цијелом православљу. Ми смо увијек дужни да радимо на јединству православља.Молили смо се Богу за то да Господ исцијели ту рану и мудрошћу руских архијереја и у отаџбини и за границом дошло је до измирења и то је, заправо, нова побједа православља“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је Свети цар Николај добровољно узео крст и добровољно пострадао, подобно Христу Господу, за свој народ. „Видио је, у страшним временима, и будућу славу царства небескога, за које се жртвовао, и будућу славу Русије. А то је видио и наш Свети Владика Мардарије Ускоковић. Он је, тридесетих година прошлог вијека, када је у Русији владала пустош, када су убијани архијереји и свештеници, и вјерујући народ, када су цркве скрнављене и рушене, пљачкане, када је дошло до безакоња, све то гледајући говорио: Вјерујем у васкрсење Русије. И био је један од оних архијереја који је већ тада поштовао Светог цара Николаја као светитеља мученика, заједно са Светим Владиком Николајем и Светим Јованом Максимовићем и са многима другима“, рекао је он. Подсјетио је да је први ктитор никшићког саборног храма Свети цар Николај. „Наш народ то није заборавио. Помињемо га са свијешћу да без помоћи Русије нити би било ослобођења нашег народа од турскога ропства, нити би било овог светог храма.Ми смо тога свјесни и са благодарношћу се сјећамо велике љубави руског народа и руског цара, Цркве руске према Црној Гори и дужни смо да то увијек са љубављу истакнемо и да на тим темељима градимо наше будуће везе“, поручио је Владика Јоаникије. Архиепископ медонски Михаил рекао је да данас стоји са трепетом у никшићком храму. „Руска загранична црква увијек је имала у свом срцу српски народ. Мене је у све степене свештенства подигао Владика Антоније, који је био ученик Светог Јустина Поповића“, казао је он. Он је говорио о историјским околностима у којима је формирана Руска загранична црква и о помоћи коју су јој пружали српски патријарси Димитрије, Варнава и Гаврило. „Свети Јован Максимовић је прво боравио у Србији, а онда је спасавао душе нашег народа у заграничју. Не треба посебно наглашавати да смо ми браћа, јер је то наша свакодневна реалност“, рекао је Архиепископ медонски Михаил. Рекао је да је наше вријеме, по благослову Патријарха Павла и Сабора Српске православне цркве, Митрополит Амфилохије началствовао на Сабору руских заграничних архијереја који је донио одлуку о канонском јединству с Московском патријаршијом. „Наше судбине су нераздвојне кроз историју“, закључио је Архиепископ медонски. Епископ Августин је рекао да је узбуђен што је данас служио Литургију у храму који је благословио руски цар Александар Трећи а његову градњу финансирао Александров син Николај Други. „Из Русије је на ову свечаност овдје дошла једна значајна делегација. Ту су представник Императорског православног палестинског друштва академик Олег Колобов и предсједник Словенске академије наука Сергеј Бабурин. Хтио бих овдје да Владици Јоаникију, у знак сјећања на овај дан уручим један поклон“, рекао је он и Владици предао икону Светог Александра Невског. Након Свете службе, у Епархијском дому је приређена свечана трпеза хришћанске љубави. Владици Јоаникију је проф. др Олег Колобов уручио чланску карту и ознаку Императорског православног палестинског друштва, а Епископ будимљанско-никшићки је архијерејском граматом одликовао проф. др Светлану Колобову из Нижњег Новгорода за допринос развоју и учвршћивању духовних веза словенских народа. Архијереји су, заједно са осталим гостима из Русије у поподневним часовима посјетили Царев мост код Никшића, такође задужбину цара мученика Николаја Другог Романова, и манастир Острог гдје су се поклонили моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора
  5. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је у суботу 21. априла Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Спаса у Радовићима у Боки. На почетку Светог Богослужења Митрополит Амфилохије је у чим протојереја рупокроизвео пароха кртољског јереја Александра Брашанца. Звучни запис беседе ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора View full Странице
  6. На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д. Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање. Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра. Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“. Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати. Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи. Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу. Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“. Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“. Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију. Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“. У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи. Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом. Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама. протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква
  7. -Свети владика Николај - знак препоречни наших дана- Осврт на текст „Николај Велимировић - лукави беседник“ објављен у листу Данас, 8. априла 2018. године, на празник Васкрсења Христовог. На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д. Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање. Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра. Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“. Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати. Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи. Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу. Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“. Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“. Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију. Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“. У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи. Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом. Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама. протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић обишли су данас на аеродрому „Батајница“ авионе "ласта" који су уведени у употребу у РВ и ПВО Војске Србије и авионе МиГ-29 на којима је у току ремонт и модернизација. Министар Вулин је истакао да се Војнотехнички споразум који је потписан између врховног команданта Војске Србије Александра Вучића и врховног команданта Оружаних снага Руске Федерације Владимира Владимировича Путина спроводи у роковима и у складу са свим оним што је договорено. - Као што видите, процес модернизације наших ваздухоплова се несметано одвија. Овде раде наши стручњаци уз помоћ стручњака из Руске Федерације и можемо да кажемо да ће све, као што је и предвиђено, бити и испуњено. Посебно нас радује што смо данас овде због пријема шест нових ваздухоплова типа "ласта" у наоружање наше војске. То је продукт наше памети и знања, то су школски авиони које смо сами пројектовали и направили и после дуго времена успели да учинимо исправним, оперативним и вредним да буду део наоружања наше војске. Много је времена прошло од кад је наша војска добила овако вредан поклон, али поклон који смо сами направили, који је продукт наше памети и знања, рекао је министар одбране. Он је објаснио да ће се наши пилоти обучавати у првом степену на нашим авионима. - Након овога можемо да кажемо да заиста имамо све услове да одшколујемо пилота од првог степена од "ласте" преко Г4, дакле школског-борбеног авиона, па све до МиГ-а 29. Ово је велики дан за наше ваздухопловство, велики дан за наше оружане снаге и сваког грађанина наше земље, јер се овде види да наша војска напредује, да наша земља напредује и да смо све сигурнији и све заштићенији, поручио је министар Вулин. Одговарајући на новинарска питања, министар одбране нагласио је да до краја године можемо да кажемо да ће сви наши авиони бити оперативни и у ваздуху. - Наше ваздухопловство је спасено. Оно је било скоро уништено 1999. године, сада можемо да кажемо да ће када се заврши све о чему говоримо наше ваздухопловство бити сасвим сигурно најреспектабилније у региону. Уосталом, Србија треба да буде и јесте најреспектабилнија земља у региону па ће то бити и њена војска и њено ваздухопловство, закључио је министар одбране. Генерал Диковић рекао је да је током данашњег обиласка сагледан степен реализације плана модернизације наших ловачких авиона МиГ-29. - Дошли смо да сагледамо како и на који начин се одржава постојећа техника, каква је сарадња са нашим партнерима и пријатељима из Руске Федерације на ремонту наших ваздухоплова. Са задовољством могу рећи да ћемо веома брзо имати унапређену оперативну способност нашег ваздухопловства, баш онако како смо замислили и како смо планирали. Све тече у складу с планом и динамиком, људи су мотивисани и орни за рад, а уз увођење авиона Ласта за почетну обуку наших пилота имаћемо апсолутно заокружено наше ваздухопловство које ће бити способно да успешно штити ваздушни простор Републике Србије, поручио је начелник Генералштаба Војске Србије. Командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле потпуковник Бошко Шербеџија појаснио је да је од данас у употребу уведено шест авиона "ласта", а преосталих осам ће бити уведено средином ове године. - Авион "ласта" је једномоторни школски авион намењен за основну и део напредне обуке пилота који се школују на Војној академији. Својом новом, савременом дигиталном авиоником и летним карактеристикама обезбеђује савремену и напредну обуку у основном, акробатском, навигацијском, групном, инструменталном и ноћном летењу. Овај авион ће свакао допринети да се обука подигне на један квалитативно виши ниво, истакао је потпуковник Шербеџија. Након обиласка, министар Вулин и генерал Диковић данас су се састали и разговарали са пилотима Војске Србије који ће ускоро бити упућени на петомесечну обуку за летење на авиону МиГ-29 у Руску Федерацију.
  9. Догађај ће се завршити 17. јула ноћном Литургијом у Цркви на крви, која је изграђена на месту бивше Ипатејеве куће, где су погубљении Царски мученици. Литија је почела у Пскову, јер тамо је 2. марта 1917. године мученик цар Николај потписао обавештење о својој абдикацији у своје име и у име свог сина Царског мученика царевића Алексеја у част царског млађег брата Великог војводе Михаила Александровича. Поклоници на спомен-путу моћи ће да виде јекатеринбуршку Цркву на крви, изграђену на месту мучеништва Романових, посете манастир у част Царских мученика у Ганина Јами, где су њихова света тела бачена, посете кућу за пријем почасних гостију у Веркотурју које је направљено за цареву планирану посету, посете Тоболск, где су Царски мученици провели последње месеце свога живота, као и село Покров. Извор: Orthochristian.com (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава
  10. Литија у знак сећања на убиство Царским мученика cара Николаја II и његове породице почела је данас у северозападном руском граду Пскову. Литија ће ићи кроз разне руске градове и света места да би стигла у Јекатеринбург, где би се прославила стогодишњица мучеништва ове породице, којe се десило 17. јула 1918. године. Литија почиње у цркви Светог Александра Невског и проћи ће кроз Петроград, Вологду, Тихвин, Вјатку, Кунгур и градове и села Кострома, Јарославља и Кировске области и Пермског краја, и стићи ће у Јекатеринбург 14. јула, прешавши око 3000 километара у току четири месеца. Догађај ће се завршити 17. јула ноћном Литургијом у Цркви на крви, која је изграђена на месту бивше Ипатејеве куће, где су погубљении Царски мученици. Литија је почела у Пскову, јер тамо је 2. марта 1917. године мученик цар Николај потписао обавештење о својој абдикацији у своје име и у име свог сина Царског мученика царевића Алексеја у част царског млађег брата Великог војводе Михаила Александровича. Поклоници на спомен-путу моћи ће да виде јекатеринбуршку Цркву на крви, изграђену на месту мучеништва Романових, посете манастир у част Царских мученика у Ганина Јами, где су њихова света тела бачена, посете кућу за пријем почасних гостију у Веркотурју које је направљено за цареву планирану посету, посете Тоболск, где су Царски мученици провели последње месеце свога живота, као и село Покров. Извор: Orthochristian.com (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице
  11. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни. И без обзира на године формирања недељних школа, дечијих кампова и сличног дошло се до тога да у Цркви није било људи, није било свештеника, јер људи, посебно млади, нису имали везе са Црквом. Цркву су представљали са једне стране као идеологију, а са друге као земну установу. Црквена јерархија је имала светски карактер, бавећи се више социјалним него духовним питањима. За обичне људе се све свело на просту обредност: крштење, венчања, сахране. За Кипар су посебно тешке биле две деценије: 60-те и 70-те. То су биле године распада. Све се распадало и било је невероватно да се млади виде у храму. Сећам се када сам 1976. године кренуо на студије у Грчку, био сам изузетно изненађен када сам дошавши у храм прве недеље, тамо видео младе људе. У Лимасолу су организовали различите црквене манифестације ради деце, али од 200-300 душа у Цркви је остало пет људи, ако су уопште и остали. Када сам дошао на Свету Гору и видео младе монахе, то је било веома необично за мене. Први пут сам видео младе људе у раси и могао са њима да разговарам. То је било немогуће на Кипру! На срећу, та криза није дуго трајала. Црква није нестала, преживела је искушење и наставила да иде напред. Данас видимо повратак људи у Цркву, али и нешто чудно: млади људи који се враћају су пре свега студенти, а не шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци – ретко ћеш видети њих. Човек достигавши одређени узраст, из једних или других разлога враћа се и налази Цркву. Најбоље је што млади траже Цркву и налазе је у њеном правом изгледу. Управо у томе је и обавеза Цркве – јављати и показивати Себе у свом правом издању. Јер ако бисмо направили грешку, покушали да будемо „савремена“ Црква то би било исто као и бакица у фармеркама и са лакираним ноктима. Када Црква покушава да се модернизује, да би постала савремена, постаје смешно. Постајемо веома смешни када покушавамо да будемо савремени. Јер млади човек не тражи код нас савременост, већ да може да чује речи, неодевене у неку логику, или рационализам чије је раздобље прошло. Епоха рационализма је родила атеизам. Шездесете и седамдесете су биле епоха атеизма на Кипру. Атеисти су били у школама. Била су и деца која нису веровала у Бога. Данас тога нема и они који говоре да су атеисти, нису. У то време су постојали идеолошки атеисти. Тада се водила борба против атеизма, против материјализма, писала су се апологетска дела и још много тога. Дошло се чак до тога да је хиљаду научника на некој конференцији доказало да Бог постоји. А противници су одговорили тако да је две хиљаде научника на другој конференцији доказало да Бога нема. На срећу, такве трагикомичне ствари су остале иза нас. Данас млади човек не тражи логичке доказе, већ ЖИВО ИСКУСТВО. Да ли постоји такво искуство у Цркви? Ако постоји, онда човек живећи њиме, зна како да живи са Богом. Доказ је да млади људи врло радо учествују у Тајнама, навикавају се да се исповедају, често се причешћују, моле се, иду на службе, поштују иконе, светињу, читају Житија Светих и светоотачка дела. Све то се врши на све лепши и правилнији начин. Они су нашли оно што су тражили. Веома је утицало на мене када сам видео – и сада видим – да млади људи, нашавши се ван храма, узимају светоотачке књиге, читају их и разумеју. У исто време срце ми се кида када видим „религиозне“ људе који читају књиге Светих Отаца и ништа не разумеју. Када почињу да говоре о ономе што су читали код Отаца, хватам се за главу. Нема веће злоупотребе речи Божије од тога. Доказ за то је трагедија тих година, која се одразила у свим сферама црквеног живота. Погледајте шта се догодило. Они нису волели наше храмове и зато су дизали савремене храмове, од којих су неки налик на свемирске бродове. Улазиш у њих и питаш се: шта је ово – биоскоп? Да нема икона, човек би се заиста питао где је доспео? За шта су потребни сви ти храмови? Низ столица, као у позоришту. Свештенослужитељ је буквално глумац. Њега гледају, седећи у фотељама. Ето такве су последице обрасца мисли те епохе. Византијске иконе, иконе строго аскетске, нестале су из храмова. Појавиле су се неке иконице које се деле у недељној школи. Исус беба, као детенце са маштарским изразом лица, руменим образима и плавом косом. Пресвета Богородица као симпатична Немица. Христос као познати глумац, са неким уморним погледом. Питаш се, шта је то? А сви ти немачки, западни, туђи обрасци који су доспели у Цркву, „служили“ су људима као духовна храна. Нећу заборавити како су ме, док сам још био у манастиру Махера, позвали да говорим у некој сали. И одлучио сам да кренем да не испадне да се односим немарно према позивима. Позвали су ме да говорим о старцу Пајсију. Званични повод је био завршетак школске године у недељној школи, а тема су били примери за подражавање. И одједном нама који иступамо говоре да свако има по шест минута. Шта се може рећи за шест минута? Добро, мислим, хајде да видимо шта могу. И почела су иступања: национални, религиозни, социјални примери. Признајем да сам се осетио као да се налазим на скупу пентакосталаца. У реалности се ништа није разликовало од њихових скупова. Када бих знао да то неће изазвати скандал, устао бих и отишао. Такав сам стид осетио! Добро је што је већина деце била на улици, јела и пила сок. Нису гледали на нас. Нико од њих нас није слушао: у сали су углавном били њихови вероучитељи. Осетио сам се буквално као на гробљу. Говорили су о неком мртвом богу. Све што сам чуо изазвало је у мени, као свештенослужитељу, негодовање. Једва сам се суздржао. Чак сам се чврсто ухватио за сто, јер сам био веома изнервиран. Како су ово трпели ти људи? Говорим не да бих укорио некога, већ да бих једноставно описао оно што се догодило. Шта рећи? Не знам. Нека нас Бог сачува од тога. Говорили су такве бесмислице… А за кога? За младе? И где су они? Колико је деце било у сали? Они су били напољу, јели и пили! Мањи део је био у сали, 15 до 20 малишана, који су се бојали да изађу. Сви остали су били одрасли. О чему ту говорити! Заиста, као Црква смо прошли кроз период духовног самоубиства духовне обмане. Било је много разлога – историјских, богословских, пастирских. Тиме не укоревам било кога и не кривим конкретна лица, ни неке групе. Једноставно покушавам да покажем да ако се Црква не покаже у истинском облику, цена ће бити да неће моћи да опстане. Ако Црква направи грешку и покуша да се ослања на туђе за себе темеље, све то ће се завршити крахом. То је сто посто тако. Пашће, као кула од карата. Све слично не може да стоји. Опстаће само оно што исходи од истинског живота Цркве, Њеног искуства. Само искуство може да постане чврсти темељ. Ништа друго. Наша епоха је доказала то. Како? Када видимо људе који се предају световном животу и „не схватају ни речи“, а затим се одједном, дотакавши се Цркве, потпуно мењају. А имали су такав начин мишљења и дела да се чинило да су далеко од доласка у Цркву. Видео сам бесконачно мноштво таквих обраћања како на Кипру, тако и на Светој Гори. И питаш се: како је човек који је раније имао такав начин мишљења и живота, успео тако да се измени – сада чита, моли се, подвизава се, пости, осећа се пријатно? Предивно је што Православна Црква пружа младом човеку то осећање. Говорим о уравнотеженим, не о искомплексираним људима који се боје других људи. Ето, празнујемо пренос моштију светог великомученика Георгија. То значи да су отворили његов гроб, узели мошти и поставили их у храм ради поклоњења и освећења верних. Зашто Црква обележава овај догађај? Он је веома важан, јер само Православна Црква говори и учи о слави људског тела. О томе да се човек не спасава само душом и да се Црква не бави само људским духом, већ спасава и обухвата целог човека. Свети апостол Павле говори да је тело храм Духа Светога. Црква указује дужну пажњу телима Светих, њиховим моштима, јер су и њихове душе и тела причасне божанским енергијама Светога Духа. Дакле, целокупна људска природа је освећена. Чак и након смрти та благодат пребива у њиховим моштима и чини чудеса. Црква је одувек исповедала то учење. У 14. веку су били велики богословски спорови у Цркви. Свети Григорије Палама је подржавао то учење и тврдио да Црква нема никакве везе са философијом, јер је у том раздобљу почело убацивање западне теорије која је тврдила да се човек спасава не по благодати Светога Духа, већ кроз интелектуални процес мишљења и прихватања речи Божије. Оно што и данас слушамо. И данас међу црквеним људима неки сматрају да су разговори о чудима знак нездраве религиозности. Питаш се: а шта је дакле, Христос, Који је чинио чуда – и Он је био религиозно болестан човек? Ако читамо Јеванђеље видећемо да је препуно чуда, Божијих дела, Бога, Који је изгонио демоне, исцељивао слепе, васкрсавао мртве. И говорио да ће и Његови ученици творити то исто: изгонити демоне, васкрсавати мртве и да им нико неће наудити. Све то до сада пребива у Цркви. Све је доказ да је Црква жива, иако и благодат Божија не делује кроз чуда. Међутим, чуда су оно што изражава живо дејство Цркве и сведочи да Црква није учење, па нека је и најбоље на свету. Христа често доживљавају као великог учитеља, мистика, како Га називају масони. Треба ли и ми да кажемо да је Он био такав? Црква не учи тако. За нас је Христос савршена Личност, савршени Спаситељ света. Ми не можемо прихватити да је могуће спасити се другом личношћу, идејом или учењем – најважније је схватити да у Цркви развијамо личне односе са Самим Христом. Када човек постане свестан тога и прими то, стаје на пут исцељења који предлаже Црква и осетиће то у свом срцу. Јер ако не осети значи да Црква лаже. Црква не говори ствари које не може да докаже. Она доказује, али не разумом, већ искуством. Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Превод са руског Станоје Станковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Некада је код нас постојала манија куповине лоптица за стони тенис, фудбал и разне друге ствари – а све ради привлачења младих људи у Цркву. Наравно, то није лоше ако поред храма постоји простор где млади могу да играју. Све што Црква даје људима да им помогне, да би пружила предах, склонила од нечега – добро је. Све што сам поменуо има припремни карактер и помаже у привлачењу младих. Међутим, истинско назначење Цркве је потпуно другачије. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни. И без обзира на године формирања недељних школа, дечијих кампова и сличног дошло се до тога да у Цркви није било људи, није било свештеника, јер људи, посебно млади, нису имали везе са Црквом. Цркву су представљали са једне стране као идеологију, а са друге као земну установу. Црквена јерархија је имала светски карактер, бавећи се више социјалним него духовним питањима. За обичне људе се све свело на просту обредност: крштење, венчања, сахране. За Кипар су посебно тешке биле две деценије: 60-те и 70-те. То су биле године распада. Све се распадало и било је невероватно да се млади виде у храму. Сећам се када сам 1976. године кренуо на студије у Грчку, био сам изузетно изненађен када сам дошавши у храм прве недеље, тамо видео младе људе. У Лимасолу су организовали различите црквене манифестације ради деце, али од 200-300 душа у Цркви је остало пет људи, ако су уопште и остали. Када сам дошао на Свету Гору и видео младе монахе, то је било веома необично за мене. Први пут сам видео младе људе у раси и могао са њима да разговарам. То је било немогуће на Кипру! На срећу, та криза није дуго трајала. Црква није нестала, преживела је искушење и наставила да иде напред. Данас видимо повратак људи у Цркву, али и нешто чудно: млади људи који се враћају су пре свега студенти, а не шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци – ретко ћеш видети њих. Човек достигавши одређени узраст, из једних или других разлога враћа се и налази Цркву. Најбоље је што млади траже Цркву и налазе је у њеном правом изгледу. Управо у томе је и обавеза Цркве – јављати и показивати Себе у свом правом издању. Јер ако бисмо направили грешку, покушали да будемо „савремена“ Црква то би било исто као и бакица у фармеркама и са лакираним ноктима. Када Црква покушава да се модернизује, да би постала савремена, постаје смешно. Постајемо веома смешни када покушавамо да будемо савремени. Јер млади човек не тражи код нас савременост, већ да може да чује речи, неодевене у неку логику, или рационализам чије је раздобље прошло. Епоха рационализма је родила атеизам. Шездесете и седамдесете су биле епоха атеизма на Кипру. Атеисти су били у школама. Била су и деца која нису веровала у Бога. Данас тога нема и они који говоре да су атеисти, нису. У то време су постојали идеолошки атеисти. Тада се водила борба против атеизма, против материјализма, писала су се апологетска дела и још много тога. Дошло се чак до тога да је хиљаду научника на некој конференцији доказало да Бог постоји. А противници су одговорили тако да је две хиљаде научника на другој конференцији доказало да Бога нема. На срећу, такве трагикомичне ствари су остале иза нас. Данас млади човек не тражи логичке доказе, већ ЖИВО ИСКУСТВО. Да ли постоји такво искуство у Цркви? Ако постоји, онда човек живећи њиме, зна како да живи са Богом. Доказ је да млади људи врло радо учествују у Тајнама, навикавају се да се исповедају, често се причешћују, моле се, иду на службе, поштују иконе, светињу, читају Житија Светих и светоотачка дела. Све то се врши на све лепши и правилнији начин. Они су нашли оно што су тражили. Веома је утицало на мене када сам видео – и сада видим – да млади људи, нашавши се ван храма, узимају светоотачке књиге, читају их и разумеју. У исто време срце ми се кида када видим „религиозне“ људе који читају књиге Светих Отаца и ништа не разумеју. Када почињу да говоре о ономе што су читали код Отаца, хватам се за главу. Нема веће злоупотребе речи Божије од тога. Доказ за то је трагедија тих година, која се одразила у свим сферама црквеног живота. Погледајте шта се догодило. Они нису волели наше храмове и зато су дизали савремене храмове, од којих су неки налик на свемирске бродове. Улазиш у њих и питаш се: шта је ово – биоскоп? Да нема икона, човек би се заиста питао где је доспео? За шта су потребни сви ти храмови? Низ столица, као у позоришту. Свештенослужитељ је буквално глумац. Њега гледају, седећи у фотељама. Ето такве су последице обрасца мисли те епохе. Византијске иконе, иконе строго аскетске, нестале су из храмова. Појавиле су се неке иконице које се деле у недељној школи. Исус беба, као детенце са маштарским изразом лица, руменим образима и плавом косом. Пресвета Богородица као симпатична Немица. Христос као познати глумац, са неким уморним погледом. Питаш се, шта је то? А сви ти немачки, западни, туђи обрасци који су доспели у Цркву, „служили“ су људима као духовна храна. Нећу заборавити како су ме, док сам још био у манастиру Махера, позвали да говорим у некој сали. И одлучио сам да кренем да не испадне да се односим немарно према позивима. Позвали су ме да говорим о старцу Пајсију. Званични повод је био завршетак школске године у недељној школи, а тема су били примери за подражавање. И одједном нама који иступамо говоре да свако има по шест минута. Шта се може рећи за шест минута? Добро, мислим, хајде да видимо шта могу. И почела су иступања: национални, религиозни, социјални примери. Признајем да сам се осетио као да се налазим на скупу пентакосталаца. У реалности се ништа није разликовало од њихових скупова. Када бих знао да то неће изазвати скандал, устао бих и отишао. Такав сам стид осетио! Добро је што је већина деце била на улици, јела и пила сок. Нису гледали на нас. Нико од њих нас није слушао: у сали су углавном били њихови вероучитељи. Осетио сам се буквално као на гробљу. Говорили су о неком мртвом богу. Све што сам чуо изазвало је у мени, као свештенослужитељу, негодовање. Једва сам се суздржао. Чак сам се чврсто ухватио за сто, јер сам био веома изнервиран. Како су ово трпели ти људи? Говорим не да бих укорио некога, већ да бих једноставно описао оно што се догодило. Шта рећи? Не знам. Нека нас Бог сачува од тога. Говорили су такве бесмислице… А за кога? За младе? И где су они? Колико је деце било у сали? Они су били напољу, јели и пили! Мањи део је био у сали, 15 до 20 малишана, који су се бојали да изађу. Сви остали су били одрасли. О чему ту говорити! Заиста, као Црква смо прошли кроз период духовног самоубиства духовне обмане. Било је много разлога – историјских, богословских, пастирских. Тиме не укоревам било кога и не кривим конкретна лица, ни неке групе. Једноставно покушавам да покажем да ако се Црква не покаже у истинском облику, цена ће бити да неће моћи да опстане. Ако Црква направи грешку и покуша да се ослања на туђе за себе темеље, све то ће се завршити крахом. То је сто посто тако. Пашће, као кула од карата. Све слично не може да стоји. Опстаће само оно што исходи од истинског живота Цркве, Њеног искуства. Само искуство може да постане чврсти темељ. Ништа друго. Наша епоха је доказала то. Како? Када видимо људе који се предају световном животу и „не схватају ни речи“, а затим се одједном, дотакавши се Цркве, потпуно мењају. А имали су такав начин мишљења и дела да се чинило да су далеко од доласка у Цркву. Видео сам бесконачно мноштво таквих обраћања како на Кипру, тако и на Светој Гори. И питаш се: како је човек који је раније имао такав начин мишљења и живота, успео тако да се измени – сада чита, моли се, подвизава се, пости, осећа се пријатно? Предивно је што Православна Црква пружа младом човеку то осећање. Говорим о уравнотеженим, не о искомплексираним људима који се боје других људи. Ето, празнујемо пренос моштију светог великомученика Георгија. То значи да су отворили његов гроб, узели мошти и поставили их у храм ради поклоњења и освећења верних. Зашто Црква обележава овај догађај? Он је веома важан, јер само Православна Црква говори и учи о слави људског тела. О томе да се човек не спасава само душом и да се Црква не бави само људским духом, већ спасава и обухвата целог човека. Свети апостол Павле говори да је тело храм Духа Светога. Црква указује дужну пажњу телима Светих, њиховим моштима, јер су и њихове душе и тела причасне божанским енергијама Светога Духа. Дакле, целокупна људска природа је освећена. Чак и након смрти та благодат пребива у њиховим моштима и чини чудеса. Црква је одувек исповедала то учење. У 14. веку су били велики богословски спорови у Цркви. Свети Григорије Палама је подржавао то учење и тврдио да Црква нема никакве везе са философијом, јер је у том раздобљу почело убацивање западне теорије која је тврдила да се човек спасава не по благодати Светога Духа, већ кроз интелектуални процес мишљења и прихватања речи Божије. Оно што и данас слушамо. И данас међу црквеним људима неки сматрају да су разговори о чудима знак нездраве религиозности. Питаш се: а шта је дакле, Христос, Који је чинио чуда – и Он је био религиозно болестан човек? Ако читамо Јеванђеље видећемо да је препуно чуда, Божијих дела, Бога, Који је изгонио демоне, исцељивао слепе, васкрсавао мртве. И говорио да ће и Његови ученици творити то исто: изгонити демоне, васкрсавати мртве и да им нико неће наудити. Све то до сада пребива у Цркви. Све је доказ да је Црква жива, иако и благодат Божија не делује кроз чуда. Међутим, чуда су оно што изражава живо дејство Цркве и сведочи да Црква није учење, па нека је и најбоље на свету. Христа често доживљавају као великог учитеља, мистика, како Га називају масони. Треба ли и ми да кажемо да је Он био такав? Црква не учи тако. За нас је Христос савршена Личност, савршени Спаситељ света. Ми не можемо прихватити да је могуће спасити се другом личношћу, идејом или учењем – најважније је схватити да у Цркви развијамо личне односе са Самим Христом. Када човек постане свестан тога и прими то, стаје на пут исцељења који предлаже Црква и осетиће то у свом срцу. Јер ако не осети значи да Црква лаже. Црква не говори ствари које не може да докаже. Она доказује, али не разумом, већ искуством. Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Превод са руског Станоје Станковић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. „Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму. Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј. Извор: Српска Православна Црква
  14. Данас, тачно пре 1480 година, 537. године прекрасна црква Свете Софије у Цариграду свечано је освећена. Подигнута према нацрту цара Јустинијана I, црква је требало да постане украс престонице Византијског царства и да служи као израз величине царевине. На њеној изградњи радило је и 10.000 људи дневно. „Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму. Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Ова ситуација где једно скорије основано братство римокатолика бива затварано по европи и протеривано из јужне америке, такође јавно доводе у питање легитимитет садашњег Папе за којег тврде да није католик већ модерниста (https://advocatusfidei.wordpress.com/2017/06/13/biskup-williamson-konfuzija-je-sada-dosegla-svoje-remek-djelo/)... Поред свега тога они и даље јесу део Римокатоличке Цркве и богослужења... без икаквих познатих санкција или разчињавања од стране РКЦ. То све наводи на помисао, да не-мали део римокатолика дели мишљење са Бискупом Вилијамсом и братством коме припада. Колико су оваква становишта заправо заступљена у Римокатолички део европе? Нешто из биографије; Бискуп Вилијамсон потиче из енглеске као средње дете једне богате предузетничке породице. Студирао је на Кембриџу енглеску књижевност и након завршетка студија бавио се предавањем на факултетима по африци. Након петогодишње каријере у африци, сели се натраг у Лондон где предаје у школу св. Павла у лондону. Пореклом је англиканац, али 1971 године постаје римокатолик, мало касније постаје члан "братства светог Пија X" које је основао надбискуп Марцел Лефабвре 1970 године. Говори француски, немачки, шпански језик.. Написао је пар књига... 2009 године Бискуп Вилијамсон као гласноговорник братства јавно негира страдање јевреја у Аушвицу током другог светског рата и одбија да посети исти на меморијалном скупу. Тада је против њега покренута оптужница у немачкој, такође и касније због говора, на основу чега му је суђено, забрањен је у медије Немачке, Шведске... Са групом од још три члана братства протеран је из аргентине због Антисемитистичке реторике. извор: http://www.jutarnji.hr/arhiva/biskup-williamson-necu-otputovati-u-auschwitz/4010160/; https://dnevnik.hr/vijesti/svijet/biskup-williamson-protjeran-iz-argentine.html. Тадашњи Папа Бенедикт је јавно ургирао, да се казна затвора замени за новчану, која је износила 13.000 евра и бискуп је ослобођен нако тога. 2010 године појављује се у јавност информација о конфликту унутар Римокатолика између братства светог Пија X и Папе, где Бискуп Вилијамсон оптужује Папу за јерес. извор: http://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/antisemitski-biskup-williamson-optuzio-svetu-stolicu-za-herezu/2216151/ Снимак са преводом, где бискуп износи научне теорије-доказе да гасне коморе нису имале функцију убијања људи гасом цијанидом (мени ово делује уверљиво), такође износи тврде да уместо 6.000.000 јевреја заправу током целог рада страда између 200.000 и 300.000 људи (није изнео доказе за ту теорију). Али водећи се таквом логиком, свеједно гледано, то би значило онда да су пољаци били најбројније жртве конц-логора. Јер из Пољске хвали више милиона људи који су одведени у логоре по пољској где се и аушвиц налази, ако нису били јевреји, онда су морали бити пољаци који су страдали.
  16. Господине Рафете Хусовићу, предсједниче Бошњачке странке и потпредсједниче црногорске Владе, да ли је Бар 1878. године ослобођен или окупиран? Да ли је мој чукунђед војвода поп Илија Пламенац ослободилац или окупатор Бара? Да ли ја данас, у Бару, живим у ослобођеном или окупираном граду? Данас, све чешће, од муслимана у Бару – новопридошлих, не старосједилаца – чујем да је Бар 1878. године, уласком црногорске војске у њега, окупиран. Не знам да ли је тај став ушао и у уџбенике школства данашње, постокумунистичке, мондијалистичке Црне Горе, идентификоване као дукљанске, односно монтенегринске, утемељене на начелу „како си се писа“? А и ако још није, то би био само логичан слијед мондијалистичког ид(е)ологизирања црногорског школства, које је као доктрину прихватило немањићку власт у Зети (претечи Црне Горе) као окупаторску, Светог Саву и Његоша као идеологе и промотере геноцида, аутентични српски језик као туђински и аутентично ћирилично писмо као туђинско, америчку ратно-наркотичку творевину Косово као државу, промискуитет и педерастију као мјеру демократије, односно материјалистички дух Запада као божанство. Кажете, г. Хусовићу, да више немате воље ни да прођете поред Сат куле у Подгорици („вакуфа Османагића“) откад је на њу враћен крст. Да Вас подсјетим, крст на Сат кули је символ побједе црногорске над турском војском у ратовима од 1876. до 1878. године, које црногорска историографија назива Ослободилачким (таквим их доживљавају Црногорци). И символ – у Црној Гори – побједе православља над исламом. И да Вас подсјетим, нијесу Црногорци дошли у Црну Гору силом далеко бројније и опремљеније војске и ту Турцима наметнули православље. Подсјетићу Вас и да је, када је Црногорска војска, у ратним дјејствима 1878. године, од Турака преузела Бар, књаз Никола локалним Турцима (којих није било пуно) и локалном раније православном а по доласку турске војске, што силом што бенефицијама („потурчи се плахи и лакоми“), исламизираном православном становништву (којег јесте било пуно), понудио грађанску равноправност. Дао им је ријеч да им неће „длака са главе фалити“. И одржао је. Књаз Никола и његови Црногорци нијесу били злопамтила. Ширином своје православне душе прешли су преко чињенице да су исламизирани Барани издали не само свој род, него првенствено Христа. И да су се Турцима, који су новопридошли војном силом, ставили на услугу у борби против своје једнокрвне браће која су остала вјерна Христу. Милошћу књаза Николе и толеранцијом локалног православног живља, барски муслимани су били пуноправни грађани Црне Горе (иако Црна Гора тада није била дефинисана као грађанска држава, него као држава Срба: православаца, муслимана и римокатолика). Сасвим равноправно са онима чије су претке њихови преци издали и против којих су ратовали учествовали су у црногорској власти. Тек тада, након што је, 1878. године, црногорска војска од Турака преузела Бар, као „печурке након кише“, узраста чувена барска међувјерска толеранција, барски суживот „три вјере“. Тога док су Турци владали Баром није било. Барски муслимани одмах су постали и равноправни дио културног живота Бара. Већ 1881. године, само 3 године након што је црногорска војска преузела Бар од Турака, у овом граду основана је Српска народна читаоница, прва овдашња институција културе (док су Баром владали Турци, ту није било институција културе). Њен потпредсједник био је хоџа Шабић. Барски муслимани су редовно учествовали и у Румијској литији; за крстом Светог Јована Владимира су на Тројчиндан, заједно са барским православцима и римокатолицима, у православној литији, излазили на врх Румије. И након што је краљ Никола, 1916. године, напустио Црну Гору, барски муслимани остали су њени грађани равноправне могућности одлучивања о судбини државе у којој су живјели. Тако су Саид Дивановић и Суљо Петовић из Барског округа били учесници Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори („Подгоричке скупштине“) која је 1918. године донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Барски суживот „три вјере“ његован је и касније. У вријеме Другог свјетског рата, у кафани на пијаци у Бару, петком, на пијачни дан, заједно су сједјели свештеник Павле Радуновић (тетак мог оца), надбискуп Никола Добречић и муфтија Муртеза Карађузовић, да би народу показали да треба да живи у међусобном разумијевању, да га не понесе хаос рата. Манифестација „Ходочашће у славу Старе маслине“, која символизује заједништво православног, римокатоличког и муслиманског живља подрумијског краја, већ више од деценије, одржава се на Мировици у Бару. Њени оснивачи и организатори су и православци и римокатолици и муслимани. Међу њима је и Суљо Мустафић (претпостављам да га познајете, г. Хусовићу). На тој манифестацији и ја сам, више пута, говорио. Да би ова манифестација опстала, данас највише труда улажу Војо Петровић и Мића Никочевић, моји парохијани, којима благосиљам славске колаче и прекађујем куће, Воју на Никољадан а Мићи на Митровдан. На моју велику жалост, барска међувјерска толеранција данас се враћа у вријеме свог претпочетка, у вријеме када су Баром владали Турци. А знате ли ко је за то „заслужан“? Поред ид(е)олошких (комунистичко-мондијалистичких) Црногораца, који су барско међувјерско сагласје настојали да подведу под „братство и јединство“ своје ид(е)ологије, углавном Ваши Рожајци! Господине Хусовићу, да ли је актуелно, и веома нападно, програмско насељавање Бара и његове околине муслиманским живљем (па били они Бошњаци, Муслимани или Албанци), ововремено ослобађање или окупација Бара? Откуд одједном толико новопридошлих муслимана у Бару и околини: из Плава, Новог Пазара, са Косова и Метохије, највише из Рожаја? Од вас Рожајаца и других тако навалентно новопридошлих муслимана у Бар и око њега на јаде су и домицилни муслимани. Највише због тога што сте им младеж затровали. Откуд из Бара, црногорског символа међувјерске толеранције, борци у Исламској држави? Одакле вама муслиманима новац којим купујете Бар? Је ли неко од вас продао имовину у Рожају? А и ако јесте, колико квадратних сантиметара некретнине у Бару може купити за квадратни метар у Рожају? Није ли Рожаје град незапослених, град сиромаштва, град запостављен у црногорској економији, дио Сјевера Црне Горе који је антипод колико толико имућном Југу? Је ли вас ико икада у држави Црној Гори питао за поријекло новца којим купујете Бар и његову околину? Није ли то новац од дроге, као и онај којим је купљено Косово и Метохија? Идентичну ситуацију овој данас у Бару имали смо на Косову и Метохији прије 40, 30… година. Наравно да вас нико не пита за поријекло новца којим купујете Бар. Не пита вас зато што Бошњачка, као и друге националне странке такозваних мањинских народа у Црној Гори, већ годинама одржава Демократску партију социјалиста Мила Ђукановића на власти. Не пита вас зато што је црногорска актуелна власт у вашој власти. Ако ви изађете из коалиције која је на власти, са власти оде и ДПС. И ту чињеницу, ту „благодат“, користитите безмјерно. Под своје узимате црногорске државне фирме, па и институције. Тамо запошљавате своје људе. Ко се посљедњих година запошљава у државним фирмама и институцијама у Бару? Углавном Рожајци и други муслимани! Је ли то ослобађање или окупација Бара, г. Хусовићу? У већ више мандата у којима на власти у Црној Гори одржавате ДПС, раскомотили сте се, пуни увјерења да вам се све може. Тако сте умислили и да можете да скидате крстове по Црној Гори. Јесте ли чули ону барску: „Не играј, море“? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Отворено писмо оца Јована Пламенца председнику Бошњачке странке и потпредседнику Владе Рафету Хусовићу преносимо у целости Господине Рафете Хусовићу, предсједниче Бошњачке странке и потпредсједниче црногорске Владе, да ли је Бар 1878. године ослобођен или окупиран? Да ли је мој чукунђед војвода поп Илија Пламенац ослободилац или окупатор Бара? Да ли ја данас, у Бару, живим у ослобођеном или окупираном граду? Данас, све чешће, од муслимана у Бару – новопридошлих, не старосједилаца – чујем да је Бар 1878. године, уласком црногорске војске у њега, окупиран. Не знам да ли је тај став ушао и у уџбенике школства данашње, постокумунистичке, мондијалистичке Црне Горе, идентификоване као дукљанске, односно монтенегринске, утемељене на начелу „како си се писа“? А и ако још није, то би био само логичан слијед мондијалистичког ид(е)ологизирања црногорског школства, које је као доктрину прихватило немањићку власт у Зети (претечи Црне Горе) као окупаторску, Светог Саву и Његоша као идеологе и промотере геноцида, аутентични српски језик као туђински и аутентично ћирилично писмо као туђинско, америчку ратно-наркотичку творевину Косово као државу, промискуитет и педерастију као мјеру демократије, односно материјалистички дух Запада као божанство. Кажете, г. Хусовићу, да више немате воље ни да прођете поред Сат куле у Подгорици („вакуфа Османагића“) откад је на њу враћен крст. Да Вас подсјетим, крст на Сат кули је символ побједе црногорске над турском војском у ратовима од 1876. до 1878. године, које црногорска историографија назива Ослободилачким (таквим их доживљавају Црногорци). И символ – у Црној Гори – побједе православља над исламом. И да Вас подсјетим, нијесу Црногорци дошли у Црну Гору силом далеко бројније и опремљеније војске и ту Турцима наметнули православље. Подсјетићу Вас и да је, када је Црногорска војска, у ратним дјејствима 1878. године, од Турака преузела Бар, књаз Никола локалним Турцима (којих није било пуно) и локалном раније православном а по доласку турске војске, што силом што бенефицијама („потурчи се плахи и лакоми“), исламизираном православном становништву (којег јесте било пуно), понудио грађанску равноправност. Дао им је ријеч да им неће „длака са главе фалити“. И одржао је. Књаз Никола и његови Црногорци нијесу били злопамтила. Ширином своје православне душе прешли су преко чињенице да су исламизирани Барани издали не само свој род, него првенствено Христа. И да су се Турцима, који су новопридошли војном силом, ставили на услугу у борби против своје једнокрвне браће која су остала вјерна Христу. Милошћу књаза Николе и толеранцијом локалног православног живља, барски муслимани су били пуноправни грађани Црне Горе (иако Црна Гора тада није била дефинисана као грађанска држава, него као држава Срба: православаца, муслимана и римокатолика). Сасвим равноправно са онима чије су претке њихови преци издали и против којих су ратовали учествовали су у црногорској власти. Тек тада, након што је, 1878. године, црногорска војска од Турака преузела Бар, као „печурке након кише“, узраста чувена барска међувјерска толеранција, барски суживот „три вјере“. Тога док су Турци владали Баром није било. Барски муслимани одмах су постали и равноправни дио културног живота Бара. Већ 1881. године, само 3 године након што је црногорска војска преузела Бар од Турака, у овом граду основана је Српска народна читаоница, прва овдашња институција културе (док су Баром владали Турци, ту није било институција културе). Њен потпредсједник био је хоџа Шабић. Барски муслимани су редовно учествовали и у Румијској литији; за крстом Светог Јована Владимира су на Тројчиндан, заједно са барским православцима и римокатолицима, у православној литији, излазили на врх Румије. И након што је краљ Никола, 1916. године, напустио Црну Гору, барски муслимани остали су њени грађани равноправне могућности одлучивања о судбини државе у којој су живјели. Тако су Саид Дивановић и Суљо Петовић из Барског округа били учесници Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори („Подгоричке скупштине“) која је 1918. године донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Барски суживот „три вјере“ његован је и касније. У вријеме Другог свјетског рата, у кафани на пијаци у Бару, петком, на пијачни дан, заједно су сједјели свештеник Павле Радуновић (тетак мог оца), надбискуп Никола Добречић и муфтија Муртеза Карађузовић, да би народу показали да треба да живи у међусобном разумијевању, да га не понесе хаос рата. Манифестација „Ходочашће у славу Старе маслине“, која символизује заједништво православног, римокатоличког и муслиманског живља подрумијског краја, већ више од деценије, одржава се на Мировици у Бару. Њени оснивачи и организатори су и православци и римокатолици и муслимани. Међу њима је и Суљо Мустафић (претпостављам да га познајете, г. Хусовићу). На тој манифестацији и ја сам, више пута, говорио. Да би ова манифестација опстала, данас највише труда улажу Војо Петровић и Мића Никочевић, моји парохијани, којима благосиљам славске колаче и прекађујем куће, Воју на Никољадан а Мићи на Митровдан. На моју велику жалост, барска међувјерска толеранција данас се враћа у вријеме свог претпочетка, у вријеме када су Баром владали Турци. А знате ли ко је за то „заслужан“? Поред ид(е)олошких (комунистичко-мондијалистичких) Црногораца, који су барско међувјерско сагласје настојали да подведу под „братство и јединство“ своје ид(е)ологије, углавном Ваши Рожајци! Господине Хусовићу, да ли је актуелно, и веома нападно, програмско насељавање Бара и његове околине муслиманским живљем (па били они Бошњаци, Муслимани или Албанци), ововремено ослобађање или окупација Бара? Откуд одједном толико новопридошлих муслимана у Бару и околини: из Плава, Новог Пазара, са Косова и Метохије, највише из Рожаја? Од вас Рожајаца и других тако навалентно новопридошлих муслимана у Бар и око њега на јаде су и домицилни муслимани. Највише због тога што сте им младеж затровали. Откуд из Бара, црногорског символа међувјерске толеранције, борци у Исламској држави? Одакле вама муслиманима новац којим купујете Бар? Је ли неко од вас продао имовину у Рожају? А и ако јесте, колико квадратних сантиметара некретнине у Бару може купити за квадратни метар у Рожају? Није ли Рожаје град незапослених, град сиромаштва, град запостављен у црногорској економији, дио Сјевера Црне Горе који је антипод колико толико имућном Југу? Је ли вас ико икада у држави Црној Гори питао за поријекло новца којим купујете Бар и његову околину? Није ли то новац од дроге, као и онај којим је купљено Косово и Метохија? Идентичну ситуацију овој данас у Бару имали смо на Косову и Метохији прије 40, 30… година. Наравно да вас нико не пита за поријекло новца којим купујете Бар. Не пита вас зато што Бошњачка, као и друге националне странке такозваних мањинских народа у Црној Гори, већ годинама одржава Демократску партију социјалиста Мила Ђукановића на власти. Не пита вас зато што је црногорска актуелна власт у вашој власти. Ако ви изађете из коалиције која је на власти, са власти оде и ДПС. И ту чињеницу, ту „благодат“, користитите безмјерно. Под своје узимате црногорске државне фирме, па и институције. Тамо запошљавате своје људе. Ко се посљедњих година запошљава у државним фирмама и институцијама у Бару? Углавном Рожајци и други муслимани! Је ли то ослобађање или окупација Бара, г. Хусовићу? У већ више мандата у којима на власти у Црној Гори одржавате ДПС, раскомотили сте се, пуни увјерења да вам се све може. Тако сте умислили и да можете да скидате крстове по Црној Гори. Јесте ли чули ону барску: „Не играј, море“? Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. „Данас грех није само очигледан, премда су се људи у току целе историје трудили да крију грехове сматрајући их нечим непристојним и погрешним. Данас се грех приказује на врло привлачан начин у филму, у позоришту и у другим врстама уметности. Уметност која треба да култивише људску личност, да је богати и подиже ка небу, постаје тег који човеку не дозвољава да узлети. Наравно, немам у виду сву уметност, већ ону која последњих година претендује на то да има посебну улогу и право да доноси народу искушење и грех збуњујући људе. Нажалост, велики део наше интелигенције понавља погубну грешку својих претходника који су земљу довели до погибељних догађаја револуције чије се стогодишњице данас сећамо.“ „Сад није време за распиривање људских страсти, зато што се на људе ионако врши велики негативан утицај који уништава њихов духовни живот. Сад је време за уједињење здравих снага. Црква, уметност, култура, наши писци, научници и сви они који воле домовину, данас треба да буду заједно, зато што ступамо у критичан период развоја људске цивилизације. То се види голим оком и човек треба да буде слеп, па да не запази да се приближавају страшни тренуци историје о којима је у књизи Откровења говорио апостол и јеванђелиста Јован Богослов. Нико не зна кад ће доћи тај час (Мт. 24: 36), али приближавање или удаљавање овог времена зависи од нас – од Цркве Божије и од сваког човека. Онај ко живи по истини, ко се бори против греха – јесте на страни светлости и истине, и он својим животом, својим стваралаштвом, посебно ако је јавна личност и ако има утицаја на друге, може да успори пад целог човечанства у бездан свршетка историје,“ – истакао је патријарх. Извор: Православие.ру
  19. „Сразмерно с тим како се повећавају могућности за црквену проповед, има и све више саблазни којима се искушавају душе наших људи,“ - истакао је Његова Светост патријарх у својој беседи после Свете литургије у храму Христа Спаситеља 20. новембра. „Данас грех није само очигледан, премда су се људи у току целе историје трудили да крију грехове сматрајући их нечим непристојним и погрешним. Данас се грех приказује на врло привлачан начин у филму, у позоришту и у другим врстама уметности. Уметност која треба да култивише људску личност, да је богати и подиже ка небу, постаје тег који човеку не дозвољава да узлети. Наравно, немам у виду сву уметност, већ ону која последњих година претендује на то да има посебну улогу и право да доноси народу искушење и грех збуњујући људе. Нажалост, велики део наше интелигенције понавља погубну грешку својих претходника који су земљу довели до погибељних догађаја револуције чије се стогодишњице данас сећамо.“ „Сад није време за распиривање људских страсти, зато што се на људе ионако врши велики негативан утицај који уништава њихов духовни живот. Сад је време за уједињење здравих снага. Црква, уметност, култура, наши писци, научници и сви они који воле домовину, данас треба да буду заједно, зато што ступамо у критичан период развоја људске цивилизације. То се види голим оком и човек треба да буде слеп, па да не запази да се приближавају страшни тренуци историје о којима је у књизи Откровења говорио апостол и јеванђелиста Јован Богослов. Нико не зна кад ће доћи тај час (Мт. 24: 36), али приближавање или удаљавање овог времена зависи од нас – од Цркве Божије и од сваког човека. Онај ко живи по истини, ко се бори против греха – јесте на страни светлости и истине, и он својим животом, својим стваралаштвом, посебно ако је јавна личност и ако има утицаја на друге, може да успори пад целог човечанства у бездан свршетка историје,“ – истакао је патријарх. Извор: Православие.ру View full Странице
  20. Монашко сабрање је започето светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Василија из Митрополије едеске, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине и свештенства Епархије врањске. На симпосиону је узело учешћа око 80 монаха и монахиња из више епархија Српске Православне Цркве, као и са Свете Горе, из Грчке и Пољске. Трпезу љубави припремиле су вредне чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија. Иако нам се са свих страна намећу идеје, трендови, ритмови који упорно настоје да се поставе као нове законитости, заглушујући наш телесни, а нарочито духовни слух, ипак, и даље има оних који чују непроменљиви, вечни глас: „Узми крст свој и хајде за мном“ – и одазивају се на њега. И данас се, као и некада, Црква украшава бројним монасима. Иако више нема оних „тврдих“ подвига првих египатских прослављених монаха, Бог је и за данашња покољења оставио „мрвице са царске трпезе“ по речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Као што су се древни пустињаци састајали не би ли разменили искуства или нашли разрешења својих недоумица, тако смо се и ми данас овде сабрали не бисмо ли утврдили своје оријентире, укрепили се, подстакли, охрабрили, надахнули, како бисмо наставили стазом утабаном од светих Отаца. Симпосион Монаштво у Српској Православној Цркви данас у организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски Епархије врањске завршен је 8. октобра 2017. године, на дан Преподобне Ефросиније и Светог Сергија Радоњешког, светом архијерејском Литургијом у Сурдулици, којом је началствовао Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих Архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине, свештенства Епархије врањске, многобројног монаштва и верујућег народа. После завршене Литургије сви присутни посетили су костурницу где су се поклонили моштима Светих мученика сурдуличких . Извор: Епархија врањска http://spc.rs/sr/monashtvo_u_srpskoj_pravoslavnoj_crkvi_danas_0
  21. Свеправославно друштво Преподобни Јустин Ћелијски и ВрањскиЕпархије врањске организовало је 7. октобра 2017. године симпосион међународног карактера Монаштво у Српској Православној Цркви данас . Монашко сабрање је започето светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Василија из Митрополије едеске, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине и свештенства Епархије врањске. На симпосиону је узело учешћа око 80 монаха и монахиња из више епархија Српске Православне Цркве, као и са Свете Горе, из Грчке и Пољске. Трпезу љубави припремиле су вредне чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија. Иако нам се са свих страна намећу идеје, трендови, ритмови који упорно настоје да се поставе као нове законитости, заглушујући наш телесни, а нарочито духовни слух, ипак, и даље има оних који чују непроменљиви, вечни глас: „Узми крст свој и хајде за мном“ – и одазивају се на њега. И данас се, као и некада, Црква украшава бројним монасима. Иако више нема оних „тврдих“ подвига првих египатских прослављених монаха, Бог је и за данашња покољења оставио „мрвице са царске трпезе“ по речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Као што су се древни пустињаци састајали не би ли разменили искуства или нашли разрешења својих недоумица, тако смо се и ми данас овде сабрали не бисмо ли утврдили своје оријентире, укрепили се, подстакли, охрабрили, надахнули, како бисмо наставили стазом утабаном од светих Отаца. Симпосион Монаштво у Српској Православној Цркви данас у организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски Епархије врањске завршен је 8. октобра 2017. године, на дан Преподобне Ефросиније и Светог Сергија Радоњешког, светом архијерејском Литургијом у Сурдулици, којом је началствовао Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих Архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине, свештенства Епархије врањске, многобројног монаштва и верујућег народа. После завршене Литургије сви присутни посетили су костурницу где су се поклонили моштима Светих мученика сурдуличких . Извор: Епархија врањска http://spc.rs/sr/monashtvo_u_srpskoj_pravoslavnoj_crkvi_danas_0 View full Странице
  22. Србија је пљачкана вековима: Ево где се данас налазе највеће српске драгоцености! FacebooTw Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто… Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији. Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига. Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени. Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права. за Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела. Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир. Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху. Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци. Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу. Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10. За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља. ИЗВОРБЕОГРАД.ИН http://vidovdan.org/2017/10/06/srbija-je-pljackana-vekovima-evo-gde-se-danas-nalaze-najvece-srpske-dragocenosti/
  23. У емисији „Орбита културе“ присетићaмо се неких истинских музичких звезда са којима смо разговарали уочи њихових наступа у нашој земљи. Један од њих свакако је Олег Кирејев, који је пред београдском публиком показао како звучи и шта ново доноси руски џез. Овај руски саксофониста и композитор, пионир етно-џеза у Совјетском Савезу и Русији, открио је за Спутњик и разлоге због којих је за њега џез био и остао мера ствари. Шта нам је био Џони Штулић и шта нам је данас, пишу ли се и даље филигрански стихови или је Џони један и непревазиђен, покушали смо да сазнамо од једног од најтврдокорнијих „џониста“, књижевником Мухаремом Баздуљем. А како после четири деценије звуче нумере са албума „Црна дама“ групе Смак, да ли су виски и бунде и афера сплет актуелније данас него те 1977. године, када су се завртеле на свим југословенским радио-станицама, открио нам је оснивач крагујевачке групе Смак, легендарни гитариста Радомир Михаиловић Точак. Да ли је рокенрол само музички жанр, правац, или је више од тога? Колико је свака прича о једном од највећих феномена 20. века у основи социолошка студија, слика времена и друштва, а колико филозофска, будући да је реч о јасно дефинисаном односу према свету и погледу на свет? Ово су само нека су од питања на која су одговоре покушали да дају књижевник Михајло Пантић и рок критичар Петар Поповић, аутори књиге „Бити рокенрол“, која је за кратко време доживела неколико издања. У емисији „Орбита културе“ чућете како је Бора Чорба уз класику, под ведрим дрвенградским небом, на недавно одржаном фестивалу „Бољшој“, гитарским рифовима надјачао звуке виолине и клавира и овога пута направио добру журку. Расположен и нестрпљив да запали музиком небо над Дрвенградом, Бора је уочи концерта за Спутњик казао да је Мећавник богомдано место за рокенрол, будући да је његов творац, Емир Кустурица — стари проверени рокер. Спутњик је за време 5. Фестивала руске класичне музике „Бољшој“ разговарао и са светски познатим виолинистом Романом Симовићем.
  24. Дванаестог августа 1912. године, Министарство одбране царске Русије је донело одлуке да се ваздухопловне снаге издвоје из надлежности Команде инжењерије (што је био тренд у свим светским ваздухопловствима). За првог команданта Руског царског ваздухопловства, данас Воено Воздушних Сили РФ (ВВС), постављењн је генерал потпуковник Михаил Иванович Шишкиевич. Тим поводом, данас је у бази Кубинка крај Москве одржан аеромитинг и приказ ваздухопловног арсенаала ВВС РФ.
  25. КПЈ и Косово и Метохија Приредио Димитрије Марковић Краљевина Југославија је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Неколико пута је кроз своју историју мењала назив. Законом из 1929. године територија земље је подељена на девет бановина и посебно управно подручје: Дравска бановина (седиште Љубљана), Бановина Хрватска,(седиште Загреб),Савска бановина (седиште Загреб), Приморска бановина (седиште Сплит), Врбаска бановина (седиште Бања Лука), Дринска бановина (седиште Сарајево), Зетска бановина (седиште Цетиње), Дунавска бановина (седиште Нови Сад ), Моравска бановина (седиште Ниш), Вардарска бановина (седиште Скопље). Град Београд, са Земуном и Панчевом чине засебну административну јединицу. Социјалистичка радничка партија Југославије основана је на Конгресу уједињења у Београду, 20-23. априла 1919. године. На другом конгресу, у Вуковару 20-25. јуна 1920. партија мења име у Комунистичка партија Југославије. 30. децембра 1920. донесена је Обзнана којом је рад КПЈ забрањен. У образложењу Обзнане, њен аутор, министар унутрашњих дела Милорад Драшковић дао је свој опис комунистичких акција. Циљ комуниста је: „да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а да на место свега заведу као и у Русији власт неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца. То они зову диктатуром пролетаријата и пошто сматрају нашу државу само као један сектор на фронту у борби коју бољшевици воде против осталог света то ће они на том сектору повести војну против светског капитализма како би се срушило све и свуда у свету што су до данас створили дух, снага и рад човечанства.“ Пети Конгрес Kоминтерне (јун-јул 1924.) донео је посебну резолуцију о Југославији: ”Југославија је мултинационална држава. Српска буржоазија, која чини хегемонију, то чини у име свега 39% становништва Југославије. Остали народи, огромна већина становништва, изложени су националном поробљавању и денационализацији. Право народа на самоопредељење које признаје КПЈ има да се оствари у одвајању Хрватске, Словеније и Македоније из Југославије и стварању (од њих) независних република.” Коначно, на Дрезденском конгресу 1928. године, по захтеву Стаљина, разрађује се план за разбијање Југославије. ”Борба мора почети у самој Србији јер је она база хегемонистичког режима. Затим треба створити посебне државе: Хрватску, Црну Гору, Македонију и Словенију а мађарској и арнаутској мањини признати право на самоопредељење и отцепљење које би им омогућило припајање матичним државама”. Кључни, у смислу далекосежности последица, био је Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије одржан од 3. до 15. новембра 1928. године у Дрездену. ”…неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрпских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи. Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан. Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.” – пише Ратко Дмитровић у листу ”Печат”. Године 1938. комунисти доносе назив Космет за подручје Косова и Метохије, а на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу sтвара се став према аутономности Космета. Друго заседање АВНОЈ-a је одржано у ноћи 29. новембра 1943, у граду Јајце у средњој Босни. Седницом је председавао хрватски политичар, предратни председник скупштине Краљевине СХС др Иван Рибар. Након петочасовног заседања др Рибар је, непосредно пред поноћ, прочитао одлуке другог заседања АВНОЈА, између осталог и одлуку да се створи федерална Југославија, заснована на праву о самоопредељењу, у којој је планирано да Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци живе у шест федералних јединица. Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Демократска Федеративна Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом. Одлука НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије), донета 6. марта 1945 године, о ”привременој” забрани враћања ”колониста” (Срба) на њихова пређашња места живљења, позната и као Одлука бр.153, била је одлука послератних комунистичких власти којом се ”колонистима” (Србима) ”привремено” забрањује повратак на Косово и Метохију и у Македонију. О томе др Смиља Аврамов у својој књизи ”Геноцид у Југославији 1941-45, 1991 …” каже: ”На удару су се најпре нашли они који су стекли домицил на Косову после 1918. године. У нашој литератури уврежена је појмовна и терминолошка конфузија у погледу речи ”дошљак”. У једној уставној, парламентарној земљи, у којој је била загарантована слобода кретања, не може се говорити о ”дошљацима” ма где се они нашли, осим ако су у питању странци. Ово нарочито важи за Косово, одакле су Срби прогоњени уназад три века. Они се могу третирати само као ПОВРАТНИЦИ, а не као дошљаци.” Др Аврамов на другом месту (Др Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије) каже: ”Иако у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања, осиромашена, са строго рационализованом исхраном, Југославија је током 1944-1945, односно све до 1948, испоручивала Албанији у виду поклона огромне количине житарица и друге хране, материјала потребног за привредну обнову земље итд.; демонтирала је фабрику шећера у Сивцу и друге објекте у Војводини и Срему, радио-станицу, аутоматску телефонску централу у Београду, штампарију итд., у вредности која достиже милијарде долара, и све то поклонила Тирани. Уговором из 1946 установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију. Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту полизику оценила као ‘велики успех’.“ Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10 јула 1945. године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка, насељени искључиво српским живљем изузети из састава централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић. Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968 године име покрајине је промењено у у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, а Метохија је уклоњено из назива. Метохија је географска регија која обухвата јужни и западни део Косова и Метохије а Метохија значи “земља под управом манастира”. Назив долази од грчке речи μετοχή (заједница), која је првобитно означавала насеобину монаха који обрађују манастирску земљу. Према Уставу Србије из 1974 године Косово је имало de facto статус федералне јединице СФРЈ иако је формално и даље било део Републике Србије. Последице комунистичке политике, најбоље се виде уколико се упореди етничка слика Косова и Метохије пре и после успостављања комунистичке власти, а ово нам истовремено даје и потврду да забрана повратка Срба на Косово и Метохију на основу Одлуке бр.153 није била привременог карактера. Године 1939. 60% становништва Косова и Метохије чинили су Албанци а Срби 34%, док 1948 године имамо већ битно другачију слику: 68% становништва чине Албанци, Срби 28% и остали 5%.Тенденција пораста процента албанског становништва и опадања српског се наставља, па тако 1971. године албанци чине 74% становништва Косова и Метохије, Срби 21% а остали 5%. Године 1981 Албанци чине 77% а Срби свега 15%. „Егзодус Срба је, као што је свима познато, један од главних проблема са којим власти морају да се суоче на Косову… (…) Неких 57.000 Срба морало је да напусти Косово у последњој деценији …“ (The New York Times, July 12 1982, by Marvine Howe) Године 1991 проценат српског становништва опада на свега 11% а проценат албанског износи већ 82%. Парадоксално, али ”демократски” Запад, предвођен са САД и ЕУ, не зауставља и не спречава оно што су комунистичкевласти започеле, већ напротив приводи крају. ”Даље дробљење Југославије ишло је по диктату Европске заједнице (ондашњи назив за Европску унију, примедба Д.М); након што је формалноправно добила мандат за посредовање у југословенској кризи, али мимо изричите обавезе да се решење пронађе у оквиру Југославије, ЕЗ је иступила отворено на политичку позорницу као ударна снага у разбијању Југославије./…/” ( Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против југославије) После НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, Косово и Метохија долази под управу Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија је део Србије, али је под контролом УН. 17. марта 2004. године се догодило етничко чишћење Срба великог обима са територије Косова и Метохије. Албански терористи и екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске културно-историјске споменике, да би након тога, 2007 године на Косову и Метохији преостало само 5% Срба у односу на 92% Албанаца, и 3% осталих. Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. једнострано прогласила независност аутономне покрајине Косово и Метохија од Републике Србије. Косово и Метохија, баш као и остале републике, je прогласилa независност и признатa у границама које у Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији нису постојале: ”У свим нотама о признању, чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од Арбитражне комисије; нове државе признате су ”у међународно признатим границама”. Никада ни у једном међународном акту нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне. Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе. Социјалистичка Југославија од 1945 до 1991 била је партијска, а не правне држава, и територије федералних јединица поклапале су се са организационом структуром Комунистичке партије Југославије.” (Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против југославије) 19. априла 2013. године у Бриселу је садашња влада Републике Србије на челу са Ивицом Дачићем и првим потпредседником владе Александром Вучићем, кршењем Устава Републике Србије потписала тзв. Бриселски споразум (Бриселски диктат, Бриселску капитулацију) и тиме и de facto признала независност Косова и Метохије од Републике Србије. Бриселски споразум (оригинал на енглеском) http://www.nspm.rs/dokumenti/tekst-plana...azuma.html

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...