Претражи Живе Речи Утехе

Празник када се заједно прослављају тројица великих светитеља и учитеља Цркве Божије Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст – Три јерарха, моливено је прослављен у острошком манастиру у сриједу 12. фебруара 2020. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор о. Дарко Ђого, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох и јереј Милан Станишић сутивански парох из Епархије будимљанско-никшићке. Бесједећи после прочитаног јеванђеља које говори да је потребно да као хришћани будемо свјетлост свијету, о. Дарко је казао да управо то свједоче животи тројице великих светитеља Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог. – Њихови животи стоје у потпуној супротности са духом данашњице. Данас све што хоће да се покаже свијетлим и благословеним, углавном настоји да то учини неким спољашњим сјајем. Данас се чини да нигдје ни у свијету, ни у цркви човјек не може постати свјетлост и свијетлити људима уколико сам не води рачуна да људи виде, да људи чују. Опсједнути смо потребом да добацимо до других људи. Нажалост, то је дух данашњице, дух пропаганде, дух рекламе. Треба да рекламирамо Јеванђеље да би оно било близу људи. Ако погледамо животе света три јерарха, видјећемо да они нису имали потребе за рекламом. Они су чак морали понекад да се склоне од људи, не од прогона, него од славе овога свијета – казао је о. Дарко. Тројица јерарха које данас прослављамо, рекао је о. Дарко, били су велики богослови, оци чија су дјела остала као трајни темељ вјере. – Свети Василије Велики својим тумачењем шест дана стварања, Свети Григорије Богослов који је допунио брата свога који је написао дјело о стварању човјека и Свети Јован Златоуст чија су дјела небројена по количини и таква да је заиста још за живота заслужио да га људи назову Златоустим – нагласио је о. Дарко и подсјетио да је и међу великим оцима било потребе да се усагласе. Вјековима након њиховог представљења због њихове богословске славе људи су нашли разлог за раздор и неслагање, што је Бог касније претворио у данашњи празник, празник јединства цркве, јединства божанских дарова тројице светитеља. И данас се, казао је о. Дарко слично дешава. – И ми смо као Василити, Григорити и Јованити заборавили да најприје припадамо једној Цркви – закључио је о. Дарко и додао да човјек слободан да чини све у славу Божију докле год не шкоди јединству Цркве, које је светиња. Извор: Манастир Острог

Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског Методија, викара Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио на отварању "Трга од ћирилице", 2018. лета Господњег. "Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета", истакао је Владика Методије. Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Инфо служба СПЦ

Подсјећајући на житије Преподобне мученице Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Преосвећени је казао да је она са великим жаром проповједала Христа Бога Живога, иако је живјела у времену прогона хришћана. Како каже житије, чак су јој и усијани шљем стављали на главу, али је Господ чудесно спасио из Рима и још из два града гдје су је мучили. „И она је тако ишла проповједајући по свим градовима и обраћајући незнабожце у вјеру хришћанску“ истакао је владика Методије и појаснио да је Света Параскева у свему издржавала и да је на тајанствен начин Господ кријепио силом и благодаћу Својом. Окончала је свој земаљски живот када је неки Тарасије посјекао мачем, али не и њену вјеру.“ Наглашавајући да ништа силније и јаче у овоме свијету нема од праве вјере, хришћанске, Епископ Методије је рекао да је то она вјера којом побједисмо свијет, као што рече апостол Јован. Христос је прво побједио свијет, па су и сви послије, Његови ученици, апостоли, светитељи, дјевственици, мученици, том вјером побиједили свијет. Владика је казао да су кроз све вјекове, поготово у то вријеме прогона хришћана, покушавали мачем да сасјеку вјеру праву, али су се сви ти мачеви иступили и поломили а вјера је остала: „Цареви су гонили вјеру праву, али они су данас пали под анатемом свога злочина. Царства су ратовала против те вјере па су се разорила. Градови који нису примили ту вјеру данас леже заваљени у својим развалинама. Јеретици који су хвалили ту јерес пропадоше и душом и тијелом и одоше из овога свијета под анатемом.“ Нагласио је да су највеће људске врлине вјера, нада и љубав. Вјера у Господа Христа, нада у живот вјечни која произилази из те вјере и љубав према Богу и ближњем, према свакоме створењу Божијему и према свакоме облику живота. Истичући да су три главне особине љубави: дубоки мир, праштање и радост, владика је рекао да мир иде руку под руку са љубављу и да из њега произилази стрпљење. Ако немамо стрпљења једни према другима или према неком ко гријеши, то значи само да немамо љубави. Објаснио је да је праштање, прихватање не само других људи и ближњих него сваког догађаја, без отпора, који нам Господ пошаље у нашем животу. Ако не праштамо значи да немамо љубави. И као трећу особину љубави, Преосвећени Епископ је навео радост коју треба разликовати од среће која је прилично површно осјећање. „Тамо гдје станује дубоки мир и љубав Божија, то је радост. Ако се на радујемо једни другима, ако не можемо да раздвојимо човјека од онога што он ради, од његовог гријеха и кроз то и преко тога судимо о њему, то само значи да немамо љубави“, закључио је Епископ диоклијски Методије у бесједи у Цркви Свете Петке у Сутомору. Након Литургије, владика је освештао и пререзао славски колач а заједничарење је настављено за славском трпезом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска

ГЛАС: Каква је Ваша порука вјерницима поводом овог празника? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Порука би могло бити много, али да не претјерујемо, рећи ћемо само кратко: Христос васкрсе, радујмо се и веселимо, јер ништа није изгубљено нити заборављено. Туга и бриге да нестану, а мир и радост у Духу светоме да остану у вијекове вијекова. ГЛАС: Које поруке овог празника не смијемо да заборавимо ни када он прође? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Дан у који ми као православна црква прослављамо васкрсење Христово ће проћи. Међутим, наша је вјера да ћемо и ми васкрснути из мртвих и тако са Христом ријешити највећи проблем људскога рода, а то је смрт. Таквом вјером, дакле, настављамо да живимо сваки дан у години, и тако све док се то не збуде. Православна црква сваки дан на својим богослужењима, кроз своје химне, иконе и мошти светитеља, уноси у овај свијет такву узвишену и непорочну наду међу људе, на свим континентима. ГЛАС: Колико је, осим саме прославе, важна и припрема за прославу? Како вјерујући народ може да што спремнији дочека Васкрс? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ствар је врло једноставна. Васкрс је празник Цркве Христове, а не некаквог режима, идеологије или партије, која данас јесте, а сутра већ није. Црква постоји, отприлике неки дан раније него ли је Христос васкрсао из мртвих, и има свој вишевјековни и опробани систем и метод како достојно прослављати Бога и васкрсење Христово као кључни догађај на којем почива наше православље. Конкретно, у овом случају Црква, а Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца, Сина и Светога духа, за празник Васкрсења Господњег се спремамо строгим постом и непрекидном молитвом. Пост и молитва у овом случају нам откривају тајну наше смртне природе и чињеницу колико смо се удаљили од нашег творца, па нас такво сазнање још више баца у загрљај Христу, који је једини устао из мртвих и који ће једнога дана, по допуштењу Бога Оца, а силом Духа светога, све нас васкрснути из мртвих. ГЛАС: Колико данас српски народ зна и његује своје обичаје? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обичајима треба опрезно. Много је тога паганског у нашим обичајима, много форме и то не треба да његујемо. С друге стране, тешко је утврдити једно апсолутно и тачно стање српскога народа када је ово у питању јер “колико је села, толико је и обичаја”. Ипак, на питање да ли српски народ његује своје обичаје, одговарамо српски народ треба да се држи искључиво својих изворно православних обичаја, а да ли држи до својих обичаја сазнаћемо кроз те обичаје уколико кроз њих живимо и прослављамо васкрсење Христово, које је, како рекосмо, темељ наше вјере, а то значи и обичаја. ГЛАС: Колико је важно да не изгубимо вјеру у живо Божје присуство? Како у данашње вријеме, уз све проблеме и искушења, сачувати заједништво, мир и љубав према ближњем? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ако се будемо ослањали на своје снаге, наша вјера ће се брзо угасити. Искушење модерних православаца је то што готово свако од нас има неко своје лично православље, неко своје вјеровање и виђење ствари које у највећој мјери стоји у вези са нашим личним интересима. Када тражимо божанско присуство, то је опет из наших личних интереса. Ми не допуштамо Богу да богује, још не схватамо оне ријечи “да буде воља твоја”. Онда, самим тим, заједништво, мир и љубав стоје на климавим ногама јер ми често гушимо наше најближе својом вољом, својим идејама, својом вјером, итд. А кад бисмо стварно повјеровали у васкрсење Христово, ми бисмо све своје уложили у Цркву коју је он основао као своје тијело, васкрсло тијело, да буде овде у историји “организам његовог присуства”, докле он опет не дође. Кад бисмо, дакле, живјели у Цркви, ми друге не бисмо гушили него оживотворавали, и другога интереса не бисмо имали него да се приближимо Богу живоме, послужимо људима који нас окружују и стекнемо вјечни и непоколебљиви мир. ГЛАС: Како живи православни свијет у Вашој епархији данас, која је, како сте и сами рекли, прошла кроз ратове и неправду? Са каквим се све проблемима људи суочавају, ко им највише помаже? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Људи моје епархије заиста су у великим проблемима, али, опет, били су и остали прави људи. Има једна руска изрека: “Њет проблема – њет человјека”. У преводу: “Без проблема нема човјека.” Проблеми су огледало наше људскости. Сад, кад бисмо почели који све проблеми муче наше људе, не бисмо стали до сутра. Звучаћу чудно, и нека звучим, али колико видим, нашем народу помаже велики Бог, васкрсли Господ наш Исус Христос. ГЛАС: Какви све изазови данас стоје пред српским народом, како у Вашој епархији, тако и уопште? Колико је важно да он и у тешким временима сачува своју вјеру и идентитет? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Што се тиче нас у Епархији бихаћко-петровачкој, у данима који долазе нама је битно да не изгубимо наду и да не посумњамо у смисао љубави. Кад кажем љубав, не мислим на оно што се гледа на телевизијским екранима, него мислим на жртву и одрицање. Једини начин да ту препознамо смисао и онда када се кола историје ломе на нама, јесте јеванђеље Христово. Или како су говорили свети оци: “Без крста нема васкрсења.” Ако одбацимо крст, одбацићемо благослов Божји и једину шансу да ми и наша дјеца живимо живот достојан правог Божјег човјека. На крају, користим прилику да свим читаоцима вашег листа “Глас Српске” и свим православним хришћанима који славе празник побједе над смрћу, честитам празник уз најрадоснији поздрав: “Христос Васкрсе! – Заиста васкрсе!” Свој на своме ГЛАС: Приликом устоличења казали сте да долазите кући, односно тамо гдје сте почели духовно уздизање. Какав је осјећај поново бити у крају с којим сте цијелог живота повезани? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Неизрецив. Ја сам заиста срећан и испуњен човјек. Свој на своме. У својој Цркви. У своме манастиру Рмњу, древном сједишту митрополита дабробосанских. Са својим народом. Са својим прецима, светим мученицима. Чекам Васкрсење Христово. Неизрециво! Војска ГЛАС: Ви сте и војни епископ Српске православне цркве у Оружаним снагама БиХ. Можете ли нам рећи нешто о том искуству? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обзиром на то да нисам ни служио војни рок, сигурно ће ово бити једно ново искуство. У Оружаним снагама БиХ имамо 11 свештеника који покривају неколико стотина припадника (војника) ОС БиХ који су православне вјере. Организација православног душебрижништва у ОС БиХ ове године обиљежава 10 година рада. Потрудићу се да досадашњим својим искуством, као “духовни војник Цркве Христове” већ 23 године, допринесем што је могуће боље духовном изазову и на овом плану у ОС БиХ. ИЗВОР: Епархија бихаћко-петровачка