Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'горе'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин Стефан, викар Патријарха српског и старешина Храма Светог Саве на Врачару у Београду, дочекао је у среду 3. новембра, премијера Црне Горе Здравка Кривокапића, који је дошао у прву званичну посету Храму. Посети је присуствовао и министар Спољних послова у Влади Републике Србије Никола Селаковић. Извор: Телевизија Храм
  2. Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија за Светигору; разговор је водио главни и одговорни уредник протојереј Никола Пејовић, 4. септембар 2021. љета Господњег Уважени гледоци и слушаоци, помаже Бог! Имамо велику радост да је са нама ових дана Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Ваша светости, помаже Бог, добро дошли и благословите. Бог вам помогао! Бог све нас да благослови молитвама свих светих са црногорских простора којих није мали број од оснивања ове епархије, дакле од времена Светог Саве. Све да нас Господ Бог благослови молитвама светих својих. Ви сте овде били чест гост у претходних 20 година, нити је Црна Гора вама непознаница нити сте Ви странац Црној Гори, али нам данас доносите патријарашке благослове. Изабрани сте и за наследника Светога оца Саве чији отац је управо одавде, из Подгорице, а ваши свети претходници посјећивали су Црну Гору и доносили благослов и учествовали у свим нашим духовним радостима које смо овдје имали. Само да подсјетим да је Ваш претходник светопочивши патријарх Иринеј за десет година своје патријарашке службе чак 15 пута посјетио Црну Гору и то је за нас заиста увијек била радост и позив за још чвршће заједништво у љубави Христовој. Шта за Вас као Патријарха српског значи ова посјета? Као и за све моје претходнике, велики је благослов да дођемо у Црну Гору, њене светиње, да се Богу молимо у тим светињама, радост је да се сретнемо са лепотом Црне Горе, која је толико шаролика, има и брда и планина и тврдог камена, али има и дивних бистрих река, долина и море. Дакле, све оно што је Бог створио као простор у којем човек има могућност да кроз природу, кроз творевину Божју, препозна свога Творца, Црна Гора у себи носи. Али пре свега, и изнад свега, и то не само сада него одувек, од најранијих времена кад бих долазио у Црну Гору, највећу радост ми је пружао сусрет са дивним људима који живе овде у Црној Гори, пре свега са хришћанима православнима, али и са другим људима, независно од тога да ли су верници или не, па чак и независно од тога да ли себе дефинишу као припаднике овога или онога народа. У сваком случају душа човека са ових простора јесте душа која носи у себи дубоку тајну, у најмању руку чежње за смислом, за лепотом живота, за пуноћом. Ми који верујемо у Христа знамо да све то постоји у Христу и у том смислу сусрећући се са људима из Црне Горе увек препознајемо живога Бога у њима, који или чије семе сигурно ће пре или касније заблистати. И на крају крајева, и вечерашњи мој доживљај некако ми јасно и чврсто и снажно управо то и сведочи – да је народ Црне Горе Христов народ и да је то народ Цркве Христове и оно што, ево додаћу, чини ми се да је била и мисија блаженопочившега митрополита Амфилохија, а њу наставља и садашњи нови Митрополит, то је да у Христу сви можемо бити једно и да смо позвани да будемо браћа. Уколико ја на пример Вас не осећам као свога брата, а издајем се или мислим да сам Христов ученик, онда са мном нешто није у реду или обрнуто, ако Ви мене не доживљавате као свога брата у Христу, а ја без обзира на можда и неспоразуме и различитости, Вас видим као свога брата у Христу, ја сам добитник, а ви заправо губите. Губимо у суштини и један и други јер би много боље било да у заједници, па нека буде и тих различитости, имамо Христа не само као спону него као и свој контекст, као оквир унутар којега јесмо, постојимо и крећемо се. Дакле, за мене је долазак у Црну Гору пре свега велики благослов и дар од Бога јер могу да сретам људе из Црне Горе и Србе, и Црногорце, и муслимане, и Хрвате, и Јевреје и многе друге, и да у тој различитости заправо видим присуство благослова Божјег на овој светој земљи. Ако је која Епископија наше помјесне Цркве свједочила распеће и васкрсење Христово, то је била ова Светосавска, Зетска и потоња Црногорско-приморска. Поменули сте вечерас у бесједи духовну пустош на коју је наишао митрополит Амфилохије и 30 година његовог епископског сијања по тој њиви која је увијек, како је он то сам говорио, била само запретена оним тајнама безбожништва које су се овдје нагомилале деценијама. Како ви видите ту улогу блаженопочившег Митрополита у цјелокупној обнови духовног живота у Црној Гори? Митрополит Амфилохије јесто један од апостола наших времена заједно са неколико других великих отаца наше Цркве, пре свега његове духовне браће, међу којима је блаженопочивши Владика херцеговачки Атанасије, Владика бачки Иринеј. То су деца Светога Јустина и духа Светога владике Николаја. И као што је, не само у Црној Гори него и пре доласка у Црну Гору, успео да сведочећи живога распетог и васкрслог Христа, буди веру у многим људима, пре свега у Београду, али и где год би ходио и где год се налазио. А онда када је дошао у Црну Гору, као изданак ове земље, ових простора светих, познавајући душу овога човека, а исто време и распећа кроз које је пролазио овдашњи човек у не тако давној прошлости, он је читавог себе распео са овим народом, уградио се у биће овога народа, али не на, ако смем да кажем, биолошкој основи него на камену темељцу који се зове Христос. И зато је из тог камена темељца, из тог семена вере, коју је посејао блаженопочивши Митрополит на ове просторе, никло духовно дрво са безбројним плодовима. Ми добро знамо колико је свештеника било после Другог светског рата и до доласка митрополита Амфилохија овде, колико је монаха било, колико живих манастира је било, колико храмова. Знамо колико је тога порушено, колико је свештеника побијено, да је изгледало на сваки начин да ће овде једанпут засвагда вера бити искорењена. Напротив, десило се нешто сасвим супротно и то се види у овом народу. Плодови, који су резултат Митрополитовог деловања, његове молитве пре свега, јесу овај живи народ, манастири препуни монаха, мноштво свештеника, обновљени храмови. Овај храм овде у Подгорици – храм Васкрсења Христовога, једном речју, као да симболише све оно што је Митрополит чинио, а то је заправо васкрсење самога Господа, који је овде био распет, делом и подвигом и молитвама покојног митрополита Амфилохија. Дакле, тешко да би неко могао да каже да је реч о истој земљи, да је био пре 40 година овде и да је дошао данас. Сасвим сигурно у духовном смислу те речи, не би успео да препозна ту земљу, а немојте ми замерити ако ћу рећи, да то не буде на гордост хришћанима овде у Црној Гори, имам утисак да је вера, ако уопште можемо веру поредити код једних и код других, у овом тренутку у овом народу живља, снажнија него у неким другим просторима, не само на којима живи наш народ него уопште када говоримо о просторима не само православних него и читавог хришћанства. Овде је вера жива и делатна, и тај точак се, према мом мишљењу, не може вратити уназад. Он може само да осваја срца нова, и нова срца нових људи, и у том смислу напросто сигуран сам, да ће Црна Гора у временима које нам предстоје, бити духовно снажна, јака и у потпуности духовно обновљена. Вечерас сте нам открили Ваше дугогодишње познанство и пријатељство са новоизабраним митрополитом Јоаникијем, шта Вас је натјерало, да тако кажемо, да га предложите за наследника митрополита Амфилохија? Пре свега да кажем да поред владике Фотија са којим сам ишао у основну школу, заједно смо одрасли, касније кроз средњу школу па на факултет, митрополит Јоаникије је међу епископима човек кога најраније и најдуже познајем. Наиме, још док смо били студенти, он је студирао философију, ја сам студирао археологију на Философском факултету у Београду, обојица смо становали у Студентском граду. Ја сам био у соби број 41, сећам се у Првом блоку, у којој је заједно са мном становао и сада отац Драган Станишић, који је такође студирао философију. Тако да се једна група младића из Црне Горе окупљала и код нас у соби, али смо били и у другим собама. За разлику од неких других, који су дошавши у Београд видели прилику да иду по великом граду на разне забаве, ми смо се окупљали и, да кажем сада са ове дистанце гледано, доста наивно размишљали, разговарали о Богу, али у ствари имали искрено потребу за смислом постојања, искрену потребу заправо за свим оним што носи у себи Господ наш Исус Христос. И онда некако спонтано почели смо да пратимо предавања на Богословском факултету и ту смо срели поменуте оце, ја лично сећам се да сам после једног предавања митрополита Амфилохија осетио дубоку потребу да упишем Теолошки факултет или боље рећи спознају, да је мој пут у ствари тај пут, а не пут којим сам ишао до тада. Дакле, познавао сам митрополита Јоаникија из тих времена и већ тада сам упознао човека на којег сам у потпуности могао да се ослоним, човека крајње честитог и поштеног. И наравно после кроз студије на Теолошком факултету, кроз живот у Цркви још боље смо се у Христу упознали. И зашто и како он као Митрополит?! Па напросто, он је био као од Бога дат за то место и за мене није постојала никаква дилема ко је тај који треба да наследи на трону Светог Петра Цетињског блаженопочившег митрополита Амфилохија. То је за мене био митрополит Јоаникије и он је једногласно акламацијом на мој предлог изабран, али да га нисам ја предложио неко би га други сигурно предложио и он би опет био акламацијом, једногласном одлуком Сабора за то место прихваћен. Сигурно да му неће бити лако и ови дани то свjедоче, често нас оптужују као Српску Цркву, нарочито овдје једним дијелом у Црној Гори, да смо ми пропагатори и они који на неки начин спроводе једну идеолошко-политичку, можемо слободно рећи, и националистички политику. Како Ви одговарате на те оптужбе и која је заправо политика Цркве? Одговарати таквим људима мислим да је депласирано и да је то промашај, зато што ти људи добро знају да то није истина, да наша Црква, Црква Христова, Православна Црква, па и Српска Православна Црква и овде и другде, јесте Црква која се не бави никаквим политикама. По себи Црква не може бити ни страначка, ни неко ко подржава једну опцију против друге. Црква је саборна, она је организам који не само да има места за све него је по својој природи организам који грли сваког човека, и нарочито онога који има нешто против ње. Дакле, немамо ми ту шта да одговоримо, ми знамо да то није истина. Овде је конкретно реч о замени теза и ја наравно не бих могао да кажем са које стране дувају ти ветрови који имају потребу за поларизацијама, за сукобима, да би онда остваривали своје интересе. Али, у сваком случају ту постоје, према мом мишљењу, различити фактори, и домаћи и страни, који у Цркви виде непријатеља за систем вредности по којима живи модерни човек који је изван Бога и против Бога. Тај систем вредности, који нам намеће овај модерни свет, он не може да поднесе, не може да изнесе, да истрпи јеванђелски систем вредности. Сам Господ је рекао: Па пре вас су мене омрзли, да мене воле и вас би волели или обрнуто. Значи Христос као истина, као критеријум, као параметар на којем се ми темељимо и у коме се ми огледамо истовремено је и критика извитоперена у систему вредности по којем живи модерни, либерални, са отвореним тржиштем, свет. Погледајте само шта се дешава, не само овде код нас него свугде у свету, где неко сеје најстрашније зло, спреман да жртвује не само једнога човека него читаве народе, али он направи такав систем вредности помоћу којег објасни своме човеку да је то исправно, да је то правилно. Дакле, ако се погрузиш у Христа, онда ти не можеш опстати у Христу уколико не саображаваш и себе и своје биће Христовој заповести у љубави, да љубиш Господа Бога читавим својим бићем, својим срцем, умом, и ближњега свога као самога себе, а притом мој ближњи је сваки човек. За систем вредности овога света постоје позитивни и негативни, за систем вредности овога света на основу тих параметара позитиван и негативан, такозвани или самопрозвани позитиван оправдано може да елиминише у потпуности онога кога је он прозвао негативним. Према томе, одвело би нас далеко да улазимо у анализе и онога што се дешава овде. Нама не преостаје друго, чини ми се да не треба да се губимо у разним тим информацијама и дезинформацијама, што смо информисанији утолико смо конфузнији. Ми треба да поједноставимо ствари и да се распети са Христом, гледајући у Његове васкрсење, молимо Богу за сваку душу. Ми не можемо пристати на то да постојимо ми и они, за нас су сви – ми. И не можемо пристати на то да имамо непријатеље без обзира на то како су они према нама опходе. Него Христом оплемењени, љубављу Његовом, сваки човек је наш брат па и ако се он у односу на нас поставља непријатељски, нека он види са Господом о томе кад дође време, а ми ћемо хтети испружених руку и отвореног срца и њих својом молитвом да загрлимо. Постоји безброј људи, у то сам потпуно уверен, и овде у Црној Гори, који и несвесно, ко зна како заведени управо у недостатку ових човекољубивих, универзалних хришћанских, јеванђелских вредности иду странпутицом. И што му више отвараш срце, што му више показујеш љубав, њему то више смета, али ми не можемо одустати. Пре или касније љубав све покрива, како каже апостол Павле, или љубав Христова надразумна. Дакле, љубав нема логике, љубав значи волим те таквог какав јеси и само у истраној молитви за читав свет, али пре свега за наше непосредне ближње, ја сам сигуран да ће и ово овде бити краткога даха. Нека буде свако ко шта хоће, нека се декларише или у попису изјашњава како се осећа, али нека прихвати и поштује и другога да има ту слободу. Апелујем на православне хришћане да се тако понашају, нека буду оно што јесу, нека се декларишу онако како мисле да треба да се декларишу, али нека прихвате и другога у његовој слободи. Само смо тада Христови. У исто време оно што су показале литије овде, тај величанствени духовни, саможртвени подвиг литија, подвиг љубави кроз литије показао је и доказао, и то треба да нам буде принцип, да не можемо пристати да нам неко узме душу. Ми нећемо никада посегнути насиљем против онога ко хоће да нам узме душу, али напросто молитвом, постом, праштањем, благом речју и јаким аргументима покушаћемо да покажемо, па на крају да докажемо, да душу не може нико да нам узме и да на то никада нећемо пристати, а да у исто време у нашој Цркви – Цркви Христовој – има места и за црног и белог и жутог, има места за све могуће опције, за све могуће погледа на свет, само уколико систем вредности тих погледа на свет није супротан Јеванђељу. Ваша Светости, имао бих још много тога да Вас питам и да разговарам са Вама, али заиста је вријеме које сте издвојили за наше гледаоце драгоцјено у овој згуснутој агенди коју имате у овој дводневној посјети, па ми остаје да Вам захвалим и на Вашој посјети и на дивним ријечима испред Саборног храма Христовог Васкрсења и на овој вечерашњој поуци, која ће сигурно имати одјека код оних који имају уши и који имају очи, а њима је и упућена, па се надамо да ће ова посјета бити оно што и Ваша жеља, мир и радост у Духу Светоме. Хвала вам и благословите. Хвала вама и нека Господ благослови све људе који живе у Црној Гори. Ја се молим за све, независно ко је ко, управо то, како рекосте, за мир, разумевање, љубав и јединство у ономе у чему можемо бити једно. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Вјековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, а неко је прогласио да то не треба тако да буде, каже поглавар СПЦ. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије први пут је говорио данас о предстојећем устоличењу митрополита Јоаникија, истичући да до сада није рекао ни једну ријеч о збивањима у Црној Гори, али да препознаје савремени механизам замјена теза. – Зато нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори, и заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замјена теза гдjе некога унапријед прогласите црним, гдје га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав- казао је патријарх након литургије у Храму Светог Симеона Мироточивог у Београду. Према његовим ријечима, вјековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, а неко је прогласио да то не треба тако да буде. – Иако ми сада немамо друго рјешење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као ‘неко ко нешто на силу намеће’ и као ‘неко ко не разумије ситуацију’ и као ‘неко ко провоцира’- додао је он. Поглавар Српске православне цркве (СПЦ) казао је да устоличење и све што црква јесте и увијек ће бити у духу онога што се темељи на вјери и на молитви, смирења и љубави. – То би било исто као кад би вам неко рекао – Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама! А, ви без дисања не можете јер је то природна и нормална ствар. Црква дејствује и дјела увијек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да рјешава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке – рекао је патријарх Порфирије. Поручио је да се црква не бави државним питањима. – Нека свако буде оно што по својој савјести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша ријеч Христову, онда ће увијек бити свједок мира – рекао је патријарх Порфирије. Патријарх је истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вјери, молитви, љубави и на непрестаном подсјећању себе да нам ријеч Христова мора бити мјеродавна. – Ако јесте, имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени- закључио је он. Извор: Дан
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је 11. августа 2021. године писмо премијеру Црне Горе г. Здравку Кривокапићу које се односи на Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. У писму се између осталог наводи: „Као и у било ком другом послу, и у овом желимо да на исти начин сагледамо, уважимо и заштитимо интересе обе стране, поготово што у конкретном случају, обе стране заправо у већини чини исти верујући народ. Као меру пуне одговорности Ваше предлоге смо упутили одређеној стручној комисији која треба да утврди у чему је њихов квалитативни допринос у односу на већ утврђен, у потпуности услагашен и од Вас прихваћен текст који смо намеравали да потпишемо 27. маја текуће године у Патријаршијском двору у Београду”. „Чланови стручне комисије ће по окончању сезоне годишњих одмора, своју анализу доставити Светом Архијерејском Синоду, који ће Вас потом обавестити о ставу Српске Патријаршије по овом важном питању”, истако је патријарх Порфирије у писму премијеру Кривокапићу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Патријарх српски Порфирије изјавио је данас да је постигнута сагласност са премијером Црне Горе Здравком Кривокапићем око потписивања Темељног уговора између државе Црне Горе и Српске православне цркве, као и да је начелно договорено да после Васкршњих празника оде у Црну Гору и потпише тај документ. Патријарх Порфирије је рекао у изјави за Танјуг да је дубоко уверен да ће потписивање уговора између СПЦ и државе Црне Горе, на основу кога ће се регулисати однос државе према СПЦ у Црној Гори, али и однос Цркве према држави, ставити тачка на неспоразуме по том питању, пренела је РТВ Војводина. Напоменуо је да у вези са садржајем уговора нема ништа тајно, с обзиром да се преговори о томе воде већ годинама, као и да ће садржај Темељног уговора бити доступан свима. "Хвала Богу, ми смо постигли сагласност са премијером Црне Горе око темљеног уговора који црква треба да потпише са државом и ја сам потпуно сигуран да ћемо ми ускоро доћи до потписивања тог уговора", навео је Патријарх. Патријарх каже да постоје разне медијске спекулације и контрадикторни гласови који стижу до СПЦ, али да ништа од тога није основано. "Мислим да ћемо веома брзо, на радост свих православних хришћана и свих чланова СПЦ у Црној Гори, потписати тај уговор што ће бити коначно једини уговор који недостаје на плану односа цркве и државе или државе и верских заједнице у Црној Гори", рекао је Патријарх Порфирије. Када је реч о самом чину потписивања документа, патријарх каже да још нису усаглашени и договорени детаљи када ће то тачно бити, али да ће са великом радошћу отићи у Црну Гору. "Мислим у најскорије време , сада долазе васкршњи празници и када прођу, у директном контакту са премијером ћемо се лако договорити", навео је Поглавар СПЦ. Додаје да је то начелан договор, као и да мисли да је логично да он потпише тај документ. "Дубоко сам уверен да ће потписивање темељног уговора између СПЦ и државе Црне Горе ставити тачку на неспоразуме које сусрећемо и у јавности и у политичким контекстима, а сматрам да заправо уопште није ни било потребно да дође до било каквих тензија и неспоразума, с обзиром да ту врсту уговора потписују све државе, нарочито у Европи, са црквама и верским заједницама". Како је истакао, по том питању постоји неки устаљени и опште прихваћени контекст и принцип који је апсолутно испоштован приликом писања и уговора који треба да се потпише у Црној Гори. На питање како тумачи то што је председник Мило Ђукановић рекао да се потписивање Темељног уговора води у закулисној процедури и да тај процес није довољно транспарентан, патријарх каже да није упознат са том изјавом, али да свако може да има своје виђење свега што се дешава. "Што се тиче уговора, ништа није ни скривено, нити је тајно и ти преговори и разговори се воде већ годинама. У крајњој линији, садржај тог уговора биће доступан свакоме. На основу тог уговора ће се регулисати однос државе према СПЦ у Црној Гори, али и однос цркве према држави. Не разумем формулацију господина председника (ЦГ), а верујем да и он разуме да ту не постоји никакав проблем", навео је Патријарх. Додаје да ће за Васкрс бити у Београду и да ће служити Васкршњу Литургију у Храму Светог Саве, као што је то чинио и претходни патријарх Иринеј. Извор: РТВ Војводина
  6. Главни уредник Радија “Светигора” протојереј Никола Пејовић добитник је годишње награде Удружења новинара Црне Горе за најбољу репортажу, саопштено је данас из Удружења новинара Црне Горе. Награда му је припала за репортажу “Литије у Црној Гори”, која је награђена и на овогодишњем 25. Интерферу, интернационалном фестивалу репортаже и медија. Награда за најбољег фоторепортера припала је Николини Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“. Саопштење УН ЦГ о годишњим новинарским наградама објављујемо у цјелости: Жири Удружења новинара Црне Горе одржао је данас састанак на коме је донио долуку о додјели награда новинарима тог Удружења за 2020. годину. Жири је једногласно донио сљедеће одлуке. Награде за животно дјело добили су: Раде Вукићевић, дописник београдских медија“ из Црне Горе, Ранко Павићевић, бивши новинар Радија Црне Горе и дописник „Дана“ из Будве и Момчило Вуксановић, оснивач „Српских новина“, српске ТВ и радија. Жири је одлучио да годишње награде за 2020. годину припадну Мишу Вујовићу, новинар „ИН4С“, Перица Ђаковић, новинар и уредник Нови ТВ, Ива Бајковић, бивши новинар РТЦГ-а и бивши главни одговорни уредник РТВ Будва, Рајка Раичевић, уредник политичке рубрике у „Дану“. Награду за најбоље репортажу добио је директор Радио „Светигоре“ отац Никола Пејовић за репортажу „Литије“. Награда за колумну припала је колумнисти Михаилу Меденици за колумну „Тишина“. Награда за најбољег фоторепортера добила је Николина Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“. Награда за најбољи сајт и блог у 2020. години припала је Ивану Милошевићу, уреднику сајта „Српска24“ и блога „Српски одговор“. Жири УНЦГ у саставу Дражен Живковић, предсједник, Гојко Раичевић и Тихомир Бурзановић, чланови, одлуке је донио једногласно између 50 пристиглих предлога за награду. УНЦГ је поводом 150 година новинарства у Црној Гори и 75 година Удружења донио одлуку и да прву споменицу поводом ових значајнијих јубилеја додијели проф. др Здравку Кривокапићу, који би требало да буде и предсједник Организационог одбора академије поводом 150 година новинарства . Награде и признања биће додијељене 23. јануара на Дан новинара Црне Горе уз поштовање епидемиолошких мјера. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је још једном побиједио. Политичка корупција, којој је и овога пута прибјегао ДПС, желећи да Скупштину доведе у пат позицију, није успјела. То је доказ да Устав више није у надлежности ДПС-а, него грађана. Рекао је ово у специјалном новогодишњем интервјуу за “Глас Српске” предсједник Владе Црне Горе Здравко Кривокапић. Човјек, до тада непознат широј јавности, који је у политику ушао тихо, тик уочи избора одржаних 30. августа, данас је један од водећих политичара региона. За једне човјек цркве и четник, за друге издајник. Иако најављивана као “прва демократска Влада”, од добијања мандата Кривокапић се сусретао са бројним критикама, како опозиције, тако и у сопственим редовима. Ипак, 4. децембра ове године гласовима 41 посланика изабрана је прва Влада у којој нема Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића, а за њеног предсједника изабран је до тада универзитетски професор Здравко Кривокапић. - Први пут се десила слобода овом народу, послије 30 година владавине ДПС-а и то је највећи искорак. Сваку критику прихватам као добронамјеран приступ да будемо бољи, квалитетнији и да дамо већи допринос овом друштву. Наравно, сваког човјека забрињава критика која долази од оних које сте предводили током изборне кампање. Не постоји човјек који може да буде апсолутно имун на нетачна етикетирања, која су била буквално свакодневна. Тешко се носити са таквим ставовима појединаца, који неутемељено без аргументација и чињеница покушавају да омаловаже једног човјека. Мислим да то није добар пут, али ако сте се прихватили одређене функције, онда морате да прихватите терет који она носи - рекао је Кривокапић коментаришући критике које су упућиване од првог дана када је прихватио мандат од актуелног предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. ГЛАС: Од стране садашње опозиције, али и појединих структура из региона означени сте као човјек цркве, а Влада као теократска. С друге стране, из редова власти у парламенту оптужују Вас за издају бирача. Шта је од овог истина, да ли је она можда негдје између? Каква је Влада премијера Кривокапића? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада засигурно није теократска, већ народна и први пут на овим просторима десио се, могу рећи, преседан. Тај преседан се дефинише као меритократска влада, коју чине људи који у овом тренутку могу да дају највећи допринос управо демократској транзицији, која треба да се деси на нашим просторима. Ако погледате само карактеристике тих бриљантних министара, онда ћете уочити да су њихове референце биле препорука, а не било који вјерски или други сензибилитет. ГЛАС: Ипак, чланови ДФ-а истичу да ова Влада нема одговорност према било коме, јер њене чланове није бирао народ? Да ли је уопште могуће да Влада никоме није одговорна? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада је најодговорнија до сада и управо због тога што је под пажњом и позиције и опозиције она ће доносити најквалитетније одлуке. То значи да ви морате да будете још одговорнији него што је то био случај до сада. А досадашњи приступ је био да све што Влада уради Скупштина аминује. Сада то није тако. Свјесни смо своје одговорности и поступака и желимо да будемо одговорна Влада која се брине за све грађане. ГЛАС: По преузимању дужности извршена је емисија обвезница због, како је речено, спашавања од банкрота и тај потез наишао је на бројне критике. Да ли је црногорска економија заиста у толико лошем стању и шта сте то све затекли по преузимању дужности? КРИВОКАПИЋ: Ако бисмо то довели у везу са тим нашим првим даном и том одлуком, она је била насушна потреба да бисмо могли бити економски независни. То је главни разлог зашто смо се опредијелили за емисију еврообвезница. То није мала сума, која износи 750 милиона евра, али је она у овом тренутку неопходна. Када се сагледа та прва обавеза која се тиче и кредита и наших других обавеза, она износи 530 милиона евра. Како вријеме пролази, ви откривате разне дубиозе. Једна од тих дубиоза засигурно ће бити “Монтенегро ерлајнз”, за који ми у том тренутку нисмо имали спознају шта се са њим све дешава. Такође нисмо знали да је Фонд за здравство у минусу 40 милиона и да не набрајам, има ту много тога. Када све саберемо, иако смо планирали да негдје око 200 милиона евра окренемо ка економском развоју, највјероватније ће остати мање од 100 милиона. ГЛАС: Чини се да је направљен добар баланс што се тиче Владе. Међутим, било је говора о подјелама “по дубини”. Шта то значи? Да ли ће и ту исти принцип бити примијењен као и за формирање Владе? КРИВОКАПИЋ: Основ Владе исказан је кроз три карактеристике. То су компетентност, некорумпираност и да сте по природи опозиционар. То у сваком случају не може да иритира било ког члана опозиције, јер ми нисмо склони реваншизму, него коришћењу људских ресурса, који нам могу помоћи да бисмо ријешили многобројне проблеме које тренутно имамо. Ако се сагледа данашњи тренутак, онда нам је сваки човјек драгоцјен. Црна Гора је мала и тај људски капитал је највећа вриједност државе. Трудићемо се да управо ови принципи буду примијењени и по дубини. ГЛАС: У првом интервју за наш лист сте рекли да ћете “побиједити до сржи корумпиран режим”. Побиједили сте. Какав је сад план и како ће Црна Гора ући у обрачун с криминалом и корупцијом? КРИВОКАПИЋ: То је питање које интересује све грађане. Ми смо сви једнако опредијељени, да кренемо у борбу против криминала и корупције, а за то имамо и подршку Међународне заједнице. То је рак-рана овога друштва и није то тако једноставно. То је процес који мора да траје дуже, иако бисмо ми вољели да се то деси по кратком поступку, то је просто немогуће. Ми смо се опредијелили за владавину права и поштовање свих закона и зато овај процес не иде тако брзо као што су многи очекивали. Формирање Националног савјета за борбу против корупције и организованог криминала је први корак, а у свим сљедећим корацима надамо се да ћемо на основу чињеница учинити јавности доступним сва она непочинства која је бивша власт чинила током 30-годишње владавине. ГЛАС: Испунили сте обећање које сте дали по питању Закона о слободи вјероисповијести. Када се могу очекивани други важни закони, попут закона о лустрацији и закона о поријеклу имовине, које сте такође најавили у предизборном периоду? КРИВОКАПИЋ: У што краћем периоду. У скупштинску процедуру већ су предати приједлози тих закона. Влада ће анализирати све те приједлоге, јер ми имамо обавезу да заједничким снагама, коришћењем идеја свих заинтересованих страна дођемо што прије до најбољег рјешења. ГЛАС: Раније сте упутили молбу да се рад Владе коментарише послије 200 дана, што је у јавности представљено као ограничење колико ће она трајати. Ви сте и у експозеу нагласили да ће ова Влада трајати читав мандат. Страхујете ли да ћете прије изгубити подршку у парламенту? КРИВОКАПИЋ: Парламент је независан од Владе и то је Уставом дефинисано. Ми све активности планирамо за четири године. Може у сваком тренутку, као што је то дефинисано, било која група посланика да поднесе захтјев за разрјешење и смјену ове Владе. Ми ћемо се односити према томе достојанствено и часно, уважићемо све ставове Скупштине. А ја морам да напоменем врло значајну чињеницу да у овом тренутку ову Владу одржава искључиво и само народ. Да тога није било не би било ни оваквог приступа. Ми смо убијеђени да све што радимо радимо у интересу народа. Не радимо у интересу било које политичке групације и то је пут ка директној демократији. ГЛАС: Ваше изјаве изазивале су пажњу у цијелом региону. За једне сте издали српске националне интересе, за друге сте четник. Како коментаришете те реакције из региона? КРИВОКАПИЋ: Управо та разлика у гледишту говори о томе у каквом статусу се налазимо. Желим да искажем јединствен став ове Владе, да је ЦГ наша светиња. Не желим да причам о национализму, нити о етикетирању, али могу да кажем да ће ова Влада радити у интересу грађана, без обзира на вјеру и нацију. Стављање идентитетских питања у први план традиција је, која не смије више да се понови и ова Влада то неће радити. Наш први циљ је економија. ГЛАС: Српски народ у Црној Гори је доскора био дискримисан, према оцјенама многих аналитичара и политичара у Црној Гори. Сада Бошњаци и Албанцу кажу да је то случај са њима, имали смо и приједлоге декларација о геноциду у Сребреници. Како постићи међунационално помирење, друштвено помирење? Да ли нас стално враћање у прошлост и једнодимензионални погледи на њу коче да напредујемо у будућност? КРИВОКАПИЋ: Сваки поглед који је једнодимензионалан, а није вишеслојан, поготово када нас враћа у прошлост, предуслов је да се неко осјећа дискриминисаним. Ми желимо да пружимо руку сарадње свима, без обзира на то како се ко национално осјећао и да се једном за свагда деси помирење у Црној Гори. То је лако рећи, али је тешко схватити. Зато ћемо се трудити да дијалогом увијек рјешавамо све проблеме. ГЛАС: Много је било говора о изборним махинацијама. Ради ли се нешто на “чешљању” бирачких спискова и када ће Црна Гора имати фер изборе, што, према неким мишљењима, до сада није био случај? КРИВОКАПИЋ: Први фер и слободни избори у ЦГ десиће се измјеном изборног законодавства. Као предуслов за то је сигурно и преиспитивање бирачких спискова. Ми не можемо у овом тренутку да имамо поуздане податке о томе. Знам да смо у оквиру МУП-а формирали једну одређену групу која интезивно ради на тим питањима. Надам се да ће јавност врло брзо бити упозната са конкретним активностима и напокон доћи до сазнања која су најважнија, колико фантома има у тим бирачким списковима. Такође, овдје се занемарује једна чињеница која је врло значајна, а можда никад до краја није експонирана, а то је да ви само на локалном нивоу имате увид у одређеног бирача и то није интегрисано на нивоу читаве државе. То ће убудуће бити један од задатака који је можда техничке природе, али врло значајан за коначне резултате. ГЛАС: Црну Гору, али и православни свијет је погодила недавна смрт блаженопочившег митрополита Амфилохија, а познато је да сте са њим имали добар однос. Колики је то за Вас лично био губитак, а колики за Црну Гору? КРИВОКАПИЋ: Сви ћемо више цијенити нашег митрополита након његовог упокојења. Он је био вансеријска личност, која је, по мом мишљењу, најзначајнија послије Његоша. Оставио је бројна дјела, нека су видљива, нека невидљива, као и све у животу, али она видљива представљају свједочанство, које је неизбрисиво. Не само у његовим бројним књигама које је издао, теолошким расправама које је имао, него и овим видљивим земаљским, а то су прије свега обновљене цркве и манастири и два велелепна храма, у Подгорици и Бару. Та лична димензија је посебан осјећај који човјек не може да искаже просто ријечима. И можда је тај мој и његов загрљај послије побједе на изборима најбоље свједочанство нашег односа. Сарајево па Бањалука ГЛАС: Односи између Републике Српске и Црне Горе скоро да нису постојали посљедњих година. Може ли се очекивати њихова ревитализација и планирате ли долазак у Бањалуку на Вашој турнеји коју сте најавили? КРИВОКАПИЋ: Ти односи врло често зависе од личних односа појединаца који доминирају политичком сценом и то није добро. Ми се овдје залажемо за институционални приступ и наравно приликом прве посјете Сарајеву ја ћу у наставку те посјете обићи и Бањалуку. Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе за "Глас Српске": Ставили смо тачку на подјеле - Glas Srpske WWW.GLASSRPSKE.COM Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је...
  8. Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је још једном побиједио. Политичка корупција, којој је и овога пута прибјегао ДПС, желећи да Скупштину доведе у пат позицију, није успјела. То је доказ да Устав више није у надлежности ДПС-а, него грађана. Рекао је ово у специјалном новогодишњем интервјуу за “Глас Српске” предсједник Владе Црне Горе Здравко Кривокапић. Човјек, до тада непознат широј јавности, који је у политику ушао тихо, тик уочи избора одржаних 30. августа, данас је један од водећих политичара региона. За једне човјек цркве и четник, за друге издајник. Иако најављивана као “прва демократска Влада”, од добијања мандата Кривокапић се сусретао са бројним критикама, како опозиције, тако и у сопственим редовима. Ипак, 4. децембра ове године гласовима 41 посланика изабрана је прва Влада у којој нема Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића, а за њеног предсједника изабран је до тада универзитетски професор Здравко Кривокапић. - Први пут се десила слобода овом народу, послије 30 година владавине ДПС-а и то је највећи искорак. Сваку критику прихватам као добронамјеран приступ да будемо бољи, квалитетнији и да дамо већи допринос овом друштву. Наравно, сваког човјека забрињава критика која долази од оних које сте предводили током изборне кампање. Не постоји човјек који може да буде апсолутно имун на нетачна етикетирања, која су била буквално свакодневна. Тешко се носити са таквим ставовима појединаца, који неутемељено без аргументација и чињеница покушавају да омаловаже једног човјека. Мислим да то није добар пут, али ако сте се прихватили одређене функције, онда морате да прихватите терет који она носи - рекао је Кривокапић коментаришући критике које су упућиване од првог дана када је прихватио мандат од актуелног предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. ГЛАС: Од стране садашње опозиције, али и појединих структура из региона означени сте као човјек цркве, а Влада као теократска. С друге стране, из редова власти у парламенту оптужују Вас за издају бирача. Шта је од овог истина, да ли је она можда негдје између? Каква је Влада премијера Кривокапића? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада засигурно није теократска, већ народна и први пут на овим просторима десио се, могу рећи, преседан. Тај преседан се дефинише као меритократска влада, коју чине људи који у овом тренутку могу да дају највећи допринос управо демократској транзицији, која треба да се деси на нашим просторима. Ако погледате само карактеристике тих бриљантних министара, онда ћете уочити да су њихове референце биле препорука, а не било који вјерски или други сензибилитет. ГЛАС: Ипак, чланови ДФ-а истичу да ова Влада нема одговорност према било коме, јер њене чланове није бирао народ? Да ли је уопште могуће да Влада никоме није одговорна? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада је најодговорнија до сада и управо због тога што је под пажњом и позиције и опозиције она ће доносити најквалитетније одлуке. То значи да ви морате да будете још одговорнији него што је то био случај до сада. А досадашњи приступ је био да све што Влада уради Скупштина аминује. Сада то није тако. Свјесни смо своје одговорности и поступака и желимо да будемо одговорна Влада која се брине за све грађане. ГЛАС: По преузимању дужности извршена је емисија обвезница због, како је речено, спашавања од банкрота и тај потез наишао је на бројне критике. Да ли је црногорска економија заиста у толико лошем стању и шта сте то све затекли по преузимању дужности? КРИВОКАПИЋ: Ако бисмо то довели у везу са тим нашим првим даном и том одлуком, она је била насушна потреба да бисмо могли бити економски независни. То је главни разлог зашто смо се опредијелили за емисију еврообвезница. То није мала сума, која износи 750 милиона евра, али је она у овом тренутку неопходна. Када се сагледа та прва обавеза која се тиче и кредита и наших других обавеза, она износи 530 милиона евра. Како вријеме пролази, ви откривате разне дубиозе. Једна од тих дубиоза засигурно ће бити “Монтенегро ерлајнз”, за који ми у том тренутку нисмо имали спознају шта се са њим све дешава. Такође нисмо знали да је Фонд за здравство у минусу 40 милиона и да не набрајам, има ту много тога. Када све саберемо, иако смо планирали да негдје око 200 милиона евра окренемо ка економском развоју, највјероватније ће остати мање од 100 милиона. ГЛАС: Чини се да је направљен добар баланс што се тиче Владе. Међутим, било је говора о подјелама “по дубини”. Шта то значи? Да ли ће и ту исти принцип бити примијењен као и за формирање Владе? КРИВОКАПИЋ: Основ Владе исказан је кроз три карактеристике. То су компетентност, некорумпираност и да сте по природи опозиционар. То у сваком случају не може да иритира било ког члана опозиције, јер ми нисмо склони реваншизму, него коришћењу људских ресурса, који нам могу помоћи да бисмо ријешили многобројне проблеме које тренутно имамо. Ако се сагледа данашњи тренутак, онда нам је сваки човјек драгоцјен. Црна Гора је мала и тај људски капитал је највећа вриједност државе. Трудићемо се да управо ови принципи буду примијењени и по дубини. ГЛАС: У првом интервју за наш лист сте рекли да ћете “побиједити до сржи корумпиран режим”. Побиједили сте. Какав је сад план и како ће Црна Гора ући у обрачун с криминалом и корупцијом? КРИВОКАПИЋ: То је питање које интересује све грађане. Ми смо сви једнако опредијељени, да кренемо у борбу против криминала и корупције, а за то имамо и подршку Међународне заједнице. То је рак-рана овога друштва и није то тако једноставно. То је процес који мора да траје дуже, иако бисмо ми вољели да се то деси по кратком поступку, то је просто немогуће. Ми смо се опредијелили за владавину права и поштовање свих закона и зато овај процес не иде тако брзо као што су многи очекивали. Формирање Националног савјета за борбу против корупције и организованог криминала је први корак, а у свим сљедећим корацима надамо се да ћемо на основу чињеница учинити јавности доступним сва она непочинства која је бивша власт чинила током 30-годишње владавине. ГЛАС: Испунили сте обећање које сте дали по питању Закона о слободи вјероисповијести. Када се могу очекивани други важни закони, попут закона о лустрацији и закона о поријеклу имовине, које сте такође најавили у предизборном периоду? КРИВОКАПИЋ: У што краћем периоду. У скупштинску процедуру већ су предати приједлози тих закона. Влада ће анализирати све те приједлоге, јер ми имамо обавезу да заједничким снагама, коришћењем идеја свих заинтересованих страна дођемо што прије до најбољег рјешења. ГЛАС: Раније сте упутили молбу да се рад Владе коментарише послије 200 дана, што је у јавности представљено као ограничење колико ће она трајати. Ви сте и у експозеу нагласили да ће ова Влада трајати читав мандат. Страхујете ли да ћете прије изгубити подршку у парламенту? КРИВОКАПИЋ: Парламент је независан од Владе и то је Уставом дефинисано. Ми све активности планирамо за четири године. Може у сваком тренутку, као што је то дефинисано, било која група посланика да поднесе захтјев за разрјешење и смјену ове Владе. Ми ћемо се односити према томе достојанствено и часно, уважићемо све ставове Скупштине. А ја морам да напоменем врло значајну чињеницу да у овом тренутку ову Владу одржава искључиво и само народ. Да тога није било не би било ни оваквог приступа. Ми смо убијеђени да све што радимо радимо у интересу народа. Не радимо у интересу било које политичке групације и то је пут ка директној демократији. ГЛАС: Ваше изјаве изазивале су пажњу у цијелом региону. За једне сте издали српске националне интересе, за друге сте четник. Како коментаришете те реакције из региона? КРИВОКАПИЋ: Управо та разлика у гледишту говори о томе у каквом статусу се налазимо. Желим да искажем јединствен став ове Владе, да је ЦГ наша светиња. Не желим да причам о национализму, нити о етикетирању, али могу да кажем да ће ова Влада радити у интересу грађана, без обзира на вјеру и нацију. Стављање идентитетских питања у први план традиција је, која не смије више да се понови и ова Влада то неће радити. Наш први циљ је економија. ГЛАС: Српски народ у Црној Гори је доскора био дискримисан, према оцјенама многих аналитичара и политичара у Црној Гори. Сада Бошњаци и Албанцу кажу да је то случај са њима, имали смо и приједлоге декларација о геноциду у Сребреници. Како постићи међунационално помирење, друштвено помирење? Да ли нас стално враћање у прошлост и једнодимензионални погледи на њу коче да напредујемо у будућност? КРИВОКАПИЋ: Сваки поглед који је једнодимензионалан, а није вишеслојан, поготово када нас враћа у прошлост, предуслов је да се неко осјећа дискриминисаним. Ми желимо да пружимо руку сарадње свима, без обзира на то како се ко национално осјећао и да се једном за свагда деси помирење у Црној Гори. То је лако рећи, али је тешко схватити. Зато ћемо се трудити да дијалогом увијек рјешавамо све проблеме. ГЛАС: Много је било говора о изборним махинацијама. Ради ли се нешто на “чешљању” бирачких спискова и када ће Црна Гора имати фер изборе, што, према неким мишљењима, до сада није био случај? КРИВОКАПИЋ: Први фер и слободни избори у ЦГ десиће се измјеном изборног законодавства. Као предуслов за то је сигурно и преиспитивање бирачких спискова. Ми не можемо у овом тренутку да имамо поуздане податке о томе. Знам да смо у оквиру МУП-а формирали једну одређену групу која интезивно ради на тим питањима. Надам се да ће јавност врло брзо бити упозната са конкретним активностима и напокон доћи до сазнања која су најважнија, колико фантома има у тим бирачким списковима. Такође, овдје се занемарује једна чињеница која је врло значајна, а можда никад до краја није експонирана, а то је да ви само на локалном нивоу имате увид у одређеног бирача и то није интегрисано на нивоу читаве државе. То ће убудуће бити један од задатака који је можда техничке природе, али врло значајан за коначне резултате. ГЛАС: Црну Гору, али и православни свијет је погодила недавна смрт блаженопочившег митрополита Амфилохија, а познато је да сте са њим имали добар однос. Колики је то за Вас лично био губитак, а колики за Црну Гору? КРИВОКАПИЋ: Сви ћемо више цијенити нашег митрополита након његовог упокојења. Он је био вансеријска личност, која је, по мом мишљењу, најзначајнија послије Његоша. Оставио је бројна дјела, нека су видљива, нека невидљива, као и све у животу, али она видљива представљају свједочанство, које је неизбрисиво. Не само у његовим бројним књигама које је издао, теолошким расправама које је имао, него и овим видљивим земаљским, а то су прије свега обновљене цркве и манастири и два велелепна храма, у Подгорици и Бару. Та лична димензија је посебан осјећај који човјек не може да искаже просто ријечима. И можда је тај мој и његов загрљај послије побједе на изборима најбоље свједочанство нашег односа. Сарајево па Бањалука ГЛАС: Односи између Републике Српске и Црне Горе скоро да нису постојали посљедњих година. Може ли се очекивати њихова ревитализација и планирате ли долазак у Бањалуку на Вашој турнеји коју сте најавили? КРИВОКАПИЋ: Ти односи врло често зависе од личних односа појединаца који доминирају политичком сценом и то није добро. Ми се овдје залажемо за институционални приступ и наравно приликом прве посјете Сарајеву ја ћу у наставку те посјете обићи и Бањалуку. Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе за "Глас Српске": Ставили смо тачку на подјеле - Glas Srpske WWW.GLASSRPSKE.COM Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је... View full Странице
  9. ,,Након мог повратка из КБЦ-а, гдје сам причестио пацијента, око 6:30 часова обишао сам свој град и видио јаке полицијске снаге које су већ биле блокирале Блажов мост, што сам и фотографисао. Осјетио сам да не слути на добро. Звучни запис разговора У седам часова сам у подгоричком Саборном храму служио Свету литургију. Када сам у току службе, из олтара, видио да се на светом богослужењу сабрао повећи број вјерника осјетио сам да се нешто велико дешава. Убрзо је дошао Владика Јоаникије са свештеницима са сјевера. Помоливши се Богу, позвао сам вјернике да кренемо у литију до Немањиног града, јер смо сви схватили да је куцнуо одсудни час и да не можемо мирно посматрати шта ће се десети са нашим храмовима, јер овдје није била нападнута само имовина наше Цркве, већ и њен континуитет осмовјековног присуства на овим мученичким просторима. Када смо дошли до Блажовог моста, полиција нам није дозволила да прођемо“, овим ријечима је свештеник Предраг Шћепановић за Радио Светигору почео своје сјећање на тај дана 26. децембра 2019. у којем су, по ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија ,,у Скупштини Црне Горе умрли правда и право”. Отац Предраг подсјећа и да се Митрополит Амфилохије, након што је упутио ујутру пастирску поруку поред ћивота Светог Петра Цетињског, око 16 часова срео са тадашњим премијером Душком Марковићем, након чега се обратио вјерницима. ,,Наш Митрополит је и тада, тог 26. децембра, својом мудром изјавом спасио грађански мир у Црној Гори јер је у тих само неколико сати читава Црна Гора је већ била у полицијској блокади. Само једна Митрополитова ријеч могла је све да претвори у много ружан сценарио. Међу нама на мосту је било и неких момака са капуљачама који су очигледно имали прљаве намјере, инструисани од разних служби да изазову немире. То је био један од најтежих дана у мом животу. Сви смо знали да морамо остати и опстати на том мосту слободе“, присјећа се отац Предраг. Ако Бог да, после годину дана тешке борбе, и не само годину него и пет година, сјутрашњим изгласавањем Закона у Скупштини Црне Горе биће заокружена правда јер је овдје, у срцу Европе, без суда и пресуде убијен православни Митрополит Јоаникије и сто двадесет свештеника, да им се још увијек не зна ни гроба ни мрамора, а Цркви, кроз процес експропријације, одузета огромна имовина тако да се полако враћа земаљска правда, каже протојереј Предраг. Свештеник Шћепановић је замолио и апеловао и на оне, који не мисле као ми, да поштују здравствене мјере и да се не окупљају у знак протеста. ,,Храмови у Црној Гори немају точкове. Нико нам неће однијети храмове, они ће остати као духовно благо Црне Горе. Али, исто тако, не можемо брисати Светосавско предање и име Светосавско јер је Свети Сава управо у граду Подгорици основао Епископску столицу. Стога позивамо све оне који другачије мисле на историјску расправу, гдје ће донијети документа, ако их имају и ако постоје, и да схвате да ми само бранимо своје и да ништа туђе нећемо. И не бојте се, наши ће храмови свакако остати у Црној Гори“, поручује подгорички парох Предраг Шћепановић. Отац Предраг је пожелио успјех премијеру Здравку Кривокапићу, новој Влади и свима који ће сјутра у Скупштини Црне Горе гласати за повраћај достојанства, имена и идентитета вјековне Митрополије црногорско-приморске, која је двјеста педесет година старија од самог помена имена Црна Гора и која је кичмена мождина ове државе. ,, Дај Боже да се, у овом секуларном окружењу, поштује одвојеност Цркве од државе, да се на партијским конгресима не формирају Цркве и да се држава бави спољашњим стварима, а Црква оним што је унутрашње, душом овога народа“, каже отац Предраг Шћепановић, помоливши се да нам се више никада не догоди 27. децембар 2019. године, дан када су по ријечима нашег блаженопочившег духовног оца Митрополита Амфилохија у црногорској Скупштини умрли правда и право. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Ресор министарке др Весне Братић, Министарство просвјете, науке, културе и спорта, активно ће учествовати у интегрисању најстарије школе у Црној Гори, цетињске Богословије у образовни систем Црне Горе. То су неки од закључака са данашњег састанка са ректором, оцем Гојком Перовићем, свештеником Мирчетом Шљиванчанином и представницима ове школе. Како је саопштено, тиме би једна од најстаријих образовних установа у Црној Гори основана давне 1863. године постала дио званичног образовног система Црне Горе и била уважена и помогнута од стране државних институција, казала је министарка Весна Братић. “Ако имамо у виду да у Црној Гори више од осамдесет одсто грађана јесу вјерници Српске православне цркве у Црној Гори, више је него логично да се цетињска Богословија акредитује и оствари сва законска права и статус који јој припада, а који до сада није имала”, поручила је она. Ректор ове школе протојереј Гојко Перовић је изразио задовољство због спремности министарке да учествује у активном дијалогу и раду на томе да ова школа постане дио званичног школског система Црне Горе. Он је казао да из Богословије не траже ништа више од статуса који има исламска школа “Медреса” у Црној Гори као и да Богословија до сада није имала никакву помоћ од стране државних органа Црне Горе. Ми ћемо у будућем периоду радити на усклађивању нашег програма са важећим школским програмом како бисмо што лакше интегрисали нашу школу у црногорски образовни систем, казао је он. Како је саопштено из Министарства, састанак је протекао у веома конструктивној атмосфери а представници Министарства и Богословије су исказали спремност да у будућности још чвршће сарађују како на превазилажењу овог иницијалног проблема тако и на унапређењу свих могућих облика сарадње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање. Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво. Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство. Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић. Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен. Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру. Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих. Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“ Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи. Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале. Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама. У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат. И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи. Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту. Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. „Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић. У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије. Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама. Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене. То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву. Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу. У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета. И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати. Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине. 30. децембар 1990. Цетиње Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Патријарх Гаврило је одиграо значајну улогу у уједињењу Црне Горе и Србије, састрадавао је својим народом и тако послужио Богу и роду своме, истакао је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске у документарном филму “Век уједињења - патријарх Гаврило”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Поред монаха Павла сабрата стањевићке светиње, о патријарху Гаврилу Дожићу говорили су протопрезвитер др Александар Средојевић и мср Растко Ломпар.
  13. У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ милешевски Атанасије се присетио сусрета са преподобним Јустином Ћелијским, као и својих знаменитих професора отаца Александра Шмемана и Јована Мајендорфа, указујући да је отац Александар Шмеман био духовни предводитељ и отац. У оквиру првог дела емисије владика се са пуно љубави и емоција присетио дана проведених у Призрену крај владике Павла, потоњег патријарха српског. Живот поред патријарха Павла ми је грејао душу, он је био малога раста, али духовно горостасан јер је целокупан његов програм био живот по јеванђељу, истакао је владика Атанасије. Казивајући о животу у Београду у служби викарног епископа патријарха српског, наш гост је посебно нагласио богатство богослужбеног живота и значај мисионарског рада у нашој престоници. Између осталог, владика се присетио искуства руковођења Катихетским одбором Архиепископије београдско-карловачке и истакао да је вероучитељска служба усмерена на духовно препорађање младих душа које су гладне и жедне Бога. У завршном делу емисије Епископ милешевски је говорио о искушењима и тешкоћама које је донео дискриминаторни закон о слободи вјероисповести. Осам векова постоји црквена организација на овом простору. У новије време снашло нас је ново искушење на овом простору. Увек се тражило од нас да исповедамо Христа, и знојем, сузама, крвљу, да страдамо за Њега. Ми успевамо да одржимо јединство целе Епархије милешевске, и поред тога што имамо специфичне тешкоће. Највећи проблем за нас је немогућност да сада наставим посете пљеваљском простору, истиче са жаљењем владика Атанасије. Говорећи о преговорима Цркве са Владом Црне Горе владика истиче да преговори нису донели плода и да је власт Црне Горе наставила да користи у политички маркентинг ове преговоре и разговоре, и наставио: Најболнији је ултиматум који је постављен од стране државе да се Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Цркве региструју, као да се оне тек сада рађају. Црква која ораганизовано осам векова постоји на овом простору, уместо да се само евидентира, тражена је регистрација као нечега новог. Није се могло пристати на то и преговори који су вођени нису успели. Епископ је на крају упутио пастирску поруку изразивши наду да ће вечерашње саборовање у емисији бити свима на духовну корист. Поред преосвећеног владике Атанасија, гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске, који је на почетку узнео молитве Троједином Господу и Његовом угоднику Светом Петру, првом митрополиту и чудотворцу Цетињском. Након акатиста отац Слободан се обратио беседом говорећи о светом Петру Цетињском и поредећи данашње тешкоће и гоњење Цркве, са гоњењем у време великог владике Цетињског чије мошти сведоче да је Црква непобедива. У току разговора са Епископом Атанасијем, отац Слободан је изнео важне информације о раду Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. Музички део ове емисије употпунило је дивно појање групе "Нектарија" из Ваљева, који су већ по други пут наши гости. Извор: Живе речи
  14. “Црква Божија је непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни. Она је сама по себи тијело Христово а они који су на власти у Црној Гори, покушавају да оно што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, присвоје, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: Не дамо светиње”, оцијенио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је служио данас, у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора, Свету архијерејску литургију у Цркви Вазнесења у Винићима под Острогом гдје су донијете мошти Светог Арсенија Сремца на поклоњење и укријепљење вјерном народу овога краја. Литургијску бесједу владика Амфилохије је почео свједочењем Христових апостола да је наша вјера заснована, како каже Свети апостол и јеванђелиста Јован, “на оно што видјесмо, што чусмо, што опипасмо, што додирнусмо рукама својим, ријеч живота, то вам свједочимо”. Апостолско свједочење потврђује и Јеванђеље које описује да је Господ послије васкрсења дошао међу апостоле и рекао “Мир вам”. Пошто су се апостоли уплашили, Господ им каже да се не плаше него да повјерују јер се оно што су говорили пророци испунило и догодило, да не буду невјерни него вјерни. И апостоли потресени, испуњени страха и радости, поклонише се Господу који им обећа да ће послати Духа Светога који од Оца исходи да их утврди и притом се Господ вазнесе на небеса. “То је наша вјера хришћанска, оно што је суштина Цркве Христове, њене вјере која се свједочи кроз вјекове. Први свједоци те вјере су били Свети апостоли који су заједно са Њим ходили, слушали Његову ријеч. Дакле, они су свједоци живога Христа од Дјеве рођенога и Духа Светога, јединосушнога Оцу кроз кога је све постало што је постало, који је ради нас и нашега спасења разапет и био погребен и васкрсао из мртвих и вазнио се на небеса и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја”, бесједио је владика. На тој вјери и истини видљивој и опипаној, од свједока живих је, како је нагласио, саграђена Црква Христова, једна света саборна и апостолска коју и ми исповиједамо данас на свакој литургији. “И живи свједоци Њега васкрслога и вазнесенога на небеса су сви хришћани кроз вјекове, нарочито свети Божији људи”, додао је Архиепископ цетињски. Како је казао у име Христово и великих догађања из Његовог живота подигнути су широм свијета величанствени храмови који су посвећени не само онима који су били Његови свједоци, него и Њему, Његовом рођењ, васкрсењу и вазнесењу. Један такав је и овај мали храм у Винићима који је живо свједочанство Христовог вазнесења овдје са нама, нашим прецима и будућим покољењима. “И тако широм васељене то свједочење о Њему је потврђено милионима оних који се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога који су се сараспели Њему, који су васкрсли и васкрсавају и задобијају тај квасац вјечнога живота бесмртнога, очекујући Његов Други долазак. И ми који смо данас овдје сабрани, такође смо се свједоци Њега распетога и васкрслога и вазнесенога на небеса заједно са овим светим храмом и Светом литургијом.” Појаснио је да Света литургија свједочи све оно што се догађало са Христосом до данас, свједочи Његово крштење, распеће и Његово васкрсење и вазнесење, и она је наставак Тајне вечере на којој је Господ установио Тајну причешћа. “И наставља Црква Божја ту Тајну вечеру до ове Литургије и до литургија које су обављаају широм свијета. Наставља се Тајна вечера Христова и увијек изнова нови свједоци Њега распетога, васкрслога и вазнесенога на свим земаљски меридијанима”, рекао је владика. Господ је својим вазнесењем прославио нашу људску природу и, како је истакао, својим рођењем људску природу од смртне претворио у бесмртну, од пролазне у непролазну, и тако се људска природа вазнела на небеса. “Сјединио је небеса и земљу Господ својим богочовјечанским чином и дјелом, и човјека учинио бесмртним, вјечним бићем и показао да човјек се рађа овдје не за смрт и ништавило и пролазност, него за бесмртност и за вјечност, вјечни и непролазни живот. Велики Божији дар и велико Божије чудо које се наставља кроз вјекове до Другога Његовога доласка. Зато се ми поклањамо Њему и прослављамо све оне кроз које се Он прославио, свете Божје људе у свим земаљским народима па и у нашем народу”, казао је на крају архипастирске поуке Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије владика Амфилохије је благосиљао и пререзао славски колач и поручио да је Црква Божија непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни а она је само по себи тијело Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Истакао је да су безбројни они који су кроз вјекове цјеливали Господа и у које се Он уселио а да међу њима посебно мјесто заузима Свети Арсеније архиепископ који је гоњен и прогоњен те се на њему остварило оно што је Христос рекао ако Мене гоне и вас ће прогонити. Подсјетивши на сва његова страдања и чудотворан пут његових моштију, Митрополит црногорско-приморски је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога, да својом љубављу, и до смрти и у смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима. “Ту вјечну љубав, боголику, христолику, богочовјечну, небеску љубав на коју нас је призвао Господ својим рођењем од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и својим распећем, васкрсењем и вазнесењем. Нашу људску природу од смртне преобразивши у бесмртну, подаривши нам тај квасац вјечнога живота кога примамо у Тајни светога причешћа Тијелом и Крвљу Господњом.” Нагласио је да је Свети Арсеније са нама да и овај град духовно обнови, морално препороди, и да посвједочи и онима који су се отуђили од Бога и Цркве Божије, који су у наша времена убијали Његове насљеднике, свештенике, свештеномонахе, мученике наших времена на челу са свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), који су Бога прославили. “Ту је присутан заједно са њима и са Момишићким мученицима, што је велики Божији дар за овај град. Ништа значајније није могло да се догоди за просвећење овога народа и града од тог мучеништва”, казао је Митрополит. Коментаришући намјеру црногорске власти да отимају светиње, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: “Не дамо светиње”, Његово високопреосвештенство се помолио да они који су на власти престану да прогоне Цркву и да се врате светињи Божијој – Цркви Божијој, која овдје постоји вјековима, да се врате љубави према Богу и правој истинској љубави једни према другима: “Да не приклањају главу ономе што је пролазно и ништавно, земаљском богатству, коме се приклањају управо зато што су се родили у једном времену и одрасли у једној идеологији која је обоготворила човјека без Бога, коме је дах у носу, и обоготворила земаљска добра, па су и они остали једино везани за та земаљска добра и то и такво обоготворење.” Владика је оцијенио да они немајући разума и мудрости покушавају да и оно што је небеско, што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, да и то присвоје себи, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници. “У Црној Гори 50-60 година су били оскрнављени наши храмови, многи порушени, претворени у штале. Порушена је и светиња на Ловћену која је била у грбу Црне Горе. Замислите ви ту Црну Гору и власт црногорску која пљује на свој грб, гази га и руши, уништава! И то наставља да ради покушавајући и друге светиње да присвоји! Коме да их даје и шта са њима да уради!” Високопреосвећени је поручио да су те светиње које покушавају да отму Христове, светиње народа Божијег који овдје живи, светиње ове Црне Горе, али оне крштене, миропомазане Црне Горе, која је ходила путем Светога Јована Владимира. “Те Црне Горе се одричући и стварајући неку нову Црну Гору, непостојећу у историји, газећи Бога и људску љубав, браћу своју, они хоће да отимају светиње. Дај Боже и њима да Бог подари разума молитвама Светог Арсенија, Вукашина из Клепаца и свих других који су Христа посвједочили и њему се прињели на дар”, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Мошти Светога Арсенија, насљедника Светога Саве, у манастиру Вазнесења ће остати до вечерње службе која ће бити служена у 17 часова, наконе чега ће бити враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с
  16. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с View full Странице
  17. “Предсједник Црне Горе проповједа сатанску Цркву и хоће Црну Гору да претвори у демонску, сатанску заједницу”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, подсјетивши да безбожници који се одричу ћивота Светога Петра Цетињскога и крштене Црне Горе и свих Црногораца, свих Срба кроз вјекове, хоће да стварају своје сатанске цркве. Владика је на празник Праведног Јова, преноса моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у овај свети храм, служио Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру а након тога пререзао славски колач. Истакао је да власт данас поново скреће на безбожни, сатански, антибожји, антихристовски пут, антипетровски, антисветосавски, антипетроњегошевски пут, али да је светиња моћна и непролазна те да “Питагори и Епикуру грабе искру небу божанствену и селе је у скотско мртвило” (Луча Микрокозма): “То је оно што ради данас власт у Црној Гори, сели Црну Гору у скотско мртвило, ништавило, и у исто вријеме темељи будућност Црне Горе на богоубилаштву и братоубилаштву, на ономе што је урађено овдје у вријеме и послије Другога свјетскога рата. На томе темељити будућност Црне Горе то може само неко ко је изгубио памет, ко је сатанизован.” Појаснио је да је сатана надахнуо и безбожнике у Христово вријеме да убију Исуса, не схватајући да Он није обичан човјек који се убија већ носилац вјечнога живота, савршени Бог. И сила коју носи у себе је вјечна и непролазна, она је ваксрсла. И сила тог васкрсења је уграђена у свеукупну творевину, у људско биће, уграђена је у Христа распетога и васкрслога, и она је она на којој почива судбина овога свијета и свега онога на земљи што се догађа. “Зато ми прослављамо Христа васкрслога, одричући се сатане”, рекао је владика и објаснио да се на Светом крштењу управо одричемо сатане. Подсјетио је на страшне ријечи које се изговарају на крштењу: – Одричеш ли се сатане и свих дела његових …? – Одричем се! – Јеси ли се одрекао сатане? – Пљуни на њега! “То је оно што се наставља у Цркви Божијој кроз вјекове и данас, одрицање од сатане и сатанских дјела, пљување на демонску и одрицање од смрти и пролазности, и хођење путем који води у Живот вјечни и пијење воде са извора живота вјечнога.” Нагласио је да они који данас управљају судбином овог народа настављају безбожни, сатански пут гонитеља Христових, пут Пилата, пут ондашњих Јевреја који су разапели Христа, пут безбожника који су утамничили Ловћенског Тајновидца. “Они тим путем ходе одричући се пута којим је кренуо овај народ и простор још апостолских времена па наставио до и после Св. Саве, и наставио Светим Петром Цетињским Чудотворцем и Петром Ловћенским Тајновидцем. Одричући се тога пута који води у живот вјечни, као и ћивота Св. Петра Цетињскога, и пљујућу у суштини на Светога Петра Ловћенског Тајновидца, нико од њих, па ни предсједник Црне Горе, практично до данас, није дошао у ове дане да узме благослов од Светога Петра Цетињскога јер он за њих не представља ништа.” Даље је истакао да предсједник хоће Црну Гору да поново поводе беспућем, враћајући се Питагори и Епикуру који грабе “искру божанску у скотско је селећи мртвило”, ходећи путем који води у смрт и пролазност, ништавило. “Међутим, тај пут који води у живот вјечни и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, тај пут је једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове.” Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће доћи вријеме да се Св. Петар Ловћенски Тајновидац извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости овог Божијег угодника. “И данас у ово наше вријеме овдје се наставља то дјело Фрање Јосифа и његовога каплара. И тај пут којим су они ходили се проглашава за пут Црне Горе а то није пут већ беспуће. То је сатански, демонски пут који разара и отуђује људе и народ од онога пута који води у живот вјечни. То је пут смрти, пут ништавила.” Митрополит је положио наду у Господа да ће се садашња црногорска власт, која се заклиње, и ових дана се поново заклела, у те вриједности Фрање Јосифа и његовога каплара, вратити путу Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, који је једини истински пут који води у живот вјечни, и напаја људе животом и водом вјечном. “Истинска, права Европа није Фрања Јосиф, ни Наполеон, ни Хитлер и њихови духовни и морални наследници, него Европа апостола Петра и Павле, то је пут светих великих епископа римских Климента и Григорија Двојеслова, Бенедикта Нурскијскога, Св. Фрање Асишкога, Европа Шекспира и Дантета. То је Европа, истинска, права, то су европске вриједности.” Још једном је поновио да Фрања Јосиф, тиранин и насилник, и каплар који је наставио његово дјело и разорио свештену Цркву Светога Петра Ловћенскога Тајновидца и утамничио његове мошти у онај пагански маузолеј, нијесу европске вриједности а да нажалост њима сада ходи Црна Гора. “Истинска Црна Гора јесте она Црна Гора Светога Петра Цетињскога Чудотворца, чије мошти овјде цјеливамо, и Светога Петра Ловћенскога Тајновидца. Та Црна Гора није никада ишла беспућем него путем који води у живот вјечни и свједочи тај пут и ту истину, тај живот и ту правду, чији су свједоци и наши дивни светитељи: Свети Сава, Свети Петар Цетињски и Свети Петар Ловћенски Тајновидац. Неко би њиховим молитвама Господ и нас утврдио да ходимо светим Божијим путем, путем Цркве Божије – Христовим путем, да ходимо тим путем сами себи и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајући”, казао је на крају свог поучног слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Владику Јоаникија познајем скоро четири деценије, сигурно најдуже од свих наших свештенослужитеља, и на томе сам веома благодаран Богу. Стога осећам потребу, не само да му изразим подршку и састрадалну братску љубав, него, уједно, да актуелним властима у Црној Гори добронамерно и пријатељски укажем да постоје и други излази из слепе улице у коју су довели сами себе усвајањем неправедног закона. Мада, толиком храсту и духовном горостасу, какав је наш честити Владика, тешко да ишта може наудити, нити га савити, а камоли поломити. Терор над Црквом, по угледу на Енвер Хоџу, није и не може бити решење за Црну Гору. Позивам званичнике Црне Горе да својим поступцима не продубљују и онако сложену ситуацију, него да уче од оних које су притворили. Владика и његови утамничени свештеници су молитвом и јавним апелом упућеним својим верницима, спремним на сваку жртву, али и послушност своме Владики и својој Српској Православној Цркви, да сачувају мир и присебност, показали христолику саможртвену одговорност за добро народа и очување мира у држави. Својим поступцима владика Јоаникије је показао да не прави разлику међу људима, већ да са истом љубављу брине, како о својој пастви, тако и о животима својих прогонитеља и њихових ближњих. Сада је сва одговорност пребачена искључиво на црногорску политичку врхушку. Не треба им никакава посебна мудрост. Угледајте се, часни главари, на брижног и љубављу испуњеног вашег и нашег духовног пастира, владику Јоаникија. Свима нама нека Свети Василије Острошки, кога јуче прослависмо, али и ожалостисмо, подари мира, расуђивања, добре воље и страха Божијег, да учинимо све што је потребно како нас се потомци не би постидели. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  19. Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православие.ру
  20. У издању манастирâ Пустиње и Раче, а са благословом Епископа ваљевског Милутина, 2019. године је објављена књига епископа Јована (Пурића) Горе имајмо срца (историја и есхатон) ИСБН 978-86-81218-18-1. У самом уводу владика Јован објашњава православно учење о есхатону као савршено испуњавање и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћу и стварност вечног животу у заједници са Тројичним Богом после Другог Христовог доласка, а наглашава да последње догађаје треба схватити искључиво у светлу Оваплоћења и Откривења Господа Исуса Христа, Сина Божјег. То је веома важно јер се у савременој богословској литератури говори о двема есхатологијама – за које аутор каже да су у сржи једне и јединствене – футуристичкој (у вези са очекивањима онога што ће се тек збити и открити у Другом Христовом доласку) и оствареној (у вези са Оваплоћењем Сина Божјег и Његовог првог доласка у свет, односно у историју). Дакле, аутор овде жели да истакне да есхатологија мора да буде у вези оба Христова доласка, јер је есхатолошка епоха започела првим доласком и до Другог доласка. У даљем тексту eпископ Јован говори на тему Божански домострој као предуслов есхатолошке стварности, а затим је врло занимљив одељак на тему Надвечност и самобитијност Божја. Поглавље Временост света, аутор базира на светоотачкој литератури која се бави категоријама времена. Затим следи одељак О логосима бићâ и ствари, па Рођење Исуса Христа и премошћавање јаза између времена и вечности, где аутор уз помоћ библијских зачала говори и Оваплоћењу и богочовечанској Личности Исуса Христа. Поглавље Прожимање вечности и времена је, можда, и главнo у целој књизи, јер аутор у њему говори о духовном стању у Царству Божјем, о Осмом дану и сусрету вечности и временитости, који се као категорије међусобно разликују квалитативно, а не квантитативно, што eпископ Јован објашњава тако што наглашава да вечност није бескрајно продужено време, већ је нестворена Божја вечност у онтолошком смислу сасвим другачија од створеног времена. У истом одељку аутор објашњава и пуноћу времена, а кроз ово тумачење даје и дефиницију времена у хришћанском догматском учењу. Последње поглавље Очекивање нових небеса, нове земље и нове заједнице са Тројичним Богом може да буде и закључак те публикације уз акценат аутора да је циљ живота сваког хришћанина да уђе у заједницу са Богом и да кроз примање нетварне благодати Божје постане нови човек, односно обожени човек, као христолико биће које је од стране сопственог Творца призвано на вечни живот у заједници са Богом. Вера у Бога, односно живот у Богу, као живот у Христу, даје смисао људском постојању које ће и бити испуњено у Осмом дану Царства Божјег. На крају је дата обимна библиографија подељена на два сегмента: светоотачки извори и литература на српском и осталим језицима. Ова публикација може да буде корисна свештеницима, монасима, студентима богословских факултетâ и ђацима богословијâ, али и свим верницима јер, уз јасан стил, сажето и са неколико аспеката анализира појам историје и есхатона у православном хришћанском догматском учењу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Преосвећени Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило приликом посете црквеној заједници у Виндзору, у сали цркве Св. Димитрија, одржао je духовно предавање на тему мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци. Владика се кратко осврнуо и на актуелну ситуацију у Црној Гори, а поводом усвајања такозваног закона о слободи вероисповести којим се планира легализовати отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Предавање преносимо у целости: Да би се уопште могло причати о мисији и достигнућима СПЦ у Јужној и Централној Америци неопходно је да се вратимо на простор бивше Југославије и то у период непосредно пред завршетак Другог свјетског рата. Наиме, једна велика група људи са свештенством и својим Митрополитом Св. Јоаникијем Липовцем – више од 120 свештеника Митрополије црногоско-приморксе и око 10.000 људи – кренула је да одступа из бивше Југословаије, због гоњења од стране комунистичких власти, јер су се бојали за своје животе и своју будућност. У томе одступању, на злогласном Зиданом Мосту, на територији Словеније, скоро цијела група је побијена од стране комуниста. Дакле, тада је погинуло више од 120 свештеника. Сигурно је, да тога злочина није било, да би стварна слика црквеног живота у Јужној Америци и у другим крајевима наше дијаспоре данас била другачија, јер би ти свештеници негдје нашли мјесто и они би послужили Богу и роду и изван своје домовине. Дакле, то је био један од узрока зашто је стање у Јужној Америци било дуго времена запуштено. Тек деведесетих година 20. вијека долази тамо архимандрит Доситеј Мотика, данашњи епископ у Лондону. Он је запамћен тамо по својој ревности у раду и зато га људи радо помињу. Његово пребивање тамо оставило је лијеп траг. У његово вријеме поставио се темељ за изградњу нове цркве Рођења Пресвете Богородице у Буеносајресу, коју ће касније завршити Његово Преосвештенство Епископ Митрофан, у вријеме његове администрације Јужном Америком. Да бисмо имали јаснију слику, морам поменути да ни Јужна Америка није била поштеђена од нашег несретног раскола у емиграцији. Дакле у вријеме раскола, 70-их година 20. вијека, уређује се прва парохија у Аргентини посвећена Св. Сави. Међутим, она није прихватала архимандрита Доситеја. Отклањајући се од њега, одборници су говорили: „Ти си комунистички поп“. То је свакако био један од главних повода за изградњу новог храма Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Очигледно је Господ наше неспоразуме и неслоге извео на добро, па је из свађе никао нови храм гдје се сада налази сједиште наше епископије која је основана званично од стране Светог Сабора СПЦ 2011. године. Владика Митрофан је двадесетак година био администратор у Јужној Америци и уз све своје еперхијске обавезе у Сјеверној Америци он је стизао да обилази наш народ тамо и успио је да их окупи. У његово вријеме придружују се нашој Цркви неке бразилске парохије, које се састоје од домородачког становништва, тј. од Бразилаца, чак нашој епархији приступа и један манастир у Бразилу, тако да је наша Црква тамо значајно проширила своју мисију, особито у провинцији Пернамбуко чији је главни град Ресифе. У Аргентини, гдје имамо највише наших исељеника, имамо двије парохије у Буенос Ајресу, затим једну у Венадо Туерту, једну у Генерал Мадријаги, која је на путу према мору, и једну на сјеверу Аргентине у Маћагају, гдје имамо храм Св. Николе. Сада смо одлучили да на сјеверу Аргентине, у главном граду провинције Ћако– Ресистенцији, у ком живи доста наших исељеника, изградимо нови храм Св. Тројице. Завршили смо углавном грађевинске радове али сада ће нам требати доста средстава и времена за унутрашње и спољашње уређење тога храма који се гради у типично византијско-српском стилу. У његовој основи је план цркве манастира Златице код Подгорице из 5. вијека и уграђени су још неки елементи које је пројектовао архитекта Александар Рогановић, који руководи радовима. Он је иначе нашег поријекла и близак је рођак чувеног митрополита црногорско-приморског са краја 19. вијека – Илариона Рогановића. Дакле, то су те четири стабилне парохије гдје имамо своје свештенике али, свакако, има још градова гдје живе наши људи. Њих посјећујемо специфичним поводима, а служимо или у храмовима других Православних Цркава или по кућама, зависи како гдје. Нашег народа има доста и у Венецуели. Ту је била јака тзв. „четничка емиграција“, и тамо имамо две парохије – у Какарасу и Маракају. Данас је тамо доста тешко стање, ванредна је ситуација у земљи и економска и политичка, али ето ми се надамо да су то само нека привремена стања која ће та земља ускоро превазићи. Тамо имамо архимандрита Евстатија Аздејковића, који уједно опслужује и потребе Доминиканске Републике. Помињем посебно Доминикану јер сам чуо да много наших људи одавде одлази тамо на одмор а неки чак тамо и живе. Било би добро када бисмо сви заједно покушали да организујемо црквени живот тамо. Ја се нудим за организатора, и отворен сам за дијалог о томе да изградимо тамо један храм и да имамо тамо свог свештеника за вас и све друге који тамо одлазите на одмор.Тамо је туризам читаве године и тамо има много наших људи који раде или сезонски или стално у угоститељској дјелатности. Како већ рекох, примарни је наш задатак прикупити људе нашег поријекла. То првенствено радимо тако што при црквама имамо недјељне школе језика гдје им причамо о нашој култури, причамо им житија наших светитеља, бесједимо, штампамо књиге и много тога још. При крају је превођење Охридског Пролога Владике Николаја на шпански језик. Затим, штампамо црквене календаре. Имамо своју интернет презентацију а линк презентације можете наћи на сајту наше Патријаршије међу линковима епархија. Већина садржаја је на шпанском језику, али је могуће довољно се упознати о нашим активностима само на основу фотографија. Трудимо се колико је до нас. Међутим не можемо се ограничити на то да се бавимо само нашим исјељеницима. Нама се јављају стално припадници домородачких народа, католичке или протестантске вјероисповијести, или атеисти, који желе да се упознају са православљем. Само у време владике Митрофана су нам се придружиле две парохије у Бразилу. То је провинција Пернамбуко Ресифе. Имамо тамо један манастир Св. Тројице, у којем служи Бразилац, наш брат архимадрит Педро. Са њим је тамо и један искушеник. Мали манастир, али за почетак неке мисије довољно. У тим крајевима не постоји ни једна друга православна црква. Све су оне груписане углавном у великим градовима као што су Сао Паоло и Рио Де Женеиро, а ми смо се некако подигли на сјеверу Бразила и мислим да итекако тамо имамо велику будућност. Једна од тих парохија нема свој храм и захтијева нашу помоћ. Ми смо помагали до сад колико смо могли. Имамо жељу да купимо тамо једну кућу са имањем и да направимимо и тамо један храм за ту парохију. Иначе, то су веома вјерући људи, дубоко православни. Имамо парохије и у Колумбији у граду Медељину, затим у Еквадору у граду Гвајакил, где се труди архимадрит Рафаило Чепрњић. Он је наш човек из Боке Которске али вјерници су сви Еквадорци. Веома су дубоко примили Православље. Архимандрит Рафаило од њих захтјева озбиљну и врло дугу припрему за крштење, тако да су они сви веома свјесно и пуним срцем примили православну вјеру. Имамо један манастир у Гватемали. Он нам се недавно прикључио. Тамо је игуманија мати Инес, Гватемалка, која је сав манастир, цркву и све зграде изградила на имању својих родитеља. Родитељи су јој били богати људи, Гватемалци. Она је сво то наследство посветила Богу. Тамо има још три монахиње. Углавном су старије. Једна је са Филипина, једна из Сјеверне Америке и једна из Чилеа. Придружила им се недавно још једна Чилеанка, тако да тамо настојимо да подмладимо сестринство и да формирамо прави манастирски живот у Гватемали. Затим имамо и мисију у Чилеу, у граду Сантјаго де Чиле. Тамо имамо парохију на челу са јерејем Душаном Михајловићем. На југу Чилеа сада градимо један манастир. Један наш човјек, Херцеговац, Стеван Миловић има тамо плантажу трешања које успијевају када овдје код вас нема трешања, јер тамо је љето кад је овдје зима. Он је дио свог имања поклонио нашој епархији и ту желимо да направимо манастир. Засад имамо тамо једног јеромонаха и једног монаха. Предивна природа. Ја сам тамо био једним тужним поводом јер се упокојио архимандрит Агапит, Рус, који је дошао на идеју да се ту прави манастир. Он је ту дошао већ начетог здравља и брзо се упокојио. Сахранисмо га тамо у том предивном амбијенту, на имању намијењеном за монашки живот и изградњу манастира. Кад сам путовао тамо срио сам многе туристе успут, што показује да су мјеста веома посјећена. Тај предио се зове Патагонија Чилеанска и Аргентинска. Тамо се налази град Барилоће који је посебно познат и један је од главних летњих и зимских туристичких центара. Читава Аргентина и Јужна Америка су засути предивним пределима, мјестима и плажама. Ја се никад нисам бавио дубље тим туристичким понудама земаља Јужне и Централне Америке, али успут посjетим и таква мjеста. На примjер, био сам на тромеђи Аргентине, Бразила и Парагваја. Тамо постоје чувени водопади Игуазу, који су једно од свjетских чуда. Нешто слично као овдје ваши Нијагарини водопади, мада они кажу да су њихови љепши. Ви бисте се вjероватно спорили са њима… Како год, тамо смо прошле године на Крстовдан освештали воду и затим смо излазили да бацимо крст и у водопад Игуазу. Интересантно да се један од најдубљих водопада зове „ђавоље грло“, на шпанском „Garganta del diablo“. Кад ми рекоше то, ја им им казах: „Гдје ћемо прије крст да ставимо него у ђавоље грло, и нек се тамо Господ са њим разрачунава“. Предивна природа. Препоручујем свима да погледате филм „Мисија“ са Робертом де Ниром. Радња тог филма се догађа управо на Игуазу водопадима. Филм је рађен по истинитом догађају, тако да кад га погледате, биће вам јасније неке ствари у вези Јужне Америке. Недавно је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, уз сагласност владике Максима, пошто је тај простор био дио његове епархије, донио одлуку да и Мексико припадне нама, пошто је то латински свиjет и користе такође шпански језик. Да напоменем да се у свим земљама Латинске Америке прича шпански, осим у Бразилу гдjе се користи португалски. Доста су слични али и различити. Имајте у виду да се тамо говоре специфични дијалекти шпанског и португалског језика. Једна наша монахиња, Бразилка поријеклом, каже да је једно вријеме била у Португалу, у једном манастиру, и да годину дана није могла да разумије ништа што се прича. Када је у питању наша мисија, и у Мексику је слична прича као у Јужној Америци. Све те парохије и свештеници захтијевају помоћ из централне епархијске касе. Мјесно становништво помаже колико и како може, али они нису имућни као што сте ви овдје или Срби у Западној Европи или Америци, тако да морамо да додајемо помоћ за потребе мисије и за свештеничке породице. Није лако тамо. Можда је за монахе мало једноставније и лакше али за човјека са породицом није једноставно живјети тамо. Земље су у економској кризи, инфлација је велика, плате мале а цијене високе, тако да цијела наша мисија захтијева доста економских средстава. Помаже митрополит Амфилохије, пошто је он на неки начин оснивач те епархије, будући да је он и предложио Св. Сабору СПЦ, заједно са владиком Митрофаном, да се оснује засебна епархија за Јужну Америку. Помажу нам и наша браћа архијереји из Америке и Канаде са једном годишњом помоћи а и овако, приликом мојих посјета њиховим епархијама организују се донаторске вечере. Заиста треба доста средстава да се та епархија стави на ноге. Али сјетимо се да и овдје није увијек било „ружичасто“. Рецимо ви знате да се у вријеме Св. Мардарија Либертивилског говорило „Мардарије цркву гради, умире од глади“, и да су тада црквене прилике биле доста неуређене. Данас, Богу хвала, овдје имамо четири епархије које могу да послуже за примјер свима другима, и које помажу свима нама, гдје год да се налазимо. * * * Хтио бих да подијелим са вама неколико прича о људима који су тамо живјели или још увијек живе. Један од њих је био Благоје Јововић, човјек из Бјелопавлића, који је био пријатељ о. Радојице Поповића. Отац Радојица је свештеник кога је послао патријарх српски Гаврило Дожић послије рата у Аргентину. Он је часно служио Богу и роду све до своје смрти, и урадио онолико колико је могао један свештеник да уради на тако огромним територијама. Тридесетак година послије његове смрти, све до доласка архимандрита Доситеја, није било српског свештеника у Аргентини. Дакле, Благоје Јововић је дубоко проживљавао сву судбину српског народа ма гдје да се он налазио. Својевремено је сазнао да је у Аргентину дошао и злогласни усташки поглавник Анте Павелић. Ви знате да су многи фашисти и усташе примљени у Аргентину у вријеме предсједника Доминга Перона. Они су такозваним „пацовским каналима“ пребацивани у Аргентину. Анте Павелић је управо на на такав начин, преобучен у кардинала, са пасошем Ватикана, стигао у Аргентину. Да напоменем да је иначе тамо завршио свој земни живот и отишао на суд Божији и злогласни Хитлеров доктор Менгеле. Чак има једна књига „Степски вук“, недавно написана, која тврди да је и Хитлер тамо дошао. Међутим мислим да је то више пропаганда, јер нема реалних доказа за то, а Руси јасно показују Хитлерову лобању у некој библиотеци у Москви. Али ово у вези са Антом Павелићем је жива истина, иако је Аргентина одбијала да призна да је он тамо, јер га је наша земља, бивша Југославија, потраживала као ратног злочинца. Међутим, испоставило се да је он заиста био тамо. Благоје Јововић, по благослову о. Радојице, у договору са једним Кривокапићем, сковао је план да убију Анту Павелића. Једна наша храбра Далматинка или Личанка, Милева Гаћеша, која је још жива, много тога ми је говорила директно. Рекла ми је такође да им је она дала пиштољ да то ураде. О овој причи можете више података наћи у књизи „Аргентински осветници“ Рајка Ћулафића из Чикага, који је о томе писао. Они су пратили Анта Павелића кроз Буеносајрес и, у погодном моменту, Благоје је притрчао и сасуо у Анта неколико метака и он је ту пао. Благоје је побјегао, не узевшпи торбу коју је Анте ту испустио. Вјероватно би у тој торби било много доказног материјала против усташа, али он није хтио да је узме да се не би сматрало да је он то урадио због крађе. Од тих рана Анте је умро у Шпанији, гдје су покушали да га излијече али нису успјели. Умро је веома брзо после атентата. Благоје је чувао ту тајну педесетак година. Једном приликом је дошао у манастир Острог и исповиједио се код митрополита Амфилохија. Митрополит му је рекао да треба то свима јавно да обзнани, јер то није за исповијест него је то један херојски чин и подвиг као што су и подвизи Милоша Обилића, Гаврила Принципа и других наших јунака који су исказали своје мишљење и на неки начин били продужена рука Божије правде на земљи. Благоје се послије тога атентата скрасио у Аргентини, оженио Аргентинком и тамо основао породицу. Остали су иза Благоја и ње један син и три кћери. Врло добри људи и православни хришћани. Једна од ћерки говори врло добро српски и она је и преводилац са шпанског на српски језик. Она ми је причала како је Благоје у задњим данима, у вријеме кад је почео овај задњи рат у Југославији, посматрао трагедију нашег народа у Српској Крајини и у Босни а потом и на Косову и Метохији и да је стално плакао. Она каже да му је то скратило доста живот јер је он проживљавао сву ту нашу несрећу у свом срцу. Тако је завршио Благоје свој земни живот у Аргентини. Сахрањен је у Росарију. Митрополит Амфилохије и ја смо били на његовом гробу, а мислим да је раније и владика Митрофан посећивао његову породицу и да се зна добро са њима. Недавно су власти града Београда, учинили праву ствар тако што су једној значајној улици у Београду дали име српског хероја, Благоја Јововића. После смрти Благојеве, трагично је изгубио живот и о. Радојица Поповић. Званична верзија каже да је он сам пао под воз, међутим у народу је остала прича да су то усташе урадиле у знак освете због убиства Анта Павелића и да су га они гурнули под воз. Он је био већ у годинама када се преселио у Царство небеско. Био је добри пастир српских душа у Јужној Америци. Једна од значајних личности у Аргентини јесте и Милева Гаћеша, која је још жива и има деведесет и коју годину. Она редовно долази у цркву и радо са нама дијели своја сјећања из тог периода. Она је једна жива легенда. Има још много таквих наших људи који су још увијек живи или су живјели у Аргентини. Један од њих је Александар Свивак. Ја сам га затекао у већ позним годинама, кад је већ почео помало да заборавља, али док је био здрав физички, стално је био први на богослужењу и говорио: „Гдје су ови светосавци? Што касне на богослужење?“ Он ми је причао да је био у војсци ђенерала Драже Михаиловића и да је послије рата морао да избјегне. Имао је два брака и из та два брака три или четири ћерке и доста унучади. Ето, хтио сам да подијелим са вама и те неке личне судбине. Има их доста тамо и могло би се о томе много говорити… Владика се потом дотакао актуелне црногорске теме Црна Гора је један камен вјере. Њен садашњи митрополит Амфилохије је један свети човјек. Не могу они њега да сломе нити могу да сломе Цркву у Црној Гори. Она је основана на молитвама Богородице, на Христовом камену вјере, на Св. Петру Цетињском, на Св. Василију Острошком и на Петру Другом Петровићу Његошу, Ловћенском Тајновидцу. То су велики залогаји, па и за актуелни црногорски режим и њеног предсједника Мила Ђукановића. Кућа Ђукановића је свакако била чувена по јунаштву, али је краљ Никола у своје вријеме рекао: Ђукановићи су добри јунаци али не треба им дати власт. И видите да је краљ био у праву. На жалост, свједоци смо данас да многи тамо продају вјеру за вечеру. Проблем је у томе што се у Црној Гори није промијенила власт. Тамо су на власти настављачи атеистичко-комунистичког система, али се том атеизму додао и нездрави национализам и етнофилетизам. Све то користи тај корумпирани режим, правећи заваде у народу, само да би задржали власт и новац који су многи из власти неправедно стекли и опљачкали од државне имовине. Сва предузећа су тамо распродата и приватизована и тај новац је неко ставио у свој џеп. Одакле предсједнику Црне Горе да он буде милионер. Његово прво запослење је било мјесто предсједника владе. Зар је плата предсједника владе толика да он може да буде милионер? Ја постављам питање црногорским властима: За које дјело добро они бацају камење на митрополита Амфилохија? Тај човјек је толико доброг урадио за Црну Гору. Обновио је, са својим сарадницима, и свакако уз велику помоћ вас и многих Срба из Канаде и Америке, неколико стотина цркава и манастира. Морамо сви признати, да се не би тако брзо обновила СПЦ у матици да није било ваше помоћи на чему смо вам сви ми захвални. Митрополит је оживео нека мјеста која су била запуштена. На примјер, наши манастири на Скадарском језеру су били смјетлиште. Многи су тамо спраћали овце и козе. Данас су то праве туристичке атракције. Данас, људи кад дођу у Подгорицу, они прво иду да виде храм Христовог Васкрсења, јер је све друго неупоредиво са њим. Многи људи долазе данас тамо управо ради вјерског туризма, нарочито наш народ са свих страна, браћа Руси и други православни. Даље, Црква је тамо изградила многе народне кухиње које хране хиљаде гладних људи који не могу да се прехране јер их је корумпирани режим осиромашио до те мјере да немају за основну егсзистенцију. Црква је подигла углед Црне Горе у читавом свијету, јер је митрополит Амфилохије познат широм Православља. На освећењу храма у Подгорици су били представници свих Православних Цркава и тамо су недвосмислено сви казали да је СПЦ на челу са митрополитом Амфилохијем једина Православна Црква у Црној Гори. Неки помињу неку аутокефалност Митрополије црногорско-приморске. Онима којима то није јасно препоручујем да прочитају књигу др Дурковића Јакшића, са јасним насловом „Митрополија Црногорско-приморска никад није била аутокефална“. Дакле, довољно је да човјек прочита ту кратку књигу, па да му буде јасно. Ја ћу навести само пар аргумената који обарају тврдњу тзв. аутокефалиста. Аутокефалност подразумијева да Црква може да изабира сама свог поглавара а митрополит Петар Први Петровић Његош није рукоположен у Црној Гори него у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника и других архијереја СПЦ. Петар Други Петровић Његош је рукопожен у Петрограду о чему имамо и грамату Руског Синода. Митофан Бан, Митополит ц р н о г о р с к о – п р и м о р с к и поријеклом, из Паштровића, који је био митрополит у вријеме обнављања Пећке Партријаршије 1920. године, био је највећи заговорник обнављања јединства СПЦ. Зашто би он толико био за то, уколико би Митрополија црногорско-приморска била аутокефална? Дакле, то су све политикантске лажи лажних историчара са острашћеним национализмом. Свједоци сте у задње вријеме да се у Црној Гори народ пробудио, видјели сте колико је људи у овим величанственим литијама, у мирним молитвеним ходовима, од старога до младога. Свједоци сте да највећи углед од свих институција тамо има управо Митрополија црногорско-приморска. Свједоци сте и тога да је историја Црне Горе у суштини историја цетињских владика. Ја то често понављам, јер се Црна Гора тако и формирала. Црна Гора је била збијег. Просто, збијег како каже Његош, „што се нешће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо и јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“ и наравно вјеру православну. Народ је тада умирао од глади у старој Црној Гори, али није хтио да изда вјеру. Народ је рекао свом владики, „ти ћеш нам бити господар“ и слушали су га као господара. Данас су неки, на жалост, ја их не зовем Црногорцима него их зовем Монтенегринима, за шаку новца склони да продају вјеру за вечеру и да нападају Цркву. Ево питам све вас овдје на уређеном Западу, овдје код вас у Канади, да ли може предсједник Трудо да одузме од вас ово црквено имање? Па не може. Нека је предсједник по сто пута. Лична имовина је светиња. Свуда у културним и цивилизованим земљама, гдје није тоталитаризам и безакоње, то се зна. И зато питамо, како он може да приватизује храм? То је нечија имовина! Имања црквена су људи приложили тестаментом Цркви а не држави. Зато Црква има огромна имања на Приморју. Ту је њихов проблем. Они хоће да тамо граде хотеле и да располажу тиме. Њима не треба Црква, њима треба слушкиња, партијски привезак. Али, народ је схватио да тај корумпирани режим дијели свој сопствени народ на Србе и Црногорце и завађа их да би добио неке своје поене. Мислим да ће дати Бог, а чини ми се да је и сазрело вријеме да ускоро дође боља власт у Црној Гори која ће оставити на миру тај дивни народ који се прославио сада кроз ове дивне литије. Ја сам сâм рођен у Никшићу и једно вријеме сам говорио да сам из Старе Херцеговине – стид ме је било да кажем да сам из Црне Горе, јер су ме везивали одмах за Ђукановића и његову срамну политику. А сад мислим да опет могу слободно да кажем да сам из Црне Горе. Ја кажем ја сам Србин Црногорац, али се за сваки случај пишем Србин, да не би било неспоразума. Уследило је неколико питања Преосвећеном Владици Кирилу, на која је он радо одговорио. Колико је бројна нова имиграција у Јужној Америци? По неким истраживачима у Јужној и Централној Америци живи око шездесет хиљада људи нашег поријекла. Један од основних проблема због кога се наши сународиници не задржавају у земљама Латинске Америке је недостатак нашег црквеног живота у Јужној Америци. Други проблем је тај, а већ сам то поменуо, што су све те земље у економској кризи. Тамо кад дође млад човијек може да ради и да заради само да се преживи али ништа више од тога. Не могу да се скуће да живе удобно. То нису земље атрактивне за брзу зараду. Зато људи пре изабирају Западну Европу, Сјеверну Америку или Аустралију гдје је боља економија. Надам се , јер то су природно богате земље, да ће бити боље. Оне имају своју храну, своју дивну природу , рудна богатства, нафту, гас и мого чега другог. Можда им фали мало добрих политичара и организатора. Ја се тамо не бавим много политиком, нити ме много интересује, али ми се чини да им фали организације. Велика је корупција. Економски услови су слични условима у Србији. У Буеносајресу и другим престоницама је мало боља ситуација али кад изађете мало у провинције, видите да има доста сиротиње. Помињали сте домородачка племена. Да ли сте имали прилику да неке од тих домородаца крстите? До сад нисам имао такво искуство. Већина домородачких племена је цивилизована. Постоје и они који живе у резерватима али се тамо не улази. Остали су углавном крштени у католичкој или протестантској деноминацији. Деси се да неко од њих пређе у православље. Био је тамо један наш човјек, Андрија Радуловић. Црногорца гдjе год бациш, он ће бити или поглавица или оде одатле, па тако и он. Он је у Порторику боравио међу тим племенима и хвалио се како је превео милион људи у православље. То је прича за малу дјецу. Да би се и један човјек превео у Православље треба крв пролити, а не за милион људи. Радуловић је причао ту причу на Сабору СПЦ, желећи да буде постављен за епископа. Међутим, Сабор је то одбио, јер је он већ имао сумњиву историју, још из Аустралије гдје је некада боравио. Због тога је Радуловић, са свом том његовом „паством” прешао у унију. То превођење људи из једне Цркве у другу цркву само је доказало колико је та прича била нестабилна. Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становништва, рецимо 2%. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Због чега је то тако? Католичка црква је, због многих афера, и моралне и економске природе, тамо у проблему. То се више не може назвати Латинском Америком, јер су можда и више од 30 % пастве преузели протестанти, највише јеванђелисти. Иначе, Јужноамериканцу је много лакше да из католицизма пређе у протестантизам него у православље. Протестанти су популарни јер имају веома јаку хуманитарну делатност, тј. помажу сиротињу. Али ипак на крају увек све то наплате, јер кад те увуку у те своје воде траже својих 10 %, и онда од тог прихода даље шире своју мисију. Видио сам многе младе људе, мисионаре из Сjеверне Америке да тамо долазе. То су младићи од 15-16 година. Сви су обучени у фина одијела и уредни су. На једном аеродрому у Мексику сусрео сам са једном таквом групом тзв. мисионара. Неки од њих почеше да ми се смијеше, јер ме видеше овако обучена. Када сам их питао што се смију казали су да им је интересантно моје одијело, и упитали ме ко сам. Ја им рекох да сам епископ Православне Цркве. Они рекоше да су мисионари, чини ми се мормони, и да су сви задужени, два по два, за одређени град да и иду тако и проповиједају. Почели смо да причамо о Светом Писму и увидио сам да ти људи немају елементарно знање о томе. Али ето и то, ако је добро упаковано, пролази. Они су веома агресивни. Прије свега иду по кућама и дају дарове. Потом организују концерте и перформансе на које доводе велики број људи. Онда се увијек нађе неко да симулира да је болестан, па га онај пастор исцијели пред свима. То је све лажно, али то пролази код њих… Јужноамериканцу је лакше да пређе у протестантизам прије свега јер протестанти кажу: „Ти тумачи Свето Писмо како ти хоћеш“, нема поста и никаквих правила. Морам да кажем и то да им је збиља пост слаба тачка. Они не могу ни један викенд да проведу без роштиља. Једна моја професорица шпанског је говорила: „Знате, моја мајка је строги католик, и сад су овај викенд били наши Велики петак и Велика субота, и морали смо да једемо рибу. Замислите ви, цио један викенд смо били без роштиља!“ Хоћу да кажем да је то код њих ствар навике. Тешко им је кад им се помене пост. Зато ми и не инсистирамо на дугачком посту код њих, него по мање, али опет имамо у виду да без поста, молитве и покајања, душа не може да се вине према Богу. Да закључим. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Треба поклонити нешто људима, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се православље површински проповиједати. протојереј Јовица Ћетковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Јавни сервис одбио је захтјев Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и милешевске да путем телевизијских екрана преноси богослужења ради духовног укрјепљења вјерника у периоду Васкршњег поста док траје мјера Владе да се вјерски обреди у Црној Гори могу обављати исључиво без присуства лаика (грађана). У одговору на захтјев Митрополије Божидар Шундић, генерални директор РТЦГ, истиче да Јавни сервис “у овом тренутку нема продукционе ни кадровске капацитете, да мимо информативног програма, реализује и производи додатне програмске садржаје”. Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, прије три дана, 23. марта, поступајући по мјерама Владе која је оцјенила да вјерски скупови у овом тренутку представљају „највећи епидемиолошки ризик“, своја богослужења врше без присуства вјерног народа. Православна црква у Црној Гори је и ту одлуку Владе, као и све пређашње, испоштовала, иако је става да су такве одлуке, као и начин на који се доносе, макар биле и привременог карактера, штетне јер су једностране, донијете без консултација са Црквом. “Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало”, констатовано је тада у саопштењу којим је Митрополија са другим епархијама у Црној Гори, примила к знању мјеру којом се вјерницима забрањује да присуствују богослужењима. Подсјетимо, Митрополија се обратила Јавном сервису, али и Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе да посредују према РТЦГ, како би се “одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана”. “Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима”, стоји у саопштењу Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и милешевске од 23. марта. Одгоовор Јавног сервиса који потписује, Божидар Шундић, генерални директор РТЦГ, преносимо интегрално: ПРАВОСЛАВНА МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА Секретаријат Митрополиије Поштовани господине Јовановићу, Дубоко разумијемо потребу вјерног народа за духовно укрјепљење у времену Васкршњег поста. Међутим и нажалост, Васкршњи пост се поклопио са веома агресивним и опасним ширењем смртоносног вируса Ковид-19. Због тога смо били принуђени да прилагођавамо програмску шему и редукујемо програмске садржаје. Такође, направили смо план рада који подразумијева да знатан број радника остане дома и да један број ради од куће уколико му то природа посла дозвољава. Стога у овом тренутку немамо продукционе ни кадровске капацитете, да мимо информативног програма, реализујемо и производимо додатне програмске садржаје. Осим тога Телевизија Црне Горе је, из истих разлога, одбила сличне захтјеве још неких вјерских заједница. Молимо Вас да разумијете нашу тренутну позицију као Јавног сервиса свих грађана који треба да их у овом тешком времену свеобухватно информише, али и да води рачуна о здрављу упослених пред којима су, како стручњаци најављују, још већа професионална и људска искушења. С поштовањем, Божидар Шундић, Генерални директор РТЦГ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. РЕАГОВАЊЕ ПРАВНОГ САВЈЕТА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ НА НАВОДЕ ПОТПРЕДСЈЕДНИКА ВЛАДЕ И МИНИСТРА ПРАВДЕ ЗОРАНА ПАЖИНА У ВАШИНГТОНУ. Потпредсједник Владе и министар правде Зоран Пажин је по ко зна који пут, овога пута у Вашингтону приликом сусрета са сенатором Роном Џонсоном, изнио читав низ нетачних и политикантских оцјена о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Евидентно је да се на сваки начин покушава прибавити недостајућа међународна подршка дискриминаторном и неуставном Закону. Нетачан је Пажинов навод да Закон ”испуњава највише стандарде људских права и слобода” и да је ”далеко најлибералнији закон у окружењу који гарантује једнака права свим вјерским заједницама”. Закон, на жалост, не само да не испуњава него радикално дерогира и суспендује основне и минималне стандарде у погледу колективног аспекта остваривања права на слободу вјероисповијести. Веома бисмо се се радовали да је овај закон, како тврди Пажин, ”најлибералнији у окружењу”, али је стварност, на жалост, битно другачија. Пажин није обавијестио свога саговорника да је Православна Црква прије доношења Закона, заслугом садашње и претходних Влада Црне Горе, лишена права на закључење Темељног уговора у истом обиму права и обавеза као и Римокатоличка црква, Исламска и Јеврејска заједница. Нико од независних правних експерата није изнио оцјене о Закону попут Зорана Пажина, а ”праведност” законских одредби су најбоље осјетили грађани Црне Горе, који у великом броју, истрајно, упорно, мирно, неодступно и достојанствено у литијама исказују свој протест против дискриминаторних и неуставних законских одредби. Жалосно је што високи званичник Владе Црне Горе о трошку грађана доводи у заблуду међународне саговорнике оцјенама да ”Закон угрожава само оне који свој интерес виде у ширењу етничких и вјерских тензија и нестабилности на Балкану”. Уз констатацију да је недостојно предсједника Владе и министра правде да вријеђа достојанство грађана Црне Горе, указујемо да честити народ у Црној Гори, као ни Митрополија, никада нису имали, нити данас имају интерес у ширењу било каквих тензија и нестабилности. Напротив, одговорност за тензије и велико узнемирење грађана се налази у Закону, који је једнострано, нетранспарентно и дискриминаторно припремила Влада, чији је Пажин потпредсједник. Јавност треба да зна да је управо Зоран Пажин кључна питања људских права прогласио за политичка и да се та људска права не црпе из Устава и конвенција него из воље предсједника Црне Горе и ДПС-а Мила Ђукановића. Умјесто нетачних и тенденциозних изјава било је коректније да потпредсједник Владе свом саговорнику, али и јавности, објасни зашто је ограничавао и суспендовао дијалог са нашом Црквом прије доношења Закона. Темељне вриједности Црне Горе не подривају православне литије и истрајни молитвени протести грађана него закон, чији је један од кључних креатора Зоран Пажин. Призивање ”деведесетих” од главних актера и сљедбеника деведесетих није ништа друго до политикантство које нема никакве везе са достојанством Црне Горе као државе и које вријеђа интелигенцију просјечног грађанина. Проблем је у овом случају иницирала Влада и на њој је највећа одговорност за повратак мира и спокоја међу вјернике и грађане Црне Горе. Надамо се да је потпредсједник Пажин сада, много више него прије усвајања Закона и изазивања друштвене нестабилности, схватио суштину и значај дијалога о слободи вјере као једном од најосетљивијих питања људског друштва. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Послије молебна који је служен у Цркви Свете Тројице у Старом граду, више хиљада Будвана је кренуло у литију до Цркве Свете Петке, гдје је сабране благословио отац Слободан Лукић, парох црмнички. Звучни запис беседе Отац Слободан је поручио да је овај свештени ход притока живе ријеке православља која већ недјељама и мјесецима благодаћу натапа ову земљу: “Ви се, браћо и сестре, узимајући икону са вашега зида и са њом на грудима излазећи на улице и тргове, уписујете у исповједнике и свједоке вјере православне. И тако најљепшим бојама сликате буђење светосавског, Његошевога народа из вишедеценијског дубоког сна.” Подсјетивши да смо прије неколико дана започели седмонедјељни великопосни свештени ход ка Васкрсу, празнику који чини темељ наше хришћанске вјере и живота, истакао је да су и ове литије исто то: “Оне су ход ка Васкрсу истинске Његошеве часне Црне Горе наших предака, којим се поносимо и пред свијетом и историјом. Та Црна Гора је носилац светосавског и апостолског наслијеђа, које сеже до апостола и јеванђелисте Марка.” Извор: Радио Светигора
  25. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају! Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе. Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира. Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет. Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...