Претражи Живе Речи Утехе

На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2021. године, прослављена је слава бољевачке цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион а саслуживали су му протојереј-ставрофор Душан Ћирић, протојереј Дејан Миливојевић, протојереј Перица Божуновић, протонамесник Ристибор Стевић и архиђакон Илија. У својој беседи владика Иларион је истакао да није довољно само да будемо рођени у благословеном светосавском народу српском и да будемо крштењем чланови његове Свете Цркве већ је потребно да оно што смо обећали на крштењу и оно што имамо као дар Божји сведочимо и потврђујемо својим делима. Господ је својим васкрсењем победио смрт, грех и ђавола и ту победу Он дели са нама. Ми имамо удела у томе онолико колико смо припремили своје срце и своју душу, онолико колико чинимо добра и хришћанска дела толики ће нам удео бити у Господњој победи и у васкрсењу Христовом, закључио је тимочки Епископ. Извор: Епархија тимочка

Интервју јереја Дејана Трипковића за часопис „Путокази“, лист Казнено-поправног завода за малолетнике Ваљево Н.С. Оче Дејане, помаже Бог! О.Д.Т. Бог Вам помогао! Н.С. Како сте у себи препознали позив којим се данас бавите? О.Д.Т. Моја генерација је рођена у време комунизма и сви смо били васпитавани у том духу. Кроз шкoловање смо учени вредностима које су негирале неке претходне, хришћанске вредности. Нисам имао могућност да у својој кући чујем о овоме што ја проповедам данас и чему и коме служим, а у друштву је на неки недиректан начин било проказивано занимање свештеника или одлазак у цркву, значи није било баш прихватљиво. Током периода одрастања када сам сам дошао до одређених религијских књига, најпре Библије, јавила ми се жеља за све већим упознавањем са тим стварима за које сам у том периоду био ускраћен. Услед нових сазнања јавила ми се жеља и да редовно идем у цркву и да посећујем богослужења као и да се са другим људима молим Богу. По доласку из војске, нагло сам пресекао и редовно почео да постим среду и петак и да одлазим сваке недеље у цркву и да читам свето писмо. Једноставно речено, то је постао мој начин живота. Почео сам да прилагођавам своје понашање јеванђељу јер сам заиста поверовао у оно што пише у Светом писму, посебно у Новом завету, а то је да је Исус Христос спаситељ света, да је он тај који је дошао на земљу да служи људима и да је разапет због нас и наших грехова, и да је васкрсао. Жеља да упознам ово још дубље изродило је идеју да упишем Богословски факултет. Н.С. У Ваљевском Казнено-поправном заводу сте духовник од 2013. године. Шта заправо значи бити духовник и која су његова задужења? О.Д.Т. Појам духовника је широк појам. Сваки свештеник је духовник. То је неко ко духовно руководи људима тј. онима који исто верују као и он. Сваки свештеник је рукоположен од стране епископа који је постављен на парохију и он је самим тим и духовник тим људима у парохији. Духовник се бави духовним питањима људи, тј. оним темама које се тичу духовног живота. Проповеда јеванђеље, покајање, промену начина живота, љубав. Када држава препозна важност тога, онда свештеник долази у болницу, затворе, у школе, како би се позитивно утицало на људе. Веронаука је увек на овај или онај начин била присутна међу људима. У време слабије писмености, тада је била у манастирима, па је дошла и до нивоа редовних часова у школама. Са благословом владике Лаврентија 2005. године у КПЗ у Ваљеву је отворена капела посвећена Светом Сави и од тада је постављен свештеник који се у сарадњи са службеницима завода бави осуђеним лицима. Свештеник у затвору исто ради као и у својој парохији. Причешћује људе, проповеда, упознаје их са људским судбинама из Старог и Новог завета кроз примере, исповеда их, крштава ако има некршених и све то спада у тај оквир духовног руководства. Увек је добар савет осуђеним лицима, да када изађу из затвора, да наставе са даљим практиковањем хришћанске праксе и да разговарају са својим духовником по повратку кући. Са благословом владике Милутина 2013. године, сплетом околности и Божијим благословом, постављен сам ту где сам данас. Поред тога, увек ме је занимала малолетничка делинквенција, зашто млади људи крену странпутицом, зашто неко почне да се дрогира или да краде и како им помоћи да се врате на прави пут. Н.С. Када сте добили то послушање, које искуство сте очекивали и да ли се јављао страх од доласка у затвор? О.Д.Т. Пре него што сам почео да долазим у затвор, ја сам био секретар код владике Милутина и долазио сам са њим неколико пута у посете, тако да сам имао неко искуство. Једно од јачих искустава које сам имао са владиком Милутином и његовим посетама разним људима, од болесних, сиромашних и других, била ми је та посета затвору. Једном приликом сам изјавио, када су ме питали шта ми је било најлепше док сам ишао са владиком Милутином, да ми је било најлепше у затвору. Ослободио сам се страха и од почетка сам био свестан зашто сам ја ту и моја жеља је да, уз Божију помоћ, помогнем младим људима који се ту налазе. Н.С.: Шта заправо значи „послушање“ и да ли се могу наћи сличности са послушањем у затвору која имају осуђена лица? О.Д.Т. Послушање у цркви је заправо послушање Јеванђељу Христовом и заповестима Божијим. Појам послушања је највише везан за монашки и манастирски живот где монах који је дао завете безбрачности, сиромаштва и послушности је најпре послушан свом старцу, игуману у манастиру и преко игумана и епископу. Послушање је заправо остварење Божијих заповести у свом животу а у томе му помаже неко ко руководи тим човеком тј. духовни отац. Може се упоредити са послушањем у затвору кроз поштовање ауторитета јер је монаху духовни отац ауторитет који се мора поштовати и бити послушан али из љубави, не из неког хира или садизма. Такође, тај ауторитет мора бити заснован на љубави. И у другим институцијама које се баве васпитањем деце, као што су школе, вртићи, где су наставници, професори, постоје ауторитети. Сви се сећамо неких ауторитета које смо морали да поштујемо и којима смо били послушни зато што су били самом функцијом изнад нас а у себи смо се кидали, псовали, мрзели и слично и послушали нешто само што морамо, као и у војсци. Тако и у затвору, неко ће послушати командира или васпитача зато што мора да га слуша јер казна следи ако га не слуша а може и тај васпитач да стекне ауторитет љубави код њега тј. поштовања и да онда он када на такав начин доживи тај ауторитет онда ће он бити послушан њему на прави начин. Не да влада над њима него да има поштовања. Наравно да у затвору, као било где, треба да се поштују правила, закон али да такав ауторитет не буде само на основу функције него на основу љубави и жеље да се помогне другом човеку и чим он осети да је то искрено, нико неће одбити да послуша. Без обзира што у затвор нико није дошао својом вољом као у манастир, може да се постигне да се оствари такав, инстински однос између васпитача и осуђених лица. Н.С.: С обзиром да је недавно прошао Божићни пост, можете ли штићеницима, у најважнијим цртама, објаснити сврху и важност поста, како га треба спроводити без обзира што су у затвору, који је значај исповедања као и важност причешћа? О.Д.Т. Знамо да су услови живота специфични у затвору па тако и пост у затвору има свој специфичан облик. Једноставно, не може се постити у таквој установи као што се пости напољу. Морам напоменути две димензије поста. Једна је духовна а друга је телесна димензија. Телесну димензију поста можда човек не може увек да испуни у смислу одрицања од хране животињског порекла али духовни пост је увек могућ и свуда чинити. Хришћанство учи људе да буду скромни цео живот. Има једна изрека: „Мера у чему-мера у свему“, значи мера је увек потребна, било да мрсиш било да постиш. Ако људи немају приступ одређеној храни као у затвору, они могу да посте тако што ће ускратити себи нешто, на пример, тај дан, да ли у количини хране или да смање узимање цигарета. Телесни пост је заправо само помагач духовном посту а са циљем усавршавања у врлинама, да од лошег човека постане бољи. Људи треба да схвате да није све у ономе што једемо зато што човек има и душу, зато треба уносити и храну за тело и храну за душу. Човек због свега што наводим, треба да научи да буде уздржан, да се научи умерености а затвор је место где то може идеално да се практикује, а посебно јер време тамо проведено не треба траћити и чекати да прође казна, већ дати себе у вежбање, како тела тако и духа. Као што људи проводе време вежбајући у теретани, треба да проводе време и читајући књиге и у размишљању о животу. С обзиром да ту казну издржавају људи који су први пут кажњени, они треба да се потруде да им то буде и последњи пут. Због тога предлажем да што више посте, тј. да што више раде на себи и учењу уздржавања и проналажења мере у свим стварима. Предлажем и да када устану прво што помисле, не буде псовка овог до њега, него да пита себе шта може да уради а да му живот буде бољи. Не треба да се, на пример, хвали да пости и колико пости, или да прича колики је он верник него да пост искористи да олакша живот себи и другом поред њега. Такође, ако неко пали цигарете, нека се тада потруди да смањи паљење, да ограничи себе на мање цигарета или у потпуности да остави пушење. Да заправо направи неки подвиг, неку жртву од себе. Ако иначе практикује молитву једном дневно, нека у посту начини десет молитви и да се потруди у томе. Човек треба да схвати да у тој борби није сам већ да има Бога поред себе као помоћника, јер човек може да упозна Бога у затвору а може и да га не упозна напољу. Заправо, роб је онај човек који је роб греха роб зла, зато црква никад не осуђује грешнике већ грех. Та борба је непрестана и она је на „крв и нож“. Ако неко жели врхунске резултате у спорту он мора и врхунски и да тренира, да пружи себе 100%, тако и неко ко жели да се врати на прави пут и одмота то клупко криминала, дроге и слично, мора да, тако кажемо, „ресетује“ себе, да поново „подигне систем“ али мора да прође време и много труда да би се вратио. Данас је велики проблем то што су људи затворени у себе, зато је исповедање је много битно како бисмо се пре свега психички и емотивно растеретили, а затим и признали своје учињене грехе. Исповест је везана за покајање и осећање грешности и неопходно је схватити да не треба ићи у очајање ако се греши већ треба ићи до искрености и решити се старог начина живота и ићи даље. Исповест је повезана са покајањем и веома је битно да се покају и да верују да им је Бог опростио и да крену напред. Причешће као сједињење са Богом настаје после покајања зато што је Он Бог љубави и заправо се кроз покајање долази до сједињења са Богом а то је света тајна причешћа. Н.С.: Од почетка послушања, извршили сте преко 50 крштења. Које је значење свете тајне крштења? О.Д.Т. Период отуђења од Бога је довео до тога да многи млади људи у својим двадесетим, тридесетим годинама и старији, буду некрштени а таквих има и у затвору. Крштење има огроман значај за човека. Исповест и крштење, посебно у зрелом добу, када се осети потреба за тим, треба да значи да та особа жели да раскрсти са својом прошлошћу и онда је идеално у таквим условима, схватајући значај крштења да крштење није само чин који ће се обавити тај дан и томе предстоји, као и за исповест, покајање тј. жеља за преумљењем, жеља за променом начина живота и са жељом да се упозна једна другачија стварност и један другачији начин живота кроз хришћанство и да човек прихвати хришћанске вредности када се крсти и да схвати то да му је Бог опростио, да се са крштених спирају сви греси, ако се човек искрено каје. Крштење у тим годинама значи да човек у то улази свестан, зато често дајем да пре крштења човек прочита књиге о томе како би се мало припремио, да зна због чега се крсти и шта му крштење заправо доноси. А доноси му много. Постаје члан једне заједнице чији је оснивач Исус Христос, чије су учење и поглед на свет другачији од другог светског размишљања и да та личност која постаје члан те заједнице треба да буде саобразна томе. Црква је једина заједница која побеђује смрт, у којој је зло побеђено, јер онај који је и основао Цркву, дао је живот за њу, разапет је на крсту за грехе света иако греха није учинио и због тога треба да буде свестан у какву заједницу улази. Може овај поп да буде овакав или онај вероучитељ онакав, то је њихов проблем, али онај ко улази у ту заједницу, улази у заједницу са светима, и са Светим Николом, Светим Петром, Светим Павлом и свим светим Апостолима а они су били људи који су сведочили Истину. Најважније је да знају да је та заједница, заједница Љубави и заједница Праштања. Ако човек на тај начин приступи крштењу, онда оно има велики значај што је уједно и позив младим људима у затвору да се крсте и промене свој начин живота. Н.С. Шта најчешће посаветујете младе након крштења? О.Д.Т. Треба да сачувају благодат крштења, а не да својим страстима терају од себе ту бесплатно добијену благодат, као и да наставе да живе по Јеванђељу. Грех је увек старомодан а Љубав је модерна, значи, зло никад не може бити модерно иако се тако намеће. Међутим, опростити и покајати се, то је највећа мера људског достојанства. Опростити некоме и тражити опроштај је највећа животна радост. Прихватити хришћанске вредности, опростити, загрлити другог човека је најлепше искуство. Христова личност је најмодернија личност па и данас у 21. веку. Лако је украсти, лако је отети али треба бити човек па опростити и стиснути зубе кад ти неко учини неправду и опростити му и са тим остајеш човек, да не мрзиш. Мржња је највећи проблем данашњице а све то иде из самољубља, среброљубља а Црква је таква заједница где људи једни са другима учествују у патњи и болу другога и да нема тог страха, зато треба да буду храбри, одважни и одговорни према себи и другоме, јер треба да постоји само страх од Бога, али то значи да ћеш све друго да поштујеш Н.С. Зашто се каже да је суштина хришћанства – преображај? О.Д.Т. Које објашење можете дати људима који издржавају своју казну у Ваљеву, о трпљењу, стрпљењу и ношењу „свога крста“? Трпљење је све оно што задеси човека. Свети апостој Јаков у својој посланици каже да Бог не куша човека у злу већ то сами себе окушавамо. Не можемо рећи да смо у искушењу а ми сами радимо свесно нешто што не треба. Бог нас не доводи до искушења већ наше страсти а искушења у којима се нађемо граде трпљење, а трпљење гради наду а нада гради љубав. То значи да трпљење у животу само добро доноси али трпљење са смислом, не да непрестано неког трпимо који нас кињи и малтретира и да мазохистички приступамо томе. И Христос је питао, ако ме удариш, реци ми зашто ме удари. Није то одсуство свести. Трпљење у затвору може да створи огромно искуство које може да се искористи да се помогне другоме, да други не дође у такву ситуацију, да све што смо научили у том трпљењу буде за помоћ другима. Много је ситуација где су људи након затвора остварили себе као родитеље и то успешне родитеље и где су искористили стечена знања да науче своју децу да не дођу до истих проблема као и они. Н.С. Шта говорите себи када се нађете у тешким животним ситуацијама а што вам помаже да их пребродите? О.Д.Т. Нема човека који није доживео неку тешку животну ситуацију и искушења. Ми на пример нисмо бирали да имамо хиперинфлацију деведесетих година када сам ја имао 17 година. Нисмо бирали ратове у Босни и Хрватској где смо сви индиректно учествовали. Нисмо ни 1999. године бирали бомбардовање када сам имао 23 године. Све те ситуације су се директно одражавале на нас и наше породице и наше животе и свакоме је то било тешко пребродити. Ја као средњошколац у Техничкој школи ишао сам у поцепаним патикама. Нисам имао новац да купим лењир, шестар, а морам да радим графички рад који треба да предам. Радим га под свећама јер редовно нестаје струје, па кане свећа на рад и слично. Није се имало да се оде са друштвом на пиће или тако нешто али кроз све те тренутке и када сам био свестан Бога и када нисам, нека тежња ка добром и да ће увек добро победити и да мора да буде боље ме вукло као и позитиван начин размишљања. Као што се каже, човек када види чашу са водом, може да каже ова чаша је до пола пуна или је до пола празна. Онај који позитивно размишља може да каже да је чаша до пола пуна. Без обзира на тешкоће, човек мора позитивно да размишља а посебно када човек упозна Бога и када дође до зида да иза има нешто, да није крај. Ако је неко неког оставио, ако је неко некога преварио, ако је остао без игде ичега, или, не дај Боже, поплава или рат, треба да зна да после тога има сутра и да ће осванути дан. Тада човек треба себе позитивно да храбри, али Богом, не собом. Каже се да после крста долази васкрсење. Христос је разапет на крсту али се ту не завршава прича већ долази васкрсење и победа. После страдања долази васкрсење, што је најбитнија порука. Ово ме подсетило на време када сам уписао факултет, моји родитељи су живели од плата из Крушика и Кожаре а у то време инфлације, плате су биле никакве. Нису имали да ми дају за основне ствари а камоли да отпутујем до Београда али ја нисам хтео да одустанем и хтео сам да идем тим путем за који сам осетио да ме је Бог позвао. Па сам одлазио у Београд и сналазио се како сам знао и умео и добио сам помоћ на најневероватније начине, од људи које нисам познавао и који су ми помогли да завршим факулет и захваљујући којима сам данас ту где сам. Да није било њих, не би било ни мене данас. Њих сам упознао само захваљујући Богу. Према томе, човек мора да буде активан а не да седи кући и да кука и да каже, нисам се оженио, нисам нашао посао, јер мора човек да гребе и рукама и ногама на поштен и богомблагословен начин. У Светом писму, а ми често прелазимо преко тих речи, пише: „Погледајте траву у пољу, данас јесте, а сутра се у пећ баца“. Каже се, исто, не брини за сутра, сутра ће се бринути за себе и доста је сваком дану зла свога. Човек не треба да намеће себи нешто што се још није ни догодило као проблем. Ми морамо да будемо храбри у овом тренутку сада, ако смо остали без посла, па морамо наћи други посао или било шта слично томе. Ми морамо да идемо напред и са вером без посустајања. Имамо један пример за митрополита Амфилохија. Он је дошао у Црну Гору кад је све било порушено и када су свештници били прогнани и где је затекао десет свештеника а данас имате 200 монаха, монахиња и свештеника, где је обновио цркве и манастире, основао радио и телевизијску станицу, обновио веронауку, а све то захваљујући његовој вери. Значи захваљујући вери једног човека пробудила се вера у многим људима. То важи и за нас. Нема посустајања. Имамо најважнију молитву на свету „Оче наш“ а имамо и Христову молитву која гласи „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешног“ и када човек крене да уради неко зло треба да се заустави и да у себи понавља ту молитву и да се непрестано труди да победи то зло молитвом. То је највеће оружје за било какво искушење у коме се човек нађе. Н.С. У Заводу редовно служите Свету литургију у капели посвећеној Светом Сави. Који је заправо значај Св. Литургије и зашто је важно да се она редовно служи? О.Д.Т. Могу само да наведем кратак пример Јована охридског који је био 6 година у затвору у Идризову у Македонији, написао је књигу са називом „Слобода у затвору“ и кроз ту књигу је навео да људи могу бити слободни у затвору а робови напољу, и да је он, као неправедно осуђен, тамо упознао многе људе и људи у таквим условима су га поштовали и од њега су тражили помоћ. Он је говорио да је од свега најважније да се служи литургија. То је место где се ми заједно молимо и где се заједно сједињујемо са Богом. Сам Исус је рекао,“ где су двојица или тројица сабрана у моје име, ту сам и ја“. Та атмосфера са литургије, неминовно се преноси даље као када бациш камен у воду па се појаве циклични кругови, тако се атмосфера са литургије шири на понашање и ван литургије. То човек уноси у себе па преноси у своју собу па на свог брата, ближњега свог, другог осуђеног. Старац Серафим Саровски је говорио, „Стекни смирење и спасићеш хиљаду људи око себе“ а то се добија на литургији. Како се позитивна атмосфера преноси, тако се и негативна исто преноси на друге. Н.С. Да ли постоји одређена прича из Светог Јеванђеља која вас посебно инспирише и коју говорите младима на странпутици? Или нека друга прича, можда нека „животнија“? О.Д.Т. Постоји. Кажу Свети оци, када би цело Свето Писмо нестало а остала само прича о блудном сину, та прича би била довољна да опише суштину хришћанства. То је она прича када је отац имао два сина и старији син тражи да му отац да пола имања, након чега одлази у далеку земљу где добијено прокоцка и пропије. Након извесног времена чувајући свиње код једног богатог човека, син се покаје и враћа се свом оцу. Суштина је да смо сви заблудели синови који се враћају оцу који нас дочекује раширених руку али ми морамо да осетимо покајање због ствари које смо починили и што смо се одвојили од Оца. Осим ове приче, постоји прича о Светом Апостолу Павлу, тј. младићу Савлу који је гонио хришћане и учествовао у страдању многих хришћана. Јавља му се Бог на путу за Дамаск из Јерусалима, речима: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“, а он му поставља питање „Ко си ти?“, Бог одговара „Ја сам Христос кога ти гониш.“ Та ситуација мења тог човека за 180 степени. Наш, сада, покојни, академик Владета Јеротић, често је описивао ову причу на тај начин да ни савремена наука не може да објасни шта се заправо десило са тим човеком, како од највећег прогонитеља хришћанства постаје највећи проповедник хришћанства, чијих 14 књига је ушло у Свето Писмо Новог завета. Н.С. КПЗ годинама одржава добре везе са Епархијом Ваљевском кроз разне узајамне активности. Током последњих година, велики број осуђених је помагао у изградњи, уређењу и другим пословима потребних Епархији. Са друге стране, ваша мисија, осим крштења, литургија, исповести и причешћа, одвија се и кроз предавања, трибине и разна гостовања људи из света науке, уметности али и монашког живота. На ког госта сте посебно поноснис обзиром на утицај који је произвео на преображај осуђених? О.Д.Т. Наша сарадња је велика и дуготрајна и не односи се само на мој долазак већ и на многе друге активности. Важан сегмент других активности јесу и трибине са гостима који долазе у Ваљево и који се бирају на тај начин да одговарају младим људима, с обзиром да су саме трибине насловљене „Православље и млади“ и који имају шта да кажу младима. То су све људи успешни у својим професијама али пре свега, то су добри људи и који се труде да живе по хришћанским принципима. Када гостују у Ваљеву, трудио сам се да посете и затвор како би исту причу поделили и младим људима који ту бораве. Између осталих, били су ту и Цане из Партиберјкерса, човек из народа, урбан, музичар, који сам има своју борбу и коју је људима описивао, затим глумац Небојша Дугалић, који је на изузетан начин одиграо монодраму Димитрија Карамазова и кад сам, на неки начин, био уплашен како ће млади људи то разумети али увидео сам да су драму пажљиво гледали и схватили и која је на њих оставила позитиван утицај. Затим Алекандар Гајшек, аутор телевизијске емисије „Агапе“, затим проф. др Жарко Требјешанин, наш познати психолог. Музичар Слободан Тркуља који је одржао мини концерт. Изузетан утисак је оставио и монах Алексеј Богићевић игуман манастира Бошњанин код Варварина где је посета и на њега оставила позитиван утисак након које у сваком свом предавању помиње Казнено-поравни завод у Ваљеву. Снажан утисак оставио је и свештеник Гојко Перовић, ректор Центињске богословије. Н.С. Може се рећи да је затвор место које на свако лице оставља неки утисак па верујем да је оставио и оставља на вас. Може ли се најупечатљивије издвојити? О.Д.Т. Од како сам добио благослов за ово послушање нисам имао недоумица нити страха када долазим у завод. Оно што је запазио и архијереј охридски Јован, у затвору је велика количина греха али је такође и велика количина покајања. Никада нисам испитивао шта је ко починио од кривичних дела али неминовно је било да сам пуно тога чуо у неформалним разговорима са њима и понекад сам био у прилици да се запрепастим од количине зла која пребива у људима као и спремност људи шта могу све да ураде из неких себичних разлога према другоме човеку. Без обзира на то, увек ме у добру учврсти када видим нечије одушевљење вером и оним што је чуо а што је набоље утицало на њега и његово размишљање. То ме увек подсети на оно што је владика Милутин често цитирао владику Николаја Велимировића који је говорио „Изађи у свет и научићеш се свему…оно што је добро, прихвати а оно што је лоше, одбаци.“ Тако и у затвору, можеш да видиш и добро и лоше, шта је оно што је довело некога ту али можеш да видиш и дубину покајања али и смисао за даљи живот Н.С. С обзиром да учите младе науци Христовој у затвору, да ли сте и Ви научили нешто од њих. Можете ли да издвојите оно најбитније за Вас и Ваш развој? О.Д.Т. На почетку сам се мало нашалио, када сам рекао шта ми је са владиком најлепше било и где сам био, када сам рекао када сам био у затвору. Јер у затвору човек који ради и борави може много да извуче користи, јер може да види количину зла али може да види и количину покајања и зато сваки мој улазак у затвор колико год био набијен унутрашњом напетошћу, ја сам излазио растерећен јер сам видео да семе посађено на добром тлу може да да добре плодове. Христос је сејао а да ли се то примало, сам Бог је сведок. Ја се трудим да то семе колико могу, посејем у затвору, али сам и ја добијао заузврат што су ми се неки момци јављали по истеку казне тражећи да се видимо и попричамо. И ми свештеници се често срећемо са површношћу односа према нашој вери, да ми Срби често нисмо свесни колико благо имамо. То вам је као кад човек умире гладан а има у кући сандук злата, а ми умиремо духовно гладни, идемо у неке правце филозофске, тражимо неке гуруе, лајфкоучеве а имамо извор ту код нас. Умиремо жедни ту код извора. Српски народ често сведе веру на традицију, која и јесте заиста лепа, али она без суштине је ништа. Али у затвору може да се види та суштина наше вере и шта заправо вера представља за конкретног човека и кад он усвоји ту веру колико он постаје бољи човек, племенитији, бољи члан друштва. Има једна књижица коју често делим после крштења, а то је дело Митрополита Амфилохија „Нема лепше вере од хришћанске“, коју је писао са Владиком Данилом Крстићем, која говори о лепоти наше вере. Често заборављамо да смо имали ту радост и тај дар Божији да преко Светог Саве и Немањића добијемо ту веру бесплатно и без присиле и да је прихватимо и да са њом осмишљавамо живот. Често у затвору научим када видим колико се кају за оно што су починили што ме подсећа на свој живот и да и ја непрестано треба исто да радим. Н.С. У јануару 2019. године сте награђени од Завода уздарјем „Од злата беседа“ за 2018. годину, за ваш петогодишњи труд и рад. Како се та награда одразила на Вас и Ваш рад? О.Д.Т. Најблаже речено, био сам истински затечен. Нисам очекивао такву награду нити сам размишљао у том правцу. Сматрао сам ту награду искреном и мислим да је она због данашње деградације свега, једна од ретких награда која има одређену тежину, посебно јер се даје људима који су то заслужили. Себе нисам видео у томе, што за мене није лажна скромност и ти људи који су то добијали су заиста за мене били људи који су урадили нешто велико за Ваш затвор, почевши од Владике Милутина, па наших локалних институција, матичне библиотеке, Радована Белог Марковића, писаца, песника, који су добијали те награде и који су за мене били ауторитети. Ово доживљавам као заједничко дело и као значај присуства цркве у затвору а то је најважније од свега. Свакако ме то још више мотивише јер човеку као и детету треба похвала како би схватио да је то што ради добро и да тако настави. Тако сам и ја доживео чиме сам стекао нови елан за даљи рад. Чиме сам се и до сада водио јесте да ако се и један спасе, значи да смо на добром путу и ја сам срећан и задовољан. Н.С. Оче, да ли би додали још нешто на крају интервјуа? О.Д.Т. Једна ствар коју треба сви да схватимо то је да је кључ свега да је Бог љубав. Нека вам Бог помогне као и Вашим штићеницима! На здравље и спасење! Извор: Епархија ваљевска / Ризница литургијског богословља и живота

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо архипастирску поуку коју је почивши владика изговорио у Храму Успења Пресвете Богородице у Вукони (архијерејско намесништво тамнавско), о храмовној слави 2019. Лета Господњег. „Браћо и сестре, боримо се да грех не победи нас! Да нам душа буде чиста, да се веселимо и радујемо Царству Божјем. Кад смрт буде дошла, да не будемо тужни. То мора да буде, то је неизбежно. Ако живимо да не грешимо, смрт ће бити лак сан“, закључио је Владика Милутин. Звучни запис: Радио Источник

Владика Јустин је прву недељу Великог Поста – дан који је посвећен победи Православља над иконоборством и над другим јересима које су извртале истину спасења – провео у столном граду своје Епархије служећи Свету Литургију у Храму Светог Саве. На Литургији Владики је, осим архимандрита Дамјана (Цветковића) и остатка братства Храма Светог Саве, саслуживао велики број свештеника из разних делова наше Епархије али и из других епархија: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протојереј Милољуб Мирковић, умировљени свештеник из Заблаћа, протојереј Марко Мирковић, старешина Цркве Вазнесења Господњег из Чачка, протонамесник Ђорђе Мирковић, свештеник у Мерошини у Епархији нишкој, јереј Божо Главоњић, старешина Цркве у Пожеги, јереј Милорад Козодер, свештеник из Пожеге, јереј Бранислав Керечки, свештеник из Петроварадина у Епархији сремској, Богдан Милић – ђакон Цркве Светог Марка у Ужицу и досадашњи ђакон пожешки Станимир Мирковић. Многобројност свештенослужитеља на данашњој Литургији везана је за чињеницу да је ђакон Станимир полагањем Владикине руке на Светој Литургији постављен за новог свештенослужитеља на Њиви Господњој. Наиме, он је син свештеника Милољуба који је донедавно био свештеник у Заблаћу крај Чачка, а о. Миле има тај благослов Божији да је свештеник са највећим бројем деце у читавој Епархији жичкој. Он и његова супруга имају четворицу синова и две кћери и оно што је посебно изузетно је што су се сва четворица синова определили да буду свештенослужитељи Цркве Божије. Тај податак представља својеврсни куриозитет и питање је да ли постоји ико ко има више синова свештеника у породици од њих у читавој Српској Цркви (они су сасвим сигурно веома редак пример и у читавој историји наше Цркве). У сваком случају, родитељска срца су на данашњој Литургији када је и четврти син постао свештеник била испуњена захвалношћу према Богу. И сви ми који смо данас служили присуствовали смо таквој дирљивој емотивности. Након јеванђелског читања, Владика је пред мноштвом људи који су се сабрали ради Причешћа одржао беседу у оквиру које је подсетио наше вернике да Велики пост траје све до Васкрса и да не би требало да се прекине након овог Причешћа. Требало би да постимо, да се исповедамо и да учествујемо у богослужењима у току читавог трајања овог светлог времена које нам је Бог дао ради нашег исправљања. Владика је говорио и о борби Цркве против иконоборства која је трајала више од стотину година и која је на крају довела до коначне победе црквене вере. То је показатељ да Црква и вера увек и у свим временима, било отворено било прикривено, бивају гоњени од стране света. Али, уколико живимо на такав начин да се у нас усели Христос онда се немамо чега плашити, јер ће Он водити борбу за нас. То је поука која се тиче и нашег времена када се Црква отворено прогања у Црној Гори, али нема разлога да страхујемо јер знамо да Бог последњи има реч. Надовезавши се на стање у Црној Гори, Владика нас је подсетио на речи из данашњег Јеванђеља: „Може ли из Назарета што добро бити?“ У свести Јевреја народ који је живео у Назарету и Галилеји био је доживљаван као народ који „живи у тами“ и као народ безмало многобожачки. Па опет из тог обезбоженог дела јеврејске територије засијала је Светлост велика – Христос који нас уводи у Цркву Своју која је радионица у којој се спасавају душе. Тама и грех не могу поразити Господа. Након Свете Литургије, у просторијама Црквене општине при Храму Светог Саве приређено је пригодно послужење за госте који су дошли како би узели учешће у рукоположењу свога брата, сина и пријатеља. Извор: Епархија жичка

Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 31. октобра 2019. године, у свечаној дворани Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору. Отац Бранислав је говорио на тему „Болест – казна за грех или благослов Божји”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду, 21. августа 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља светог Емилијана Исповедника и Зосиму Туманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, а чтецирали су вероучитељ Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован, као и Михаил Голић, студент богословља у Либертвилу. Звучни запис беседе После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован који је у беседи говорио да постоје две врсте људи. “Прву врсту људи чине они који испуњавају Божју вољу, а другу врсту чине они људи који не испуњавају вољу Божју. Богу је послушан онај који испуни нешто, а не онај који обећа а ништа не испуни. У Царство Небеско се искључиво улази покајањем, без обзира које грехе је човек имао пре тога. Покајање је исто што и васкрсење. Човек може да пресече те грехе једино онда када му се они огаде, и тада се враћа у покајање. Свети оци кажу да ђаво царује у човеку кроз грех, а Бог кроз врлине. Где је грех ту је пакао, а где је врлина ту је Царство Небеско, а Царство Небеско је Бог у нама”, истакао је Епископ Јован. “Шта је главно у самом покајању? То је покајничко расположење, што значи да без покајања нема радости. Господ нам говори да човек не треба да буде лењ јер лењост је опасан грех. Сарадник Божји је сваки човек који је крштен и који је у Цркви и живи животом Цркве”, слово је Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је на празник Светог Великомученика Пантелејмона Свету Архијерејску Литургију у Храму посвећеном овом угоднику Божјем, заштитнику медицине и фармације на Дивчибарама. Преосвећени је говорио о лепоти Божје творевине, значају Сунца које некад пржи, а без којег нема живота. Владика се осврнуо и на једну анкету која је спроведена међу људима, а којима је постављено питање шта би променили у свету. Један човек је рекао да би променио човека. „Какав диван одговор“ рекао је Владика Милутин који се запитао какав је овај свет у којем људи ратују једни против других и где мржња влада светом. „Грех људски је пореметио свет“, рекао је Владика Милутин који је додао да ће се свет променити ако се човек промени на боље. Звучни запис беседе Преосвећеном је саслуживало свештенство из Епархија ваљевске, београдско-карловачке и жичке. Овогодишњи домаћин је Милан Вујић са породицом, а наредне године колач је прихватио Никола Илић, власник УО „Замак“ на Дивчибарама. На Литургији је појао Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ који предводи диригент Вања Урошевић. На трпези љубави, присутнима се обратио јереј Дарко Крунић, сабрат Храма Васкрсења Христовог и свештенсолужитељ у цркви Светог Пантелејмона на Дивчибарама. Извор: Радио Источник

Рођење Светог Јована Претече, храмовна слава манастира Јовања, и ове године протекло је у знаку велике молитвене свечаности. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља Епархија ваљевске и шабачке, Митрополије аустралијско – новозеландске и Грчке Православне Цркве. По Литургији, преломљен је славски колач и начињен литијски опход око храма. Добри јовањски домаћини архимандрит Михаило (Биковић) и сабрат му Арсеније приредили су славску трпезу, коју су песмом улепшали козаци из Русије. Међу учесницима сабрања био је и популарни глумац Милош Биковић, који већ неколико година успешно ради у Русији и Србији. “Свети Јован је гледао кроз Стари завет и видео грех и смрт. Позивао је на покајање, јер је видео долазак Христа Господа, Који ће узети све грехе света, приковати их са Собом на крст и васкрснути”, рекао је Владика Милутин. Извор: Радио Источник

У данашњем издању Јутарњег програма, разговарали смо са катихетом Милицом Петровић о томе шта је прародитељски грех, у чему се огледају последице греха наших прародитеља и како у Цркви можемо да превазиђемо поменуте последице. Извор: Радио Беседа

А наша је тема: Расколњиков признаје злочин. — Човечанство је страховита веза. Самоће нема, скривености нема. Страховито искиданим стазама, али ипак, враћа се Расколњиков онима од којих је бежао. Грозовит његов крик: Сам, сам да будем! Одинъ! одинъ! није могао, и не може услишити ни Бог. Ван човечанства, као утекла звезда из сазвежђа, Расколњиков је учинио огроман и узалудан покушај усамљења, да би најзад довршио круг у самилости оних од којих је бежао. Са једним сасвим изузетним знањем је Достојевски знао да сви земаљски закони и све земаљске казне нису дорасли гресима на земљи. Земаљски закони не могу предвидети, не могу открити, не могу ни похватати ни казнити сва прегрешења. Зато не могу ни све забранити. Божји закон је онај који забрањује апсолутно сваки грех, кажњава сваки грех, и кроз људство раствара сваки грех. Као што отровна кап, кад се улије у поток или реку, више не постоји, тако пред-људма признати злочин грешников нестаје у човечанству. Али пре тога, Божји закон гласи: све се плаћа. То јест, далек је и ужасно мучан пут грешника док не дође до стања да без трунке гордости и лажи призна преступ пред људма, пред свима људма, пред најнижим људма, свеједно. Признање греха је чудо: то је разрушење дотадашњег човека. Кад је Расколњиков клекао и признао злочин јавно, ушао је у конац свега дотадашњег: у саломљење гордости, у немоћ пркосне воље, у малаксавање дијалектике разума, у истрошеност заблуделе маште. Ушао је и у одрицање од тела и слободног рада, јер следује тамница. Сав се стари човек разруши, и на рушевини тој стоји само свест о послушности једном највишем закону, једином коме није срамота покоравати се ни у најтежим околностима. Отуда осећање да та покорност одмара, отуда преображење на лику оних који су пред себи равним и такође грешним људма признали грех као пред Богом. Да је Расколњиков признао преступ не у полицији пред два ситна чиновничића, него да је то учинио пред пуком до зуба наоружаних људи, и они би остали пренеражени, пренесени би били из својих обичних бића и расположења у друго нешто. Доживели би један од најтајанственијих тренутака на земљи и у животу човечјем. Суштина признања је у томе што је убица престао да се крије, вратио се људма, вратио се и судијама као људма, заузео међу људма своје место онакво какво му приличи. Од тога часа, човечанство не може више одстранити од себе преступника, не може га више ни мрзити ни презирати. Преступник је опет с људма, опет човек. Људство прима грех преступника. То подсећа на верско учење о преношењу греха. Многи се људи опиру верском учењу, и сматрају преузимање греха стварју апсурдном. Заслуге, и преузимање заслуга, међутим, не сматрају стварју апсурдном. А не досећају се да је то по природном и моралном закону једна иста појава у два вида. Оставимо веру по страни. Спиноза, који без резерве одриче појам и чињеницу и греха и заслуге у природном стању човечанства, пре друштвеног стања кад још не може бити речи о једнодушним сагласностима за одређивање норми — и Спиноза тврди: да после сагласности и одредаба има и греха и заслуга, са свима последицама од њих. Сагласност може постојати између људи, али може постојати између Бога и људи. Међутим, овако или онако, свака сагласност и једнодушност претпоставља један ланац искустава, знања, веза, традиција. Због последицâ последицâ, свако дело сваког човека улази у предање човечанства. У том смислу може се ланац грешења доиста бацити унатраг чак до неког првог греха. Веза човечанства је тајанствена. Афинитет између егзистенција је дубок. Човек је човеку не само брат, него сенка, услов, узрок и последица. Сваки човек и свако дело, добро и зло дело, имају своје присталице и противнике, судије и браниоце, потраживаче и јемце, пропагаторе и затираче. Само је тако могућно да се све дешава, увек поново дешава. Веза човечанства, присна и судбоносна, стоји и по етици Спинозиној, на основи друштвености људске и нормирања морала; и по етици Паскаловој, по којој има један праузрок свима потоњима. Човечанство је, дакле, веза и по гресима. Није то писао само Достојевски. Нико као Достојевски, али и други. У француском роману једном реч је о човеку несрећном некада са првом женом, који сад стоји крај смртне постеље друге жене. С њом је био везан још за живота покојнице. ,,Немој ме сахранити поред ње, Јакове, ја сам њу отровала“ — признаје грех друга жена, самртница. Муж неодољиво прима грех. „Знао сам ја за то“, одговара Јаков; иако никада слутио није да се оно десило. „Нас двоје смо једно, твој грех је и мој. Никада те нећу заборавити.“ Важна је ту нарочито последња реченица: кроз сећање, као кроз живу жилицу, прима грех убице човек, како хоћемо, и сукривац и невин. Недужни човек у Јакову прима грех са самилошћу, а сукриви плаћа за преступ, јер без њега, Јакова, преступ не би настао. Да ли би тај проблем савести могле решити судије и земаљски закони? Не. Отровна кап, отровна жилица има даље да колута и тече. У Јакову се грех већ мења у значењу и дејству. Али закон божји, „закон без мрље“, тражи више. Признање злочина мора бити учињено јавно, пред свима људма. Тек кад то учини Јаков, тек кад дође до оног „ватреног кајања које разорава срце“, које руши старог човека, грех ће се растворити и изумрети у људству. Расколњикова је гонила полиција, гонио га је закон, гонио га је онај истражни судија у чијем мозгићу је била читава барутана отрова. Али кад је убица клекао пред врата човечанства, та су се врата пред њим одмах широм отворила. То је апсолутна реакција људства пред криком признања. Та апсолутност је доказ да реакција долази од нечег дубоко усађеног, и да је истина да су греси појединаца аманет света. „Ја сам убио Аљону Ивановну и њену сестру Јелисавету.“ Бежању је крај, самоћи је крај, искључењу из људства је крај. Расколњиков клечи и дубоко се сагиба пред људма који није никада видео. Баш као што је некада клечао и дубоко се клањао пред гробом свога малог од шест месеци умрлог брата, кога такође никада није видео. Веза међу људма је тајанствена, силна. Извор: Теологија.нет

У уторак увече прве недеље Великог поста, 20. фебруара 2018. године, Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил, служио је велико повечерје на којем се чита Велики покајнички канон преподобног Андреја Критског у Богојављенској саборној цркви у Јелохову у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио пастви одржавши проповед у којој је посебну пажњу посветио борби против греха мрзовоље. „Мрзовоља представља врло тешко душевно стање, – истакао је патријарх. – Вероватно нема ниједног човека који у извесним тренуцима у животу није био мрзовољан. И људи често губе животне оријентире, губе наду, постају равнодушни према свему у својој околини, чак и према самима себи, при чему повод за мрзовољу могу бити и најобичније неповољне животне околности. Наизглед, требало би да имамо на уму да у животу све пролази – и лоше, и добро – и да се не препуштамо мрзовољи. Међутим, кад човек наиђе на потешкоће, обично га обузме мрзовоља. „Не треба да заборавимо да је мрзовоља грех и да се у основи овог греха налази недостатак вере,“ – подсетио је поглавар. „Шта се дешава с мрзовољним човеком? Он не види излаз из настале ситуације, губи наду. То је разумљиво кад се дешава људима који нису религиозни, јер неверујући човек све повезује са стицајем околности, са својим личним напорима или напорима других људи, и често је свестан да они нису довољни како би се савладала чамотиња. Али је ономе ко верује у Бога дато да зна да је наш живот у Божјим рукама, и ако немамо снаге да савладамо стање мрзовоље, то сведочи о слабости наше вере,“ – истакао је патријарх. „Али вера је повезана с надом. Добро је познато да вера рађа наду која помаже људима да прођу кроз најтежа животна искушења. Кад мрзовољан човек губи наду, врло му је тешко да се каје и да исповеда своје грехове. Он се мање каје, а више се жали – на свој живот, на околности, на родбину, на људе из своје околине и који по његовом мишљењу представљају узрок мрзовоље. Међутим, верник је свестан да је наш живот у Божијим рукама, да у одговор на веру и молитву Господ може „од камења овог да подигне децу Аврамову“ (в.: Мт. 3: 9), односно да учини немогуће, и ова вера не проистиче из неких апстрактних закључака, већ се заснива на историјском искуству – на искуству Цркве, на искуству светаца.“ „Грех чамотиње је опасан још и због тога што не уништава само мрзовољног човека, већ шири негативну енергију. Свако из искуства зна до каквих жалосних последица доводи општење с човеком који је пао у мрзовољу, зато што негативна духовна енергија погађа и људе из његове околине. Пошто су узрок мрзовоље слаба вера и недостатак наде, није могуће изаћи на крај с мрзовољом без вере и наде. Није случајно што свети Јефрем у молитви коју толико често понављамо у току великопосних богослужења моли Господа да нас избави од мрзовоље. Јер врло често нам нису довољне наше снаге и само сила Божија може да нас ослободи из тешког ропства, које погађа нашу свест, које окива нашу вољу и помрачује наша осећања,“ – истакао је патријарх. Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018

„Црква није равнодушна према појавама у друштвеном животу. Када те појаве нису у складу са Јеванђељем, Црква подсећа да пут који људи бирају није Богом благословен. То изазива љутњу од стране једног или другог дела друштва“, — наставио је Свјатјејши Владика. „Наравно, негативна реакција се појачава када се ради о објективним грешкама, недостацима, неопрезним речима, или поступцима једних или других свештенослужитеља. Нажалост, периодички се могу срести клирици, који дају повода онима што траже повода (види 2. Кор. 11: 12). Конфликти и скандали се муњевитом брзином шире и живе у информационом пространству неки дужи период, док је ефекат од позитивних публикација често краткотрајан“, — подсетио је Патријарх Кирил. „Призвани смо да будемо светлост свету (види Мт. 5:14), — изјавио је Свјатјејши Владика. — Језик проповеди Спаситеља и апостола, из тога следи, и наше проповеди — је језик љубави. Како учествујемо у јавној делатности, треба да сведочимо о Истини. Тужно је када се та сведочанства негирају само зато што смо изабрали неправилни тон или неодговарајућу форму.“ „Када благовестимо или бранимо јеванђељске истине, треба да будемо пажљиви у избору речи. Треба разобличавати грех, али не и понижавати човека. Подсећајући на тешке последице одступања од Божије воље, не треба својом необазривошћу да наводимо људе на ивицу пропасти“, — изјавио је Предстојатељ Руске Цркве. „Нека наша реч, упућена друштву, између осталог, и преко медија, буде искрена, а не надмена или лицемерна; садржајна, а не формална и празна; подстичућа, а не наставничка и осуђујућа. Да бисмо, подсећајући и на забране, пре свега, водили бригу о усмеравању народа према Божанској љубави“, — закључио је Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије. Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру

„Данас грех није само очигледан, премда су се људи у току целе историје трудили да крију грехове сматрајући их нечим непристојним и погрешним. Данас се грех приказује на врло привлачан начин у филму, у позоришту и у другим врстама уметности. Уметност која треба да култивише људску личност, да је богати и подиже ка небу, постаје тег који човеку не дозвољава да узлети. Наравно, немам у виду сву уметност, већ ону која последњих година претендује на то да има посебну улогу и право да доноси народу искушење и грех збуњујући људе. Нажалост, велики део наше интелигенције понавља погубну грешку својих претходника који су земљу довели до погибељних догађаја револуције чије се стогодишњице данас сећамо.“ „Сад није време за распиривање људских страсти, зато што се на људе ионако врши велики негативан утицај који уништава њихов духовни живот. Сад је време за уједињење здравих снага. Црква, уметност, култура, наши писци, научници и сви они који воле домовину, данас треба да буду заједно, зато што ступамо у критичан период развоја људске цивилизације. То се види голим оком и човек треба да буде слеп, па да не запази да се приближавају страшни тренуци историје о којима је у књизи Откровења говорио апостол и јеванђелиста Јован Богослов. Нико не зна кад ће доћи тај час (Мт. 24: 36), али приближавање или удаљавање овог времена зависи од нас – од Цркве Божије и од сваког човека. Онај ко живи по истини, ко се бори против греха – јесте на страни светлости и истине, и он својим животом, својим стваралаштвом, посебно ако је јавна личност и ако има утицаја на друге, може да успори пад целог човечанства у бездан свршетка историје,“ – истакао је патријарх. Извор: Православие.ру

Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ. Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове." Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање. Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете. Наставак у коментару...