Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'григорије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 93 results

  1. Ако будеш ниско мислио о себи, напомињем ти, да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти - створени бог, незаборавни створ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави... Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима, тако да свагда имаш Бога унутар себе. Свети Григорије Богослов, ПГ 37, 1327 Извор: Епархија жичка
  2. У петак, 10. априла, уочи Лазаровог васкрсења, света Црква чини спомен на свештеномученика Гргорија V, цариградског патријарха, рођеног у месту Димитсани у Аркадији. Отишао је у Смирну код свог ујака, еклисијарха Мелетија и похађао часове у евангеличкој школи. Потом је слушао предавања из философије на острву Патмосу. Међутим, његова жеља за монашким животом одвела га је у манастира Строфадис, где је замонашен и започео испоснички живот. Касније га је позвао митрополит Смирне Прокопије и рукопложио га за свог архиђакона. Као јеромонах се вратио у Димитсану. 19. августа 1785. изабран је за цариградскогг патријарха. Патријарх Григорије је остао на патријарашком престолу до децембра 1798, када га је свргнула Велика Порта, јер је сматран неспособним да одржи потчињеност хришћанских народа под турским јармом и прогнан је на Атос. Период његовог присилног боравка у Врту Пресвет Богородице пружио му је прилику да се боље упозна с богословљем и духовним животом. Поновно је позван на цариградски престо, али гаје Велика Порта поново прогнала. Године 1818. по трећи је пут позван на цариградски престо, где је остао до 10. априла 1821, кад су га на Светлу недељу, током Османлије обесили на главној капији Патријаршије. Ова капија остаје закључана до данас у знак сећања на обешеног патријарха. 10. априла 1921. проглашен је светим и уврштен је у диптих светих Православне Цркве. Његове свете мошти налазе се у Атинској митрополијској цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Поводом празника Светог Григорија двојеслова, доносимо његов текст: Менструални циклус и Свето Причешће - Светом Августину Кентеберијском, просветитељу васцеле Енглеске. Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Извор: Поуке.орг
  4. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Недјељу Светог Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Владика је у чин чтеца произвео Милету Томића из Даниловграда. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Григорије Палама остао један од свједока свјетлости Божије, мудрости Божије, истине Божије. “Оне свјетлости која је засијала са лица Христовога на Гори таворској и обасјала Његове ученике. Та свјетлост таворска са Христовог лица, то је свјетлост вјечна и непролазна, учи Свети Григорије Палама”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су наш народ и наша Црква вјековима били везани за Светог Григорија Паламу. “Његови списи које је писао у одбрану светога учења Цркве Божије и светих учитеља Цркве Божије прво су превођени код нас. Сачувани су ти списи у Дечанима. И то је много значајно колико је су наш народ и наша Црква кроз вјекове били везани за Светога Григорија Паламу, просветитеља и учитеља”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Друге недеље Часног и Великог поста, коју још називамо и Пачиста недеља, служена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу. Евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, уз саслужење свештенства при Саборном храму, протопрезвитера-ставофора Радослава Анђелића, протопрезвитера Дарка Дугоњића и ђакона Будимира Кокотовића. На крају сабрања, Епископ г. Герасим произнео је беседу о прочитаном јеванђелском одломку о исцељењу узетог (Мк. 2, 1–12). Ова недеља посвећена је и Светом Григорију Палами, архиепископу солунском и чудотворцу, кога Црква назива светилником Православља, утврђењем и учитељем, добротом монаха, солунском похвалом и органом премудрости. Његова дела улазе у најмудрију богословску литературу. Његове чудотворне мошти почивају у Солуну. Извор: Епархија горњокарловачка
  6. Једном за време молитве, преподобнога Григорија захвати лак сан, и њему се присни: он у рукама држи суд чистога млека толико пун, да се оно прелива; затим млеко доби изглед мириснога вина, које, преливајући се преко ивице суда, окваси његове руке и одело, ширећи унаоколо диван мирис. Осећајући дивоту мириса, Григорије се радоваше. Утом му се јави лучезарни младић и рече: Зашто ти не дајеш и другима од тог чудесног напитка, који ти намерно расипаш? Или не знаш да је то непресушни дар благодати Божје? – Свети Григорије одговори: Али ако у данашње време нема људи који осећају потребу за таквим пићем, коме онда давати? – Младић на то узврати: Иако у данашње време нема жедних таквога напитка, ипак си ти обавезан да испуњаваш своју дужност и не занемарујеш дар Божји, за који ће Господ тражити од тебе рачун. При тим речима виђење се заврши. Григорије се прену из сна и остаде ту седећи цео дан и ноћ обасјан неописивом божанском светлошћу. Свети Григорије ово виђење објасни касније своме пријатељу и ученику Доротеју овако: млеко означава дар обичне речи, појмљиве за срце простих, жељних моралне поуке; а претварање млека у вино означава да ће се са временом од њега тражити поуке о најузвишенијим истинама вере Христове, истинама догматским и небеским. Послушан Божанском призиву он отада отвори своја медоточива уста и сва Света Гора се дивила дубинама његове мисли. Тада он написа и прво своје дело „Живот преподобног Петра Атонског“, а затим и „Слово о уласку Богородице у Светињу над Светињама“. Извор: Епархија жичка
  7. 32. tribina u ciklusu Nije Filozofski ćutati na Filozofskom fakultetu u Beogradu održana 20.2.2020. pod naslovom „Za društvo tolerancije i odgovornosti“. Govore vladika Grigorije, Rodoljub Kubat i Vukašin Milićević sa Pravoslavno bogoslovskog fakulteta, moderator Danijel Sinani. https://www.youtube.com/watch?v=y45JDPLoLws
  8. Епископ Дизелдорфа и Немачке Григорије открио је управо за Спутњик да је био код патријарха Иринеја, који му је пренео поруку да ће после унапред заказане посете Америци, отићи у Црну Гору на литије против наопаког Закона о вероисповести. Владика Григорије пристао је на разговор са нама, непосредно пре трибине на Филозофском факултету на којој је такође говорио о чудесним дешавањима у Црној Гори. Доста сам упућен у ту ситуацију, зато што су тамо моји најбољи пријатељи, владика Јоаникије и владика Методије, а имам и контакт са митрополитом. Оно што је још важније, имам контакт са пуно свештеника, пуно људи који су из Црне Горе, а живе у Немачкој, па и са онима који су доле. Народ неће попустити, нити ће одустати, па макар попустили и митрополит Амфилохије и било ко други. Наравно, неће ни он издати свој народ, али биће јако тешко, јер улазимо у фазу у којој ће и више људи бити на улицама, али ароганција коју показује власт, односно, тај један једини човек који влада у тој земљи, зачуђујућа је. А више пута сам рекао да је то врло опасно. Како видите решење за ту кризну ситуацију? Мислим да се тај човек који влада нада у огромну подршку земаља које су моћне, које очигледно још не схватају озбиљно ову ситуацију. Најважније је да је тај народ јако прибран и јако свестан шта то значи, што демонстрира своје незадовољство и противљење отимању светиња на један хришћански начин, на цивилизован начин и што ти људи уопште нису под неком пресијом да морају да иду у литије. Нико никог више и не позива у литије, на њих се просто иде као на једну непрестану литију, непрестану литургију. То је нешто величанствено, када свет не би био подељен на исток и запад, север и југ, сигурно би то била једна од најважнијих вести у свим светским медијима. Све православне цркве подржале су нашу у овој борби, Ватикан је упозорио СПЦ на опрез и пре доношења Закона о слободи вероисповести, Европска Комисија није задовољна извештајем који је ових дана стигао из Црне Горе. Како утицати на преостале моћне земље које слуша Ђукановић да промене став и да се пронађе излаз? Врло је важно да људи обрате пажњу на то о чему се овде ради, а чини ми се да се ради о томе да господин Ђукановић уопште не зна шта је то Црква. Она је увек и локална и универзална. То је црногорска Црква у локалном смислу, али је православна у универзалном. У смислу помесности, она је Српска Православна Црква и нема никакве двојбе да неко сада ту може да направи неку другу, поред оне која ту постоји вековима. То је главна заврзлама у глави Ђукановића и оних који га слушају, јер не могу да схвате да не може да буде његова Црква, Црква може да буде божија. Црква може да буде црква једног града, заједнице, једне области и Црква може да буде васељенска, универзална. То знају сви људи на овом свету који су икада ишта учили о теологији, црквеном уређењу и поретку. Требало би, ако има он неког пријатеља на земљи, да му то објасни. С друге стране, прича о томе да ли је Црква црногорска, српска или православна, проруска, је потпуно излишна. Црква или је Црква или није, у томе је сва суштина. © SPUTNIK / НЕБОЈША ПОПОВИЋ Окупљени народ на литији у Подгорици У току је притисак да се што пре реши косовско питање, истовремено Република Српска је под највећим притиском икада, отворен је и овај проблем у Црној Гори, да ли мислите да су све ове кризе повезане? То је врло добро питање, зато што ја сада имам искуство из Немачке, тамо срећем људе из Книна, Зајечара, из Топуског, Требиња, из Македоније, Црне Горе, са Косова и Метохије, оно што те људе уједињује је Црква. То је Свети Сава, то је њихова крсна слава, у том смислу, то је заиста једини кохезиони фактор тог народа. Ако не будемо то сачували, ако Црква не буде јединствена, нормално да ће бити лакше причати о распарчавању. Овако, државе су се распарчале, али Црква није и не може, јер је управо као што сам рекао, универзална. Као што је и локална. Од народа из свих крајеве које сте поменули, народ у Црној Гори највише је у духовном смислу пропатио због режима у коме смо дуго живели. У Црну Гору се вратила вера, она је очигледна, али чини се да има и револта... Мислим да се тамо догађа чудо. У последњих 150 година у Црној Гори променила су се само четири владара, Никола, па Александар, касније Јосип Броз, а сада Мило Ђукановић. Ипак је то мало промена за толико година. С друге стране, важан је карактер тих људи, колико год је народ, како каже Гете, слуга покоран, народ је увек победник. Чини ми се да је сад дошао тај час. Имате ли неку посебну поруку за народ у Црној Гори? Имам поруку коју сам им већ рекао када сам био у Подгорици, да смо сви поносни на њих и да поново гледамо у Црну Гору као на Пијемонт. Мислим да ће тај покрет народа покренути све људе у свим нашим крајевима ка једном реалном времену и животу у коме неће бити никаквих господара, ни владара, ни богаташа који угњетавају народ, него ћемо имати један озбиљан систем у коме власт ради свој посао, подељена је и нико нема апсолутну власт, у којој људи могу боље да живе. © SPUTNIK / РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ Владика Григорије говорио је пред препуном салом Филозофског факлутета на трибини "За друштво толеранције и одговорности".
  9. Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха: Извор: Ризница литургијског богословља
  10. Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. Житије Светог Григорија Богослова Свети Григорије Богослов: О достојанству човека Свети Григорије Богослов: Тешко оном ко богословствује у нечистоти и без подвига! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Нека богословствују они који су се ослободили од свакодневних напорних послова. Што се неко више посвећује искључиво делу теологије у толико је успешнији као богослов. За жаљење је када приметиш да неки за један дан постану богослови... сруше се увече да спавају као занатлије, а буде се као мудраци, саморукоположени теолози... И да не бива богословље за било кога и у било које време. Никако након забаве и позоришта, преједања и опијања и хиподрома. Да би слушао неко о истини потребна је духовна припрема, и то заиста велика... Још, потребно је да обратимо пажњу на богословске теме и на њихове дубине. Нити треба о свему да богословствујемо, нити да пролазимо сву дубину без расуђивања. Само у складу са нашим духовним способностима и у сагласности са могућношћу рецепције слушалаца, са њиховом способношћу да нас разумеју... Дакле, оче, да се не бавимо Богом? Напротив, пријатељу мој, одговара му Григорије, треба да се бавиш и са пре реченим. Ако можеш, имај Бога у уму свом још чешће него што дишеш. Можеш? Али те не саветујем да богословствујеш без нужних предуслова... Чујте, браћо... Разумем. Многи имате велику амбицију да богословствујете, али немате предусловe који су потребни. Зато вам кажем и ово: Мoжете, уколико желите, да философирате и да богословствујете о много чему, као што је земља и природа, о души, о васкрсењу, о суду, о страдањима Христовим. О овоме ако и кажете нешто исправно биће корисно. Ако пак погрешите, неће бити опасно за спасење. Док, реч која се директно односи на Оца, Сина и Светога Духа и на божанствену икономију, је сушта теологија, и за њу су потребни тешки предуслови. И сада ћу то изрећи још јасније: потребно је да се поседује божанствено просветљење, ко га има нека настави... Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици! 30. децембра 2019. Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације (о хришћанским вредностима да и не говоримо) нападне Патријарха српског и Синод СПЦ. Од одрицања Патријарха и Синода као њему туђих, преко клеветања и директног вређања појединих епископа и чланова Синода, у стилу задушне бабе трачаре, задрто не одступа од јавног линча горе поменутих. Његово иступање у медијима не користи никоме, али штети свакоме — највише Српском народу и јединству Српске Цркве. За уношење раздора у Цркву, односно за нарушавање њеног јединства, црквени канони јасно прописују искључење из црквене заједнице до покајања, а за ђаконе, свештенике и епископе додатно предвиђају и рашчињење. Ово је владика Атанасије говорио у време када је био главни протагониста уклањања бившег владике Артемија са страдалне Епархије на Косову и Метохији. Данас поступа потпуно другачије и један је од главних разграђивача и непријатеља јединства СПЦ. Зашто ради то што ради? Један од одговора који би можда могао имати неког смисла у овом мору бесмисла, јесте да је у питању некакав комплекс (нај)више вредности, али и од младости стечена незајажљива потреба за повременим екскурсом у политичке воде који је одавно прерастао у класично манично политиканство. Зато смо сведоци његових бурних наступа, више политичких него пастирских, у којима најпре монашки и скромно одбија аплаузе слушалаца као нешто њему страно и непотребно, али одмах немонашки и нехришћански лепи етикету својим непријатељима тврдећи да је клицање масе њихова насушна потреба. Ако речено изгубимо из вида, нећемо бити кадри објаснити лудачки перформанс за упокојење Владе Србије у сред Београда и ону скарадну слику на којој заједно са митрополитом Амфилохијем и В. Џомићем седи на степеништу импровизоване бине и све друго што се тада и касније дешавало? Одакле та лицемерна потреба да себе прикаже као жртву, а заправо је насилник? Надам се да ће неко паметнији и стручнији ускоро наћи одговор. Владици Атанасију је очигледно стало само до себе и свог мишљења, које је, са те тачке гледишта, увек исправно, тако да својим предубеђењем у личну правичност и непогрешивост не дозвољава ни себи ни другима да помисле супротно. Како време одмиче, ствари постају јасније, а стварни узроци његовог (не)контролисаног понашања се лагано разоткривају. До недавно је као професор емеритус на ПБФ долазио само да промовише своје пулене или књиге. Сада, како на први поглед видимо, долази и да чува леђа владици Максиму. Али стварни разлог његовог изненадног појављивања на седници Наставно-научног већа није одбрана епископа Максима него напад на Патријарха и Синод, за шта ће се нечасно послужити тајним снимањем седнице и експресним фрагментарним објављивањем снимка на друштвеним мрежама. Доказ лежи и у његовом дојучерашњем ћутању на дарвинистичка и друга сновиђења владике Максима који се, кад је враг однео шалу, привидно упреподобио пред Сабором да не би био осуђен. Маневар достојан најбољег ученика учитеља који је шампион лицемерја и сплеткарења! Зашто тада отац није устао у одбрану сина него је ћутао, чак и када се синчић превише заиграо и похулио на Светога Саву и аутокефалију Српске Цркве? И тада се врли син и ,,похвала Православља”, по добро наученој лекцији, лажно посуо пепелом, тврдећи да није добро схваћен и да је у питању неспоразум (sic). Елем, када је процењено да је право време за напад на Патријарха, владика Максим и факултетска дружина, на челу са дојучерашњим Преосвећеним Деканом, су насамарени и пуштени низ воду ─ не без сопствене кривице ─ зарад остварења тог пакленог наума, али тако да се стварни нападачи не открију (да се Власи не досете). Подмукло замењују тезе и као кукавичје јаје потурају причу о одбрани слободоумних и напредних епископа и професора од ретроградног и незнавеног Патријарха и Синода, којима из сенке управља мрачни ,,кардинал Ришеље”. Иако је ова ствар на ПБФ завршена на једини могући исправан начин, чиме су кратких рукава остали сви противници црквеног поретка и вере Отаца, задртост и трачарење са почетка овог текста није престала. То је само по себи још један показатељ дубине духовног пада и растројства коју изазива комплекс (нај)више вредности. У понижавању врха СПЦ се ишло тако далеко, односно ниско, да је у медије (Blic – актуелна мера истине владике Атанасија) пуштена информација из извора блиског Синоду да је одбијен предлог за одликовање орденом Светог Саве Давида Вујића, јединог живог члана ,,Српске Аполо седморке”, јер чланови Синода не верују да је човек слетео на Месец. Сваки даљи коментар је сувишан. Ако сам до сада негде пренаглио у анализи поменутих догађаја, следеће чињенице ће компензовати евентуални вишак моје забринутости и показати оправданост сумње у добре намере неумировљеног Инквизитора. Овога пута није реч о епископу Максиму и дружини него о истој матрици коју владика Атанасије користи као главни идеолог харанге против Патријарха и Синода. Истоветност обрасца напада, клеветања и јавног понижавања и вређања врха СПЦ је толико очигледна да, просто речено, боде очи. Реч је о никшићком сабору поводом протеста против предлога закона о верској слободи у Црној Гори и каснијих немилих догађаја насталих после усвајања овог Закона у Скупштини Црне Горе. Патријарха и чланове Синода нико није позвао на овај Сабор али је кроз медије, упоредо са изјавом владике Атанасија која је запалила друштвене мреже: “Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх” (Инквизитор ово до данас није демантовао), све гласније провлачена мантра да поглавар СПЦ, као и чланови Синода, нису били заинтересовани да присуствују овом сабору. Даље је развијана теорија да они нису ни желели да дођу у Никшић јер су не само равнодушни према неизвесној судбини митрополије и епархија у Црној Гори него и саучесници у издаји српства, оличеној у актуелном Председнику Србије. На самом сабору у Никшићу митрополит је у једној реченици пренео благослов и подршку Патријарха и добро се потрудио да свако може посумњати у истинитост те изјаве. Тако је митрополит, у свом стилу, обезбедио себи место свеца и мученика и бранитеља Патријарха, који то нипошто незаслужује. Исто је настављено и после изласка народа на улице широм Црне Горе. Иако је владика Јоаникије лично упознао Патријарха и Синод са свим дешавањима око спорног Закона и заједно са њима договорио да се због могуће злоупотребе од стране безбожног црногорског режима Свети Синод не оглашава саопштењем одмах и пре Сабора, већ после Сабора, опет је владика Атанасије у свом стилу истрчао пред руду и облатио Патријарха и Синод. Даље се све дешава по већ приказаној унапред програмираној медијској машинерији где се оглашавају разни портали који су плаћени и организовани из истих кругова да такве поруке пренесу што гласније и додатно појачају напад. И ову несрећу нашег народа и Цркве владика Атанасије користи за неке своје обрачуне са Патријархом и Синодом које је започео и очигледно нема намеру да их оконча јер шта год да уради Патријарх или Синод, он ће наћи речи осуде. Док ово пишем све више верујем да ни он сам није у стању да уочи шта ради. Надам се, ради њега, да је тако и да све ово што чини, ради са уверењем да Богу службу чини, јер би се у том случају нашао као роб прелести ─ што јесте страшно ─ али мање страшно од тога да поступа са пуном свешћу о последицама својих дела, јер би се у том случају показао као расколник. У првом случају изманипулисани су ограничени владика Максим и дружина, а у другом су злоупотребљени никшићки сабор, светиње, представници Демократског фронта у Црној Гори и верни народ. Свети Синод је издао јасно саопштење и поновио став Сабора по питању покушаја легализовања отимања црквене имовине у Црној Гори. И Патријарх је више пута позвао црногорске власти да одустану од безакоња, али то ништа не значи владици Атанасију јер он ионако не признаје ни Патријарха ни Синод него само себе и суд своје партије ─ што му дође на исто (против аутора ове реченице се својевремено борио свим силама). Да ли је и у којој мери Патријарху стало до Српског народа и светиња у Црној Гори, довољно говори чињеница да је практично из болесничке постеље дошао у Грбаљ. Тада је био уредно позван од надлежног епископа. Иако су му лекари саветовали да нипошто не иде на пут због телесне изнемоглости и оправдане бојазни за његово здравље, наш Патријарх је добро проценио да је веома важно да дође у Црну Гору, покаже љубав и оданост своме народу и да истовремено непријатељима јединства СПЦ запуши уста. Да ли је, на крају, потребно подсећати на његове претходне изјаве о тешком стању Српског народа у Црној Гори и поређењу са стањем у злочиначкој НДХ-а, због чега је претрпео јавни линч у црногорским, хрватским и неким домаћим медијима? Уосталом, његова борба и борба свих чланова Синода за одбрану наших светиња у Црној Гори је и данас видљива свакоме ко жели да је види и не затвара очи пред истином. Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици! На крају, ради духовне користи, неопходно је из свега наведеног извући неку поуку. За нас, обичне вернике, је довољно да се поучимо од народне мудрости која каже да није злато све што сија нит’ се једе све што лети, а горе поменутим рушитељима црквеног јединства и поретка би добро послужила мисао великог српског писца: Частан, а мудар човек, сиренским позивима политике мора одолети. Видели смо колико су часни, а тек ћемо видети да ли су иоле мудри, ако буде времена! Григорије Микић Извор: НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације
  13. Пореклом Србин. Ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, чије је житије и написао. Основао је светогорски манастир Светог Николе, који је по њему прозван Григоријат. Недалеко од овог манастира налази се његова келија, где се у ћутању молио Богу, па је касније прозван Ћутљиви. Када су Турци навалили на Свету Гору, прешао је у Србију, код Светог кнеза Лазара, где је заједно са њим подигао манастир Ждрело, касније назван Горњак. Упокоји се мирно око 1406. године, али се не зна где, да ли у Горњаку или у Григоријату. Било како било, мошти су му се обреле у Григоријату, одакле су их, након великог пожара 1761. године, неки монаси пренели у манастир Горњак, где се и сада налазе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Зоран Ђуровић: Свети Григорије Богослов у анегдоти светог Јеронима Стридонског Приложио бих латински текст и превод једног одломка из писма св. Јеронима, и после дао кратак коментар на овај занимљиви и интригантни текст. Реч је о LII писму и параграфу 8. Критичко издање целог писма, које је по сачуваним манускриптима (више од 300) било једно од најчитанијих писама Далматинца, приредио је аустријски филолог Isidor Hilberg и налази се у CSEL 54, 413–441. Исто, али са малим разликама: PL 22, 527-540. Писмо је настало половином 393, и упућено је младом јеромонаху Непотијану у Алтинуму, провинција Венеција-Истра. Ad Nepotianum, Ep. LII, 8. Непотијану, писмо 52, 8 8 (1) dicente te in ecclesia non clamor populi sed gemitus suscitetur; lacrimae auditorum laudes tuae sint. sermo presbyteri scripturarum lectione conditus sit. nolo te declamatorem esse et rabulam garrulumque sed mysteriorum peritum et sacramentorum dei tui eruditissimum. verba volvere et celeritate dicendi apud inperitum vulgus admirationem sui facere indoctorum hominum est. adtrita frons interpretatur saepe quod nescit et cum aliis suaserit sibi quoque usurpat scientiam. (2) praeceptor quondam meus Gregorius Nazanzenus rogatus a me ut exponeret quid sibi vellet in Luca sabbatum δευτερόπρωτον, id est ‘secundoprimum’, eleganter lusit: “docebo te”, inquiens, “super hac re in ecclesia, in qua omni mihi populo adclamante cogeris invitus scire quod nescis aut certe si solus tacueris, solus ab omnibus stultitiae condemnaberis”. nihil tam facile quam vilem plebiculam et indoctam contionem linguae volubilitate decipere, quae quidquid non intellegit plus miratur. (3) Marcus Tullius, ad quem pulcherrimum illud elogium est: “Demosthenes tibi praeripuit ne esses primus orator, tu illi, ne solus”, in oratione pro Quinto Gallio quid de favore vulgi et de inperitis contionatoribus loquatur, adtende: “his autem ludis—loquor enim quae sum ipse nuper expertus—unus quidam poeta dominatur, homo perlitteratus, cuius sunt illa convivia poetarum ac philosophorum, cum facit Euripiden et Menandrum inter se et alio loco Socraten atque Epicurum disserentes, quorum aetates non annis sed saeculis scimus fuisse disiunctas. atque his quantos plausus et clamores movet! multos enim condiscipulos habet in theatro qui simul litteras non didicerunt”. 8 (1) Када проповедаш у цркви, гледај да не побуђујеш аплаузе, већ покајнички јецај у људима; нека ти сузе твојих слушалаца буду похвале. Требало би да проповед презвитера буде зачињена његовим читањем Светог Писма. Не желим да будеш рецитатор, галамџија-шарлатан или испразни говорник, него стручњак у тајнама и потпуно научен сакраментима свога Бога. Сипање речи и брзина говора како би стекли дивљење неискусне руље карактеристично је за неуке људе. Безобразник често објашњава оно што не зна, а пошто увери друге, сам за себе узурпира знање. (2) Када сам питао мог бившег учитеља, Григорија из Назијанза, да ми објасни шта у Луке значи субота, δευτερόπρωτον, то јест другопрва (Лк 6, 1), елегантно је доскочио одговарајући: „То ћу те научити у цркви; тамо ћеш, када ми цео народ буде аплаудирао, бити присиљен против своје воље да знаш оно што не знаш, или ћеш, без сваке сумње, ако будеш само ти ћутао, само ти од свих бити оптужени за глупост“. Нема ничег лакшег, него окретним језиком преварити прост народ и неуку скупину – која, ономе што не разуме, још више му се диви. (3) Пази шта је Марко Тулио – коме је одата најдивнија почаст: „Демостен је теби ускратио да не будеш први оратор; а ти њему да не буде једини“ – рекао у својој одбрани Квинта Галија говорећи о благонаклоности мноштва и о неуким демагозима: „Овим наиме играма – говорим о ономе чему сам и сам недавно био присутан – извесни песник, изузетно образован човек, који је аутор драме о банкетима између песника и философа, доминирао је када је ставио Еврипида и Менандра да разговарају међусобно и на другом месту – Сократа и Епикура, раздвојеним, као што знамо, временом када су живели не годинама, већ вековима. И колико великих аплауза и повика изазива овим делом! То је зато што он има много студената у позоришту који, као и он, нису се учили књизи”. Схолија - У цркви (in ecclesia) се ваља разумети храм у коме је проповедао Непотијан, не Црква у општем смислу. - Именица clamor означава одушевљено клицање, аплауз, буку, кричање... Аплаузи и повици у старој Цркви су били нормална ствар: Августин, serm. 19,4; 163B.5; tract. in Ioh. 3, 21; serm. 96, 4; Златоусти, hom. 1 in Ioh. (PG 59, 37). Знамо пак да су Јероним (comm. in Hiez. 34,1–31), као и Златоусти (hom. 30 in Act. PG 60, 225) били алергични на аплаузе ако је реторика требало да буде у првом плану а не једноставна апостолска реч. Знамо такође да је Јероним био окренут аскези и један је од првих промотера монашке аскезе, не само на речи него и на делу. Није место да говорим зашто је морао да побегне на Исток. Карактер му ни најмање није био сладак, језик често отрован, а успевао је да се одмах посвађа и са добронамерним људима, чега је најкламорознији (кад смо већ у латинском...) пример св. Августин. Тек касније је Јероним схватио да га овај није провоцирао и мир је нађен. Међутим, са Оригеновом доктрином и Руфином никад се није помирио, иако је наставио да поштује Оригеновог ученика (чији је и сам био ученик једно време) Дидима Слепог. Ми смо у епохи када се почиње гојити ткз. „мучеништво савести“. Немамо више мучеништво у крви, скоро да је нестало. Зато одлазак у пустињу. На прагу смо настајања и исповедања помисли, које ће се касније спојити са исповешћу и створити тежак проблем који и данас опстаје у Цркви. Јеронимов „мотивациони говорник“ треба да побуди осећај мизерије у људима и да ови плачу; данас имамо супротно – да побуди осећај радости и вољености без обзира на све. И једно и друго су крајности. Царски, средњи, пут – како је то лако рећи и звучи паметно – требало би да буде истинско хришћанство (и ово може да буде демагошка реч) живљено у нашој историји и у палости. - Бити експерт у mysteria и sacramenta је предуслов за бити говорник у Цркви. Хрвати ово преводе као отајства и тајне, код нас се разлика изгубила, јер је у питању иста реалност, односно синоними. Срби преводе са „Свете Тајне“. Експерт и учен у тајнама се сигурно не односи на оно што бисмо данас назвали литургичарем (окрени се лево, сада десно, 2 корака, укрсти руке овако, онако, прсте у овом положају, сада воздухом лелујај овако итд.). По свој прилици се односи на оригеновско учење да је Писмо оваплоћени Логос. И вели да из њега треба проповедати. Но, то не искључује тајну свршавања евхаристије практично. Јер је и сама проповед била део исте. Препирка да ли се ради о сакраменту као таквом или стручном образовању за неко ауторитативно тумачење Писама ми се чини плодом наших модерних назора. Опет, тај ко је свршавао евхаристију био је и проповедник. Тај принцип се довео у питање са Оригеном (тек после је постао презвитер), али се – надам се здравом разуму – решење нашло и са св. Јефремом који је на Западу постао Доктор Цркве, иако ђакон. У православном свету је писац од ауторитета. Имамо и мноштво простог света који је у календару и поштују се њихова мишљења. - Рецитатори, шарлатани, галамџије, испразни говорници су за презир. Судски процес у римско доба је био живописан. Адвокат није морао ни да познаје право, него да буде „мотивациони говорник“. Као и данас што у common law имамо адвоката који треба да убеди пороту. Ваља нам познавати менталитет тадашњег друштва, адвокат није неко ко добро познаје законе, али могао је бити адвокатом добар оратор. Тако се законом, којим је цар Јулијан прогласио максималан број правника одређен за град Рим и карактеристике које је сам адвокат требало да има, није постављала као обавеза познавања закона! Између осталог, не треба заборавити да готово све до скоро трећег века правних школа није постојало. - Дођосмо и до анегдоте о Назијанзину. Неко написа у преподобном духу: „Јер да Свети Григорије користи реч фразу 'испашћеш будала', у то никако не можемо поверовати, пошто је употребу те речи Господ забранио. Такође, да се закључити да Свети Григорије говори духом гордости античких филозофа, а не хришћанског смирења. Он не само да жели да нешто пошто-пото докаже, већ и да себе уздигне изнад опонента и да га посрами и понизи пред другима“. Ја пак нисам преподобан, него научник. У самом старту Јероним чини један отклон у односу на Григорија називајући га бившим, некадашњим учитељем. Прилог quondam овде има функцију придева, тако да се не треба превести са некад, једном приликом итд. сам питао учитеља, него некадашњи учитељ. Како је Григорије некадашњи учитељ Јероним га ставља у групу ових оратора који траже аплаузе. Верујем да је сасвим изгубио и суптилну иронију и истинитост у Григоријевом исказу – Назијанзин му одговара вешто, елегантно (eleganter). Григорије не спада у оне који су тежили аплаузима и похвалама ради њих самих, него истине ради која се скривала у лепој речи. Прекоравајући антиохијце рећи ће: „Они не траже свештенике него реторе!“ (οὐ γὰρ ζητοῦσιν ἱερεῖς, ἀλλὰ ῥήτορας, orat. 42, 24). Јеронимово питање о δευτερόπρωτον суботи ме не интересује овде, јер је компликовано, немамо отачког консензуса, а највероватније је (намерна?) грешка преписивача, јер je у најважнијим кодексима немамо (Синајски, Ватикански, Паришки) и она је hapax legomenon у НЗ. Григорије користи реч будала, и Јерониму сигурно није лако да је понови. Сам Исус брани да се некоме каже будало, а опет употребљава тај израз. То нам сведочи Писмо. Наиме, Мт 5, 22: „Ако ли ко рече брату своме: Рака! биће крив синедриону; а ко рече: Будало! биће крив паклу огњеноме (ὃς δ’ ἂν εἴπῃ Μωρέ, ἔνοχος ἔσται εἰς τὴν γέενναν τοῦ πυρός). Опет, Мт 32, 17: „Будале и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује?“ (μωροὶ καὶ τυφλοί). Матејев израз за будалу је морос, μωρός. Ово је од почетка стварало проблем преводиоцима. Јер како Исус може некоме да каже, не говори другоме будало, а сам назива људе будалама? Весели преводиоци су се досетили да исту именицу, морос – будала, преводе различито! Тако у нашем званичном преводу имамо: Безумници и слијепци!, што је очигледно погрешан и тенденционалан превод, јер Синод је направио неки „средњи“ превод да се обичан народ не би збуњивао. И то је разумљиво за време од пре 3 деценије. Једва је ко читао Писмо. Но, нису они једини, како рекох, јер и у Вулгати имамо исти механизам, превођење једне речи на 2 различита начина, иако нема никакве потребе за посезањем за синонимима. Тако Мт 5, 22: „qui autem dixerit: Fatue, reus erit gehennae ignis“. Напротив, у Мт 32, 17: „Stulti et caeci!“. А о истој ствари се ради, јер придев fatuus значи глуп, смешан, будаласт, док stultus значи то исто. Јероним ће прибећи овој другој варијанти stultus, кад га је Григорије нагрдио, али се и у његовом случају види да је гледао да ублажи речено, па вели: solus ab omnibus stultitiae condemnaberis: оптужен за глупост. То је отприлике као кад на српском кажемо: рекао ми је да причам глупости, а не да сам глуп. Но, ни Господ Исус а ни Оци нису избегавали да кажу другоме да је глуп. Да ли имамо неку недоследност? Не бих рекао. Јер као што имамо заповест: Не убиј, нико неће осудити онога ко убије у самоодбрани или да заштити ближње. А у тој заштити му се неће урачунати као самоубиство ако и погине за некога кога је штитио иако у безнадежној ситуацији. Тако и назвати некога будалом је условљено оним другим. То може бити разликовано и са тиме ко ти је брат, јер иако су фарисеји de iure били Исусова браћа, он de facto, пориче и крвну везу ако се на делу разликује са другима. Тако Мт 12, 48-50: „Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“. Шта би било то што бежи св. Јерониму и сличнима? То је нит која води још од Платон, од његовог кратког дела Ион, које је Григорије свакако читао. Тамо: Завист против рапсода изазива њихов сјај у одевању, и што продиру у дух Хомера, а не да га само празно понављају (530bc). Да си образован, могао би говорити и о др. песницима (532c), али о Хомеру говориш по божијем надахнућу (533d). Муза најпре једног надахне, па се то ланчано пренесе, јер сви добри епски песници певају, не умешношћу, него у заносу надахнути (533e). Ни лирски песници не певају у светлости разума, него се предају хармонији и ритму, па их обузима бахански занос (534a). Песници певају само једну врсту песама, и не могу друге, јер то чине по надахнућу, а не по разуму. Бог им је одузео размишљање, па се њима служи као својим устима (534cd). Песници су тумачи богова (534е). Рапсод када глуми у заносу непосредно доживљава приповедане догађаје (535бц), и исте осећаје преноси на публику (535e). Бог све вуче како хоће: први је песник, па рапсод, па народ (536a). У мало реченица је све речено. Богослов је могао да интегрише у себе дух паганске мисли, док се Јероним са тиме хрвао, па је сањао једном да га Христос походи и пита: Чији си ти ученик? Мој или Цицеронов? У светлу ове агоније и другачије формације свести ваља разумети овај сукоб. Код Григорија је реч мистерија и она је изговорена у оквиру круга који би требало да се њоме уједини, повеже. Нешто слично имамо и у Јеронима који тражи побуђивање осећања у слушалаца, али је донекле спољашње јер је експерт у тајнама стручњак за написано. Његова логика не може да прихвати бесмислено, као на пример другопрва субота, а Григорије му каже да ће знати и то што не зна у оквиру ове мистерије која обухвата и реч и аплаузе и повике одобравања. Латинском духу објективног испитивања ствари Григорије је вешто заскочио, мада је Јероним остао разочаран. Руфин ће рећи да је он хтео да се само хвали познанствима са чувеним особама са Истока, али се ја не бих одважио да то и потпишем. Јероним једноставно није могао да разуме ову другу културу, која, иако се тицала исте ствари, имала је другачију визуру. Наравно да никоме не може пасти на памет да Јероним није бесконачно много добра урадио на приближавању ових светова. Зато је vir trilinguis с правом у хору светаца.
  15. Зоран Ђуровић: Свети Григорије Богослов у анегдоти светог Јеронима Стридонског Приложио бих латински текст и превод једног одломка из писма св. Јеронима, и после дао кратак коментар на овај занимљиви и интригантни текст. Реч је о LII писму и параграфу 8. Критичко издање целог писма, које је по сачуваним манускриптима (више од 300) било једно од најчитанијих писама Далматинца, приредио је аустријски филолог Isidor Hilberg и налази се у CSEL 54, 413–441. Исто, али са малим разликама: PL 22, 527-540. Писмо је настало половином 393, и упућено је младом јеромонаху Непотијану у Алтинуму, провинција Венеција-Истра. Ad Nepotianum, Ep. LII, 8. Непотијану, писмо 52, 8 8 (1) dicente te in ecclesia non clamor populi sed gemitus suscitetur; lacrimae auditorum laudes tuae sint. sermo presbyteri scripturarum lectione conditus sit. nolo te declamatorem esse et rabulam garrulumque sed mysteriorum peritum et sacramentorum dei tui eruditissimum. verba volvere et celeritate dicendi apud inperitum vulgus admirationem sui facere indoctorum hominum est. adtrita frons interpretatur saepe quod nescit et cum aliis suaserit sibi quoque usurpat scientiam. (2) praeceptor quondam meus Gregorius Nazanzenus rogatus a me ut exponeret quid sibi vellet in Luca sabbatum δευτερόπρωτον, id est ‘secundoprimum’, eleganter lusit: “docebo te”, inquiens, “super hac re in ecclesia, in qua omni mihi populo adclamante cogeris invitus scire quod nescis aut certe si solus tacueris, solus ab omnibus stultitiae condemnaberis”. nihil tam facile quam vilem plebiculam et indoctam contionem linguae volubilitate decipere, quae quidquid non intellegit plus miratur. (3) Marcus Tullius, ad quem pulcherrimum illud elogium est: “Demosthenes tibi praeripuit ne esses primus orator, tu illi, ne solus”, in oratione pro Quinto Gallio quid de favore vulgi et de inperitis contionatoribus loquatur, adtende: “his autem ludis—loquor enim quae sum ipse nuper expertus—unus quidam poeta dominatur, homo perlitteratus, cuius sunt illa convivia poetarum ac philosophorum, cum facit Euripiden et Menandrum inter se et alio loco Socraten atque Epicurum disserentes, quorum aetates non annis sed saeculis scimus fuisse disiunctas. atque his quantos plausus et clamores movet! multos enim condiscipulos habet in theatro qui simul litteras non didicerunt”. 8 (1) Када проповедаш у цркви, гледај да не побуђујеш аплаузе, већ покајнички јецај у људима; нека ти сузе твојих слушалаца буду похвале. Требало би да проповед презвитера буде зачињена његовим читањем Светог Писма. Не желим да будеш рецитатор, галамџија-шарлатан или испразни говорник, него стручњак у тајнама и потпуно научен сакраментима свога Бога. Сипање речи и брзина говора како би стекли дивљење неискусне руље карактеристично је за неуке људе. Безобразник често објашњава оно што не зна, а пошто увери друге, сам за себе узурпира знање. (2) Када сам питао мог бившег учитеља, Григорија из Назијанза, да ми објасни шта у Луке значи субота, δευτερόπρωτον, то јест другопрва (Лк 6, 1), елегантно је доскочио одговарајући: „То ћу те научити у цркви; тамо ћеш, када ми цео народ буде аплаудирао, бити присиљен против своје воље да знаш оно што не знаш, или ћеш, без сваке сумње, ако будеш само ти ћутао, само ти од свих бити оптужени за глупост“. Нема ничег лакшег, него окретним језиком преварити прост народ и неуку скупину – која, ономе што не разуме, још више му се диви. (3) Пази шта је Марко Тулио – коме је одата најдивнија почаст: „Демостен је теби ускратио да не будеш први оратор; а ти њему да не буде једини“ – рекао у својој одбрани Квинта Галија говорећи о благонаклоности мноштва и о неуким демагозима: „Овим наиме играма – говорим о ономе чему сам и сам недавно био присутан – извесни песник, изузетно образован човек, који је аутор драме о банкетима између песника и философа, доминирао је када је ставио Еврипида и Менандра да разговарају међусобно и на другом месту – Сократа и Епикура, раздвојеним, као што знамо, временом када су живели не годинама, већ вековима. И колико великих аплауза и повика изазива овим делом! То је зато што он има много студената у позоришту који, као и он, нису се учили књизи”. Схолија - У цркви (in ecclesia) се ваља разумети храм у коме је проповедао Непотијан, не Црква у општем смислу. - Именица clamor означава одушевљено клицање, аплауз, буку, кричање... Аплаузи и повици у старој Цркви су били нормална ствар: Августин, serm. 19,4; 163B.5; tract. in Ioh. 3, 21; serm. 96, 4; Златоусти, hom. 1 in Ioh. (PG 59, 37). Знамо пак да су Јероним (comm. in Hiez. 34,1–31), као и Златоусти (hom. 30 in Act. PG 60, 225) били алергични на аплаузе ако је реторика требало да буде у првом плану а не једноставна апостолска реч. Знамо такође да је Јероним био окренут аскези и један је од првих промотера монашке аскезе, не само на речи него и на делу. Није место да говорим зашто је морао да побегне на Исток. Карактер му ни најмање није био сладак, језик често отрован, а успевао је да се одмах посвађа и са добронамерним људима, чега је најкламорознији (кад смо већ у латинском...) пример св. Августин. Тек касније је Јероним схватио да га овај није провоцирао и мир је нађен. Међутим, са Оригеновом доктрином и Руфином никад се није помирио, иако је наставио да поштује Оригеновог ученика (чији је и сам био ученик једно време) Дидима Слепог. Ми смо у епохи када се почиње гојити ткз. „мучеништво савести“. Немамо више мучеништво у крви, скоро да је нестало. Зато одлазак у пустињу. На прагу смо настајања и исповедања помисли, које ће се касније спојити са исповешћу и створити тежак проблем који и данас опстаје у Цркви. Јеронимов „мотивациони говорник“ треба да побуди осећај мизерије у људима и да ови плачу; данас имамо супротно – да побуди осећај радости и вољености без обзира на све. И једно и друго су крајности. Царски, средњи, пут – како је то лако рећи и звучи паметно – требало би да буде истинско хришћанство (и ово може да буде демагошка реч) живљено у нашој историји и у палости. - Бити експерт у mysteria и sacramenta је предуслов за бити говорник у Цркви. Хрвати ово преводе као отајства и тајне, код нас се разлика изгубила, јер је у питању иста реалност, односно синоними. Срби преводе са „Свете Тајне“. Експерт и учен у тајнама се сигурно не односи на оно што бисмо данас назвали литургичарем (окрени се лево, сада десно, 2 корака, укрсти руке овако, онако, прсте у овом положају, сада воздухом лелујај овако итд.). По свој прилици се односи на оригеновско учење да је Писмо оваплоћени Логос. И вели да из њега треба проповедати. Но, то не искључује тајну свршавања евхаристије практично. Јер је и сама проповед била део исте. Препирка да ли се ради о сакраменту као таквом или стручном образовању за неко ауторитативно тумачење Писама ми се чини плодом наших модерних назора. Опет, тај ко је свршавао евхаристију био је и проповедник. Тај принцип се довео у питање са Оригеном (тек после је постао презвитер), али се – надам се здравом разуму – решење нашло и са св. Јефремом који је на Западу постао Доктор Цркве, иако ђакон. У православном свету је писац од ауторитета. Имамо и мноштво простог света који је у календару и поштују се њихова мишљења. - Рецитатори, шарлатани, галамџије, испразни говорници су за презир. Судски процес у римско доба је био живописан. Адвокат није морао ни да познаје право, него да буде „мотивациони говорник“. Као и данас што у common law имамо адвоката који треба да убеди пороту. Ваља нам познавати менталитет тадашњег друштва, адвокат није неко ко добро познаје законе, али могао је бити адвокатом добар оратор. Тако се законом, којим је цар Јулијан прогласио максималан број правника одређен за град Рим и карактеристике које је сам адвокат требало да има, није постављала као обавеза познавања закона! Између осталог, не треба заборавити да готово све до скоро трећег века правних школа није постојало. - Дођосмо и до анегдоте о Назијанзину. Неко написа у преподобном духу: „Јер да Свети Григорије користи реч фразу 'испашћеш будала', у то никако не можемо поверовати, пошто је употребу те речи Господ забранио. Такође, да се закључити да Свети Григорије говори духом гордости античких филозофа, а не хришћанског смирења. Он не само да жели да нешто пошто-пото докаже, већ и да себе уздигне изнад опонента и да га посрами и понизи пред другима“. Ја пак нисам преподобан, него научник. У самом старту Јероним чини један отклон у односу на Григорија називајући га бившим, некадашњим учитељем. Прилог quondam овде има функцију придева, тако да се не треба превести са некад, једном приликом итд. сам питао учитеља, него некадашњи учитељ. Како је Григорије некадашњи учитељ Јероним га ставља у групу ових оратора који траже аплаузе. Верујем да је сасвим изгубио и суптилну иронију и истинитост у Григоријевом исказу – Назијанзин му одговара вешто, елегантно (eleganter). Григорије не спада у оне који су тежили аплаузима и похвалама ради њих самих, него истине ради која се скривала у лепој речи. Прекоравајући антиохијце рећи ће: „Они не траже свештенике него реторе!“ (οὐ γὰρ ζητοῦσιν ἱερεῖς, ἀλλὰ ῥήτορας, orat. 42, 24). Јеронимово питање о δευτερόπρωτον суботи ме не интересује овде, јер је компликовано, немамо отачког консензуса, а највероватније је (намерна?) грешка преписивача, јер je у најважнијим кодексима немамо (Синајски, Ватикански, Паришки) и она је hapax legomenon у НЗ. Григорије користи реч будала, и Јерониму сигурно није лако да је понови. Сам Исус брани да се некоме каже будало, а опет употребљава тај израз. То нам сведочи Писмо. Наиме, Мт 5, 22: „Ако ли ко рече брату своме: Рака! биће крив синедриону; а ко рече: Будало! биће крив паклу огњеноме (ὃς δ’ ἂν εἴπῃ Μωρέ, ἔνοχος ἔσται εἰς τὴν γέενναν τοῦ πυρός). Опет, Мт 32, 17: „Будале и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује?“ (μωροὶ καὶ τυφλοί). Матејев израз за будалу је морос, μωρός. Ово је од почетка стварало проблем преводиоцима. Јер како Исус може некоме да каже, не говори другоме будало, а сам назива људе будалама? Весели преводиоци су се досетили да исту именицу, морос – будала, преводе различито! Тако у нашем званичном преводу имамо: Безумници и слијепци!, што је очигледно погрешан и тенденционалан превод, јер Синод је направио неки „средњи“ превод да се обичан народ не би збуњивао. И то је разумљиво за време од пре 3 деценије. Једва је ко читао Писмо. Но, нису они једини, како рекох, јер и у Вулгати имамо исти механизам, превођење једне речи на 2 различита начина, иако нема никакве потребе за посезањем за синонимима. Тако Мт 5, 22: „qui autem dixerit: Fatue, reus erit gehennae ignis“. Напротив, у Мт 32, 17: „Stulti et caeci!“. А о истој ствари се ради, јер придев fatuus значи глуп, смешан, будаласт, док stultus значи то исто. Јероним ће прибећи овој другој варијанти stultus, кад га је Григорије нагрдио, али се и у његовом случају види да је гледао да ублажи речено, па вели: solus ab omnibus stultitiae condemnaberis: оптужен за глупост. То је отприлике као кад на српском кажемо: рекао ми је да причам глупости, а не да сам глуп. Но, ни Господ Исус а ни Оци нису избегавали да кажу другоме да је глуп. Да ли имамо неку недоследност? Не бих рекао. Јер као што имамо заповест: Не убиј, нико неће осудити онога ко убије у самоодбрани или да заштити ближње. А у тој заштити му се неће урачунати као самоубиство ако и погине за некога кога је штитио иако у безнадежној ситуацији. Тако и назвати некога будалом је условљено оним другим. То може бити разликовано и са тиме ко ти је брат, јер иако су фарисеји de iure били Исусова браћа, он de facto, пориче и крвну везу ако се на делу разликује са другима. Тако Мт 12, 48-50: „Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“. Шта би било то што бежи св. Јерониму и сличнима? То је нит која води још од Платон, од његовог кратког дела Ион, које је Григорије свакако читао. Тамо: Завист против рапсода изазива њихов сјај у одевању, и што продиру у дух Хомера, а не да га само празно понављају (530bc). Да си образован, могао би говорити и о др. песницима (532c), али о Хомеру говориш по божијем надахнућу (533d). Муза најпре једног надахне, па се то ланчано пренесе, јер сви добри епски песници певају, не умешношћу, него у заносу надахнути (533e). Ни лирски песници не певају у светлости разума, него се предају хармонији и ритму, па их обузима бахански занос (534a). Песници певају само једну врсту песама, и не могу друге, јер то чине по надахнућу, а не по разуму. Бог им је одузео размишљање, па се њима служи као својим устима (534cd). Песници су тумачи богова (534е). Рапсод када глуми у заносу непосредно доживљава приповедане догађаје (535бц), и исте осећаје преноси на публику (535e). Бог све вуче како хоће: први је песник, па рапсод, па народ (536a). У мало реченица је све речено. Богослов је могао да интегрише у себе дух паганске мисли, док се Јероним са тиме хрвао, па је сањао једном да га Христос походи и пита: Чији си ти ученик? Мој или Цицеронов? У светлу ове агоније и другачије формације свести ваља разумети овај сукоб. Код Григорија је реч мистерија и она је изговорена у оквиру круга који би требало да се њоме уједини, повеже. Нешто слично имамо и у Јеронима који тражи побуђивање осећања у слушалаца, али је донекле спољашње јер је експерт у тајнама стручњак за написано. Његова логика не може да прихвати бесмислено, као на пример другопрва субота, а Григорије му каже да ће знати и то што не зна у оквиру ове мистерије која обухвата и реч и аплаузе и повике одобравања. Латинском духу објективног испитивања ствари Григорије је вешто заскочио, мада је Јероним остао разочаран. Руфин ће рећи да је он хтео да се само хвали познанствима са чувеним особама са Истока, али се ја не бих одважио да то и потпишем. Јероним једноставно није могао да разуме ову другу културу, која, иако се тицала исте ствари, имала је другачију визуру. Наравно да никоме не може пасти на памет да Јероним није бесконачно много добра урадио на приближавању ових светова. Зато је vir trilinguis с правом у хору светаца. View full Странице
  16. Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г. Григорије служио је 15. августа 2019. године, када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, свету литургију у грчком храму Вазнесења Господњег у Берлину. Епископу су, поред старешине храма архимандрита Емануила саслуживали и пароси берлински Вељко Гачић и Радомир Колунџић, као и ђакон Александар Дебељак. Епископ се присутном народу обратио беседом на грчком језику, у наставку доносимо српски превод беседе: Драга браћо и сестре, данас је велики празник! Данас славимо Пресвету Богородицу! Данас уствари славимо ону коју је прославио Бог, а која је примивши ту славу прославила читав људски род. Свакога човјека, свако биће. У њој све што дише може да слави Господа. И зато данас ми хришћани сабрани у Цркви око Свете Богородице треба на тренутак да застанемо и да се замислимо над тим чудом које се догодило у личности и кроз личност Пресвете Дјеве Марије. Догодило се то, љубазни народе, да свaко од нас пред лицем Бога има вјерну и искрену Заступницу, Молитвеницу. Но, ако сам ја или ти као хришћанин ослабио и ето немам снаге да се молим, ја и ти и сви знамо да се Она моли за нас. Ако смо уплашени и узнемирени у страху од крста и страдања, ми знамо да Она непоколебљиво стоји. Ако сам ја или неко од вас нестрпљив, знамо да Она непоколебљиво вјерује. Ако сам нечист телом, речју и делом, знам да је Она чиста. Ако је све што у мени треба бити светлост постало тама, знам да је Она светлост! Ако сам отпадник, маловеран, ако сам оговарао или клеветао, знам да Она није. Ако сам тужан и малодушан, знам да се Она радује истински. Ако сам себе запустио и заборвио, знам да Она никог од нас не заборавља. Па шта онда да чинимо, браћо и сестре, у оваквом дану и поводом оваквог славља. Треба да имајући пред собом слику (икону) Богородице искрено из свег срца завапимо, запевамо, говоримо: Пресвета Богородице буди с нама, не остави нас, спаси нас, моли Бога за нас. Треба да јој кажемо, ако ја не знам и не налазим прави пут: Потражи ме и поведи јер ти знаш пут. Ако сам занемарио истину: Избави ме од лажи и заступи пред Истином, пред Сином твојим и Богом нашим. Ако сам делима или речима, вољно или невољно, угрозио свој живот: Узми ме за руку Богородице и изведи ме из таме смрти у светлост живота Сина твог и Бога нашег. Сав је, дакле, задатак нас хришћана, браћо и сестре, да будемо с Њом, са Мајком Божјом. Ви сте данас дошли на овај дивни и велики празник управо зато да будете у слави и хвали Пресвете Богородице. Ми данас чинимо свако појединачно и сви заједно тај покрет који се може сажети у једну реч, покрет који води у загрљај Мајке. Иако смо већина одрасли и у зрелим годинама, још увек под теретом наших греха ходамо тешко и несигурно као дете које тек треба да прохода. Али и то дете када достигне, досегне мајчино крило и загрљај, смеје се и радује. До овог трена, макар у овом дану, могли смо се сви плашити пада и неизвесности, а од сада, у овој Божанској служби, знајте и верујте да вас грли и теши Мајка Божја у свом крилу, и у крилу Цркве Сина њеног и Бога нашега! Амин. Извор: Епархија диселдорфска и немачка Света литургија у Берлину - ДИСЕЛДОРФСКА И НЕМАЧКА EPARHIJA-NEMACKA.COM 15. августа 2019. када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, Епископ Диселдорфа и Немачке Григорије служио је свету...
  17. У петак, 12. јула 2019. год., ПетроПавлов манастир је прославио манастирску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Григорије уз саслуживање Владике Атанасија и свештеника наше и других eпархија. Послије читања Св. Јеванђеља бесједио је Владика Григорије. У току Свете Литургије у чин свештеника рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Њемачкој епархији СПЦ. Св. Чаши је, као и увијек на овај дан, приступило више стотина причасника, који су се причешћивали из више путира. Након тога су вјерни у свечаној литији уз појање тропара извршили опход око манастирске порте. По повратку, испред храма Св. Ап. Петра пререзан је славски колач, приликом чега се присутнима честитали манастирску славу игуман манастира Тврдош Сава и градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  18. У Хановеру се овог викенда одржава низ свечаности у част јубилеја пола века постојања Епархије диселдорфско-немачке. У цркви светог Јована одржана је свечана академија коју је својим поздравним словом отворио Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије. Уследила су обраћања највиших представника Васељенске Патријаршије у Немачкој, Евангелистичке и Римокатоличке Цркве а потом и излагање Владике Григорија који је, на немачком језику, представио своју визију мисије и улоге коју Српска православна црква у будућности треба да има Немачкој. Излагање Владике Григорија преносимо у целости: У свом данашњем излагању, oвим дивним поводом, а како бих представио своју визију мисије и улоге коју наша Црква у Немачкој треба у будућности да има, желио бих прво да укратко представим своје теолошко поимање Цркве уопште, као и њене улоге у нашем времену. Чини ми се примјереним да излагање започнем констатацијом коју у својим теолошким расправама истичу поједини савремни православни теолози, међу којима је најистакнутији митрополит Јован Зизјулас, а која гласи да сваки говор о теологији треба заправо започети говором о коначном Царству Божијем, са чиме се, уз извјесне допуне коју ћу изнијети нешто касније, у потпуности слажем. Наиме, оно што ће се посљедње догодити у времену уистину је онтолошки најизворније и најтемељније. Из оваквог схватања проистиче и поимање односа историје и есхатологије, а према којем је и сама историја есхатолошки условљена. Другим ријечима, иако се наизглед чини парадоксалним, хришћани се сјећају прошлости „у свјетлу будућности“, тј. у светлу коначног циља. У том смислу, уверен сам да би и Христова молитва упућена Оцу „да сви буду једно“, ако је посматрамо из есхатолошке перспективе, требалo за нас који вјерујемо да значи да ће тако уистину и бити, да ћемо сви бити једно. И не само то, у складу са оваквим есхатолошким поимањем Цркве, смисао историје и сваког од нас у њој управо је у томе да, колико је то у нашој моћи, допринесемо остварењу Царства, тј. споменутог свеопштег јединства (а не подела!) свих у Христу. Поменуту опаску да сваки говор о теологији треба започети говором о коначном Царству Божијем стога бих сада унеколико преобликовао и допунио запажањем да сваки говор о теологији треба започети и говором о другоме и о заједници. Однос с другим јесте, заправо, у средишту проблемâ нашег времена које је у знатној мјери обиљежено индивидуализмом. Други је, како најчешће имамо прилику да видимо и чујемо, за савремног човјека углавном фрустрација, али, опет, још увијек је очигледно да без другог не можемо. Индивидуализам је често узрокован не само одсуством жеље за другим, него и одбаченошћу од стране другог. С друге пак стране, остварена личност се од пуке индивидуе разликује управо својом упућеношћу на другог, својим оствареним односом са другим. Други је за нас као личности конститутиван, што значи да смо ми тек у односу с другим у стању да заснујемо своје биће. Пошто је другост конститутивна чак и за биће Божије, самим тим је конститутивна и за биће уопште. На крају крајева, и сама Црква као начин постојања подразумијева другост. Наиме, Црква се као другост остварује у заједници и као заједничарење у различитости. Другост се у Цркви заправо реализује кроз јединство дарова и црквених служби. Службе садрже другост просто зато што су различите, али је притом свака од њих упућена на остале, а опет су све неопходне како би Црква била (једно) Тијело Христово. Супротно овом стоји нажалост често схватање, које је најсликовитије изразио Сартр, да је други за нас пакао, на основу којег се може само закључити да примат сопства и даље доминира свијетом у цјелини, јер се други најчешће доживљава као „наш пад“, а не као онај који је конститутиван за наше биће. Услед оваквог поимања другога не изненађује ни страх наших религиозних фанатика од другога и другачијег. С колико се само мржње и страсти они устремљују на свакога ко је другачији, и као такав није више извор њиховог постојања већ смртоносна опасност. Чини ми се да је крајње вријеме да се запитамо смијемо ли ми, хришћани, да устукнемо пред таквим фанатизмом? Или ћемо се, по угледу на Христа, молити и жељети „да сви једно буду“. Притом „једно“ у овом случају не значи поништавање разлика оног другог, већ заједничко постојање са свим посебностима и различитостима које другог одликују. На овом месту бих се позвао или боље рећи ослонио на један дио из пророчки написане књиге покојног професора Романа Гвардинија која је написана у Минхену 1950 године „Конац новога вијека“. Књига је препуна мудрих путоказа за решења криза у којима се налази савремени човек (кога, узгред буди речено, чувени светогорски теолог, Василије Гондикакис, назива врло једноставно: „уморни савремени човек“). Гвардини већ половином прошлог века доноси смернице за које верујем да су лек за тај умор и апатију, али се ми (макар сам сигуран да ово важи за нас православне хришћане) још увек нисмо упутили тим спасоносним путевима. Он, дакле, као прву „силу“ која нам може користити у остварењу овог циља предлаже озбиљност утемељену на истини! Мој утисак је да Истини треба да приступамо као прегаоци и тражитељи, а не као њени поседници. Само на тај начин ћемо од Истине добијати снагу и моћ која нам је неопходна. Надаље професор Гвардини предлаже б) храброст, и то личну храброст. Он упозорава да ће таква храброст увјек имати непријатеље у мноштву, у јавном мнењу, у неистини, згуснутој у паролама и организацијама (каква, не заборавимо, неретко нажалост може бити и сама Црква). Усуђујем се на ово додати само још питање – није ли тако одувијек и било? Претходно споменуто, сматра Гвардини, изискује и нешто треће: слободу од свих окова. Да не набрајам овом приликом све чиме је бомбардована наша слобода, издвојићу само оно што он назива сектама моћи, које имају демонски карактер и опијени том моћи задиру у дубине нашега бића. Томе се, учи Гвардини, можемо супроставити само помоћу аскезе. И по професору Гвардинију а и по споменутом Василију Гондикакису, одвојен од аскезе савремени човјек је задремао, уморан и суморан – он постаје жртва самога себе. У жељи да постане господар, он је постао слуга, јер није путем аскезе постао господарем властите моћи. Слобода је ту, усуђујем се рећи, да би нам помогла да искорачимо из себе, да доносимо озбиљне и стварне одлуке, а не да се исцрпљује у тривијалним могућностима избора да нпр. купимо ову или ону ствар. Стварна слобода није могућа без аскезе и управо то је један од кључних задатака Цркве у савременом свету, да човеку приближи стварни значај аутентичне хришћанске аскезе, која се пречесто, опет не без наше одговорности, међу неупућенима доживљава као пуко (и бесмислено) мучење тела. Превазилажење индивидуализма, то јест сепаратизма, и узмицање пред провалијом над којом нас држи страх од другога, пружа нам са свим овим горе наведеним елементима, истином, храброшћу и слободом у првом реду Црква као заједница par excellence. Црква је, дакле, увијек схватана у релацији према неком и зато не би смјело да се догоди да епископ и Црква помисле да је могуће њихово постојање које подразумијева изолацију од других и од свијета који их окружује. Или, другачије речено, епископ и Црква имају одговорност за друге и другачије и за све и свет који их окружује. Такв став изискује аскезу, о чему је напред било речи, јер се аутентичне и добре ствари не догаћју по аутоматизму, него кроз борбу за истинску слободу и, у крајњој линији, за истинску љубав. Због чега је по мом мишљењу веома важно све ово о чему је било ријечи? Због тога што је наведено теолошко виђење Цркве и другости управо онај темељ на којем сматрам да је потребно градити и нашу цркву, ма на којем се простору она налазила, па и у Немачкој, у којој ми живимо. Црква и сви њени чланови – дакле, и клир и вјерни народ, стално треба да имају на уму да је Црква икона – слика Царства Божијег на земљи и да као таква тежи да загрли цијели свијет и све у њему. И оно што је још битније – црквена заједница је начин превазилажења и зацјељења рана изазваних индивидуализмом и отуђеношћу модерног доба, те спасоносан пут успостављања личносног односа с Богом и људима. Да би се тај однос остварио и да би Црква уистину била оно што у првом реду треба да потребна нам је заједница, личносни однос не само са Светом Тројицом већ са сваким чланом Цркве понаособ – од епископа до тек крштеног дјетета. Јер без тог личносног односа нема ни Цркве, нити иког од нас. Притом, иако ову тежњу ка заједничарењу на практичном плану остварујемо у оквиру своје конкретне литургијске заједнице, отвореност према другом и другачијем никада не смемо везивати искључиво за (често преуске) канонске границе различитих деноминација, нити, како смо раније већ истакли, гордо веровати да једини поседујемо не само некакву „истину“, већ да можемо да ограничавамо и Бога самог и одређујемо му с ким и колико сме бити у заједници. Мада нисам ни слутио да ме чека долазак на службу у Немачку, међу делима која су ме претходних година највише инспирисала, и у којима сам, ништа мање него у делима православних аутора, препознавао аутентичну хришћанску веру и истинску бригу и промишљање о свету и човеку, су нпр. и дела евангелситичког немачког теолога Дитриха Бонхефера и чувеног тибингеншког професора, римокатолика Ханса Кинга, и то са радошћу признајем. А и 50 година практичног живота ове Епархије на територији Немачке сведоче о бројним братским чиновима представника овде већинских хришћанских цркава. Бројни храмови у којима служимо добијени су уз великодушну помоћ Римокатоличке и Евангеличке цркве. У одређеном периоду они су чак давали плате нашим свештеницима, као и својима. На крају крајева, обе ове сестринске цркве на сопствену иницијативу равноправно са нама учествују у организацији овог скупа у част нашег значајног јубилеја. Морамо, дакле, гајити отвореност без предрасуда и хришћанску љубав, пре свега према својим најближима, а потом и према свима другима. Ово сматрам јединим исправним путем који нам омогућава да се у правом свјетлу представимо свима онима који нису православни, или уопште нису хришћани. Другим ријечима, а тиме уједно и завршавам своје излагање (и изаржавам још једном шта је циљ моје службе у овој епархији у Немачкој), ако ми као православци, конкретно овдје, у Њемачкој, успоставимо чврсту заједницу међу собом, заједницу с јасним хришћанским идентитетом, тек тада ће моћи да нас препознају и прихвате и католици и евангелици и све друге вјерске заједнице око нас, јер тек када будемо имали љубави међу собом – други ће за нас моћи да кажу да заиста вјерујемо у Бога или, штавише, да заједно вјерујемо у истога Бога, у Бога Исуса Христа, за кога нам апостол Јован Духом Светим открива и објављује: БОГ ЈЕ ЉУБАВ. Хвала вам најљепше на пажњи. Црква Светог Јована 28. јун 2019. Хановер Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”. Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача. “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије. Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју. “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности. “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја. Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала. “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.” Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву. “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији. Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао: “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост. У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо. Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира: “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу. Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје: “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити. “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика. Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Епархија диселдорфско-немачка данас је свечано прославила 50 година постојања, а тим поводом у Карлсруеу освештан је Храм Преподобне мајке Параскеве. Чин освећења предводио је епископ диселдорфско-немачки Григорије уз саслужење епископа рашко-призренског и косовско-метохијскиг Теодосија, епископа захумско-херцеговачког Димитрија и епископа умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. Након чина освећења Божанском Службом началствовао је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. На литургији је присуствовао велики број верника и званица међу којима председница Републике Српске Жељка Цвијановић, министар просвете, науке и технолошког развоја Србије Младен Шарчевић, представници дипломатско-конзуларне мреже Србије и БиХ у Немачкој, градоначелник Карлсруеа, те представници других хришћанских цркава. Владика Григорије у беседи након Литургије нагласио је да је слава симбол српског јединства и да јој требамо остати верни. “Разговарао сам недавно са једним мудрим човеком од 90 година, који је прошао цели свет, на тему како да српски народ буде јединствен. Од тог старца чуо сам да је од Светог Саве до данас једино што је успело да буде симбол јединства српска слава…..Зато морамо да останемо верни својој слави и Светом Сави и нашем Светом Николају“, поручио је Владика Григорије. Он је истакао да је велика радост што је црква пуна људи и нагласио да црква у Карлсруеу може бити пример осталим црквеним општинама у Немачкој. “Све је данас свето и благословено. Овде је била НАТО база и војници су имали капелу. Када су се повукли, ми смо је откупили, онда је отац Александар са дивним људима направио Храм. Имамо место где народ може да се сабира и весели“, рекао је Владика Григорије. Он је навео да су сви који су данас били на освећењу цркве могли да виде здраву заједницу и да такву слику треба направити и у другим градовима. “Имамо још доста градова где требамо направити добру слику о себи, јер никад не застарева изрека – ‘Ако хоћеш да видиш какви су неки људи погледај им гробље и цркву’. Ми требамо показати да смо озбиљан народ. За све то је предуслов слога, јединство и мир“, нагласио је Владика Григорије. Он је казао да се српски народ налази на једној раскрсници, а да је излаз врло тежак. “Морамо да се снађемо у томе. Морамо да будемо разумни, разборити и храбри. Битно је искуство које Црква носи са собом, а то подразумева јасан и недвосмислен идентитет“, поручио је Владика. Додао је да у Немачкој по неким подацима живи око 700.000 Срба, али да нису познати и препознати као заједница. “Морамо постићи то да будемо препознатљиви као заједница и онда ћемо имати шансе да направимо нешто добро за наш народ у целини“, казао је Владика Григорије додајући да се ради на решавању правног статуса Српске православне цркве у Немачкој и позвао народ да свештеницима помогне у томе. Након Литургије приређена је и трпеза љубави, те културно-уметнички програм. Прослава 50 година Епархије Немачке, као и 800 година аутокефалности Српске православне цркве биће настављени сутра у Минхену Литургијом и свечаном академијом. Извор: Телевизија Храм
  21. У Кубанској митрополији Руске Цркве у недељу је прибројан Сабору светих свештеномученик Григорије Никољски; светковаће се заједно са Новомученицима и исповедницима Руске Цркве. Одлуку је донео Свети Синод Руске Цркве на седници 4. априла 2019. Чин канонизације је обавио митрополит екатеринодарски и кубански Исидор у манастиру Марије Магдалине у селу Роговскаја, 70 км северно од Краснодара. На богослужењу је певао хор тамошње богословске школе у присуству великог броја верника. Владика је у проповеди рекао да прослављење међу светима свештеника Григорија Никољског има посебан значај за Кубан. Име овог подвижника, које је било заборављено у време прогона Цркве, сада ће се свенародно прослављати у тој козачкој области и служиће као узор како се може остваривати Христово учење и у данашње време. Свети Григорије је рођен 1850.г. и рукоположен је за ђакона и свештеника 1883. године. Служио је на више места у Астраханској епархији, залажући се посебно у локалном мисионарском друштву. Често је посећивао манастир ради молитве, а од 1915. г. до свог престављења провео је у испосници Свете Марије Магдалине и био је на челу женског одељења кубанског васпитног завода. Старао се и за рањене војнике у манастирској болници. Био је ревностан пастир, учитељ и градитељ цркви. Кубан су освојили бољшевици у лето 1918. године. Убијали су свештенике и 27. јуна ушли су у манастир и утамничили оца Григорија који је управо био завршио Литургију. Тукли су га много, и када је покушавао да се прекрсти, ударили би га по рукама, а онда погубили хицом из револвера кроз уста. Извор: Српска Православна Црква
  22. У Кубанској митрополији Руске Цркве у недељу је прибројан Сабору светих свештеномученик Григорије Никољски; светковаће се заједно са Новомученицима и исповедницима Руске Цркве. Одлуку је донео Свети Синод Руске Цркве на седници 4. априла 2019. Чин канонизације је обавио митрополит екатеринодарски и кубански Исидор у манастиру Марије Магдалине у селу Роговскаја, 70 км северно од Краснодара. На богослужењу је певао хор тамошње богословске школе у присуству великог броја верника. Владика је у проповеди рекао да прослављење међу светима свештеника Григорија Никољског има посебан значај за Кубан. Име овог подвижника, које је било заборављено у време прогона Цркве, сада ће се свенародно прослављати у тој козачкој области и служиће као узор како се може остваривати Христово учење и у данашње време. Свети Григорије је рођен 1850.г. и рукоположен је за ђакона и свештеника 1883. године. Служио је на више места у Астраханској епархији, залажући се посебно у локалном мисионарском друштву. Често је посећивао манастир ради молитве, а од 1915. г. до свог престављења провео је у испосници Свете Марије Магдалине и био је на челу женског одељења кубанског васпитног завода. Старао се и за рањене војнике у манастирској болници. Био је ревностан пастир, учитељ и градитељ цркви. Кубан су освојили бољшевици у лето 1918. године. Убијали су свештенике и 27. јуна ушли су у манастир и утамничили оца Григорија који је управо био завршио Литургију. Тукли су га много, и када је покушавао да се прекрсти, ударили би га по рукама, а онда погубили хицом из револвера кроз уста. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ) http://www.spc.rs/sr/sveshtenomuchenik_gligorije_nikoljski_proglashen_za_svetog
  23. Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божијем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божији, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом. Када се после Свог тродневног васкрсења из мртвих јавио женама које су дошле на гроб, Господ је рекао: Идите, те јавите браћи Мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видети (Мт. 28; 10). Видите ли како нас је удостојио да Се назове нашим братом? Зато и апостол за Њега каже: Не присаједини се ангелима, него се присаједини семену Авраамову: стога је требало да у свему буде подобан браћи (Јевр. 2; 16-17). Међутим, како је Христос и наш Отац Који нас је препородио кроз свето Крштење и Својом божанском благодаћу, Он Своје ученике назива „децом“ и, одлазећи на спасоносно Страдање објављује да их неће оставити као сирочиће. Тако апостол опет каже: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2; 14). Павле је уверен да смо сви ми у Христу једно Тело и каже: А ви сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27). И као што је тело једно а има многе удове, тако и удови имају једно тело и, премда су многи, чине (образују) једно тело. Тако је и са Христом, будући да смо у једном Духу сви крштени у једно Тело. 3. За нас је, дакле, браћо, била једна бања препорођења и рођења у Богу: једна вера, једна нада, један Бог над свима, кроз све и у свима нама, Који нас је божанском љубављу сабрао око Себе и учинио да будемо удови један другоме и Њему Самом. Међутим, дејствовањем лукавога наступила је мржња једних према другима и протерала љубав. Тачније речено, то се није догодило само једном, него се она (мржња) више пута понављала, уништавајући наше јединство у љубави једних према другима и према Богу. Она не само да заједничке удове града разлучује једне од других и чини да буду као одузети (парализовани), него те стране (странке, партије) супротставља једне другима и подстиче саплеменике не непомирљиве раздоре, пометње и нереде. Постигавши да саплеменици постану противници и учинивши да град изгледа тако као да су њиме загосподарили непријатељи, подстакла је (та мржња) град да сажаљева самога себе, да према себи самоме постане злонамеран и непријатељски расположен. Будући у том мрском положају, постао је (град) самоме себи загонетка. 4. Ко су ти што пустоше град, што понекад руше куће и отимају оно што је у кућама? Ко су ти што махнито прогоне господаре ових кућа и гаје погубна (смртоносна, убиствена) осећања према њима, немилосрдна и нечовечна? Зар то нису сами житељи овога града?! Ко су они што трпе тако велико безумље и урлике, нападе и насртаје? Зар то нису они исти житељи овога града, од којих се он (град) некада наслађивао толиким добрима? О, какво страдање! Авај, каква велика несрећа! Град војује сам са собом, заратио је са собом самим, гази се својим сопственим ногама, руши се својим сопственим рукама, одзвања својим сопственим узвицима. Оно што је код њега добро бива презрено, док оно што је неплеменито и рђаво злосрећно преовладава. Зар ова болест која вас је задесила није много гора од оне коју су имали одузети (раслабљени, парализовани) описани у Еванђељу? Колико су ова злодела гора и штетнија од њиховог неделања? 5. Ви, међутим, немојте да се срдите што ово чујете. Ја вам то не говорим зато да бих вас кудио, него да бисте, ако сада будете трезвени, познали своју болест. На тај начин ћете потражити разлог због којег сте у њу пали и пожелети оздрављење а затим се побринути и за своје исцељење, да га задобијете и сачувате када вам Бог подари и оснажи то исцељење, као што је учинио и са онима раслабљенима (парализованима, одузетима). Он их, дакле, није само исцелио, него им је дао и снагу, како би сваки од њих устао са одра на којем је лежао и несметано могао да корача. 6. Шта је био узрок болести оних раслабљених које је исцелио? Њих је било двојица: један је лежао поред Силоамске бање у Јерусалиму и други, којег су носила четворица, у Капернауму. Шта је, дакле, било узрок њихове болести (слабости)? Грех. Господ је једном од њих, видевши његову веру и пре телесног исцељења, рекао: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9, 2). Другоме је, нашавши га после исцељења, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И као што је код њих грех и из једног и из другог прогнао здравље а њих учинио одузетима (раслабљенима, парализованима), тако је и код вас заједнички грех прогнао љубав и учинио да један другоме постанете непријатељи. Који је други узрок, ако не грехољубива воља, учинио да буде нарушена ваша узајамна веза, односно, љубав према Богу и (љубав) једних према другима? Зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав мношх, каже Господ у Еванђељу (Мт. 24,12) а када се љубав потпуно охлади, не могу се одржати божанска благодат и брига. 7. Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души. Тако се светлост божанске благодати и бриге удаљује од људи који су протерали врлину и учинили да са њом буде протерана и љубав. Када пак међу њима (таквим људима) дође до међусобне пометње, Бог од њих одвраћа Своје лице, о чему пророк Давид каже: Одвратиш лице Своје, и жалосше се (Пс. 104, 29). Тако се услед греха међу нама појављују грађански ратови и нереди, доносећи са собом све видове зла и усељавајући у предводнике побуне и побуњенике началника (кнеза) зла, који их претвара у звери. Неће бити претерано ако се каже да оне у којима се настанио он (кнез таме) припрема да прихвате демонску ћуд. Тако се догађа да онај, који је од почетка човекоубица и човекомрзац, учини да и сам човек постане човекоубица и противник Животодавца Христа, а тим пре непослушан и противан земаљским царевима или духовном оцу, пастиру и учитељу. 8. Обратите се, дакле, на пут Еванђеља Христовог и чврсто га се придржавајте, како би ваше једномислије вечно цветало и било постојано, па ће се и Господ опет обратити ка вама и на вама ће, заједно са миром, отпочинути и благодат божанственог Духа. Онај раслабљени из Јерусалима лежао је поред Силоамске бање која је исцељивала болесне; тако се ни ви никада нисте у потпуности удаљили од Цркве Христове која награђује миром. Међутим, као што онај човек није имао никога ко би му помогао да прими благодат од ове бање, тако ни овде код вас није било пастира који би проповедао мир, сабирао расејане удове и састављао их једне са другима а из Тела Цркве Христове одстрањивао болест и слабост које су се појавиле услед мржње. 9. Сада смо већ ми постављени и са вама смо заједно у Христу, и у Христу вас молимо, као да вас Он Сам моли кроз нас: измирите се са Богом! Познајте своје међусобно сродство, не само по души, него и по телу, које потиче од ваших предака. Сетите се оних пређашњих мирних дана: каквим сте се добрима тада наслађивали, а сада сте их потпуно лишени. Немојте помишљати на зло и немојте пожелети да на зло узвратите злом, него зло побеђујте добром. Пригрлите узајамну љубав, да бисте стекли љубав Божију и да бисте показали своју љубав према Њему, јер они који не воле своју браћу не могу да воле ни Бога, нити могу да, као плод овога (тј. љубави), задобију Његову божанствену благодат и бригу. 10. Браћо, послушајте мене који сам вам сада дошао и који, сагласно заповести Господњој, пре свега свима вама и према свима благовестим мир. Помозите ми у томе и опростите један другом ако је неко некога увредио, као што је и Христос опростио нама, да бисте постали синови мира или, другачије речено, синови Божији. Он и јесте наш Мир који од две стране начинио једну и срушио преграду која нас је раздвајала, победивши непријатељство на Свом Крсту. Он Сам је Својим ученицима рекао – а посредством њих и нама – да, улазећи у неки град или дом, тамо објављујемо мир. У измирењу се и састоји читаво дело Његовог доласка; управо ради тога је, приклонивши небеса, Он сишао на земљу, зато је Давид за Њега и прорекао: Засијаће у дане Његове правда и мноштво мира (Пс. 71; 7); док у другом Псалму опет за Њега каже: Он изриче мир народу Својему и преподобнима Својим, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 84; 8). 11. И ангелска химна поводом Његовог Рођења показује да је Он сишао са небеса да би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Када је извршио домострој спасења, Он је Својим ученицима у наслеђе оставио мир, говорећи им: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14; 27), Мир имајте међу собом (Мк. 9; 50) и: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 35). Последња молитва коју нам је дао усходећи Своме Оцу такође утврђује узајамну љубав: Дај им, каже, да сви једно буду (Јн. 17; 21). 12. Нека, дакле, не отпаднемо од отачке молитве и нека не будемо одбачени из наследства Небеског Оца, нити лишени печата и знамења припадности Њему, као и усиновљења, благослова и учеништва, како не бисмо отпали од обећаног (вечног) живота и били удаљени од духовне брачне ложнице и стога од Самог Оца, началника (господара) мира, зачули: „Не познајем вас, идите од Мене, јер сте узроковали мржњу, непријатељство и саблазни“. Да нам се не би догодило да тако пострадамо, Он је посредством Својих светих ученика и апостола целом свету послао мир. 13. Због тога су они у својим беседама и посланицама мир ставили пре сваке друге речи, говорећи уместо увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми смо, као служитељи у овој служби, објавили мир одмах по доласку к вама и заједно са Павлом говоримо вам: Старајте се да имате мир са свима и светост, без којих нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). Ако без мира са свима нико неће видети Бога, зар ће онда у будућем веку видети Бога онај који није у миру чак ни са својим сународницима? Напротив, неће ли тада чути: Нека се узме безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,10)?! Нека вам се не догоди да чујете те страшне речи, него се посредством мира, љубави и једномислија измирите и саберите у једно и нека, према Његовом слатком обећању, и Он буде међу вама – наш Господ Исус Христос, Који ће нам олакшати терет садашњег живота, а када дође време, подарити вечни живот, славу и Царство, 14. Којега нека се сви ми удостојимо и нека га задобијемо благодаћу и човекољубљем Дароватеља мира, Бога и Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...