Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'града'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Херцеговачко и црногорско свештенство на рукоположењу добија једно специфично бреме – можда не посебно теже од онога у било којим другим српским завичајима и православним земљама, али засигурно тешко бреме поређења са архетипом свештеничког служења који су начинили Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, владика и пјесник Петар II, али и Богдана и Петра Зимоњића. Ако су синтеза народности и свеприступачности саморазумљиве особине које би требало да красе сваког православног свештеника, тешка времена су исковала и захтијев за непокорношћу и отпором, а стремљење писмености утемељеној у Завјету предака није се гасила ни када је поп Мићо наизуст учио летурђију. Када се на српском богословском хоризонту појавио Митрополит Амфилохије Радовић и у вуненим временима испрео прве нити богословља у нашој помјесној Цркви и повјереној му Митрополији, његов платански хлад многима је дао одмроа а многе је и успавао: неко је починуо наслоњен на његово широко и стамено стабло, а неко се укоријенио у њему и сам покушавајући да подари плодове Царства. Од ових других јесте о. Слободан Бобан Јокић, никшићки свештеник – радосно лице господскога града. Његова најновија и по обиму незахтијевна књига – „Ломљење хљеба“ (изд. Институт за српску културу“, Никшић, 2021, 170 стр) свједочи нам уједно и његову укоријењеност у личностима и дјелима двојице духовних великана којима је књига као цјелина посвећена – Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Аџићу (есеји о њима носе написани су као ученичка свједочанства, као евхаристије – благодарења за узрастање у Христу, за живи опит аутентичности који свједочи подједнако Оце колико и ученика). Иако тематски такође посвећен рад под називом „Литургијски допринос Митрополита Амфилохија Радовића“ интониран је научно: у питању је систематска синтеза ставова епохалног мислиоца и дјелатника на литурголошле теме (и сам рад јесте структурисан око светих тајни и теме „литургијских пракси“). Као такав, овај рад може послужити као важна пролегомена за будућа истраживања којих ће сигурно бити на Јокићевом трагу. Овим радовима претходе црквено-историјска истраживања о богослужбеном животу Српске Православне Цркве у Црној Гори прије и након ослобођења и уједињења (1918) као и у току Другог свјетског рата. Црквено-историјска наука ова турбулентна времена је до сада оцјењивала искључиво у оквирима доминантних политичких и црквено-политичких наратива, а Јокић нам нуди литурголошко-еклисиолошке увиде којима се историчари обично не баве, а литурголозима историја – уколико није историја богослужења – није нарочито занимљива. Уз једну бесједу на Светог Саву, посљедњи дио књиге својеврсна је књижевно-теоријска или књижевно-теолошка биљежница о Бобановим читањима изабраних штива: ријеч је о књизи еминентног српског жупског пјесника Радинка Крулановића „Тишином ти говорим“ – једном тананом штиву које Јокић гануто чита, плешући сам са стихом, онако како то чини и пјесник. Записи „Рвање“ (о књизи Јанка Јелића „Биљежница из преображаја“) и „Хоћу да видим лице“ (о књизи Радосава Бата Ђурковића „Путници“) опет раскривају могућност богословског читања потресних духовних и животних егзистенција којима су та штива натопљења, а која Бобан доводи у везу са библијском мишњу и светотајинским доживљајем свијета: у њима човјек не престаје да се налази и када се губи. У једној књижици малога формата, али лијепе спољашности стало је понешто из биљежнице једног никшићког свештеника. Стала су његова записана свједочанства сусрета са прошлошћу, са лицима драгих људи – који већ данас нису са нама – са ријечју и лицима људи које гледа и чита и којима служи. Којима се радује – као и они њему. Стала је богочежњива љубав ка човјеку – предуслов предразумијевања, плод разумијевања и тражења. Стало је сјеме и залог Предања и оних пређе поменутих. Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ристов Ђого Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата. Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре) У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету. Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању. Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи. „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“. „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију. „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан. Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти. „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело. „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић. Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија. Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског. „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“. „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић. Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  3. Прослава празника Обновљења храма светог великомученика Георгија, славе Града Новог Сада, отпочела је у новосадском Саборном храму служењем празничног бденија у навечерје празника, у понедељак, 2/15. новембра 2021. године. На бденију је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски господин Херувим, уз саслужење новосадског свештенства и ђаконства, а уз молитвено присуство Преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, топличког Јеротеја и мохачког Дамаскина. На дан празника, у уторак, 3/16. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму служиће Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе архијереја, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Приликом посете Митрополији дабробосанској, Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије у пратњи Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Господина Хризостома, Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Јоаникија и Преосвећене Господе Епископа, жичког Јустина, аустријско-швајцарског Андреја, бихаћко-петровачког Сергија, захумско-херцеговачког Димитрија и будимљанско-никшићког Методија, после свете архијерејске Литургије прошетао је улицама Града Сарајева, Башчаршијом и посетио је Цркву Светог Архангела Михаила и Гаврила у народу позната као Стара православна црква или Стара црква на Башчаршији која припада Митрополији дабробосанској. Подигнута је у 14. веку, проглашена за национални споменик Босне и Херцеговине и представља најстарији и један од највреднијих културно-историјских споменика Сарајева. Том приликом поклонио се руци Свете Текле. Након тога, Његова Светост посетио је и Музеј Митрополије дабробосанке. Извор: Телевизија Храм
  5. Делегација Града Београда коју је предводиo заменик градоначелника Горан Весић и у којој су се налазили помоћник градоначелника Андреја Младеновић и главни урбаниста Марко Стојчић, стигла је 22. септембра 2021. на Свету Гору у посету манастиру Хиландар на позив братства манастира и игумана Методија. Током дводневне посете манастиру Хиландар делегација Београда разговарала је са игуманом Методијем о формалној сарадњи Града Београда с манастиром Хиландар. – Овогодишња божићна посета председника Александра Вучића манастиру Хиландар показала је да Србија стоји иза свог манастира на Светој Гори и велике светиње Српске православне цркве. На предлог председника Вучића доноси се Закон о очувању културног и историјског наслеђа манастира Хиландар. Закон ће бити најзначајнија помоћ српске државе овом манастиру после 1900. године, када је краљ Александар Обреновић потписао споразум са Српском православном црквом о финансијској помоћи Хиландару на основу којег су плаћени дугови манастира па је тако остао српски. Закон који ће Србија усвојити омогућиће Граду Београду да помаже манастир Хиландар. Како ће та помоћ да изгледа разговараћемо са игуманом Методијем – рекао је Весић. Грађанке и грађани Београда, који то желе, својим уплатама једном годишње годинама путем уплатница „Инфостана” помажу обнову манастира Хиландар, који је оштећен у пожару марта 2004. године. Другог дана посете делегације Београда манастиру Хиландар постигнут је договор са игуманом Методијем да Град Београд у наредним годинама финансира обнову ризнице манастира, рекао је заменик градоначелника Горан Весић. Он је у изјави за Беоинфо прецизирао да ће се такође изградити и депо у којем ће се чувати вредни артефакти из архиве манастира Хиландар. Да би то могло да буде урађено потребан је Закон о Хиландару, који се ових дана усваја у Скупштини Србије, подсетио је заменик градоначелника. – Захвални смо председнику Вучићу што је иницирао тај закон, који ће нам омогућити да следеће године у буџету одвојимо средства за Хиландар. Ово што смо договорили јесте дуг Београђана према манастиру Хиландар и срећан сам јер ће Београд први пут институционално и званично помоћи свој најзначајнији манастир – истакао је Весић. – Београд као главни град не води само рачуна о себи. Мора да води рачуна о читавој Србији, као и о свему ономе што постоји широм света, а што има везе са Србијом. Београђанке и Београђани треба да се радују јер је дошао тренутак да наш град помогне свој Хиландар – поручио је Весић. Извор: Хиландар
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио je 19. августа 2021. године, на празник Преображења Господњег, свету архијерeјску Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Добоју, у Епархији зворничко-тузланској. Саслуживали су Њихова Преосвештенства господа Епископи бачки Иринеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид и ваљевски Исихије, свештенство и свештеномонаштво из више епархија у молитвеном присуству многобројног верног народа. Са благословом патријарха Порфирија и домаћина епископа Фотија после читања светог Јеванђеља о празнику Преображења Господњег беседио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Градоначелница Чикага Лори Лајтфут прогласила је Видовдан празником града Чикага. Такву одлуку је донела с озбиром на чињеницу да град Чикаго има једну од највећих српско-америчких заједница у Сједињеним Државама, наводи се у званичном указу градоначелнице објављеном на „Сербијан мирор”. Таква одлука је донета и јер су се српски емигранти насељавали у Чикагу од 1880-их година, доприносећи јачању града у областима уметности и музике, бизниса и финансија, правосуђа и државне управе, образовања и социјалних услуге, као и науке и медицине, преноси Танјуг. Подсећа се да су Београд и Чикаго побратимљени градови од 7. јуна 2005. године, чиме су формализовани културни, историјски и економски односи који постоје између Београда и Чикага деценијама. извор
  8. -Владика Силуан: Обуцимо се у силу с висине!- Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог предводио је Преосвећени Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, уз саслуживање свог заменика архимандрита Петра и свештенослужитеља Епархије ваљевске. Свој печат свечаном богослужењу дали су Хор свештеника и богослова, под управом протонамесника Бранка Чолића, и Дечји хор „Хаџи Рувим“ са диригентом Вањом Урошевић. У богослужењу су молитвено учествовали градоначелник Ваљева Лазар Гојковић са сарадницима, представници Војске Србије и јавних установа града. Лета Господњег 2021. Град Ваљево поново је прославио крсну славу великом молитвеном свечаношћу, онако како се то чинило годинама пре, а како је изостало прошле године услед пандемијских околности. Света Педесетница или Духови, како се у народу зна рећи, рођендан је Цркве Божје. У њој прослављамо љубав Божју која се излила на род људски и овај свет. Прослављамо програм Божје љубав за овај свет, а тај програм се зове Црква – заједница икона Божјих, преко којих и сва твар улази у загрљај са Богом, део је празничне проповеди Епископа Силуана у саборном храму. Наш пут је смислен само ако на њему видимо Богочовека Христа. Све добија своју праву и коначну вредност уколико је проткано вредношћу и вечношћу коју Бог дарује роду људском управо кроз Свету Цркву у ове дане Педесетнице. Обуцимо се у силу с висине, браћо и сестре! Како? Сваком врлином хришћанском. Светотајинским и световрлинским животом, тако нас је учио Свети Јустин Ћелијски. Не може светотајински без световрлинског, јер Бог потребује човека, а не робота. Зато је важно да на испружену руку Божју и ми испружимо своју и уђемо у Његов загрљај. Да сарађујемо, да се трудимо, а Бог ће дати снаге да постанемо оно што смо призвани да будемо, богољуди по благодати – рекао је Владика Силуан. Он је изразио неизмерну радост што је у прилици да поново буде са народом који „испуњава храмове и у радне дане“, а то је знак да тај народ може да изнедри свете људе о чему нам историја и говори. Радујем се што сам поред гроба Владике Милутина. Да се сетимо њега данашњег дана, његових молитава и уздаха за паству своју. Сећамо се његове последње беседе која је била охрабрење и поука народу да се не одрекнемо Господа Христа, да се држимо Његовог скута и осмишљавамо наш живот кроз живот у Христу. Верујемо да му је Господ подарио рајска насеља и да је данас са нама и моли се за нас. Нека Господ благослови и изабраног Епископа ваљевског Г. Исихија, за кога се сви требате молити и са великом љубављу га дочекати и подржати да настави апостолски рад на просвећивању и обожењу овдашњег народа – празнична је поука Владике Силуана. У завршници обраћања, Владика Силуан честитао је славу и упутио благослове руководству Града Ваљева. Након Свете Литургије литијским ходом главним градским улицама дошло се до споменика Проти Матеји Ненадовићу, свестраном великану српске историје, где је одслужен помен устаницима и свим борцима за слободу наше земље. Традиционално, у порти Храма Покрова Пресвете Богородице преломљен је славски колач и урезан литијски запис. У име администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија, учеснике свечаности је поздравио архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Он је заблагодарио Владики Силуану што је предводио величанствену литију улицама града у коме је свима драг, јер у његовом лику видимо заједничког нам духовног оца блаженопочившег Владику Милутина. Такође, истакао је протонамесник Јаковљевић велика је радост што је са нама данас и градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, који је више пута учествовао у црквеним свечаностима, представници Војске Србије и других институција, спортских клубова, удружења грађана… Поздрављајући браћу свештенике, отац Филип Јаковљевић је посебно заблагодарио заменику Владике Силуана архимандриту Петру (Радуловићу), који је својевремено, као заменик Владике Милутина, много учинио за административно оснивање Ваљевске епархије. Сви заједно овако сабрани пројављујемо смисао данашњег празника и мудри су били наши преци када су одлучили да управо Духовдан буде слава нашег града, рекао је архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Када би неко питао какав је то празник , могли бисмо показати овај диван скуп којег моје очи сада виде и речи да је то Духовдан. „Где су двоје или троје сабрани у моје име, онде сам и ја са њима“, каже Господ Христос. Духовдан је увек када се сабирамо. Величанствено је видети вас све овде окупљене, а посебно је радост сусретања велика, када имамо у виду да је иза нас тешка и, дао Бог, никад више поновљена година у којој је било дана језиво празних градских улица. Данас се радујемо када видимо да је наш град жив, да празнујемо име Божје – поручио је протонамесник Филип Јаковљевић. Следеће недеље, 27. јуна 2021. године, исписује се историја нашег града. Изабрани Епископ ваљевски Г. Исихије ће бити устоличен, а у трон ће га увести Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије са десетинама архијереја СПЦ, рекао је отац Филип Јаковљевић и позвао верни народ да дође и молитвено подржи свог новог архипастира. Уз подршку државног руководства, Ваљево се развија и постаје важан фактор на мапи Србије и Европе, рекао је градоначелник Ваљева Лазар Гојковић. У име Града Ваљева он је честитао славу грађанима и избор новог Епископа Г. Исихија Рогића. Радујем се његовом доласку у нашу епархију и заједничком раду на неговању духовности и чувању светиња. У нади да ће ова година бити прекретница на боље у животима свих нас, честитам вам славу. Желим да у здрављу и весељу прославимо нашу славу и да се помолимо за наш град, наше претке и све Ваљевце ма где живели – поручио је Лазар Гојковић, градоначелник Ваљева. У порти Покровске цркве приређен је културно – уметнички програм и тиме је обележавање градске славе завршено. Извор: Епархија ваљевска
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 10. јуна 2021. године, на празник Вазенесења Господњег - Спасовдан, свету архијерејску Литургију са чином освећења славских дарова у београдској Вазенесењској цркви. Домаћин овогодишње градске славе је градоначелник Београда проф. др Зоран Радојичић. Повезане вести: Позив патријарха Порфирија на Спасовданску литију Најава: Слава Града Београда - Спасовданска литија Свечана славска литија коју ће предводити Свјатјејши Патријарх г. Порфирије, са више стотина свештеника, члановима свих београдских црквених хорова и представницима различитих градских служби, кренуће у 19 часова од Вазнесењског храма улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, преко Трга Славија и Булевара Ослобођења до храма Светог Саве на Врачару, где ће Светејши служити молебан за Београд и његове житеље. Позивамо благочестиви народ српске престонице да узме молитвеног учешћа у прослави славе Града Београда. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Уз позив верном православном народу првопрестоног Београда да узме учешће у литији која ће од Вазнесењског до Светосавског храма кренути на градску славу - Спадовдан, 10. јуна 2021. године у 19 часова, доносимо изузетан текст протојереја-ставрофора др Владимира Вукашиновића, редовног професора Православног богословског факултета Уноверзитета у Београду: Београдска литија Литија представља посебно јавно и заједничко богослужење, или део веће богослужбене целине, који се састоји из входне процесије и одговарајућих молитава које је прате. Сам израз, термин, литија потиче из грчког језика, где је првобитно означавао било коју молитву или прозбу, да би са петим столећем почео да поприма значење молитве у посебној литургијској процесији, а од десетог постао технички термин којим су називане саме те процесије. Овакве свеопште, заједничке и свечане, литије биле су саставни део богослужбеног живота великих хришћанских престоница, на првом месту Цариграда и Рима, али и других центара црквеног и јавног живота. У њима су обављане литијске процесије по улицама града, које су пратила појања псалама и химни као и произношења молитава и прозби. Литије би се на празнике, најчешће, завршавале евхаристијским богослужењем одноно уласком у храм где би се оно обавило. Литијама се, ваља и то знати, поред ових ванхрамовских процесија називају и два храмовска богослужбена израза: свакодневна заупокојена литија и литија на свеноћном бденију. Поједини значајни празници у богослужбеној години, такође, садрже литије попут Лазареве Суботе и јутрења Велике Суботе. Литије су, поред редовних, вршене и у ванредним ситуацијама – приликом напада непријатеља, природних катастрофа и других неприлика. Тада су обављане као посебна врста усрдног мољења да Господ спасе народ свој, а потом, када би народне молитве биле услишене, као израз захвалности који се, најчешће, претварао у годишњи спомен на доброчинства Божија. Уобичајено је да се и у дане храмовних слава врше литије око храмова или по местима где се они налазе. Оне се данас врше након Свете Литургије да би се свеосвећујућа благодат Пресветога Духа, која је сишла на евхаристијске Дарове и народ Божији у храму, на тај начин проширила и на све оно што храм окружује и све оне који на том простору живе. Зато се, том приликом, кропи освећеном водом на све четири стране света да би сви који у литији учествују били препорођени, освећени, обновљени и благословени. Литије можемо да вршимо у било које доба дана. Логично је да ће Црква одабрати управо оно време које ће одговарати највећем делу њене духовне деце да би што већи број верних људи могао да узме учешћа у овом важном богослужењу. Учествовањем у литији ми исповедамо своју веру у чињеницу да се у молитвеном животу Цркве не само освећује време – па зато прослављамо одређене посебне празничне дане, издавајајући их од осталих дана и посвећујући их Господу. То чинимо и са простором, молитвено ходајући у заједници вере и љубави по њему, ширећи светлост речи Божије и Његову помоћ и заштиту свима и свему. На тај начин се све освећује, препорађа и лечи: ми сами и наши животи, ноге учесника и очи посматрача, грла појаца и уши оних који их слушају, наше руке којима водимо своју децу у литијској процесији и дечија срца којима, доводећи их на ово богослужење, у ствари не бранимо да са радошћу приступају невидљивом Предводнику литије: Христу Богоичовеку, Васкрслом и Вазнесеном. Православни Срби су од давнина вршили литије и учествовали у њима. Њих још давне 1318. године помиње Архиепископ српски Никодим у свом славном Типику. Када је деспот Стефан Лазаревић 1405. године прогласио Београд својом новом престоницом, један од начина на који је то било обнзнањено, обележено и прослављено била је и свечана градска литија, коју ми, у ствари, настављамо. Данас је наш ред да узмемо учешће у њој. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Градоначелник Милош Вучевић: „Ово је одговор Града Новог Сада – законит, формалан – на све оно што се дешавало у току ове године, а посебно претходних дана и недеља, на нечувене нападе на Епархију бачку. Овако ми одговарамо – не памфлетима и јефтиним објавама на порталима, него признањем за вишедеценијски рад и залагање”. Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју уручена је Новембарска повеља, 23. октобра 2020. године, у Градској кући у Новом Саду. Честитајући лауреатима, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, подсетио је на то да Октобарска награда бива додељена поводом обележавања 23. октобра 1944, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату, док је Новембарска повеља посвећена 9. и 25. новембру 1918. године, када је српска војска ослободила Нови Сад у Првом светском рату, односно када је Велика народна скупштина Бачке, Баната и Барање донела одлуку о присаједињењу Српске Војводине Краљевини Србији. „Част ми је што могу свечано да објавим да Новембарска повеља Града Новог Сада припада Његовом Преосвештенству, нашем Владици бачком г. Иринеју. Владика Иринеј је већ више од 30 година на челу Српске Православне Цркве у Бачкој и дао је велики допринос обнављању духовног живота и хуманитарној ангажованости у Новом Саду. Владика Иринеј је покренуо међурелигијски дијалог; био свестан своје одговорности као пастир у духовном аспекту живота нашег Града, али и целе Бачке; прожимао је, повезивао и увезивао разне установе културе, институције и грађане; борио се да се чује истина. Ово је и одговор Града Новог Сада – законит, формалан – на све оно што се дешавало у току ове године, а посебно претходних дана и недеља, на нечувене нападе на Епархију бачку. Овако ми одговарамо – не памфлетима и јефтиним објавама на порталима, него признањем за вишедеценијски рад и залагање”, рекао је г. Вучевић. Заблагодаривши предлагачима, члановима Комисије, Скупштини Града и господину Градоначелнику на избору и додели признањâ, Епископ бачки је истакао да у основи октобарских и новембарских догађаја које спомињемо, централно место заузимају слобода и борба нашег народа за ослобођење и јединство. „Када кажемо слобода и ослобођење, не мислимо само на слободу и ослобођење од некога или нечега (например од спољашњих непријатеља и завојевача или пак од унутрашњих зломислитеља и злонамерника) него, у првом реду, на слободу за неког и нешто, конкретно за наше ближње, за правду, мир, добру вољу међу људима, са врхунцем у љубави без условâ и међâ. Нећете ми, верујем, замерити што ћу после више од пола века живљења у монашком руху и после тридесет година епископскога служења – употребити традиционални, новозаветни, православни хришћански појам, појам слободе којом нас је Христос ослободио, појам духовне, суштаствене, онтолошке слободе, слободе за љубав и у љубави, слободе која, с једне стране, превазилази, а са друге стране омогућује и обезбеђује сваку другу слободу, националну, државну, културну, политичку и тако редом. Због тог узвишеног идеала слободе, свима нама који смо данас понели ова велика признања, остаје обавеза да се и убудуће трудимо да будемо у служби нашег народа и свих грађана Новог Сада и Србије”, навео је владика Иринеј, додајући да грађани Новог Сада имају чиме да се поносе. „Што се Епархије бачке тиче, без лажне скромности или неразумног хвалисања, чињеница је да смо се протекле три деценије трудили да будемо отворени за сарадњу са свима који су са нама желели да сарађују, а посебно да наш град, нашу Србију и наш народ откријемо или бар приближимо људима који су нас, у току и после несрећног грађанског рата и НАТО-бомбардовања Србије, гледали као највеће кривце за мал’тене све недаће на овоме свету. Било је тешко, али и часно залагати се за истину о нашем народу и патњама кроз које је прошао, сведочити о порушеним мостовима нашега града и о разореној земљи која је била крива само зато што је желела да буде и остане слободна, целовита и самосвојна. По примеру мојих славних и великих претходника, новчани део ове награде биће прослеђен Добротворној установи Епархије бачке Владика Платон Атанацковић за реализацију пројекта Народне кухиње. Радујемо се што ћемо, ако Бог дâ, за неколико дана извршити освећење просторијâ, чиме ће званично започети рад Народне кухиње. Ово признање заправо и припада нашем верном народу у Новом Саду и Бачкој, као и свим људима добре воље са којима смо сарађивали и сарађујемо без обзира на њихову верску или националну припадност. Нови Сад је отворен град, град за свакога, а ту врлину му је макар једним делом подарио српски народ и његов православни етос, као и многи појединци попут данашњих лауреата који су својим трудом, прегалаштвом, пожртвованошћу и љубављу овај град учинили Српском Атином”, поручио је Епископ новосадски и бачки. Говор Епископа бачког приликом примања Новембарске повеље Новога Сада Клиника за инфективне болести Клиничког центра Војводине, волонтери и волонтерке Новог Сада и директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић добитници су овогодишње Октобарске награде Новог Сада, а Новембарска повеља за 2020. годину уручена је Епископу бачком г. Иринеју, Градској библиотеци и Медицинском факултету Унивезитета у Новом Саду. Извор: Епархија бачка
  12. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић старјешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом и Архијерејски намјесник Подгоричко-Колашински РЕАГОВАЊЕ НА САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ГЛАВНОГ ГРАДА ПОДГОРИЦА 19. октобар 2020. године Главни град Подгорица, оличен у личности градоначелника др Ивана Вуковића, јучерашњим саопштењем је без шминке, огољено приказао како се управља Главним градом противно Уставу и правном поретку Црне Горе. Поражавајући је навод да је Главни град ”донио одлуку да за ову намјену (поклону тзв. ЦПЦ – прим. В.Џ.) опредијели државно земљиште које се налази на другом крају брда Горица, далеко од Цркве Светог Ђорђа”. Одлука није донијета на законом и статутом Главног града прописани начин него тек треба да се нађа на дневном реду Скупштине Главног града крајем овог мјесеца. Градоначелник нам је, заправо, открио да се одлуке не доносе од надлежног него од ненадлежног органа. Евидентно је да се оваквим насиљем над правом Скупштина Главног града лишава својих законом и статутом прописаних надлежности. Нисам у сазнању да су оваква бахатост и безакоње до сада јавно обзнањивани и то, како је наведено, ”због објективног информисања јавности”. Слажем се да је јавност коначно морала да сазна како градоначелник Вуковић управља Главним градом претварајући га у приватну прћију и да је коначно у вези овога објективно информисана. Градоначелник Вуковић је у саопштењу причао само о ономе што није проблематизовано. Једини ”аргумент” му је садржан у наводу да је предметно земљиште, иначе одузето од Цркве Светог Ђорђа, ”далеко од цркве”. Види се да градоначелнику, који истиче да је Подгорица постала метропола, очевидно није јасно ни шта је близу, а ни шта је далеко. Шта је то далеко под Горицом? И, ако је далеко, зашто је онда предмет истог ДУП-а? Узгред, од како је градоначелник, Вуковић ниједном није посјетио Цркву Светог Ђорђа као најстарији активни вјерски објекат и културно добро из чега се закључује да му је она тако далеко без обзира што се налази на мање од 300 метара од његовог кабинета. Одлука о поклањању земљишта једног новоформираној верској заједници која нема никакве везе са Православном Цркве јесте у сукобу са моралом, али то остављамо грађанима и јавности на суд. Међутим, одлука о поклањању земљишта које је одузето од Цркве Светог Ђорђа, и то према релевантним доказима и предратним тапијама, јесте у сукобу и са моралом, и са правдом и са логиком. О томе, наравно, није написана ниједна ријеч у саопштењу Главног града. Понављам да ћемо искористити сва правна средства да спријечимо Вуковићево безакоње. Размјеру Вуковићеве преваре са одузетом црквеном имовином најбоље приказује ДУП ”Нова варош 2”, који је усвојен у току његовог мандатног периода. Наиме, у том ДУП-у су вјерски објекти објашњени са ознаком ”ВО” и појашњени као ”површина за вјерске објекте”. Одузете црквене парцеле (бр. 2280/4 и 2280/7 из листа непокретности бр. 5791 КО Подгорица II) које се тренутно воде на државу, о којима је Вуковић, како признаје, донио одлуку без одржане Скупштине Главног града, означене су као ”МН” и појашњене као ”површине за мјешовите намјене”. Једини површина која је намијењена за вјерски објекат под Горицом јесте она на којој се налази Црква Светог Ђорђа са гробљем. Али, у ДУП-у су парцеле које су нациљане за Вуковићеву трансакцију означене ознаком ”МН”. Значи ли то да свака парцела под Горицом која је означена са ”МН” може да буде намијењена за неки вјерски објекат уколико то Вуковићу падне на памет? Ако су били опредијељени да се на наведеним парцелама планира вјерски објекат онда се поставља питање: зашто парцеле нису јасно означене за вјерску намјену? На површинама мјешовите намјене може да се гради вјерски објекат само под условом да то траже становници који живе у захвату тог ДУП-а. Наравно, ни тога нема, али то не обавезује Вуковића. Није Митрополија Црногорско-Приморска једина која има право да постоји у Подгорици и Црној Гори и никада, без обзира што Вуковић покушава да подмеће, то нисам рекао ни јавно, ни приватно. Али, Митрополија је једина још 2006. године исказала намјеру и покренула поступак за куповину парцеле на којој је планиран вјерски објекат на Конику. Умјесто да се поступак оконча ради изградње Цркве Светог Василија Острошког, градска администрација је ушла у поступак издавања предметне парцеле за изградњу ауто-перионице!?! Узгред, Вуковић не разликује шта је ”добијање локације”, а шта је поклањање земљишта. За њега је то све исто! Наравно, Вуковић се није осврнуо ни на то што Подгорица нема градску болницу и то у оваквој епидемиолошкој ситуацији чији се крај и биланси не назиру, а сада га јавно питам зашто не поступа по мјерама које су прописане ДУП-ом (стр. 102) у циљу заштите старог гробља под Горицом. На крају, Вуковић може и има право да поклања своју ђедовину, али нема право да поклања земљиште које је одузето од Цркве Светог Ђорђа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Предавање одржано на Међународном научном скупу византолога у Нишу јануара 2015. године. Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанствау Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – "Небоземно грађанство Града Божијег". Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополо-шким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути. Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света. Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученика-прејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, "ад-министративна структура" прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет. Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павлекапетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам једозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави,говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. Азаповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече:Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павлерече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28). Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од исто-ријског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом "ткиву" – културолошком, социолошком, цивили-зацијском. То би био тајисторијски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан. Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је пресва-ходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Цар-ства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве. Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду БогаЖивога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаном сабору и Црквипрвородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршенихправедника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крви очишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апо-столску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Жи-вога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечанисабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно не-бески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека. Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у пре-зенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји мета-историјски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад. Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које про-излази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хриш-ћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима. Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небо-земни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек-Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих (Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег. Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске имплика-ције и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско-есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско-есхатолошку социоло-гију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спа-сење кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од бого-ликих људи-личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко-историјског и есхатолошког Тела Христовог. То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и нау-чите све народе, крстећиих у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Са-вету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога. Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као исто-ријске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историј-ског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко-утопијско искушење пуко спољашње, пуко ис-торијске изградње "Града Божијег на земљи". Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, "средиште" живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхари-стија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Ев-харистије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небо-земног Града Бога Живога. О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века. У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Бо-жији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са ко-нацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски "град" иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим. У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као "града цара и Сената", престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истове-тног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новоје-русалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји. Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћан-ског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег. Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Бо-жијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу. Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклиси-олошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења твар-ног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење. То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31). Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији... ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно. Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јеруисалима, који силази са Неба од Бога(Откр. 3, 12). Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како ви-димо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје. Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку сво-јих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива "глобалистичком", "једином универзалном" или цивилиза-цијом "без алтерантиве". Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушењеунутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења. Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, "есхатолошки покрет отпора" – монаштво, које ду-ховној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха-подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Сту-дита, урбаног Свеца par excellence. Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединород-нога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и ис-торији, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне. Ова катафатичко-апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем" (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити спе-цифична црквено-политичка концепција која ће, у облику "римске идеје", одступити од ромејско-византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско-пустињским Предањем, тј. од источно-хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падо-вима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромеј-скога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко-секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку. Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања по-стојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у ствара-лачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непре-стано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20). Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског "тела". У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји. Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: "Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу". Зато Свети Сава у прологу свог "Законоправила" – "Номоканона" наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљ-ско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом. Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје. Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким сту-дијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено-политички и кул-тно-културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као "тринаестога Апостола Цркве", како су га називали Оци Цркве, са апо-столским Предањем јеванђелског преображавања света и историје. Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског пре-дања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и не-беском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско-светосавског црк-веног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје. Тај светосимеоновско-светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: "Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати" (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет засни-вања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Цар-ству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смисло-давни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко-историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог. Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско-византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Прему-дрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији. Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаоби-лазна у разматрању теме града у Византији или византијских градова у историји, јер се тајна града и тајна историје не може разматрати само на основу античког концепта града и историје, нити пак само на основу нововековног (постхришћанског) концепта града и историје, дакле без и мимо Откривења Божијег о есхатолошком Граду Небеском као циљу и смислу историјског града земаљског. Тајну византијског поимања и искуства града у историји је немогуће појмити без црквено-благодатног опита Духа Светога Који, у дан Свете Педесетнице, силази на Апостоле и ствара Цркву као мистички нуклеус космичко-есхатолошког небоземног Града Божијег и човековог; без благо-датног познања тајне дејствовања Божијег Промисла у историји и тајне богочовечанске синергије – сарадње Бога и човека на преображењу исто-рије, свеколике твари у небоземни Град и Дом Очев и човеков. Закључак Да закључимо наше уводно излагање на тему "Небоземног грађан-ства Града Божијег". Сама идеја града и грађанства, у евроазијској култури, дубински је хришћанска, заснована на христологији и еклисиологији. Хришћанско поимање, схватање и искуство града и грађанства у ис-торији је неупоредиво дубље од било каквог пуко научног, философског, антрополошког, социолошког или психолошког приступа који не узима у обзир чињеницу Оваплоћења Бога Логоса и Цркве као Његовог историјско-есхатолошког Тела које собом обухвата Небо и земљу, вечност и време. Без хришћанског православног богословља немогуће је схватити не само тајну града у византијској историји, већ тајну Града у људској историји уопште. Глас сведочења Цркве и хришћанског православног богословља је неопходан и суштински важан данас у време убрзаног свођења свега небоземног искључиво на земљу; небоземне Икономије (Домостроја) спасења на пуку земаљску економију; свега узвишеног и непролазног само на оно што се може произвести, купити, потрошити и појести, јер једино Хришћанство још увек чува изворну идеју и искуство земаљскога Града заснованог на тајни Небескога Града, Новог Јерусалима. Једино Црква може да се, кроз сведочење неизмерног богатства апостолско-отачког Предања и кроз нову, сведочанску и делатну проповед Јеванђеља Хри-стовог људима у Граду (и градовима) савремености, супротстави убрзаном претварању обездуховљеног Мегалополиса (великограда) постхришћанске садашњости у духовну Некрополу (мртвоград) постхришћанске и анти-хришћанске будућности. Извор: Српска Православна Црква
  14. "Драги моји пријатељи, ово признање града Крушевца је наше заједничко признање: колико моје-толико и ваше. Бодрили смо једни друге, сведочили Истину да је Бог изнад сваке невоље и да са Богом можемо сваку муку и невољу превазићи. Поздрављамо вас све Драгана и ја, честитајући вам празник Видовдана из царског града Крушевца."-пренео је о. Иван на свом фејсбук профилу https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R View full Странице
  15. У славу Божју, а у част Светих равноапостолних цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну Цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част посебно и сваке хвале достојно место заузима Вождовачки храм који је 2011. лета Господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је био и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија Чудотворца Острошког. Духовни покровитељ Вождовачког храма, цар Константин Велики, рођен је 274. године у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив равноапостолни. Много пута му се јављао сâм Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану 313. године којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). Његова света мајка Јелена је својим великим делима прославила Господа. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабошци бацили изван града и засули смећем; подигла је многе храмове, од којих треба напоменути: храм над пећином Рождества Христова у Витлејему, храм на месту Вазнесења Христова на Маслинској гори; храм на месту Успенија Пресвете Богородице у Гетсиманији и још 18. светих храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада је пролазила једна посмртна поворка, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14/27. септембра као празник Вождвижења Часног и Животворног Крста - Крстовдан. Многи незнабошци исповедаше хришћанску веру, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света угодница Божја упокојила се у Господу 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и христољубив, поживео је још 10 година од упокојења своје свете мајке, те се и он престави у Господу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело је пренето у Цариград и сахрањено у храму Светих Апостола у Цариграду. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. У условима епидемије у Москви, услед које се смањио број парохијана који долазе у московске храмове и услед које је дошло до значајног смањења прилога за потребе парохија, метоха и манастира Његова Светост Патријарх московски и целе Русије обратио се својој пастви с молбом за пружање материјалне помоћи парохијама. Ова молба поглавара Руске Православне Цркве је услишена. По благослову Његове Светости патријарха Кирила приложена средства ће у најскорије време бити упућена Московској патријаршији за московске парохије и метохе ради помоћи у исплати плате клирицима за два месеца, преноси Патриархија.ru. Такође, средства ће бити упућена ставропигијалним обитељима у којима служи бело свештенство. Осим тога, од приложеног износа парохијама ће бити упућена помоћ за свештенослужитеље с малолетном децом. Поглавар Руске Православне Цркве позива московски клир да се помоли за здравље доброчинитеља који су пожелели да остану анонимни. Извор: Православие.ру
  17. „Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. Ове године није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. Празник Светог Василија Острошког Чудотворца, заштитника града Никшића, прослављен је, у уторак 12. маја 2020. молитвеним сабрањима у Саборном храму, чија је ово слава. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у никшићком Храму, са почетком у 9 часова, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије. Празник Светог Василија Острошког, који је небески покровитељ Никшића и његових житеља, као и храмовну славу Саборне цркве, ријечима архипастирске бесједе честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да се, ускоро, навршава 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, а његово упокојење било је, по Владикиним ријечима, само прелазак из овог, колебљивог свијета у неколебљиви, и у Царство Божје. „Господ га је због његове вјере, побожности, молитава, због тога што је састрадавао са својим народом и носио његово бреме на својим плећима и сачувао душу народну и вјеру, част и поштење свог напаћеног српског рода, Бог га је зато, као новог апостола Христовог, примио у своје наручје и прославио и показао његове нетрулежне мошти које точе чудесаево, 350 година“, казао је Владика, додајући да је Свети Василије чинио чудеса својим молитвама и за вријеме земаљског живота. На њему се, истакао је Епископ Јоаникије, испунила ријеч Божја: „Видите ова чудеса која ја чиним и ви ћете чинити оваква чудеса и још више много од мене, јер ја идем Оцу својему". „Тајна је у овоме: Јер ја идем Оцу својему. А кад Он послије свог Крста, погребења и смрти, Васкрсли побиједи смрт, а после ниспошље дарове Светог божанског Духа на своје апостоле, они ће тим даровима који се стално умножавају чинити та велика чудеса, којима неће бити броја, а највеће чудо је сама вјера“, нагласио је Владика. Свети Василије Острошки се, по ријечима Његовог Преосвештенства, прочуо по цијелој васељени као апостол Христов нови. „Обдарен многим даровима Светог Духа, прије свега, да укрепљује вјеру својим светим Моштима, да, ко год му приступи са вјером, још више оснажи његову вјеру, још више просвијетли његову душу, да његове молитве прими и узнесе пред Престо Божји, да му дарује с Неба утјеху, радост и снагу душевну. Многи не траже ништа више од тога, а наравно, многима којима је потребно и тјелесно исцјељење је даровао“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. „Ове године то није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. „Нема краја на земаљској кугли гдје није стигао Свети Василије да помогне, утјеши, исцијели. Нијесу његова чудеса везана само за његов свети ћивот и манастир Острог, него он, јер је превазишао границе времена и простора, стиже свуда и даје утјеху, здравље и снагу. Посебно је у ово вријеме, кад има много вируса некаквих. Није најопаснији овај вирус који је прошао, јесте опасан, али има и много других, оних духовних штетних, демонских који су најопаснији, који производе међу браћом мржњу и пакост, помрачују душе, који одвраћају народ од Цркве и Светиње и од Бога, хуле на име Божје и светиње“, указао је Преосвећени владика Јоаникије. Поручио је да смо ми као народ Божји стекли тог имунитета, а Свети Василије нам даје снагу, зато га славимо као великог исцјелитеља. „Њему ни највећи љекари нигдје ни примаћи, наравно, било би хулно упоредити било ког земаљског љекара са Светим Василијем. То знају и добри љекари, посебно зна Црна Гора колика је његова моћ. Нема дома у коме се то не прича. Знају то и они који су, ових дана, легитимисали свакога, по три пута, док дође до манастира Острога, многима су забранили“. „Требали су да имају више осјећања, више разумијевања. Не налазе се у Абисинији, овдје свако зна ко је Свети Василије и више се народ уздао у Светог Василија, него у све љекаре овог свијета. Шта су рекли љекари? Немају лијека, немају вакцине, само изолација. А колико је, тек, људи „страдало“ од тог тог сједења кући, од депресије, од притиска и другога? Ова прича је доста сложена, треба да размишљамо“, рекао је Владика. Бог је, оцијенио је Епископ Јоаникије, заштитио Црну Гору и зато треба да заблагодаримо Богу. „Мјере су, мало, попустиле, па се сабирамо сада у великој љубави, ако Бог да, виђаћемо се и убудуће. Зажељели смо се да се овако саберемо у нашим храмовима. Знамо, колико је сваком вјернику значајно да дође на службу. То се свуда у свијету поштује. Не смије се газити по људској савјести, а нарочито се не смије дирати у вјеру – то је најдубљи живац нашег бића. Ви то добро знате и хвала вам што сте дали својој Цркви, а тиме и сами себи, велику подршку када је вршена она велика неправда, која још траје. Требаће нам снаге још да се изборимо и борићемо се, даће Бог“, поручио је Преосвећени Еписко Јоаникије. Освештан је и преломљен славски колач. Претходно је, са почетком у 7 часова, свету Литургију, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, служило свештенство никшићког намјесништва. Сабраним вјерницима данашњи велики празник честитао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У оба молитвена сабрања учествовали су вјерници, који су држали дистанцу у складу с одлукама НКТ, које се односе на борбу против корона вируса. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  18. На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини. Звучни прилог радија Светигоре Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже: „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.” У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Извор: Радио Светигора
  19. Занимљиво је знати да су сви храмови на Цетињу посвећени Рођењу Пресвете Богородице (црква Цетињског манастира, стара гробљанска црква коју називају и Влашка црква и црква на Старом цетињском гробљу – пред Капелицом), као да је и преслава или послужбица најстаријих цетињских породица Мали Госпођиндан. Раније се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан славио као слава града Цетиња. Проф. Предраг Вукић и моја маленскост прије неку години поново смо покренули питање код надлежних у Престоници Цетиње да се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан прославља као слава града, али до сада то није наишло на њихово разумијевање. У вријеме када је господар Зете Иван Црнојевић пренио сједиште Зетске митрополије у новоосновани Цетињски манастир, Цетињско поље се именовало као Подловћенски долац. Временом ће овај назив ишчезнути и замијениће га назив Цетињско поље, који ће као топоним опстати све до наших дана. Цетињско поље и Цетиње као некадашњи државни и духовни административни центар Црне Горе добило је име по ријеци Цетињи или Цетини која је у даљој старини протицала средином Цетињског поља. Први помен Цетиња у архивским изворима налазимо у Историјском архиву Котора (Списи нотара, VII, 13), у документу из 1440, у коме се између осталог каже: „Године 1440. индикције треће, првога септембра: Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Zetine), у име своје и својих насљедника и потомака изјављује ….Сачињено у Котору, у општинској канцеларији, у присуству господина Михаила Пелегрина, суца и господина Драгона де Лука, аудитора.“ По доласку на Цетиње, војвода Иван Црнојевић је 1482. у Цетињском пољу подигао дворац за резиденцију, па се зато 1482. година и узима као година утемељења,тј. постанка Цетиња. Када и на који начин је дворац Црнојевића уништен, науци није познато. Једини документ о његовом изгледу је занимљива гравира у Цетињском Октоиху петогласнику из 1494. године. Један од потомака најстаријих становника Цетиња и ктитора најстаријег храма Рођења Пресвете Богородице, у народу познате као „Влашка црква“., Јован-Јошо Иванишевић (син попа Филипа), секретар министра правде др Валтазара Богишића и познати културни посленик, у народопису под насловом ,, Подловћенско Цетиње“ штампаном у часопису,, Јавор“ 1892.године пише о насељењу Цетиња (Подловћевског долца) прије доласка Ивана Црнојевића следеће: ,,Предање каже, да није био настањен Подловћевски долац у почетку XV- ог вијека, но тек при крају прве половине ХV-ог вијека досели се на њ војвода Иван Боројев из Старог Влаха (Златиборац). Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се атака у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, — он препрати фамељу у Рачу, а с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши код себе два старија сина, Бороја и Владислава Пошто је препратио фамељу у Гучу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му оба сина, те буде принуђен водити рањене синове код фамеље, а и с друге стране био је принуђен оставити друштво, будући војвода, арамбаша чети… Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склоништа, па крене с фамељом из Раче и на сами Мали Госпођин-дан дође на Подловловћевски долац ( како се називало данашње Цетиње) и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима. Иван се доселио на долац около 30—40 год. прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Ријечица Цетиња. као да је била прије тога оставила ток цетињским пољем — те је било мало воде, као обична поточина. Више је пута Иван савјeтовао синове, да што прије подигну — ђе виде да је најзгодније мјесто — малену црквицу и да је посвете рођењу св. Богородице, пошто тога дана дођоше на подловћенски долац. Још их је савјетовао, да њега и жену му Јелицу укопају онђе, гђе узмисле цркву градити — ако 6и умрли прије подигнућа цркве; да пазе долац и да га добро раде; да им је најљепше мјесто кућама испод присоја сјевернијем крајем доца ; да се љубе, слушају и сложно живе ; да лијепо примају гоњену браћу Србе и да им дају мјеста код себе, а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својијех светиња, браниоца слободе, браниоци вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима. „Будете ли извршили моје аманете — обично Иван свршаваше савјетовање — бићете достојни зват се синовима војводе Ивана, имаћете приступа и мјесто код људи и имаћете ово првијенство, које од старине има наша кућа!“ — Иван је био у дубокој старости и поживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица. Синови их укопају на „Вељу Гомилу,“ ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу виђети пред Влашком црквом. Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије доласка Иван-бегова на Цетиње на пВељу Гомилу,“ које је мјесто — ђе је данас Влашка црква — очито сваком куту цетињског поља, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко-год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживат Малу Госпођу, па је и ови узму за прислугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња, што је јаки непобитни свједок, да су „Цетињани“ били први насељеници Подловћенског доца.Становници из окола назваше ову црквицу „Влашка“ црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда. Подловћенски долац, прозват је Цетињем по ријечици Цетињи, но пошто је она готово пресушила, и пошто је Иван-Бег- оградио манастир и дворац на увору речице Цетиња, па становници изокола и синови војводе Ивана не шћеше пошље зват Старовлашанима, но „ Цетињани,“ тако их називаху и доцнији досељеници на Цетиње, па доцније то име „Цетињани“ примише сви насељеници Подловћенског доца.“ Јован-Јошо Иванишевић даље пише да су од четворице синова војводе Ивана Боројева ( који је био Србин са Златибора,из мјеста које се као топоним назива Стари Влах- као и читава област која се простире од Златибора до ријеке Ибар) и жене му Јелице (која је била Српкиња из мјеста Рача код Крагујевца) настали потомци са презименима: Иванишевићи (на Цетињу, Београду, Петровом селу у Шумадији, Мостару и Попову у Херцеговини), Ивановићи(на Цетињу и у Бјелицама), Вушуровићи (на Цетињу и у Бјелицама), Драгославићи( од њих Шабани на Љуботињу), Дапчевићи (са Врањине и из Мркојевића), Бошковићи(са Цетиња) и Мариновићи (у Грбљу, Котору и Трсту). Од Иванишевића воде поријекло: Иваниши у Будви, Иванчићи на Корчули, Радуловићи у Жупи Никшићкој, Радуловићи у Гацку и Попову у Херцеговини, Љепаве у Херцеговини, Мачуге у Херцеговини, Главати у Херцеговини и Перашиновићи у Кладову. Боројевића од којих је војвода Иван Боројев има и данас на Златибору и Ужицама. Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан а послужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице) како су се завјетовали њихови преци. Знаменити српски етнограф др Јован Ердељановић послије дугогодишњих научних истраживања у волуминозној студији „Стара Црна Гора“( Београд, 1926, ст.126), само потврђује писање Јована-Јоша Иванишевића из 1892.г, и закључује сљедећа: „Предање о досељењу Ивана Боројева из Старог Влаха и о томе, да су његови синови подигли послије названу Влашку Цркву, врло поуздано, јер је засвједочено са разних страна (као што смо показали)“ Као што пише Јован-Јошо Иванишевић црква је неколико пута преправљана, док најзад, средином 19. вијека, није добила данашњи изглед. У прилог томе говори и натпис уклесан изнад улазних врата: ,,ХРАМ ОВИ РОЖДЕСТВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ САГРАДИШЕ ДОЊОКРАЈЦИ ПРВИ ПУТ 1450. ГОДИНЕ – ПОСЉЕ ПРЕПРАВЉАЊЕГА ТРИ ПУТА ПОСЉЕДНИ ПУТ ПОДИГОШЕГА ОВАКО 1864. ГОДИНЕ“. Данашњи облик храма Рођења Пресвете Богородице (Влашке цркве), датира из 1864. године. Те године је проширена и „изнова у клак ограђена“. Око цркве је била некропола са стећцима, који су том приликом уграђени у њене зидове. То је једнобродна црква, са звоником ,,на преслицу“, олтарском апсидом на истоку и порталом на западној страни. Ентеријер украшава диван иконостас, који је 1878. године урадио Василије Ђиновски, иконописац из Македоније, који је сликарску вјештину изучио у Русији Храм Рођења Пресвете Богородице има свакако једну од најоригиналнијих ограда у свијету: око њене авлије је крајем 19. вијека подигнута симболична ограда од 1544 пушчаних цијеви које су Црногорци заплијенили од Турака у ратовима 1858 и 1876-1878. године. Када су, 1896. године Руси поклонили велику пошиљку од 30.000 пушака (острагуша, или московки), дошло се на оригиналну идеју да се потребна количина трофејних пушака издвоји и да се од њихових цијеви сагради ограда око Влашке цркве. Ова идеја је реализована 1897. године. Цијеви су распоређене у 98 поља, између исто толико стубова. У врхове цијеви, постављени су метални шиљци у виду копља. У посљедњој деценији 19. вијека забрањено је сахрањивање испред ове цркве, како би се она претворила у својеврстан споменик културе. Гробље је нивелисано или конзервирано. Један број гробница је очуван, и то оних у којима су сахрањене значајне личности црногорске прошлости, као што су: митрополити Иларион Рогановић и Висарион Љубиша, ректор Богословије на Цетињу-протојереј Станко Ивановић, кнез Грујица Лопичић, Јован Павловић – први министар просвјете и црквених дјела, Илија Беара, директор Цетињске гимназије, командир Зрно Поповић, капетан Трипко Грубачић, ађутант књаза Данила Марко Ј. Бјеладиновић, Сула Радов Радуловић – народни мудрац и др. Занимљиво је напоменути да су у храму Рођења Пресвете Богородице (Влашкој цркви) 27. октобра 1860. године вјенчани књаз Никола Петровић Његош и Милена Вукотић, кћерка катунског војводе Петра Стевановог Вукотића, а да је поводом крунисања Николе I за краља, педесет година касније, 1910. године управо у њој обављено благорадење краљевског пара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Слава свештеника града Ниша, Сабор српских светитеља, свечано је прослављена 16. септембра 2019. године благосиљањем славског колача од стране Епископа нишког Г. Г. Арсенија у храму Светог апостола Петра и Павла у селу Јелашница на територији општине Нишка Бања. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је у обраћању свештеницима Епархије нишке честитао крсну славу и истакао значај заједништва које се пројављује окупљањем око славског колача и чаше вина који указују на Онај хлеб и Оно вино који су предложени на Светој литургији. Овогодишњи домаћин овог сабрања презвитер Игор Стојковић, парох јелашнички, је славски колач за идућу годину предао презвитеру Милану Крстићу, пароху орљанском. Слава свештенства града Ниша се у овом граду прослављала још од прве половине XX века када су међу првима домаћини славе били свештеници Јанко Јанковић и Светомир Станковић. Након периода прекида прослављања славе, 80 – их година прошлог века, са благословом тадашњег Епископа нишког Иринеја, нишке проте Живота Јанковић и Божа Станковић, обнављају обележавање крсне славе свештенства града Ниша. Првих неколико година по обнављању прослављања славе Сабора српских светитеља домаћин славе је био тадашњи Епископ нишки а садашњи Патријарх српски Г. Г. Иринеј. Извор: Епархија нишка
  21. Празник Светог Преображења Господњег у Требињу прослављен је радосно, како и доликује, у цијелом граду. Свечаности су организоване кроз све институције града, и може се рећи да је свако ко је био присутан могао осјетити радост празника и слогу свих грађана у заједничкој намјери да овај велики празник што боље прославимо. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У недељу 18. августа домаћини Херцеговине су организовали још један успјешан Сајам меда и вина гдје су гостима и домаћима понудили и послужили своје најбоље производе. Културни центар и Музеј Херцеговине су у част празника организовали пригодне изложбе о животу Светог владике Николаја и научника Михаила Пупина, као и сликарке Милене Шотре Гаћиновић. Празнично бденије окупило је братство Саборног храма, бројни народ и госте. Након празничног бденија у Саборном храму, за културно забавни програм постарао се Полицијски оркестар МУП-а Републике Српске концертом на Тргу Слободе. Празнично јутрење и Света архијерејска литургија били су главни догађај славе града. Светом литургијом је началствовао епископ Диоклијски Методије Остојић, уз саслужење епископа ЗХиП Димитрија и бројног свештенства из свих крајева свијета. Велики литургијски сабор увеличан је рукоположењима тврдошких монаха Теофила у чин ђакона и ђакона Антонија у чин јеромонаха. По освећењу грожђа и славског колача услиједило је полагање цвијећа на Споменик браниоцима Требиња, а у порти храма организован је пригодан културно умјетнички програм. Свечаност празника обиљежена је и свечаном сједницом Скупштине Града Требиња. Градоначелник Мирко Ћурић дочекао је званице у Културном центру. У раним вечерњим сатима у Музеју Херцеговине изведена је монодрама првака зрењанинског позоришта Јовице Јашина уз учешће хора Светог Серафима Саровског. Празнично вечерње је крунисано свечаном литијом улицама града којом је началствовао наш епископ Димитрије. Велику част и благослов за наш град је учинила посјета епископа Будимљанско Никшићког Јоаникија и епископа Диоклијског Методија који су молитвено благословили наш град у свечаној литији заједно са бројним придошлим свештенством. У свечаној литији учествовали су и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик, народни посланици Скупштине Републике Српске, као и бројни гости из културног и јавног живота Републике Српске, Србије и Црне Горе. Надахнутим бесједама вјерном народу обратили су се епископи Методије и Димитрије. Након завршетка свечане литије, за коју многи тврде да је највећа и међу најсвечаније организованим до сада, бројну младост и љубитеље музике обрадовао је концерт Калиопи на Тргу Слободе. У литији су учествовали сва спортска и културна друштва града, бројни хорови, а величини и љепоти сведоче бројне фотографије и одушевљење свих који су имали част да присуствују и узму учешћа у свечаности празника Светог Преображења Господњег. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  22. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић увеличала прославу крсне славе Мркоњић Града. У навечерје празника Светог пророка Илије, крсне славе Мркоњић Града, свештенство архијерејског намесништва јајачко-мркоњићког сакупило се код храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду како би дочекало Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија. Одатле се Епископ у пратњи свештенства упутило до плтоа испред зграде Општине Мркоњић Града где је предводио чин освећења славског колача и кољива. Саслуживали су архимандрит Варнава (Дамјановић), протонамесник Александар Ђурић, презвитери Драган Видовић и Чедо Ђурић и ђакон Немања Рељић. После свечаног чина којем су присуствовали председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, домаћин градоначелница Мркоњић Града гђа Дивна Аничић и многобројни пријатељи и гости Мркоњић Град, Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...