Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'године'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 111 results

  1. ризница богословља

    Разговор са јерејем Слободаном Лукићем, вјероучитељем године

    Можете ли испричати нешто о Вашим почецима у Цркви? Моји почеци у Цркви су везани за рано дјетињство и цркву Рођења Пресвете Богородице у мом родном селу Скугрић (општина Модрича, БиХ). Одласци у Цркву и додир са Црквом у то вријеме (крајем 80-их) и непосредно пред почетак рата били су ријетки, сведени на минимум. Но, и тих неколико Литургија годишње, углавном о већим празницима, довољно је да дјечије срце прими благодат коју даје црквено богослужење, сам боравак у храму, сусрет са љепотом православне иконе итд. Упоредо са одрастањем. Са почетком 90-их, као што знамо, почело је и духовно буђење доброг дијела нашег народа. У школе је уведена вјеронаука чиме су истине и љепоте наше вјере биле саставни дио школског васпитања и образовања. Тако сам, почевши од четвртог разреда па до краја школовања у ОШ „Свети Сава“ у мом селу, похађао вјеронауку. Ко су били Ваши учитељи у вјери? Негдје у то вријеме родитељи су ми купили једну књигу која ми је до данас остала једна од најдражих и најважнијих књига које сам прочитао. То је књига „Свети Сава српској деци“, у којем је у основним цртама био изложен православни катихизис, библијске приче а такође и житије Светог Саве и духовне пјесмице. Кроз ту књижицу сам доживио први сусрет са чудесним свијетом Светог Писма. Наравно, наш парохијски свештеник, који је био и наш вјероучитељ, имао је важну улогу у буђењу вјере код нас дјеце. Како сте се опредијелили баш за богословски факултет? У осмом разреду основне школе код мене се појавила жеља да упишем богословију. Међутим, некако сам осјетио да тада нисам био спреман на тај корак, те сам одустао. Опредијелио сам се за Гимназију општег смјера у Модричи. Средњошколски узраст је сам по себи по много чему посебан; то је период пубертета, сазријевања, ступања у адолосценцију, тако да се у том периоду личност дјетета, односно адолосцента, мијења из дана у дан. Самим тим, и појмови о истинама вјере се мијењају, појављују се и неке прве сумње, преиспитивања и тсл. У том периоду је значајну улогу, како за мене тако и за моје школске другове, имао наш професор философије, Обрад Петковић. Будући истински вјерујући човјек, он нас је, поред редовног наставног градива, упућивао и у православну духовност. Предлагао нам је литературу (углавном су то била издања Светигоре) преко које су се многи од нас утврђивали у вјери. Након гимназије, уписао сам се на ПМФ у Бањалуци, одсјек за географију. Након завршене друге године, пријавио сам се на Work & Travel програм који је омогућавао боравак и рад у Америци у периоду од четири мјесеца. Међутим, умјесто четири мјесеца ја сам тамо остао пуне четири године. Тај период је једно велико и значајно искуство за мене. Иако та земља пружа много тога, разне могућности и перспективе, ипак сам непрестано у себи имао жељу и намјеру да се вратим кући. Док сам боравио у Јужној Каролини нисам имао могућност да идем у нашу цркву јер је најближа српска црква била неколико стотина миља од мјеста у ком сам живио. Но, у том мјесту је била грчка црква, са дивним свештеницима и заједницом. По пресељењу у Чикаго, дошао сам у додир с нашом заједницом, црквама, манастирима. Од нарочитог значаја за одлуку да се бавим богословљем имали су сусрети са студентима на Богословском факултету у Либертвилу, као и са о. Гаврилом, тадашњим архимандритом манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани. Убрзо је жеља за повратком кући потпуно сазрела и добивши благослов од владике Лонгина, вратио сам се у јуну 2007. У септембру исте године сам се уписао на Богословски факултет у Фочи. Који су професори на факултету и учитељи цркве на вас имали и имају највећи утицај и шта је то што Вас је привукло код њих? Студирање на Богословском факултету у Фочи је представљало велики благослов и радост. Тамо сам упознао дивне људе, свештенике, професоре. Од професора који су били предавачи на Богословском факултету, много тога је могло да се научи. У то вријеме на нашем факултету још увијек су предавали професори попут о. Димитрија Калезића, о. Предрага Пузовића, о. Радомира Поповића, Епископа Атанасија Раките. Такође веома значајну улогу у богословском образовању моје генерације на факултету у Фочи имао је проф. др Здравко Пено. Нарочито бих поменуо о. Дарка Ђога, једног од најталентованијх теолога млађе генерације, а који ми је био и ментор при изради дипломског и мастер рада. То што се прими од учитеља у вјери касније се пројави и добије своје мјесто у служби Цркви. Зато нам Апостол и заповиједа да се сјећамо својих учитеља у вјери, који нам проповиједише Ријеч Божију (Јевр, 13,7). Ја их се увијек с радошћу сјећам и помињем. Они су нас упућивали у тајне богословља и у дјела Светих отаца. Кад је ријеч о оцима Цркве и њиховим, дјелима то је заиста једна непроцјењива ризница блага. Велики утисак на мене оставило је читање Посланица св. Игњатија Антиохијског, који је био примјер истинског пастира и мученика за вјеру. Такође, да би се бар мало уронило у море богословља потребно је упознати дјела великих Кападокијаца. За сваког оног који се спрема за свештенички чин, неизоставна литература је “Шест књига о свештенству“ Св. Јована Златоуста. Ава Јустин и Владика Николај су незаобилазни као и још велики број отаца и учитеља Цркве. Свето Писмо и светоотачка житија и дјела су темељ учења богословља. И све то, наравно, да је употпуњено у богослужбеном животу Цркве. Одбранили сте мастер рад. На коју тему? И можете ли рећи нешто о самом раду? Негдје у другој половини и пред крај студија заинтересовао сам се за руске религиозне мислиоце. То су заиста били боготражитељи и њихово дјело (крај 19. и почетак 20. вијека), представља један висок полет стваралачког духа. Њихово ставралаштво је било израз руског духа који се испољио кроз генијалну књижевност писаца попут Достојевског, Гогоља, Толстоја… Такође је у једну руку било и плод сурета са западном философијом. Тако сам за тему дипломског рада узео учење Семјона Франка о поријеклу зла. На првом мјесту ме привукла суптилност његовог стила, као и његов приступ проблему теодикеје, тј. покушај да се ријеши проблем постојања зла напоредо са постојањем Бога. Дипломски рад сам радио под менторством о. Дарка Ђога, који је мени, а и осталим мојим колегама помогао да кренемо стазама богословља. Потом, на мастер студију, радио сам тему: “Проблем есхатологије у философији Николаја Берђајева“, такође код о. Дарка. Берђајев је један од најистакнутијих мислилаца у тој плејади руских мислилаца-изгнаника а који су имали један заједнички пут од марксисзма преко њемачког идеализма до православља. Једна од главних каркатеристика његове философије јесте тежња да слободу постави изнад свега, у чему је понекад ишао и предалеко, па су га често називали и “заробљеником слободе“. Он је био један профетски лик, који је био загледан у будућност, у есхатон, смисао историје је видио искључиво у њеном завршетку. Његово учење је било, с једне стране, у знаку апсолутне, нестоврене слободе, а с друге стране, у знаку есхатологије. Како и када сте се одлучили за свештенички позив? Жељу да упишем теологију пратила је и жеља да на неки начин служим у Цркви. Током студија сам осјетио призив за свештенички чин. Када сам завршио мастер студије, добио сам пријем од Митрополита Амфилохија у свезу клира Митрополије црногорско-приморске. Неко вријеме сам провео на послушању у манастиру Острог, гдје сам упознао садашњу супругу Александру. С Митрополитовим благословом вјенчали смо се у септембру 2012. Наредне године у марту сам рукоположен најприје у чин ђакона, а четири дана касније и у чин презвитера. Након обављене праксе у манастиру Острог, постављен сам на мјесто пароха црмничког. Колико сте већ дуго на парохији у Црмници и јесте ли одмах са ступањем на парохију започели и са школом веронауке? Са наставом вјеронауке смо почели наредне, 2014. године у фебруару, када смо уредили унутрашњост саборног храма. У том храму, дакле, одржавамо часове вјеронауке, будући да немамо адекватан простор у којем би изводили наставу. Како функционише вјеронаука с обзиром на раштрканост парохије и на тенденцију одсељавања из тих крајева? Разуђеност парохије је једна од отежавајућих околности када је у питању школа вјеронауке у Вирпазару. Јер дјеци која живе у удаљенијим селима није лако да путују до Вирпазара на час вјеронауке и да се враћају. Тако да су полазници углавном она дјеца која живе у близини саборног храма, тј. која живе у Вирпазару. Број полазника варира од 10-15 сталних. Како сте конципирали наставу вјеронауке? Имате ли групе по узрастима? Ка чему је усмјерена настава вјеронауке код Вас, на шта стављате акценат? С обзиром на релативно мали број полазника, они нису подијељени у групе по узрасту, па је и настава прилагођена томе. Од почетка смо се базирали на Катихизису, креативном раду, с времена на вријеме организујемо излете, поклоњење светињама. Често смо принуђени да у храму импровизујемо малу радионицу гдје ђаци цртају радове које шаљемо црквеним часописима за дјецу. Такође, повремено гледамо неки видео материјал, цртани филм за најмлађе, поучни филм за мало старије итд. Обилазили смо светиње у околини, Храм Христовог Васкрсења у ПГ, манстире Ждребаоник, Острог и друге. Такође смо обилазили манастире на Скадарском језеру. Такви излети су много важан дио наставе вјеронауке. Оно на шта смо ставили посебан акценат је богослужење, односно Света Литургија, што подразумијева припрему за причешће и активно учествовање – појање за пјевницом или чтецирање у олтару. Наравно, већ пет година смо учесници Православног дјечијег сабора на Цетињу и то је један посебан догађај, како за мене као вјероучитеља, тако и за ученике. Који узраст је најзаинтересованији за вјеронауку? Јесте ли протекле године имали неке пројекте и слично? Шта бисте издвојили? Рекао бих да заинтересованост за вјеронауку зависи не толико од узраста, колико од личности дјетета. Тако да је потребно анимирати сваког понаособ, препознати у сваком дјетету оне црте карактера на основу којих бих га могао заинтересовати за оно што им предајем. Код неких то иде лакше, а код других мало теже. Оно што ме посебно радује је кад ми полазници кажу да им је знање из вјеронауке користило у школи. Тако је нпр. двоје ученика седмог разреда добило петице из историје, јер им је наставник постављао питања везана за владарске династије на овим просторима. А Православни дјечији сабор који је претходио томе био је посвећен управо владарским династијама, које су полазници вјеронаука презентовали на паноима. Шта за Вас значи ова награда и титула која Вам је додијељена? Шта био Ваш савјет и порука другим вјероучитељима? Диплому и награду “Вјероучитељ године“ која ми је додијељена од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија и Катихетског одбора Митрополије , доживљавам као благослов и подршку да се још више потрудимо и наставимо оно што радимо. Свјестан сам да смо ми једна од најмлађих и погледу броја ђака, једна од најмањих школа вјеронауке, да се у другим школама ради боље и систематичније али управо због тога и због услова у којима ми радимо, ова награда представља нам важну подршку, благослов и подстрек да се трудимо да напредујемо у овоме што радимо. С обзиром на то да сам ја на један начин “почетник“, потребније је да ја затражим савјет од старијих колега вјероучитеља. Са своје стране могао бих да изарзим један утисак а то је да је поучавање дјеце у вјери један од најљепших позива и посушања. Које су, по Вама, предности а које мане оваквог облика вјерске наставе каква је код нас у Митрополији? Овакав облик вјерске наставе има своје предности и своје недостатке. Предност је упућеност на „амбијент храма“, јер вјерска настава и треба да има у првом плану узрастање у црквеном животу. Зато је потребно да и кад се вјерска настава одвија у школама (као што је случај у Републици Српској и у Србији), водити ђаке у храм, на богослужења. Једно без другог не иде. Док је мана таквог облика вјерске наставе (у цркви, а не у школи) често недостатак адекватних услова и опреме. Конкретно у нашем случају велики недостатак је то што немамо учионицу у којој би се одвијала настава. У том погледу смо се у неколико наврата обраћали ОШ „Јован Томашевић“ у Вирпазару, молећи их да нам бар једном недјељно уступе једну од учионица. Нажалост, нису нам изишли у сусрет. Циљ вјерске наставе је дакле, да се дјеца образују по Богу, јер управо је узрастање у вјери, узрастање и обликовање Образа Божијег у нама, најважнија мисија и задатак. Потребно је дјецу привести Цркви, привести Христу јер оно што они приме у срца у дјечијем узрасту, касније ће им у животу бити од велике користи. Христос је рекао да ако се не повратимо и будемо као дјеца, нећемо ући у Царство небеско. Зато је неопходно, учећи дјецу вјери, истворемено се и учити од њих, да бисмо били као они и испунили Христове ријечи. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. На овогодишњем, деветнаестом Православном дјечијем сабору, награда “Вјероучитељ године”, припала је јереју Слободану Лукићу, пароху црмничком. Овим поводом, отац Слободан говори о свом животном путу и о значају ријечи Божије за дјецу и младе. Можете ли испричати нешто о Вашим почецима у Цркви? Моји почеци у Цркви су везани за рано дјетињство и цркву Рођења Пресвете Богородице у мом родном селу Скугрић (општина Модрича, БиХ). Одласци у Цркву и додир са Црквом у то вријеме (крајем 80-их) и непосредно пред почетак рата били су ријетки, сведени на минимум. Но, и тих неколико Литургија годишње, углавном о већим празницима, довољно је да дјечије срце прими благодат коју даје црквено богослужење, сам боравак у храму, сусрет са љепотом православне иконе итд. Упоредо са одрастањем. Са почетком 90-их, као што знамо, почело је и духовно буђење доброг дијела нашег народа. У школе је уведена вјеронаука чиме су истине и љепоте наше вјере биле саставни дио школског васпитања и образовања. Тако сам, почевши од четвртог разреда па до краја школовања у ОШ „Свети Сава“ у мом селу, похађао вјеронауку. Ко су били Ваши учитељи у вјери? Негдје у то вријеме родитељи су ми купили једну књигу која ми је до данас остала једна од најдражих и најважнијих књига које сам прочитао. То је књига „Свети Сава српској деци“, у којем је у основним цртама био изложен православни катихизис, библијске приче а такође и житије Светог Саве и духовне пјесмице. Кроз ту књижицу сам доживио први сусрет са чудесним свијетом Светог Писма. Наравно, наш парохијски свештеник, који је био и наш вјероучитељ, имао је важну улогу у буђењу вјере код нас дјеце. Како сте се опредијелили баш за богословски факултет? У осмом разреду основне школе код мене се појавила жеља да упишем богословију. Међутим, некако сам осјетио да тада нисам био спреман на тај корак, те сам одустао. Опредијелио сам се за Гимназију општег смјера у Модричи. Средњошколски узраст је сам по себи по много чему посебан; то је период пубертета, сазријевања, ступања у адолосценцију, тако да се у том периоду личност дјетета, односно адолосцента, мијења из дана у дан. Самим тим, и појмови о истинама вјере се мијењају, појављују се и неке прве сумње, преиспитивања и тсл. У том периоду је значајну улогу, како за мене тако и за моје школске другове, имао наш професор философије, Обрад Петковић. Будући истински вјерујући човјек, он нас је, поред редовног наставног градива, упућивао и у православну духовност. Предлагао нам је литературу (углавном су то била издања Светигоре) преко које су се многи од нас утврђивали у вјери. Након гимназије, уписао сам се на ПМФ у Бањалуци, одсјек за географију. Након завршене друге године, пријавио сам се на Work & Travel програм који је омогућавао боравак и рад у Америци у периоду од четири мјесеца. Међутим, умјесто четири мјесеца ја сам тамо остао пуне четири године. Тај период је једно велико и значајно искуство за мене. Иако та земља пружа много тога, разне могућности и перспективе, ипак сам непрестано у себи имао жељу и намјеру да се вратим кући. Док сам боравио у Јужној Каролини нисам имао могућност да идем у нашу цркву јер је најближа српска црква била неколико стотина миља од мјеста у ком сам живио. Но, у том мјесту је била грчка црква, са дивним свештеницима и заједницом. По пресељењу у Чикаго, дошао сам у додир с нашом заједницом, црквама, манастирима. Од нарочитог значаја за одлуку да се бавим богословљем имали су сусрети са студентима на Богословском факултету у Либертвилу, као и са о. Гаврилом, тадашњим архимандритом манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани. Убрзо је жеља за повратком кући потпуно сазрела и добивши благослов од владике Лонгина, вратио сам се у јуну 2007. У септембру исте године сам се уписао на Богословски факултет у Фочи. Који су професори на факултету и учитељи цркве на вас имали и имају највећи утицај и шта је то што Вас је привукло код њих? Студирање на Богословском факултету у Фочи је представљало велики благослов и радост. Тамо сам упознао дивне људе, свештенике, професоре. Од професора који су били предавачи на Богословском факултету, много тога је могло да се научи. У то вријеме на нашем факултету још увијек су предавали професори попут о. Димитрија Калезића, о. Предрага Пузовића, о. Радомира Поповића, Епископа Атанасија Раките. Такође веома значајну улогу у богословском образовању моје генерације на факултету у Фочи имао је проф. др Здравко Пено. Нарочито бих поменуо о. Дарка Ђога, једног од најталентованијх теолога млађе генерације, а који ми је био и ментор при изради дипломског и мастер рада. То што се прими од учитеља у вјери касније се пројави и добије своје мјесто у служби Цркви. Зато нам Апостол и заповиједа да се сјећамо својих учитеља у вјери, који нам проповиједише Ријеч Божију (Јевр, 13,7). Ја их се увијек с радошћу сјећам и помињем. Они су нас упућивали у тајне богословља и у дјела Светих отаца. Кад је ријеч о оцима Цркве и њиховим, дјелима то је заиста једна непроцјењива ризница блага. Велики утисак на мене оставило је читање Посланица св. Игњатија Антиохијског, који је био примјер истинског пастира и мученика за вјеру. Такође, да би се бар мало уронило у море богословља потребно је упознати дјела великих Кападокијаца. За сваког оног који се спрема за свештенички чин, неизоставна литература је “Шест књига о свештенству“ Св. Јована Златоуста. Ава Јустин и Владика Николај су незаобилазни као и још велики број отаца и учитеља Цркве. Свето Писмо и светоотачка житија и дјела су темељ учења богословља. И све то, наравно, да је употпуњено у богослужбеном животу Цркве. Одбранили сте мастер рад. На коју тему? И можете ли рећи нешто о самом раду? Негдје у другој половини и пред крај студија заинтересовао сам се за руске религиозне мислиоце. То су заиста били боготражитељи и њихово дјело (крај 19. и почетак 20. вијека), представља један висок полет стваралачког духа. Њихово ставралаштво је било израз руског духа који се испољио кроз генијалну књижевност писаца попут Достојевског, Гогоља, Толстоја… Такође је у једну руку било и плод сурета са западном философијом. Тако сам за тему дипломског рада узео учење Семјона Франка о поријеклу зла. На првом мјесту ме привукла суптилност његовог стила, као и његов приступ проблему теодикеје, тј. покушај да се ријеши проблем постојања зла напоредо са постојањем Бога. Дипломски рад сам радио под менторством о. Дарка Ђога, који је мени, а и осталим мојим колегама помогао да кренемо стазама богословља. Потом, на мастер студију, радио сам тему: “Проблем есхатологије у философији Николаја Берђајева“, такође код о. Дарка. Берђајев је један од најистакнутијих мислилаца у тој плејади руских мислилаца-изгнаника а који су имали један заједнички пут од марксисзма преко њемачког идеализма до православља. Једна од главних каркатеристика његове философије јесте тежња да слободу постави изнад свега, у чему је понекад ишао и предалеко, па су га често називали и “заробљеником слободе“. Он је био један профетски лик, који је био загледан у будућност, у есхатон, смисао историје је видио искључиво у њеном завршетку. Његово учење је било, с једне стране, у знаку апсолутне, нестоврене слободе, а с друге стране, у знаку есхатологије. Како и када сте се одлучили за свештенички позив? Жељу да упишем теологију пратила је и жеља да на неки начин служим у Цркви. Током студија сам осјетио призив за свештенички чин. Када сам завршио мастер студије, добио сам пријем од Митрополита Амфилохија у свезу клира Митрополије црногорско-приморске. Неко вријеме сам провео на послушању у манастиру Острог, гдје сам упознао садашњу супругу Александру. С Митрополитовим благословом вјенчали смо се у септембру 2012. Наредне године у марту сам рукоположен најприје у чин ђакона, а четири дана касније и у чин презвитера. Након обављене праксе у манастиру Острог, постављен сам на мјесто пароха црмничког. Колико сте већ дуго на парохији у Црмници и јесте ли одмах са ступањем на парохију започели и са школом веронауке? Са наставом вјеронауке смо почели наредне, 2014. године у фебруару, када смо уредили унутрашњост саборног храма. У том храму, дакле, одржавамо часове вјеронауке, будући да немамо адекватан простор у којем би изводили наставу. Како функционише вјеронаука с обзиром на раштрканост парохије и на тенденцију одсељавања из тих крајева? Разуђеност парохије је једна од отежавајућих околности када је у питању школа вјеронауке у Вирпазару. Јер дјеци која живе у удаљенијим селима није лако да путују до Вирпазара на час вјеронауке и да се враћају. Тако да су полазници углавном она дјеца која живе у близини саборног храма, тј. која живе у Вирпазару. Број полазника варира од 10-15 сталних. Како сте конципирали наставу вјеронауке? Имате ли групе по узрастима? Ка чему је усмјерена настава вјеронауке код Вас, на шта стављате акценат? С обзиром на релативно мали број полазника, они нису подијељени у групе по узрасту, па је и настава прилагођена томе. Од почетка смо се базирали на Катихизису, креативном раду, с времена на вријеме организујемо излете, поклоњење светињама. Често смо принуђени да у храму импровизујемо малу радионицу гдје ђаци цртају радове које шаљемо црквеним часописима за дјецу. Такође, повремено гледамо неки видео материјал, цртани филм за најмлађе, поучни филм за мало старије итд. Обилазили смо светиње у околини, Храм Христовог Васкрсења у ПГ, манстире Ждребаоник, Острог и друге. Такође смо обилазили манастире на Скадарском језеру. Такви излети су много важан дио наставе вјеронауке. Оно на шта смо ставили посебан акценат је богослужење, односно Света Литургија, што подразумијева припрему за причешће и активно учествовање – појање за пјевницом или чтецирање у олтару. Наравно, већ пет година смо учесници Православног дјечијег сабора на Цетињу и то је један посебан догађај, како за мене као вјероучитеља, тако и за ученике. Који узраст је најзаинтересованији за вјеронауку? Јесте ли протекле године имали неке пројекте и слично? Шта бисте издвојили? Рекао бих да заинтересованост за вјеронауку зависи не толико од узраста, колико од личности дјетета. Тако да је потребно анимирати сваког понаособ, препознати у сваком дјетету оне црте карактера на основу којих бих га могао заинтересовати за оно што им предајем. Код неких то иде лакше, а код других мало теже. Оно што ме посебно радује је кад ми полазници кажу да им је знање из вјеронауке користило у школи. Тако је нпр. двоје ученика седмог разреда добило петице из историје, јер им је наставник постављао питања везана за владарске династије на овим просторима. А Православни дјечији сабор који је претходио томе био је посвећен управо владарским династијама, које су полазници вјеронаука презентовали на паноима. Шта за Вас значи ова награда и титула која Вам је додијељена? Шта био Ваш савјет и порука другим вјероучитељима? Диплому и награду “Вјероучитељ године“ која ми је додијељена од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија и Катихетског одбора Митрополије , доживљавам као благослов и подршку да се још више потрудимо и наставимо оно што радимо. Свјестан сам да смо ми једна од најмлађих и погледу броја ђака, једна од најмањих школа вјеронауке, да се у другим школама ради боље и систематичније али управо због тога и због услова у којима ми радимо, ова награда представља нам важну подршку, благослов и подстрек да се трудимо да напредујемо у овоме што радимо. С обзиром на то да сам ја на један начин “почетник“, потребније је да ја затражим савјет од старијих колега вјероучитеља. Са своје стране могао бих да изарзим један утисак а то је да је поучавање дјеце у вјери један од најљепших позива и посушања. Које су, по Вама, предности а које мане оваквог облика вјерске наставе каква је код нас у Митрополији? Овакав облик вјерске наставе има своје предности и своје недостатке. Предност је упућеност на „амбијент храма“, јер вјерска настава и треба да има у првом плану узрастање у црквеном животу. Зато је потребно да и кад се вјерска настава одвија у школама (као што је случај у Републици Српској и у Србији), водити ђаке у храм, на богослужења. Једно без другог не иде. Док је мана таквог облика вјерске наставе (у цркви, а не у школи) често недостатак адекватних услова и опреме. Конкретно у нашем случају велики недостатак је то што немамо учионицу у којој би се одвијала настава. У том погледу смо се у неколико наврата обраћали ОШ „Јован Томашевић“ у Вирпазару, молећи их да нам бар једном недјељно уступе једну од учионица. Нажалост, нису нам изишли у сусрет. Циљ вјерске наставе је дакле, да се дјеца образују по Богу, јер управо је узрастање у вјери, узрастање и обликовање Образа Божијег у нама, најважнија мисија и задатак. Потребно је дјецу привести Цркви, привести Христу јер оно што они приме у срца у дјечијем узрасту, касније ће им у животу бити од велике користи. Христос је рекао да ако се не повратимо и будемо као дјеца, нећемо ући у Царство небеско. Зато је неопходно, учећи дјецу вјери, истворемено се и учити од њих, да бисмо били као они и испунили Христове ријечи. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког у свим храмовима у Епархији бачкој истога дана, у недељу 16/3. септембра 2018. године, биће служено Молепствије о почетку школског рада или како често кажемо призив Светог Духа пред почетак нове школске године. Позивамо све ученике, вероучитеље, катихете и остале просветне раднике хришћане, родитеље и целокупни благочестиви народ Божји да дођу, у своје парохијске цркве, на богослужење тога дана. Дођите да се помолимо да Дух Свети својом божанском благодаћу разгори срца ђакâ по школама, и свим просветним установама и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога а за лично и свеопште спасење! Преузмите летак ,,Изабери веронауку” Преузмите плакат ,,Изабери веронауку” Извор: Епархија бачка ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  4. Епископу су саслуживали професори ове школе, на челу са ректором протојерејем-ставрофором Милутином Тимотијевићем. У току литургије, оджан је молебан за почетак нове школске године. По завршетку, Преосвећени Владика пожелео је професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу. Напоследку Епископ је уручио Орден Светог Саве другог степена, протојереју-ставрофору Николи Божанићу, дугогодишњем економу Богословије, за истрајну и делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим несебичним трудом на очувању библиотеке Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену. Извор: Епархија нишка
  5. У недељу 14. По Духовима, Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Васкрсења при Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу. Звучни запис беседе Владике Арсенија Епископу су саслуживали професори ове школе, на челу са ректором протојерејем-ставрофором Милутином Тимотијевићем. У току литургије, оджан је молебан за почетак нове школске године. По завршетку, Преосвећени Владика пожелео је професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу. Напоследку Епископ је уручио Орден Светог Саве другог степена, протојереју-ставрофору Николи Божанићу, дугогодишњем економу Богословије, за истрајну и делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим несебичним трудом на очувању библиотеке Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену. Извор: Епархија нишка View full Странице
  6. Митрополит је богослужио уз саслужење протојереја-ставрофора Владислава Топаловића, декана Богословског факултета у Фочи и архијерејског заменика, архимандрита Лазара Лазаревића, в.д. ректора Богословије, протојереја-ставрофора Милутина Андрића, духовника Богословије, протојереја Николе Ковача, архијерејског намесника србинског, протојереја Александра Видаковића, економа Богословије, и јереја Александра Пријовића, професора Богословије, као и ђакона Будимира Гардовића и Милоша Јањића - служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Василија Острошког и Петра Дабробосанског у Велечеву и чин призива Светог Духа на почетку нове школске године. Извор: Српска Православна Црква
  7. На почетку нове школске године у Богословији Светог Петра Дабробосанског у Фочи 2. септембра 2018. године чин призива Светога Духа Митропoлит дабробосански г. Хризостом. Митрополит је богослужио уз саслужење протојереја-ставрофора Владислава Топаловића, декана Богословског факултета у Фочи и архијерејског заменика, архимандрита Лазара Лазаревића, в.д. ректора Богословије, протојереја-ставрофора Милутина Андрића, духовника Богословије, протојереја Николе Ковача, архијерејског намесника србинског, протојереја Александра Видаковића, економа Богословије, и јереја Александра Пријовића, професора Богословије, као и ђакона Будимира Гардовића и Милоша Јањића - служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Василија Острошког и Петра Дабробосанског у Велечеву и чин призива Светог Духа на почетку нове школске године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
  9. Често се, током последњих месеци, година и деценије, са разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да de facto или de iure призна независност тзв. Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, тзв. међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  10. Недеља, 20:00 часова, Саборна црква у Шапцу. На промоцији говоре: Епископ рашко-призренски Господин Теодосије проф. др Мило Ломпар проф. др Милош Ковић протојереј-ставрофор др Велибор Џомић протођакон Љубомир Ранковић На интернету ће бити уживо пренос овде на сајту Поуке.орг и на профилу Животије Утешановић на фејсбуку View full Странице
  11. Манастир Градиште (Буљарица) издао је 2016. године књигу Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године. Књига је издата у виду фототипског издања Буквара из 1597. године према примерку из Народне библиотеке Србије (сигн. И 37). Књига је штампана у тиражу од 500 примерака. Уводно слово написао је др Будимир Алексић, приређивач издања. Приређивач је на почетку објаснио сам појам буквар, при чему је истакао значај буквара у описмењавању деце. Потом је дат детаљан историјат настанка буквара. Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године први је српски ћирилични буквар, и кључно дело којим је означен почетак писмености у српским земљама. Објављен је и штампан (прво издање) 20. маја 1597. године у штампарији Ђованија Рампацета у Венецији, у виду мале књиге димензија 8,5 х 7 цм, на две стране. Једини примерак овог издања чуван је у Народној библиотеци у Београду, и изгорео је заједно са целокупним књижним фондом Народне библиотеке приликом немачког бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године. Захваљујући великом познаваоцу старих српских рукописних и штампаних књига, Ђорђу Сп. Радојичићу, који је годину дана раније (1940), проучио, описао и преписао текст, рашчитао га и приложио фотографије овог буквара, знамо како је изгледала прва верзија Буквара инока Саве Дечанца. Пет дана после објављивања првог издања буквара, 25. маја 1597. године, објављено је и друго издање буквара. Штампано је као четворолисно издање димензија 10,1 x 7,8 цм и чува се у Народној библиотеци Србије у Београду. Други примерак, коме недостаје први лист, налазио се у Народној и универзитетској библиотеци Босне и Херцеговине у Сарајеву, али је услед ратних дешавања изгорео у пожару 1992. године. Аутори Буквара су двојица јеромонаха: Стефан, игуман храма Пречисте Богородице (претпоставља се да се храм налази у Боки Которској), и јеромонах Сава из манастира Дечана. Обојица јеромонаха су пореклом из Паштровића. Податке о њима налазимо у поговору на крају Зборника, који су они штампали пре Буквара – 19. маја 1597. године. Судећи по Бувару, јеромонах Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који је разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође, Инок Сава је данашњим филололозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима. Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да Буквар вековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Караџић, писац једног од првих српсих ћириличних бувара, све док га током 1903. године Љуба Стојановић није пронашао приређујући Каталог Народне библиотеке Србије и унео га као Први српски буквар инока Саве међу дела српске писмености. Шира српска јавност са Букваром је упозната тек након репринт издања насталих у 21. веку. Једно од таквих фототипских издања објављено је у сарадњи манастира Градиште и Удружења Паштровића из Београда, 2009. године. Значај приређивања фототипског издања Буквара је од велике важности за српски национални, верски и културни идентитет. Поред свега можемо да уочимо да Буквар има и својих мана, и то крупних, ако га меримо педагошком мерилима садашњице, али он је за своје доба био савремен и напредан буквар (онолио колико и су му били и извори). Међутим, када се узме у обзир да је у 16. веку мало која европска земља и светска култура располагала сопственим училима, писменима, азбучницима, значај овог буквара је тим већи. Буквар највише фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Такође, на првој страни Буквара штампана је азбука, потом следе самогласници, затим слогови, имена свих слова (аз, буке, вед…). На основу изложених чињеница јасно можемо да закључимо да је основни циљ приређивача био да путем објављивања фототипског издања Буквара јасно прикаже колики је значај српског језика и ћириличног писма у очувању идентитета српског народа на свим просторима, а посебно на простору данашње Црне Горе где се име српског језика и ћириличног писма потискује из јавне свести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Ма Раде С. Булајић ВРИЈЕДАН ИЗДАВАЧКИ ПОДУХВАТ (Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године, фототипско издање, приредио др Будимир Алексић, Буљарица: Манастир Градиште, 2016. године, 33 стране.) Манастир Градиште (Буљарица) издао је 2016. године књигу Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године. Књига је издата у виду фототипског издања Буквара из 1597. године према примерку из Народне библиотеке Србије (сигн. И 37). Књига је штампана у тиражу од 500 примерака. Уводно слово написао је др Будимир Алексић, приређивач издања. Приређивач је на почетку објаснио сам појам буквар, при чему је истакао значај буквара у описмењавању деце. Потом је дат детаљан историјат настанка буквара. Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године први је српски ћирилични буквар, и кључно дело којим је означен почетак писмености у српским земљама. Објављен је и штампан (прво издање) 20. маја 1597. године у штампарији Ђованија Рампацета у Венецији, у виду мале књиге димензија 8,5 х 7 цм, на две стране. Једини примерак овог издања чуван је у Народној библиотеци у Београду, и изгорео је заједно са целокупним књижним фондом Народне библиотеке приликом немачког бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године. Захваљујући великом познаваоцу старих српских рукописних и штампаних књига, Ђорђу Сп. Радојичићу, који је годину дана раније (1940), проучио, описао и преписао текст, рашчитао га и приложио фотографије овог буквара, знамо како је изгледала прва верзија Буквара инока Саве Дечанца. Пет дана после објављивања првог издања буквара, 25. маја 1597. године, објављено је и друго издање буквара. Штампано је као четворолисно издање димензија 10,1 x 7,8 цм и чува се у Народној библиотеци Србије у Београду. Други примерак, коме недостаје први лист, налазио се у Народној и универзитетској библиотеци Босне и Херцеговине у Сарајеву, али је услед ратних дешавања изгорео у пожару 1992. године. Аутори Буквара су двојица јеромонаха: Стефан, игуман храма Пречисте Богородице (претпоставља се да се храм налази у Боки Которској), и јеромонах Сава из манастира Дечана. Обојица јеромонаха су пореклом из Паштровића. Податке о њима налазимо у поговору на крају Зборника, који су они штампали пре Буквара – 19. маја 1597. године. Судећи по Бувару, јеромонах Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који је разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође, Инок Сава је данашњим филололозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима. Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да Буквар вековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Караџић, писац једног од првих српсих ћириличних бувара, све док га током 1903. године Љуба Стојановић није пронашао приређујући Каталог Народне библиотеке Србије и унео га као Први српски буквар инока Саве међу дела српске писмености. Шира српска јавност са Букваром је упозната тек након репринт издања насталих у 21. веку. Једно од таквих фототипских издања објављено је у сарадњи манастира Градиште и Удружења Паштровића из Београда, 2009. године. Значај приређивања фототипског издања Буквара је од велике важности за српски национални, верски и културни идентитет. Поред свега можемо да уочимо да Буквар има и својих мана, и то крупних, ако га меримо педагошком мерилима садашњице, али он је за своје доба био савремен и напредан буквар (онолио колико и су му били и извори). Међутим, када се узме у обзир да је у 16. веку мало која европска земља и светска култура располагала сопственим училима, писменима, азбучницима, значај овог буквара је тим већи. Буквар највише фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Такође, на првој страни Буквара штампана је азбука, потом следе самогласници, затим слогови, имена свих слова (аз, буке, вед…). На основу изложених чињеница јасно можемо да закључимо да је основни циљ приређивача био да путем објављивања фототипског издања Буквара јасно прикаже колики је значај српског језика и ћириличног писма у очувању идентитета српског народа на свим просторима, а посебно на простору данашње Црне Горе где се име српског језика и ћириличног писма потискује из јавне свести. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Милан Ракић

    "Српски дан" у Америци 1918. године

    На четврту годишњицу од почетка Првог светског рата у САД је 28. јула 1918. године обележен "Српски дан". Високи амерички званичници, међу којима и председник Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Ленсинг, изразили су поштовање према борби српског народа. Од самог почетка рата, велики део грађана САД је показивао симпатије и подршку према српском народу. За прве три године највећег војног сукоба у свету до тада, велике количине новца и хиљаде тона хуманитарне помоћи стизале су грађанима Србије из САД. Новац је био намењен за исхрану цивилног становништва, избеглице, борбу против тифуса, семе за жетву, пољопривредне алатке, чак и за закуп брода за превоз избеглица. У напорима за прикупљање помоћи учествовала је читава мрежа америчких грађана и српских досељеника. Међутим, догађај који најбоље илуструје наклоност Америке према Србији је организовање "Српског дана" у САД када је обележена четврта годишњица почетка рата, 28. јула 1918. године. Идеја за обележавање те манифестације потекла је од српског посланика (амбасадор) у САД Љубомира Михаиловића, о чему сведочи његова преписка са другим помоћником државног секретара Вилијамом Филипсом. Иницијатива за "Српски дан" Михаиловић је 1. јуна 1918. године упутио писмо Филипсу у којем је објаснио да је "28. јул датум када су Централне силе прогласиле рат цивилизованом свету". Телеграм о иницијативи за "Српски дан" који је посланик Михаиловић послао српској влади на Крфу "Баш на тај дан Аустроугарска је напала малу Србију јер она није пристала да одбаци своју независност. Овај напад је подстакао немачко-мађарске аспирације да потчине мале нације и да на гробовима ових људи спроведу план за светску доминацију. Срби и Југословени су први морали бити уништени. Ипак, брутална сила није успела да уништи револуцијски дух Југословена и осталих Словена у Аустроугарској", написао је Михаиловић. Није дуго чекао на повратну информацију – Вилијам Филипс му је одговорио 6. јуна. "Успео сам да упознам Председника са садржином вашег писма мени од првог јуна. Председник је импресиониран вашим предлогом везаним за 28. јул и замолио ме је да вас уверим да ће он ваш предлог озбиљно узети у обзир", одговорио је Филипс. На тај начин се родила идеја о обележавању "Српског дана", а Михаиловић је о својој иницијативи обавестио српску владу на Крфу. Писао је да је предложио да се 28. јул обележи као "дан када су два принципа ушла у борбу – један владати другом силом, а други обезбедити слободу свима народима". Поручио је да би манифестација имала огроман утицај на потлачене народе. Позив грађанима САД да одају почаст Србији Може се рећи да је 28. јула 1918. заиста одата велика почаст Србји. Државни секретар САД Роберт Ленсинг је дан раније упутио позив свим америчким грађанима, који је објављен у Њујорк тајмсу, да се у недељу 28. јула, окупе у својим црквама како би изразили своју наклоност према "храбром српском народу", Српски добровољци у САД "Срби су се племенито одазвали својој дужности и јуначки и смело су се супротставили снагама државе која има десет пута више становништва и ресурса, да су тек пошто су три пута истерале Аустријанце и тек када су им притекле у помоћ Немачка и Бугарска, српске армије биле приморане да се повуку у Албанију. Иако му је територија прегажена и његова огњишта похарана, Српски Народ није клонуо духом. Иако надвладани јачим снагама, њихова љубав за слободом није малаксала. Брутална сила није имала утицаја на несаломиву решеност Српског Народа, да жртвује све за слободу и независност", навео је Ленсинг. Указао је да САД поштују принципе да народи свих држава, малих и великих, имају право да живе сопственим животом и бирају себи своју владавину, "па и народ који се тако јуначки одупро прохтевима германских сила да овладају светом". Додао је да су принципи за које се "Србија тако витешки борила и страдала", исти они, за које се и САД боре и да зато позива амерички народ да на годишњицу почетка рата манифестује "топле симпатије према томе пригњеченом рику за независношћу и националним уједињењем". Како је обележена манифестација? Вашингтон пост је најавио обележавање "Српског дана" истичући да ће се одржати велико окупљање у "Елипси" (парку код Беле куће). Наведено је да ће оркестар маринаца свирати музику и да ће учествовати хор од неколико стотина гласова. Међутим, изгледа да су временске прилике утицале на манифестацију и да је део програма одлаган и по неколико дана. У издању од 30. јула 1918. Вашингтон пост пише да су "службе поводом Српског дана које је требало да буду одржане испред Беле куће у недељу поподне, а онда одложене за синоћ у Силван Театру, поново одложене за сутра увече због кише". Посланик Михаиловић је послао извештај српској влади на Крфу у коме је написао да је 28. јул у САД прослављен као "Српски дан". Он сведочи и о томе да да је на Белој кући била постављена српска застава. "Вашингтон пост" најављује обележавање "Српског дана" "Осим апела министарства иностраних дела, све америчке новине причају о важности овог догађаја. У многим чланцима са симпатијом. На згради владе била је наша застава. У Вашинготну је организована јавна прослава са говорима и певањем, али због лошег времена је одложена за среду. У следећем писму послаћу детаљнији извештај", навео је Михаиловић. У следећем извештају је навео: "Српска застава је подигнута изнад Беле куће... по први пут". Српске новине, званично гласило Краљевине Србије, не помињу подизање заставе на Белој кући, а писаних трагова нема ни у америчким медијима, ни у званичним документима администрације у Вашингтону из тог времена. Писмо посланика Михаиловића српској влади у коме је навео да је српска застава постављена на Белој кући О том догађају једино је писао Детроит њуз истичући значај савезништва између савезничких група које помажу "да освојимо демократију за нашу браћу преко океана". Иначе, част да се нека неамеричка застава нађе на Белој кући припала је још само Француској 1920. године. Вилсонова почаст Србији Оно што је важно и што је вероватно доринело обележавању "Српског дана" јесте то што је амерички председик Вудро Вилсон имао позитиван став према Србима. Никола Пашић је упутио телеграм америчком председнику који је објављен у Српским новинама 17. јула 1918. године у којем га обавештава да се навршава четири године откако је Аустроугарска објавила рат Србији. Навео је да је Србија после тешких борби посустала "нападнута спреда од Германа и с леђа од Бугара". Портрет Вудра Вилсона "Уз тужан плач који долази из наше уже отаџбине, у којој Аустријанци и Бугари газе најосновнија људска права, газећи и тлачећи наш народ, долази нам исто тако тужан плач из наше шире отаџбине, отаџбине Срба, Хрвата и Словенаца, под Аустрогарском, који већ четири године, под најстраховитијим физичким и моралним околностима, вешани, убијани и тлачени, управљају заједно са нама из Србије, своје погледе ка Америци, која је преко Вас, у толико махова нагласила принципе ослобођења народа од завојевача и слободног опредељења народа, и која је у том циљу, послала милион војника у Европу и друге милионе спрема да, заједно са савезничким војскама, остваре велике ратне циљеве, које постависте 4. јула на Вашингтоновом гробу", написао је Пашић. Амерички председник је одговорио показујући велике сипматије према Србији и српском народу. Садржај Вилсоновог телеграма упућеног Пашићу објављен у "Српским новинама" "Телеграм који сте ми упутили на дан 15. јула нашао је најсрдачнијег одзива у мом срцу, а убеђен сам да ће наићи на исто тако топао одзив у срцима свих становника у Сједињеним Државама. Познате су нам дубине страдања кроз које је Србија прошла, и не само наше симпатије, већ дубоко наше пријатељство и жива жеља да му помогнемо прати ваш храбри народ кроз све фазе трагичног тока садашњег рата. Убеђен сам да сатисфакција Србији долази као прва тачка у сваком програму правде свих мисаоних родољуба у Савезним Државама. Изволите примити моје топле личне поздраве", навео је Вудро Вилсон. Важно је напоменути да је амерички председник и нешто раније писао о Србима, што се види у тексту објављеном у Њујорк тајмсу 18. јуна 1918. године под називом "Славимо Косово као Дан части". У поднаслову текста је написано: "Председник Вилсон одаје признање Словенима у борби за слободу". Он се обратио националном секретару америчког Црвеног крста са жељом да пренесе његове поздраве Србима који ће обележити Видовдан. Нацрт заставе који је представљен 4. јула 1918. "Борба српског народа за слободу и права и аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права да сами одреде лојалност и политичке акције, данас заслужују пажњу света више него икада", написао је, између осталог, председник Вилсон. Улога Михајла Пупина Верује се да је на позитиван став америчког председника према Србима утицало и познанство са великим научником Михајлом Пупином који је био његов лични пријатељ. Пупин је тада био научник светског гласа који је живео и радио у САД. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство. За свој рад касније је добио и захвалницу америчког председника Ворена Хрдинга коју је објавио у својој аутобиографији. Састанак Националног одбора за ваздухопловство 1915. (Михајло Пупин је први са десне стране) Краљевина Србија је 1912. године именовала Пупина за почасног конзула у САД и на тој дужности је био све до 1920. године. Активно се ангажовао на придобијању америчког јавног мњења за Србију. Радио је и на прикупљању помоћи сваке врсте. Само новчана помоћ Србији и Црној Гори за време Првог светског рата путем Црвеног крста од стране исељеништва у САД, а у организацији Михаја Пупина, износила је 140 милиона долара. По завршетку рата, славни научник је утицао и на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о границама, па је знатно допринео да Краљевини СХС припадне Банат, али и Блед који га је 1921. године прогласио почасним грађанином. Захвалница коју је Пупин добио од председника Хардинга "Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости", написао је Пупин у својој аутобиографији "Са пашњака до научењака". Прикупљање добровољаца у САД У САД је било организовано и прикупљање добровољаца за српску војску. У јесен 1916. у Америку је дошла српска војна мисија која је имала задатак да пронађе добровољце међу Србима, Хрватима и Словенцима у САД. Кредит за прикупљање добровољаца обезбедила је Француска влада а прихватни логори били су у Канади. Транспорт до француских лука обављали су енглески бродови. Нацрт заставе државе у стварању Занимљиво је да је у САД 4. јула 1918. године представљено нешто што би се могло назвати нацртом заставе државе Срба, Хрвата и Словенаца која је била у стварању. На тој застави била је комбинација хералдичких симбола народа који би ушли у састав будуће државе. Застава је истакнута у Вашингтону приликом обележавања америчког Дана независности. Алекса БОЉАНОВИЋ, РТС
  14. Након прочитаног зачала из Јеванђеља Преосвећени владика Сергије окупљене вјернике поучио је ријечима надахнуте литургијске бесједе. Данас се навршило четири године од хиротоније преосвећеног Владике Сегија у епископски чин. Тим поводом игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина у име сестринства ове свете обитељи, подарила је владици икону Светог Саве коју су иконописале монахиње ове светиње, пожељевши му да, угледајући се на Светог Саву, служи на спасење повјереној му пастви. Светој Тајни Тијела и Крви Христове приступио је сабрани вјерни народ, а посебно је био радостан догађај прићешће бебе од четрдесет дана. Слободанка Грдинић Животопис Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића) Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Сабор Светог архангела Гаврила молитвено је данас, 26. јула, прослављен у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Архангелу Михаилу служио је Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење протосинђела Сергија (Рекић) из манастира Острог, свештеници Предраг Катанић и Илија Зекановић и јерођакон Зосима острошки сабрат. Прилог радија Светигоре Након прочитаног зачала из Јеванђеља Преосвећени владика Сергије окупљене вјернике поучио је ријечима надахнуте литургијске бесједе. Данас се навршило четири године од хиротоније преосвећеног Владике Сегија у епископски чин. Тим поводом игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина у име сестринства ове свете обитељи, подарила је владици икону Светог Саве коју су иконописале монахиње ове светиње, пожељевши му да, угледајући се на Светог Саву, служи на спасење повјереној му пастви. Светој Тајни Тијела и Крви Христове приступио је сабрани вјерни народ, а посебно је био радостан догађај прићешће бебе од четрдесет дана. Слободанка Грдинић Животопис Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића) Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Дана 16. јула 1054. године кулминирао спор између цркава Божијих у Риму и Цариграду Између Православне и Католичке цркве током хиљаду година раздвојености настале озбиљне теолошке, литургијске, али и обредне разлике. О разликама али и сличностима Православних и римокатолика и узрозицама великог Раскола говорићемо са тиватским парохом протојерејем Петром Петровићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана http://www.rasen.rs/2017/08/konstantin-bodin-prvi-srpski-car-274-godine-pre-cara-dusana/ Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци? Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин. Константин Бодин Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да: „Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“ Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном. Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ? Грб Војислављевића Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он: „Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“ Константин Бодин Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара. Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин. „Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“ Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност. Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља. Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину. Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас. Подела Бодинове државе; фото: Википедија Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде. Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики! Извор „Српски академски круг
  18. „ИМЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА ЖИВИ ВЕЧНО“ У суботу 16. јуна 2018. године обележен је Дан рођења пилота Михаила Петровића у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, и у сарадњи са УПВЛПС и Удружењем пилота „М2+“. Програм манифестације обухватио је, као и ранијих 11 година, активности посвећене: дану рођења - 14. јун 1884. године - првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства, чувању од заборава његовог доприноса српском ваздухопловству и подсећању на његов племенит лик; свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи Отаџбине; неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма; селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације. Позиву за присуство на манифестацији, поред мештана Влакче, одазвали су се: представници Команде РВ и ПВО Војске Србије; председник Ваздухопловног савеза Србије; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници Удружење пилота „М2+“, представници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоваоци Михаила Петровића, сарадници и пријатељи. Ваздухопловни ветерани су традиционално кренули из Земуна испред зграде Команде РВ и ПВО и са радошћу, кроз питому Шумадију, запутили се у Влакчу. У Тополи код споменика пилоту мајору Зорану Томићу, као и сваке од претходних година, положили су венац и поклонили се сенима хаброг пилота који је изгубио живот на борбеном задатку 1992. године у авиону „Орао“. О мајору Томићу говорио је Војислав Стојановић, пилот, потпуковник у пензији, потпредседник УПВЛПС. По доласку у село Влакчу, као и увек до сада, на локацији Светиња, месту скретања са крагујевачког пута, ветерани су се зауставили покрај информационе плоча, која путника намерника упућује да је у том селу рођен наредник Михаило Петровић први пилот Србије. Код сеоске школе срдачно су их дочекали љубазни домаћин предвођени и Сашом Јовановићем, председником Завичајног удружења „Михаило Петорвић“ и Драгољубом Швабићем, секретаром. Уздружења, у очима сузе радоснице при сусрету старих пријатеља посведочилии су о величини овог догађаја. Гостима је послужено, по народном обичају, слатко, хладна вода, ракија и кафа. Дочек, као и свих једанаест претоходних година за памћење. У достојанственој колони са заставама државе Србије, УПВЛПС, Завичајног удружења „Михаило Петровић“ и Месне заједнице Влакча, домаћини и гости кренули су пред родну кућу првог српског пилота. Заставе се вијоре на поветарцу са Рудника доносећи поздрав и благодар, да као и сваки пут Бог подари лепо време, што се обистинило и овога пута, упркос суморних прогнозама о пљусковима и грмљавини. Колона у свечаном поретку долази до родне куће Михаила Петровића, скривеној у воћњаку шумадијског крајолика, која у том мору зеленила, иако преко век стара и оштећена од бура и олуја, сјаји као бисер. А како и не би сјала када је ту светлост овоземаљску угледао први крилати син Србије, ту удахнуо ваздух слободарски и прозборио прве речи херојског рода. На кући се налази спомен-плоча постављена 1953. године, а поводом 40-те годишњице погибије Михаила Петровића код Скадра. Плочу је поставио Ваздухопловни савез Србије и написана је ћирилицом. Кућа је данас у власништву породице Раловић из Влакче, која се са достојном пажњом односи према том споменику наше националне историје, као и завичајно удружење, што се за општину Крагујевац, бар до сада, не би могло рећи. Наиме, изражена је намера да се кућа у наредном периоду обнови и спречи њено даље пропадање. Да са на обнови куће није учинило ништа, видљиво је, што је неодговорно и тужно. Да ли ће се неко од надлежних сетити да се осврне на ову кућу и предузме мере да се заштити? Свечаност испред родне куће почела је полагањем венаца. Прво је, са поштовањем венац положила делегација Команде РВ и ПВО Војске Србије, потомци храбрих српских пилота који стасаше пре 106. година, и достојно следе своје претходнике. Потом је венац положила делагација УПВЛПС и Завичајно удружење. Присутне је поздравио срдачном добродошлицом и одавањем почасти јуначком сину Влакче Михаилу Петровићу, Драгољуб - Драгче Швабић, испред села и завијачног удружења. Беседу првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ, одржао је Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији, председник УПВЛПС. Узбудљиви тренуци испред старе куће, која сабира више од века и памти много тога од Михаиловог рођења и детињства, до данашњих дана, остају трајно записани у души свакога ко се ту нађе макар један трен. Тако је било и овог јунског дана 2018. лета, а пријатељи који су први пут Влакчу походили, остали су без даха. Порватак у школу протекао је у ведром расположењу. У дворишту школе приређен је пригодан програм, који је надахнуто водио Драгољуб Швабић. Током програма говорили су Саша Јовановић, Златомир Грујић. Председник УПВЛПС уручио је Завичајном удружењу „Михаило Петровић“ из Влакче велику спомен диплому поводом 115 година завршетка школовања Првог спрског ваздухопловца и команданта ваздухопловства пуковника Косте Милетића и комплет књига. Представљене су књиге „Ваздухопловни школски центар Краљево“ аутора Фрање Фабијанеца и „Досањано небо“ аутора Љутомира Рундића, у издању УПВЛПС претходне и ове године. У току програма представници Завичајног Удружења доделили су дипломе, медаље и пехаре најуспешнијим такмичарима из Влакче у акцији „Бирајмо најлепше сеоско дворише“, која се такође одвија преко десет година, а један је од најважнијих садржаја манифестације „Дани Михаила Петровића“, друге седмице сваке године. Влакчанци, добри домаћини, почастили су на крају присутне домаћим специјалитетима који су били дело вредних домаћица. У пријатној атмосфери и дружењу време је пролетеоло као вихор, и морало се кренути са Београд. У повратку, пут до Београда кроз прелепи шумадијски пејзаж протекао је у ведром расположењу. Овогодишња манифестација посвећена рођењу првог српског пилота била је скромна али лепа и достојанствена, у величанственом амбијенту прелепе Влакче, Шумадије и Србије окупане у Сунцу и зеленилу. Присутнима је су срца тихо шапутала - име Михаила Петровића живи вечно, довиђења до наредне године и 135. годишњице Михаиловог рођења. (З.Г.)
  19. Поклоничко путовање код Светог Нектарија на Егину од 21-26. јуна 2018. године, још веома мало места. Пријавите се што пре..
  20. Поклоничко путовање код Светог Нектарија на Егину од 21-26. јуна 2018. године, још веома мало места. Пријавите се што пре.. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  21. Осмог дана пленарних сесија Генералне скупштине Конференције европских Цркава, после говора који је одржао Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије (http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/mitropolit-porfirije-ucestvovao-na-generalnoj-skupstini-konferencije-evropskih-crkava), одржане су пленарне сесије. На самом почетку, присутне је поздравио г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, рекавши да је један од разлога одржавања Генералне Скупштине у Новом Саду управо жеља за промовисањем Новог Сада и Војводине као мултикултуралне и мултиконфесионалне средине на европском нивоу а све у саставу промоције Новог Сада као Европске престонице културе 2021. године. Изабрали сте Нови Сад, седиште Епархије бачке, али и многих других хришћанских заједница, да буде символ мира и да из њега пошаљете поруку наше заједничке будућности, али и уверење да смо способни да одговоримо на све изазове човечанства који су пред нама. Нови Сад је увек био место сусрета, разумевања и дијалога између различитих вера и култура. Кроз историју Новог Сада преплићу се и победе и страдања, али овај град је увек био отвореног срца, својеврстан мост, који нас повезује са свим нашим различитостима. Данас је Нови Сад мост наше духовне сарадње. Очекујем да ће се глас свих вас, послат из Новог Сада, града слободарске прошлости који је увек устајао против зла, мржње и неразумевања, заиста далеко чути, поручио је г. Вучевић. Нови Сад – европска престоница културе 2021. Мелина Меркури, министарка културе Грчке, и француски министар културе Џак Ланг су 1985. године дошли на идеју да се једном годишње бира Европска престоница културе са циљем да се повежу људи у Европи и да се повећа свесност о заједничкој историји и вредностима. Од тада је више од 40 европских градова понело титулу Европске престонице културе. Град Нови Сад је донео одлуку да се кандидује за титулу Европске престонице културе 2021. године, када ће она по први пут бити доступна и градовима и земљама ван Европске уније. На трагу позитивних искустава других престоница, пројекат Нови Сад 2021 осмишљен је као платформа за развој културних и креативних потенцијала Града, који ће наредних година имати за циљ да оснажи културну виталност града. Догађаји попут овог, доприносе снажењу институција културе и јачају везу међу градовима и нацијама. Извор: Епархија бачка
  22. Српска Атина је 2018. године угостила више од 500 учесникa Генералне скупштине КЕЦ-а Осмог дана пленарних сесија Генералне скупштине Конференције европских Цркава, после говора који је одржао Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије (http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/mitropolit-porfirije-ucestvovao-na-generalnoj-skupstini-konferencije-evropskih-crkava), одржане су пленарне сесије. На самом почетку, присутне је поздравио г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, рекавши да је један од разлога одржавања Генералне Скупштине у Новом Саду управо жеља за промовисањем Новог Сада и Војводине као мултикултуралне и мултиконфесионалне средине на европском нивоу а све у саставу промоције Новог Сада као Европске престонице културе 2021. године. Изабрали сте Нови Сад, седиште Епархије бачке, али и многих других хришћанских заједница, да буде символ мира и да из њега пошаљете поруку наше заједничке будућности, али и уверење да смо способни да одговоримо на све изазове човечанства који су пред нама. Нови Сад је увек био место сусрета, разумевања и дијалога између различитих вера и култура. Кроз историју Новог Сада преплићу се и победе и страдања, али овај град је увек био отвореног срца, својеврстан мост, који нас повезује са свим нашим различитостима. Данас је Нови Сад мост наше духовне сарадње. Очекујем да ће се глас свих вас, послат из Новог Сада, града слободарске прошлости који је увек устајао против зла, мржње и неразумевања, заиста далеко чути, поручио је г. Вучевић. Нови Сад – европска престоница културе 2021. Мелина Меркури, министарка културе Грчке, и француски министар културе Џак Ланг су 1985. године дошли на идеју да се једном годишње бира Европска престоница културе са циљем да се повежу људи у Европи и да се повећа свесност о заједничкој историји и вредностима. Од тада је више од 40 европских градова понело титулу Европске престонице културе. Град Нови Сад је донео одлуку да се кандидује за титулу Европске престонице културе 2021. године, када ће она по први пут бити доступна и градовима и земљама ван Европске уније. На трагу позитивних искустава других престоница, пројекат Нови Сад 2021 осмишљен је као платформа за развој културних и креативних потенцијала Града, који ће наредних година имати за циљ да оснажи културну виталност града. Догађаји попут овог, доприносе снажењу институција културе и јачају везу међу градовима и нацијама. Извор: Епархија бачка View full Странице
  23. Уз владику Григорија, који је изабран за епископа франкфуртског и цијеле Њемачке, служили су новоизабрани епископ захумско-херцеговачки Димитрије и бројно свештенство. „Надамо се да ће наш храм грађевински бити завршен ове године, а ако Бог да планирамо да га освештамо о осамстој годишњици наше епархије – владика Димитрије, владика Атанасије и ја. Ако Господ изволи, биће то нешто најљепше што смо могли подарити једни другима, нашем Мостару, Херцеговини и Цркви“, рекао је у бесједи владика Григорије. Он је истакао да ће, гдје год био и ма колико обавеза имао, исто као и до сада мислити о овом храму. „У часу када се спремам да напустим Херцеговину и преузмем другу службу, нарочиту благодарност желим да упутим свим својим мостарским пријатељима с обје стране Неретве – хришћанима и муслиманима, с којима сам веома успјешно сарађивао протеклих година и који су нам свесрдно помагали при успостављању добросусједских односа и међусобног разумијевања међу свима нама који живимо на овом простору“, истакао је владика Григорије. Он је нагласио да му је драго што су им се путеви, бар накратко, укрстили и што су имали прилику да сарађују, размјењују мишљења и остварујемо предуслове за бољу и спокојнију будућност овог дијела Херцеговине. Владика Григорије замолио је све вјернике да буду од помоћи и при руци новом епископу који ће ускоро преузети кормило брода Цркве у Херцеговини. „Молим вас да га примите доборнамјерно, отвореног срца и раширених руку“, рекао је владика Григорије. Он је замолио вјернике да помажу једни другима и да увијек буду изнад свих подјела, размирица и сукоба. „Хвала вам драга браћо и сестре, драги свештенослужитељи и мили пријатељи, што сте увијек били уз мене, и у радости и у бризи, кад се пјевало и кад се туговало, када се радило и градило, када се одмарало и славило, кад се падало и када се устајало. Понијећу вас у срцу и помињаћу у својим молитвама, а вас молим да се и ви молите за мене да бих достојно испунио нови задатак који ми је повјерен од Свете цркве“, рекао је владика Григорије у емотивној бесједи. У име вјерника из Мостара владики Григорију пригодан поклон предао је предсједник мостарског Црквеног одбора Далибор Ђурасовић, који му је захвалио за све што је урадио за овај град и овдашњи народ. „Много ствари смо започели, неке и завршили, а и и остало ћемо стићи, јер сте нас ви научили“, истакао је Ђурасовић. Након литургије организован је пригодан културно-умјетнички програм и славски ручак, а кумови славе ове године били и Дарко Бањац и Денис Прачић. Вјерници у Мостару жале због одласка владике Григорија, јер је његова улога у повратку и обнови живота Срба у долини Неретве немјерљива. Саборна црква Свете Тројице била је највећи православни храм на Балкану, а запаљена и је и минирана у јуну 1992. године. Обнова је почела 2008. године, а тренутно је једини велики необновљени вјерски објекат у БиХ. Изграђена је 1873. године и национални је споменик БиХ.
  24. Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије поручио је у Мостару, гдје је у Саборној цркви Свете Тројице служио Свету архијерејску литургију, да ће овај храм бити обновљен и освештан до прославе осам вијекова година ове епархије 2020. године. Уз владику Григорија, који је изабран за епископа франкфуртског и цијеле Њемачке, служили су новоизабрани епископ захумско-херцеговачки Димитрије и бројно свештенство. „Надамо се да ће наш храм грађевински бити завршен ове године, а ако Бог да планирамо да га освештамо о осамстој годишњици наше епархије – владика Димитрије, владика Атанасије и ја. Ако Господ изволи, биће то нешто најљепше што смо могли подарити једни другима, нашем Мостару, Херцеговини и Цркви“, рекао је у бесједи владика Григорије. Он је истакао да ће, гдје год био и ма колико обавеза имао, исто као и до сада мислити о овом храму. „У часу када се спремам да напустим Херцеговину и преузмем другу службу, нарочиту благодарност желим да упутим свим својим мостарским пријатељима с обје стране Неретве – хришћанима и муслиманима, с којима сам веома успјешно сарађивао протеклих година и који су нам свесрдно помагали при успостављању добросусједских односа и међусобног разумијевања међу свима нама који живимо на овом простору“, истакао је владика Григорије. Он је нагласио да му је драго што су им се путеви, бар накратко, укрстили и што су имали прилику да сарађују, размјењују мишљења и остварујемо предуслове за бољу и спокојнију будућност овог дијела Херцеговине. Владика Григорије замолио је све вјернике да буду од помоћи и при руци новом епископу који ће ускоро преузети кормило брода Цркве у Херцеговини. „Молим вас да га примите доборнамјерно, отвореног срца и раширених руку“, рекао је владика Григорије. Он је замолио вјернике да помажу једни другима и да увијек буду изнад свих подјела, размирица и сукоба. „Хвала вам драга браћо и сестре, драги свештенослужитељи и мили пријатељи, што сте увијек били уз мене, и у радости и у бризи, кад се пјевало и кад се туговало, када се радило и градило, када се одмарало и славило, кад се падало и када се устајало. Понијећу вас у срцу и помињаћу у својим молитвама, а вас молим да се и ви молите за мене да бих достојно испунио нови задатак који ми је повјерен од Свете цркве“, рекао је владика Григорије у емотивној бесједи. У име вјерника из Мостара владики Григорију пригодан поклон предао је предсједник мостарског Црквеног одбора Далибор Ђурасовић, који му је захвалио за све што је урадио за овај град и овдашњи народ. „Много ствари смо започели, неке и завршили, а и и остало ћемо стићи, јер сте нас ви научили“, истакао је Ђурасовић. Након литургије организован је пригодан културно-умјетнички програм и славски ручак, а кумови славе ове године били и Дарко Бањац и Денис Прачић. Вјерници у Мостару жале због одласка владике Григорија, јер је његова улога у повратку и обнови живота Срба у долини Неретве немјерљива. Саборна црква Свете Тројице била је највећи православни храм на Балкану, а запаљена и је и минирана у јуну 1992. године. Обнова је почела 2008. године, а тренутно је једини велики необновљени вјерски објекат у БиХ. Изграђена је 1873. године и национални је споменик БиХ. View full Странице
×