Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'гроба'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Прије 83 године на Божић рођен је Ристо Радовић, наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије. У нашем народу постоји једно предање да је велико знамење када се неко роди у ове велике празничне дане, а можемо слободно рећи, истинито када је у питању личност нашег Митрополита Амфилохија. О животу и раду са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем, за Радио Светигору говорио је један од његових најближих сатрудника, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске. Разговор је водила Тијана Лекић. Звучни запис разговора *Оче, ускоро се навршава 20 година откад сте у свештеничкој служби и поред Митрополита Амфилохија. Митрополит је био, као што знамо, велики обновитељ, свештенства и монаштва, наручито женског. Можемо рећи да је манастир Ждребаоник тада постао центар духовне обнове вашег даниловградског краја. Како је то изгледало из перспективе једног гимназијалца и студента, и шта је за Вас све тада значио Митрополит Амфилохије. Кад се сјетим тих раних дана, дјетињства и мога уласка и одласка у Цркву, у мом бјелопавлићком крају после рата је био један свештеник, отац Ђорђије. Он се упокојио 1978. и након његовог упокојења није било парохијског свештеника и живот овог краја био је спорадичан. Храм Свете Текле у Даниловграду био је скоро запуштен. У Ждребаонику је тада био монах Матеј, који је чувао светињу колико је могао, а није му било лако од мојих Бјелопавлића. Отац матеј је сада архимандрит манастира Раваница. Тек од доласка Митрополита Амфилохија, почела су редовна богослужења у мом крају, гдје је он задужио оца Андрију Ђикановића, подгоричког пароха, да долази суботом да служи литургију. Те суботње службе су биле прве које ја памтим у Даниловграду. У манастиру Ждребаоник, древној Немањичкој светињи су се увијек Бјелопавлићи окупљали, а поготово откад су дошле мошти Светог Арсенија. Митрополит је овдје затекао једног намученог монаха, те је овдје поставио монахиње које су дошле са њим из Баната и тако је манастир Ждребаоник постао пелцер који се пренио у остале манастире. У вријеме кад сам кренуо у цркву, ту је било тако мало младих људи, да смо могли да се пребројимо на прсте једне руке, али мало соли је потребно да се ручак осоли. Митрополит је долазио кад је могао, а његов долазак је за нас увијек био велики празник. Сјећам се једне прилике, кад сам играо фудбал са својим друговима и поред те ливаде видим, пролази Митрополит аутом, ја озарен јер знам да иде у Ждребаоник, остављам лопту и трчим кући да се пресвучем, да идем да га видим, да узмем благослов. Оно што је најупечатљивије у мом животу је једна прилика кад је он дошао да исповједа сестре и мене мати Јустина зове на кућни телефон касно у 11 увече и каже да дођем ујутру пошто Митрополит служи. То је био радни дан, ја сам тада био гимназијалац, дошао сам на Литургију и стао поред врата. Он је тада служио сам, по јерејском чину и позвао ме прстом да дођем и каже: ”Хајде да чтецираш”, а ја му кажем: ”Владико, ја никад нисам чтецирао, нисам никоме никад додао кадионицу”, а он каже: ”Па ево ти прилика, ја ћу да те научим.” Тако је прва кадионица коју сам додао неком свештенослужитељу била она коју сам додао мом драгом Митрополиту Амфилохију. Његова улога у духовној обнови мог краја и Црне Горе уопште је била немјерљива, а сви јерарси и високи гости који су долазили у Митрополију, прошли су кроз Ждребаоник. Испричаћу вам један детаљ, када је у посјету долазио Патријарх московски и све Русије Алексеј, да положи камен темељац храма Христовог Васкрсења у подгорици. Сјећам се да је Митрополит прије тога дошао у Ждребаоник и рекао сестрама да спреме нешто да поклонимо Патријарху руском. Хоћу да вам дочарам како су манастири тада били сиромашни и како се живјело тада. Сјећам се те иконе Светог Симеона Мироточивог, то је била репродукција, ишли смо у пилану да тражимо даску да се исијече, дакле била је то каширана икона. Тако нешто данас никад не бисмо поклонили таквом једном великодостојнику, али ми смо тада били пресрећни кад смо успјели да то лакирамо, средимо, па су сестре то лијепо упаковале. Походећи ову светињу, мој живот се из коријена промијенио љубављу Митрополитовом. *Ви сте, као што рекосмо, прије скоро 20 година дошли овдје на Цетиње, у кабинет Митрополита Амфилохија, а претпостављам да нисте ни сањали да ћете се баш ту обрести. Како је Вама тада на почетку све изгледало? Пренесите нам утиске из тих првих година уз Митрополита. Како је било уједно постати службеник Митрополије и парох цетињски? Живот ми је некако био скопчан уз Митрополита. Имао сам част и благослов да ме он и вјенча, управо у манастиру Ждребаоник. Сјећам се тог свадбеног ручка, он сједи између супруге Иване и мене, окреће се и каже јој: ”Невјесто, да те нешто питам, али да буде како ја хоћу. Да овог твог рукоположимо.” Тада сам још био апсолвент Богословског факултета, те ме је рукоположио у капели Светог Јована Богослова у Београду. На дан Светог Василија Великог, када се студенти окупљају код њега, наговијестио ми је да ће ме рукоположити за свештеника. Тада у Митрополији скоро да и није било младих свештеника. Рукоположио ме је на Светог Саву у мјесту Фрутак, Митрополит волоколамски Питирим, који је тада био гост Митрополита Амфилохија. Служио сам код сестара 40 дана, а онда дошао на Цетиње. Било је ту назнака за неке парохије, али видио сам да се тај боравак на Цетињу мало одужио. Једне прилике, кад се вратио са неког пута, позове ме да попричамо у библиотеци и каже: ”Види, имају оне парохије што смо помињали, али оно што ти је са благословом, то је Цетиње.” Мени је то био као гром из ведра неба. Ту сам затекао покојног оца Саву Тутуша, свршеног богослова Обрена Шарића, садашњег пароха морачког, учио се првим корацима црквене администрације која је мени тада била потпуно страна, али био је велики благослов и у ватри и у води пратити Митрополита Амфилохија. Он је имао неку силну енергију и снагу, љубав Божију која нас је све кријепила и чувала. Стасавали смо уз Митрополита, који је био ватрена жишка у том времену. Ту је био отац Матеј, келејник Митрополитов, отац Лука, игуман манастира, Владика Јоаникије је тада још увијек био викарни Епископ. Цетињски манастир је тада био једна права оаза духовности и благослова и тако сви заједно носили смо тај крст, Богу хвала до данашњега дана. *Има ли нешто што бисте посебно издвојили, тих првих година живота уз Митрополита Амфилохија? Тада сам био парох бајички и доњокрајски, а већ је почело оно смутно вријеме, када су нека наша браћа почела да се отуђују од ове древне светиње, од ћивота Светог Петра, Митрополит ми је говорио да се не плашим јер ко је уз светињу, њему никаква сила ништа не може. Испричао ми је о једном његовом сусрету са Бајицама, када је кренуо на Његуше, па изашли неки Бајице, који су били кивни на Митрополита због неких његових ријечи и ставова, па га је један гађао каменом и сломио шофершајбну. Митрополит каже: ”Што ја волим ове моје Црногорце, какав је то дамар! Он има храбрости камен да баци на свог Владику, каква је то вјера!”, он је чак и у томе видио љубав и однос, јер из сваког односа се рађа нешто. Има још један догађај који је обиљежио прву годину мога битисања овдје. Јавише нам једну тужну вијест, да су нека дјеца у Гораждевцу рањена и убијена. Знате колико је Митрополит био везан за Косово и Метохију и колико је њега та рана тиштила. Био је јако потресен када су га звали на сахрану малог Милана и Пантелије који су страдали и повео ме је на тај несрећни догађај. Отац Лука Анић је тада био на испомоћи у Пећкој Патријаршији, а и тада сам први пут срео нашег Николу Мреновића, оца Јустина. То је био мој први одлазак на косово и Метохију и у првом сусрету са Пећком Патријаршијом осећао сам се као да сам дошао у Јерусалим. Сутрадан смо отишли на сахрану у Гораждевац и то је један од најпотреснијих момената у мом животу. Сећам се тих погреба, тог бола и тог плача, ја сам то доживио као ридање над судбином читавог народа на косову и Метохији. Стајао сам поред митрополита, а малом Ивану је било једно око отворено и сјећам се те његове потресне бесједе, гдје је он рекао да то око суди свим моћницима овога свијета. Једно око које гледа ка небесима и суди. Ето, из тих ранијих година, издвајам овај догађај који остаје у мом срцу до краја живота. Ту сам видио Митрополитову величину, његову љубав према људима, љубав која је била јача од смрти. Из ових бурних догађаја, да се вратимо у неке мирније дане. Опишите нам однос Митрополита према вама, његовим најближим сарадницима и опишите нашим слушаоцима, како је изгледао један Митрополитов ”обичан дан” на Цетињу. Када сам дошао на Цетиње, био сам веома млад, и када имате пред собом таквог духовника и такав ауторитет, имате осјећај да је он много старији, то што он јесте, много је озбиљније од самих година. Увијек сам имао неки страх како да му одам поштовање кад се са њим сретнем, јер он је био јако скроман човјек, није никад ништа тражио. И сада се сјећам тих момената, сва утроба трепери у сусрету, па кад хоћу нешто да му кажем, помало се и збуним од те позитивне треме, па он то види и каже: ”Ајде, ајде, немој да се плашиш, ту смо да сарађујемо, на Божијем послу смо заједно.” Увијек нас је ослобађао и давао невјероватну слободу људима. Кад сам дошао, видио сам како се свештеници понашају са њим, били су то слободни људи, имали су слободан однос. Митрополит је волио само искреност. Он никад није прескакао богослужење. Ако се вратио и после три ујутру, он је обавио своје келејно правило, ујутру поранио на јутрење које почиње у пет, након литургије вратио би се у своју канцеларију око осам, попричамо о свакодневним темама, а онда и о радним обавезама. Сваки је сусрет са њим био једна школа, из најбаналнијег сусрета са њим, могли смо да научимо велику науку. Велику науку да поштујемо човјека људе, и да се према свима односимо са љубављу и да у свакоме видимо оно најбоље у њему, ако је неко нешто погријешио, да га не посматрамо као грешника него као покајника. Око 16 часова, пошао би на ручак, хранио се са братијом у манастиру као најобичнији монах, живио је без икаквих личних прохтјева. Њему никада нисмо требали ништа посебно да доносимо и правимо, оно што је била монашка трпеза, то је била и трпеза Митрополита црногорско-приморског. У 17 часова би отишао на вечерњу службу, а увече би често имао неки радни састанак. Тако је у раду и молитви пролазио дан Митрополита Амфилохија. Ми бисмо некада кући ишли у 14, некада у 16, некада у 10 увече, а некада и после пола ноћи, али нам никада није било тешко, јер то је био човјек заиста вулканске енергије и љубави која је просто исијавала. Вјерујте ми, колико год да смо били уморни, није нам било тешко, то је једноставно била љубав. Неке ствари се не могу ријечима описати. *Оче, ви сте прије десетак година понијели још један крст, још једну одговорност, постали сте секретар Митрополије. Приближите нашим слушаоцима, шта значи бити секретар, која су задужења секретара Митрополије црногорско-приморске? Док је отац Сава био ту, било ми је лако, јер све оно што је било кључно, важно, кад је требало донијети неку одлуку кад митрополит није ту, то је чинио отац Сава, а ми млађи му помогнемо колико знамо и умијемо. Међутим те 2010. године кад је отац Сава отишао у пензију, ја сам тада имао 33 године, били смо уплашени, како ћемо тако млади да нешто савјетујемо Митрополита. Вјерујте ми, ти титраји у организму, та позитивна трема, била је присутна од првог до последњег дана, не зато што смо се ми њега плашили, него јер смо имали бескрајно поштоваље према њему, његовој личности, према његовој жртви која је била испуњена љубављу. Он није био обичан епархијски архијереј, како је и сам говорио, њему је и васиона била уска. Њему је кроз ту духовност и кроз тај свој однос са Богом, та вертикала била и шира и већа. Више је ишао у вертикалу него у хоризонталу. Није било лако, обавезе су заиста велике и велика је одговорност, али је и велика част бити на том мјесту. Бити уз таквог човјека је заиста велики благослов, велика одговорност. Он је био онај ледоломац у залеђеном мору, он је ломио, а ми смо били као реморкери који га прате, ишли за њим и помагали му на ношењу његовог крста. Заиста, могу да вам кажем, он се никада није руководио регулама, он је знао да ове горе не трпе регуле, већ само регуле љубави које преображавају човјека. Он је увијек, у сваком односу, чак и у службеном, гледао да духовно обликује човјека. Ако је неко у паду да га подигне, ако је неко на добром путу, да га још више утврди. Кроз ту слободу коју нам је давао, он је омогућавао да свако пројави свој дар. У овом мозаику земаљском шару свако има своје мјесто, неко је око, неко ухо, неко је један дјеличак одежде на икони Господњој, али без сваког детаља та икона је крња. Заиста је са њим радити била велика част, велики благослов. Сјећам се, то су дани проведени ван куће, знате како, ми смо породични људи, породичне обавезе, дјеца мала, школа, итд. Али он је то покривао својом молитвом, вјерујте ми, кроз то служење Христу, кроз служење Цркви, кроз помагање њему у ношењу тога крста, нас је Бог био покрио од свих искушења, породичних, болести, итд Тако да сам радио како сам знао, колико сам умио, трудио сам се кад год сам погријешио, да се извиним. Трудио сам се да никоме не станем на пут, да пренесем благослов Митрополитов, да Митрополиту предочим ствари онакве какве јесу. Учио нас је да у свакоме видимо добро, да увијек истакнемо оно што је најбоље. Желим да вам кажем какав је он однос имао према свештеницима. Сјећам се, један наш добар свештеник, имао је неко своје искушење и написао једно писмо које је стигло до мене. Мени се учинило да је то писмо написано у набоју искушења. По слободи га позовем и кажем му да је писмо мало прејако, да је писано у искушењу и да не треба да га шаље Митрополиту, али он је инсисторао да то писмо остане и ја га оставим, али га нисмо завели. Прошло је нелолико дана од тог догађаја и тако је то отишло код Митрополита, а да нисмо стигли претходно да попричамо. Митрополит ме је позвао и каже: „Оче Обрене, јеси ти погледао писмо од овог оца?” Кажем да јесам, а он каже да га позовем, јер написано у искушењу. Ја му кажем да сам то већ урадио, али да је он је инсистирао да Владика то ви. ”Ајде, благо мени, зови га и реци да ја то нисам видио”, каже Владика. Позовем опет тог свештеника, а он каже: ”Је ли видио оно Митрполит?” Казао сам му да није, а он ми се бескрајно захваљивао. Тај свештеник ће можда сад тек сазнати да је Митрополит прочитао писмо. Вјерујте ми, он је такав био, понашао се са толико љубави, и никад то поменуо није. Он никада никог није казнио. *По тој љубави био је васељенски познат не само у нашој, већ и у другим црквама и вјерским заједницама. Ви као секретар, пратили сте га на многа његова путовања, на Крф у Јужну Америку, и многа друга, али бих овом приликом издвојила инагурацију Папе Франциска, гдје сте Ви ишли са њим. Чини ми се да наши слушаоци нису имали прилике да чују о овом догађају, па ако можете да нам укратко пренесете Ваше утиске? Митрополит је заиста био васељенски човјек, код њега су многи долазили као и што је и он ишао на многа мјеста. Остала му је једино жеља да посјети Индију. Богу хвала, имао сам прилике да путујем са њим у многе земље, на разне континенте, али ево лијепо што сте баш ово истакли јер не вјерујем да је неко имао прилике о овом да прича. То је било 2013. године, Митрополит је изабран као представник СПЦ да иде на инаугурацију Папе и да поведе два човјека по избору. Одабрао је оца Игора Балабана и мене. Сјећам се, то је било неколико дана уочи васкршњег поста, мар. Морали смо пар дана раније да кренемо због летова, тако да смо имали и времена да обиђемо Ватикан, и то управо са њим. На аеродрому нас је сачекао професор Милан Жуст, Словенац. Били смо смјештени у Дому Свете Марте у Ватикану. Након доласка, отац Милан нас је позвао на вечеру и није нам ни на крај памети било да ћемо одмах да сретнемо Папу. Улазимо и видимо кардинале у црвеним одорама и међу њима само једна бијела. Ја кажем: ”Ево га Папа”, а Милан Жуст каже: ”Па то није могуће.” Папа Франциско је био кардинал у Буенос Аиресу, а Митрополит је тамо имао своју мисију, па су имали прилике раније да се срећу. Повели су нас за један сто, а они су наставили да вечерају. После око пола сата, устадоше кардинали и ми остали, мислећи да ће Папа да иде у своје одаје, међутим он каже: ”Не, хоћу да дођем да вечерам са вама.” То је за мене и оца Игора било незамисливо, а предпостављам и за Митрополита и оца Жуста. Ми смо ту остали око сат времена, Митрополит је тако дивно са њим разговарао, о студентским данима, и сјећам се да је похвалио прву Папину изјаву кад су га изабрали за поглавара римске Цркве, да он не жели папоцентричну, већ христоцентричну Цркву. Били смо тих дана гости ту и сретали се са Папом у лифту, на ходнику, вечерали, ручали са њим, био је то за нас један несвакидашњи сусрет, близак, непосредан, личан, а све захваљујући Митрополитовом угледу. Један дан смо имали слободан мимо протокола да сами себи организујемо. Наравно, Митрополиту су најбитније биле библиотеке и књижаре. Ми смо тако ишли од књижаре до књижаре и он је гледао и куповао све те наслове. Носи отац Игор, носим ја, у једном тренутку видим да не можемо више да носимо толико књига и купим кофер. Он је на десетине књига купио, што на италијанском, на латинском, на француском језику. Од свега што смо купили у Ватикану, било је преко 50 књига, које је митрополит лично из свог џепа платио, платио је чак и ту торбу коју сам ја купио, јер никада није дозвољавао да се црквени новац користи за његове личне потребе, већ је све плаћао од своје плате, односно пензије коју је тада примао. Такав је био Митрополит. *Хвала пуно на овој успомени, а сада да се из Ватикана вратимо у Црну Гору, у вријеме кад је Црна Гора била центар православног свијета. У вријеме Ваше службе секретара, десиле су се многе значајне ствари, али да издвојимо освећење два велика храма, у Подгорици и Бару. Подгорички храм христовог Васкрсења су осветили сви првојерарси православне Цркве, осим јерусалимског Патријарха, који је пак осветио храм светог Јована Владимира у Бару. Ви сте уз Митрополита били у самом центру ових догађаја. Како је било све ово организовати, како је било пратити Митрополита Амфилохија у свим његовим подухватима и шта је за Митрополита значио Саборни храм Христовог Васкрсења у који је и положено његово тијело, као и храм у Бару? Код нас у Црној Гори, сјећам се, који год велики догађај буде, ми мислимо да је то врхунац и да преко тога не може, али ови велики догађаји су се само низали. Митрополит је увијек био у неким подухватима и ја имам осјећај да је ово Митрополитово вријеме заиста била Педесетница Црне Горе. Благодат Духа Светога нас је непрестано посјећивала кроз разне догађаје и разне људе. Сјећам 2013. када је била прослава Миланског едикта на нивоу цијеле васељене, Митрополит је предложио да у ту светковину уђе освећење храма Христовог Васкрсења и да то буде допринос наше Цркве. Сјећам се како се он само залагао се за све то, учествпвао у сваком детаљу припреме, да се не враћамо, од камена темељца па до златног крста на куполи и до задњег листића позлате фрескописа. Требало је тада дочекати најначајније личности у Хришћанству, све поглаваре и представнике држава, и остале личности. То је био заиста васељенски догађај. Цијела Црна Гора је у томе учествовала, долазили су људи разних струка, сами се нудећи да нам помогну. До задњег човјека, сви су помагали да се то организује, сви су осјећали да је то јако значајно. Када је одлучено да будем на челу одбора за освећење, пита ме Митрополит могу ли се прихватити. Рекао сам му да то нико не може, али да сви заједно можемо. Тако је и било, сви свештеници, моји из канцеларије, сви као један дишемо, оци из Подгорице, сво свештенство и сав народ, то је било дјело свих. Ту је било непроспаваних ноћи, на десетине свештеника као једна душа, сјећам се да се за тих пар мјесеци нико ни са ким није посвађао, није било ниједне горке ријечи. кад наиђе наитије Духа Светога, па тако иде све благословено, а Митрополит је то све својим стрпљењем и молитвом покривао. Сви су осјећали васељенски карактер и огромни благослов који је носио овај догађај, чак и невјерујући људи. Тако је било и 2016. године, када се славило 1000 година од кончине Светог Јована Владимира, а знамо колико је Свети Јован Владимир важан у историји Црне Горе, а самим тим и у православљу. Благослов да овај храм освети јерусалимски Патријарх, који је донио благослов гроба Господњег, није био ништа мањи догађај од освећења храма у Подгорици. *Ови догађаји су неописиви, то је било чудо љубави Божије које се пројавило кроз љубав и жртву Митрополита Амфилохија, а и свог свештенства, монаштва и вјерујућег народа у Црној Гори. За Митрополитов живот, можемо да кажемо да је био једна велика борба за Цркву Христову и за народ Божији. Откад сте Ви дошли овдје на Цетиње, власт у Црној Гори почела је заузимати све негативнији став према Цркви. Ако се осврнемо било је ту и тешких момената, као рецимо кад је дошло до напада на Цетињски манастир 2007. године. Ту је и немили догађај на Ивановим Коритима 2009, борба за цркву на Крушевцу, за цркву на Ћипуру, и других који су били увертира за изгласавање злосрећног Закона о слободи вјероисповјести. Па ако можете да приближите тај однос Цркве са властима, Митрополит је све то носио на својим леђима и борио се, а то је резултирало овим величанственим литијама, и коначном побједом православља у Црној Гори. Знате како, ти односи између државе и Цркве тих раних деведесетих година су били прилично добри. Власт је имала разумијевања и помагала је тих година. Недавно смо 30. децембра имали 30 година од Митрополитовог устоличења и тада, на том устоличењу присуствовао је предсједник Црне Горе, Момир Булатовић. Могу рећи, сјећам се кроз само Митрополитово казивање нама, тај успон односа између државе и Цркве трајао је до 1996. и 1997. године. Нажалост од 2000. године до данас, то је кренуло неком силазном путањом која се није поправљала, све до 30. августа прошле године. Сјећам се тих немилих догађаја у Црној Гори, који су били потпуно вјештачки фабриковани и наметнути овом народу, да би од једног народа постала два народа. Ево како је то изгледало на примјеру само једне породице коју сам ја имао у својој парохији. Сјећам се имао сам један парастос на Чеву. Позвали су ме да одслужим помен на гробу и да освештам гроб. На Чеву је иначе увијек турбулентно и било је ту и тамо немилих догађаја и иницијатива које не служе никоме на част. Дошао сам испред храма, и видим нека два човјека стоје на гробу, а мања групица испред саме цркве. Како увијек идем прво да цјеливам икону, да се сретнем са људима, приђе ми једна жена каже: ”Оче ја сам Вас звала,мој брат је преминуо. Да Вам кажем шта је ово несрећно вријеме учинило само од наше породице. Сви смо рођени на Чеву, од истог оца и мајке. Ја сам Српкиња, а имам три брата. Овај преминули брат био је велики Југославен, онај у црвеној мајци, он је велики Црногорац, а онај трећи… он је ништа.” Ја сам тада у њиховој породици видио судбину Црне Горе, располућеност нашег народа. Хоћу да вам кажем колико је тешко било Цркви Божијој, у таквом односу снага гдје је Црква била та која је увијек нападана да она руши јединство између народа, а било је управо све контра, држава је потенцирала те несрећне подјеле. Митрополиту нашем је на плећа, не нејака већ јака, што је вријеме показало, падало бреме које није имало везе са њим. Наметали су му неке ствари које нису истините, а он је покушавао на разне начине, кроз библијски језик, да пробуди и позове на љубав, на јединство, да нас кроз своју личност уједини. Знамо колико је у Црној Гори битна личност црногорског Митрополита и та катедра Светог петра Цетињскога. Можемо да изведемо закључак да кад је год постојала та синтеза између духовне и световне столице, онда је био и благослов на Црној Гори, али чим се власт отуђи од те духовне столице и од значаја коју она има, крене путем који није благословен, што смо и окусили од 2000. на овамо, што је кулминирало изгласавањем овог несрећног Закона. Они који су остали на власти, кренули су да се обрачунавају са сопственим народом ударивши на Цркву. Мислили су ако ударе на пастира да ће се стадо разбјежати, али народ је увијек уз своју Цркву. Оно што се десило крајем 2019. и током 2020, оне предивне литије су управо дар са неба, да нас исцијеле од подјела. Та година дана припрема за мирну смјену власти је била управо катихезација Црне Горе. Црна Гора је у суштини, кад је Митрополит дошао, била некрштена. Ми свештеници смо се некада бунили због толико масовног крштења у острогу, а да немамо прилике да их упознамо, да им нешто кажемо, да их упутимо… Е Бог је троз ових годину дана надокнадио оно што Црква није могла да уради за тих 30 година. Има ли данас куће у Црној Гори која не зна шта је литија, крсни ход, икона, молитва, икона, крст, па колико је пута саборно изговорена молитва Оче наш, колико је пута исповјеђен Символ вјере… То је била припрема за обнову те братске љубави, да се сви вратимо једни другима и да се кроз ту молитву вратимо на оно исконско и право. Видимо да и данас један дио наше браће, можда није разумио смисао литија. Нису литије биле ни против кога, ни против државе Црне Горе, већ против једне идеје једне групе људи која је на власти, која је хтјела да из коријена промијени нешто што никад Црна Гора није била. И Црква као организација која свједочи Божију љубав је једино на такав начин и могла да се одупре, јер Црква нема другог оружја осим Светог јеванђеља, Ријечи Божије, љубави Божије. Црква Божија и народ Божији, били су спремни на жртву. То је Господ видио. Сјећам се једног момента, доље у холу, када је Митрополит сједио. Ту је долазио један политичар који је координирао везано за овај несрећни Закон, и сјећам се када је саопштио, неколико дана пред изгласавање, шта ће све да се деси, а ја сам присуствовао том разговору. Кад је отишао, па смо сумирали овај разговор, Митрополит је рекао: ”Кренули су злим путем”, а то је тешка ријеч из уста једног духовника, Митрополита од 82 године. Онда је сјео у фотељу и рекао: ”Свети Василије и Свети Петре, помагајте. Ако икад мислите да помогнете, сад помозите, јер не можемо сами без ваше помоћи.” И оно што се касније догодило, излазак моштију Светог Василија, имам осјећај да је управо одговор Светитеља на тај вапај и ту молитву Митрополитову, када се небеса подигну. Имам осјећај да је ова литија земаљска, коју смо ми очима гледали, да је још већа била на небесима, да су устали и анђели и светитељи Божији који су просијали у Црној Гори и у читавом нашем светосавском роду, а и широм васељене. Овдје у црној Гори, није се бранио појединац или нека идеја. Бранило се Православље, бранио се Христос кога су поет кренули да разапињу у Црној Гори. Народ Божији је прошао кроз голготу и хвала Богу што смо прошли кроз голготу, јер је то значило васкрсење Црне Горе и Црна Гора је освештана. Оно што се десило у храму Васкрсења 2013, тај пелцер је пренесен на читаву Црну Гору. Нема стопе црногорске земље која није освештана тим свештеним ходом, који управо непрестано излази из храма христовог Васкрсења, односно из гроба Господњег, јер Црква Божија управо свједочи Васкрсење Христово. Оно што је Митрополит започео деведесетих година, кулминирало је у васкрсењу народа, то је круна, догађај који превазилази и Црну Гору. Радостан сам, што је после свих падова и лоших односа између државе и Цркве, Митрополит видио васкрсење свога народа. Оно што је најбитније, он је као Мојсије у Старом завјету, водио да изведе свој народ, али није ушао у обећану земљу, али је провео народ кроз Црвено море и видио обећану земљу. Заиста мислим да је његово дјело буквално равноапостолно. Оно што је он урадио за Црну Гору, то су радили апостоли Христови. Он је свом народу проповиједао као да су први пут чули за Господа. Нажалост, има један мали дио који се и даље односи према Цркви и према Христу као да никада нису чули ниједну ријеч Светог Јеванђеља, али ипак овај велики хљеб живота који је Митрополит заквасио у Црној Гори, уроди ће плодом да и они чују и повјерују, вријеме је Божића, да се збратимимо и да живимо у љубави Христовој. *Како се приближавамо краву нашег разговора, тако се у разговору приближавамо крају живота нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Ви сте били све вријеме уз њега, иако нисте били са њим у болници, били сте у непрестаном контакту са њим, са докторима и са оцем Јустином. Желим да Вас питам како је изгледао ваш последњи разговор са Митрополитом? Знате како, ту смо више од 20 година, а и више од тога од кад сам у Цркви Божијој, живот ми је саплетен у ту Божију плетеницу, а једна од тих струка плетенице је управо Митрополит Амфилохије. Било је ту дивних разговора, али што бих издвојио међу тим последњим разговорима уживо, било је управо то вече у болници, гдје смо га и оставили са оцем Јустином. А последње наше опраштање, било је на моју крсну славу Свету Петку, 27. октобра, а ето он се упокојио три дана касније, када ме је звао да ми честита славу и благослови мој дом и породицу. Пошто је имао упалу плућа па смо му слали неки козји сир и млијеко, и он каже: ”Хвала ти на оном дивном сиру и млијеку”, ја му кажем: ”Владико, само да Ви нама изађете, биће и сира и млијека…” То су ти задњи разговори са њим, али знате како, са Митрополитом тешко да се може задњи пут разговарати. Он јесте отишао са земље на небо, али уствари он је увијек овдје небом живио, тако да је то је било блажено пресељење. са њим и даље разговарам, и ових дана кад ту са оцима радимо, и са Владиком Јоаникијем, само се присјетим шта би Митрополит рекао и шта би он урадио. Он је толико живо присутан и мислим да мој разговор са њим никада неће престати, јер сваки је био драгоцјен и подједнако значајан. Било је прилике и да уђем да се опростим од њега пред само упокојење, али просто сам хтио да га памтим онако како сам га задњи пут оставио онако јаког и храброг, како стоичи носи свој крст којим га је Бог обдарио овдје на земљи… *Након упокојења дочекали сте га у Цетињском манастиру из кога сте га испратили и пратили до храма Христовог Васкрсења. Пренесите нам из Ваше перспективе ова сјећања. Када смо чули да је Митрополит лоше, цијело свештенство и монаштво је било узнемирено. Очекивали смо да ће да изађе, јер је његов опоравак кренуо у једном тренутку у добром правцу. Али свако има своје вријеме и мјеру, па очигледно да се његово вријеме било испунило, да иде у Царство небеско. Сјећам се те ноћи која је многима била непреспавана, и тог јутра када сам се договарао са оцем Бранком везано за Свето причешће. Тог јутра смо сви из канцеларије дошли јако рано у Митрополију, јер смо осјећали да ће нешто страшно да се деси. Јавили су нам ту тужну вијест и како то бива, хришћани приносе молитве Господу. Ми смо се окупили и отпјевали о Блаженом уснићу, вјечан покој нашем Митрополиту. Било је ту суза, знате како, то је био један велики земљотрес у душама свих нас појединачно, који се осјетио и лично и колективно. Донијели га на Цетиње гдје се окупио велики број Цетињана да га цјеливају, да се опросте и да траже од њега опроштај, што могу да потврдим из исповијести после, многи до тад нису схватали ко је он био. Вријеме ће показати колика је он личност био и многи ће схватити величину његових дјела. Послије онај величанствени дочек који је несвакидашњи, онолико хиљада људи који клече. Сам онај долазак Његове светости Патријарха, великог броја архијереја, свештенства, монаштва и вјерног народа, који су дошли упркос пандемији. Оно заиста јесте био само ужи круг породице, јер да није било пандемије, сигуран сам да би било много више људи који би дошли из свих кр?
  2. Посетите линк и погледајте 3D виртуелно путовање до Храма Гроба Христовог у Јерусалиму ЛИНК
  3. Посетите линк и погледајте 3D виртуелно путовање до Храма Гроба Христовог у Јерусалиму ЛИНК View full Странице
  4. На дан спомена Светих мученика пивских и Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у спомен цркви Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима – мјесту саборног спомена свих пивских новомученика. Бројном сабраном народу ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је истакао да је главни храм у православном свијету подигнут над Гробом Господњим и голготом у Јерусалиму, а да је овај Храм Светог Јована Крститеља подигнут на мјесту пивске голготе у Долима: „Овај храм је примио освећење од Гроба Господњега и од голготе Христове зато што су на овоме мјесту пострадали хришћани за име Божије, нарочито спомињемо дјецу.“ Преосвећени је казао да још није сигурно да ли је овдје пострадало 109 или 111 дјеце, али да је њихова жртва запечатила пивску жртву у току Другом свјетског рата. „Страдала су дјеца, жене, труднице, старци, нејач. Све су то невине жртве које су побили фашисти и нацисти. Не само они који су овдје дошли из Њемачке и команда Принц Еуген дивизије, већ и неки од наших комшија који су се прикључили тим злогласним СС, заиста злочиначким, дивизијама“, нагласио је Епископ Јоаникије и додао: „Ми се сјећамо тог злочина, али истовремено прослављамо нове Пивске мученике на чијем челу су двојица свештенослужитеља Господњих: игуман пивски Иларион и стари прото Јоко Сочица. Међу многим Пивским мученицима највише се говори о двије дјевојке: Јаглики Аџић и Софији Кандић. Са њима помињемо и двогодишњег дјечака – младенца Господњег Благоја Власовића који је бачен низ стијене кањона ријеке Пиве.“ Владика Јоаникије је казао да се данас, налазећи се на овоме страшноме мјесту пивске голготе, осјећамо као да смо у храму Васкрсења Христовога. „Ово мјесто распећа већ добија и освећује се силом васкрсења. Већ је трећа година како прослављамо као свете Мученике пивске. Овај храм је слика Васкрсења Христовога јер је овдје васкрсла и Ловћенска капела. Распета и разрушена на Ловћену, али васкрсла у Пиви и другим мјестима по свим српским земљама“, поручио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У културно-умјетничком програму, који је уприличен након светог богослужења и ломљења славског колача, учествовали су: Црквени хор „Красница“ из Чајнича, рецитатор Драгана Мићановић, гуслар Здравко Кнежевић. Сабрање је настављено уз трпезу братске љубави; домаћин славља био је Зоран Крунић, а за следећу годину кумство је преузео Костадин Пејовић. У Центру за културу у Плужинама, синоћ је, приказан документарни филм у славу Светих новомученка пивских „Кад се Пива селила на небо“, аутора проф. Веселина Матовића. У селима Пиве од 6. до 12. јуна 1943. године нацистичкa Принц Еуген дивизија побила 1290 недужних душа, међу којима 549 дјеце и младих до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. У саставу њемачке Принц Еуген дивизије, која је извршила злочин у Пиви, био је велики број фолксдојчера и босанско-херцеговачких усташа. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих Пивских новомученика. У већ постојећем спомен комплексу у Долима, сродници и потомци потомака пострадалих, сложна браћа Пивљани су са великом љубављу саградили спомен цркву Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, а за покој душа пивских мученика побијених на правди Бога. Цркву је 7. јуна 2006. године освештао Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом редовном засједању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог Епархије будимљанско-никшићке на челу са Његовим преосвештенством Епископом г. Јоаникијем, у диптих Светих уврстио Свете мученике пивске, величке и горњеполимске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Велики канон Светог Андреја Јерусалимског и архиепископа критског читан је у католикону цркве Светог Грба у среду поподне, 10. априла 2019. године. Велики канон поетски приказује велики број људи и догађаја из Старог и Новог Завета, житија праведних, пророка, царева и других лица израиљског народа, које пружа за примере које треба следити или избегаватри, а и као пример покајања. Службом је началствовао архиепископ гераски Теофан, уз појање хоровође цркве Светог Гроба Константина Спиропулоса уз помоћ архиђакона Марка и ученика Патријаршијске школе на Сиону. Извор: Српска Православна Црква
  6. „Свјетлост која је засијала из Христовог гроба она обасјава и данас читаво човјечанство и сав људски род, и призива нас све колико нас има на земљи, да не будемо синови таме и мрака, што значи синови гријеха и безбожништва, него да будемо синови вјечне Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит и додао да поред Васкрсења овдје славимо и Светог Јована Крститеља, Претечу Господа Исуса Христа. Високопреосвећени је рекао да Светог Јована славимо у храму гдје је кроз вјекове, још од древнохришћанских времена прослављан Бог и Свети Јован Крститељ. Подсјетио је да је све до 12. вијека Црква Божија – Истока и Запада, била једна Црква што је, што се тиче прослављања Васкрсења и Светог Јована Крститеља, и данас. Историчари су утврдили да је у вријеме Светога Јована Владимира Свач био његово престоница и да је он због тога када је убијен у Преспи, сахрањен у Пречистој Крајинској. Истичући да сваке године прослављамо Светога Јована Владимира, не само у Бару гдје је подигнут велелепни храм посвећен њему, него и у Манастиру Св. Јована у Шин Ђону (Албанији), гдје се чувају његове свете мошти, Митрополит је истакао да се тамо сабирају сви православни независно да ли се осјећају Грцима, Албанцима, Србима… „Ми смо једна Црква са Православном црквом у Албанији на челу са архиепископом Албанске цркве Анастасијем, а ово свето мјесто кроз вјекове је обједињавало све оне који су се овдје сабирали и данас треба да обједињује све, не да их раздваја. Зато сам данас, посебно благодаран што можемо као и претходних година овдје да служимо Службу Божију у част Светога Јована Крститеља“, бесједио је Митрополит. Осврнуо се и на данашњи покушај групе Албанаца да спријече литургијско сабрање. Митрополит је казао да је то њихова срамота и да Муслиман који има страха од Алаха и Судњега дана зна да поштује светињу. „Ми смо дошли данас да цјеливамо зидине од храма гдје су се сабирали кроз вјекове Хришћани Истока и Запада и гдје се ми сабирамо годинама. Зато сам благодаран директору полиције из Улциња и његовим људима који су данас овдје. Благодаран сам њима као и свим житељима око овога Светога храма који су га чували“ рекао је владика и додао да иако су они сада Мислимани, Албанци, њихови преци су припадали овој светињи, били Хришћани и да зато они поштују овај храм. „Једна мала група људи покушала је на своју срамоту, да осрамоте Улцињ и оскрнаве ову светињу и да својим понашањем осрамоте Владимир и људе који живе овдје, честити албански народ“ истакао је Митрополит и подсјетио да се предводник групе која је покушала да их спријечи да дођу до Цркве на Свачу, представио као Муслиман, посланик у Парламенту Улциња. „Он је као Муслиман дошао, на своју срамоту, да нас спријечи да служимо данас овдје. Не вјерујем да га је послао предсједник његове партије а сигуран сам да није добио разрешење ни од свог хоџе“, казао је Митрополит и истакао да ако је истински Муслиман и има страха од Алаха и Судњега, онда зна да поштује светињу. Подсјећајући да су они који су дошли, тврдили да је то њихово, Митрополит је питајући се шта значи „њихово“, казао да је ово прије свега Божије мјесто и припада свеукупном народу који долази овдје са поштовањем и љубављу и према онима који сад живе на овом мјесту и премо овој древнохришћанској светињи која обједињује вјекове. Захвалио се Богу што је Управа за културна добра кренула да обнавља ову светињу и изразио наду да она неће бити само „остаци културе древне“ него мјесто култа што заправо значи молитва. Он је казао да није било молитве овдје, људи који су служили живоме Богу кроз вјекове, не би било ни овога мјеста. „Нема културе без култа, ако уништиш богомолитву шта поштујеш? Камење? Онда је то обоготворење камења“ истакао је владика и навео да је парохијски свештеник када је долазио да припреми храм нашао разбацане људске кости, ктитора овога храма, што не служи на част Управи за културна добра. „Има ли веће светиње од костију наших предака? Гробље је светиња највећа на земљи. Они који су утемељили овај град – то је највећа светиња и они који скрнаве кости да би сачували зидине нит је разумно, нит је културно, али прије свега није људски. На поштовању према Богу, Алаху и према Судњем дану, поштовању према прецима својим и њиховим костима, на томе се гради будућност. То је првао истинско осјећање за културу“ истакао је Митрополит и још једном се захвалио полицајцима и њиховој Управи који су помогли да се та групица људи уразуми. Изразио је наду да ће срамота ове групе бити прва и последња, јер без обзира како се опредјељивали они таквим понашањем губе благослов Алаха и Судњега дана. „Дужни смо сви да ове древне светиње које нас сабирају очувамо, да се кроз њих обнављамо и да кроз њих обнављамо човјечност – љубав једни са другима, мир Божији да призивамо“, закључио је у архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након што је у част Светог Јована Крститеља – највећег рођеног од жене, освештан и пререзан славски колач, о историјату Храма Светог Јована Крститеља на Свачу у коме је крштен Свети Јован Владимир још као дијете, и древном средњевјековном граду Свачу говорио је археолог Младен Загарчанин који је радио археолошка истраживања на овом локалитету. Извор: Радио Светигора
  7. У литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је казао да овом древном светом мјесту прослављамо Христово Васкрсење који је празник над празницима и који је уграђен у људску судбину и овдје у времену, и у вјечности. Повезана вест: Упркос покушају групе Албанаца да спријече, Митрополит Амфилохије богослужио на Свачу „Свјетлост која је засијала из Христовог гроба она обасјава и данас читаво човјечанство и сав људски род, и призива нас све колико нас има на земљи, да не будемо синови таме и мрака, што значи синови гријеха и безбожништва, него да будемо синови вјечне Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит и додао да поред Васкрсења овдје славимо и Светог Јована Крститеља, Претечу Господа Исуса Христа. Високопреосвећени је рекао да Светог Јована славимо у храму гдје је кроз вјекове, још од древнохришћанских времена прослављан Бог и Свети Јован Крститељ. Подсјетио је да је све до 12. вијека Црква Божија – Истока и Запада, била једна Црква што је, што се тиче прослављања Васкрсења и Светог Јована Крститеља, и данас. Историчари су утврдили да је у вријеме Светога Јована Владимира Свач био његово престоница и да је он због тога када је убијен у Преспи, сахрањен у Пречистој Крајинској. Истичући да сваке године прослављамо Светога Јована Владимира, не само у Бару гдје је подигнут велелепни храм посвећен њему, него и у Манастиру Св. Јована у Шин Ђону (Албанији), гдје се чувају његове свете мошти, Митрополит је истакао да се тамо сабирају сви православни независно да ли се осјећају Грцима, Албанцима, Србима… „Ми смо једна Црква са Православном црквом у Албанији на челу са архиепископом Албанске цркве Анастасијем, а ово свето мјесто кроз вјекове је обједињавало све оне који су се овдје сабирали и данас треба да обједињује све, не да их раздваја. Зато сам данас, посебно благодаран што можемо као и претходних година овдје да служимо Службу Божију у част Светога Јована Крститеља“, бесједио је Митрополит. Осврнуо се и на данашњи покушај групе Албанаца да спријече литургијско сабрање. Митрополит је казао да је то њихова срамота и да Муслиман који има страха од Алаха и Судњега дана зна да поштује светињу. „Ми смо дошли данас да цјеливамо зидине од храма гдје су се сабирали кроз вјекове Хришћани Истока и Запада и гдје се ми сабирамо годинама. Зато сам благодаран директору полиције из Улциња и његовим људима који су данас овдје. Благодаран сам њима као и свим житељима око овога Светога храма који су га чували“ рекао је владика и додао да иако су они сада Мислимани, Албанци, њихови преци су припадали овој светињи, били Хришћани и да зато они поштују овај храм. „Једна мала група људи покушала је на своју срамоту, да осрамоте Улцињ и оскрнаве ову светињу и да својим понашањем осрамоте Владимир и људе који живе овдје, честити албански народ“ истакао је Митрополит и подсјетио да се предводник групе која је покушала да их спријечи да дођу до Цркве на Свачу, представио као Муслиман, посланик у Парламенту Улциња. „Он је као Муслиман дошао, на своју срамоту, да нас спријечи да служимо данас овдје. Не вјерујем да га је послао предсједник његове партије а сигуран сам да није добио разрешење ни од свог хоџе“, казао је Митрополит и истакао да ако је истински Муслиман и има страха од Алаха и Судњега, онда зна да поштује светињу. Подсјећајући да су они који су дошли, тврдили да је то њихово, Митрополит је питајући се шта значи „њихово“, казао да је ово прије свега Божије мјесто и припада свеукупном народу који долази овдје са поштовањем и љубављу и према онима који сад живе на овом мјесту и премо овој древнохришћанској светињи која обједињује вјекове. Захвалио се Богу што је Управа за културна добра кренула да обнавља ову светињу и изразио наду да она неће бити само „остаци културе древне“ него мјесто култа што заправо значи молитва. Он је казао да није било молитве овдје, људи који су служили живоме Богу кроз вјекове, не би било ни овога мјеста. „Нема културе без култа, ако уништиш богомолитву шта поштујеш? Камење? Онда је то обоготворење камења“ истакао је владика и навео да је парохијски свештеник када је долазио да припреми храм нашао разбацане људске кости, ктитора овога храма, што не служи на част Управи за културна добра. „Има ли веће светиње од костију наших предака? Гробље је светиња највећа на земљи. Они који су утемељили овај град – то је највећа светиња и они који скрнаве кости да би сачували зидине нит је разумно, нит је културно, али прије свега није људски. На поштовању према Богу, Алаху и према Судњем дану, поштовању према прецима својим и њиховим костима, на томе се гради будућност. То је првао истинско осјећање за културу“ истакао је Митрополит и још једном се захвалио полицајцима и њиховој Управи који су помогли да се та групица људи уразуми. Изразио је наду да ће срамота ове групе бити прва и последња, јер без обзира како се опредјељивали они таквим понашањем губе благослов Алаха и Судњега дана. „Дужни смо сви да ове древне светиње које нас сабирају очувамо, да се кроз њих обнављамо и да кроз њих обнављамо човјечност – љубав једни са другима, мир Божији да призивамо“, закључио је у архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након што је у част Светог Јована Крститеља – највећег рођеног од жене, освештан и пререзан славски колач, о историјату Храма Светог Јована Крститеља на Свачу у коме је крштен Свети Јован Владимир још као дијете, и древном средњевјековном граду Свачу говорио је археолог Младен Загарчанин који је радио археолошка истраживања на овом локалитету. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. У ретком кораку који није виђен три деценије, црквени великодостојници оптужили су Израел за „систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи“. Поглавари Грчке Православне, Јерменске Апостолске и Католичке Цркве, који заједно руководе великим делом у Старом граду Јеруслаима, жалили су се на планове градских власти да модификују изузеће од верског пореза за који су рекли „да је покушај у циљу да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму“. Посебно, они су се жалили на „дискриминишући и расистички закон“ који разматрају израелски законодавци, а који би омогућио да држава конфискује црквену земљу. „Овај одвратни закон је стављен на дневни ред састанка министарске комисије, који би, ако би се прихватио, омогућио да дође до присвајања црквене земље,“ рекли су великодостоници у изјави у недељу. „Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су били усвојени против Јевреја у време тамног периода у Европи.“ Они су додали: „Као мера протеста, одлучили смо на овај корак без преседана којим ћемо затворити Цркву Светог Гроба.“ Још није јасно колико дуго ће црква бити затворена. Црква, која привлачи хиљаде поклоника широм света, није затворена из политичких разлога још од 1990. године када су велика дрвена врата била закључана један дан као симболично противљење присуству јеврејских насељеника који су се уселили у оближње хришћанско коначиште. Предлагачи новог закона о земљи кажу да ће он ограничити Цркви могућност да продаје своју земљу приватним купцима, који могу да држе у неизвесности власнике кућа који тамо живе а у вези њиховог закупа. Јерусалимске локалне власти кажу да се изузимање од пореза до сада погрешно примењивало на комерцијалне некретнине у власништву Цркве, као што су ресторани и хотели, а који се не смеју изузети ако нису богослужбено место. Извор: The Guardian ( са енглеског Информативна служба СПЦ )
  9. Старешине Цркве Светог Гроба, која се сматра најсветијим местом у хришћанству, закључали су њена врата у знак протеста против новог пореза и прописа израелског законодавства који ће омогућити да власти конфискују црквену земљу. У ретком кораку који није виђен три деценије, црквени великодостојници оптужили су Израел за „систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи“. Поглавари Грчке Православне, Јерменске Апостолске и Католичке Цркве, који заједно руководе великим делом у Старом граду Јеруслаима, жалили су се на планове градских власти да модификују изузеће од верског пореза за који су рекли „да је покушај у циљу да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму“. Посебно, они су се жалили на „дискриминишући и расистички закон“ који разматрају израелски законодавци, а који би омогућио да држава конфискује црквену земљу. „Овај одвратни закон је стављен на дневни ред састанка министарске комисије, који би, ако би се прихватио, омогућио да дође до присвајања црквене земље,“ рекли су великодостоници у изјави у недељу. „Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су били усвојени против Јевреја у време тамног периода у Европи.“ Они су додали: „Као мера протеста, одлучили смо на овај корак без преседана којим ћемо затворити Цркву Светог Гроба.“ Још није јасно колико дуго ће црква бити затворена. Црква, која привлачи хиљаде поклоника широм света, није затворена из политичких разлога још од 1990. године када су велика дрвена врата била закључана један дан као симболично противљење присуству јеврејских насељеника који су се уселили у оближње хришћанско коначиште. Предлагачи новог закона о земљи кажу да ће он ограничити Цркви могућност да продаје своју земљу приватним купцима, који могу да држе у неизвесности власнике кућа који тамо живе а у вези њиховог закупа. Јерусалимске локалне власти кажу да се изузимање од пореза до сада погрешно примењивало на комерцијалне некретнине у власништву Цркве, као што су ресторани и хотели, а који се не смеју изузети ако нису богослужбено место. Извор: The Guardian ( са енглеског Информативна служба СПЦ ) View full Странице
  10. Знаменити српски филиграниста из Краљева Горан Ристовић Покимица организовао је прикупљање прилога потребних за израду мермерног проскинитара за целивајућу икону поред гроба Светог Саве у Великом Трнову у Бугарској. Приликом његове самосталне изложбе под називом „Филигранске везе“, одржане у мају 2015. године , у Регионалном музеју у Великом Трнову, овај уметник је тој установи, која се стара и о храму „Четрдесет великомученика“,у којем је својевремно, 1236.године, сахрањен Растко Немањић, наш Свети Сава, даривао икону овог светитеља, рад сестринства манастира Жича, коју је он украсио својим филиграном. Тада је филиграниста из Краљева изрази жељу да овом храму дарује и проскинитар - мермерно постоље за ту икону. С обзиром да се радило о захтевном подухвату и да је било потребно обезбедити бројне сагласности, а и значајна финансијска средства, на реализацију ове идеје чекало се пуне две године. Уз помоћ још четрдесет приложника, махом из Србије и Црне Горе, акција је недавно успешно реализонава. Израду мермерног проскинитара Ристовић је поверио познатом бугарском вајару Пањоту Петрову-Понки (Панайот Петров Димитров- Понката) који је 2003. године био аутор пројекта обнове храма „Четрдесет великомученика“ . ''Уз Ваш труд и поверење, заједно смо успели у намери да приведемо крају нашу акцију и да достојанстевно обележимо чин постављања и освештавања проскинитара" - каже Горан Ристовић, идејни творац и организатор ове акције. ''Идеја се родила пре равно годину дана, када су наши пријатељи из Регионалног историјском музеја Велико Трново јавили да ће израдити одговарајући проскинитар за раније даривану икону Светог Саве. Учинило нам се да се таква прилика не сме пропустити, да ми из Србије на неки начин не учествујемо'' - каже Ристовић. ''Одмах смо отишли да са њима поразговарамо о могућности да неко из Србије приложи постоље. Наш предлог је прихваћен и након прибављања свих потребних службених сагласности са њихове стране, кренули смо са осмишљавањем начина како да изведемо акцију и прикупимо новац. Око идеје се окупило неколико људи у неформалном одбору за реализацију, који су све времепредано радили на њеном остварењу'' - додаје он. Први предлог је био да трошак од 2000 евра покрије нека од институција из Србије. Разматрано је више идејних решења и, уз консултацију са стручњацима и уметницима из ове области, одабран је пројекат Панајота Димитрова, 83-годишњег вајара из Великог Трнова, који је и раније учествовао у опремању цркве Св. Четрдесет Мученика. ''Решење се наметнуло као најпогодније за црквени мобилијар овог типа, имајући у виду комплетну амбијенталну целину храма'' - објашњава Покимица. ''Обзиром да нисмо успели да прибавимо новац на првобитно замишљен начин, пар појединца се великодушно понудило да покрије цео износ. Хвала им, али нам се управо тада родила идеја да кренемо мало тежим путем и да радост учествовања у оваквој акцији поделимо са што више људи'' - додаје он. Уз благослов Његовог преосвештенства г. Јустина, Епископа жичког, покренута је акција прикупљања средстава.То смо учинили преко фејсбук групе, средином јануара. Одзив је био фантастичан: за петнаестак дана је прикупљен новац. Средином марта је потписан Уговор са вајаром и плаћен аванс, а почетком јуна исплаћен је преостали износ. Веома свечано било је у Великом Трнову. Неподељена су мишљења присутних да проскинитар изгледа једноставно и достојанствено, сходно месту где се налази. Чин освештавања је обавио свештеник БПЦ, уз присуство представника града Краљева, града Великог Трнова, домаћина из Регионалног историјског музеја Велико Трново, више професора и студената са Великотрновског универзитета, уметничке јавности и намерника који су се одазвали позиву. Догађају је дат велики значај у бугарским медијима. Организатор акције Горан Ристовић каже да је неизмерно захвалан свима који су учествовали у акцији, онима који су акцију пратили и давали подршку, а и онима који су целу намеру оспоравали јер, по његовим речима, свако је радио своје. ''Светом Сави хвала што нас је сабрао и удостојио да му се обратимо на овакав начин и на том месту'' - закључује филиграниста Ристовић. Извор: "Српска.ру"
×
×
  • Креирај ново...