Претражи Живе Речи Утехе

У недељу посвећену жени Самарјанки, 30. маја 2021. године, у Саборној цркви у Београду служена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Бранко Топаловић архијерејски намесник београдски други и протођакон Радомир Перчевић. Светом сабрању молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ Охридски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосанки г. Хризостом, Њихова Преосвештенстава Епископи новограчаничко-средњозападноамеричкои г.Лонгин, канадски г. Митрофана и брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко. Звучни запис беседе Говорећи о данашњој јеванђелској причи о жени Самарјанки, ђакон Дамјан је истакао да овај разговор није обичан разговор између две особе, већ је разговор између Христа и наше душе. „У данашњем Јеванђељу чули смо и видимо како душа реагује на реч Божију, како се мења и како учи“, рекао је ђакон, а затим додао: „Многи од нас, драга браћо и сестре, верују у Бога, али понекад Богу не верују. Али када прихватимо Христа у нашим срцима као Спаситеља и када прихватимо да Он има право да нам каже како да живимо тада смо на путу спасења наше душе“. „На крају овог читања видимо да је она постала светитељка сврстана у редове апостола и мученика. Зато што је била спремна да прихвати оно што је Господ њој рекао, а ми то понекад не чинимо, не волимо пуно да се говори о нама и често се потресемо када неко укаже на наше недостатке и мане“, подучио је ђакон Дамјан и појаснио верном народу да и ми треба да уложимо напор у наш однос са Богом и то је оно најважније у нашем духовном животу – „Христов дијалог са нашом душом“. Свету Евхаристију је својим појањем улепшало Прво Београдско Певачко Друштво, под руководством диригента Светлане Вилић. Извор: Радио Слово љубве

Земаљски живот човека подлеже различитим околностима и условима. Подложни смо радостима и разочарањима. Подвргнути смо процесу раста и старења. Понекад смо здрави, понекад болесни. Понекад се осећамо срећнима, понекад смо очајни и бесни. Понекад осећамо задовољство, понекад осећамо бол и умор. Како време тече човек се мења и пролази кроз безброј емотивно-духовних фаза. У том постепеном мењању изложен је сталном преображају. За нас хришћане, живот на земљи је тренутак. Моменат. Није савршен и никада неће бити. Савршен је само живот након живота јер смрт неће превладати. У Откривењу Светог Јована Богослова читамо: И Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију; неће бити више смрти, ни туге, ни плача. Неће бити више бола, јер су некадашње ствари прошле (Откр. 21, 4). Нажалост, убиства на јавним местима у Америци, али и широм земаљског шара, постају свакодневница. Пре неколико дана у граду Боулдер у држави Колорадо, двадесетједногодишњи Ахмад Алив усмртио је десет невиних људи. Међу жртвама овог крвавог пира нашао се и Невен Станишић, православни Србин родом из Босне и Херцеговине, који је као дете са родитељима избегао у Сједињене Америчке Државе. Надали су се безбеднијем и мирнијем животу. Невен је убијен док је вредно обављао своје задужење на послу. Био сам основац када сам први пут у животу видео лице упокојене особе, прадеде Милана. Потресао сам се иако тада нисам ни знао шта значи бити потресен. Са прадедом сам разменио неколико тренутака и провео можда два летња распуста у његовој близини. Био сам дете, а он старац од деведесет и коју годину. И онда је нестао. Сећам се да је на сахрани било много људи. Из прикрајка мајчиног загрљаја посматрао сам његово лице које је надилазило странице дрвеног сандука. Требало ми је много времена да се ухватим у коштац са чињеницом да га више нема или пак са чињеницом да сам први пут у животу видео беживотно тело особе која је много значила члановима моје породице. Нема ништа теже и емотивније од смрти ближњега. Суочавање са смрћу вољене особе је једно од најтежих животних искустава и сасвим је природно да се човек плаши умирања. Након упокојења ближњег, кроз главу нам пролазе разне мисли, осећања, кривице и сећања. Затим размишљамо о последњим сусретима, разговорима и дружењу са вољеном особом, док наша сећања и успомене бивају испуњени лепим али и болним колекцијама фотографија сећања која (полако) бледе... Док туга кључа, а водостај лажи и оправдања расте, наша спремност да се ухватимо у коштац са датим стањем полако обамире. Смрт је тема коју углавном избегавамо, ако је икако могуће. Смрт нас шокира, смрт нас плаши и оптерећује. Међутим, смрт ближњих тера нас да се суочимо са реалношћу да ћемо сви ми једног дана привести крају своје овоземаљско постојање и, ако смо верујући, изаћи Богу на истину. Они пак који не верују имају другачији однос. Свештеник Жељко Јовановић, који ради као медицински техничар на једном ковид одељењу у Београду, говорио ми је да болест примири човека. Причају му о свему, али највише о својим страховима. Највећи страх им је смрт. Плаше се Божјег суда чак и они који не верују. Мало ко од њих тугује зато што оставља овоземаљска блага. Само им је битно да се исповеде и да им деца буду добро. Када се суоче са смрћу, каже отац Жељко, не мисле више о себи и не тугују толико за овим животом, али дођу до сазнања да су трчали странпутицом. Једна особа му је рекла да је живела као да има два живота. Један да троши да стекне нешто, а други да ужива у својим плодовима и док се окренуо живот му је прошао… У Светом Писму има доста (о)помена о смрти. За мене, још из богословских дана, најшокантнија смрт описана је у Делима светих апостола (5, 1–11). Наиме, усред успешног развијања ране хришћанске цркве и проповеди Светих апостола, описана је мистериозна смрт хришћана, брачног пара Ананије и Сапфире. Они су продали део свог имања, без да су апостоли од њих тако нешто очекивали. Желели су да други о њима мисле да су бољи него што јесу. Земљу су продали за једну цену, а апостолима рекли другу… Колико год овај случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер задобише смрт само због једне лажи, не можемо ући у Божје мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог, изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену (Никола Ђоловић). Све у животу може да се избегне, осим смрти. Пре или касније људском животу дође крај. Питање је увек исто, а гласи како се изборити са страхом од смрти? Најбоља одбрана од тога страха, говорио је Владета Јеротић, јесте вера, али и стално неговање вере, тог вечитог архетипа homo religiosusa присутног код свих људи. За православне хришћане и хришћане уопште, тај архетип оличен је у смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа. Када мислимо о крају овоземаљског живота, размишљамо о губитку вољене особе али и сопственог живота. Смрт је тежак губитак, али најбоља одбрана, тј. одговор на смрт (за нас хришћане), одакле црпимо личну веру која је брана и утеха, забележено је у Светом Писму. У посланици Светог апостола Павла Филипљанима стоји записано: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (1, 21). Не заборавимо да Свети апостол Павлe pише као хришћанин и пише нама хришћанима. Он тиме указује да ако особа има однос са Христом, и када умре она добија благослов, смисао. Умрети значи добити. Испратити некога на вечни починак значи сусрести се са њиме. Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души архимандрита Јована, неуморног прегаоца на њиви Господњој. Вечан ти покој, оче Јоване! Протођакон др Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља" *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1298, 15. април 2021. године Извор: Православље

Уреднички уводник протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника "Православља" - новина Српске Патријаршије. Објављено у 1293. броју "Православља" од 1. Фебруара 2021. лета Господњег. „Тежко бреме грјеховно тако је нагнуло главу нашу што свакад, и у свако доби, о земли се бринемо и о овом садањем животу нашем, кратком, умудравамо се и мислимо. И докле год сам Господин Бог изпод тога товара не извади наша леђа, да подигне главе наше к њему, и о тамошњем свијету мислити се, дотле не можемо никакве користи својој души придобити.” (Гаврил Стефановић Венцловић, Беседа на 27. недељу по Сошаст. Сјат. Духа, 1736) Година 2020. остаће упамћена по пандемији вируса корона. За време пандемије научили смо много тога, између осталог, и то да не постоји издвојена линија фронта већ смо сада сви на фронту. Нико није био сигуран у то шта носи дан, а шта ноћ. Та чињеница снажно обележава протеклу календарску годину. Међутим, наша обазривост попустила је оног тренутка када су нам стручна лица саопштила да стега вируса попушта, и то управо крајем календарске године, када еуфорија новогодишњих празника снажно надолази, а нови вирус – конзумеризма и потрошње – немилосрдно стеже… Преко ноћи смо се вратили тренду нашег друштва, да дане испуњавамо уобичајеним пословима, бригама и суманутом куповином. Одавно смо капитулирали пред материјалним и, као такви, извлачимо сурови закључак да је све заправо само производ материје, у милости материје, све почиње и завршава материјом. Није ни чудо што свуда око нас влада немир и празнина. Сумњамо у себе и вољу Божју; опседнути смо генетским манипулацијама и теоријама завере... Историчар Арнолд Тонб у тексту „Живот после смрти”, између осталог, пише да „све већи број људи живи у духовном вакууму. Нелагода и узнемиреност, …иду далеко од објашњења кризе у коју свет срља.” Будући да живимо у цивилизацији опседнутој материјалним стварима, непрестано желимо боље и више (ствари). Педагози кажу да овакво стањеума почиње још од малих ногу, а покушај преношења концепта смисла дељења на мало дете није лак посао. Посесивност не мора да нестане са годинама. Са синдромом „моје и само моје” боримо се целога живота. Међутим, оно што не смемо дозволити јесте да наша опсесија материјалним стварима замрачи наш вид према Богу и Његовој присутности у нашим животима. Свети Григорије Палама каже да страсти, које се рађају из среброљубља, тек онда постају непобедиве када се изгуби вера у промисао Божји, јер онај који нема вере узда се у новац. Такав и кад чује речи Господње да је лакше камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у Царство небеско (Мт. 19,24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира на то што је у питању Царство небеско и вечно, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним. Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, упадају у искушење и ђаволску замку (1.Тим. 6,9). Није ствар у томе колико новца имамо, него у томе шта радимо са оним што нам је Бог дао. Док размишљам о самозадатој теми, прво што ми пада на памет, а при помисли о новцу, јесте „усхићеност, важност и сигурност”. Новац, заиста, може учинити много ствари, али не може да нам купи „срећу”, не може да нас учини „важнијим” у друштву (можда на кратко), и не може нам гарантовати овоземаљску „сигурност”. Последња тачка је критична, а када узмемо у обзир свет у коме живимо и пандемију вируса корона која ће, надам се, једном, ипак, бити иза нас, долазимо до сазнања наше немоћи и крхкости. Никада и нигде у свету нема трајне сигурности. Богатство није нужна препрека да бисмо били с Богом. Историја је испуњена примерима богатих хришћана који су мудро користили своје богатство и донели велику корист хришћанској цивилизацији. Новац није препрека нашем односу с Богом, али је, дефинитивно, тест за човека. Начин на који трошимо новац казује истину о нашим вредностима и нашим приоритетима. Сумњам да постоји Црква која није имала неку корист од материјално богатих верника. Покажите ми како трошите новац и сазнаћу истину о ономе у шта заиста верујете. Ако желите да знате истину, пратите пут новца. То је готово непогрешиво животно правило. Новац прича, а прича коју он казује, открива истину о нашем (не) идењу за Богом, порука је духовника. Касније или пре, сви ћемо стати пред Господа. Није битно колико ћемо новца имати на крају свога живота, битно је шта смо урадили са оним што смо имали. Оно што задржимо за себе, на крају из- губимо, а оно што поклонимо, то нам остаје вечно. Молимо се да Господ подржи наше племените намере да (п)останемо великодушни даваоци и тако уђемо у Царство Његово, које припада онима који се не боје да узму Бога за животног сапутника. У овом броју вашој пажњи препоручујемо текст игумана манастира Високи Дечани, архимандрита Саве Јањића под насловом Наша Црква је јединствена у ставу око Косова и Метохије; разговор са Епископом баришевским Виктором, представни- ком Украјинске Православне Цркве при европским међународним организацијама; разговор са Ми-трополитом Иларионом, председником Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије... Текст о обележавању 79-годишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године; разговор са ђаконом Радомиром Маринковићем о Светом Сави као узору и светосављу као опредељењу... Ауторски текст Eпископа пакрачко-славонског Јова- на Ћулибрка под насловом: Дa ли је Израел још увијек предводник у истраживању холокауста? Ауторски текст Срећка Петровића о српским Ромима... У рубрици Свет књиге прочитајте приказ књиге Дневник дечанског монаха 1903–1906, из пера протојереја-ставрофора Велибора Џомића; приказ књиге епископу Симеону Злоковићу, добром пастиру Карловачког владичанства из пера Епископа горњокарловачког Герасима и приказ књиге о сакралној архитектури Бањалучке епархије... Овај број Православља читаоцима доноси и текст о Сретењу Господњем ђакона Владимира Пекића, као и друге текстове о црквеним дешавањима и поводима кроз сталне рубрике новина Српске Патријаршије. Протођакон др Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља". *Објављено у "Православљу" бр. 1293. од 1. фебруара 2021. лета Господњег, стр. 1-2. Извор: Православље

Празнични прилог посвећен празнику Светога Саве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1291-1292. 1-15. јануар 2021) Као светилника многосветлог, светитељу, те знамо, као чедо молитве васпитаника пустиње, као станиште чистоте, монаштву сапосника, као хранитеља сиротиње, као светлост архијерејима, стога ти оче, сви верни певамо. (светилен) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс васцеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодника Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостола који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештаног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут светитеља Саве био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са архијерејским чином. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног архипастирског служења угледајући се на Пастиреначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. У наставку овог Светосавског колажа вашој љубави предочавамо изводе из Светосавских омилија наших отачаствених архијереја: Митрополит дабробосански Хризостом: Светитељ Сава је на најлепши начин нашем народу приближио Христа Христијанизација нашег народа је кренула негдје од петог, шестог вијека, али је завршена управо са Светим Савом, јер је Свети Сава, за разлику од мисионара прије њега, говорио српском народу српским језиком, говорио је од свог српског срца српским срцима и они су га разумјели. Повјеровали су њему и преко њега повјеровали у самог Христа, кога је он на најбољи начин приближио српском народу, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског и и мјестобљуститеља патријарашког трона г. Хризостома које је изговорио у литургијској беседи на Савиндан 2019. лета Господњег. Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан. Плодове тог мисионарског рада уживају данас и Српска Православна Црква и српски православни народ. То је разлог због којег сматрамо да мисионарски рад Првог Архиепископа српског одликује управо догађај коме је посвећена и ова година – задобијање аутокефалије 1219. године, која представља основу за даљи пастирски рад Светога Саве, а и за развој црквеног живота на територији новоосноване Српске Архиепископије. Задобијање аутокефалије је било заиста мисионарског карактера. Игуман студенички Сава, препознавајући опасности које су доносиле политичке прилике тога времена, а којима је био изложен његов брат као владар и цео српски народ који се налазио под његовим вођством, имао је пред собом задатак да Цркву, у младој српској држави, уреди по благословеном канонском предању Православне Цркве. Овом канонском предању и духовном животу, Свети Сава се учио у самом центру православне духовности, на Светој Гори, где је основао српски манастир, који ће, током наредних векова, имати драгоцену црквено-духовну мисију за васцели српски народ, истакао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије у Светосавској беседи који је изговорио у свечаној дворани Матице Српске у Новом Саду, 2019. лета Господњег. Епископ сремски Василије: Свети Сава је заиста богоносни отац Свети Сава је надахнуо отачаство идеалима хришћанског патриотизма. Држава треба да буде отачаство – земља отаца. Држава отаца не сме да буде империја, јер где почива империја ту престаје отаџбина. Док су остали Немањићи стварали и уређивали српску државу, архиепископ Сава је уређивао и обрађивао Српску Цркву, као душу народа и државе. Он је био најпозванији за тај посао, јер његов рад и историја нашег народа сведоче да је он најбоље знао душу и потребе свог стада. Наш народ није дао ни једну личност која би се у томе могла упоредити са првим српским Просветитељем, речи су Његовог Преосвештенства Епископа сремског Василија које је изговорио у својој Светосавској посланици 2019. лета Господњег. Епископ шумадијски Јован: Светога Саву не можемо разумети ни схватити без Христа Прошло је много векова од како је Свети Сава заменио овај привремени и пролазни свет оним вечним и непролазним светом. Иако су векови прохујали од чудесне оне ноћи, како је некада певао Војислав Илић, нама се и даље намеће питање, шта је младог принца Растка Немањића навело да донесе одлуку да дворску раскош замени монашким подвигом? Заиста, ту одлуку је тешко разумети све док не уђемо у несагледиве дубине и тешко додириве висине вере којом је млади Растко постао монах Сава и заувек остао Свети Сава. Биће да је Свети Сава трагао за вечношћу и не мирећи се са пролазношћу, по речима апостола Павла, сматрао све за трице само да Христа задобије (Флп 3, 8), као и то, да све што изгуби овде од овоземаљског, да ће стоструко добити у непролазном Царству Христовом. Зато је Свети Сава све дао од себе да задобије онај драгоцени јеванђелски бисер (Мт 13, 46). Само тако ћемо моћи да разумемо и њега и сами себе, без обзира у којем веку живели, које звање имали и коју функцију обављали. Све ово значи да ми Светог Саву не можемо разумети ни схватити без Христа, јер ако Христа нема, ни Светог Саве нема, речи су из Светосавске посланице Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Јована, која је предочена 2019. лета Господњег. Епископ жички Јустин: Светитељ Сава – верни наш молитвеник пред Господом Честитам празник наш српски. Тиме што је српски, није искључено да је свеправославни јер све Цркве Божије славе Светога Саву, великог царевића који је напустио све, и ради Царства небескога, не земаљскога, дао своју младост, посветио Богу и роду своме. Зато је он покровитељ рода нашега. Њега молимо, њему се клањамо, од њега иштемо молитве да посредује пред Престолом Божијим, да нас избави од свих невоља. А да би нас избавио, Бог треба да зна да има кога да избавља и зашто да избавља. Нека Бог љубави, мира, истине и свакога добра буде са свима нама, са отаџбином нашом, са Црквом Божијом у све векове и сву вечност, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ жички др Јустин на празник Светога Саве 2020. лета Господњег на литургијском сабрању у Светотројичном храму у Чачку. Епископ зворничко-тузлански Фотије: Све чему нас је учио Свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама, поука је Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија коју је изговорио на Савиндан 2012. лета Господњег. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Благословени задатак Светога Сава био је да нас научи вери, нади и љубави Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној, истакао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије на литургијском сабрању у манастиру Ђурђеви Ступови, о Савиндану 2020. лета Господњег. Епископ рашко-призренски Теодосије: Свети Сава нас је уписао у заједницу небеских народа Будући Светитељ, он је постао истински просветитељ у роду своме, јер је он први усвојио Христову науку, просветио њом себе, своје мисли, осећања, срце, ум, вољу и душу. Зато сви свети из српског рода истичу Светог Саву за свог истинског просветитеља. У тропару његовом каже се да је он наставник и учитељ пута који води у живот вечни. Подигао је Свети Сава све нас од земље до неба, непролазно и вечно претпоставио је свом народу у односу на земаљско и пролазно, светим Јеванђељем Христовим припремио је свој, Богом изабрани народ за Царство Господње, за Царство Христово. Њиме смо постали вечни житељи неба. Руковођен Јеванђељем и Светим Савом, Свети кнез Лазар је своју душу и сваку богобојажљиву српску душу и земљу определио за Царство небеско. Свети кнез, као многи јунаци на Косову и после Косова, чували су завет Светог Саве, добро знајући да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека, речи су из Светосавске беседе Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, коју је изговорио на Савиндан 2020. лета Господњег. Епископ стобијски Давид: Светитељ Сава је био сведок делатне љубави Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид, у Савинданској беседи коју је изговорио на Светосавској акамедији у Врању 2015. лета Господњег. Епископ диоклијски Методије: Светосавље - пут који води у живот Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики, истакао је Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски Методије на Савинданској академији у Котору 2020. лета Господњег. Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. (Преподобни Јустин ћелијски) Приредили: Протођакон др Дамјан С. Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

У двадесет и осму недељу по Духовима 20. децембра 2020. године у Саборној Цркви у Београду свету Литургију служио је јереј Арсен Миловановић и протођакон Радомир Перчевић. Након Светог Причешћа литургијску беседу произнео је протођакон Дамјан Божић у којој је подвукао да смо ми у животу увек позвани да благодаримо Богу, наведено је у извештају Радија Слово љубве. Звучни запис беседе Јеванђелска прича о губавцима, коју смо данас прочитали, може се упоредити са нашим савременим збивањима и пандемијом која нас је тако изненадно задесила. „Христос не прети и не згражава се над незахвалошћу излечених губаваца, већ само указује на оно што је очигледно и на оно што из пристојности треба да се ради. Он покушава да пробуди у човеку онај стид који сви ми имамо кад нешто лоше урадимо или када се неком не захвалимо. И данас нам Христос баш ту лекцију из пристојности и благодарности даје. Захвалност, благодарности, Евхаристија је основа нашег односа са Богом, јер чиме ми можемо другачије да захвалимо Богу за његова добра и све његове благослове него том благодарношћу? И да ли уопште без те благодарности и захвалности Богу и ближњима може да постоји наш однос са Богом?“ закључио је у својој беседи протођакон Дамјан Божић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празнични прилог посвећен празнику Сабора Светог архангела Михаила - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1288. 15. новембар 2020) „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. О ангелским чиновима Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небеској Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. Патријарх Иринеј: Ангели су благовесници Божјег благовољења Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојиш света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами. Чешће и силније призивајмо помоћ Анђела, да би се у заједници са њима наш дух олакшао од телесних страсти, истакао је Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј, на Аранђеловдан 2019. лета Господњег. Епископ др Јован (Пурић): Велика је радост узносити молитве Светим Ангелима Ми се радујемо овом празнику, јер шта би ми без помоћи светих Божијих Архистратига, и свих небеских сила, Херувима, Шестокрилих, оних који лакокрило лебде у овој Светој Литургији, и помажу свештенику да подигне руке, да призове Светога Духа, да Дух Свети сиђе на нас и на предложене Дарове. Тако да је данас велика тајна са нама се збила и радујемо се. Није чудо што су наши стари управо саборне храмове посвећивали Светом Архистратигу Михаилу, речи су Његовог Преосвештенства Епископа Јована (Пурића), које је изговорио на Аранђеловдан 2015.лета Госпдоњег у храму Свете Тројице и Доњем манастиру Острогу. Епископ Андреј: Анђели молитвено бдију над нама Побожно поштовање и празновање светих анђела духоносни оци су установили на васељенским саборима и унели у црквени богослужбени поредак. Ми данас, кад читамо Свето Писмо и кад служимо Свету службу, ми смо носиоци тог огромног духовног наслеђа које нам је дошло на спасење душе. Ђаконска служба је анђелска служба, они служе између људи и олтара. У олтару се дешавају страшне тајне, а ђакони носе ораре, а то су крила, и они посредују између олтара и народа. А главна реч ђакона на Литургији су оне страховите речи после Символа вере: Стојмо добро, стојмо са страхом, пазимо да Свети принос у миру узнесемо. Арханђел Михаил је то открио Светим Оцима да би, кад дамо тај наш принос, то у страху и доброти учинили, истакао је Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Андреј, на Аранђеловдан 2014. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Жребаоник надомак Даниловграда. Блаженопочивши епископ Милутин: Анђели су наши наставници и заштитници Свети архангел Михаило, као архистратиг, командује војском бестелесних сила. Водио је небеску војску против палог анђела Луцифера у борби, која се из небеских сфера пренела у земаљске. Ми је данас водимо уз помоћ светих анђела и свих светитеља Божјих. Знамо да су свети анђели бића која славослове Бога. Бића, интелигентна и слободна, која су у присној заједници са Богом и уживају Његову благодат. Ми грешни знамо колико је лепо кад благодат Божја дотакне душе наше, а колико је тужно и очајно када се благодат удаљи од нас. У свету овом пуном искушења, треба да се наоружамо молитвама и упутимо их светим анђелима и Божјим угодницима, поука је Његовог Преосвештенства блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина на Аранђеловдан 2015. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Епископ Исихије: Анђели су савршена бића која су служила и служе Богу Имајући дар слободе, анђели су савршена бића која су служила Богу. Монаси су, на земљи, они који се највише труде да наликују анђелима и зато су манастири, монашке заједнице, имале у читавој историји посебну везу са анђелима. Много је манастира посвећено анђелима, арханђелима, и у том броју је и овај наш Светоархангелски манастир. Ми смо сви позвани да служимо Христу, да будемо анђели у својим животима, не у смислу неког – не дај Боже – презира према телесном, већ у тој ватрености служења Богу. Треба да се надахњујемо анђелским особинама и да их развијамо код себе, поручио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на Аранђеловдан 2019. лета Господњег у Светоархангелској обитељи у Ковиљу. Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја (Херувимска песма) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Празнични прилог посвећен празнику Преподобне мајке Параскеве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1286. 15. Октобар 2020) Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљевˮ (Пс 67,36). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у Јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац хришћанског живота. Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога. Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима. Пут моштију преподобне Параскеве Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом. Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм. Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим. Богослужбени спомен преподобне мајке Параскеве Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и ексапостилар: Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму) Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Ексапостилар) У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама: Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне) Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протојереј Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину. У наставку овог празничног прилога доносимо изводе из архипастирских омилија отачаствених архијереја Српске Православне Цркве: Митрополит Порфирије: Призвани смо да следимо пример преподобне мајке Параскеве! Модерни свет позива на погрешни живот, то проглашава истином и правдом, проглашава исправним животом - живот који је супротан ономе зашта нас је Бог створио, који супротан нашем назначењу. А Јеванђеље нас позива, и Црква подстиче, на светост. Да будемо свети, то је оно што Бог од нас хоће али то је и оно што ће нас испунити сваким смислом, што ће нам дати једно дубље знање, даће нам дубље познање читавог света, људи, свега што је око нас, па и самога себе. Преподобна мајка Параскева је својим примером нама показала којим путем требамо да ходимо и како Богу да угодимо, зато, помолимо се њој да данас води наше духовне кораке, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија, које је изговорио у манастиру преподобне мајке Параскеве у Загребу, 2017. лета Господњег. Епископ Иринеј: Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима! Сваки наш сусрет у храму Божјем сусрет је са Самим Господом. Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима. Ова света угодница Божја није само нека, мање или више, бледа успомена из историје Цркве, него је и наш савременик. Она је са нама, као и сви свети – они су живи и заједно са нама учествују у служењу свете Литургије. Зато није бесмислено, као што неки мисле, призивати свете да се моле Богу за нас. Они имају – можемо тако нашим људским, ограниченим речником рећи – посебну смелост, храброст, слободу да се моле Богу за сав свет, поучио је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, на празник преподобне мајке Параскеве 2019. лета Господњег у новосадском Саборном храму. Епископ Јоаникије: Нема те књиге која може обухватити сва чудеса Свете Петке - Параскеве! У Русији се име преподобне мајке Параскеве слави као и у осталим земљама, али, она је ове прве објединила својим светим моштима и светим стопама куда је ходила у вријеме свог земаљског живота. Живјела је скривено од свијета скоро цио свој живот и када упоредимо њен живот и живот данашњег човјека видимо велику супротност. Данас људи желе да се што више виде, да се што више о њима зна, не би ли им се име поменуло у медијима, па макар и негативно. С друге стране, Света Петка Параскева склањала се од овог свијета, не зато што је имала страх од овог свијета, него је у питању било нешто много важније. Склањала се од овог свијета, од његове вреве, ларме и галаме да би се у тишини што више молила Богу, да би у тишини што више угађала Богу и славила име Божјe у миру, молећи се за спасење своје душе и за цио овај свијет, рекао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, на литургијском сабрању у Мурини, на празник преподобне Параскеве, 2017. лета Господњег. Епископ Херувим: Угледајмо се на предивни пример Преподобне мајке Параскеве! Видимо да је благословен пут који је следила Света Петка, јер где год се данас служи Служба Божија окупља се мноштво нашег народа, окупља се око Олтара Божјега, око Тела и Крви Христове и тако прославља ову дивну светитељку, нашу мајку Параскеву. Заиста је данашњи сабор у овој светој обитељи на Доброј Води пример како света Петка сабира наш народ, како се моли Богу да целокупни наш род буде крстоваскрсан, народ охристовљен и обожен, достојан награде Царства Небеског, истакао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, у свом архипастирским слову на празник преподобне мајке Параскеве, 2019. лета Госпдоњег у Доброј Води. Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Празнични прилог посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1285. 1. Октобар 2020) Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше. (тропар празника) Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечијег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја који се догодио у 10. веку (911. године) за време византијског цара Лава Мудрог у цариградском храму Влахерне. Богородичин храм у цариградском месту Влахерни, налази се у северо-западном делу Цариграда покрај златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав први Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице која је 469. године донешена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту који је био обложен златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке. У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮ Овим благословеним јављањем Пресвета Дјева потврдила је молитвено заступништво и утеху за васцели свет. Када је у питању служба овог празника који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у грчкој цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње овај празник, али је мисао о овом празнику била присутна у јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву сигурност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији, напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у српској цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова за разлику од осталих Богородичиних празника нема ни претпразниство ни попразниство. У освештаној традицији цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника, такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где следећи дан прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог. У наставку празничног колажа доносимо изводе из омилија које су наши отачаствени архијереји изговори на дан свештеног спомена Покрова Пресвете Богородице: Патријарх Иринеј: Пресвета Богородица је мајка свих нас! Пресвета Богородица се приказује са раширеним омофором са својом децом. Тај омофор је светлост Божје благодати којом нас чува Пресвета Богородица; Она нас пази и даје нам снагу. Пресвета Богородица је мајка свих нас и управо због тога смо ми данас сабрани, да је славимо једним устима, једним срцем. Не постоји крај на овоме свету, ни место на овоме свету, где се није чуло за Пресвету Мајку. Не постоји црква у којој није изображен Њен лик. Налазимо се сабрани у овој прекрасној светињи у коју се враћамо и сабирамо, у наше мученичко Косово и Метохију, наше светиње које су преостале јер су многе спаљене и уништене, рекао је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј, на празник Покрова Пресвете Богородице, 2011. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Митрополит Амфилохије: Пресвета Богородица је покров овога свијета! Пресвета Богородица је покров овога свијета. Она је ушла у храм јерусалимски, у светињу над светињама у коју је само једанпут годишње улазио првосвештеник, тамо гдје је био онај штап Аронов процвјетали, и гдје је била она мана у златном ковчегу, којом је Бог хранио изабрани народ кроз египатску пустињу, и гдје су биле таблице закона Мојсијевог. Ушла је она, да би родила Онога који је једини свети – Господа, Онога који је у Светињи над светињама, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсетио сабране да се Пресвета Дјева, покровитељка неба и земље и рода људскога, јавила и у Влахерни цркви у 10. веку. Јавила се преко Андреја Јуродивог, откривши покров свој над црквом у којој је био сабран Божји народ. И од тада па до данас тај догађај се прославља у свој Православној Цркви. Пресвета Дјева свијим покровом посебно покрива краљевски град Цетиње. Јер, Она је покровитељка и заштитница овога града. Практично сви храмови на Цетињу посвећени су Пресветој Богородици. Дакле, Цетиње је град који је посвећен Пресветој Богородици. Она је покровитељ и чувар овога града и путоказ свима нама који живимо у овоме граду, речи су Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, које је изговорио у Цетињском манастиру на празник Покрова Пресвете Богородице, 2019. лета Господњег. Епископ Фотије: Пресвета Богородица стоји над народом и држи свој омофор! Покров има и духовну символику, јер показује, да Пресвета Богородица непрестано бди над Црквом Христовом и моли се за нас Богу. Она се моли за страдалнике Христове, исповеднике и за све оне који живе по вери и Закону Божијем. И тако ће бити до вечности. Ми хришћани треба да будемо само достојни тога благослова и заштите Покрова Пресвете Богородице. У Цркви је заиста тако, јер очима вере видимо то што је видео јуродиви Андреј. Овај догађај непрестано доживљавамо у свом животу, али и у животу наше Цркве. Пресвета Богородица је наша заштитиница и Она која нас руководи. Она и данас чини многобројна чудеса. Препуне су књиге и житија светих која то доказују и показују, истакао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије (тада епископ далматински), на празник Покрова Пресвете Богородице у Книну, 2009. лета Господњег. Епископ Арсеније: Пресвета Богородица је наша заступница пред престолом Божјим! Призвани смо данас да затражимо благослов Пресвете Богородице и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом. Молимо се Пресветој Богородици да буде милостива према нама, да нам Господ молитвама Њеним подари благослов како бисмо превазишли сва животна искушења са којима се сви суочавамо, поучио је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, на литургијском сабрању у свештеној обитељи Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, 2016. лета Господњег. Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе: Јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица. (кондак празника) Приредили: Протођакон др Дамјан С. Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Празнични прилог посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1284. 15. Септембар 2020) Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника) Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. Патријарх српски Иринеј: Васколики живот Пресвете Богомајке био је у служби Богу! Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени, поучио је првојерарх Српске Цркве, на празник Рождества Пресвете Богородице 2018. лета Господњег у земунском храму посвећеном овом празнику. Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Пресвета Богородица је та која рађа Живот, због тога је називамо новом Евом! Данашњи догађај није описан у тексту Светог Писма, јесте предсказан у Старом Завету, али није детаљно описан. У народу се овај празник назива Малом Госпојином, као што се дан њеног уснућа назива Велика Госпојина, Госпођа или Владичица. Свети Оци је називају ,,Првом, после јединога Првог". Зашто је важан данашњи празник? Без Њеног рођења, а и Њено рођење је било чудесно, не би било ни Христовог рођења. Црквени песник каже, а и ми се молимо тим речима ,,да је њеним рођењем засјала светлост целој васељени, јер она враћа Господа у васељену, будући да је Он због људског греха, на неки начин био прогнан из света." Она је та која рађа Живот, нова Ева, а њен Син, Спаситељ света, је нови Адам. У овом празнику, по речима светог Јустина Ћелијског ,,су сажети сви празници и Божић и Васкрс и Спасовдан." Кроз празнике Цркве смо сви позвани да будемо учесници Тајне спасења, поручио је Владика Иринеј на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, о празнику Рождества Пресвете Богородице 2018. лета Господњег. Епископ жички др Јустин: Пресвета Богородица својом љубављу води и руководи наше духовне кораке! Молимо се Пресветој Богородици чије рођење прослављамо да нас води и руководи и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити своју Крв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан, речи су које је предстојатељ Цркве Божје у Епархији жичкој изговорио на празник Рождества Пресвете Богородице 2019. Лета Господњег у манастиру Каменац. Епископ тимочки Иларион: Угледајмо се на послушност Пресвете Богородице! Пресвета Богомајка је омогућила да се нама људима јави Благовест о рођењу Господа Исуса Христа, и она је била то „прво-прото Јеванђеље“ објављено роду људском. Она нас својим животом учи многим врлинама, молитви, послушности, стрпљењу и неизмерној љубави према Господу, а то највише недостаје у данашње време, јер нашем народу недостаје управо те духовне хране. Нека би наше молитве биле уједињене у данашњем сабрању, да бисмо били пример, светионик осталима и да тако као војска Христова издржимо сва искушења овога света, поучио је Епископ тимочки Иларион на празник Рођења Пресвете Богородице у зајечарском Саборном храму 2019. лета Господњег. Епископ далматински Никодим: Рођење и живот Пресвете Богородице били су велико чудо! Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на Ону која је у име свих нас пристала да се Господ усели у Њену утробу и постане једини истинити Богочовек. И само Њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово, речи су Епископа далматинског Никодима које изговорио на литургијском сабрању у Имотском, поводом храмовне славе 2019. лета Господњег. Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота. (Кондак празника) Приредили: протођакон др Дамјан С. Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника) Међу празницима посвећеним Св. Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, посебно место заузима празник усековања часне главе највећег међу рођенима од жене, празник који преподобни Јустин ћелијски назива „малим великим петкомˮ . У животу Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситеља приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. Свети Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и Проповедник покајања, као Пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори ни безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица. На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одсекао главу. По речима Светог Григорија Паламе разлог Јовановог погубљења било је властољубље и славољубље безумнога Ирода Антипе. Након овог безумног дела Ирод је касније учинио још једно слично дело када се поругао Спаситељевим страдањима о чему сведочи Свети евангелист Лука у свом еванђељу (Лк. 23, 11). Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и Св. Андреј критски и Св. Теодор студит. Химнографске текстове који величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи Св. Андреј критски који је саставио други канон; Св. Јован дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је Св. Герман Патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег. Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину. Патријарх Иринеј: Свети Јован – старозаветни пророк и новозаветни апостол! Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвећен Ономе, Који је дошао после њега. Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог и нашег Господа, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде. Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве, истакао је првојерарх Српске Цркве на празник Усековања Светог Јована Крститеља, 2018. Лета Господњег у Светојовановском храму на Централном гробљу. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Свети Јован је цијелим животом свједочио Бога! Радоваће се праведник у Господу и нада је његова у Господу живоме Богу, пјевамо када прослављамо некога од великих Божијих угодника и праведника. Пјевамо ову пјесму и данас, када прослављамо Светог Јована, великог и дивног претечу Господњег о коме су пророци прорицали и прије његовог рођења, називајући га новим пророком Илијом, који ће посвједочити Христа Господа. Свети Јован већ из утробе материне проговорио, посвједочивши Христа Господа и Његово рођење, свједочећи га читавим својим животом, живећи као пустињак и дочекавши Господа на ријеци Јордану гдје изговара знамените ријечи: „Гле, Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијетаˮ, беседио је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник усековања главе Светог Јована Крститеља, 2019. Лета Господњег. Епископ шумадијски Јован: Свети Јован Крститељ је посечен јер је проповедао правду Божију и живео по правди Божијој! Свети Јован Крститељ је човек који је живео на крају Старога Завета и на почетку Новога Завета. А то Ново, то је Господ. Свети Јован је веза онога што су пророци прорицали и онога на кога је указивао Крститељ. Људи су мислили да је он Христос, али им Јован каже да је он дошао да крштава покајничким крштењем, а да за њим иде онај који је већи од њега, коме он није достојан ни пертле на обући да разреши. Он ће крштавати Духом и Истином, а та истина је Он сам – Христос, речи су Епископа шумадијског Јована које је изговорио на празник Усековања Светог Јована Крститеља, 2019. Лета Господњег у свештеној обитељи манастира Каленић. Епископ милешевски Атанасије: У догађају Усековања главе Светог Јована сагледавамо слику света! Данас, на дан усековања главе Светог Јована Крститеља, сагледавамо слику света у ономе времену и слику света данас. Видимо победу исповедника Христових, и видимо пораз оних који су се отуђили од Бога. Видимо на једној страни радовање, а на другој страни тугу за светом због његове пропасти. У овоме дану и ми се оријентишемо у овоме свету и овоме времену, и у овом животу јасније него када не бисмо гледали у овај празник. Свети Јован Крститељ ушао је у историју као онај који је правио место Богу у овоме свету и историји овога света. Најпре је направио место Богу у себи, ништа што није по Богу у њему није налазило места у њему него само оно што је по Богу и Бог је царовао у његовом бићу, његовом срцу и његовом уму. И онда је он и отворено пред светом правио место Богу. Записане су те његове кључне речи, његов позив: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове, поучио је Преосвећени Владика Атанасије сабрану паству у манастиру Милешеви на празник Усековања Светог Јована, 2019. Лета Господњег. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Свети Јован – свједок Божије правде и истине! Блажена је она смрт којом се свједочи правда, милост и истина Божија, блажени су они који то свједоче својим животом и смрћу. А то је био Свети Јован Крститељ од утробе мајке своје, па све до оног момента када је његова глава посјечена. Његов живот је био живот сличан животу анђела Божијег, јер је он непрестано славио име Божије, испуњавајући се Духом Светим, испуњавајући се милошћу, свјетлошћу, благодаћу, истином и правдом Божијом, те је сијао у овом свијету као сунце и многи су говорили да је он Тај о коме су пророци говорили да ће доћи у последње дане и вријеме, да је он Христос Спаситељ свијета. И сам Господ када је чуо за његову смрт растужио се и отишао у пустињу. Знао је шта слиједи после тога, јер је Божији промисао уредио да Претеча Христов, који је говорио о Његовом доласку и који Га је крстио на ријеци Јордану, као што му је био претеча својим животом, као што је својим животом указивао на Њега Христа Господа, тако је и својом смрћу указао на Христову смрт. И зато овај дан се назива Малим Великим Петком, речи су Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија које је изговорио на Усековање, 2010. Лета Господњег у селу Борковићима у Пиви надомак Никшића. Заамвона молитва на празник Усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Ти си савио небеса и сишао, оденувши се у свако смиреноумље и снисхођење, Христе Боже наш. Ти си нам подарио Претечу и Крститеља твога, проповедника истине, гласноговорника покајања и житеља пустиње, на изображење нашега спасења. Ти си њега удостојио да се добрим подвигом подвизава, да трку заврши и веру очува, а да напослетку венац правде и истине добије и да онима који беху у аду унапред благовести искупљење и спасење. Ти Сâм даруј нама да се угледамо на незаборавни живот његов и на врлинско живљење његово у радости и сладости духовној, а да презремо земаљско наслађивање. Молитвама његовим избави нас од власти светодршца таме овога века, чувајући нас и покривајући крилима доброте Твоје. Јер си Ти Творац и Давалац свих добара и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и Пресветим и добрим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља. (кондак празника) Приредили: протођакон др Дамјан С. Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Пре тачно десет година, у освит великог празника Преображења Господњег 2010. године у Господу је уснуо уважени архијереј Српске Православне Цркве, митрополит Христофор (Ковачевић). Поред животописа преносимо интервју митрополита Христофора који је дао за Српске народне новине из Будимпеште, на Бадњи дан 2000. године. Разговор је водио новинар Драган Јаковљевић. Повезан садржај: Десет година од упокојења знаменитог и незаборавног митрополита Христофора (Ковачевића) У част знаменитог јерарха - Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића) Изабране проповеди митрополита Христофора Наше цркве су пуне верника Када се зачињао српски духовни живот у Америци, најпре је основа једна епархија. Године 1921. Владика жички Николај боравио је у Америци и обишао све парохије које су тада постојале. До тада су руски свештеници опслуживали Српску цркву, али је те године формирана епархија Српске православне цркве за Америку и Канаду с невеликим бројем парохија. Најпре је епархија била у надлежности патријарха Димитрија, а администратор је био владика жички Николај. Пет година касније изабран је први епископ. То је био владика Мардарије Ускоковић. Епархија је наставила да живи и развијала се, а бројчано је ојачала приликом нових емиграната после Другог светског рата. Са њима су дошли и свештеници који су такође морали да избегну из тада новостворене Југославије. *Када је и како дошло до формирања нових епархија у САД и Канади? Реорганизација Цркве извршена је 1963.године и од тадашње једне епархије створене су три. Пошто је седиште првобитне епархије било у Либертивилу, она је претворена у централну, а придодате су јој две нове епархије – Западноамеричка и Источноамеричка и канадска. У то време је, на несрећу српског народа, избио раскол, подела међу Србима у Америци. То је трајало све до 1991.године када су се под окриље Српске православне цркве вратили они који су се од ње одвојили. Те године је централна епархија, као историјски значајна, уздигнута на степен митрополије. Ја сам до тада био епископ за Источну Америку и Канаду и предложио сам да се Канада издвоји као посебна епархија у саставу Српске цркве у Америци. Био сам годину дана администратор те епархије док није изабран њен епископ, па смо тако добили четири епархије. У међувремену су долазили нови имигранти из српских земаља, па су на америчком континенту никле и многе српске православне цркве. Са повратком наше браће који су се били одвојили од наше Цркве, број епархија на територији Америке и Канаде повећао се на пет. Сада је у току усвајање једног заједничког устава, па ће се наша Црква тамо убудуће звати Српска православна црква у Северној и Јужној Америци. На јужноамеричком континенту имамо неколико парохија, па ће зато назив обухватати оба континента. *У међувремену сте у САД основали Богословски факултет. Како делује та институција? Пре више од педесет година постојала је Богословија у манастиру Светог Саве у Америци, али је доласком бројних свештеника из Србије после Другог светског рата та школа затворена после прве генерације одшколованих ђака. Богословски факултет је поново отворен 1985.године и већ десет година делује као самостална школа у оквиру Српске православне цркве. Наш факултет је био најпре огранак београдског Богословског факултета, а пре десет година добили смо повељу Светог архијерејског сабора да школа постаје самостална. Она је такође удовољила и стандардима и критеријумима америчког високошколског система. Сада је у току комплетирање библиотеке, да бисмо могли да уписујемо свршене студенте на постдипломатске студије. *Српска црква на америчком континенту обавља своју мисију у специфичним условима, који се донекле разликују од оних који владају у матици, па и у осталим европским земљама. Наша црква у Америци је саставни део Српске православне цркве и за њу важе сва правила која владају у оквиру целе Српске цркве. Једино што због специфичних прилика имамо самоуправу у материјалном погледу, али епископе бира Архијерејски сабор. Српска црква у Америци и Канади је од почетка имала свој устав који је благословио и Свети архијерејски сабор, тако да је та такозвана спољашња администрација аутономна. Црква у Америци делује у складу са тамошњим приликама. Ми имамо већ четврту, пету генерацију Срба који су тамо рођени. Црква мора да опслужује не само имигранте, који повремено долазе, већ и људе који су се тамо одомаћили и који више и нису дијаспора. Они су тамо рођени, баш као и ја. Ја себе не сматрам припадником дијаспоре, јер сам рођен у Америци, то је моја земља. Црква зато мора да опслужује своје вернике на оба језика. Поред сваке наших цркава постоје културни центри, дворане у којима се одржавају предавања из веронауке, свака парохија има свој хор, а на нивоу земље постоји певачки савез. То је дивна активност којом се гаји српска духовна и народна музика. Многи не разумеју све речи које изговарају, али се види да осећају оно што певају. На први поглед некоме може да изгледа чудно како неко ко не говори српски језик или потиче из мешовитог брака може да се осећа Србином. Али, сви они су верници Српске православне цркве и још у детињству су заволели свето богослужење, певање у цркви... Они знају све богослужбене песме и молитве, тако да језик и историју уче кроз призму црквеног искуства. То је најбоља гаранција за опстанак нашег народа, његове културе и језика. *У епархијама Српске цркве у Америци је последњих година све више нових досељеника из Србије. Колико они остају верни својој Цркви и традицијама предака? У Србији се, нажалост, често догађају разноразне катастрофе које нам аутоматски доносе таласе нових имиграната. Захваљујући њима, парохије у Америци и Канади могу да јачају. Ми имамо прелепе свете храмове, зидане у српском стилу. На почетку Срби нису имали новца да зидају нове храмове, па су куповали старе цркве разних вероисповести, обично у близини великих фабрика, стављали иконостасе и у њима обављали богослужења. После Другог светског рата, када је ојачала америчка економија, Срби су почели да зидају нове, прелепе цркве у српско-византијском стилу. Код нас нема парохије која нема уређену богомољу са пратећим просторијама, а често се купују и имања са шумом ван града за излете и дружења. Око цркве стално има неких активности. Ту су забаве, игранке, славе црквених општина, приредбе Кола српских сестара, концерти певачких друштава, школе веронауке за малишане... Тамо се више ''србује'' него било где, јер су деца заволела да певају и играју наше песме и игре, без обзира да ли су Срби по рођењу, да ли потичу из мешовитих бракова, или су пак у нашу веру прешли из других вероисповести. *Колико Српска црква у Америци може да утиче да тамошњи Срби и њихови потомци сачувају свој матерњи језик? У томе нам помажу нови имигранти и њихова деца. Јер, већ после прве генерације рођене у Америци, опасност од ишчезавања матерњег језика је много већа. Све зависи од тога где родитељи раде, с ким се друже, у каквом окружењу живе. Ако се нема с ким разговарати, језик се не може ни научити. Једино кад су у цркви могу да чују свој језик, своје песме, али се не може добро научити језик, ако га не говоре у кући. Учитељи језика треба да буду, пре свега, родитељи. Новији имигранти то и чине, али је двоструко више родитеља који не знају језик, па га самим тим не знају ни њихова деца. Они углавном потичу из мешовитих бракова, али редовно иду у цркву. Сваке недеље су у цркви, од почетка до краја богослужења, ту певају и причешћују се. Тако се чува вера. Сада је у Америци нова мода да се живи на периферији великих градова, али многи путују колима по више сати да би недељом дошли у цркву. *У многим земљама света, међу којима су и Сједињене Америчке Државе, имиџ Срба и Србије је у последњој деценији пао на најнижи могући ниво. Колико је наша Црква у могућности да утиче на мењање негативне слике? Српска црква је много учинила да сачува част, образ и српско име. Када је ова несрећа почела, ми смо веома испаштали и извукли најдебљи крај. Деца су била малтретирана и од стране својих вршњака, па чак и од неких учитеља, јер Американци на телевизији свакога дана гледају и слушају исту причу, Срби су направили ово или оно. Зато смо морали често да реагујемо код школских власти, јер њихови учитељи не знају шта говоре, као ни председник Америке, који је обрукао целу земљу. До јуче није знао ни где је Југославија, а већ држи предавања да су Срби до сада започињали све светске ратове. Ми много труда улажемо да објаснимо Американцима суштину проблема на Балкану и да им приближимо и садашње прилике и историјске чињенице. Већина потом бива изненађена, јер су о Србији и њеном народу имали друкчију слику, формирану у медијима последњих година. Многи чак признају да не виде или нису видели разлику између речи Србин и Сибир. Животопис Рођен је 25. децембра 1928. године у Галвестону oд оца Петра и мајке Ристе. На крштењу је добио име Велимир. Оба родитеља су, као емигранти, дошли из Црне Горе. Отац је у Америку дошао млад. Након што се снашао, послао је оцу писмо у коме га моли да му пронађе брачног друга и бродом упути за Америку. Отац одабира и шаље Ристу, кћер из угледне куће од Никшића. Она је, само неколико дана пре него што је Гаврило Принцип извршио атентат на Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године, бродом из барске луке испловила пут Америке. Њен брод је последњи испловио. Због новонастале ситуације све је убрзо било обустављено. Младост и цели живот Риста је провела у Америци и само једном се вратила у отаџбину. Посетила је Србију 1978. године, када је њен син Велимир ”постао владика”. Велимир је био седмо дете од њих дванаесторо. Одрастао је уз цркву и у цркви Св. Константина и Јелене у Галвестону. Црква у Галевестону је један од најстаријих српских храмова у Америци. Од малих ногу Велимир је помагао у олтару. На школским распустима радио је у пекари и разносио је новине. Након основног образовања, 1945. године упутио се у Либертивил, где је тек била отворена богословија при манастиру Светог Саве. Шест од седам уписаних ђака студије је привело крају. Двојица су примила монашки постриг, док су остали рукоположени у свештенички чин. Један од њих био је Велимир Ковачевић из Галевестона, потоњи митрополит Христофор. Имао је част да му један од професора буде владика Николај Велимировић који је предавао Нови завет и Омилитику, епископ Иринеј Ђорђевић је предавао Патрологију и Апологетику, епископ Дионисије Милојевић предавао је Канонско право и Литургику, архимандрит Фирмилијан Оцокољић предавао је Црквену историју и Догматику. Остале предмете, Српску историју, Српски језик, Стари завет, Црквенословенски језик, предавали су свештеници Милан Бркић и Јован Марчетић, јеромонах Димитрије Балаћ, Војислав Дошеновић, конзул Божидар Стојановић… Богословију у Либертивилу Велимир Ковачевић завршио је 1949. године када се преселио у град Акрон, Охајо. По благослову надлежног архијереја, епископа Дионисија, на Спасовдан 1949. године Велимира је у чин чтеца постригао епископ Николај Велимировић. Своје даље научно усавршавање Велимир наставља на државном универзитету. За време студија упознаје Милку Раичевић са којом ступа у свету тајну брака 20. септембра 1951. године. Исте године, 25. новембра, рукоположен је у чин ђакона, а 2. децембра у чин свештеника. Оба рукоположења извршио је Епископ америчко-канадски Дионисије. Од 1951. до 1954. године био је парох у храму Светог Николе у Џонстауну, Пенсилванија. У овом периоду добија два сина, Петра и Павла. И поред својих парохијских обавеза, отац Велимир завршава студије философије и магистрира из области историје на државном универзитету у Питсбургу. За пароха при храму Светог Саве у Питсбургу бива постављен 1954. године, где остаје са службом до 1962. године. Ускоро добија још двоје деце, кћерку Валерију и сина Велимира. За време своје свештеничке службе у Питсбургу вршио је дужност духовника на четири локална универзитета. Обављао је дужност секретара Централног савета, био је директор Комисије за верско образовање и директор летњег дечјег кампа. Такође је био уредник два црквена журнала. На парохију Светог архангела Михаила у Јужном Чикагу прелази 1962. године и на њој остаје до избора за Епископа источноамеричког и канадског. Епископ средњезападноамерички Фирмилијан одликовао га је чином протојереја на Божић 1964. године. Када је настао раскол у Српској цркви у Америци и Канади 1963. године, протојереј Велимир Ковачевић остао је са својом парохијом уз Мајку Цркву и Патријарха српског. За време раскола био је ангажован од стране Светог Архијерејског Синода и Сабора као главни преводилац пред државним судом. Велики број докумената из тог периода он је превео на српски језик. Као парох јужночикашки, завршио је мастер студије на факултету Часног крста у Бостону. Докторске студије на Богословском факултету Универзитета у Чикагу привео је крају положивши све испите. Одбрану тезе спречиле су многобројне обавезе. Почасни докторат уручен му је 1997. године на свечаној церемонији Англиканске семинарије ”Нeшот хаус”. Након деветнаест година брака и четворо рођене деце, 1970. године протиница Милка уснула је у Господу. На редовном мајском заседању, а на предлог Епископа средњезападноамеричког Фирмилијана Оцокољића, Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве изабрао је 1978. године протојереја Велимира Ковачевића за Епископа источноамеричког и канадског. Исте године на, Духове 18. јуна, хиротонисан је од стране патријарха Германа, добивши име Христофор, по Светом Христофору. Христофор је био други српски епископ који је рођен у Америци. Први је Епископ хвостански Варнава Настић. Као Епископ источноамерички и канадски развио је епархијски програм за верско образовање. Комплетно је компјутеризовао епархијску администрацију, по чијем систему се и данас ради. Представљао је Српску Цркву при конференцији православних епископа. Учествовао је у раду заједничке комисије православних и римокатоличких епископа, као и у православно-лутеранском дијалогу. Такође је представљао Српску Православну Цркву при Светском савету цркава. Предлаже Светом архијерејском Сабору 1983. године да се изврши арондација поверене му Епархије и да се оснују две: Епархија источноамеричка, са седиштем у Еџворту, и Епархија канадска, са седиштем у Торонту. Наставио је да управља Епархијом источноамеричком до 1991. године. На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1991. године изабран је за првог Митрополита средњезападноамеричког са седиштем у манастру Светог Саве у Либертивилу. Од његовог доласка за митрополита вршио је и дужност декана Богословског факултета у Либертивилу. Издејствовао је код државних власти да факултет буде признат на свим високообразовним установама у Америци и Канади, као и у Еропи. Након арондације српских епархија у Сједињеним Америчким Државама, а на општу корист Цркве, 2009. године Ммитрополит Христофор добија нову титулу: постаје Митрополит либертивилско-чикашки, а поверену Митрополију средњезападноамеричку предаје Епископу новограчаничком Лонгину. Митрополит Христофор се упокојио у навечерје празника Преображења Господњег 2010. године у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Патријарха српског Иринеја вест о упокојењу затекла је на светој Литургији коју је служио на празник Преображења Господњег. У своме телеграму саучешћа, између осталог, је написао: "Митрополит Христофор се упокојио и отишао Господу коме је верно служио од студентских дана. Он је имао ту част да му учитељ буде Свети Владика Николај, коме је био од велике користи приликом припреме књига за штампу... Надамо се да ће наш добри Митрополит из области у којима нема туге, нити жалости, већ само радости и блаженства у заједници са Господом и Његовим Светитељима, бринути о Цркви и о својој пастви..." Своје последње дане живота митрополит Христофор провео је у манастиру Светог Саве у Либертивилу. У том манастиру живео је преко двадесет година. Ако се неко може назвати неприкосновеним сведоком и делатником епохе у српској дијаспори на северноамеричком континенту, онда је то свакако митрополит Христофор. Беседник, преводилац, свештенослужитељ, отац и архијереј. Он је, уистину, одговорио своме времену у коме га је послао Бог, као и своме позиву. Епископ који је обележио историјске токове у преломним тренуцима по Српску Цркву у Сједињеним Америчким Државама и Канади. То је човек који је узео директног учешћа у одбрани једнства Цркве Христове, борећи се против цепања омофора Светог Саве и поделе међу браћом. Био је високо моралан човек. Неуморно је подучавао и беседио. Није се либио да укаже на неправду. Био је изузетан организатор црквено-административног поретка. Био је отац у правом смислу те речи. Строг, а истовремено необично благ, пун искрене љубави и разумевања. Са свега седамнаест година митрополит Христофор, тада богослов Велимир, упознао је Светог владику Николаја у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Може се рећи да је његов сусрет са овим светим човеком у основи одредио његов младалачки профил, као и целокупну његову животну путању. Био је и остао до краја свог овоземљског живота водећи бранилац реда и поретка у Цркви. Дочекао је да види, што му је и била жеља, остварење црквеног јединства на северноамеричком континенту, што је делом била и његова заслуга. Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души Митрополита Христофора, неуморног прегаоца на њиви Господњој. Вечан ти покој, ђедо! Протођакон Дамјан Божић Извор: Инфо-служба СПЦ

Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020). Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар) Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег) У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована: Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања! Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу. Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења! Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег. Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек! Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег. Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу! Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег. Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио! Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег. Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо беседу Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и патријарха српског г. Иринеја под насловом: "Свети Врачи Козма и Дамјан - исцелитељи у име Божије". Његова Светост је ову беседу изговорио као епископ нишки, а њен текст се налази у књизи изабраних архипастирских беседа изговорених са катедре епископа нишких.

Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја. Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем? Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили. Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....” И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује. У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32). Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо. Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили. Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.” Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим. Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми. Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића, објављен у "Православљу" бр. 1248. Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље

Државно-верско посланство Републике Србије отпутовало је 21. октобра 2019. године у Инденезију где ће наредних дана бити одржан четврти билатерални међурелигијски дијалог Србије и Индонезије. У државно-верском посланству Републике Србије, поред представника Министарства правде, Министарства спољних послова Републике Србије, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницамa, као и представника традицоналних цркава и верских заједница, налазе се и Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије и протођакон Даман Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије. Чланови посланства су: Мирко Чикириз, државни секретар Министарству правде Републике Србије, шеф делегације; др Марко Николић, помоћник директора у Сектору за сарадњу с црквама и верским заједницама, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницамa, заменик шефа делегације и координатор Четвртог билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије; др Ферид Булић, помоћник директора у Сектору за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама; Tатјана Цонић, амбасадор и помоћник министра за билатералну сарадњу у Министарству спољних послова Републике Србије; Слободан Маринковић, амбасадор Републике Србије у Републици Индонезији; Исихије Рогић, Српски православни Епископ мохачки; проф. др Абдулах еф. Нуман, заменик реису-л-улеме Ријасетa Исламске заједнице Србије и муфтија србијански; монсињор мр Александар Ковачевић, генерални викар Београдске надбискупије; Мустафа eф. Јусуфспахић, муфтија београдски и војни; Бела Халас, епископ Реформатске хришћанске цркве; протођакон др Дамјан Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије; Виктор Цветковић, делатник Каритаса; Јована Раковић, саветник за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Инфо-служба СПЦ

У среду, 23. октобра 2019. године, у Џакарти је отворен тродневни Билатерални међурелигијски дијалог Србије и Индонезије, на тему Очување мира и хармоније – ангажовање женâ, омладине и медија. У име Српске Православне Цркве, у раду поменутог Међурелигијског дијалога учествује Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког г. Иринеја, као и протођакон Дамјан Божић, главни и одговорни уредник Православља, новина Српске Патријаршије. Четврти по реду Форум је прилика за размену искустава и изналажење решењâ за постојеће изазове у друштву, као и за продубљивање сарадње представника Србије и Индонезије. Сусрет у Џакарти је наставак Билатералног међурелигијског дијалога одржаног новембра 2015. године, у Београду. Извор: Кemlu.go.id / Инфо-служба Епархије бачке

На празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, у недељу 14. јула 2019. године, Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим Светитељима у селу Вини крај Лесковца. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190714-130357-178_79_42_38-512.mp3 Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Славко Миловановић, протојереј-ставрофор Србољуб Даниловић, протосинђел Мардарије (Kовачевић), протојереј Дејан Станковић, протојереј Братислав Мијалковић, протојереј Слободан Вучковић, јереј Срђан Станојевић, јереј Драган Илић и протођакон Стеван Kричка. После заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачар је био господин Србољуб Стевановић са породицом. Након Свете Евхаристије сабране је поздравио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Извор: Радио Глас

После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети страдалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности. Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу. Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу. Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: "Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите". Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима. На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) - за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола - служи Њему! Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву - душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате. Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. - Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну! Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега! У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. - Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. - Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање! Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. - И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром. Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока. Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу. Св. муч. Ерминигелд царевић Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље. Преп. муч. Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!“ И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне, као и његових ученика, почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.

Звучни запис беседе

Нови уредник „Православља” и „Теолошких погледа” 7. Јун 2017 Протођакон др Дамјан Божић - нови уредник новина Српске Патријаршије „Православље” и часописа „Теолошки погледи” Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме.