Претражи Живе Речи Утехе

Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане. Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју) Извор: Епархија жичка

Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. Пост и вера — Василије, Богословље — Григорије. Милосрђе — Златоусти, Златоусти, Медоусти! Работници једног дела; Три напосе — три ангела, Три заједно ко Бог један, Нит ко главни ни узгредан. У вечности сви се слажу. Једног вичеш — три помажу. Једног певаш, сва три чују, Једног славиш, три с" радују. Три човека — једно цело, Три Јерарха - једно дело, Три имена — једна слава, Свој тројици — Христос глава. Охридски пролог, Свети Николај Српски

Свети Григорије Ниски (335-394) је био епископ Нисе, млађи брат светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова . Био је најприје само презвитер, пошто бјеше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном свијетском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II Васељенском Сабору. Мисли се да је он саставио други дио Символа Вјере. Велики бесједник, тумач Светог Писма, и богослов. Протојереј Георгије Флоровски: Животопис светог Григорија Ниског Прилог Радија Светигора Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама Извор: Епархија жичка

Ако будеш ниско мислио о себи, напомињем ти, да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти - створени бог, незаборавни створ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави... Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима, тако да свагда имаш Бога унутар себе. Свети Григорије Богослов, ПГ 37, 1327 Извор: Епархија жичка

У петак, 10. априла, уочи Лазаровог васкрсења, света Црква чини спомен на свештеномученика Гргорија V, цариградског патријарха, рођеног у месту Димитсани у Аркадији. Отишао је у Смирну код свог ујака, еклисијарха Мелетија и похађао часове у евангеличкој школи. Потом је слушао предавања из философије на острву Патмосу. Међутим, његова жеља за монашким животом одвела га је у манастира Строфадис, где је замонашен и започео испоснички живот. Касније га је позвао митрополит Смирне Прокопије и рукопложио га за свог архиђакона. Као јеромонах се вратио у Димитсану. 19. августа 1785. изабран је за цариградскогг патријарха. Патријарх Григорије је остао на патријарашком престолу до децембра 1798, када га је свргнула Велика Порта, јер је сматран неспособним да одржи потчињеност хришћанских народа под турским јармом и прогнан је на Атос. Период његовог присилног боравка у Врту Пресвет Богородице пружио му је прилику да се боље упозна с богословљем и духовним животом. Поновно је позван на цариградски престо, али гаје Велика Порта поново прогнала. Године 1818. по трећи је пут позван на цариградски престо, где је остао до 10. априла 1821, кад су га на Светлу недељу, током Османлије обесили на главној капији Патријаршије. Ова капија остаје закључана до данас у знак сећања на обешеног патријарха. 10. априла 1921. проглашен је светим и уврштен је у диптих светих Православне Цркве. Његове свете мошти налазе се у Атинској митрополијској цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом празника Светог Григорија двојеслова, доносимо његов текст: Менструални циклус и Свето Причешће - Светом Августину Кентеберијском, просветитељу васцеле Енглеске. Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Извор: Поуке.орг

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Недјељу Светог Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Владика је у чин чтеца произвео Милету Томића из Даниловграда. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Григорије Палама остао један од свједока свјетлости Божије, мудрости Божије, истине Божије. “Оне свјетлости која је засијала са лица Христовога на Гори таворској и обасјала Његове ученике. Та свјетлост таворска са Христовог лица, то је свјетлост вјечна и непролазна, учи Свети Григорије Палама”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су наш народ и наша Црква вјековима били везани за Светог Григорија Паламу. “Његови списи које је писао у одбрану светога учења Цркве Божије и светих учитеља Цркве Божије прво су превођени код нас. Сачувани су ти списи у Дечанима. И то је много значајно колико је су наш народ и наша Црква кроз вјекове били везани за Светога Григорија Паламу, просветитеља и учитеља”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Друге недеље Часног и Великог поста, коју још називамо и Пачиста недеља, служена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу. Евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, уз саслужење свештенства при Саборном храму, протопрезвитера-ставофора Радослава Анђелића, протопрезвитера Дарка Дугоњића и ђакона Будимира Кокотовића. На крају сабрања, Епископ г. Герасим произнео је беседу о прочитаном јеванђелском одломку о исцељењу узетог (Мк. 2, 1–12). Ова недеља посвећена је и Светом Григорију Палами, архиепископу солунском и чудотворцу, кога Црква назива светилником Православља, утврђењем и учитељем, добротом монаха, солунском похвалом и органом премудрости. Његова дела улазе у најмудрију богословску литературу. Његове чудотворне мошти почивају у Солуну. Извор: Епархија горњокарловачка

Једном за време молитве, преподобнога Григорија захвати лак сан, и њему се присни: он у рукама држи суд чистога млека толико пун, да се оно прелива; затим млеко доби изглед мириснога вина, које, преливајући се преко ивице суда, окваси његове руке и одело, ширећи унаоколо диван мирис. Осећајући дивоту мириса, Григорије се радоваше. Утом му се јави лучезарни младић и рече: Зашто ти не дајеш и другима од тог чудесног напитка, који ти намерно расипаш? Или не знаш да је то непресушни дар благодати Божје? – Свети Григорије одговори: Али ако у данашње време нема људи који осећају потребу за таквим пићем, коме онда давати? – Младић на то узврати: Иако у данашње време нема жедних таквога напитка, ипак си ти обавезан да испуњаваш своју дужност и не занемарујеш дар Божји, за који ће Господ тражити од тебе рачун. При тим речима виђење се заврши. Григорије се прену из сна и остаде ту седећи цео дан и ноћ обасјан неописивом божанском светлошћу. Свети Григорије ово виђење објасни касније своме пријатељу и ученику Доротеју овако: млеко означава дар обичне речи, појмљиве за срце простих, жељних моралне поуке; а претварање млека у вино означава да ће се са временом од њега тражити поуке о најузвишенијим истинама вере Христове, истинама догматским и небеским. Послушан Божанском призиву он отада отвори своја медоточива уста и сва Света Гора се дивила дубинама његове мисли. Тада он написа и прво своје дело „Живот преподобног Петра Атонског“, а затим и „Слово о уласку Богородице у Светињу над Светињама“. Извор: Епархија жичка

Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха: Извор: Ризница литургијског богословља

Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. Житије Светог Григорија Богослова Свети Григорије Богослов: О достојанству човека Свети Григорије Богослов: Тешко оном ко богословствује у нечистоти и без подвига! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Нека богословствују они који су се ослободили од свакодневних напорних послова. Што се неко више посвећује искључиво делу теологије у толико је успешнији као богослов. За жаљење је када приметиш да неки за један дан постану богослови... сруше се увече да спавају као занатлије, а буде се као мудраци, саморукоположени теолози... И да не бива богословље за било кога и у било које време. Никако након забаве и позоришта, преједања и опијања и хиподрома. Да би слушао неко о истини потребна је духовна припрема, и то заиста велика... Још, потребно је да обратимо пажњу на богословске теме и на њихове дубине. Нити треба о свему да богословствујемо, нити да пролазимо сву дубину без расуђивања. Само у складу са нашим духовним способностима и у сагласности са могућношћу рецепције слушалаца, са њиховом способношћу да нас разумеју... Дакле, оче, да се не бавимо Богом? Напротив, пријатељу мој, одговара му Григорије, треба да се бавиш и са пре реченим. Ако можеш, имај Бога у уму свом још чешће него што дишеш. Можеш? Али те не саветујем да богословствујеш без нужних предуслова... Чујте, браћо... Разумем. Многи имате велику амбицију да богословствујете, али немате предусловe који су потребни. Зато вам кажем и ово: Мoжете, уколико желите, да философирате и да богословствујете о много чему, као што је земља и природа, о души, о васкрсењу, о суду, о страдањима Христовим. О овоме ако и кажете нешто исправно биће корисно. Ако пак погрешите, неће бити опасно за спасење. Док, реч која се директно односи на Оца, Сина и Светога Духа и на божанствену икономију, је сушта теологија, и за њу су потребни тешки предуслови. И сада ћу то изрећи још јасније: потребно је да се поседује божанствено просветљење, ко га има нека настави... Извор: Епархија зворничко-тузланска

Пореклом Србин. Ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, чије је житије и написао. Основао је светогорски манастир Светог Николе, који је по њему прозван Григоријат. Недалеко од овог манастира налази се његова келија, где се у ћутању молио Богу, па је касније прозван Ћутљиви. Када су Турци навалили на Свету Гору, прешао је у Србију, код Светог кнеза Лазара, где је заједно са њим подигао манастир Ждрело, касније назван Горњак. Упокоји се мирно око 1406. године, али се не зна где, да ли у Горњаку или у Григоријату. Било како било, мошти су му се обреле у Григоријату, одакле су их, након великог пожара 1761. године, неки монаси пренели у манастир Горњак, где се и сада налазе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ТВ Храм

Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г. Григорије служио је 15. августа 2019. године, када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, свету литургију у грчком храму Вазнесења Господњег у Берлину. Епископу су, поред старешине храма архимандрита Емануила саслуживали и пароси берлински Вељко Гачић и Радомир Колунџић, као и ђакон Александар Дебељак. Епископ се присутном народу обратио беседом на грчком језику, у наставку доносимо српски превод беседе: Драга браћо и сестре, данас је велики празник! Данас славимо Пресвету Богородицу! Данас уствари славимо ону коју је прославио Бог, а која је примивши ту славу прославила читав људски род. Свакога човјека, свако биће. У њој све што дише може да слави Господа. И зато данас ми хришћани сабрани у Цркви око Свете Богородице треба на тренутак да застанемо и да се замислимо над тим чудом које се догодило у личности и кроз личност Пресвете Дјеве Марије. Догодило се то, љубазни народе, да свaко од нас пред лицем Бога има вјерну и искрену Заступницу, Молитвеницу. Но, ако сам ја или ти као хришћанин ослабио и ето немам снаге да се молим, ја и ти и сви знамо да се Она моли за нас. Ако смо уплашени и узнемирени у страху од крста и страдања, ми знамо да Она непоколебљиво стоји. Ако сам ја или неко од вас нестрпљив, знамо да Она непоколебљиво вјерује. Ако сам нечист телом, речју и делом, знам да је Она чиста. Ако је све што у мени треба бити светлост постало тама, знам да је Она светлост! Ако сам отпадник, маловеран, ако сам оговарао или клеветао, знам да Она није. Ако сам тужан и малодушан, знам да се Она радује истински. Ако сам себе запустио и заборвио, знам да Она никог од нас не заборавља. Па шта онда да чинимо, браћо и сестре, у оваквом дану и поводом оваквог славља. Треба да имајући пред собом слику (икону) Богородице искрено из свег срца завапимо, запевамо, говоримо: Пресвета Богородице буди с нама, не остави нас, спаси нас, моли Бога за нас. Треба да јој кажемо, ако ја не знам и не налазим прави пут: Потражи ме и поведи јер ти знаш пут. Ако сам занемарио истину: Избави ме од лажи и заступи пред Истином, пред Сином твојим и Богом нашим. Ако сам делима или речима, вољно или невољно, угрозио свој живот: Узми ме за руку Богородице и изведи ме из таме смрти у светлост живота Сина твог и Бога нашег. Сав је, дакле, задатак нас хришћана, браћо и сестре, да будемо с Њом, са Мајком Божјом. Ви сте данас дошли на овај дивни и велики празник управо зато да будете у слави и хвали Пресвете Богородице. Ми данас чинимо свако појединачно и сви заједно тај покрет који се може сажети у једну реч, покрет који води у загрљај Мајке. Иако смо већина одрасли и у зрелим годинама, још увек под теретом наших греха ходамо тешко и несигурно као дете које тек треба да прохода. Али и то дете када достигне, досегне мајчино крило и загрљај, смеје се и радује. До овог трена, макар у овом дану, могли смо се сви плашити пада и неизвесности, а од сада, у овој Божанској служби, знајте и верујте да вас грли и теши Мајка Божја у свом крилу, и у крилу Цркве Сина њеног и Бога нашега! Амин. Извор: Епархија диселдорфска и немачка Света литургија у Берлину - ДИСЕЛДОРФСКА И НЕМАЧКА EPARHIJA-NEMACKA.COM 15. августа 2019. када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, Епископ Диселдорфа и Немачке Григорије служио је свету...

У петак, 12. јула 2019. год., ПетроПавлов манастир је прославио манастирску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Григорије уз саслуживање Владике Атанасија и свештеника наше и других eпархија. Послије читања Св. Јеванђеља бесједио је Владика Григорије. У току Свете Литургије у чин свештеника рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Њемачкој епархији СПЦ. Св. Чаши је, као и увијек на овај дан, приступило више стотина причасника, који су се причешћивали из више путира. Након тога су вјерни у свечаној литији уз појање тропара извршили опход око манастирске порте. По повратку, испред храма Св. Ап. Петра пререзан је славски колач, приликом чега се присутнима честитали манастирску славу игуман манастира Тврдош Сава и градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У Хановеру се овог викенда одржава низ свечаности у част јубилеја пола века постојања Епархије диселдорфско-немачке. У цркви светог Јована одржана је свечана академија коју је својим поздравним словом отворио Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије. Уследила су обраћања највиших представника Васељенске Патријаршије у Немачкој, Евангелистичке и Римокатоличке Цркве а потом и излагање Владике Григорија који је, на немачком језику, представио своју визију мисије и улоге коју Српска православна црква у будућности треба да има Немачкој. Излагање Владике Григорија преносимо у целости: У свом данашњем излагању, oвим дивним поводом, а како бих представио своју визију мисије и улоге коју наша Црква у Немачкој треба у будућности да има, желио бих прво да укратко представим своје теолошко поимање Цркве уопште, као и њене улоге у нашем времену. Чини ми се примјереним да излагање започнем констатацијом коју у својим теолошким расправама истичу поједини савремни православни теолози, међу којима је најистакнутији митрополит Јован Зизјулас, а која гласи да сваки говор о теологији треба заправо започети говором о коначном Царству Божијем, са чиме се, уз извјесне допуне коју ћу изнијети нешто касније, у потпуности слажем. Наиме, оно што ће се посљедње догодити у времену уистину је онтолошки најизворније и најтемељније. Из оваквог схватања проистиче и поимање односа историје и есхатологије, а према којем је и сама историја есхатолошки условљена. Другим ријечима, иако се наизглед чини парадоксалним, хришћани се сјећају прошлости „у свјетлу будућности“, тј. у светлу коначног циља. У том смислу, уверен сам да би и Христова молитва упућена Оцу „да сви буду једно“, ако је посматрамо из есхатолошке перспективе, требалo за нас који вјерујемо да значи да ће тако уистину и бити, да ћемо сви бити једно. И не само то, у складу са оваквим есхатолошким поимањем Цркве, смисао историје и сваког од нас у њој управо је у томе да, колико је то у нашој моћи, допринесемо остварењу Царства, тј. споменутог свеопштег јединства (а не подела!) свих у Христу. Поменуту опаску да сваки говор о теологији треба започети говором о коначном Царству Божијем стога бих сада унеколико преобликовао и допунио запажањем да сваки говор о теологији треба започети и говором о другоме и о заједници. Однос с другим јесте, заправо, у средишту проблемâ нашег времена које је у знатној мјери обиљежено индивидуализмом. Други је, како најчешће имамо прилику да видимо и чујемо, за савремног човјека углавном фрустрација, али, опет, још увијек је очигледно да без другог не можемо. Индивидуализам је често узрокован не само одсуством жеље за другим, него и одбаченошћу од стране другог. С друге пак стране, остварена личност се од пуке индивидуе разликује управо својом упућеношћу на другог, својим оствареним односом са другим. Други је за нас као личности конститутиван, што значи да смо ми тек у односу с другим у стању да заснујемо своје биће. Пошто је другост конститутивна чак и за биће Божије, самим тим је конститутивна и за биће уопште. На крају крајева, и сама Црква као начин постојања подразумијева другост. Наиме, Црква се као другост остварује у заједници и као заједничарење у различитости. Другост се у Цркви заправо реализује кроз јединство дарова и црквених служби. Службе садрже другост просто зато што су различите, али је притом свака од њих упућена на остале, а опет су све неопходне како би Црква била (једно) Тијело Христово. Супротно овом стоји нажалост често схватање, које је најсликовитије изразио Сартр, да је други за нас пакао, на основу којег се може само закључити да примат сопства и даље доминира свијетом у цјелини, јер се други најчешће доживљава као „наш пад“, а не као онај који је конститутиван за наше биће. Услед оваквог поимања другога не изненађује ни страх наших религиозних фанатика од другога и другачијег. С колико се само мржње и страсти они устремљују на свакога ко је другачији, и као такав није више извор њиховог постојања већ смртоносна опасност. Чини ми се да је крајње вријеме да се запитамо смијемо ли ми, хришћани, да устукнемо пред таквим фанатизмом? Или ћемо се, по угледу на Христа, молити и жељети „да сви једно буду“. Притом „једно“ у овом случају не значи поништавање разлика оног другог, већ заједничко постојање са свим посебностима и различитостима које другог одликују. На овом месту бих се позвао или боље рећи ослонио на један дио из пророчки написане књиге покојног професора Романа Гвардинија која је написана у Минхену 1950 године „Конац новога вијека“. Књига је препуна мудрих путоказа за решења криза у којима се налази савремени човек (кога, узгред буди речено, чувени светогорски теолог, Василије Гондикакис, назива врло једноставно: „уморни савремени човек“). Гвардини већ половином прошлог века доноси смернице за које верујем да су лек за тај умор и апатију, али се ми (макар сам сигуран да ово важи за нас православне хришћане) још увек нисмо упутили тим спасоносним путевима. Он, дакле, као прву „силу“ која нам може користити у остварењу овог циља предлаже озбиљност утемељену на истини! Мој утисак је да Истини треба да приступамо као прегаоци и тражитељи, а не као њени поседници. Само на тај начин ћемо од Истине добијати снагу и моћ која нам је неопходна. Надаље професор Гвардини предлаже б) храброст, и то личну храброст. Он упозорава да ће таква храброст увјек имати непријатеље у мноштву, у јавном мнењу, у неистини, згуснутој у паролама и организацијама (каква, не заборавимо, неретко нажалост може бити и сама Црква). Усуђујем се на ово додати само још питање – није ли тако одувијек и било? Претходно споменуто, сматра Гвардини, изискује и нешто треће: слободу од свих окова. Да не набрајам овом приликом све чиме је бомбардована наша слобода, издвојићу само оно што он назива сектама моћи, које имају демонски карактер и опијени том моћи задиру у дубине нашега бића. Томе се, учи Гвардини, можемо супроставити само помоћу аскезе. И по професору Гвардинију а и по споменутом Василију Гондикакису, одвојен од аскезе савремени човјек је задремао, уморан и суморан – он постаје жртва самога себе. У жељи да постане господар, он је постао слуга, јер није путем аскезе постао господарем властите моћи. Слобода је ту, усуђујем се рећи, да би нам помогла да искорачимо из себе, да доносимо озбиљне и стварне одлуке, а не да се исцрпљује у тривијалним могућностима избора да нпр. купимо ову или ону ствар. Стварна слобода није могућа без аскезе и управо то је један од кључних задатака Цркве у савременом свету, да човеку приближи стварни значај аутентичне хришћанске аскезе, која се пречесто, опет не без наше одговорности, међу неупућенима доживљава као пуко (и бесмислено) мучење тела. Превазилажење индивидуализма, то јест сепаратизма, и узмицање пред провалијом над којом нас држи страх од другога, пружа нам са свим овим горе наведеним елементима, истином, храброшћу и слободом у првом реду Црква као заједница par excellence. Црква је, дакле, увијек схватана у релацији према неком и зато не би смјело да се догоди да епископ и Црква помисле да је могуће њихово постојање које подразумијева изолацију од других и од свијета који их окружује. Или, другачије речено, епископ и Црква имају одговорност за друге и другачије и за све и свет који их окружује. Такв став изискује аскезу, о чему је напред било речи, јер се аутентичне и добре ствари не догаћју по аутоматизму, него кроз борбу за истинску слободу и, у крајњој линији, за истинску љубав. Због чега је по мом мишљењу веома важно све ово о чему је било ријечи? Због тога што је наведено теолошко виђење Цркве и другости управо онај темељ на којем сматрам да је потребно градити и нашу цркву, ма на којем се простору она налазила, па и у Немачкој, у којој ми живимо. Црква и сви њени чланови – дакле, и клир и вјерни народ, стално треба да имају на уму да је Црква икона – слика Царства Божијег на земљи и да као таква тежи да загрли цијели свијет и све у њему. И оно што је још битније – црквена заједница је начин превазилажења и зацјељења рана изазваних индивидуализмом и отуђеношћу модерног доба, те спасоносан пут успостављања личносног односа с Богом и људима. Да би се тај однос остварио и да би Црква уистину била оно што у првом реду треба да потребна нам је заједница, личносни однос не само са Светом Тројицом већ са сваким чланом Цркве понаособ – од епископа до тек крштеног дјетета. Јер без тог личносног односа нема ни Цркве, нити иког од нас. Притом, иако ову тежњу ка заједничарењу на практичном плану остварујемо у оквиру своје конкретне литургијске заједнице, отвореност према другом и другачијем никада не смемо везивати искључиво за (често преуске) канонске границе различитих деноминација, нити, како смо раније већ истакли, гордо веровати да једини поседујемо не само некакву „истину“, већ да можемо да ограничавамо и Бога самог и одређујемо му с ким и колико сме бити у заједници. Мада нисам ни слутио да ме чека долазак на службу у Немачку, међу делима која су ме претходних година највише инспирисала, и у којима сам, ништа мање него у делима православних аутора, препознавао аутентичну хришћанску веру и истинску бригу и промишљање о свету и човеку, су нпр. и дела евангелситичког немачког теолога Дитриха Бонхефера и чувеног тибингеншког професора, римокатолика Ханса Кинга, и то са радошћу признајем. А и 50 година практичног живота ове Епархије на територији Немачке сведоче о бројним братским чиновима представника овде већинских хришћанских цркава. Бројни храмови у којима служимо добијени су уз великодушну помоћ Римокатоличке и Евангеличке цркве. У одређеном периоду они су чак давали плате нашим свештеницима, као и својима. На крају крајева, обе ове сестринске цркве на сопствену иницијативу равноправно са нама учествују у организацији овог скупа у част нашег значајног јубилеја. Морамо, дакле, гајити отвореност без предрасуда и хришћанску љубав, пре свега према својим најближима, а потом и према свима другима. Ово сматрам јединим исправним путем који нам омогућава да се у правом свјетлу представимо свима онима који нису православни, или уопште нису хришћани. Другим ријечима, а тиме уједно и завршавам своје излагање (и изаржавам још једном шта је циљ моје службе у овој епархији у Немачкој), ако ми као православци, конкретно овдје, у Њемачкој, успоставимо чврсту заједницу међу собом, заједницу с јасним хришћанским идентитетом, тек тада ће моћи да нас препознају и прихвате и католици и евангелици и све друге вјерске заједнице око нас, јер тек када будемо имали љубави међу собом – други ће за нас моћи да кажу да заиста вјерујемо у Бога или, штавише, да заједно вјерујемо у истога Бога, у Бога Исуса Христа, за кога нам апостол Јован Духом Светим открива и објављује: БОГ ЈЕ ЉУБАВ. Хвала вам најљепше на пажњи. Црква Светог Јована 28. јун 2019. Хановер Извор: Митрополија црногорско-приморска