Претражи Живе Речи Утехе

Поводом доласка моштију Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског у подгорички саборни храм Васкрсења Христовог, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овом храму са свештенством Свету архијерејску литургију. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља парох подгорички протојереј Мирчета Шљиванчанин је рекао да ми православни хришћани имамо и Учитеља и учитеље пута у живот вјечни. “Имамо онога учитеља који је први прошао тај пут и дошао у тај наш дом, а то је наш Господ Исус Христос, чију смо ријеч управо чули и празник тог Његовог пута управо славимо. У празновању смо догађаја Вазнесења Господњег, кад се Господ наш, након 40 дана од свога Васкрсења, вазнио у славу небеску и сјео с десне стране Бога Оца. И вазнио у својој личности нашу човјечанску природу”, рекао је отац Мирчета. Додао је да су вјером у Христа Богочовјека, у Његово Васкрсење и Вазнесење, кроз историју Цркве живјели многи. “Ту вјеру у вјечни живот свједочили су многи, а посебно мјесто међу њима припада свакако Светом оцу нашем Сави, који је прва ластавица која је кренула за Христом Господом из нашег народа и повела за собом јато ластавица из нашега рода да лете у ту топлу земљу, на то пријатно мјесто живота, свјетлости, љубави и милости Божје. За Светим Савом полетјели су многи, зато што је он полетио за Христом Господом”, рекао је прота Шљиванчанин. Казао је да се данашњи сугуби празник, када сабране у храму грију мошти наследника Светога Саве – Светог Арсенија Сремца и када славимо многе свете Божје угоднике мијеша у једну радост и у једну славу. “Мијеша се у славу Христову, славу Његовога Васкрсења и Његовога Вазнесења, и у славу силаска Светога Духа који очекујемо као и његови ученици у Јерусалиму”, нагласио је он. Рекао је да би се могло рећи да је данас и Савин празник, зато што су нас обрадовале мошти његовог наследника Светог Арсенија. Подсјетио је да данас празнујемо и икону Пресвете Богородице Пећке Краснице коју је Свети Сава добио онога дана кад је постао архиепископ српских и поморских земаља и која се чува у Пећкој патријаршији – светињи коју је управо основао Свети Арсеније. Додао је да такође вршимо и помен Светог Теодора Вршачкога, епископа банатскога, такође једног од наследника Светога Саве, који је такође посвједочио вјеру у Христово Васкрсење и Вазнесење. “И који се није одрекао пута који нам је показао Господ, него је својом мученичком крвљу посвједочио тај пут управо у вријеме када су спаљене мошти Светог Саве на Врачару 1594. године”, подсјетио је отац Мирчета. Отац Мирчета је подсјетио да данас спомињемо и Светога старца Вукашина из Клепаца. “Опет човјека вјере Христове, вјере Савине и Арсенијеве, и вјере Теодорове, вјере која надахњује човјека да живи слободно и да све остави Христа ради, да би био Христов ученик. Свети Вукашин је пострадао у Јасеновцу кад је усташа затражио да се поклони њиховом поглавнику, као што и данашњи поглавници желе да им се поклонимо. Свети Вукашин, надахнут вјером, имао је храбрости да каже: Само ти дијете ради свој посао”, казао је он и додао да то може само онај који живи вјером у Васкрсење и вјером у небеску отаџбину. Отац Мирчета је на крају поручио да наша Црква и даље то свједочи у овоме свијету и у овом животу. “И данас, када смо опхрвани новим искушењима, када хоће да нам отимају храмове, када нам хапсе епископе и свештенике, када вјерни народ прогоне, ми имамо на кога да се угледамо. Иамо од кога снагу да црпимо. Иамо оне који иду пред нама: То је, прије свих, наш Господ, а онда и јато Његових свједока из нашега рода на челу са Светим Савом, и за њим са Светим Арсенијем, који нас данас овдје благосиља, и Светим Вукашином и Светим Теодором и свима светима из рода нашега”, поручио је у литургијској бесједи прота Мирчета Шљиванчанин. Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао да посвједочи Бога и онима који су у наше вријеме отуђили од Бога и од Цркве, који су у наша времена убијали његове наследнике епископе и свештенике. “И дај Боже да се опамете они који прогоне Цркву Божју, који су избезумљени, који хоће да отимају светиње Божје. И дај Боже да Господ уразуми и оне који су сада на власти да не отимају светиње, да се и они врате светињи Божјој, Цркви Божјој која овдје постоји вјековима”, поручио је Владика Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу након одслуженог молебна Пресветој Богородици сабранима се обратио прота Радојица Божовића који је казао да хапшење владике Јоникија и свештеника умногоме подсјећа на хапшење Господа Исуса Христа у Гестиманско врту. Звучни запис беседе “Онај који не може себи да дочара хапшење Христово нека погледа хапшење и утамничење владике Јоникија. Он онако боголик и христолик баш као некада Његов Господ пита: Мене тражите ја сам , нијесте ме могли хапсити а ево сам са вама сваки дан а ви долазите као на разбојника у ово доба ноћи. Знам да је међу тим народом било и оних који вичу: Распни га, распни га! А било је и оних много више који су са њим шћели радо и у смрт”, казао је о. Радојица и подсјетио на ријечи мудрог и благог владике који их је замолио да иде својим кућама и да се то заврши онако како доликује. Они који су хапсили Христа и њихови налогодавци били су за нијансу поштенији од ових данашњих јер нијесу похапсили Христове ученике, казао је отац и додао да се остало подудара: “лажне оптужбе, лажни свједоци, а видјећемо какве ће судије бити”. Изразио је наду да ће иапк бити разумнији него Христове судије. “Владика Јоникије је са својим свештенством показао како се брани и чува вјера и образ и на њих се односе Христове ријечи: Блажени су прогнани правде ради јер таквих је Царство небеско и Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући Мене ради. Само оно жртвовање, страдање које је Христа ради је спасоносно и води у живот вјечни зато на крају Христос каже: Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима.” Прота је поручио да не треба да нас заварава тренутна побједа лажи над истином, неправде над правдом, јер је то краткога даха: “Никада се није десило да је лаж тријумфовала а неправда царовала на овом свијету колико год се продужила она мора поломити зубе о правди и истини. Зато сам сигуран да ће Господ услишити молитве свих нас и народа Божијег који воли свог владику и Цркву своју – Христа свога и надамо се да ће владика и свештенство што скорије доћи да заузму своја мјеста која им припадају”, закључио је прота Радојица Божовић и благословио све вјерне и захвалио им се на свему што чине за своју Цркву увјеравајући их да Бог никоме није дужан остао и да ће добити своју плату од Оца небескога. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Порука коју је Његово блаженство Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасије (Јанулатос) упутио верницима поводом пандемије коронавируса: Драга браћо и сестре, Сви смо запањени – као да је невидљиви непријатељ, вирус Корона, објавио нови свјетски рат. Сви смо суочени са непредвидљивим промјенама које ова пандемија, без преседана, изазива у животу богатих и сиромашних, образованих и необразованих, промјенама у здрављу, економији, превозу, разним облицима разоноде и прославама. Наша одговорност се огледа у томе да не подлијежемо паници, депресији и очају. Од нас се сада тражи сабраност, трезвеност, брижност и дисциплина у придржавању инсктрукција и смјерница које издају одговорне владе. Исто тако, дугујемо велику захвалност онима чији је задатак одржавање јавне чистоће, реда, информисања, а нарочито здравственим радницима који предводе битку у бризи о зараженима. Остајући у својим домовима, не дајмо простора нестрпљењу и сукобима, него његујмо стваралаштво, смирење, љубазност, разумијевање, наклоност и љубав. Ми, вјерни, појачајмо своје молитве да се не продужи вријеме трајања овог искушења, за опоравак озбиљно обољелих, те за заустављање ширења пандемије COVID-19. Још више појачајмо молитве да Бог просвијетли научнике да што прије установе процесе заштите и лијечења. Прије свега, морамо оснажити нашу вјеру у Бога. Вјера и љубав су најмоћнија оружја одбране од напада овог невидљивог вируса који пријети човјечанству. Нешто добро ће на крају произаћи из ове кризе и надамо се да ће људска друштва преиспитати своје вриједности и приоритете. Дакле, браћо и сестре – без нервозе и без узнемирености! Имајмо више храбрости, помирљивог става, послушности за наредбе и, изнад свега, искрене солидарности. Спокој и нада у Бога снажи наше стрпљење и отпор и нека нас они воде на нашем путу правог избора и промјена у нашим животима након ове тешке кризе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пандемија болести COVID-19, коју изазива корона вирус (Sars Cov 2), ставила је цјелокупно човјечанство пред бројне изазове. Међутим, вјероватно је ријетко ко очекивао да ће ширење вируса постати својеврстан изазов за нашу вјеру. Притом, не мислим на упитаност о смислу такве појаве и разлогу због које је Бог допушта. Мислим на изазов нашем уобичајеном практиковању хришћанске вјере у богослужбеном простору и редовно учешће у светој литургији. Од избијања пандемије епархијски архијереји наше Цркве издали су низ саопштења у којима су се на различит начин одредили према питању – да ли можемо да наставимо са својом богослужбеном праксом као да се ништа не догађа? Први одговори на ово питање варирали су од тога да наравно да можемо будући да је црква простор спасења, како душе тако и тијела, до тога да би требало да се у цркви владамо с појачаним мјерама опреза, избјегавамо сувишне физичке контакте и престанемо са цјеливањем светих икона, свештеничке руке и томе слично. Врло брзо, под лупу дошло је и питање причешћивања из једне чаше и једном кашичицом. Многи су одмах истакли како се нико никада преко причешћа није заразио (запањујуће је знати да неко располаже тако поузданим подацима о двијехиљадугодишњој историји Цркве) и да је онима који имају икакву сумњу у погледу могућности да се на тај начин пренесе било каква зараза боље да на литургију ни не долазе. У реакцијама на ова саопштења могло се уочити својеврсно презрење према саопштењима црквених предстојатеља којима је уопште отворена могућност да црква може бити простор заразе. Такви архијереји су сумњичени за модернизам и поводљивост за трендовима овог свијета и недостатак вјере. Међутим, није много требало па да различите државе у којима наша Црква живи донесу ванредне мјере којима је простор за даље спекулације око тога шта чинити сужен. Тако је у неким случајевима ограничен максималан број вјерника на богослужењу, а у другима су богослужења у потпуности забрањена. У тим случајевима нашим архијерејима није преостало ништа друго него да ове одлуке спроведу и затворе цркве. Слично се десило молитвеним литијама у Црној Гори, те је Митрополија црногорско-приморска објавила да се у наредном периоду литије неће организовати. Сличан развој догађаја могли смо пратити и у другим помјесним али и у другим хришћанским црквама. Да ли је замисливо да нам цркве буду затворене? Како можемо а да не служимо литургију? Шта ћемо без редовних обреда? Зар је могуће замислити да се у „лађи спасења“ која је Црква, шири зараза? Шта у овим околностима уопште можемо да предузмемо? Како је обичај да се у сусрету са различитим па и оваквим изазовима обраћамо црквеном предању, тако ћу и ја покушати да, разматрајући неколико примјера из историје Цркве, изнађем одговоре на нека од ових питања. 2. Када размишљамо о епидемији у старом вијеку, прво што нам на ум пада је куга. Епидемије куге су свакако најбоље документоване. Можда због тога што је болест услијед својих карактеристичних симптома и брзог ширења омогућавала да буде лако препозната. Поред тога, високом стопом смртности изазивала је застрашујућа пустошења која су свакако остваривала и најјачи психолошки ефекат на хроничаре оног времена. Шта се у доба куге дешавало са црквама и њеним обредима? Најпознатија епидемија куге у Византији била је она која је избила за вријеме владавине цара Јустинијана. Епидемија је избилa у љето 541. у Пелусијуму, у Египту, и ширила се у два смјера: на запад, даље према Египту и сјеверноафричкој обали, и источно, ка Палестини. Убрзо је болест стигла у све веће градове на том потезу, попут Александрије и Јерусалима, а средином прољећа 542. и у престони Константинопољ. Најдетаљнији опис збивања даје нам Прокопије Кесаријски у другој књизи своје Историје ратова. Приказујући застрашујуће ефекте епидемије, он нас извјештава о бројним жртвама које је из дана у дан болест односила. Иако историчари сумњају у вјеродостојност бројки које наводи, оне могу послужити макар као симболички приказ размјера катастрофе. Ова фасцинација бројем мртвих тијела за које је требало побринути се на којекакве начине (сахрањивањем у све постојеће гробнице, затим у масовне, потом у куле, а на самом крају у море), једнако је карактеристична и за опис који нуди његов савременик Јован, епископ Ефески, у својој Црквеној историји. На врхунцу епидемије, дневно је умирало по више од 10.000 (према Прокопију) или читавих 16.000 (према Јовану) људи. И то само у престоном Константинопољу. Прокопијев опис нуди три застрашујућа, али за нашу тему занимљива детаља. Прво, он наводи како је куга дошла са бројним приказама које су се јављале у људском обличју, а сличан опис даје и Јован, говорећи о указањима људи без главе у бронзаним бродицама. Оне које би их срели, ове приказе би удариле у неки дио тијела и несрећник би се одмах разбољео. Људи су покушали да се одбране зазивајући „најсветије име“ Божије, али то није помагало. Није помагало ни то што је велики број људи уточиште потражио „у светињама“, тј. црквама, гдје би се сакривали. И тамо су, вели овај хроничар, „непрестано умирали“.[1] Друго, Прокопије нам говори да су, услијед великог броја преминулих, њихови остаци сахрањивани на различита (горе побројана) мјеста, те да су у то доба „уобичајени обреди погреба“ били занемарни. Није било погребних поворки, нити су се „уобичајене пјесме пјевале“ над њиховим одром. Кратко, речено, није било опијела, а тијела су сахрањивана којекуде. На крају, Прокопије наводи и да су улице Цариграда биле сабласно пусте. Било је немогуће срести човјека, а и ако бисте га срели, вели он, тај би носио тијело неког покојника. Они који су били те среће да их је болест заобишла или су се старали за болесне у кући или туговали за преминулима. И још једном додаје: „сваки човјек носио је одјећу примјерену приватном боравку и мирно пребивао код куће“.[2] Тако и Јован Ефески пише да је све стало, и да „нико није радио свој посао“[3]. Додаје да би свако ко је излазио напоље носио своје исписано име које је висило око врата или руке.[4] На тај начин се, можемо закључити, осигуравало да су на улици само они који морају да буду. Из ових описа можемо да закључимо сљедеће. Људи су уточиште од опаке болести тражили у светињама, тј. црквама (и манастирима), надајући се да су макар у овом простору спасења сигурни. Међутим, ипак нису били. Узгред, знамо да је неколико вијекова раније, у вријеме Светог Пахомија, избила епидемија куге која је однијела не само његов, него и живот великог дјела његовог братства, и то управо у васкршњем периоду 346. године. На врхунцу епидемије, опијело и други обреди нису вршени. Напросто, ако је и имао ко да их врши, а таквих је свакако из дана у дан било све мање, то се није чинило – што, вјероватно, због високог ризика од заразе, што због чињенице да ни иза умрлих више нису остајали чланови породице који би у обреду учествовали. Коначно, сви они који су и даље били здрави у вријеме трајања епидемије остајали су у својим кућама, а град је био пуст. Иако у овом опису хроничари не експлицирају шта се у периоду епидемије збивало са црквама и богослужењима, чини се да је могућност да су се хришћани ипак редовно окупљали на заједничким богослужењима веома мала. Ако се у црквама умирало, опијела се нису вршила, а ријетки преживјели су остајали у својим кућама, вјероватноћа да се вјерни народ ипак редовно окупљао на недељном богослужењу чини се готово непостојећом. Неко ће можда рећи: да, богослужење је престало, али тек онда када више није имао ко да га врши. Међутим, чак ако узмемо у обзир најпесимистичније процјене стопе смртности које нам говоре да је у Константинопољу током ове епидемије умрла половина становништва[5], не би се дало закључити да је сав црквени клир страдао од куге. Друго, чак и да је извјесно да су сви свештеници умрли од куге, какву поуку из тога можемо да извучемо? Да ли то онда значи да треба да сачекамо да сви свештеници помру да бисмо затворили цркве? Ако не, какво оправдање можемо да понудимо за различите облике превентивног дјеловања? 3. Анастасије Синаит у 7. вијеку разматра питање да ли је морално предузети превентивне мјере и побјећи од ширења куге. Овај богослов разликује кугу изазвану природним узроцима и ону изазвану гњевом Божијим. Уколико болест долази као посљедица гњева Божијег и казна је за гријех, онда је од ње немогуће побјећи. Ако је, међутим, ријеч о болести која долази као посљедица природних, а не натприродних узрока, онда је сасвим оправдано одатле се удаљити из такве средине и потражити спас другдје.[6] Који су то природни узроци? Под овима Анастасије подразумијева оно што нам Хипократ и Гален говоре о узроцима ове и других заразних болести. Хипократ је сматрао да куга настаје као посљедица злоћудног загађеног ваздуха, названог мијазма. Ову идеју усвојио је и Гален, други највећи медицински ауторитет антике, и она је била доминантно објашњење поријекла заразних болести попут куге, колере, маларије све до 19. вијека. Отуда су препоручени начини борбе са загађеним ваздухом (за који се сматрало да махом погађа урбане средине) били да се од њега побјегне или да се покуша прочистити удисањем снажних арома зачина и биља. Узгред, то је разлог зашто су доктори који су лијечили кугу од 17. до19. вијека носили маске са карактеристичним „кљуном“ у коме се налазило миришљаво цвијеће и зачини, а које су постали визуелни синоним за ову болест. Ово кратко свједочанство говори нам да, иако болест долази (по правилу) као казна Божија, она је (макар) понекада и пука посљедица природних узрока, првенствено загађеног ваздуха који често карактерише пренасељене градове. Од Божијег гњева се може бјежати, али се не може побјећи, и стога је таква врста подухвата не само погрешна, него и узалудна. Међутим, од болести која долази као посљедица природних узрока не само да се може бјежати, него се може и побјећи. Зато се мјере предострожности које могу да помогну да човјек не постане жртва заразе не сматрају неморалним, штавише, оне се препоручују. 4. Зашто онда Византинци нису више радили на превенцији ширења заразе? Прво, зато што уколико је једино рјешење да се побјегне од мјеста заразе, оно није универзално примјењиво. Можда неко и може у неком тренутку да побјегне од мијазме, али то свакако не могу учинити сви становници једног града истовремено, а нарочито не свих градова у исти час. Друго, (можда и важније од тога) иако су постојала, натуралистичка објашњења поријекла епидемије нису била задовољавајућа. Загађен ваздух није могао да објасни зашто епидемија избија периодично и зашто се у тим периодима креће од једног до другог града, зашто не погађа све становнике града него само неке, и зашто (ако је тако) онда не прави разлику између оних који су изложенији загађеном ваздуху и лошим животним условима (сиромаха) и оних који нису (богаташа). Већу експаланаторну моћ нису имала ни друга објашњења, попут различитих сујевјера или оних која су узрок појаве епидемије приписивали кретањима небеских тијела. Наравно да су као хришћани Византинци сматрали да Божија воља и провиђење управља током историје и појединачним судбинама. Међутим, да се закључити да је управо овај недостатак другог ваљаног објашњења поријекла болести био прави разлог зашто је она приписана гњеву Божијем. Тако, рецимо, аутор Чуда Светог Димитрија, писаног у седмом вијеку, видјећи како болест не штеди ни дјецу, ни жене, ни младе, ни снажне, ни слабе, закључује да је то стога како нико не би могао да окриви мијазму за узрок болести, него би свако могао да закључи да је у питању дејство божанског гњева.[7] Прокопије Кесаријски констатује да се болест не преноси додиром, будући да су многи од оних који су (попут љекара) видали болесне или сахрањивали мртве остали незаражени, док су други који нису дошли у контакт с њима падали као покошени.[8] Он се отворено изругује онима који настоје изнаћи каква природна објашњења ове болести јер су она сасвим нејасна и њима заваравају сами себе и друге. Слично томе, Јован Ефески наводи како је болест једнако погађала слабе сиромахе као и моћне богаташе како би људи били задивљени праведним судом Божијим који се не може разумијети ни појмити.[9] Можемо да претпоставимо да су у оно вријеме заразне болести у много значајанијем проценту погађале оне који су живјели у тежим животним (па самим тим и хигијенским) условима – тј. сиромашне слојеве друштва. Управо то је разлог што Пропокије Кесаријски и Јован Ефески стално подвлаче да болест није дискриминисала између богаташа и сиромаха. Када се епидемија једнако распростире дуж скале друштвене моћи која се подудара са скалом услова живота, то мора да је знак да она са природним узроцима нема везе. Она је божанског поријекла. Из овог се да закључити да је поред општег повјерења у божанско провиђење, на Византинце велики утицај имала чињеница да није постојало задовољавајуће објашњење природног поријекла куге. То је мање-више био случај све до краја 19. вијека када је Александар Јерсин открио да ову болест изазива бактерија Yersinia pestis коју са пацова на људе најчешће преносе крпељи. Поријекло и начин ширења зараза уопште добило је адекватно објашњење тек када је откривено постојање патогена (бактерија, вируса, гљивица…) који их узрокују. Данас знамо неупоредиво више о куги и њеним различитим облицима (бубонској, пнеумонској), начину њеног ширења, лијечењу (антибиотицима) и превенцији (вакцинацији у ризичним подручјима и међу ризичним групама). И то знање има велику експланаторну моћ, тако да не оставља много простора за сумњу да је ријеч о појави која има натприродне узроке. 5. Видјели смо да је Анастасије Синаит сматрао да се болест која има природне узроке може, па чак и треба избјећи превентивном промјеном боравишта. Неки светитељи су такође предузимали конкретне мјере како би спријечили ширење куге. Тако је, рецимо, Свети Никола Сионски, који је живио у 6. вијеку, био осумњичен за то да је намјерно хтио да изазове оскудицу хране у граду у коме је био епископ (Пинара у Ликији). Сазнавши за ширење куге (у вријеме цара Јустинијана) Свети Никола је забранио сељацима из околине да улазе у град и продају своје производе на градској пијаци, држећи вјероватно да су они или преносиоци болести или потенцијалне жртве заразе која је већ овладала градом. Царски службеници су посумњали у његове намјере, држећи да заправо жели да доведе град у оскудицу (или подигне цијену робе), и покушали да га ухапсе, како нам његово житије свједочи.[10] Два вијека раније, Свети Јефрем Сирин је сазнао да се куга шири Едесом и прекинуо је, како нам Созомен говори, свој отшелнички „живот философа“. Дошао је у град, прикупио прилоге и обезбједио око 300 лежајева за болесне који су смјештени испод јавних тремова. У наредном периоду, Јефрем се сам старао за болесне да би послије неког времена преминуо, вјероватно и сам се заразивши кугом.[11] Ова два примјера свједоче нам да су хришћански јерарси, били они ђакони попут Јефрема или епископи попут Николе, у вријеме епидемија куге настојали како да спријече ширење заразе, тако и да обезбједе здравствену његу за оне обољеле. Притом ваља имати на уму да су се, као и за неке друге маргинализоване друштвене категорије, за болесне истински старали једино хришћани. Тако је и болница, као установа која нуди бесплатну професионалну здравствену његу, изворно хришћански изум, на коме првенствено можемо захвалити још једном епископу – Светом Василију Великом. 6. Шта нам ови историјски примјери говоре о томе како као хришћани треба да се владамо у доба пандемије корона вируса? Имајући у виду да упркос историјској дистанци која са собом носи све оне разлике у животној условљености између нпр. 6. и 21. вијека, некакве аналогије са савременошћу могуће је успоставити, а онда извући и неке поуке. Како из сличности, тако и из разлика између тог и данашњег времена. Прво, пусте улице и празне цркве нису ништа ново. Цркве су, по свему судећи, баш као и улице биле пусте и у царском граду у јеку његове славе, у доба славног Јустинијана, када га је задесила епидемија куге. За разлику од оновремених Византинаца, нама је познато како епидемије настају, па самим тим можемо да просудимо да ли је одговорније повући трагичне али може се испоставити спасоносне потезе и привремено затворити парохијске цркве онда када тако можемо спријечити ширење заразе или онда када више не буде никога ко би у њих ишао. Друго, ни тада као ни данас, није се могло рачунати на то да је физички простор цркве безбједан од ширења заразе. Они који су се у шестом вијеку надали да ће избјећи епидемију сакривањем у свештени простор, „умирали су непрестано“, како вели Прокопије. Пошто знамо да су патогени преносиоци заразе, имамо прилику да предузмемо све што је у нашој моћи да се не понови да људи шире заразу, или не дај Боже умиру, чак и у светињама. Треће, у ситуацији у којој су сматрали да могу да спријече ширење заразе или помогну лијечење оних који су од ње обољели, поједини прослављени светитељи чинили су све што су могли да тако и буде. Уколико је зараза изазвана природним узроцима, а знамо да корон авирус то јесте, с њоме се може и треба борити. Како превенцијом тако и помагањем онима које је болест већ задесила. Тако долазимо до суштинске разлике између ова два контекста – епидемије куге у 6. и пандемије корона вируса у 21. вијеку. У периоду када се није знало за постојање патогена који узрокују заразне болести (вируса, бактерија) овај недостатак ваљаног објашњења узрока њиховог настанка представљао је доказ да се ради о натприродној појави. Друкчије речено, недостатак доказаних узрока био је доказ њиховог непостојања, због чега је читава ствар примарно схваћена као божанска казна. Међутим, данас смо савршено свјесни да како куга, тако и болест COVID-19 има у потпуности природне узроке. А то нас ослобађа терета објашњавања тога какав је то Бог који тако кажњава човјечанство, али нам зато ставља терет одговорности, јер знамо да ширење заразе зависи директно и искључиво од нас самих. 7. Тренутно се налазимо у ситуацији у којој државне власти (како у Српској тако и у Србији) не желе да наруше „светост“ богослужбеног простора и пропишу додатне мјере предострожности – ограниче број окупљених вјерника или у цјелини забране богослужбена сабрања. Неко ће рећи да би такав потез био непопуларан и утицао би на рејтинг у традиционалним друштвима какво је наше. Истовремено, чини се да велики број архијереја и даље сматра да би то било сувишно – јер је простор Цркве безбједан када су вируси у питању. Они пак који предузимају одређене мјере предострожности не одлучују се на радикалније потезе (попут укидања обреда и парохијских богослужења или промјене праксе причешћивања) вјероватно страхујући да би такви поступци изазвали саблазан, барем у неким хришћанским круговима. Изузетак су наравно архијереји који живе у оним земљама дијаспоре у којима су их државни органи лишили могућности избора забраном свих богослужења. Оно што нарочито забрињава јесте чињеница да је читаво питање у многим изјавама црквених предстојатеља интерпретирано као „испит вјере“, и то оне личне. Они који вјерују, тврди се, наставиће са досадашњом праксом, а они који не вјерују „боље да не долазе“. Такав став непотребно дијели црквено тијело на „невјерне“ и „вјерне“. То забрињава јер управо је задатак пастира, усудио бих се рећи, да никакве, па ни такве подјеле у од Бога им повјереним заједницама не дозволе. Ако говоримо о томе да је наша вјера на испиту, онда бих рекао да је оно што се испитује наша вјера у дјелатну љубав према ближњем на коју нас Господ прије свега позива, оличена у одговорности за његово добро, а не поносита увјереност у сопствену вјеру. Уосталом, можда ће се услијед нових мјера државних власти испоставити да ће и једни и други бити ускраћени да доказују своју „(не)вјеру“ учешћем у богослужењу. Што ће у очима многих оне „вјерне“ ставити у помало понижавајући положај да „вјерују“ све док им власт не каже супротно. С друге стране, заиста је трагично замислити да се у црквама не служе литургије. Вјероватно се нико од данас живих хришћана није срео са сличним стањем. И то пред нас поставља бројна питања на која треба да изнађемо одговоре. Да ли је рјешење да се радикално ограничи број учесника на литургији?[12] На који број и ко би они били, како би се бирали? Да ли би и у таквим условима могли да се спроведу превентивне мјере предострожности и присутни заштите од заразе? Да ли би то власт у Српској и у Србији дозволила? Или је рјешење да се богослужења у парохијским црквама у потпуности укину а да остану само она у манастирима? Да ли је сада тренутак да оставимо монахињама и монасима да се моле за нас и савршавају евхаристију „за живот свијета“? Или је пак нужно прекинути са свим богослужењима на свим мјестима? У каквом стању ће се Црква, као заједница утемељена на евхаристијском сабрању, тада наћи? Теолошки одговори на ова питања могу или да диктирају нашу праксу или да је слиједе, нудећи накнадне рефлексије о ономе оно што ситуација од нас буде захтијевала. Утисак ми је да ће брзе промјене у развоју догађаја условити да ово друго буде случај. У данима који слиједе можемо очекивати да ће се потврдити да је поред мог пријатеља, о. Милана, одређени (надати се не и велики) број свештеника већ заражен овим вирусом. По природи своје службе која подразумијева бројне контакте с људима (укључујући и давање благослова на традиционалан начин – љубљењем руке), свештеници су међу људима који су највише изложени опасности од заразе. У сјеверној Италији је од корона вируса већ страдало 28 свештеника Римокатоличке Цркве. Поред тога, с обзиром на период инкубације (од 4 до 14 дана) током кога заражени нема никакве симптоме па ни не зна да је заражен, они су у највећој опасности да заразе велики број других људи. Шта ћемо урадити? Да ли ћемо чекати да нас држава примора да реагујемо или ћемо сами преузети одговорност? Да ли ћемо прије послушности властима показати одговорност према вјернима? И ако ћемо нешто предузети када ситуација ескалира, какво оправдање ћемо имати за то што то нисмо раније учинили? Извор: Теологија.нет

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Свете великомученице Екатерине, у суботу 7. децембра 2019, поводом имендана мати Катарине, игуманије манастира Подмалинско код Шавника, Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој задужбини. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе празник је сабранима честитао Преосвећени Епископ Јоаникије, нагласивши да је Света великомученица Екатарина, као и многи други мученици из првих хришћанских вјекова, била непобједива са Господом, jeр је њој Господ дао силу да порази све своје противнике, да оне који су се са њом спорили порази својом ријечју, али и оне који су хтјели силом, мучењем и пријетњама да је поразе. „Она је, заправо, својом храброшћу, одважношћу у Христу Господу, поразила њих и зато се на дјелу показало шта значе оне ријечи Светог апостола Павла када говори о вјери, када каже да се треба наоружати оружјем вјере, па то упоређује са војничким наоружањем, које се користи у непосредној борби. Ко се, по ријечима апостола Павла, наоружа тим оружјем је непобједив“, казао је Владика Јоаникије. Он је, осврћући се на дешавања у вези са Законом о слободи вјероисповјести, чије доношење је актуелно ових дана, навео да је наш народ најосјетљивији кад неко дира храм, јер се, како је истакао Владика Јоаникије, наша вјера поистовјећује са храмом, наша служба се поистовјећује са храмом Божјим, осјећање наше части и достојанства поистовјећује се, најприје, са храмом. „Храм је израз наше вјере и светиња, зато што се у њој врши служба, посвећен је Богу живоме, у њему се врше Свете Тајне. Храм је израз наше слободе и славе наше свете вјере и зато смо толико везани за храмове. То људи који о овом јаду раде у Црној Гори очигледно не разумију и не знају шта то значи, и у праву је наш Митрополит кад каже да су устали да ратују против Бога, а знамо како су сви они који ратују против Бога, против онога што је Божје, против светиње пролазили у овом свијету“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Радио Светигора

У 24. недјељу по Духовима, 1. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула Отрока, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Бранко Богојевић ластвански парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке, сабранима је бесједио о. Никита, који је између осталог казао да не постоји ништа љепше ни драгоцјеније од чисте и тврде вјере у Бога живога, који је свуда и све испуњава. – Из вјере као и из извора проистичу сва добра дјела, јер вјера је та која чуда ствара. У данашњем Јеванђељу видимо вјеру жене која је била болесна 12 година од болести опаке, крвоточења, а такве су се жене по Мојсијевом закону називале нечистима. Та жена је потрошила сва своја имања и све своје богатство, вјерујући да ће јој помоћи. Све је било безуспјешно, јер у тим случајевима само Божија рука може да помогне. Чула је за Господа, приступила му, дотакла се Њега и чим Га се дотакла осјетила је да је престала да тече крв из ње – казао је о. Никита и објаснио како је Господ на овом примјеру ученицима показао силу и дубину вјере која спасава. Заиста је вјера она сила која нас спасава и преображава и која нам даје сваку ревност и сваки подвиг, јер само ко има чврсту вјеру, он чини свако добро дјело , рекао је о. Никита. – На Божију ријеч све устаје, на Божију ријеч све живи и на Божију се ријеч све одржава, јер Христос јесте Божија Ријеч. Дјевојка је устала, дата оцу, а отац је имао вјеру у Христа и ни најмање није сумњао да Он може да оживи његову кћерку. Зато смо дужни да по вјери ходимо, да по вјери живимо, јер ако вјеру изгубимо, изгубићемо и свој идентитет, и свој живот. Ако изгубимо вјеру, изгубићемо живот вјечни – казао је о. Никита. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, међу којима је на велику радост било много дјеце, примили су Свете Тајне Тијела и Крви Господње. Извор: Манастир Острог

У Недјељу десету по Педесетници, 25. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након читања из Јеванђеља свима сабранима обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче, прибилижавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на суштину оних Христових ријечи упућену ученицима, да се род пали, зли, истјерује постом и молитвом, будући да су то крила вјере - молитва и пост: ,,Каже Господ, овај род се изгони постом и молитвом. Ето зашто ми постимо и зашто више дана у години проводимо у посту него што мрсимо и најприје се молимо Богу сведржитељу. Зато прије свега што смо ми кварљива роба и што се исцјељујемо постом и молитвом. Да би били чврсти, да би били јаки, да би били стамени, да би били Христови, управо зато постимо и молимо се Христу. Пост је очишћење и радост душе. Два су крила вјере, молитва и пост. Пост за очишћење а молитва за силу и снагу коју Господ низводи." ,,То нам је поука данашњег Јеванђеља, да се лијечимо, да се род демонски изгони постом и молитвом и да се само Богом вишњим исцјељујемо и улазимо тако у истинску заједницу радујући се непролазном радошћу Царства Божијега. Управо да би могли да се сједињујемо са Њим у Светом Причешћу у Светој Литургији, да би живјели Христом - земљом ходећи, неба се држећи." - закључио је он. ,,Господе дометни нам вјере! А ако вјере немамо онда завапимо: Господе вјерујем, помози моме невјерју! Јер и вјера наша је дар Божији и зависи од Господа. Као што је доброта гост на земљи и припада Господу, тако и вјера јесте дар који нам се даје од Господа." - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Након Свете Тајне Причешћа којој је народ приступио и присајединио се у великом броју, отац Бранко се обратио и позвао родитеље и њихову дјецу да уколико су у могућности, дарују школске уџбенике који им више не требају њиховим вршњацима, најпотребитијој дјеци која такву помоћ и више него требају. Уџбенике и свеске и школски прибор се може донирати у просторијама Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске, као и Хуманитарном фонду Човјекољубље, при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Саборни Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Православље је вјера преображења, поручио је у цркви Светог Николе у Котору у бесједи на Светој Литургији поводом празника Преображења презвитер Оливер Суботић из Београда, главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар“. “Циљ хришћанског живота није тек да будемо добри људи, морални. То се подразумијева. Већ управо да достигнемо сусрет са Господом, сусрет у Његовој свјетлости, макар у којој мјери. Да бисмо већ у овоме животу доспјели до тог сусрета са Господом, благодатног, потребно је да испунимо одређене услове. Православље је вјера преображења. Православље преображава свакога човјека који допусти да буде преображен. Шта то значи? Да треба да слиједимо пут људи који су тај степен преображења достигли. Који је то пут? Какв је то пут? Три апостола који су били на гори Тавору нам откривају који је то пут, јер Петар је симбол вјере, Јован симбол љубави, Јаков симбол наде. Дакле вјера је прва врлина, почетна. Од вјере мора да се крене. Без вјере нема напретка. И ако ћемо искрено, није тешко нама вјеровати поред таквих људи у нашем роду које је православна вјера преобразила. Зар је тешко вјеровати поред постојања једног Светог Василија Острошкога. Светитеља који се удостојио те свјетлости. Зар је тешко вјеровати поред Светог Петра Цетињскога, Симеона Дајбабског и многих светих ликова из ових крајева. Зар је тешко вјеровати. Заиста није”, казао је отац Суботић. Он је рекао и да вјера подразумијева још нешто, а то је живот према вјери. “То је оно што кажемо љубав. Свети Јован Богослов је симбол љубави и ми мислимо на дјела на живот по заповјестима Божјим, на милосрђе на однос прави према другоме човјеку. Опет, имамо и наду, трећег апостола, а нада која је утврђена у правој вјери и у правим дјелима, такву наду Бог никада не постиђује. Таква нада је увијек овјенчана молитвом, постом, подвизима, а прије свега и изнад свега животом у Светој Цркви Божјој, јер немојмо заборавити да је Црква тијело Христово. До ове свјетлости допире се једино унутар Цркве Божије, унутар Православне Цркве. Ван њеног окриља ова свјетлост је неприступна. Стога драга браћо и сестре да прихватимо опит наших светих отаца које смо поменули, да свој живот утемељимо на правој вјери. Вјери која је жива, молитвена. Да се трудимо да живимо по заповјестима Божјим. Уколико паднемо да устанемо, ако сагријешимо да се исповиједимо, да се кајемо. Цијелога живота да пребивамо у покајању и да имамо наду да Господ неће пустити наше трудове ма колико да смо слаби, ма колико да нисмо достојни, а никада нисмо, ове свјетлости. Нека би се удостојили да макар један мали зрак ове свјетлости продре у наше биће, у наше животе, у наша срца, у наше душе, да засја унутра, да прогна мрак и да засвијетли свима онима ближњима који су око нас, амин Боже дај”, поручио је отац Оливер Субротић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици са свештенством централну васкршњу Литургију у Митрополији црногорско-приморској. Појао је храмовни хор „Свети апостол Марко“, а молитвено је учествовало више хиљада вјерника из Подгорице. Свето крштење примили су слуге Божје Ирина и Дарко. Прочитана је Васкршња посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са архијерејима Српске православне цркве. Митрополит Амфилохије је након Литургије освештао васкршња јаја. Владика је, честитајући празник сабранима традиционалним поздравом Христос воскресе! рекао да постоје двије врсте људи на земљи: „Они који се причешћју живога Бога и постају једно и заједно, не само овдје на земљи него и у вјечности, и они други, који се одричу Христа Бога и који пљују на Њега, као они првосвештеници лажни, као Јуда издајник, који га продају за тридесет сребреника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да и данас у савременом свијету постоје само те двије врсте људи. „Они који у Христа Бога вјерују, распетога и васкрслога из мртвих, који се причешћују тијела и крви Његове и постају једно биће и у времену и у вјечности, и они који се од Њега одричу и продају га за сребрнике“, рекао је он. Казао је да само они који у Христа вјерују и Христа се причешћују вјерују у вјечног човјека. „Вјерују у вјечно људско достојанство, непролазно. И кроз Њега су призвани сви земаљски народи и сви људи да постану један човјек, једно човјечанство, један народ Божји. На то нас је Бог призвао, на то смо се ми опредијелили Светом тајном крштења“, поручио је Митрополит је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свака расправа између вјерника и невјерника по питању (не) оправданости вјере је бесмислена и у суштини беспредметна. Јер нико никада није повјеровао захваљујући доказима или аргументима па чак ни захваљујући неком чуду. Вјера је искључиво благодатни дар који је понуђен свакоме. Али, тај дар често остаје занемарен и замагљен, без правог одговора и примања. Невјерје, односно атеизам у суштини и јесте неприхватање дара вјере и заустављање на некој пронађеној “догми“, ма које облике и називе тој догми приписали. Ако је рађање вјере одговор на благодатни дар свише, онда она подразумијева кретање, двиг, одговор на позив са чиме је повезан и дар слободе. Атеизам, будући да одриче покрет и усхођење, а самим тим и слободу, није ништа друго него – ропство. Једина дефиниција вјере коју налазимо у Светом писму садржана је у ријечима апостола Павла: Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). Вјера, схваћена као очекивање и потврда будућих, невидљивих ствари подразумијева слободу. Вјера у Бога јесте највећа слобода, али која се стиче не ван и без Бога него у заједници с Њим; не као отмица, већ као љубав и сарадња (Атанасије Јевтић). Према томе, основна слобода човјекова је слобода вјере коју нам је даровао Бог. Вјерник не нуди доказе и аргументе, он исијава искуством живота са Богом и у Богу. Одсуство вјере онемогућава сагледавање било каквог смисла живота. Зато једина тачка у којој би расправа између вјерника и невјерујућег могла да буде иоле смислена јесте питање односа према крајњем циљу и смислу живота. Христос нам није обећао благостање и уживање на земљи већ напротив, непрестано одрицање и борбу са злом овог свијета: У свијету ћете имати жалост…(Јн. 16, 33). Другим ријечима, Христос нам је обећао све оно што је и сам искусио, обећао нам је Крст. Одбијање Крста значи одбијање Христа а то је крајњи израз невјерја. Истински вјерник не тражи и не потребује чудо. Они који траже чудо (знак) зли су род и прељуботворни. Савршени знак је знак Јоне Пророка – праобраза Васкрслог из мртвих (Мт. 12, 38-40). Дакле, суштина хришћанске вјере је чудо над чудима – Васкрсли Богочовјек. У тринаестој глави Јеванђеља по Матеју казује се како Христос дође у постојбину своју и не могаше учинити ниједно чудо ондје због невјеровања народа (Мт. 13, 38-40). Свемогући не може да учини ниједно чудо због невјерја! Чудо потребује вјеру, оно долази послије вјере и као плод вјере. Оно се у хришћанској свијести поима не као нешто “ванредно“ и што нарушава границе природног. Будући да је свијет створен и одржава се Божијим енергијама, он је отворен за сва дејства Божија па је зато погрешно чудо посматрати као некакву “ванредну“ интервенцију Божију (у свијету који је независан од Бога). Не треба и не може се чудо посматрати издвојено од цјелокупне Икономије спасења нити индивидуално као да се тиче само једног човјека. Чудо, и када се дешава у животу једног човјека, треба посматрати у контексту црквене заједнице јер се у чуду не прославља појединац него Бог који дјелује у Цркви; оно је, дакле, пројава божанске славе и плод вјере у Бога засноване на дару слободе. Аврам и Сара су вјеровали Богу и Он им је подарио дијете упркос њиховим позним годинама. Христос пита слијепце који му приступише: Вјерујете ли да могу то учинити? А они рекоше: Да, Господе…и отворише им се очи (Мт. 9, 28-30). Деси им чудо по вјери њиховој! Жена Хананејка приступа Господу молећи Га да Својом ријечју исцијели њену бјесомучну кћерку, а Он најприје испробава њену вјеру. И када се задивио снази њене вјере рече јој: Нека ти буде како хоћеш и оздрави кћи њезина од онога часа (Мт. 15, 28). Дакле, вјера рађа чудо: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће (Мт. 17, 20). Сва ова чуда милости, љубави и саосјећања која је чинио Христос показују да чудо за Њега није било нешто што је довољно само по себи, да би га употријебио као аргумент и средство за привођење људи вјери, већ је чудо било пројава Његове љубави према човјеку и одговор на човјекову вјеру и исповиједање Њега као Сина Божијег. Вјера се не своди само на индивидуалну раван, не можемо рећи да вјерујемо а при томе не узимати у обзир наш однос према другима. У заједници се потврђује или пада наша вјера. Управо ту се показује, према Сергију Булгакову, својеврсни парадокс вјере: иако је вјера лични акт, лично доживљен и условљен, он је истовремено и најуниверзалнији. Јер истина се не може посједовати индивидуално. Истина може да буде дата, тј. откривена само одређеном броју лица или једном лицу, али ни тада то лице не посједује истину као своју већ као свеопшту, сааборну. Ту се потврђују оне ријечи да је вјера без дјела (љубави према ближњим) мртва: Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих (Јак. 2, 17-18). У старозавјетној Књизи о царевима имамо свједочанство о Божијем јављању пророку Илији. Најприје дође јак вјетар који разваљиваше брда и стијене, али Бог није био у вјетру. Онда дође земљотрес и у њему не бјеше Бог. Затим дође огањ и њему такође не бјеше Бог. На крају дође глас тих и танак у коме бјеше Бог (1Цар. 19, 11-12). Бог се Илији јавио не споља, него у равни личног сусрета. И Син Божији не долази у овај свијет да нас спасе силом, спољашњим дејством него стоји на вратима и куца (Откр. 3, 19-20). Христос се обраћа конкретној личности и хришћанство је, управо тиме што је развило учење о личности, изнутра измијенило психологију друштва и државе (А. Шмеман). Зато и суштина хришћанског учења није у одређеним догматима већ у томе што је оно објављено и откривено у лику конкретног човјека и реалног живота – у Христу. Сергије Булгаков каже да изван осјећања реалности и објективности онога што се доживљава нема мјеста вјери. Посматрано с друге стране може се рећи да невјерник не мрзи Бога, јер је апсурдно и немогуће мрзити оно што (за њега) не постоји, па зато он мрзи конкретног човјека вјерника. Наша епоха се, по ријечима А. Шмемана, одликује скепсом невјерног Томе. У лику невјерног Томе је изражена најстрашнија трагедија човјечанства, трагедија сумње, маловјерја, неповјерења и разочарења. Наше вријеме прогласило је Томино невјеровање као принцип и једини исправни однос према животу: “Ако не видим, нећу вјеровати!“ Иако су остали апостоли посвједочили да су видјели Бога, Тома је остао у својој индивидуалности и невјерју. И дан данас, док Црква и хришћани свједоче о Васкрслом Господу, милиони људи остају у сумњи, у свом егоизму, служећи својој гордости која заслепљује. И то сљепило се проглашава као побједа разума. Вјера у Бога може да започне само из повјерења у свједочанство људи који су Га упознали, тј. из повјерења у свједочанство отаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству (Х. Јанарас). Но, Човјекољубац и даље куца, никад није касно за обраћење, као што није било ни за Тому. Јер, кад се увјерио да је пред њим Васкрсли Господ, ускликнуо је: Господ мој и Бог мој!. Зато вјера и јесте покрет, двиг, надвладавање сумње и скепсе. “Моја осана је прошла кроз пакао сумње“, писао је Достојевски. По Шмеману, свијет се не дијели на вјернике и невјернике, него на вјернике које искушава невјерје и невјернике које стално искушава вјера. Управо зато што вјеру често подрива невјерје, вјерник понекад тражи доказе за своју вјеру: Вјерујем Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24). На јеванђелском свједочанству да је чудо плод вјере а не обратно, могуће је испитати властиту вјеру. Црква је чудо Божије, Литургија која оприсутњује Царство, на којој заједничаримо са Христом јесте чудо и тајна. У молитви пред Причешће изражавамо вјеру и исповиједамо да су хљеб и вино пред нама Пречисто Тијело Христово и часна Крв Његова, а одмах потом вјеру у посљедицу тог евхаристијског чуда “да нам причешће Светим тајнама Твојим, Господе, буде на исцјељење душе и тијела, на отпуштење гријехова и на живот вјечни“. Наше сједињење са Христом који је невидљиво присутан јесте чудо над чудима. По ријечима Св. Јована Дамаскина, евхаристијска епиклеза објављује оно што је доступно само вјери. Гледајући очима вјере, хљеб и вино су Тијело и Крв Господња, иако нашим тјелесним очима нисмо у стању да видимо истинско чудо, небеску ставрност (П. Евдокимов). Према томе, сваки доживљај Цркве и њеног мистиријског живота као средства за досезање “нечег вишег“ јесте сврставање у род зли и прељуботворни. Ми у Цркви живимо чудо, на сваком евхаристијском сабрању ми “видјехом свјет истиниј“…, окусисмо Господа. Осјетимо ли истинитост ових ријечи, рећи ћемо заједно са (увјереним) Томом: Господ мој и Бог мој! Таква вјера је предуслов нашег учешћа у животу Цркве, јер спасење нам је понуђено као дар, али потребује и нашу сарадњу и причастије. Није довољно само вјеровати, јер и демони вјерују и дрхте (Јк. 2, 19). Потребно је да се вјера, иако понекад изгледа као потпуна, непрекидно умножава и сазријева. Вјера се од повјерења у свједочанство оних који су упознали Бога преображава у лично прихватање и предавање Божијој љубави. Сусрет с Богом рађа јединствено увјерење и спознају због чега светоотачко богословље поистовјећује вјеру и знање: “Онај који вјерује такође познаје; од оног што вјерује од тога управо познаје: или супротно, од оног што познаје од тога управо и вјерује“ (Св. Василије Велики). Вјера се не заснива на очигледности и на спољашњем знању него је она знање о Богу, тј. познање Бога, благодатни дар Светога Духа који се прима у Цркви Христовој. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је вјера основа свега онога чему се надамо – провјера невидљивих ствари, и да вјера које не дјела дјела, не испуњава закон Божији је мртва – недјелотворна: Звучни запис беседе „Тек када се вјера претвори у дјело онда она постаје истинска права вјера.Човјек је призван и обдарен од Бога не само да гледа тјелесним очима, које данас јесу а сјутра нијесу, него да отвори очи срца свога, да срце прогледа и да срцем види.“ Појаснио је владика да је слијепац из данашње јеванђељске приче видио Господа и чуо Његов глас када су се његовом вјером очи његовог срца отвориле. Казао је да ће тако и сваки човјек прогледати када његово срце прогледа и буде у стању да види и сагледа себе самога, своју душу, живот и тајне овога свијета, а прије свега кад види живога Бога – Творца неба и земље кроз кога је све постало што је постало: „Припремајући се за Христово рођење припремамо се да видимо Господа од Дјеве рођенога, да Му се поклонимо на начин као што су Му се поклонили анђели пјевајући пјесму са чобанима Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.“ Митрополит је казао да је дан Христовог рођења – оваплоћење Бога, дан надубљег присуства Бога у свеукупној творевини и људској природи. Бог постаје човјек, савршени Бог постаје савршени човјек и људска природа кроз Њега и у Њему задобија своје савршенство, пуноћу, тајном Његовог рођења и откривења Божанске љубави кроз Његово распеће: „Мјера Божанске љубави је распеће Христово – Његов принос за живот човјека, свијета. Ту се открива Бог као вјечна љубав, не Бог као неки господар, владар свијета, него онај који жртвује Себе за живот свијета Својим распећем, а у исто вријеме Својом жртвом дарује човјеку вјечни живот.“ Нагласивши да новим рођењем Духом Светим и водом, у Тајни крштења и Тајни дјелања Божијих заповјести, човјек задобија вјечни и непролазни живот, владика Амфилохије је истакао да је зато Господ и заповједио да се Његово Јеванђеље проповједа свим народима и да сви земаљски народи и људи дјелају дјела Господња као плод те проповједи: „Онај који дјела дјела Господња он остварује и претвара у живот своју вјеру. Он дјела и Господ дјела кроз њега и открива му се та велика и Света тајна Бога као творца и Бога као дјелатеља: Отац мој до сада дјела и Ја дјелам .“ Митрополит је појаснио да је свеукупна творевина и све оно што је Бог дјелао кроз историју од настанка свијета, стварања човјека, дјело Божије и да оно управо врхуни у великој Светој тајни Христовог оваплоћења: „То Његово дјело се продужује Његовим животом, проповјеђу Богочовјечанском, Његовим жртвовањем за живот свијета, Божанском љубављу којом Он грли свако људско биће. На ту љубав је призван и човјек, да на Христолики начин ту Божанску љубав остварује у своме животу и да ту и такву љубав свједочи према сваком створењу“, казао је владика и објаснио да је то једина истинска и права љубав и они који су Христови живе, дишу и миришу таквом Христоликом љубављу. Високопреосвећени Митрополит је казао да када се та љубав задобије онда се и духовно прогледа, отворе се очи срца и душе, од слијепаца постанемо видовита бића: „То је она видовитост и свјетлост за коју се молио Свети Григорије Палама: Господе просвети таму моју. Нема ништа значајније за човјека него да се просвети тама његовог бића, а просвећује се управо тим темељем бића кроз вјеру на живоме Богу- Богу љубави и доношењем плодова те и такве вјере у своме животу“, поручио је у својо бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Бешка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни. – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир. Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога. – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог

У присуству више стотина вјерника који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј Бранко Вујачић, подгорички парох, уз саслужење бројног свештенства и свешетеномонаштва. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исјељењу слијепих и нијемог, сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог казао да је стварајући овај свијет Творац све дивно створио и украсио, а да је круна стварања свијета и најдивнији плод стварања човјек, кога је створио по свом лику и подобију. Подсјетио је на ријечи Јеванђеља ”хроми проходаше, слијепци прогледаше, нијеми проговорише, глуви су почели да чују” и казао да том вјером треба и да живимо и славимо Господа и Бога Исуса Христа. – Вјера је та којом живимо од када смо изашли из раја., Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота. Тако је и данас, не самоу Христово вријеме. Ево нас у острошкој светињи, код ћивота Светог Василија. Они који са том вјером приступају добијају исцјељење. То се и данас дешава. Ево га свједок Свети Василије, кроз кога Христос исцјељује болне и немоћи наше и слабости – казао је о. Бранко. Додао је да је Господ онима које је исцјељивао савјетовао да то држе у тајности, тако нас учећи да свако добро дјело наше треба да остане уз тајности и да ће Бог да га објави. Посебно је истакао да је данас много лажних исцјелитеља и лажних учитеља. – Много је данас оних код којих људи иду када су у муци и невољи, тражећи спас на погрешном мјесту, вјерујући на погрешан начин. Вјера нам је дата, али да вјерујемо православно, да право вјерујемо. Не да лутамо код видовњака, разних врачара, гатара, оџа, астролога.. Препознаћемо да они сами себе промовишу. Све је то супротоно од Господа. Прави учитељи су Богом надахнути у Цркви Христовој, јер Дух Свети обитава у Цркви и надахњује Господње ученике – казао је о. Бранко и подсјетио да данас славимо празник Полагања ризе Пресвете Богородице. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а вјерни су у непрекидној колони притицали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају мошти Острошког Чудотворца. Извор: Манастир Острог