Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'говора'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/слободан-антонић-велики-правни-рат-за/ https://iskra.co/reagovanja/slobodan-antonic-veliki-pravni-rat-za-slobodu-govora/ ... Управо је на делу узбудљив правни рат за слободу говора. Он траје, с промењивом срећом, четири године. Две важне битке су добијене, једна је у току, а непријатељ се спрема да отвори читав нови фронт. Морамо бити свесни тог рата, а било би добро понешто и да припомогнемо, како се не бисмо сутра изненадили када не будемо у прилици да читамо овакве текстове – јер се више неће смети писати или објавити. У овом чланку говорићу од бици коју управо води Владимир Димитријевић. Гледао сам га како две године, погурен, вукљајући торбу пуну књига, путује из Чачка како би у београдској Палати правде одговарао на тужбу за дискримининацију мишљењем. Против њега стајала је једна крсташка НВО, жељна да га осуди, па да га као „осуђеног хомофоба“ избаци из службе („треба да се запитамо – да ли желимо да људи попут Димитријевића буду део образовног система и да раде с нашом децом?“). Иза те НВО стајала је моћна Повереница, иза ње пак богати фондови, један закон који јој је давао одрешене руке за прогон, те феминистички и ЛГБТ идентитарци. Иза свих њих стајали су Брисел и Вашингтон, њихове моћне и богате бирократске структуре. А на крају, како је упозорио и генерални секретар НАТО: „НАТО има одговорност и прилику да буде водећи заштитник женских права“. Спремна је, дакле, била и авијација из Авијана. Све због доброг Владе Димитријевића… Па ипак, прву битку Владе је добио – захваљујући, како ћемо видети, једном интелигентном и храбром судији. Наравно да је то распомамило Левијатана. И ево Димитријевића поново на удару. Како је Димитријевић три године гоњен Све је почело тако што је Димитријевић на свом сајту објавио текст у ком је, између осталог, написао да је „једино природна – заједница између мушкарца и жене”. На то је НВО „Да се зна“ поднела Повереници за заштиту равноправности притужбу, у којој је окривила Димитријевића да „наведеним текстом ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за припаднике/це ЛГБТ заједнице“, те да „подстиче неравноправност и нетрпељивост“ (овде 210). На основу ове притужбе, Повереница је одмах упутила писмо Димитријевићу у ком га је позвала да, као први корак у процесу који се води против њега по Закону о заштити од дискриминације (ЗоЗД 2009), одговори на ову оптужбу (види овде). Оптужба за дискриминацију била је бесмислена. Како је својим написом Димитријевић могао некога да дискриминише? Он није на државној функцији да би могао било коме да ускрати право које му припада – што је реално значење те речи. Није прекршио право неке конкретне особе да склопи брак с другом особом истог пола – та забога, он није матичар. Он није агитовао да се прекрши ниједан закон, позивајући, на пример, матичаре да одбију да венчају мушкарца с мушкарцем – јер такво право ни не постоји. Само је изнео свој вредносни суд, без позивања на насиље или на било какву противзакониту радњу. Свеједно, оптужен је да његов текст ипак представља „дискриминацију“ ЛГБТ особа (?!). Одазивајући се позиву Поверенице да се изјасни, Димитријевић је објавио текст у ком је одбио све оптужбе за дискриминацију. У њему је нагласио да је само користио слободу изражавања, не би ли „као православни хришћанин“ изнео „свој став о природној породици“, који „заснива на Светом Предању Цркве од Истока“. Повереница је била незадовољна овим одговором, те је изрекла мишљење да су Димитријевићеви ставови „узнемиравајући, понижавајући и представљају повреду достојанства групе лица на основу својства, чиме су прекршене одредбе чл. 12. ЗоЗД“. На тај начин он је, по оцени Поверенице, писаном речју извршио акт дискриминације према ЛГБТ популацији, те је позван „да на свом сајту упути јавно извињење особама другачије сексуалне оријентације, као и да се убудуће суздржи од аката и изјава којима се крше прописи о забрани дискриминације“. Важно је нагласити да Повереница у свом спису индиректно и сама признаје да Димитријевић није позивао на насиље, реферишући „на пресуду Европског суда за људска права у предмету Вејделанд и други против Шведске (од 9. фебруара 2012. године) у којој је суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“. Димитријевић, међутим, и даље не сматра да је за било шта крив, те објављује одговор Повереници на њено мишљење, у ком каже: „нећу се извинити покрету политичких хомосексуалаца, нити ћу, ако Бог да, одступити од својих православних и хришћанских ставова“. Такође, Димитријевић је наставио да на свом сајту објављује чланке о ЛГБТ питању (овде и овде). На то је НВО „Да се зна“, 30. јануара 2019, поднела тужбу против Димитријевића Вишем суду у Београду (овде 242-249). У тужби се, између осталог, Димитријевић окривљује да „изражава идеје и ставове да је једина природна заједница, заједница између мушкараца и жене, и да је само таква заједница – природна породица“ (244; све је изворно истицање). Наводе се, такође, као дискриминаторне и следеће Димитријевићеве реченице (246): – „Хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди“; – „Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека“; – „Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам)“; – „Савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца, него је реч о политичкој идеологији коју намеће глобалистичка Империја Вашингтон–Брисел, с циљем да разори природну породицу“. Тим и другим исказима, тврди се у тужби, „продубљују се стереотипи о ЛГБТ лицима којима се ствара непријатељско окружење за та лица“ (246). Како је по чл. 12 ЗоЗД кажњиво „стварање непријатељског, понижавајућег и увредљивог окружења“, а у чл. 13 ЗоЗД „поновљена дискриминација“ означена је као „тежак облик дискриминације“ – може се рећи да је управо то оно што ради Димитријевић, тврдила је НВО Да се зна (247). Опет је важно упозорити да се и у овој тужби реферисало на пресуду ЕСЉП Вејделанд и други против Шведске, у којој се даје право ограничавања слободе говора и „када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“ (исто). Стога је Да се зна тражио од суда да донесе пресуду да је Димитријевић „извршио тежак облик дискриминације“, затим да се Димитријевић обавеже да ће уклонити своје текстове, те да више неће објављивати сличне „дискриминишуће“ чланке (248). Како је Димитријевић победио Првостепени судски поступак по овој тужби трајао је више од две године и завршио се 17. маја 2021. пресудом Вишег суда у Београду (бр. 2-П-410/19) коју је потписао судија Срђан Јончић. У пресуди су одбијени сви тужбени захтеви против Димитријевића као неосновани. У образложењу се указује „да су наведени текстови објављени на приватном сајту, односно да је изостала активност којом се одређеној или неодређеној групи намеће одређени став“ (стр. 11; моје наглашавање). То случај В. Димитријевића, оцењује судија Јончић, разликује од случаја Вејделанд и други против Шведске (11-12). У овом другом случају, наиме, реч је о томе да су 2004. године чланови организације Национална омладина у ђачке ормариће једне више гимназије убацивали летке у којима се у негативном контексту говори о ЛГБТ особама. Тиме су, на известан начин, принудили кориснике ормарића – који су, уз то, и „у осетљивом узрасту“ – да њихове негативне исказе о ЛГБТ особама прочитају (12). Ништа од тог, каже се у пресуди, не постоји у случају В. Димитријевића. Он никога није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст. Чланак није растуран тако „да је било немогуће да буде игнорисан“ – тзв. заробљена публика (captive public), нити је његов чланак био намењен старијим малолетницима (средњошколцима). Особе које су га читале слободно су одлучивале хоће ли посетити Димитријевићев сајт или не. „Објављивање информације на приватном сајту“, наглашава се даље у пресуди, „мора се анализирати кроз анализу `сразмерности` сходно чл. 10. ст. 2 Конвенције. Наиме, утицај јавно изражених ставова на приватном сајту мора бити сразмеран величини публике до које би могао допрети“ (12). Европски суд за људска права (ЕСЉП), заправо, изричито каже да није исто да ли је неки исказ саопштен „на онлајн сајту с малом читалачком публиком или на мејнстрим, веома посећеним интернет страницама“ (овде §79). Рецимо, Димитријевићев чланак, од ког је све почело, прочитало је на његовом сајту до данас, значи за неких 40 месеци, укупно 6.231 човек. То се не може ни поредити с тим када би чланак, примера ради, био објављен на порталу Блица, који је само у једном месецу, у јуну 2021. имао 2.847.757 индивидуалних посетилаца. То је сразмерно читавих осам и по хиљада пута више! Јасно је да Димитријевићев инкриминисани текст уопште не задовољава критеријум „утицајности“ које поставља Европски суд за људска права. У пресуди се, такође, види настојање судије да утврди да ли су два Димитријевићева текста реално произвела ма какву дискриминацију. То питање постављено је и сведоку тужитеља, М.К, члану НВО „Да се зна“. М.К. је, према пресуди, дао следећу изјаву: „Ја сматрам да овакви текстови генерално имају лошег ефекта на друштво у целини (…). У друштву увек постоје снаге које желе да умање достигнути ниво људских права. Оваквим текстовима се нормализује деловање које има за циљ умањење достигнутих нивоа људских права. (…) Због овог текста нисам лично имао проблема, али сам у прошлости као геј мушкарац имао много проблема због сличних ставова које има тужени. Прошао сам кроз малтретирања у школи. (…) Није ми познато да се неко нашао пред судом због акта насиља изазваног писањем туженог“ (9; 10). Као што се види, сведок тужбе је потврдио да Димитријевићев текст није био узрочник некакве одређене и познате дискриминације или насиља, већ да се све своди на сумњичење да је такво мишљење потенцијално опасно. По процени тужитељске стране, Димитријевићево становиште може да доведе до дискриминације или насиља, али – на терену фактицитета, не постоје докази за то, постоји само сумња у могућност. Наравно да то не може бити довољно за осуду. Како Димитријевића и даље судски прогоне И тако долазимо до онога што се сад дешава. Незадовона пресудом, НВО Да се зна жалила се, 21. јуна 2021, Апелационом суду у Београду. У жалби се, најпре, наводи да је Димитријевић „активно“ радио на „изношењу екстремних ставова у вези са ЛГБТ лицима“ (стр. 3), будући да он „своје ставове шири јавно у смислу да их прихвати што већи број људи“, те да је његов „циљ анимирање што шире јавности“ (3), пошто „жели да његови ставови буду прихваћени од стране већине у друштву“ (4). О, каква дрскост! Димитријевићев сајт, каже се даље у тужби, није приватни, јер су „сви садржаји на том сајту јавно доступни свим лицима“, а „сајт служи управо за ширење идеја и ставова које тужени износи и у спорним текстовима“ (3). Штавише, на Димитријевићевом сајту се „великим бројем објављених текстова и књига, као и предметним текстовима, вређају ЛГБТ лица“ (4), а „постоји и посебна опасност јавно објављеног садржаја који се без контроле лако и даље преноси, те је један од текстова“, ужаснута је ова НВО, „пренет и на порталу Стање ствари“ (4). Стога се тужитељи питају „да ли је суд желео да каже да тужени на интернет страници која је свима доступна може да објављује било шта, и то без икаквих правних последица само зато што је реч о интернет страници коју сам уређује и коју поседује?“ (5; све је изворно наглашавање). У том смислу, НВО Да се зна одбија да прихвати аргумент из пресуде да Димитријевић никог није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст (тзв. заробљена публика), тврдећи да „онда нико никад не би могао одговарати за јавно изнету реч у медијима и на порталима – јер, читалац може одлучити да ли ће посетити одређени портал, да ли ће угасити телевизор, да ли ће купити новине итд“ (5). Ова НВО случај Вајделанд тумачи тако да је том приликом, наводно, „суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва, могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или на друга кривична дела“ (6). Такође, НВО Да се зна указује да је Димитријевић гимназијски професор, те да је „сасвим извесно да његов лик и дело прате и његови ученици, посебно на интернету“ (4). „Замислимо да ученик туженог, како се и очекује, прати лик и дело свог професора, (…) и да је тај ученик одрастао у систему вредности у ком је породица јако битна“, те да је „кренуо да чита текст У одбрану природне породице“, што значи да је „тај ученик бирајући да прочита текст о породици изабрао да прочита и екстремне ставове о ЛГБТ особама“. То је „неприхватљиво“ јер би се тиме „одговорност за ширење предрасуда пребацила на јавно мнење“ – то јест на ученика – „док би изостала одговорност оних који шире предрасуде“ – то јест професора Димитријевића (5). На крају своје жалбе ова НВО се с висине обраћа суду, питајући се „да ли је суд уопште прочитао предметне текстове и у ком смислу сматра да је прихватљиво на тај начин релативизовати предмет спора и ставити у `исти кош` хетеросексулане особе, као већинске у друштву, и ЛГБТ особе, које припадају једној од најугроженијих мањинских група у друштву“ (6-7). „Нису јасни наводи суда да суд не може да заобиђе чињеницу да у сваком друштву постоји одређени број људи који имају традиционалне, конвенционалне и крајње ригидне ставове (…), те да треба имати у виду да је тужени лице традиционалних уверења“. „Могло би се закључити да је суд заузео став (…) да му је из тог разлога дозвољено да вређа ЛГБТ лица и да шири јавно ставове којима се за та лица подстиче непријатељско окружење и шире предрасуде“ (7), ишчуђава се ова НВО. Слобода уверења и говора јесте европска вредност, али „историја нас учи о опасностима толерисања злоупотребе слободе говора и изражавања, јер дискриминаторни говор управо представља прекорачење, злоупотребу те слободе“. Отуда је, тврди Да се зна, „веома важно санкционисати дискриминаторни говор, при томе јасно указујући где престаје слобода говора, а где почиње дискриминација“ (9). Ову тужбу НВО завршава правим покличем против слободе мишљења, позивајући се на разлог „погрешног“ мишљења: „Доношење закључака дедукцијом и на основама опште признатих и прихваћених начела и моралних норми погрешно интерпретираних у циљу стварања пројектоване слике и жељеног ефекта, могу бити веома опасни, како за појединце тако и за друштво у целини“ (19). Зашто ће, ако је правде, Димитријевић да победи Готово је симпатично колико су НВО тужитељи простодушни у својој намери да забране свако другачије мишљење само уколико испуњава један једини услов – да га они оцењују као „погрешно“, „увредљиво“ и „дискриминишуће“. У модерном и цивилизованом друштву ниједна група не може имати ту врсту привилегије да одређује које је мишљење дозвољено, а које не. Слобода мишљења и изражавања је, када смо већ код европских вредности, изричито зајамчена чл. 10 Европске конвенције о људским правима, а Европски суд за људска права, као званични правни интерпретатор конвенције, јасно одређује услове под којима се може ограничити право на слободу изношења мишљења (захваљујем се Браниславу Ристивојевићу што ме је снабдео грађом из које сам схватио логику ЕСЉП). Дакле, да би се неко мишљење ограничило потребно је, сматра ЕСЉП (овде §61-66), да се стекну три кумулативна услова (значи сва три истовремено): да је инкриминисана изјава вулгарно увредљива; да је намера изјаве позив на насиље; и да је изјава дата у напетом социјалном контексту, када је разумно претпоставити да позив на насиље може директно да изазове насиље. Ad 1. Што се тиче првог, Суд сматра да „употреба вулгарних фраза сама по себи није одлучујућа у оцени да ли је на делу увредљиво изражавање (offensive expression), зато што (таква употреба – С. А) може да служи и у чисто стилистичке сврхе; за Суд стил представља део комуникације као облик изражавања, те је као такав заштићен једнако колико и садржина идеја и информација које се налазе у самој изјави“ (овде §68). Употреба вулгарности, наравно, код критиковане стране често рађа осећај увређености, али „иако су таква осећања разумљива, она сама по себи нису довољна да би се ограничила слобода изражавања; тек пажљивим испитивањем контекста у којем су употребљене увредљиве речи, може да се направи смислена разлика између шокантног и увредљивог језика, али који је заштићен чл. 10 Конвенције, и оног који се не може толерисати у демократском друштву“ (овде §69; моје истицање). Ad 2. Други услов тиче се намере изјаве (овде §65), где је, по Суду, од одлучујућег значаја „да ли текст, и поред својих заразних речи, (не)охрабрује на употребу насиља“, што је „есенцијални фактор у разматрању“ (овде §36). У чланку, дакле, морају бити јасно идентификована она места у којима се публика „охрабрује на употребу насиља“, уколико се он жели подвргнути ограничењима, у супротном овај услов не сматра се испуњеним. Ad 3. Трећи услов, према мишљењу Суда, тиче се социјалног контекста, који је морао да буде такав „да је општа безбедносна ситуација у том крају била напета, или да је било сукоба или нереда, или да су постојале (…) било које друге посебне околности у којима би дотичне изјаве могле произвести непосредне незаконите радње“ (imminent unlawful actions), укључив и „изложеност стварним претњама физичким насиљем“ (овде §78). Димитријевићев текст можда је увредио чланове неке групе, али да би његова слобода изражавања била ограничена, тај текст је морао, осим увређености НВО Да се зна (услов 1) да садржи и позиве на насиље (услов 2), и, уз то, да је објављен у експлозивној друштвеној атмосфери, када он реално може да узрокује акте насиља (услов 3). Димитријевић ни експлицитно ни имплицитно није позивао на насиље (услов 2) – то, уосталом, кажу и сами тужитељи будући да се, подучени од Поверенице, позивају на случај Вајделанд. Али, првостепени суд је јасно уочио смисао Вајделанд-изузетка: он подразумева затворену публику, а код Димитријевића тога на делу није било. Или да то јасно кажемо нашим НВО тоталитаристима: „Да, Димитријевић на свом сајту може, ма колико то тешко било прихватљиво ауторитарном уму, да пише и објављује буквално шта му падне на памет и дословно шта год пожели, само ако у напетим друштвеним околностима (услов 3) не позива на насиље (услов 2)“. А што се тиче услова 3, можемо се запитати о каквој се „екплозивној“ атмосфери може говорити у Србији данас, барем када је реч о ЛГБТ питању, ако знамо да се од 2014. уредно и без изгреда одржавају геј параде, као и то да је отворено геј политичарка 2016. постала најпре министарка, а већ 2017. и премијерка српске владе? И каква је то, уопште, „угрожена група“ чија је чланица ни мање ни више него на врху извршне власти? Европски суд за људска права, такође, јасно каже да ако је реч о „тексту који је аналитичке природе и који не садржи ниједан одломак који би могао бити описан као позив на насиље“, а „без обзира колико је непријатан и неприхватљив“ за било кога – постоји „право јавности да буде информисана на другачији начин о ситуацији“ (овде §52). Суд сматра да „када је реч о чл. 10. ст. 2 Конвенције, има врло мало простора за ограничавање слободе говора када су у питању политички говор или дебата о питањима која су од јавног интереса“ (овде 58). Димитријевићеви чланци били су управо то – аналитичке расправе о питањима од општег значаја, без позивања на насиље, те они апсолутно не смеју бити основ за било какав судски прогон – а судски прогон увек је и државни прогон. Терет Владин, терет наш Запрепастио сам се када сам видео како НВО Да се зна од Димитријевића, само за састављање последње тужбе против њега, тражи да јој још и исплати 60.000 динара. А цела та тужба школски је пример апела против слободе мишљења. Димитријевић ће, дакле, још имати и да новачно награди своје тужитеље што му ускраћују слободу да убудуће пише и говори оно што мисли о ЛГБТ питању?! Сама идеја да ће Димитријевићу ем бити узета слобода говора, ем ће за то још морати и да плати, баш звучи некако перверзно. Али, Димитријевић сада ратује за све нас. Изгуби ли, и ми долазимо на ред. Већ сама чињеница да је читалац овај текст прочитао до овог места, охрабрујућа је. И то је део отпора, и то је део помоћи. Ово је као у филму – појединац против система. А ми, ево, помажемо: ја који сам ово написао, сајт који је ово објавио, ви који сте ово прочитали… Помоћи ћемо и друго, кад затреба. А Владе ће и даље ћутке подносити да га НВО активисти туже, Повереница опомиње, а суд позива на саслушање… Вући ће ону торбу с књигама од Чачка до Београда, и назад… Молиће се за све нас, за цео свет, чак и за своје непријатеље… Али, колико год га кињили, свагда ће, тихо и чврсто, остати при свом: „Ипак је неприродна“! ... (Искра, 06. 07. 2021)
  2. „Јермени из Турске већ деценијама живе са интернализованим страхом, а овај страх се умножава у оваквим затегнутим временима“, Робер Копташ. Политичка атмосфера у Турској је по питању Јермена у последњих неколико недеља постала врло наелектрисана. Проблеми су нарочито кулминирали након поновног оживљавања сукоба 27. септембра између Јермена и Азербејџана око Артсакха (Нагорно -Карабаха) при чему је Турска имала пресудну улогу. Томе свакако доприноси вишедеценијско непријатељство са Јерменијом, али и реторика савремених политичких актера. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је назвао Јерменију „највећом претњом по регионални мир“. Проблем представља и оштра ратна реторика са обе стране, како азербејџанска и турска, тако и јерменска, јер служи као оправдање за додатно ширење негативних ставова и мржње према Јерменима. Дан након избијања сукоба, 28. септембра, присталице владајуће Партије правде и развоја (AKP) и Партије националистичког покрета (MHP) су са азербејџанским и турским заставама на колима кружиле у близини јерменске патријаршије у Кумкапи четврти где иначе живи велики број Јермена. Посланик јерменског порекла Гаро Пајлан (Garo Paylan), из опозиционе прокурдске Народне демократске партије (HDP), је те демонстрације назвао провокацијом и позвао власти да предузму неопходне мере како би се спречило могуће насиље и заштитила јерменска патријаршија и друге установе. Како је јавила France 24, након низа протеста ултранационалиста, Јермени се све више плаше за своју безбедност. Наиме, једино је ХДП од свих парламентарних партија позвала на смиривање сукобa и немешање Турске. Чак је и највећа опозициона Републиканска партија (CHP) подржала Ердоганове ставове око рата. Наиме, Пајлан је оптужио турску Владу да „долива гориво на ватру“ и рекао да, као потомак оних који су преживели геноцид, „врло добро зна значење такве поруке“. Због овакве оцене догађаја и позива на мирно решење, Центар за евроазијске стратегијске студије (ASAM), организација блиска опозиционој пронационалној Доброј партији (İYİP), закупио је у неколико новина целу страну и објавио текст у коме Пајлана оптужује за издају, а његову партију за тероризам. Они су позвали „независно судство и Велику народну скупштину Турске да учине шта је неопходно по питању ове особе“. Пајлан је најавио тужбу против ове организације. У свом тексту за Њу Јорк Тајмс (New York Times) Гаро Пајлан је навео „да постоји директна веза између жеље турске владе да се упушта у сукобе у иностранству и ограничавања демократског простора код куће“. „Укљученост Турске у регионалне сукобе потакла је националистичку ватреност, избрисала простор за заговорнике мира и демократије, и продубила осећај страха и несигурности међу мањинским становништвом“, додао је Пајлан. Робер Копташ (Rober Koptaş), јерменски новинар из Турске, упозорио је у свом твиту да то личи на претњу патријаршији и бројним јерменским имигрантима који ту живе, и позвао власти да спрече могуће инциденте. Посланик ХДП, Омер Фарук Гергерлиоглу (Ömer Faruk Gergerlioğlu), у свом твиту је упитао „Да ли су планирани нови инциденти од 6-7 септембра?“, алудирајући на погром из 1955. године (види: Православље, број 1283, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„истанбулски-погром“-67-септембар-1955-године-r20131/). Врло брзо се 28. септембра огласио и портпарол Партије правде и развоја Омер Челик (Ömer Çelik) са изјавом да Влада неће дозволити да јерменским грађанима Турске буде прећено и у неколико твитова написао да држава неће дозволити дискриминацију грађана. Председник Ердоган се по овом питању није изјашњавао, што је изазвало критике. Међутим, ово није био једини инцидент. Неколико дана касније, 5. октобра, нови конвој који су организовали ултранационалисти прошао је и Халаскаргази авенијом на чијем једном делу се налазе и четврти насељене Јерменима. Међу учесницима били су и припадници „Сивих вукова“, парамилитарне екстремно десне групе, блиске МХП која са АКП чини власт. Додатну забринутост међу малобројним Јерменима унела је чињеница да је, како је провладин лист Јени Шафак (Yeni Şafak) јавио, протест организовала турска хуманитарна агенција Фондација за хуманитарну помоћ (IHH), која има блиске везе са властима и безбедносним службама. Тог дана се Гаро Пајлан огласио са информацијом да му је прећено смрћу и изјавио да ће, уколико му се нешто деси, сматрати власти, поменуту ASAМ и сличне организације, одговорним за то. Осим поменутих проазербејџанских демонстрација, организовани су и друге, у Игдиру, Шанлиурфи, Амасју, Елазигу, Дијарбакиру, Токату, и поново у Истанбулу 8. октобра, око некадашњих канцеларија јерменско-турског двојезичног недељника „Агос“ и Спомен обележја Хранту Динку, 2007. године убијеном уреднику овог недељника. Јерменска заједница је током године већ била мета неколико напада (види: Православље, број 1279, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„oстаци-мача“-хришћани-у-савременој-турској-r19892/). Тако је у мају један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој, док је на капији цркве Сурп Крикор Лусарович поломљен крст. Писмо са претњама је крајем истог месеца упућено фондацији „Хрант Динк“ основаној њему у спомен. Потом је почетком августа јерменско гробље Сурп Пиргич (Surp Pırgiç) у Синчан четврти у Анкари оскрнављено. Ситуација је додатно отежана општом друштевно климом у којој се прогањају политички противници и оптужују за подршку тероризму (класификација којом се најлакше дискредитују противници и лишавају слободе). Најчешћа мета су посланици из прокурдске левичарске ХДП, чијих је преко три четвртине градоначелника, легално изабраних на изборима, смењено. На мети су и адвокатска удружења чији се чланови, такође под оптужбама за подршку тероризму, хапсе, и новинари који под истим оптужбама бивају прогањани и онемогућавани да објективно извештавају или су под притиском принуђени на аутоцензуру. Стање је утолико теже јер је опозиција ућуткана. Тако су под притиском власти многи либерали напустили земљу у страху од прогона или због оптужница. Чак је и левица заузела контроверзну позицију подржавајући рат. Узрок треба тражити у томе, како каже уредник јерменског дела „Агоса“ Пакрат Естукјан, што је значајан део њених припадника поведен кемалистичким национализмом. Он је у интервјуу од 9. октобра изјавио да се „турско-јерменска заједница у земљи где живи осећа несигурно не само данас, већ одувек“, и да није само антијерменско расположење распрострањено у друштву, већ ксенофобија уопште. Упркос декларативној подршци власти према мањинама и медијским спиновима, њихов положај се не поправља. Напротив, уочен је стални пораст медијских напада и негативних ставова према припадницима јерменске заједнице. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк за 2019. годину, Јермени су најчешћa мета медијског говора мржње, а за њима следе сиријске избегилице и Грци. Мета напада су и Јевреји, Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти, римокатолици и малобројни Јазиди. У овом извештају наводи се да су чак 803 пута Јермени помињани у негативном смислу. У контексту сукоба, Јермени су приказани као непријатељи који се повезују са насиљем, тероризмом и масакрима. У распиривању антијерменског раположења предњачи Ибрахим Карагул (İbrahim Karagül), главни уредник у Јени Шафаку, проердогановском дневном листу, познат по својим проазербејџанским слоганима. Он у својим колумнама и твитовима (има близу 400 000 пратилаца на Твитеру) позива на брисање Јерменије са мапе, те на бомбардовање Јеревана и слично. Новинар Арис Налџи (Aris Nalcı) је 11. октобра у изјави за Ахвал (Ahval) подкаст рекао да „јерменска заједница поново осећа претње“, као и да „многи Јермени желе да оду у иностранство“ и уз то напоменуо да су неке породице већ отишле у САД и Канаду. Сам Налџи је примио велики број претећих порука након што је интервјуисао једног Јерменина. Председник Турске Ердоган се коначно 14. октобра огласио изјавом да се сви његови ставови односе на државу Јерменију али не и на Јермене у Турској који „имају користи од наше земље“, и према којима „ми никада нисмо заузели негативан став“. Главни уредник Агоса Јетварт Данзикјан (Yetvart Danzikyan), у изјави од 23. октобра за France 24, ипак напомиње да телевизијски канали свако вече „континуирано нападају Јерменију, а Јерменија касније постаје Јермени“. „Ово природно оптерећује Јермене у Турској“, додаје он, који се, иако грађани Турске, осећају као таоци. Тугба Танјери-Ердемир (Tuğba Tanyeri-Erdemir), истраживач на Одељењу за антропологију Универзитета у Питсбургу и стручњак за Турску, изјавила је да је „умешаност Турске у сукоб између Јерменије и Азербејџана и накнадно циљање турских Јермена извршило додатни притисак на јерменску мањину у земљи“. Према њеним речима, „освајачки менталитет који је обликовао политику турске Владе према Аја Софији не само да доводи у опасност светиње турских верских мањина, већ и угрожава њихове животе, чинећи их потенцијалним метама“. Повремено се у медијима потеже и питање неколико десетина хиљада нелегалних радника из Јерменије који углавном бораве без одговарајућих дозвола. Ердоган је раније претио да ће их „депортовати“. Сам израз подсећа на депортације током геноцида у сиријску пустињу. У оваквој ситуацији припадници мањина стављени су у позицију неке врсте унутрашњег непријатеља. Један од саговорника портала Аsia Times, турски Јерменин, сматра да власти неће организовати нити дозволити погром, али да је на улици ситуација другачија јер се фашисти годинама подстичу агресивним говорима политичара. Оваква атмосфера за оне Јермене који остају у Турској постаје неподношљива. Гаро Пајлан процењује да је због промене политичке климе након неуспелог државног удара неколико стотина Јермена напустило Турску, што је додатни удар на иначе све малобројније мањинске заједнице. Појачавање негативне атмосфере свакако не иде на руку тзв. скривеним Јерменима (као и скривеним Грцима и скривеним Асирцима), онима који су током геноцида преживели у турским, курдским или арапским породицама и који нису знали за своје право порекло или су морали да га крију, у њиховим настојањима да се врате својим коренима и поново прикључе матичној заједници. Ово свакако оставља и отворено питање да ли је један од циљева тих кампања и то да се они у томе обесхрабре. Обзиром да се сукоби око Нагорно-Карабаха не смирују, не може се поуздано проценити како ће се то у даљој будућности одразити на положај јерменске заједнице у Турској. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1287. од 1. новембра 2020.
  3. „Јермени из Турске већ деценијама живе са интернализованим страхом, а овај страх се умножава у оваквим затегнутим временима“, Робер Копташ. Политичка атмосфера у Турској је по питању Јермена у последњих неколико недеља постала врло наелектрисана. Проблеми су нарочито кулминирали након поновног оживљавања сукоба 27. септембра између Јермена и Азербејџана око Артсакха (Нагорно -Карабаха) при чему је Турска имала пресудну улогу. Томе свакако доприноси вишедеценијско непријатељство са Јерменијом, али и реторика савремених политичких актера. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је назвао Јерменију „највећом претњом по регионални мир“. Проблем представља и оштра ратна реторика са обе стране, како азербејџанска и турска, тако и јерменска, јер служи као оправдање за додатно ширење негативних ставова и мржње према Јерменима. Дан након избијања сукоба, 28. септембра, присталице владајуће Партије правде и развоја (AKP) и Партије националистичког покрета (MHP) су са азербејџанским и турским заставама на колима кружиле у близини јерменске патријаршије у Кумкапи четврти где иначе живи велики број Јермена. Посланик јерменског порекла Гаро Пајлан (Garo Paylan), из опозиционе прокурдске Народне демократске партије (HDP), је те демонстрације назвао провокацијом и позвао власти да предузму неопходне мере како би се спречило могуће насиље и заштитила јерменска патријаршија и друге установе. Како је јавила France 24, након низа протеста ултранационалиста, Јермени се све више плаше за своју безбедност. Наиме, једино је ХДП од свих парламентарних партија позвала на смиривање сукобa и немешање Турске. Чак је и највећа опозициона Републиканска партија (CHP) подржала Ердоганове ставове око рата. Наиме, Пајлан је оптужио турску Владу да „долива гориво на ватру“ и рекао да, као потомак оних који су преживели геноцид, „врло добро зна значење такве поруке“. Због овакве оцене догађаја и позива на мирно решење, Центар за евроазијске стратегијске студије (ASAM), организација блиска опозиционој пронационалној Доброј партији (İYİP), закупио је у неколико новина целу страну и објавио текст у коме Пајлана оптужује за издају, а његову партију за тероризам. Они су позвали „независно судство и Велику народну скупштину Турске да учине шта је неопходно по питању ове особе“. Пајлан је најавио тужбу против ове организације. У свом тексту за Њу Јорк Тајмс (New York Times) Гаро Пајлан је навео „да постоји директна веза између жеље турске владе да се упушта у сукобе у иностранству и ограничавања демократског простора код куће“. „Укљученост Турске у регионалне сукобе потакла је националистичку ватреност, избрисала простор за заговорнике мира и демократије, и продубила осећај страха и несигурности међу мањинским становништвом“, додао је Пајлан. Робер Копташ (Rober Koptaş), јерменски новинар из Турске, упозорио је у свом твиту да то личи на претњу патријаршији и бројним јерменским имигрантима који ту живе, и позвао власти да спрече могуће инциденте. Посланик ХДП, Омер Фарук Гергерлиоглу (Ömer Faruk Gergerlioğlu), у свом твиту је упитао „Да ли су планирани нови инциденти од 6-7 септембра?“, алудирајући на погром из 1955. године (види: Православље, број 1283, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„истанбулски-погром“-67-септембар-1955-године-r20131/). Врло брзо се 28. септембра огласио и портпарол Партије правде и развоја Омер Челик (Ömer Çelik) са изјавом да Влада неће дозволити да јерменским грађанима Турске буде прећено и у неколико твитова написао да држава неће дозволити дискриминацију грађана. Председник Ердоган се по овом питању није изјашњавао, што је изазвало критике. Међутим, ово није био једини инцидент. Неколико дана касније, 5. октобра, нови конвој који су организовали ултранационалисти прошао је и Халаскаргази авенијом на чијем једном делу се налазе и четврти насељене Јерменима. Међу учесницима били су и припадници „Сивих вукова“, парамилитарне екстремно десне групе, блиске МХП која са АКП чини власт. Додатну забринутост међу малобројним Јерменима унела је чињеница да је, како је провладин лист Јени Шафак (Yeni Şafak) јавио, протест организовала турска хуманитарна агенција Фондација за хуманитарну помоћ (IHH), која има блиске везе са властима и безбедносним службама. Тог дана се Гаро Пајлан огласио са информацијом да му је прећено смрћу и изјавио да ће, уколико му се нешто деси, сматрати власти, поменуту ASAМ и сличне организације, одговорним за то. Осим поменутих проазербејџанских демонстрација, организовани су и друге, у Игдиру, Шанлиурфи, Амасју, Елазигу, Дијарбакиру, Токату, и поново у Истанбулу 8. октобра, око некадашњих канцеларија јерменско-турског двојезичног недељника „Агос“ и Спомен обележја Хранту Динку, 2007. године убијеном уреднику овог недељника. Јерменска заједница је током године већ била мета неколико напада (види: Православље, број 1279, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„oстаци-мача“-хришћани-у-савременој-турској-r19892/). Тако је у мају један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој, док је на капији цркве Сурп Крикор Лусарович поломљен крст. Писмо са претњама је крајем истог месеца упућено фондацији „Хрант Динк“ основаној њему у спомен. Потом је почетком августа јерменско гробље Сурп Пиргич (Surp Pırgiç) у Синчан четврти у Анкари оскрнављено. Ситуација је додатно отежана општом друштевно климом у којој се прогањају политички противници и оптужују за подршку тероризму (класификација којом се најлакше дискредитују противници и лишавају слободе). Најчешћа мета су посланици из прокурдске левичарске ХДП, чијих је преко три четвртине градоначелника, легално изабраних на изборима, смењено. На мети су и адвокатска удружења чији се чланови, такође под оптужбама за подршку тероризму, хапсе, и новинари који под истим оптужбама бивају прогањани и онемогућавани да објективно извештавају или су под притиском принуђени на аутоцензуру. Стање је утолико теже јер је опозиција ућуткана. Тако су под притиском власти многи либерали напустили земљу у страху од прогона или због оптужница. Чак је и левица заузела контроверзну позицију подржавајући рат. Узрок треба тражити у томе, како каже уредник јерменског дела „Агоса“ Пакрат Естукјан, што је значајан део њених припадника поведен кемалистичким национализмом. Он је у интервјуу од 9. октобра изјавио да се „турско-јерменска заједница у земљи где живи осећа несигурно не само данас, већ одувек“, и да није само антијерменско расположење распрострањено у друштву, већ ксенофобија уопште. Упркос декларативној подршци власти према мањинама и медијским спиновима, њихов положај се не поправља. Напротив, уочен је стални пораст медијских напада и негативних ставова према припадницима јерменске заједнице. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк за 2019. годину, Јермени су најчешћa мета медијског говора мржње, а за њима следе сиријске избегилице и Грци. Мета напада су и Јевреји, Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти, римокатолици и малобројни Јазиди. У овом извештају наводи се да су чак 803 пута Јермени помињани у негативном смислу. У контексту сукоба, Јермени су приказани као непријатељи који се повезују са насиљем, тероризмом и масакрима. У распиривању антијерменског раположења предњачи Ибрахим Карагул (İbrahim Karagül), главни уредник у Јени Шафаку, проердогановском дневном листу, познат по својим проазербејџанским слоганима. Он у својим колумнама и твитовима (има близу 400 000 пратилаца на Твитеру) позива на брисање Јерменије са мапе, те на бомбардовање Јеревана и слично. Новинар Арис Налџи (Aris Nalcı) је 11. октобра у изјави за Ахвал (Ahval) подкаст рекао да „јерменска заједница поново осећа претње“, као и да „многи Јермени желе да оду у иностранство“ и уз то напоменуо да су неке породице већ отишле у САД и Канаду. Сам Налџи је примио велики број претећих порука након што је интервјуисао једног Јерменина. Председник Турске Ердоган се коначно 14. октобра огласио изјавом да се сви његови ставови односе на државу Јерменију али не и на Јермене у Турској који „имају користи од наше земље“, и према којима „ми никада нисмо заузели негативан став“. Главни уредник Агоса Јетварт Данзикјан (Yetvart Danzikyan), у изјави од 23. октобра за France 24, ипак напомиње да телевизијски канали свако вече „континуирано нападају Јерменију, а Јерменија касније постаје Јермени“. „Ово природно оптерећује Јермене у Турској“, додаје он, који се, иако грађани Турске, осећају као таоци. Тугба Танјери-Ердемир (Tuğba Tanyeri-Erdemir), истраживач на Одељењу за антропологију Универзитета у Питсбургу и стручњак за Турску, изјавила је да је „умешаност Турске у сукоб између Јерменије и Азербејџана и накнадно циљање турских Јермена извршило додатни притисак на јерменску мањину у земљи“. Према њеним речима, „освајачки менталитет који је обликовао политику турске Владе према Аја Софији не само да доводи у опасност светиње турских верских мањина, већ и угрожава њихове животе, чинећи их потенцијалним метама“. Повремено се у медијима потеже и питање неколико десетина хиљада нелегалних радника из Јерменије који углавном бораве без одговарајућих дозвола. Ердоган је раније претио да ће их „депортовати“. Сам израз подсећа на депортације током геноцида у сиријску пустињу. У оваквој ситуацији припадници мањина стављени су у позицију неке врсте унутрашњег непријатеља. Један од саговорника портала Аsia Times, турски Јерменин, сматра да власти неће организовати нити дозволити погром, али да је на улици ситуација другачија јер се фашисти годинама подстичу агресивним говорима политичара. Оваква атмосфера за оне Јермене који остају у Турској постаје неподношљива. Гаро Пајлан процењује да је због промене политичке климе након неуспелог државног удара неколико стотина Јермена напустило Турску, што је додатни удар на иначе све малобројније мањинске заједнице. Појачавање негативне атмосфере свакако не иде на руку тзв. скривеним Јерменима (као и скривеним Грцима и скривеним Асирцима), онима који су током геноцида преживели у турским, курдским или арапским породицама и који нису знали за своје право порекло или су морали да га крију, у њиховим настојањима да се врате својим коренима и поново прикључе матичној заједници. Ово свакако оставља и отворено питање да ли је један од циљева тих кампања и то да се они у томе обесхрабре. Обзиром да се сукоби око Нагорно-Карабаха не смирују, не може се поуздано проценити како ће се то у даљој будућности одразити на положај јерменске заједнице у Турској. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1287. од 1. новембра 2020. View full Странице
  4. Из кабинета оштро осуђују малициозне интерпретације и наводе да предсједник Србије апсолутно стоји чврсто уз своју Српску православну цркву свуда гдје она живи и дјелује, па тако и у Црној Гори Предсједништво Србије; фото: Саша Џамбић/srbijadanas.rs ИН4С је контактирао кабинет предсједника Србије везано за изјаву коју су режимски медији интерпретирали као наводно признање предсједника Србије о наводној ”аутокефалности такозване ЦПЦ”. Из кабинета оштро осуђују малициозне интерпретације и наводе да предсједник Србије апсолутно стоји чврсто уз своју Српску православну цркву свуда гдје она живи и дјелује, па тако и у Црној Гори. „Нема ни говора о било каквом ”посредном” признавању аутокефалности ЦПЦ од стране предсједника како су то неки медији врло злонамјерно покушали да истакну. То наравно није његов став. Напротив, ноторна је чињеница да је једина канонски призната и аутокефална Српска православна црква у Црној Гори.“, нагласили су у кабинету предсједника Србије.
  5. Из кабинета оштро осуђују малициозне интерпретације и наводе да предсједник Србије апсолутно стоји чврсто уз своју Српску православну цркву свуда гдје она живи и дјелује, па тако и у Црној Гори Предсједништво Србије; фото: Саша Џамбић/srbijadanas.rs ИН4С је контактирао кабинет предсједника Србије везано за изјаву коју су режимски медији интерпретирали као наводно признање предсједника Србије о наводној ”аутокефалности такозване ЦПЦ”. Из кабинета оштро осуђују малициозне интерпретације и наводе да предсједник Србије апсолутно стоји чврсто уз своју Српску православну цркву свуда гдје она живи и дјелује, па тако и у Црној Гори. „Нема ни говора о било каквом ”посредном” признавању аутокефалности ЦПЦ од стране предсједника како су то неки медији врло злонамјерно покушали да истакну. То наравно није његов став. Напротив, ноторна је чињеница да је једина канонски призната и аутокефална Српска православна црква у Црној Гори.“, нагласили су у кабинету предсједника Србије. View full Странице
  6. Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info
  7. Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info View full Странице
  8. Објаснићу откуд ми такав утисак. У Украјини постоји канонска Украјинска Православна Црква као аутономна помесна Црква у саставу Московске Патријаршије. Њу признају све Православне Цркве без изузетка, а она је у евхаристијском општењу са њима. Та Црква нити жели нити је и од кога тражила аутокефалност – ни од Московске Патријаршије, којој припада и која би у таквом случају била позвана да дâ одговарајући предлог и тиме покрене читав процес, ни од Цариградске Патријаршије, која би тада, као првопрестона Црква и отуд координатор поступка, била позвана да предмет упути на свеправославно разматрање и коначно решење, било потврдно било такво које захтев привремено одбија или га на неодређено време одгађа. Напоредо са поменутом канонском Украјинском Црквом постоје у земљи и три расколничке групације, а уз њих и агресивна унијатска заједница. Разговори о аутокефалији се воде управо са овим расколничким „Црквама” и, паралелно, са државним руководством Украјине, мимо канонске Цркве и противно њеној вољи, при чему се у разговоре веома дрско уплићу унијати, стајући, као што се и подразумева, на страну расколникâ. Следствено, не ради се о плану да се аутокефални статус додели Украјинској Цркви, како стално слушамо и читамо, него о програму да се аутокефалија додели расколничким групацијама у Украјини. Поступци Цариграда се објашњавају и оправдавају изјавама да они имају за циљ укидање расколâ и васпостављање црквеног јединства у народу Украјине. Ти поступци се темеље на недавно формулисаном учењу да Цариградска Црква, као васељенски трон и, историјски, као Црква Мајка словенских Цркава, има право да по овом питању одлучује самовласно и како сама нађе за сходно, не обазирући се на досад постојеће јурисдикцијске границе помесних аутокефалних Цркава и не сматрајући да је везује њихов став или отпор. Ово учење, међутим, ни на који начин не стоји будући да, сагласно датом устројству Цркве, не постоји чинилац виши од јерархије и пуноће аутокефалне Цркве осим институције сабора, тојест ауторитета сабора свих или већине аутокефалних Цркава (васељенски сабор) или сабора већег броја Цркава неког ширег подручја (велики сабор). Први епископ православног Истока није први у апсолутном смислу (in absoluto), као што је то случај у јурисдикцији старога Рима, него је први у сабору. По општепознатом 34. апостолском канону, сабор без првога је неважећи, а први без сабора је непостојећа фигура. Следи, дакле, закључак да Васељенски Патријарх нема право да расправља, акамоли да одлучује о статусу Украјинске Цркве – последично и било које друге Цркве – сâм од себе, надсаборски, на основу некакве сопствене моћи. Морамо додатно споменути још један проблем. На који начин би било могуће признавање или васпостављање законито лишених чина епископа и клирика, при чему је њихов коловођа Денисенко, лажни патријарх кијевски, не само лишен чина него, штавише, одлучен од Цркве и анатемисан? Може ли било која Црква, не изузимајући ни прву по реду и сјајном имену, да обезвреди или да прогласи неважећима црквене делатности и одлуке друге сестринске Цркве? Даље: има ли било која Црква право да признаје или не произнаје канонске поступке друге Цркве зависно од околностî и од случаја до случаја, и то на основу климавих мерила? Важи потпуно супротно: рукоположења, унапређења, премештаји, прибрајање сабору светих и било шта друго слично овом, с једне стране, али и лишавања чина, свргавања, забране свештенодејства и остале епитимије, са друге стране, када су извршени у једној Православној Цркви, аутоматски се прихватају и важе у свим Црквама без изузетка. Ако би се одустало од овог начела унутрашње повезаности и узајамнога прожимања Цркава, сместа би била укинута сва структура црквеног организма, као и укупни систем његовог функционисања. Правилна примена горњег начела искључује, у првом реду, дијалог са расколницима „на равној нози”, а затим повлачи за собом њихов покајнички повратак у јединство и канонски поредак Цркве. Тек тада они могу и имају право да истакну своје захтеве, па и захтев да добију аутокефалију, најпре пред својом Црквом, а потом, преко ње, и пред свепштом Црквом. Овога метода се доскора неодступно држала и Васељенска Цариградска Патријаршија како по питању расколâ у Украјини тако и по питању скопског раскола. У данима садашњег Светејшег Васељенског Патријарха постојало је време када скопски расколници нису били примани у Фанару на разговор о њиховом положају без претходне сагласности Патријарха српског. Тада је било незамисливо да се они обрате непосредно Васељенском Патријарху мимоилазећи Цркву од које су се отцепили и да њихови дописи буду уврштени у теме Светог Синода у Цариграду, а да Српска Црква о тим догађајима сазнаје само из средстава јавног извештавања, како се недавно десило. Упадљива је аналогија са збивањима у Украјини. Поставља се питање: шта је садржај појма аутокефална Црква? Од свега је, међутим, гора и жалоснија чињеница да је прокламовани циљ операције Украјина – а то је укидање расколâ и поновно обједињавање православних хришћана Украјине – унапред осуђен на неуспех. Расколи се не побеђују полумерама и на основу формалног и привидног обраћења расколникâ које иначе активно подржавају световна власт и тешко уочљиви спољашњи политички центри чије деловање се обично одвија у тајности. Највише што би се постигло јесте релативно смањење броја расколничких групација: уместо досад постојећих трију имали бисмо можда, па и вероватно, једну, нову „федерацију”, која у суштини не би била јединствена и коју би једне Цркве признавале, а друге не би, док би већинска, канонска Црква остала онде где се већ и налази – под окриљем и покровитељством Московске Патријаршије. И сâм господин Денисенко – некадашњи митрополит Филарет, „у време оно” један од двојице најјачих кандидата за московски патријарашки трон, а данас самопроглашени „патријарх кијевски” (да ли ће задржати ову титулу?) – потврђује тачност мојих речи својом изјавом да ће убудуће они који говоре руски припадати Москви као и досад, а да ће они који говоре украјински припадати њему (коме би иначе?). Овај човек, који заслужује да се поштују његове године, а по свему осталом је бедник достојан сажаљења, заборавио је да спомене само један детаљ: заборавио је да спомене да сви становници Украјине говоре руски, док одређени део становништва, притом не мали, истовремено говори и украјински. Слутим, штавише, да поодмакло животно доба у случају господина Денисенка и близина изборâ у случају господина Порошенка представљају нимало занемарљиве побуде за журбу и нестрпљивост обојице, али не увиђам зашто би Константинопољ требало да жури. Какву би добит од свега тога имало Православље? Вреди ли ставити на коцку његово јединство ради такве перспективе? Чисто сумњам. Раскол ће и овако и онако остати, било у облику трију раскола било у облику једног раскола. Према томе, узалуд се труди Велика Христова Црква. Надам се да она ипак види замахнути мач већег раскола не само над Украјином него и над васколиком православном васељеном. Сачувај нас, Боже! Знам да су у прошлости многи расколи – и не само они већ и јеретички покрети – били надвладани и да су се њихове присталице, покајавши се и одрекавши се својих заблуда, поново ујединиле са Црквом. Али колико знам, без преседана је у двехиљадугодишњој историји Цркве подухват да се расколници, чим се поново уграде у црквено Тело, у исто време аутоматски вину у висине највишег историјског начина постојања једне Цркве и да буду прибројани саборној заједници најугледнијих међу истакнутим Црквама, а да притом није било никаквог прелазног периода духовног сазревања, аскезе, поновног стицања црквеног етоса и начина мишљења, него ето, просто тако, „благодаћу и милосрђем” првопрестоне Цркве. Уједно ваља имати на уму и то да одређене историјске Цркве, славне због свог духовног нивоа, сведочења и доприноса, које усто никад нису упале у понор јереси или раскола, још нису стекле аутокефалност, а по свој прилици неће је стећи никад ни довека, па ипак не протестују нити се имало жале или кукају. Као закључак намеће се, дакле, следећи оксиморон: свака расколничка заједница ће кад-тад, раније или касније, бити проглашена недужном, рехабилитована и, поврх свега, унапређена у аутокефалну Цркву. На тај начин раскол престаје да буде смртни грех и злочин који се не може опрати ни мученичком крвљу виновника раскола, претвара се у обичан лаки прекршај и лако се лечи, а на крају – о необичног ли чуда! – бива награђен. Хтели ми то или не, тако се уклањају бране које задржавају многе нове расколе, а Православној Цркви прети опасност да постане нека врста неограђеног винограда. Све то производи непоправљиву штету и саблажњава многе савести, а наша Црква због тога губи сваку веродостојност како пред инославним хришћанима тако и пред иноверним савременицима и пред нерелигиозним људима. Ове ретке исписујем са дубоком тугом, заправо са болом, баш зато што из дубине душе поштујем и волим мученичку Велику Христову Цркву. „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја у Духу Светом, да ми је врло жао и да ме срце моје боли без престанка” (Римљ. 9, 1 – 2; ср. IIКор. 11, 31; Гал. 1, 20 и IТим. 2, 7) услед одскора насталих ситуација, напетости и разногласја по питању лечења ранâ од расколâ. Расколи засад, уместо да буду уклоњени, на чудан начин изазивају додатне духовне и душевне расколе међу самим браниоцима јединства, стабилности и уједначеног хода светих Цркава Божјих кроз историју. Управо ради ових последњих вредности „брига за све Цркве” (IIКор. 11, 28) напаја и моје срце, срце једног скромног православног епископа, тако да мени, „најмањем од свих светих” (мисли се: најмањем од свих хришћана; Еф. 3, 8, ср. IКор. 15, 9), није допуштено ћутање не бих ли евентуално избегао јефтине и простачке оптужбе за неверство, издајство, пребегавање „на другу страну” и тако даље. Напротив, љубав према Цркви светог апостола Андреја и према свакој Цркви православних хришћана подстиче ме да говорим уместо да будем нêм, али и да говорим по савести и искрено. Желим и молим се, од срца и вапајно: Саздатељ и Женик Цркве, Господ наш Исус Христос, благодаћу Пресветога Духа и благовољењем Бога и Оца, молитвама светих и богоносних Отаца наших Јована Златоуста, Григорија Богослова, Фотија Великога и свих који прославише епископску катедру Новога Рима, а уједно и молитвама светих митрополита кијевских, патријараха московских и свих светих, да помилује, просветли и спасе све нас! Написах и спасох душу своју. Извор: Епархија бачка
  9. Свакодневно се може запазити да у погледу црквеног проблема у Украјини црквена лица, чак и поједини веома образовани јерарси и теолози, често, а новинари, како „световни” тако и „црквени”, по правилу говоре и пишу да ће Васељенска Цариградска Патријаршија ускоро дати – или, по другима, да неће дати – аутокефалност Украјинској Цркви. Овај начин изражавања, међутим, еклисиолошки и канонски је нетачан, те стога уводи људе у заблуду, независно од добрих намера огромне већине оних који се тако изражавају. Не тврдим, наравно, да оваква формулација проистиче из недовољне богословске спреме одређеног броја црквених пастира и теологâ или пак из намере нетеологâ да искривљују ствари. Имам утисак да непрецизна терминологија потиче, по свему судећи, из непажње и немарности. Објаснићу откуд ми такав утисак. У Украјини постоји канонска Украјинска Православна Црква као аутономна помесна Црква у саставу Московске Патријаршије. Њу признају све Православне Цркве без изузетка, а она је у евхаристијском општењу са њима. Та Црква нити жели нити је и од кога тражила аутокефалност – ни од Московске Патријаршије, којој припада и која би у таквом случају била позвана да дâ одговарајући предлог и тиме покрене читав процес, ни од Цариградске Патријаршије, која би тада, као првопрестона Црква и отуд координатор поступка, била позвана да предмет упути на свеправославно разматрање и коначно решење, било потврдно било такво које захтев привремено одбија или га на неодређено време одгађа. Напоредо са поменутом канонском Украјинском Црквом постоје у земљи и три расколничке групације, а уз њих и агресивна унијатска заједница. Разговори о аутокефалији се воде управо са овим расколничким „Црквама” и, паралелно, са државним руководством Украјине, мимо канонске Цркве и противно њеној вољи, при чему се у разговоре веома дрско уплићу унијати, стајући, као што се и подразумева, на страну расколникâ. Следствено, не ради се о плану да се аутокефални статус додели Украјинској Цркви, како стално слушамо и читамо, него о програму да се аутокефалија додели расколничким групацијама у Украјини. Поступци Цариграда се објашњавају и оправдавају изјавама да они имају за циљ укидање расколâ и васпостављање црквеног јединства у народу Украјине. Ти поступци се темеље на недавно формулисаном учењу да Цариградска Црква, као васељенски трон и, историјски, као Црква Мајка словенских Цркава, има право да по овом питању одлучује самовласно и како сама нађе за сходно, не обазирући се на досад постојеће јурисдикцијске границе помесних аутокефалних Цркава и не сматрајући да је везује њихов став или отпор. Ово учење, међутим, ни на који начин не стоји будући да, сагласно датом устројству Цркве, не постоји чинилац виши од јерархије и пуноће аутокефалне Цркве осим институције сабора, тојест ауторитета сабора свих или већине аутокефалних Цркава (васељенски сабор) или сабора већег броја Цркава неког ширег подручја (велики сабор). Први епископ православног Истока није први у апсолутном смислу (in absoluto), као што је то случај у јурисдикцији старога Рима, него је први у сабору. По општепознатом 34. апостолском канону, сабор без првога је неважећи, а први без сабора је непостојећа фигура. Следи, дакле, закључак да Васељенски Патријарх нема право да расправља, акамоли да одлучује о статусу Украјинске Цркве – последично и било које друге Цркве – сâм од себе, надсаборски, на основу некакве сопствене моћи. Морамо додатно споменути још један проблем. На који начин би било могуће признавање или васпостављање законито лишених чина епископа и клирика, при чему је њихов коловођа Денисенко, лажни патријарх кијевски, не само лишен чина него, штавише, одлучен од Цркве и анатемисан? Може ли било која Црква, не изузимајући ни прву по реду и сјајном имену, да обезвреди или да прогласи неважећима црквене делатности и одлуке друге сестринске Цркве? Даље: има ли било која Црква право да признаје или не произнаје канонске поступке друге Цркве зависно од околностî и од случаја до случаја, и то на основу климавих мерила? Важи потпуно супротно: рукоположења, унапређења, премештаји, прибрајање сабору светих и било шта друго слично овом, с једне стране, али и лишавања чина, свргавања, забране свештенодејства и остале епитимије, са друге стране, када су извршени у једној Православној Цркви, аутоматски се прихватају и важе у свим Црквама без изузетка. Ако би се одустало од овог начела унутрашње повезаности и узајамнога прожимања Цркава, сместа би била укинута сва структура црквеног организма, као и укупни систем његовог функционисања. Правилна примена горњег начела искључује, у првом реду, дијалог са расколницима „на равној нози”, а затим повлачи за собом њихов покајнички повратак у јединство и канонски поредак Цркве. Тек тада они могу и имају право да истакну своје захтеве, па и захтев да добију аутокефалију, најпре пред својом Црквом, а потом, преко ње, и пред свепштом Црквом. Овога метода се доскора неодступно држала и Васељенска Цариградска Патријаршија како по питању расколâ у Украјини тако и по питању скопског раскола. У данима садашњег Светејшег Васељенског Патријарха постојало је време када скопски расколници нису били примани у Фанару на разговор о њиховом положају без претходне сагласности Патријарха српског. Тада је било незамисливо да се они обрате непосредно Васељенском Патријарху мимоилазећи Цркву од које су се отцепили и да њихови дописи буду уврштени у теме Светог Синода у Цариграду, а да Српска Црква о тим догађајима сазнаје само из средстава јавног извештавања, како се недавно десило. Упадљива је аналогија са збивањима у Украјини. Поставља се питање: шта је садржај појма аутокефална Црква? Од свега је, међутим, гора и жалоснија чињеница да је прокламовани циљ операције Украјина – а то је укидање расколâ и поновно обједињавање православних хришћана Украјине – унапред осуђен на неуспех. Расколи се не побеђују полумерама и на основу формалног и привидног обраћења расколникâ које иначе активно подржавају световна власт и тешко уочљиви спољашњи политички центри чије деловање се обично одвија у тајности. Највише што би се постигло јесте релативно смањење броја расколничких групација: уместо досад постојећих трију имали бисмо можда, па и вероватно, једну, нову „федерацију”, која у суштини не би била јединствена и коју би једне Цркве признавале, а друге не би, док би већинска, канонска Црква остала онде где се већ и налази – под окриљем и покровитељством Московске Патријаршије. И сâм господин Денисенко – некадашњи митрополит Филарет, „у време оно” један од двојице најјачих кандидата за московски патријарашки трон, а данас самопроглашени „патријарх кијевски” (да ли ће задржати ову титулу?) – потврђује тачност мојих речи својом изјавом да ће убудуће они који говоре руски припадати Москви као и досад, а да ће они који говоре украјински припадати њему (коме би иначе?). Овај човек, који заслужује да се поштују његове године, а по свему осталом је бедник достојан сажаљења, заборавио је да спомене само један детаљ: заборавио је да спомене да сви становници Украјине говоре руски, док одређени део становништва, притом не мали, истовремено говори и украјински. Слутим, штавише, да поодмакло животно доба у случају господина Денисенка и близина изборâ у случају господина Порошенка представљају нимало занемарљиве побуде за журбу и нестрпљивост обојице, али не увиђам зашто би Константинопољ требало да жури. Какву би добит од свега тога имало Православље? Вреди ли ставити на коцку његово јединство ради такве перспективе? Чисто сумњам. Раскол ће и овако и онако остати, било у облику трију раскола било у облику једног раскола. Према томе, узалуд се труди Велика Христова Црква. Надам се да она ипак види замахнути мач већег раскола не само над Украјином него и над васколиком православном васељеном. Сачувај нас, Боже! Знам да су у прошлости многи расколи – и не само они већ и јеретички покрети – били надвладани и да су се њихове присталице, покајавши се и одрекавши се својих заблуда, поново ујединиле са Црквом. Али колико знам, без преседана је у двехиљадугодишњој историји Цркве подухват да се расколници, чим се поново уграде у црквено Тело, у исто време аутоматски вину у висине највишег историјског начина постојања једне Цркве и да буду прибројани саборној заједници најугледнијих међу истакнутим Црквама, а да притом није било никаквог прелазног периода духовног сазревања, аскезе, поновног стицања црквеног етоса и начина мишљења, него ето, просто тако, „благодаћу и милосрђем” првопрестоне Цркве. Уједно ваља имати на уму и то да одређене историјске Цркве, славне због свог духовног нивоа, сведочења и доприноса, које усто никад нису упале у понор јереси или раскола, још нису стекле аутокефалност, а по свој прилици неће је стећи никад ни довека, па ипак не протестују нити се имало жале или кукају. Као закључак намеће се, дакле, следећи оксиморон: свака расколничка заједница ће кад-тад, раније или касније, бити проглашена недужном, рехабилитована и, поврх свега, унапређена у аутокефалну Цркву. На тај начин раскол престаје да буде смртни грех и злочин који се не може опрати ни мученичком крвљу виновника раскола, претвара се у обичан лаки прекршај и лако се лечи, а на крају – о необичног ли чуда! – бива награђен. Хтели ми то или не, тако се уклањају бране које задржавају многе нове расколе, а Православној Цркви прети опасност да постане нека врста неограђеног винограда. Све то производи непоправљиву штету и саблажњава многе савести, а наша Црква због тога губи сваку веродостојност како пред инославним хришћанима тако и пред иноверним савременицима и пред нерелигиозним људима. Ове ретке исписујем са дубоком тугом, заправо са болом, баш зато што из дубине душе поштујем и волим мученичку Велику Христову Цркву. „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја у Духу Светом, да ми је врло жао и да ме срце моје боли без престанка” (Римљ. 9, 1 – 2; ср. IIКор. 11, 31; Гал. 1, 20 и IТим. 2, 7) услед одскора насталих ситуација, напетости и разногласја по питању лечења ранâ од расколâ. Расколи засад, уместо да буду уклоњени, на чудан начин изазивају додатне духовне и душевне расколе међу самим браниоцима јединства, стабилности и уједначеног хода светих Цркава Божјих кроз историју. Управо ради ових последњих вредности „брига за све Цркве” (IIКор. 11, 28) напаја и моје срце, срце једног скромног православног епископа, тако да мени, „најмањем од свих светих” (мисли се: најмањем од свих хришћана; Еф. 3, 8, ср. IКор. 15, 9), није допуштено ћутање не бих ли евентуално избегао јефтине и простачке оптужбе за неверство, издајство, пребегавање „на другу страну” и тако даље. Напротив, љубав према Цркви светог апостола Андреја и према свакој Цркви православних хришћана подстиче ме да говорим уместо да будем нêм, али и да говорим по савести и искрено. Желим и молим се, од срца и вапајно: Саздатељ и Женик Цркве, Господ наш Исус Христос, благодаћу Пресветога Духа и благовољењем Бога и Оца, молитвама светих и богоносних Отаца наших Јована Златоуста, Григорија Богослова, Фотија Великога и свих који прославише епископску катедру Новога Рима, а уједно и молитвама светих митрополита кијевских, патријараха московских и свих светих, да помилује, просветли и спасе све нас! Написах и спасох душу своју. Извор: Епархија бачка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...