Претражи Живе Речи Утехе

Говор Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Тргу "Србија" у Источном Сарајеву. Видео запси доносимо благодарећи Телевизији Храм.

Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина. Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Кошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова - пилота, затим и невиних цивила - жртава касетних бомби у Нишу и широм Косова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце... Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве. Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду - него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и све што смо имали. Кажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог! Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други... На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после геноцида у Другом рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији? Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник - када их у дому дочека здрава породица - супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа. Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога. Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародава које је трајало 78 дана, које извршила НАТО алијанска на нашим прострима. Окупили се да се помилимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу али и у односу на нас да постану боље воље. Извор: Инфо-служба СПЦ

Чланак Побједе, пренесен данас на порталу Аналитика (https://portalanalitika.me/clanak/353733/miris-kostiju-zadah-mrznje), аутора Драшка Ђурановића, под насловом “Мирис костију, задах мржње”, поред говора мржње врви и од низа неистина, оцијенио је протојереј ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски, парох которски. Чланак, у којем аутор на крају пита “Што нас очекује након трећег обредног изношења мошти свеца? “, говори о томе да су мошти Светог Василија ношене у Херцеговину два пута и да ће треће изношење бити 21. овог мјесеца у Никшићу. „Први одлазак у Херцеговину 1990. једноставно није се догодио. Узгред Митрополит Амфилохије је постављен 30. децембра 1990. па није могао те године у мају ништа да организјуе у Црној Гори. Ђурановићу је очигледно била потребна 1990. због ратног контекста, али истина је другачија“, казао је отац Момчило Кривокапић, који свједочи као неко ко је учествовао 1996. од пресвлачења моштију 10. маја, пред пут у Херцеговину, до повратка у Никшић сјутрадан. Зато отац Момчило истиче да Ђурановић лаже и када каже да су мошти Свеца ношене у Херцеговину 12. маја 1996. године. „Стварно се догодило да су мошти Светог Василија пресвукли у нову одежду Патријарх Павле, Митрополит Амфиолохије и владика Атанасије, уз асистенцију нас неколико свештеника 10. маја 1996. рано ујутро. Ђурановић говори о неким костима, а мошти Светог Василија су буквално цијеле и нетрулежне и стварно миришу. Као учесник свега био сам и пратилац моштију до Херцеговине, које су иначе вожене на џипу, па сам тако био у непосредној близини Свеца и чудеса која су се успут дешавала, непојмљива безбожницима типа Ђурановића“, казао је отац Момчило Кривокапић. Интересантно је нагласити, додаје Кривокапић, и да је улога Радована Караџића, коју карикира Ђурановић, била да тада да као званични представник власти на граници између Црне Горе и Херцеговине сачека мошти Свеца и као нормалан православац приђе и да их цјелива. Присутвовао је свеноћном бденију у манастиру Тврдош, које се завршава Литургијом. За њега је било нормално да тада прочита Символ вјере и да се причести. „Дакле, никакву политику није спроводио него је учествовао у Литургији као Србин, православни и причестио се. Затим, негдје послије Литургије кренули смо за Мркоњић, родно село Светог Василија у његову кућу на чијем мејсту се већ градила црква њему посвећена, гдје су тада крштени, један мали Василије и једна мала Василија. На гроб мајке Светог Василија, Ане, у истом мјесту спуштене су мошти. Веома дирљива сцена, иако нисам неки сентименталац. Међутим, заиста мора да остави на вас утисак када гледате када спуштају мошти Светог Сина на гроб Свете мајке која га је васпитала. Након тога смо ишли до Величана гдје је чувена спомен црква у којој су мошти мученичке. Ђурановић каже да се ишло до Пребиловаца, што такође, није није тачно”, прича даље отац Момчило Кривокапић. Када су мошти дошле у Никшић био је то 11. мај. „Врло дуго мошти иду кроз град. Киша пада, нико не отвара кишобране. То је било нешто невјероватно. Народ кад наиђу мошти клекне, свако у своју бару. Митрополит је проговорио на једном мјесту о томе зашто ова киша пада: Вјероватно хоће да спере све оне страшне ствари које су се дешавале до сада у овом граду. По програму је требало да мошти већ око 8 увече буду у Острогу што апсолутно није било могуће. Народа је толико много… Горе у Острогу маса људи је чекало. Сви са упаљеним свијећама. Чаробна једна сцена и опет птице као у Херцеговини. Дочекују мошти радујући се што се Светитељ враћа у манастир”, присјетио се отац Момчило Кривокапић. Закључује да је у поменутом било ријечи о нечему што је природна ствар зе људе који имају душу. “Једном Владици који има душу, једном игуману који има душу, пало је на памет да предложе Миотрополту Амфилохију да мошти Светог Василија носе до Херцеговине да окријепе народ након страхота рата. Дакле, никава стратегија није ту била да се прави ово или оно. Значи, подмеће Ђурановић да је неко направио то да се народ забога пали и да се подсјећа на ране Другог свјетског рата, да би жешће нагазили. Лаже!“, поручио је отац Момчило Кривокапић. Закључује и да је за вјерујуће људе овај потез Митрополита Амфилохија о изношењу моштију из манастира и доношења у Никшић на сабор 21. децембра поново очекиван, обзиром на пометњу коју је у вјерујућем народу изазвала намјера отимања црквене имовине, а најава ДПС-а да ће „обновити“ тзв. ЦПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“ Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана) У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“. То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“. Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира… Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему. И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве. А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време. Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако. Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра. Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“. То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“ Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар. Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради… Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“… Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)! Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности… Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи. Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице. И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“. А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“ А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова… Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује. Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „ Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“. На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“. Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи. Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини. Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари. ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ. Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије. Живи били па видели. P. S. Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу: „… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља… И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’… Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“ Треба ли још нешто додати овоме? P. P. S. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“. Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве. Нема и неће га ни бити. Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?… (Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Дана 31. јануара 2019. године у Великој сали Државног дворца у Кремљу одржан је свечани догађај посвећен десетогодишњици Помесног сабора Руске Православне Цркве и интронизацији Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Господина Кирила. Учеснике у манифестацији поздравио је председник Руске Федерације В.В. Путин. Ваша Светости! Поштовани поглавари и представници Помесних Православних Цркава! Поштовани свештенослужитељи! Даме и господо! Драго ми је да све вас поздравим у срцу Русије, у Московском Кремљу с његовим духовним светињама које су значајне за сваког православца. Данашњи свечани скуп је посвећен изузетном датуму. Крајем јануара 2009. године одржан је Помесни сабор Руске Православне Цркве на којем је изабран нови поглавар – Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил. Желео бих да Његовој Светости топло и искрено честитам десетогодишњицу интронизације. У децембру 2017. године заједно смо прославили стогодишњицу обнављања патријараштва у нашој земљи и истакли смо умногоме водећу улогу поглавара Руске Цркве у судбини отаџбине, величину њиховог подвижништва и служења нашем народу. Патријарх Кирил као и његови истакнути претходници на изузетан начин обавља своју архипастирску мисију. Поштујући хришћанске заповести он покушава да помогне људима да пронађу пут до храма, да се учврсте у вери, да их подржи речју и делом. Захваљујући мудрости и поштењу, отворености и великодушности стекао је поштовање, и у Русији, и далеко ван њених граница. Његова Светост и православни јерарси заједно с представницима других традиционалних религија дају значајан допринос јачању слоге у друштву и помажу у решавању кључних, понекад врло болних питања која узнемиравају и брину људе. Знам колико много је у току последњих година учињено на ширењу социјалног служења Цркве, колико је велики и неуморан рад који у овој области обављају црквене организације удружујући волонтере, доброчинитеље и оне који теже ка томе да несебично помажу другим људима. Овај труд је драгоцен, он се не мери статистиком, али ћу ипак дозволити себи да наведем неколико бројева. У Русији је 2009. године постојала само једна црквена сигурна кућа за жене са децом које су доспеле у тешку животну ситуацију. Прошле године их је било већ 58. Отворено је преко 100 нових центара за хуманитарну помоћ. Развијају се патронажне службе и службе за друштвену рехабилитацију. Руска Православна Црква је увек тамо где је тешко, увек је с људима који су доспели у невољу. Тако је било и за време лета 2010. године кад се Русија суочила са стихијом, с пожарима који су захватили многе регионе у нашој земљи, тако је било у Кримску, у градовима и селима на Далеком истоку, који су пострадали од поплава. Руска Православна Цркве данас координира и прати преко 6,5 хиљада социјалних пројеката, самим тим видно помажући напоре државе и друштва у овом правцу. Посебне речи захвалности патријарху Кирилу и Цркви упућујемо за духовну бригу о руској војсци. Ваше искрене и срдачне поуке помажу војницима и официрима да часно бране домовину и уливају им сигурност у своју ратничку силу и моралну исправност. Велико поштовање заслужује просветна делатност Руске Православне Цркве, обнављање старих храмова и изградња нових. Патријарх Кирил и ја смо сасвим недавно заједно учествовали у полагању темеља за један од њих – величанствени храм у сећање на војнике Великог отаџбинског рата „Васкрсење Христово“. Племенито подвижништво Руске Православне Цркве се простире на целу њену канонску територију. И захвални смо Његовој Светости на томе што стално поклања пажњу нашим сународницима и што подржава заједнице у иностранству, на неуморном раду на јачању поверења између земаља и народа и на ширењу контаката у области хуманитарне делатности. Истаћи ћу да је часно и беспрекорно служење којим се патријарх Кирил одликује – пример истинске љубави према отаџбини и према нашем народу, а успеси постигнути на овом попришту представљају темељ за развој Цркве у наредним деценијама. Ваша Светости! Поштовани учесници у свечаном скупу! Данас, као и у току многих векова, постоји изузетна потреба за узвишеним предназначењем Руске Православне Цркве. Истаћи ћу да ће држава наставити да активно развија стваралачко партнерство са Црквом у свим значајним областима, пре свега и васпитавању младог нараштаја, у чувању културне баштине и у решавању насушних друштвених проблема. Пред Русијом се данас постављају огромни изазови и амбициозни циљеви, без преувеличавања историјски задаци у демографији, у друштвеном развоју и побољшању квалитета живота људи, у раду на остваривању напретка у економији, у науци и технологијама. Али једно нам је сасвим јасно: да бисмо достигли нови ниво за нас је важно да сачувамо свој идентитет, своје јединство и солидарност. А они се граде на вредностима које су увек поштоване у православљу и другим традиционалним религијама Русије: то су милосрђе, поштење и праведност, то је брига за ближњег и породицу, поштовање родитеља и деце, и наравно, љубав према домовини. Заборављање ових вредности је бременито најразорнијим последицама, обезличавањем и деградацијом човека, тиме да он може постати жртва најподлијих и најнижих манипулација. Понављам: заједничка је дужност и одговорност државе, Цркве, религиозних делатника и друштва да сачувају и ојачају нашу духовно-моралну вредносну основу, да је пренесу омладини и будућим нараштајима, како се не би изгубили у време бурних глобалних промена. И наравно, рачунамо на то да ће Руска Православна Црква и убудуће остати активна мировна снага, као и раније, да ће јачати пријатељство и добросуседске односе и подржавати наше сународнике и људе православне културе. Братске везе између Цркава у историји су уједињавале и зближавале народе и служиле развоју равноправних односа између Русије и многих иностраних земаља. Нажалост, видимо и друге примере кад шпекулације, политиканство и паразитирање на питањима религиозног живота воде ка разједињавању људи и изазивају злобу и нетрпељивост. Управо такав пројекат који нема везе с вером, који је потпуно лажан и везан за борбу за власт, данас се остварује у Украјини. У суштини, долази до грубог мешања у црквени живот. Његови иницијатори као да су се учили од безбожника из прошлог века који су истеривали вернике из храмова, мучили и прогањали свештенослужитеље. Опет бих желео да истакнем: држава и власт Русије сматрају апсолутно недопустивим било какво мешање у црквене послове. Поштовали смо и поштоваћемо независност црквеног живота, тим пре у суседној сувереној земљи. Ипак, задржавамо право да реагујемо и да чинимо све у циљу заштите људских права, укључујући и слободу вероисповести. И на крају бих желео да још једном честитам патријарху Кирилу знаменити датум – десетогодишњицу устоличења. Његовој Светлости желим бодрост, дуг живот и нове успехе у архипастирском раду. Нека Ваше молитве чувају Руску Православну Цркву и нашу отаџбину. Хвала вам на пажњи. Извор: Православие.ру

Када бих, као католички теолог, смео да говорим уочи тужног славља посвећеног овом великом евангелистичком теологу, не бих то чинио зато што сам у последњих петнаест година Карла Барта могао да сматрам увек духовно сродним и очинским пријатељем, већ зато што би на овом гробу сама католичка теологија требало да дође до речи. Захваљујем вам на чињеница да она то и сме. Са вама данас жале небројени католици, теолози и лаици свуда широм света где их је реч Карла Барта сусрела на многим језицима. Постојало је време које је потребовало Doktor utrisque iuris, доктора обеју права. Наше време има горућу потребу за Doctor utrisque theologiae, доктором обеју теологија – евангелистичке и католичке. А ако је неко у овом столећу то опримеровао, онда је то био Карл Барт. То може да изненади уколико се има на уму да је ретко који значајнији теолог нашег века напао католичку цркву тако тачно, тако гневно, тако изазовно попут Карла Барта: у својој „Црквеној догматици“, као и на пленарним седницама Светског савеза цркава у Амстердаму. Да, он је изазвао нас: нас, католике на десници, ништа мање него новопротестантске противнике на левици. То није чинио увек у Моцартовим тоновима о коме, крај све љубави, једва нешто сетно примећује у ,,Црквеној догматици“ – он није, наизглед, био никакав посебно ревносни хришћанин и остао је, штавише, католичански хришћанин. Његов изазов је била полемика одређена оним што је код Моцарта тако величао: једном страсном, великом, слободном објективношћу. И тај предмет (=објекат) за који је желео да обезбеди слух, чисти слух, је била хришћанска вест (=објава). Због Еванђеља је мислио да толико оштро говори, да је сматрао како мора протествовати против нас. Тако се многима од нас учинио као прави правцати протетантски теолог. Истини за вољу, то није било само због тога што је протествовао против нечега, него и зато што је протествовао за нешто, нешто за шта вреди данас можда и изнова протествовати: за живог и у потпуности другог Бога кога су неке плитке протестантске и католичке теологије мислиле да могу сасвим сакупити у своје хумане системе; за свагда савремену реч Божију у Писму која се и у цркви услед свих побожних и разборитих а одвећ људсих речи, изговорених и написаних, тешко могла чути; за једног Исуса Христа коме се у цркви вазда радо желело да отпише свако политичко или духовно вођство, па чак и проста људскост; за заједницу верујућих људи која је, у црквеној историји, увек изнова угрожена – било преко самониклих институција – било преко арогантног самониклог фанатизма. Са овим својим позитивним протестом, својим великим еванглистичким намерама које су, како је то увек пристајало баротовском систему, морале да буду изнесене до краја, Карл Барт је учинио саму протестантску теологију озбиљним еванглистичким партнером у дискусији за нас католике. И са тим протестом је сместа пробудио многе од нас, католика: његова се – чак и у догматици – пророчка реч чула у нашој цркви и он је сам био запрепашћен колико се добро чула. Управо је кроз свој утицај у католичкој цркви, Карл Барт као темљни евангелистички теолог, врло индиректно и опет врло учинковито – што не би смело да буде претерано рећи – постао, у свези са Другим ватиканским концилом, један од духовних отаца католичког обновљења, једног обновљења које је у задњим гонинама учинило да се унеколико тужно-радосно запита да ли је данас Дух Божији живљи у католичкој цркви него у његовој сопственој. До самог краја, међутим, он није имао наклоности према оном преповршном прилагођавању, „католизацији“, као што ни од својих католичких пријатеља није прижељкивао никакву „протестантизацију“ и упозоравао их је на понављање протестантских грешака у посткоцилијарном добу. Од других је очекивао исто држање које је и он сам имао: не плашљиво искрцавање, већ правовољно хватање у коштац у тренутку када се сопствени брод нађе у олуји и опасности. Чврсто стојећи у сопственој цркви, са поверењем у Божију реч, али са отвореним погледом за друге. Увек је имао тај отворени поглед. Тако је нама, католичким теолозима, учинио лакшим да разумемо њега, а кроз њега и евангелистичку теологију. И као што је људски ујединио неумољиви дар разграничавања са хумористичном благошћу, тако је, крај све бескомпромисне евангелистичке концентрације, имао ширину која је учинила да постане доктором и наше теологије. Управо је овај радикални евангелистички теолог, поред свих разлика, нарочито скретао пажњу на два кретања која су указивала на евангелистичко-католички опсег изнад једног уског протестантизма: Карлу Барту је била важна целокупна црква и то понајпре у временској димензији: дакле, и црква прошлости такође. Још раније се успротивио једној слици историје и једном теолошком ставу који је, у неисторијском надовезивању на првобитну цркву, вредновао међувреме између првобитне цркве и протестантизма као неки црквени вакуум. Предговор првом тому „Црквене догматике“, поред свог оштрог одбијања католичке „Analogia entis“, жестоко полемише против оних за које црквена историја започиње са 1517. годином и који, како он каже, на темељу бајке о „неплодној схоластици“ и крилатице „грчко умовање црквених отаца“, престају да размишљају управо тамо где почињу најинтересантнији проблеми. Желео је да има смелост да цитира Анселма и Тому без „знака гађења“. Тако је Карл Барт стајао критички и са разумевањем у овој цркви од две хиљаде лета, цркви која ни у једном веку није била у свету, повезан са њеним великим теолозима које је он, свагда испитујући, ипак признавао за своје оце и браћу у вери. На тај начин је освојио не само католичку ширину, већ и протестантску суштину. Баш зато што није порицао континуитет и приближио себи цркву прошлости, његова критика је била тако незаобилазна, тако неодложна. Kaрлу Барту је била важна целокупна црква и то такође у просторној димензији: црква целог света. Чврсто убеђен у реформистичку традицију и никад не поричући Калвина као њеног особитог црквеног оца, у теологији се није држао секташко-протестантски. Његова теологија никада није била провинцијална или – још горе – националистичка. Није имао никакве наклоности према интровертираности учаурених заједница, покрајинским црквеностима или самодопадљивим конфесионалним црквама и конфесионалним савезима. Испуњен павловском „бригом о свим црквама“, све више је мислио универзално у теорији и пракси како је време пролазило. Зато што је настојао да мисли широко, широко се и прочуо. И зато што је мислио универзално, био је кадар да свуда посредује евангелистичку усредсређеност. Тако је oн нашироко постао – и то је можда најлепше што о њему може да се каже – сведок наше заједничке вере. Баш као такав је могао да нам учини реформаторску веру разумљивом боље од других, у све до сада великим питањима разилажења и одлучивања реформације пре 450 година, оправдању грешника искључиво кроз веру, питањима по којима данас више није неопходан раскол. Пре много година смо дискутовали, као што смо то често чинили, о папи и Петровој служби у цркви. Како се тада није слагао са мном, рекао сам, смешкајући се: ,,Па, у реду, потврђујем Вам добру веру.“ Постао је тада озбиљан и рекао: ,,Дакле, Ви ми потврђујете добру веру. Ја не бих себи никада потврдио добру веру. И једном када дође дан да се појавим пред мојим Господом, тада нећу доћи са мојим делима, са мојим томовима ,,Догматике“ натовареним у корпи. То мора да би насмејало све анђеле. Међутим, тада нећу рећи ни: увек сам добро мислио, имао сам добру веру. Не, тада ћу рећи само једно: Господе, буди милостив мени, сиротом грешнику!“ То је заједничка вера хришћанства. И наша је заједничка утешна нада да је Карлу Барту било поклоњено оно за шта је молио. Извор: Karl Barth (1886-1968). Gedankenfeier im Basel Münster (Zürich 1969), S. 43–46. Превод: Вукоман Миленковић теологија.нет

У Пећкој Патријаршији почело заседање Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 29. Април 2018 - 21:19 Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на почетку Светог Архијерејског Сабора, које можете погледати од 3:10 минута прилога ТВ Храм, доносимо у целини: Један од централних проблема са којима је суочена и Црква и наш народ јесте питање Косова и Метохије које је одавно под окупацијом. Вољом моћика овога света наша света косовско-метохијска земља најпре је доживела велико страдање, веће од свих предходних страдања у својој историји, да би на крају била отцепљена од Србије и проглашена независном шиптарском државом, бар је то у покушају. Предходно је уследио прогон српског народа, по броју већи од свих предходних прогона и сеоба, тако да су централни делови Косова и Метохије остали потпуно без српског живља. Србија чини велике напоре да одбрани и сачува Косово и Метохију, али европски и амерички моћници немају слуха за правду и истину. Оно што је највећи проблем за нас када је у питању Косово и Метохија јесте што нас је остало у малом броју. Требало је више урадити на повратку народа. У Призрену живи неколико десетина Срба, слично је стање у Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици... Мало је жеље да се прогнани врате својим домовима, а они који то желе немају где да се врате. Куће су им уништене или узурпиране као и њихова имања. Сада је најважније да се омогући опстанак и живот онима који су остали на Косову и Метохији. Србија издваја знатна финансијска средства за народ и Цркву на Косову и Метохији. Драгоцену помоћ прижају и поједници попут Француза Гујона и других. Наравно и наша Црква чини колико то може - мада мора и више. Драгоцена је духовна помоћ и подршка коју пружају манастири на челу са Преосвећеним Владиком Теодосијем. Они су им највећи ослонац и охрабрење за опстанак. Одржавање овога Сабора у манастиру Пећка Патријаршија представља велико охрабрење за наш народ на Косову и Метојији. Да кажемо неколико речи како медији и јавност коментаришу о будућем раду овога Сабора са чиме смо мање више сви упознати пратећи штампу. Они очекују буран ток Сабора и виде велику подељеност у Сабору која је почела актом потписивања познатог апела од стране неких епископа. Други виде поделу Сабора по питању новог Устава и новина које нови Устав пружа, и тако много других ствари. Браћо архијереји, имајмо све ово у виду и много чега другог и недопустимо да ове силе које нису наклоњене Цркви буду у праву и да се испуне њихова предвиђања. Сабор има атрибут Светога и наша делатност на Сабору треба са буде света делатност. Све проблеме наше Цркве треба да решавамо у духу јеванђелском испуњени међусобно Христовом љубављу. Свети Сабор смо почели у највећој светосавској светињи српској у којој почивају мошти наших светих претходника који нас позивају да се у свему угледамо на њих као што су се они угледали на своје свете претке. Дух свети који нас је сабрао на ово свето сабрање нека нас испуни својом благодаћу и наш саборски рад да буде у славу Божју на добро и благодатну корист наше Цркве и нашег напаћеног народа.

-Први који су видели понизну славу Спаситеља после Марије и Јосифа били су витлејемски пастири, рекао је Папа и подсетио: -Препознали су знак који су им анђели наговестили и поклонили се Детету. Ти скромни, али будни људи пример су верницима свих времена који се пред Исусовом тајном не саблажњавају због Његовог сиромаштва, него попут Марије имају поверења у Божју реч и сазерцавају Његову славу једноставним очима. Пред тајном оваплоћене Речи хришћани посвуда исповедају речима јеванђелиста Јован: „И видесмо славу Његову, славу коју има као Јединородни од Оца – пун милости и истине“. -Данас, када се над светом надвијају ветрови рата и када је одређени модел развоја већ застарео и изазива пропадање свега што је људско, друштвено и везано уз околину - нагласио је поглавар Римокатоличке Цркве - Божић нас позива да се вратимо знаку Детета, да га препознамо на лицима деце, особито оних за које, као и за Исуса, „нема места“. -Видимо Исуса на лицима деце Блиског истока, која и даље пате од заоштравања напетости између Израелаца и Палестинаца, рекао је папа Фрања и истакао: -На овај слављенички дан молимо Господа за мир у Јерусалиму и у читавој Светој земљи; молимо се да међу супротстављеним странама превлада воља да се поново окрену дијалогу како би се коначно могло доћи до споразума који омогућава миран саживот двеју држава у оквиру међусобно договорених и међународно признатих граница. Господ нека помогне напорима оних у међународној заједници које покреће добра воља да помогну тој напаћеној земљи да пронађе, упркос тешким препрекама, склад, правду и сигурност које већ дуго времена чека. -Видимо Исуса на лицима сиријске деце која су још увек обележена ратом који је ових година земљу натопио крвљу – рекао је Папа и зажелио: Нека љубљена Сирија поново и коначно оствари поштовање достојанства сваке личности заједничким заузимањима за изградњу друштвеног ткива независно од етничке или верске припадности. -Видимо Исуса у деци Ирака - наставио је Папа - који је још увек рањен и подељен непријатељствима која су га последњих петнаест година погађала и у деци Јемена где је у току сукоб углавном заборављен, али с дубоким хуманитарним последицама за становништво које пати од глади и ширења болести. Видимо Исуса у афричкој деци - додао је папа Фрања - посебно у оној која трпи у Јужном Судану, Сомалији, Бурундију, Демократској Републици Конго, Средњоафричкој Републици и Нигерији. -Видимо Исуса у деци читавог света где су мир и безбедност угрожени опасношћу од напетости и нових сукоба. Молимо да на Корејском полуострву буду превладана супротна гледишта и да се повећа узајамно поверење у корист целога света. Детету Исусу поверавамо Венецуелу како би различите делове друштва поново могле наставити у миру преговарати за добро читавог љубљеног венецуеланског народа, рекао је Папа и наставио:- Видимо Исуса у деци која заједно са својим породицама пате због насилних сукоба у Украјини и због њихових тешких хуманитарних последица, те се молимо Господу да што пре подари мир тој драгој земљи. -Видимо Исуса у деци чији родитељи немају посао и муче се како би својој деци пружили безбедну и мирну будућност, рекао је папа Фрања и нагласио: -И у онима којима је украдено детињство, јер су одмалена били присиљени да раде или су били упошљени као бескрупулозни војници плаћеници. Видимо Исуса у многобројној деци која су присиљена да напусте своје земље, која путују сама у нехуманим условима, која су лак плен за трговце људима. У њиховим очима видимо драму многих присилних миграната који су своје животе изложили опасности суочавајући се с исцрпљујућим путoвањима која се понекад завршавају у трагедији... Превод информативне службе Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква