Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'времена'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа. Протопрезвитер др Никола Маројевић
  2. Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија Ваша светости, Ваше блаженство, Ваша преосвештенства, Господо народни посланици, господо министри, Господине конзуле Републике Србије, Часни оци и свештеници, сестре монахиње, Драга браћо и сестре. Велика је радост да вас све поздравим поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија и браће архијереја поводом устоличења новог Епископа будимљанско-никшићкога господина Методија. Ваша светости, Ви у име Христово ходите и возгловљујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена, Светога оца нашега Саве Српскога, првог српског архиепископа, који је овдје, у овој немањићкој светињи, прије пуних осам вијекова, устоличио првога Епископа будимљанскога Јакова. И ова Епископија светосавска је имала тај благослов да живи пуним животом пуних четири стотина и педесет година, док није запустила због насиља турскога и неслоге домаће. Међутим, Ваша светости, Ваши претходници, и они ранији и они новији, старали су се да ова Епархија настави свој живот. Па је тако, сто година послије њенога запустошења, Патријарх српски Арсеније IV Шакабента покушавао да обнови ову Епископију, али није у томе успио. Међутим, ова светиња и народ који се око ње окупљао, чувао је вјеру, огањ живе, православне, исконске и хришћанске вјере! И дошла су нека боља времена па је Ваш претходник Гаврило Дожић, успио да обнови ову Епископију под називом будимљанско-полимска. Али она није била дугога вијека због притиска комунистичкога безбожја. И Свети Патријарх Павле, по приједлогу блаженопочившега Митрополита Амфилохија, благословио је обнову ове Епископије прије двадесет година. И ево, као што видите Ваша светости, она је обновљена, она је подмлађена, она је обједињена око ове светиње и око других светиња, и показала је да је остала вјерна Христу Богу и Светом Сави, светињама у свим и најтежим временима! Са великом радошћу Вас дочекује овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу. А Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије, и духовној, и градитељској, културној и свакој другој. Велико Вам хвала на Вашем труду и на Вашој љубави. Ви нам доносите и благослов и мир, и помирење, јер вршите службу Божију, која је служба помирења. Прво да се измиримо са Богом, па онда са својом савјешћу, па онда, као печат свега, једни са другима! Да превазиђемо наше уобичајене подјеле, раздоре и расколе и да препознамо једни друге као браћу у Христу! Да се објединимо Духом Светим око Христа Господа! Нека Ваш долазак, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, буде благословен! И нека буде срећно и благословено устоличење нашега новога Епископа будимљанско-никшићког, господина Методија! Добро сте дошли, Ваша светости, овом народу који вас жељно и са великом радошћу дочекује! Молимо Вас да благословите своју паству! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У смирај празничног дана када смо савршавали свештени спомен Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, у среду 30. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске. Уметнични гост у овонедељној емисији била је проф. др Катарина Станковић, диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве. Аутор и водитељ емисије је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Др Катарина Станковић: Хорско певање је заједнички откуцај срца Важно обавештење о емисији: Обавештење: У току јануара неће бити емитована емисија "Живе речи интевју" средом од 20ч Дан емитовања емисије био је инспирисан тридесетогодишњицом устоличења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У уводном делу емисије наш уважени гост је са нама поделио своја аутентична и жива сећања на блаженопочившег митрополита, који је према његовим речима био човек велике ширине. Митрополит је разгорео духовни огањ, онај који је видљив и жив у овом народу Божјем који је поверовао у Христа и крстио се. Митрополит се у својој служби ослонио на Христа, а бољи му ослонац није требао, истакао је прота Велибор. Један који је попут Јована Крститеља приправио пут у одређеној мери, био је блаженопочивши отац Лазар игуман острошки. Нема камена у Црној Гори на којем није стала архипастирска нога Митрополита Амфилохија. Нема обурдане и оскрнављене цркве у којој бар по десетак пута није служио. Нема црквине или црквишта које су још турци рушили у одмаздама, а да митрополит у њима није сабирао свештенство и народ, нагласио је отац Велибор Џомић. Говорећи о видљивој обнови блаженопочившег митрополита Амфилохија, отац Велибор је указао да је обновитељски рад био израз његове живе вере. Видљива обнова била је плод његове велике молитве, тврде вере и велике жртве. Најважнија је била метафизичка димензија митрополита Амфилохија, зато што је он схватио да овде ратују видљиви и невидљиви светови, схватио је да ране у Црној Гори нису биле зацељене, због тога је говорио да нам нема будућности и успеха док је не помире мртви са мртвима и живи са живима, закључио је наш уважени гост. Верујемо да је пред Богом митрополит Амфилохије измирио мртве са мртвима, а на нама је сада да следимо његов путим и пример који нам је оставио. Та митрополитова порука је ушла дубоко у Црну Гору, он је чинио оно што је било до њега, а нама остаје да наставимо то дело. Митрополит је обновио једну колективну меморију нашег народа, подсетио је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић. У даљем току емисије отац Велибор је говорио о данима када је митрополит Амфилохије као професор и јеромонах заорао дубоку бразду у Београду, подсећајући да су тада јеромонаси Амфилохије, Иринеј и Атанасије одиграли важну улогу у погледу наставка градње храма Светог Саве на Врачару. У свом казивању прота Велибор се осврнуо и на чудесне литије које су задивиле људе на све четри стране света. Обновитељски дух митрополита Амфилохија видљив је не само у обновљеним и саграђеним храмовима, већ пре свега у овом народу Божјем који је сабрао на овим чудесним литијама које су изродиле све оно најдивније, закључио је прота. Пред крај емисије прота Велибор Џомић је на њему својствен јасан и прецизан начин указао на правилно поимање избора новог поглавара СПЦ. Природно је и разумљиво интересовање јавности о избору новог патријарха, али није добро када се уђе у спекулације и неименоване изборе који збуњују људе. Треба сачекати дан избора и све препустити Богу и нашим архијерејима, а на нама је да се помолимо Богу, да Господ благослови тај сабор и да добијемо новог патријарха који ће засигурно бити по мери нашег народа и нашег времена, указао је отац Велибор. У уметничком делу емисије разговарали смо са уваженом професорицом др Катарином Станковић, диригентом певачког друштва спомен храма Светог Саве. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. У даљем току разговора др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. На самом крају емисије прота Велибор Џомић је упутио једну пастирску поруку у духу претпразничне радости. Налазимо се у предбожићним данима, желим Вам срећне и Богом благословене дане који нам престоје, да се сетимо и страдалника који су тешко пострадали у Хрватској. Позвани смо да хришћанску љубав покажемо на делу кроз помоћи како страдалима од земљотреса, тако и нашим лекарима који неуморно на делу сведоче љубав. Позвани смо да учинимо онолико колико до нас стоји, а Бог више од тога не очекује од нас, поручуио је на крају емисије отац Велибор Џомић. Аутор и водитељ: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Постоје људи чија неочекивана кончина, постаје тако огроман губитак, да не можемо наћи праве ријечи да то искажемо. Такав је за мене био и остаће заувијек митрополит Амфилохије. Велики праведник нашег времена. Гигант духа. Духовни вожд свога народа. Ја ћу се тек сабрати и обавезно о њему написати више. Али сада не могу. Боље је једноставно ћутати и молити се. И благодарити Бога за то што ми је послао на животном путу правога светитеља. Не знам зашто је сада тако пуно ненадокнадивих губитака. Одлазе најбољи. Можда није иза много гора то вријеме, када ће живи завидити упокојенима? Нама није дано то да знамо. Нама је дано вријеме да се молимо, да стојимо на страни истине Божије, да опраштамо, волимо. Онако како је то чинио новопрестављени, митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске упознао је Митрополита Амфилохија у Паризу 1975. године. Каже да им је Митрополит Амфилохије као млади професор, млади Светогорац и аскета предавао живот, искуство живота како је записано у Светом писму. ”Сам собом Митрополит Амфилохије не чини само личност. Он је период времена. Митрополит Амфилохије је епоха. Са његовим одласком завршава се једна епоха црквено-теолошког живота, како у Црној Гори тако и на ширем плану православне Цркве па и цијелог Хришћанства. Његово знање није било само енциклопедијско, него проживљено јеванђелско знање опита живота који је као млади аскета проводио на Светој Гори са врлинским старцима које га је водило цијелог његовог живота. Био нам је правац, светионик и подстрек живота. Био је непобједива моћ у тумачењу и остварењу живота по Јеванђељу на овој земљи“, казао је Архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске о свом учитељу и духовном оцу Митрополиту Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар. Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена. Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Као таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Књига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Крстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Као тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају. Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Кроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Крв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар врeмена. Када Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ . Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство. У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. 26. септембар Ада Циганлија, Београд Светосавско звоце је као један од суорганизатора учествовало и ове године на Седмом Спортском Сабрању Свете Србије, које је одржано на Ади Циганлији, под слоганом: ”"СПОРТ ЈЕ НАША АЗБУКА". Са благословом Његове Светости Патријарха Српског господина Иринеја, Православно Спортско Удружење “Свети Срб и ја” (ПСУСС) седми пут за редом окупила је велики број малишана на теренима Аде Циганлије. Овакав догађај се чекао дуго и са нестрпљењем! Манифестација је почела Светом Литургијом на бини у 9. часова коју су служили дивни свештеник Немања Петровић који врши службу војног свештеника при Генераштабу Војске Србије и ђакон Мирослав Митровић, уз пратњу мешовитог хора под диригентском палицом професора Богословије Бранка Тадића. Литургији су прислуживали млади вероучитељи и богослови, који су својим присуством улепшали свештено богослужење. Као домаћин Аде Циганлије у 11 часова са бине речима доброшлице обратио се председник Општине Чукарица, господин Срђан Коларић. Господин Коларић, поздравио је најмлађе речима подршке, да гледајући у њих, све више имамо разлога да се боримо за надолазеће нараштаје. Са напоменом да је манифестација опстала свих 7 година, и да је она прави пример како се баштине вредности васпитања најмлађих на спортским теренима учећи се витешком односу у спорту и приказујући на најлепши начин синергију духа и тела тј “хармоничног васпитања”. Указујући на најузвишеније вредности које ова манифестација носи, истичући вредност образовања, културе и спорта г. Срђан истиче да ће Општина Чукарица увек настојати да помогне манифестацију која из године у годину окупља све већи број људи. Сам програм свечано је отворио доказани човекољубац и хуманитарац, “Арчибалд Рајс нашег доба”, Француз по рођењу, а Србин по опредељењу, господин Арно Гујон. Овом приликом Арно Гујон, примио је захвалницу у име ПСУСС, за немерљив допринос у помоћи деци на Косову и Метохији. Господин Арно је са својом фондацијом помогао фудбалској секцији Свете Србије у Пасјану на Косову и Метохији, где се налази 50 деце на челу са својим тренерима Мирославом и Петром Цветковићем. Господин Гујон се обратио свим присутнима речим благодарности за љубав и радост која му је учињена. Обраћајући се најмлађим нараштајима, подсетио их је да је најважније да из спорт извуку поуку и када губе и када побеђују. Истичући да у сваком тренутку живота морају да нађу мотив за сваки наредни успех којем теже. Спорт пре свега представља упознавање себе, упознавање противника, учење победи и поразу. Речи захвалности које сте ми упутили желим да упутим вашим тренерима на Косову и Метохији, чијом љубављу деца тренирају у Косовском Поморављ- завршава Гујон. Свеукупан културно-уметнички програм водила је прослављена глумица Даница Тодоровић. Око 11:15 сва деца учесници програма направили су заједничку фотографију и симболично поздравом "СА ВЕРОМ У БОГА ЗА СВЕТУ СРБИЈУ" отворили 7 спортско Сабрање. Након тога почео је програм на свим спортским станицама уз културно-уметнички програм на бини. Манифестација је одржана под покровитељством компаније “Телеком Србија”, као пријатеља манифестације и њених партнера: Банка “Поштанска штедионица”, компанија “Дунав осигурање” и “ВодаВода, медијски покровитељ РТС, а подршку су још дали : Град Београд, Министарство омладине и спорта, Канцеларија за КиМ, Градске општине Чукарица и Палилула, Градско Саобраћајно Предузеће (ГСП), ЈП “Ада Циганлија”, Нафтна индустрија Србије (НИС), ЈП “Београдски сајам”, Светосавско звонце- званично гласило СПЦ за децу, Верско добротворно старатељство (ВДС), Српски атлетски савез, Рукометни савез Србије, Спортски савез Србије, Спортски савез Београда, Фудбалски савез Србије, Одбојкашки савез Србије, Тениска Академија Обрадовић, Свибор савез Србије, Војска Србије, Министарство унутрошњих послова Србије, “Нектар”, “Бамби”, “Лидо”, Нелт, “Курур”, Радио “Слово љубве”, Телевизија “Храм”, Телевизија “Коперникус”, РТВ “Студио Б” Извор: Поуке.орг Погледајте фотографије на нашем фб профилу ОВДЕ
  8. Свијет и друштво у којем живимо све већом динамиком трајно и неповратно мијењају своје лице. Глобалистичка идеологија са свим њеним накарадним анти-вриједностима рефлектује се и на мање системе и друштва и већ двије деценије представља основни амбијент у којем се креће дискусрс владајућих гарнитура у готово свим балканским државама. Тај одраз се веома лако може пратити у данашњој Црној Гори. У глобалном домену владајући релативистички, декадентни и индивидуалистички поглед на свијет, без историје, савјести и упоришта у традиционалним хришћанским вриједностима код нас се одражава у одрицању вишевијековне традиције, језика, писма и припадности Цркви која је и створила државу којој припадамо. Пола године након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни анти-закон о ”слободи” вјероисповијести, стигао је приједлог новог закона о животном партнерству лица истог пола. Оно што је у овом случају неуобичајено када је у питању изгласавање закона јесто то да му се противи и један дио владајуће већине. Наиме, мањинске партије коју чине углавном припадници исламске вјероисповијести, а такође и странка коју представљају вјерници Римокатоличке цркве, одбијају да дају глас усвајању предложеног закона чиме се показује да је поштовање породице и традиционалних породичних вриједности заједнички и незаобилазан елемент етичког учења све три традиционалне вјерске заједнице у ЦГ. Дужни смо, као хришаћни, да дамо одговор на овај дрски насртај на светињу брака. Света тајна брака коју чине мушкарац и жена (Мојс. 2,18-25; Јн 2, 1-11) у данашњем потрошачком друштву постаје ствар међусобне конзумације, релативизује се и у крајњој линији поништава. Губљење смисла брака као свете тајне коју апостол Павле упоређује са везом Христа и Цркве, погубно ће се одразити на породицу и васпитање будућих генерација. Од постања свијета брак јесте само савез мушкарца и жене и само као такав бива благосиљан од Цркве. Господ је Својим присуством на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11) благословио брачну заједницу и кроз њу рађање и родитељство. Прво чудо претварања воде у вино које се збило у Кани је наговјештај онога што се збило на Голготи: Један од војника прободе му ребра копљем и одмах истече крв и вода… (Јн. 19,34). Постоји тијесна унутрашња веза између стварања, Распећа, Крштења, Евхаристије и брака. Жена је створена од ребра човјека, а по заповијести Божијој, човјека и жена постају једно тијело. У светој тајни брака и полност добија истински смисао и бива преображена. Тривијализација полности која је данас постала ништа више него животна забава покретана сензуалним нагонима, води ка дехуманизацији, расчовјечењу личности. Према томе, озакоњивање ”брака” истополних особа представља легализацију гријеха којом се изврће Богом благословена тајна и изврће руглу породица која се више не посматра као ”Црква у малом” већ као некакакав ”заједнички живот”, уговор и сл. Јасно је да се након евентуалног усвајања овог закона послушници глобалистичких владара неће зауставити у испуњавању задатих налога. Сљедећи корак би могао да буде закон којим би се ”животним партнерима” истог пола омогућило да усвајају дјецу. Дакле, циљ је разбијање породице, хришћанске заједнице и вриједности (истом циљу служи и злоупотреба пандемије тајанственог вируса корона), а све са намјером да се задовоље западни глобалистички центри моћи. Док непрестано слушамо како су наводно угрожена права ЛГБТ особа, у пракси видимо сасвим супротно: неометану пропаганду хомосексуализма у вртићима и школама кроз разне брошуре и приручнике, што представља најгнуснији атак на невине дјечије душе. Једном ријечју, упоредо са наративом да ЛГБТ особе бивају дискриминисане, упорно се намеће њихова идеологија као исправна и пожељна. Када Црква, позивајући се на Јеванђеље, опомиње на значај чувања светиње брака и породице, либерални ”душебрижници” устају са оптужбама за ”ретроградност”, затуцаност, непоштовање људских права и слобода. При томе иста та Црква, од истих тих душебрижника трпи страшан прогон, њени епископи бивају хапшени, свештеници који су овом народу двадесет и више година проповиједали Ријеч Божију се протјерују, руше се манастирски конаци итд. Ово је, заправо, својеврсни наставак онога што је започето крајем прошле године доношењем антиуставног и дискриминаторног закона о ”слободи” вјероисповијести који је изазвао реакцију већинског становништва Црне Горе и која се преточила у величанствене литије које су својим достојанством задивиле цијели свијет. У питању је судар два начела, борба духа времена са Духом Божијим и Црквом Његовом. Људска права и слободе коју проповиједају идеолози неолиберализма су привид слободе и представљају заправо ропство гријеху и кнезу овога свијета. Важно је нагласити да Црква никада не осуђује грјешника, него гријех. Свој терапеутски приступ она темељи на тајни Богочовјека и Јеванђеља Његовог које је свевремено и упућено сваком човјеку у сваком времену. Зато Јеванђеље треба да буде критеријум и путоказ свима нама, а нарочито онима који доносе овоземаљске законе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Ако бисмо учећи историју нешто са сигурношћу требало да знамо, онда би то било да препознамо неку друштвену прекретницу, било на локалном, националном, регионалном или глобалном плану. Јер ипак, historia magistra vitae est, а велике друштвене прекретнице јесу саставни дио живота којем нас историја учи. Данас смо, несумњиво, свједоци једне од тих великих друштвених прекретница, како у погледу географске распрострањености промјена, тако и по броју обухваћених друштвених категорија на које утиче тренутни изазов пред којим се човјечанство налази. Тај изазов огледа се данас у појави и, како медицинска струка каже, пандемијском ширењу новог облика „корона вируса“. У било какву анализу у вези са самом појавом, њеним ширењем и медицинском фактографијом, овде нећемо улазити. Своје интересовање усмјерићемо ка прављену својеврсне анализе историјског момента у којем се човјечанство налази и улоге Цркве као заједнице у којој се остварује јединство Бога и човјека у истом том историјском моменту. Како би нека анализа била успјешна, односно тачна, важно је препознати и нагласити суштину проблема у односу на који ће бити постављени сви остали важни елементи самог проблема. Према томе, питање које постављамо на прво мјесто у овој нашој анализи гласи: шта је Црква, чему и коме служи све оно што Црква представља, што чини и свједочи? Познато је и сазнато да је Црква просторно и временски неограничена заједница Бога и људи у којој се људски род који је ограничен временом и простором уводи у реалност вјечног, односно неограниченог постојања. Такође, вријеме и простор су, захваљујући чињеници постојања Цркве, постали облагодаћена средства спасења у оквиру којих је успостављен богослужбени живот Цркве, који је у потпуном складу са просторно-временским категоријама кроз богослужбени простор и дневни, односно годишњи круг богослужења. Стога, потпуно јасно видимо да људски род нема способност управљања временом и простором, будући ограничен њима. Напротив, људски род једино кроз учешће у богослужбеном животу Цркве добија могућност да кроз вријеме и простор постане исправни корисник ових Божијих дарова. Отуда, посебну пажњу привлаче ставови који се у име наше помјесне, Српске Православне Цркве, износе у протеклих мјесец дана у различитим саопштењима великог броја њених великодостојника, а који се односе на новонастало стање услијед појаве новог вируса. Сва та саопштења, иако се у одређеној мјери разликују по погледима на проблематику, имају једну заједничку тачку. На основу чињеница које су видљиве у самим текстовима тих разноликих ставова јасно видимо да је покретачка идеја свих искључиво у бризи за здравље свих наших грађана. Као производ те бриге настали су различити савјети упућени православним Србима да, у складу са препорукама надлежних државних органа, они имају прибјећи одређеним мјерама које се односе на „смањење интензитета“ учешћа у богослужбеном животу Цркве, и то у временском периоду који ће одредити државни органи власти. Те назови „рестрикције“ богослужбеног живота Цркве у саопштењима крећу се у дијапазону од оних екстремнијих, у којима су храмови потпуно затворени ( ...Ја сам затворио храмове, не зато што сам морао, већ зато што сматрам да тако треба...), преко препорука вјернима да се у вријеме служења Свете Литургије остане у кући, затим кроз „ослобођење од обавезе доласка“ у храмове (шта год то значило), до одлагања Свете Тајне Крштења и Миропомазања, преко препоруке за изостанак од учешћа у молитвама за упокојене, па све до „отказивања“ и „одлагања“ освећења воде у домовима у вријеме Васкршњег поста. Осим тога, вјерницима се савјетује да, уколико и долазе у храмове, не цјеливају Часни Крст, Свете иконе, свештеничку руку... Укратко, савјетује им се да не чине готово све оно што православни хришћани чине живећи животом Цркве, жртвујући притом идеје хришћанског човјекољубља (бриге за духовно и тјелесно добро ближњег) зарад бриге за тјелесно здравље. Поред осталог, оно што посебно привлачи пажњу приликом разматрања саопштења насталих на основу „препорука“ представника државне власти јесте упадљиво непознавање основних принципа по којима живи Православна Црква. Све те „препоруке“ и предлози“ покушавају се ставити пред вјерне на основу ауторитета или Првојераха Српске Православне Цркве или појединачно, епархијских архијереја. На тај начин, „предлагачи“ показују да они у Првојерарху Српске Православне Цркве и епархијским архијерејима виде „председника и чланове управног одбора неке компаније“ (Христо Јанарас, Епископско очинство), а не оне који по јеванђељском принципу као први служе свима (Мт. 20, 27) и на тај начин показују истинско човјекољубље. Како не бисмо дошли у опасност да паднемо у замку хуманизмом заогрнуте бриге за човјечанство и притом нарушимо основне принципе хришћанског човјекољубља и богољубља, морамо јасно указати у чему је погубност таквог приступа искушењу у којем смо се нашли. Прије свега, познато је и сазнато да нико од живих људи никада није, нити ће бити, господар времена и простора и да нико, осим Бога, не зна ни вријеме ни мјесто нашег одласка из времена и простора. Поред тога, знамо да вријеме и простор за хришћане, осим чињенице да се у њему и кроз њега спасавају учествујући у богослужбеном кругу, нема апсолутно никакво друго значење. Откуда онда неко може сматрати да се нешто што се одвија у времену и простору као средство спасења, па макар и једног јединог човјека, може „одгодити“ или „смањити интензитетом“ или тог истог појединца „ослободити учешћа“ у томе, по било чијој „одлуци“ или „препоруци“. Постављају се једноставна питања која се односе на суштину проблема и чији одговор директно и потпуно јасно открива суштину. Да ли је хришћанско богослужење за човјека спасоносно или није? Да ли је светотајински живот пут у вјечност или није? Да ли је било шта што се у Цркви чини и чиме се живи сувишно и има ли своју улогу у спасењу свијета и човјека или нема? И да ли у одлуци о томе да ли ће учествовати у животу Цркве данас или било кога дана, учествује и онај ради кога се све то одвија у времену и простору, односно сваки појединац, или стварамо од вјерних безличну масу послушника без права на остваривање Богом дане слободе? Одговори на сва ова питања су и у нашем народу, као и широм Васељене, познати и сазнати, захваљујући нашој вјери и вишевјековној проповједи наше Светосавске Цркве. Ако вјерујемо и проповједамо тако како је познато и сазнато, зашто онда умјесто што правимо труле компромисе, не учинимо све да се све оно што је у Цркви од суштинског значаја, оствари сада или било када, без обзира на све, па макар и на страх од болести и губитка живота, који је у сваком случају увијек присутан као последица гријеха. Или смо једноставно у међувремену заборавили да нико од нас ни по чему није и никада неће бити господар времена и простора. протојереј др Борис Милинковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. На Немањином граду у Подгорици јуче је игуман манастира Светог Симеона Мироточивог архимандрит Данило Трпчевски открио камени крст-розету, који датира из 6. вијека, из времена цара Јустинијана. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог, иначе академски вајар и добар познавалац ранохришћанског наслеђа на нашем простору казао је за наш портал да и ово откриће показује да Подгорица, а нарочито њено старо језгро има више слојева. Отац Драган, чијим трудом и љубављу су у архитектуру подгоричког саборног храма уграђени елементи читавог хришћанскох наслеђа наших простора, од апостолских времена до наших дана, подсјећа да је својевремено преко пута Немањиног града, на десној обали Мораче, на мјесту гдје се сада налазе хотел „Подгорица“ и спортски центар, откривена илирска некропола, највећа на простору екс Југославије. Она свакако указује на постојање значајног насеља на овом простору у том периоду. „То потврђује и овај крст-розета, као и још неки елементи архитектонске камене пластике које је својевремено открио и изучавао чувени архитекта Василије Вајо Кнежевић и уградио их у стијене и зидове на Немањином граду и на тај начин их сачувао од даљег пропадања. Иначе, сама розета-крст по својој врло раскошној каменој пластици указује на период цара Јустинијана, тј. на 6. вијек“, категоричан је отац Драган Митровић. Отац Драган објашњава да сличне розете постоје у епископској базилици из тог времена, која се налази на римској Дукљи, гдје се јасно виде слично украшене парапетне плоче. „Руски археолог Иван Новицки, белогардејац и професор подгоричке гимназије изучавао је својевремено римске водоводе који су ишли од Цијевне. Један крај је ишао према римској Дукљи, а други уз обалу Рибнице. Осим тога, и камени мост на саставцима на Рибници је из римског периода, иако су га Турци касније преуређивали. Све то указује да је у том периоду овдје постојало значајно насеље. И ово најновије откриће потврђује тај закључак Новицког“, каже отац Драган Митровић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије данас, 7.октобра, на празник Свете првомученице Текле, уз молитвено учешће Преосвећеног владике буеносаиреског и јужноцентрално-америчког г. Кирила, служили су Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве. Звучни запис беседе Након Свете службе Божије пререзан је славски колач који је прињела монахиња ове свете обитељи у част Свете Текле. Честитајући празник и ден ангела сестри Текли, која носи име велике Свете првомученице Текле, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је подсјетио да је током посјете Антиохијској патријаршији са Његовом светошћу нашим Патријархом Иринејем, посјетио манастир у којем се она подвизавала и мученички пострадала. Равноапостолну Теклу је прогутала стијена, која се пред њом отворила да би је заштитила од насиља и сакрила. То скровиште је и њен гроб, а налази се близу Селевкије. Констатујући да се и сада то насиље наставља, владика Амфилохије је казао да је бомбардовање манастира, од обезбожених насилника муслимана, био разлог да тада нијесу могли да посјете ту келију гдје је она била. „То мјесто је посјетио Свети отац наш Сава када је посјетио Дамаск, Антиохијску патријаршију и тамо цјеливао главу Светог Јована Крститеља и ишао оном улицом која се и данас зове Права, којом је ишао и Свети апостол Павле. Онда је посјетио, између осталих, и ово мјесто мучеништва Свете Текле и тада је из Антиохије у Пећку патријаршију донио дуд и засадио. Ево, и до данас тај дуд овдје расте и доноси плодове. Донио је и мошти Свете великомученице Текле које се данас чувају у Сарајеву, тако да је Света Текла присутна овдје међу нама кроз вјекове, од времена Светога Саве. Њеним молитвама и молитвама Светога краља Стефана Првовјенчаног, монаха Саве, краља Владислава, Давида Немањића и свих архиепископа пећких да нас помене Господ и спасе у вијек вјекова. Амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски г. Амфилохије. Након тога Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је одлужио помен на гробу блаженог спомена мати Февроније, дугогодишње игуманије ставропигијалне лавре Пећке патријаршије, која се упокојила у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Дана 05. октобра 2019. када се сећамо од века престављених православних хришћана, молитвене успомене у народу познатије као “Михољске задушнице“, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву. У беседи којом се обратио сабранима, Владика је подсетио на значај молитве у нашем животу. Она нам је пут у живот, јер њоме се истински живи, што показујемо и на овај дан када се молимо за све упокојене. Наше наде се не заустављају у овом видљивом свету, ми нисмо робови времена, већ смо окренути ка будућности из које нам Господ долази. Тиме руковођени проводимо време на земљи, трудећи се да сведочимо делима љубави. То је пројава основне истине о Цркви као тајни саборности у којој сви ми, и који земљом ходамо и уснули у Господу, пребивамо. Епископ Јустин је подсетио на значај сутрашњег дана у коме прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а коме је домаћин наша Епархија са централном прославом у Манастиру Жичи где ће у 09. оо часова бити служена Света Архијерејска Литургија, а затим уследити пригодан културно-уметнички програм. Извор: Епархија жичка
  13. Причао ми је један стари капетан брода: „Тада смо имали бродове са једрима. Нисмо се бојали отвореног мора, зато што су једра држала брод и он се поигравао са таласима. Многе тешкоће смо сретали када смо прилазили копну. А када смо одводили будуће монахе на Свету Гору, знали смо да их нећемо поново узимати. Губили смо их, нису поново излазили ван, као што се умрли не враћају назад када их односе на гробље.“ Он је Свету Гору окарактерисао као гробље, као гроб, у који када неко уђе, не излази ван. И имао је право. Можемо да кажемо да је Света Гора једно гробље мртвог семења, из кога је исклијао један другачији живот и цветање. Света Гора је нешто што те најдубље потреса и привлачи. Нешто што има везе са смрћу и животом. Кандидат за монаха долази на Свету Гору. Остаје у слободи. Жели да види шта се са провођењем времена на овом месту у њему догађа. Реакције су различите, сходно личностима и трагањима њиховим. Ако имаш призив за тај живот, ту логику, место и климу, остајеш. Долази до твог пострига. Биваш приведен од свог Старца Светом Жртвенику, коме припадаш, коме посвећујеш живот свој. А Свети Жртвеник, света Трпеза, јесте пресвети гроб Христов, одакле излази Женик, као из светле брачне одаје. И волиш један Гроб. И припадаш Гробу, јер волиш живот. Прва жеља старих светогораца једном новом, младом монаху је: „Добро трпљење“ (καλή υπομονή). То трпљење, то да свесно останеш под (=потчињен), јесте благослов који у себи крије велику динамику, јер те привлачи путу свесног умирања, погребења у „земљу добру“, где се ослобађа, активира динамизам скривен и сабијен у теби. И клија семенка твога бића која даје „плод стоструки“[1]. Да би се то десило семенка твог бића треба да је жива, да има елеменат који може да издржи у процесу живоносног умирања и треба да дође твој час, да семенка сазри, да човек постане свестан да је то једини пут његов. Да другачије не може бити. И пролази време, да би дошао час. А коначни час је толико страшан, да бисмо сваку жртву учинили да га заобиђемо, да га избегнемо. Другачије, међутим, не може бити, него да испијемо горку чашу смрти. Проучавање смрти је проучавање живота. Оно што видимо пред собом да се неизбежно приближава јесте смрт. Оно што постоји у нама јесте жеђ за вечним животом. Будући да си заволео овај пут монашког живота и подвига, идеш даље, почињеш да се погребаваш, да живиш умирање и да се храниш животом неуништивим и радошћу која не пролази. Када се крштаваш „у смрт“[2] Исусову, облачиш се у Христа[3] и добијаш име. Када постајеш монах, примаш друго крштење и добијаш ново име. Поредак пострижења говори ти сву истину о животу подвига који те очекује. Говори ти о неизрецивој радости и весељу које ћеш достићи пошто прођеш кроз бескрајне муке и неочекивана искушења. Описује ти сасвим јасно „све што је тужно и тешко у радостотворном животу по Богу“. На крају све доводи до једне провере где је све под претњом, у кризи која често превазилази логику и издржљивост твоју. У том часу крајње недоумице и напуштености, ако свесно свим бићем својим кажеш: „Нека буде воља Твоја Боже мој, ма колико ме то стајало“, тада се сав мењаш. Облачиш се у Христа. Место мења име. Постајеш други (= ин, инок). „Они пак који потрпе Бога обновиће снагу, залепршаће крилима као орли, ходе и не умарају се“[4]. Тада доживљаваш последице оне жеље „добро трпљење“. Осећаш да си цели живот проживео да би дошао до тог тренутка. И до тог места. Тај тренутак је муња и вечност. Тада немаш никаквих недоумица. Не присећаш се ничега, нити шта очекујеш. Божанска посета је наједном избрисала поделу на прошлост и будућност, чинећи све једним сада преплављења и преиспуњености. Непокретан си. Стојиш запрепаштен, пун изненађења, отворених чула, тако да сав постајеш једно чуло. Све вреднујеш другачије. Налазиш богатство, славу и рај тамо где други виде пропаст коју би требало избећи. Христос на Крсту и као умрли положен у Плаштаницу (у Надгробном Плачу) бива препознат као „Цар славе“. Од тада задовољан си када си презрен. Радујеш се понижаван. Биваш помогнут када те отписују. На плочама срца твога исписује се један нови закон, као што је написан на каменим плочама на гори Синају. Нови закон љубави који си лично примио, запечатио те је као „печат дара Духа Светога“[5]. На себи носиш монашку схиму – крст са исповедањем победе: ИС (=Исус), ХС (=Христос), НИКА (=победа). Ф (Φώς=светлост), Х (Χριστού=Христова), Ф(Φαίνει=просвећује), П (Πάσι=све и свја), Т (Τόπος=место), К (Κρανίου=лобање), П (Παράδεισος=рај), Г (Γέγονε=постаде). Од тада другачије ходиш. Носиш то искуство као проливање крви. Носиш умирање које те је донело у живот. Не излазиш ван гроба. Храниш се њиме као што се биљка храни кореном из земље. Из искуства твог произлази реч твоја, уобличава се простор твој. Све је пројава тог васкрсења из мртвих, све је одевено у чедност умилења и изворни динамизам вечног живота. Свети Козма Етолски, истински Светогорац, јасно говори да темељ на коме стоји, није, како многи мисле, столица или трон, већ гроб његов, из кога говори његово мртво ја[6]. * * * Када Авраам вади нож да би жртвовао свог сина Исака, дакле да би убио живот свој и наду, јер то Бог тражи, у том часу јавља се анђео са неба који га зауставља. Жртва Авраамова је већ завршена. Живот његов се променио. Име места се променило. Постало је „Господ ће се постарати“. Да би касније казали: „на гори где ће се Господ постарати“[7]. Аврам постаје отац вере, отац мноштва верујућих. Ко живи близу тог човека и тог места, где се Господ постарао, има другачије васпитање. Налаже му се другачије понашање. Не можеш да будеш дрзак на том месту. Не можеш да импровизујеш, да чиниш шта ти на ум падне. Предајеш се логосу и посебном блистању места жртве и образовања, које је постало и трајно постоји тим духовним искуством и догађајем који се десио. Крсном жртвом Господа „свако место дом молитве постаде“[8], по светом Јовану Златоустом. Светогорски манастири су ставропигијални. Крст је ушао у темеље Манастира. Крст је ушао у срце ктитора. Они су се сами из љубави распели да би се суочили са хиљадама непријатељских искушења. Колико су поднели свети ктитори да би саградили манастире, да би организовали братства, то њихова житија описују. Али, неописиве муке и неисказиве небеске радости које су окусиле душе њихове, само су њима знане. То су оне ствари „неизрециве…о којима човеку није допуштено да говори“[9]. Да су, међутим, они истинити, аутентични, свети, види се и из тога како су уобличили и уобличавају читав простор Атоса и читаво време; види се да су учинили Гору светом и богопохођеном. Простор и време су натопљени скрушеним страхопоштовањем. Преподобност светости, саживот са упокојенима, топлота присуства, лепота која превазилази смрт, то су неке особености Свете Горе. Велике, истинске и увек живе ствари саме долазе. Дешавају се без труда. Дарују се с више онима који су без граница, безусловно, себе Богу принели. Тако, можемо да кажемо да су њихова дела рођена благодаћу Божијом, а не створена вољом људском. Тако, можемо да говоримо о зградама богосазданим и иконама нерукотвореним. У том светом простору монах је научио да не губи време чинећи своју вољу, већ да се ничим не бави – по речима „отпочините и познајте“[10] – да би се налазио у сталној готовости и будности; да слуша и гледа шта Бог хоће и да то одмах учини. Присиљава се безприсилно. Све слободно Њему оставља. Дише молитвом свесно, а потом и не осећајући. Тако, његово време постаје Божанска Литургија. Види целу природу осветљену и преображену изнутра, као што се она на светим иконама приказује и као што ће бити – и већ је почела да бива – у новој твари; тада када „нова небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо“[11]. Сва природа и боје природе божански се измењују, одевене у блистање литургијског умилења. Грађевине постају лагане, дишу и причају. Камење у тишини кличе[12]. Да би чуо глас грађевина, глас оваплоћеног Логоса, треба да будеш скрушен и мртав за своју вољу. „Долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га оживеће“[13]. Ако чујеш глас оваплоћене Истине, истине која се оваплоћује у начину на који се простор и време на Светој Гори организују, узимаш живот. Етос грађевина, ритам мелоса, дискретност програма, објављује једну истину која се не учи на спољашњи начин, зато што је она причешће живота, које се са генерације на генерацију преноси као тајна настављања и кружења крви у једном телу јер „једно смо тело многи“ [14], живи и упокојени. Ако не живиш у љубави која је вечност; ако паднеш у замку да сматраш битним оно што је небитно, да тежиш положајима, слави и богатству, које пролази и гаси се, у том случају, већ од сада предокушаш несретни крај коме те време неумољиво одводи. Насупрот, у клими божанске љубави време не укида живот, већ уништава трулежност и открива светлост нетрулежности. Колико време пролази, човек који је научио да живи дајући себе, умирује се, стишава се, оснажује, подмлађује се. Дан се не завршава, не смркава се, већ свиће. Верује, живи и осећа да ће са смрћу потпуније сванути невечерња светлост. И када буде чулно изгубио светлост света, када буду престали да се крећу удови на земљи, тада ће га, као мртво и безосећајно тело, други узети и положити га у скуте земље. Тада ће и спољашње од свих бити виђено и са његове стране доживљено потпуно предавање себе божанској вољи, да би дејствовала онако како она хоће. И будући да је за време живота свог познао божанско милосрђе, и да је осетио и доживео и у свом смртном телу божанску радост, као дар кога није био достојан, сигуран је (и та сигурност је тело бића његовог), да ће и тада – још више и упечатљивије – нестворена светлост и божанска љубав да просвећује и саздаје њега самог (достојног осуде због дела својих, но ипак објекат љубави Божије милосрђем Његовим). Таквих непознатих и анонимних људи који су тако живели, тако били сахрањени на Светој Гори, има много. Из гробова њихових, из места где су живели, из брда која су гледали, из стаза којима су ходили, из храмова где су ишли на Свету Литургију, из келија где су се подвизавали и примали божанске посете… из свега тога израња необјашњив миомирис и топлина присуства, која побеђује усамљеност. Када примиш благодат, када све што је у теби говори „слава Богу“, тада ову радост и веселост доживљаваш као радост и веселост која блиста свима. Тада си способан да и благослов и бол и духовне дарове свих других – независно где су и када живели или живе – примаш и да доживљаваш као своје богатство, које ти се даје на дар. Живиш са онима које ниси видео и нећеш видети; са онима који су живели пре толико векова. И ближи су ти они који су даљи, али истинити, који су нашли утеху у болу и у несрећи, јер нису душу повредили. Колико су ти људи близу или далеко не зависи од географске и временске удаљености која те одваја од њих, већ од тога колико духовног здравља имаш, колико постојиш у простору љубави и осећајности за ствари истините које остају, које сви очекују. * * * Васцела творевина, простор и време, имају вредност зато што су пројава љубави Божије. Љубав чини простор Рајем, а у време она доноси оно што је безвремено и вечно. Близу смиреног, човека љубави срце ти се отвара. Налазиш пространост. Постајеш као мало дете. Крећеш се са лакоћом. Не желиш да га напустиш. Време у његовој близини протиче свето и плодно. У супротном, близу себељубца, који завиди и злопамти, не можеш да боравиш. Не налазиш простора. Срце ти се стеже. Потиштен си. И повлачиш се. Ако не љубиш, сужава се простор твој и понедостаје ти времена. Ако радиш себељубиво само за себе, као безумни богаташ из Еванђеља, заборављајући другога, твоје време се одмах завршава. Твој дан постаје ноћ. И чујеш глас: „…ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а ово што си припремио чије ће бити“[15]? Међутим, онај који љуби, ради и живи за другога, када дође последњи час, и постави му се исто питање: „То што си припремио коме остаје“?, одговор је спреман: „Све припада истинитом и скупоценом моме „ја“, које су сви други“. Када својим понашањем даш простор другоме, себи дајеш простор. Када одбацујеш, осећаш антипатију или мрзиш другога, мрзиш себе самог. Ако то сада не разумеш, доћи ће време када ћеш разумети. Ти свети и истинити (подвижници), имајући богатство благости и доброте, из љубави сабирају и пуштају све да слободно напредују „у свако време и на сваком месту“[16], по вољи Господњој. Тако, Црква је свугде и увек Сместилиште Несместивог, где човек може да живи; она је сабирање и посланство, долазак и одлазак. Кроз евхаристијско сабрање Црква нам помаже да доживимо да смо „једно тело и један дух многи“[17]. Кроз апостолство Апостола она доноси Еванђеље радости и Васкрсења „васцелој творевини“[18]. Када ходиш од Бога послан – а не од своје помисли – задобијаш исихију пустиње. И када се стишаваш у свепустињском благовољењу Божијем, ходиш свугде помажући и бивајући помаган. Они који ходе остају непокретни на једном месту које је воља Божија. Који у Богу почивају свугде налазе божанску благодат. Нека свако од нас са усрдношћу подигне крст који му је некада негде дат да га подигне, и кроз крст ће доћи неисцрпна радост у читаво биће наше, а преко њега и у читав свет вавек. * Предавање одржано на симпосиону са темом „Света Гора – више од хиљаду година духовног сијања“, у оквиру манифестација „Солун – културна престоница Европе“, 27. Новембра 1997 год. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. Ако те бар једном пут нанесе… видећеш срећне, добре људе како ти бескрајну љубав нуде. „Енклава – то ти је кад људи живе на једном малом простору и не смеју да мрдну јер их са свих страна окружују непријатељи. Кад кажем људи, мислим на мале и велике. У овој енклави живи – знам тачно – 70 деце. Ево задатка: ако 49 иде у предшколско и основну школу, а 12 у гимназију, колико има беба и ових баш малих?“ – препричавам деци догодовштине са ретких путовања на која не идемо заједно и узгред проверавам је ли надрибанда вежбала математику. Ово је други пут да им говорим о Грачаници, Призрену, Дечанима, Великој Хочи, Ораховцу… Ах Ораховцу!! „Знаш какве фудбалерке имају! Када смо ушли у енклаву, на том тргићу који је минијатуран, седело је њих петоро, играли фудбал па се уморили. И пази, питам ја ко је најбољи голгетер, а дечаци сви покажу на једну девојчицу. Опа, кажем, браво, гоглетерко! А ко је најбољи голман? А они сад покажу на ону другу девојчицу. И стварно, од свих њих, она у дресу. И тако, онда сам их питала ко је који разред. Ко кога нервира… па ко је у кога заљубљен… знаш већ којим питањима одрасли смарају децу… „И онда?“ „Онда сам их замолила да се сликам с њима јер када они једном порасту и буду неке страшне светске фаце, да ја могу да се хвалим да су баш мени давали голове кроз ноге.“ „А чекај, где они играју фудбал?“ „Играју ту, у улици или у једном дворишту. Имају на врху улице игралиште, али не играју тамо, не смеју да иду, гађају их камењем, па да не би добили батине од брже, јаче и старије деце. То ти је енклава. Двеста метара горе-доле и крај. Схваташ да је то као кад бисте ви само могли да одете до школе и назад. И да будете испред зграде на паркингу. Значи нема скитње, нема деда, баба, нема музичка, нема тренинга, ништа биоскоп, Ада, Калемегдан, Таш, прослава рођендана… ма не можеш да одеш до нашег максија… само штрафта до школе и назад, с тим што нипошто не може преко парка. Разумеш? „Како је то страшно. Ја то не бих издржао… да не возим бициклу с другарима, знаш колико ми далеко одемо…“ „Имају ли макар интернет, играју ли они понекад игрице?“ – ево га овај што за све има утешно решење. „Шта ти мислиш, да се само ваши родитељи с вама надмудрују око игрица? Имају, и могу ти рећи одлично се разумеју у конфигурацију компјутера, то је тако ин… Да, јесте страшно. Али издржао би. Ево да вам покажем.“ На снимку видимо петнаестак деце; кад би се поређала у врсту, све једно другом до увета. Иза њих је хармоникаш, њихов чика Гавра. Ори се порта ораховачке цркве од ораховачке химне, коју је он написао и компоновао и која певајући о лепоти, срећи и доброти – на најпотреснији начин сведочи о злу и неправди које ни у једном уздаху, а некмоли стиху, не помиње. И то је оно што избезумљује и због чега се публика неконтролисано умива сузама. „Зашто овај чика плаче? Види, и овај, и овај…“ Коме фали катарза, нек послуша овај хор који не иде на пробе, не гостује по телевизијама, нема назив, не путује на такмичења – ништа од тога јер је њихово певање њихов живот, а живот се не тренира и нема генералну пробу, то само узмеш и живиш. У двеста метара? У двеста метара. Између хитаца камењем? Уз свакодневне вербалне увреде и претње? Без поштовања основних људских и дечјих права? Нек дакле послуша хор, али на лицу места. Недавно је мрежама кружила фотографија снимљена на сиријским рушевинама – она када су двојица глумаца поставила кулисе и приређују луткарско позориште на пустом камењу пред децом која усрдно прате представу. Емоција коју тај призор изазива сажела бих, без имало цинизма, у коментар „уфф, од овога не може да се не рикне“. Позориште је важно да се преживи. Уметност одржава у животу. То зна и чика Гавра и зато је песма ораховачке деце увек дужа од нашег плача. После распамећујуће Ораховцу, башто рајска, чика Гавра одмах прелази на следећу уз коју се осећања умирују и продубљују. Многа су питања без одговора. Најтеже и највеће је међу њима, зашто деца пате. Али не! Зоки, студент коме из очију блиста детиња наивност а из речи бритка памет сева, заверенички дошаптава да не треба плакати, да збуњујемо децу, она певају и гледају у нас чудећи се шта нам је, па песма је лепа… И ти њихови гласови, мили, чисти, наивни и непоколебљиви њему дају уверење да ће доћи бољи дани. Не проваљују они нашу катарзу, то су бића чистих душа, не треба им прочишћење. Слажем се да ми њих збуњујемо, али када одрасту и буде где год да буду (а биће) – нека имају ту успомену. Једном је неко долазио да их слуша, и они су певали, а ови су плакали, они ништа нису разумели, но сад им је јасно… Ораховац је место где све маске, античког и сваког другог театра, падају. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. О временској прогнози, пак, увек ћемо моћи водити дијалог. „Ако они тако добро играју фудбал а видиш како добро певају, онда бисмо могли, пошто сам ја фудбалер а ти свираш, да идемо заједно код њих?“ – из мисли ме прену њихово домунђавање. „Ја бих више волео да они дођу код нас. Али они не смеју да мрдну.“ „Смеју они да мрдну кад их неко ко их воли позове у госте… Смислићемо нешто, децо, смислићемо…“ Али најпре да научимо песму. Док је читате, имајте на уму да ова деца живе у граду којим за свог живота још никада нису прошетала, да је њихов завичај простран двеста метара, да људску доброту изузев међу најрођенијима нису још спознала, да њихови родитељи велики део својих најплодороднијих винограда годинама не могу да обрађују, да је најлепша поезија настала у најтежим временима и – да ће лепота спасити свет… Извор: Детињарије
  15. Након пет уводних емисија у оквиру којих смо говорили уопште о Светој Евхаристији као централном догађају васцелог хришћанског живота, указавши на правилно поимање и правилан поглед на ову небо-земну тајну, четрдесет првом емисијом почињемо циклус емисија које посвећујемо тумачењу Свете Евхаристије. Пратећи освештани поредак нашег приступања Тајни над тајнама, своју пажњу смо усмерили на припрему са Свету Евхаристију, као и на она молитвена последовања која литург обавља пре сâмог приступања Светом Жртвенику, односно пре сâмог служења Свете Литургије, а која су у црвеној терминологији позната као "молитве узимања времена". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО
  16. Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру
  17. Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру View full Странице
  18. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26.
  19. Посетиоцима нашег портала доносимо текст катихете Бранислава Илића "Молитва као освећење времена", који је објављен у мајско-јунском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26. View full Странице
  20. Српска православна црква последњих дана оптужена је за ратове, страдања, патњу, да је међу кривцима за највеће националне и државне трагедије. Са наводом о звецкању оружјем почео је шеф дипломатије Ивица Дачић, а реторику су додатно заоштрили председници политичких партија ЛДП и СПО Чедомир Јовановић и Вук Драшковић. Оптужбе које су упућене на адресу СПЦ односе се на период када је у трону Српске цркве био патријарх Павле. Распад државе, брутално крвави ратови, страдање, избеглице… да су са благословом Цркве почињени злочини на Kосову и Метохији. Све то и “опредељење за смрт” приписано Цркви. Окидач је био став Сабора СПЦ – ни независност ни подела Kосова и Метохије. Међу првима, у таласу који је потом узео маха, огласио се Ивица Дачић. Дан после објављивања става Цркве, испрва, гостујући на телевизији, он је указао на опасност од напада на север Kосова и упитао: “Да ли смо сви ми спремни да реагујемо и учествујемо”. Потом је током дана, на питање “Блица”: Kо хоће да нападне север Kосова или како је то закључио из Саборског става Цркве, ублажио свој став. – Нисам мислио заиста на напад, као ни да ће до њега доћи. Нисам ја то говорио о Цркви. Ја се залажем да се не призна Kосово чак и по цену да то закочи наше европске интеграције, али да ли су сви спремни на то – рекао је Дачић за “Блиц”. Он, ипак додаје “лако је доносити резолуције и апеле, али шта урадити”. Истиче “велики би успех био ако би дошли до компромиса”. На питања, шта је то остварив компромис, мисли ли на поделу KиМ и ко нам то као решење нуди, Дачић одговара: – То што ја причам разграничење, они (западне државе) мисле да сам луд – каже Дачић. До сада ипак најгласнији у осуди Цркве су Чедомир Јовановић (ЛДП) и Вук Драшковић (СПО). Јовановић је између осталог рекао, да су са благословом Цркве почињени злочини широм Kосова. Драшковић који је био склон запаљивим изјавама деведесетих је нагласио: Век иза нас опомиње нас да је СПЦ међу кривцима за највеће трагедије”… Иако је и сам једно време био сарадник режима Милошевића, Драшковић је осудио: “Црква рачун за губитак Kосова није ни покушала да испостави Слободану Милошевићу“, “као и да владике не занима хоће ли, ако се послуша глас ‘мајке Цркве’, бити иједног Србина”. Мора се признати да, када је реч о БиХ и Хрватској било је потеза за осуду а највише у сећању остаје један, сада већ смењени владика Филарет, који се и сликао са мртвачким главама. Међутим, шта се одиграло са Црквом на Kосову и Метохији односно, како се пре, током и после рата, понашало и шта је радило свештенство Епархије рашко-призренске. Једноставно, шта се догађало са Црквом у време и на простору о коме данас причају политичари: 1. Црква је једина српска институција која 1999. године после повлачења војске и полиције, остала на Kосову и Метохији. Овај простор није напустила, ни пре ни после. 2. 25. фебруара 1999. године СПЦ је издала Декларацију о миру и толеранцији на Kосову и Метохији осуђујући сваку врсту насиља. 3. СПЦ на Kосову и Метохији, континуирано је позивала на дијалог и мир. Била један од нагласнијих противника рата и режима Слободана Милошевића и свих оних који су учествовали у његовој власти. Иако су били проглашавани издајницима, из СПЦ са Kосова је непрестано упозоравано на погибељну националистичку политику која води ка рату и конфликту. Поједини угледни монаси обраћали су се јавности и давали изјаве. Једну од њих пред само бомбардовање Србије је тешко заборавити: Милошевићев режим и УЧK имају исте финансијере. 4. Може се слободно тврдити, да су у једном периоду потпуне изолације Србије и оцене Срба као злочиначког народа, једини који су позивани и имали комуникацију са странцима били, представници Цркве. Још од 1997. године представници Епархије Рашко-призренске су позивани од стране Стејт Департмента, Америчког Kонгреса, влада европских земаља. Ти сусрети били су прилика да се негде чује о прогону Срба, а остваривани контакти помогли су, показаће се касније, тамошњем свештенству да издејствују помоћ за преостали народ. 5. На хеарингу у Kонгресу 1998. године у САД представници СПЦ и канцеларија СПЦ коју је водио садашњи Епископ Источно-амерички Иринеј (Добријевић) најоштрије су осудили претерану употребу силе приликом обрачуна полиције са екстремистицком групом Адема Јасхарија где је страдао и један број цивила. Страдање цивила, био је један од усуда и за централну Србију. Црква је на истом скупу гласно и јасно говорила и о албанској оружаној побуни која за циљ има управо изазивање нових инцидената и проширење оружаног конфликта рачунајући да ће Милосевићев резим упасти у замку, што се и догодило. 6. Представници СПЦ и представници Српског националног већа са KиМ срели су се чак и са државном секретарком Медлин Олбрајт непосредно пре бомбардовања Србије у зиму 1999. године умољавајући је и указујући на погибељне последице тада још неизвесне али могуће интервенције. 7. Манастир Високи Дечани је још 1998. године осудио употребу насиља са било које стране и позвао на мирно решавање проблема у циљу мирног заједничког зивота. 8. Црква на Kосову и Метохији није заслужна само за останак народа већ и његов опстанак. Али Епархију не карактерише само то. За време рата манастир Високи Дечани збринуо је и заштитио 200 албанских муслимана. То је приликом посете Дечанима 2010. године посебно нагласио Џо Бајден, тадашњи амерички потпредседник. 9. Одмах по заврсетку бомбардовања монаштво са Kосова је поручило да су косовски Срби таоци режима у Београду. 10. 16. јуна 1999. Српска православна црква захтева од председника СР Југославије Слободана Милошевица да хитно поднесе оставку. 11. СПЦ је ушла у косовске институције када је било каква помисао на то у Београду била јерес. Kасније ће се испоставити да је то био једини начин ако Срби желе да опстану и издејствује било шта од воде, преко струје… 12. 2005. године Патријарх Павле је са тадасњим косовским министром културе потписао споразум о обнови српских светиња под патронатом Савета Европе и поред тога што Београд није учествовао у никаквом дијалогу са Албанцима. 13. На Kосову и Метохији 1999. године убијени су монаси Харитон (Лукић) и Стефан (Пурић). Срушено је и уништено преко 150 манастира и цркава од којих је до данас део обновљен. 14. Припадници УЧK упадали су у манастире. Пример: Монахиње манастира Девич код Србице од сигурне смрти после вишедневног малтретирања у последњем тренутку спасила је игуманија Соколице Макарија. Она је у манастир довела војнике Kфор (француски контигент са севера). И данас је у манастиру Девич живо. На Литургије долазе Срби са KиМ и централне Србије. 15. Током рата на Kосову и Метохији осим тада надлежног епископа, боравило је још неколико владика. Један од њих је владика Атанасије (Јефтић) који је обилазио села, хранио и сахрањивао. Српски епископи помагали су и Албанце који су били жртве њихових вођа, а један од примера који осликава ратне године је – када би наишли на тело читали би молитве не знајући које је вере убијени или да ли је крштен. Срби са KиМ данас кажу: “Испратили би душу, а не знајући о коме је реч они би у молитви уместо “раб Божји” (за кршетног и православног) изговарали “створење Божје”, што смо сви ми људи, заправо”. 16. Стављање СПЦ и Епархије рашко-призренске на стуб срама уз навод да је подржавала злочине на KИМ у време рата, је до сада по први пут изговорена оптужба. До сада је није поменуо нити изговорио нико од међународних представника, склоних осуди Срба. Сада већ давно, поглавар СПЦ у време ратова, Павле, који ће остати упамћен и по поруци “Будимо људи”, рекао је: Неки су мене оптуживали да позивам српски народ у разарање, ову несрећу и рат, само да би се одржала велика Србија. Ја сам рекао њима, понављам то и сада свима – да кад би велика Србија требало да се одржи по цену нечег нечовечног, нељудског, ја не бих пристао. Не бих пристао по ту цену да се одржи ни мала Србија. Kада би по цену нељудског, нечовечног требало да се одржи последњи Србин и када би ја био тај Србин, не бих пристао. Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки, да преживимо као злочинци и нељуди. Жељка Јевтић, Блиц, ВИДОВДАН.орг
  21. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква
  22. На Бадње вече 24. децембра 2017. године (по грегоријанском календару) поноћну мису у катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије у Београду предводио је београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар уз саслужење катедралног жупника влч. Леонида Бевза, влч. Горана Аврамова и богослова Хрвоја Шпехара и Михаела Сокола. Евхаристијско славље директно је преносио РТС. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. У ноћи између суботе и недељу у три сата ујутру, завршава се летње и почиње зимско рачунање времена померањем казаљки један сат уназад. Тако ће уместо три, бити два сата ујутро што значи да ћете моћи дуже да спавате. Сат се помера због уштеде енергије и како би више времена проводили и радили на дневној светлости. Померање казаљки се не примењује у свим државама света, нити се код оних који померају казаљке то дешава у исто време. Русија, Белорусија и Украјина укинуле су праксу промене времена, а руски премијер Дмитриј Медведев истакао је да је та одлука добра за здравље становништва.
×
×
  • Креирај ново...