Претражи Живе Речи Утехе

У новом издању емисије "Катедра" на таласима васељенског Радија Светигора, емитовано је предавање Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, које је својевремено одржао као Митрополит загребачко-љубљански. На позив Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у недељу, 13. октобра 2019. године, тадашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је предавање у Саборној цркви у Зајечару. Предавање је одржано у оквиру Фестивала хришћанске културе. Патријарх Порфирије тада као Митрополит загребачко-љубљански говорио је на тему “Црква и време“. Извор: Радио Светигора

Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч.

Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају. Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“ „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17). Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост. То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју. Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ. И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву. Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас. У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника. Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо? Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово? Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи. Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад. У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети. Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“. Извор: Православие.ру

Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује. Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности. Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници. Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу. По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима. Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао. Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио. По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих. Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују. Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац

Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност. У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона. Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже. Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Код младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава. У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Када изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (no mobile). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Колико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона. Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима. Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему. Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи. И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери. Ђакон Михајло Живковић Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ аустријско – швајцарски г. Андреј началствовао је светим архијерејским Литургијама на Крстовдан и Богојављење у Саборном храму Св. Саве у Бечу. У складу са тренутним епидемиолошким мерама у Аустрији, богослужењима нису физички у храму присуствовали верници, него је био организован пренос службе мултимедијалним путем. На Крстовдан, 18. јануара 2021. године, Архијереју су саслуживали јереји Филип Милуновић, Миљан Антић и ђакон Миладин Вујковић. Сутрадан 19. јануара када наша Црква прославља Богојављење, Епископу су саслуживали протојереј Ђорђе Пантелић, јереј Јован Говедарица и ђакон Миладин Вујковић. Оба дана је Владика Андреј извршио чин Великог водоосвећења, а народ је и на Крстовдан, али нарочито на Богојављење, дошао у великом броју да понесе Богојављенску водицу у свој дом, као благослов Празника када се јавио Бог у виду Св. Тројице и када се Господ Исус Христос, по човекољубивом снисхођењу крстио у реци Јордану, руком Часног и Славног Пророка, Претече и Крститеља Јована. Епископ Андреј је свима честитао Празнике, похваливши ревност и стрпљење драгих верника у овим временима пуних искушења и изазова за душу и тело. Треба да сачувамо и себе и друге, а Господ јасно показује да је овај период у ствари време покајања, тако да ће свако на крају извући из свега овога оно што је најважније, то јесте све што је спасоносно за душе наше. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

У уторак 29. децембра, Његово Преосвештенство Епископ Г. Силуан, уз саслужење свештенства Сиднејског намесништва, служио 40-дневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати. Епископ је у својој беседи истакао да је блаженопочивши Свјатјејши у време великих испита и изазова целога себе давао у служби Богу и своме роду и подсетио на његове речи приликом посете петом континенту да наставимо путем Светога Саве а то је путем јединства, и да на сваком месту где год се налазили, на било ком позиву и служби, да будемо истински следбеници Господа Христа и Његове науке. ВЕЧАН МУ СПОМЕН! Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ настављен је путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Поменути свештеник који је парох при Храму Васкрсења Христовог и духовник у КПЗ за малолетнике у Ваљеву, у првој „online“ трибини, снимљеној крајем октобра месеца, говорио је на тему „Светитељи и савремени свет“, односно поучавао је верујуће ко су светитељи, зашто су они нама потребни, зашто их славимо, како им се молимо, као и зашто су неки од њих заштитници наших домова. Како да славимо крсно име у време ове пошасти и како да нађемо меру између страха и панике и превише опуштеног понашања и става, појаснио је свештеник Дејан у првој трибини оваког типа. „Задржали смо традицију, а одрекли смо се суштине“, истакао је саговорник, саветујући нас да је прави тренутак да се вратимо Литургији, покајању и светом причешћу. Након оца Дејана који је говорио о крсним славама, гост друге трибине, снимљене половином новембра месеца, био је протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве, који је говорио о болести, разјашњавајући при том да ли је болест последица човековог пада и греха, или је то посета или пак благослов Божји. Како да страх, панику, заменимо љубављу и истинском бригом за човека, отац Бранко каже: „Да не гледамо у сваког човека као у извор заразе… Да се манемо гордости и зависти, двојице рођене браће, који нас заслепљују… А то можемо уз молитву, пост и покајање“. Саговорник закључује да болест није разлог да човек ропће на Бога, те да пример старца Порфирија Кавсокаливита који је имао многе болести и који је увек говорио да је добро иако га је цело тело болело, показује колику благодат човек може да носи у себи. „Градимо Божји лик у себи, гајимо боголикост“. После оца Дејана који је говорио о крсним славама и оца Бранка Чолића који је пажњу посветио болести, протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског и парох Храма Васкрсења Христовог, у трећој „онлајн“ трибини, снимљеној крајем новембра, говорио је о страху и слободи – о два основна стања људске душе. Отац Филип каже да је важно да сваки човек има одговорност јер он је и пророк и проповедник речи Божје. „Своје страхове морамо загрлити слободом“, истиче саговорник који додаје да у испуњавању закона Божјег слободом Христовом побеђујемо сваки грех. „Црква има задатак да осмишљава живот у одређеном тренутку“, наглашава отац Филип који закључује да мудрост и безазленост срца не искључују једно друго и најбоље је када су заједно. Никола Савић, мастер социолог, психолошки саветник, запослен у КПЗ за малолетнике у Ваљеву и волонтер при Духовно-саветодавном центру „Свети Јустин Ћелијски“, на четвртој трибини пажњу је посветио превазилажењу страхова, насталих и афирмисаних у време актуелне пандемије корона вируса. „Ми можемо да се љутимо на живот, али тако само назадујемо“, истиче он и додаје да је важно да се свако од нас покрене, да открије своје потиснуте и заборављене таленте и дарове, да кад год је у прилици да борави у природи, да вежба, да покреће свој ум на лепе ствари. Сваки разговор најављује уредник трибина јереј Дејан Трипковић, на крају истог гледаоци и слушаоци уживају у песмама групе „Нектарија“, а разговоре је водила Марина Марић, новинар-водитељ радија „Источник“. Трибине које ће се снимати и реализовати на овакав начин докле год буде неповољна здравствена ситуација и докле буду била забрањена јавна окупљања, могу се погледати на јутјуб каналима ТВ „Марш“ и Храма Васкрсења Христовог, док се могу слушати на интернет страници радија „Источник“ radioistocnik.info. Марина Марић Извор: Епархија ваљевска

Пред почетак Божићне четрдесетнице, из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај шести број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Марта и Марија у нашем животуˮ. Звучни запис разговора У емисији Читаоница у уторак, 1. децембра 2020. године, са садржајем 376. броја упознао нас је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила, задужен за односе са медијима. Извор: Радио Глас

Свему свештенству, монаштву и верном народу Епархије милешевске Драга браћо и сестре, почело је време Божићног поста. Тим поводом вам се обраћам, и стојећи у молитви и благосиљајући ваш побожни труд, желим да поделим са вама неколико мисли, и то као одговор на питања која многи постављају. Важна су то питања, и зато их сада стављам пред све нас, а то је: зашто се пре слављења Божића, тог радосног, великог празника пости и зашто тако дуго. Кратко бих одговорио. Пре Божића се пости да бисмо боље приметили да на Божић славимо велики догађај а то је- улазак у историју Господа нашег Исуса Христа. Сам Бог је дошао да живи са нама у нашим условима живота. И живео је нашим животом од почетка. На Божић славимо Његово рођење. Христос је наш Учитељ и наш Вођа који нам је прокрчио пут кроз сва наша животна беспућа и теснаце. Са Њиме смо постали јачи од сваке болести, од греха и од смрти… Христос је јасно казао: „ Ја дођох да имају живот, и да га имају у изобиљу“ ( Јн. 10,10). Ове Христове рeчи треба схватити као „програм“ Његовог доласка и Његовог сталног борављења са нама кроз читаву историју. Са Његовим доласком и живљењем међу нама живот је постао незаустављив. Не може га прекинути ни болест ни смрт. Али може да га упропасти грех и отпадништво од Бога. Зато је неопходно да учвршћујемо своју свест о Богу, Његовој блискости, љубави, о Његовој моћи коју је јасно показао и показује даље у стварности нашег живота. Што јаче сећање на Христа, – то и већа наша сигурност у овоме животу и у вечности. На жалост, догађа се често да људи славе велике догађаје површно не уносећи се у њихов смисао и значај. Такав однос имају и према Божићу па због тога, не добијају од слављења Божића духовни плод. Да бисмо што више имали „користи“ од Божића, да би догађај постао и увек био део нашег живота, Црква Христова, која мудро руководи нашим животом, и све чини за наше спасење, из тих разлога је одредила да се дуго пости пред Божић. У ово време Божићног поста ми обнављамо и учвршћујемо своје виђење Христа, а то чинимо нарочито молитвом, живим обраћањем Њему, постом и причешћем Њиме у Светој Евхаристији. Драга браћо и сестре, у своме промишљању о свима нама Црква је одредила да се баш на почетку Божићног поста слави спомен на Светог апостола Матеја, ученика и апостола Христовог који је као очевидац свега што је Господ говорио и чинио, написао и прву књигу о Њему. То је Свето Јеванђеље од Матеја. И само име Матеј, које на српском значи Божидар, само по себи много говори, а реч Јеванђеље на српском значи добра и радосна вест. Ово јеванђеље као и остала три, која такође описују речи и дела Христова, расположива су нам и на српском језику. Ја позивам себе и Вас, да га, током Божићњег поста интензивније читамо, те да тако обновимо и осигурамо у свом памћењу Лик Христов, па и да испунимо позив Апостола Павла да Христа убличимо у себи. Ово је заиста велики задатак, и поред великог труда он захтева и пуно времена. Све ово што рекосмо, уверени смо, добија још више смисла и значаја, и још више постаје нам потребно у ово време пандемије злог вируса короне и других болести и слабости људских, страха и неизвесности пред животом, збуњености, и одметништва од Бога које се јавља код многих у разним облицима, јер знамо да из поремећености људских односа са Богом долази свако зло у људском бићу и животу. Догађај Божића и пост пре њега подсећају нас да је Христос и сада присутан и да је Он Господ наш и Господ историје, који је јачи од болести, од греха и од смрти. Главни нам је циљ да у ово време поста постанемо блискији са Христом, који ће нас научити да ценимо живот и здравље као Божије дарове, и да, поред оних људских стручних медицинских мера, којих се држимо, нарочито Њему, Христу Богу, врховном лекару, се обраћамо, да од Њега молимо и Њему захваљујемо, да Он сачува дарове које смо од Њега добили. Драга браћо и сестре, нека је благословен ток Божићног поста и сећање на Христовог Апостола и Јеванђелиста Матеја. Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Извор: Епархија милешевска

Румунски православни верници били су срећни што су почели да присуствују службама на отвореном у петак 15. маја 2020, после периода карантина због пандемије вируса короне. У припреми за повратак на редовна богослужења, Црква је издала смернице „у погледу приступа православних верника местима богослужења и гробљима, и њиховог учешћа у богослужењима“. Многе смернице су типичне за оне које су издале неколико епархија и помесних Цркава током последњих неколико месеци: Верници морају одржавати раздаљину од два метра између себе; старим и болесним лицима се препоручује да остану код куће за време богослужења и да се исповедају и причесте у договорено време са свештеником; маске су обавезне; дезинфекција ће бити обезбеђена у свакој цркви, и тако даље. Што се тиче служења Божанске Литургије, Румунска Патријаршија у потпуности одбацује било какве промене у начину причешћивања верника. Једнократна употреба кашичица и путира за Православну Цркву је неприхватљива. Тај исказ гласи: „За Васељенску Православну Цркву не постоје освећени предмети за једнократну употребу, већ за сталну употребу (путир, дискос, звездица и кашичица), предмети који се бришу пре и после сваке употребе. У пракси Васељенске Православне Цркве употреба заједничке кашичице у евхаристији није било узрок заразе ниједног православног верника претходних година или последња два месеца пандемије. Из овог разлога, Румунска Православна Црква, према вековној литургијској традицији, не може прихватити, чак ни у време пандемије, употребу путира и кашичице за једнократну употребу за причешћовање верника на Божанској Литургији,“ закључује се у саопштењу о служењу Евхаристије. Извор: Инфо-служба СПЦ

У „новозаветном добу“ постојао је Стари завет, док је Нови завет био у процесау настанка. Уколико се вратимо у старозаветно време, нашли бисмо се без Библије у правом смислу речи, те бисмо имали књигу у процесу развоја, која није у стању да изврши утицај на било шта ван ње. У познијим временима Библија је постала заокружена и потпуна јединица, вршећи утицај као завршено дело ауторитативне књижевности. Међутим, у новозаветном добу можемо, с једне стране, пратити почетке новозаветних књига у неписаним традицијама које су им претходиле, а с друге, пратити утицај већ заокруженог Старога завета. Из тог разлога морамо објединити ове две теме и проучавати начин на који је Стари завет утицао на развој новозаветне традиције и књижевности. Сви хришћани се слажу у томе да је новозаветно доба у време Библије вршило креативан утицај на живот људи и жена, и на живот Цркве, пуштајући из себе свеже залихе енергије и схватања, слично вулкану који повремено избија изливајући ватрене реке лаве. Данас смо у прилици да проучавамо теолошке процесе којима је тај вулкан настао. Можда ћемо проучити настанак стена које су одредиле гејзер који видимо пред собом, и уз то сазнамо нешто о томе како се спољни изглед односио према невидљивом извору топлоте и енергије. Овиме желим рећи да наше проучавање утицаја заокружене старозаветне традиције може помоћи при објашњењу ове друге, и тај однос обеју према Богу и његовим чиновима у којима се садржи њихов ауторитет и животворна сила. Стари завет није само у хришћанским круговима извршио формирајући и креативан утицај у новозаветном добу. На првом месту, Црква је сачињавала само једну међу неколико група у јудејству, од којих је свака гледала на Стари завет као на своју свештену и ауторитативну књижевност. Све су оне биле свесно зависне од њега и све су узимале на себе задатак да га тумаче у светлу својих сопствених схватања и околности. Темељито проучавање Библије у новозаветном времену морало би обрадити сва ова тумачења као и хришћанско тумачење, и премда нам време не допушта да изложимо шири поглед, наше разматрање почетака Новога завета у светлу утицаја Старога завета на њега било би осиромашено уколико не бисмо га ипак изложили. Можда је најједноставније поље, а најбоље је да се с њиме отпочне, поље александријског јудејства. Не у смислу да у њему нема високопарности и темељитости, на пример, у Филоновом тумачењу Старога завета; напротив. Међутим, метод с којим овај философ ради, и његов мотив, оба су релативно јасни. Човек чији је скоро сав књижевни опус посвећен тумачењу Старога завета, може се без даљег узети да се бавио првенствено смислом и утицајем Старога завета. Филон се може сматрати лошим и непредвидивим егзегетом, али то не мења ствар. Филоново тумачење је имало за циљ да свом народу препоручи оно што је сматрао да је библијска вера, а његов метод је био излагање извора ове вере, самог Светога писма. Ово тумачење и овај метод били су скоро неизбежни код човека васпитаног у александријском јудејству. Немогуће је порећи да је јеврејска заједница у Александрији била изложена моћним утицајима јелинистичког света, али је ова истина била понекад пренаглашавана на штету оног другог, исто тако важног – истине да су александријски Јевреји били толико добри познаваоци Библије као било који њихови земљаци. На ову истину подсећа Септуагинта, први велики превод који је александријска традиција веома ценила. Сам Филон је био одани Јеврејин, што из његових списа не треба доказивати, јер је потврђено очигледно његовом готовошћу да у име своје сабраће Јевреја метне главу у лављу чељуст кад је био на челу депутације пред царем Гајом. Готовост на мучеништво није доказ правоверности, али је савим добар знак лојалности и искрености. Као доброг Јеврејина Филона су плашиле паганске религије, те је желео да проповеда религију свога народа. Излажући је, одлучно се држао библијског обрасца, и велике делове Петокњижја тумачио је стих по стих. Оваквим радом Филон нам се представља као Јеврејин и као проучавалац и тумач Старога завета. Нема потребе порицати да је био истовремено грађанин јелинистичког света, у потпуности упознат са суштином и начином изражавања мисли тога света. Добро је познато да му је пошло за руком да у Старом завету пронађе платонизам, стоицизам и новопитагорејство, за које Мојсије и пророци сигурно нису знали, што је постигао алегоријском методом, чија примена се понекад чини потпуно неодговорном: из текста ишчитава мисли које је претходно усадио у њега. Међутим, његов мотив никад није био свесно исфалсификован, већ је био мисионарске природе. Будући уверен да је јудејство истинска и апсолутно важећа религија, а и да има много истине у ономе што је прочитао у грчкој философији, било је неизбежно да ће препоручивати своју религију приказујући је средствима која су задовољавала његово убеђење и интелигенцију – било да задовољавају или не наша убеђења – да је та религија антиципирала и превазилазила све друге изворе мудрости. Филон је хтео да реинтерпретира Стари завет у светлу јелинистичког миљеа у којем је живео, и из овог разлога биће од значаја за проучаваоце Новога завета, јер су се новозаветни писци такође трудили да старозаветну веру препоруче том јелинистичком свету. Но много важнији за нашу сврху је податак да мада су Филон, с једне стране, и апостоли Павле и Јован и други новозаветни писци, с друге, сви заједно реинтерпретирали Стари завет, Филон није дао оно што зовемо Нови завет који би био на равни са Старим заветом, док су апостоли то учинили. Разлог је јасан. Филон може само депотенцирати Стари завет, он може уклонити тешкоће (какве су очигледни антропоморфизми) и изнети на светло дана скривену истину и скривену лепоту; али не може да поново захвати онај креативни живот који је произнео Закон и Пророке. У најбољем случају, може да традира Стари завет као да је из друге руке; можда углађеније, не може животније и делотворније. Недостаје му динамика новозаветног божанског чина какав су новозаветни писци веровали да поседују и о њему сведоче. За Филона се може рећи (можда погрешно) да је био више јелиниста неголи библиста; рабини се никако не би могли тако окарактерисати. Мишна, Талмуд и Мидраши били су прожети Старим заветом и без њега не би могли постојати. Тачно је да и у њима срећемо егзегезу која се слабо позива на текст, али се не може довести у питање рабинска искрена намера да Старим заветом определе не само своје списе, него и своје животе. Традиционално учење којим је јудејство очувало, развило и надаље предавало Стари завет може се поделити у два дела. Халака је представљала подробну примену старозаветног Закона на променљиве околности у којима су живели читаоци Старога завета. Ове околности су биле делимично спољне, а старозаветни Закон је неизбежно постао далеко сложенији кад су његове уредбе и установе, које су имале порекло у релативно једноставном и неразвијеном економском, сеоском друштву, биле примењене на животне услове у урбаном друштву, где је живот и његово уређење био много сложенији и напреднији. Ове променљиве околности биле су и унутарње природе, јер су људи почели да гледају на многе ствари у новом светлу; на пример, закон освете, lex talionis, знатно је модификован, па су се уместо „око за око“ људи задовољавали новчаном накнадом. У многим прописима Халаке рабини су провели ову прогресивну примену и прилагођавање записаног Закона животним околностима. Другим начином тумачења Старога завета бави се Хагада. За ову реч тешко је наћи дефиницију. Хагада није производ стручног тумачења Старога завета, већ је у суштини популарни наратив, популарна проповед. Старозаветне библијске приповести се причају и препричавају и за све то време улепшавају се приповедањем, њима се додају нове приче, неке истинске, неке легендарне, неке делимично истините и делимично легендарне. Све ово чини се како би се наглашавало морално понашање људи – верско, етичко, а понекад политичко и националистичко. Данас се све више прихвата мишљење да рабини уопште нису били ван додира с грчком светом, но ван питања је да је укупни учинак обе халачке и хагадске традиције био да створе оно што би се могло скоро окарактерисати као имагинарни свет у којем је Стари завет и даље живео, свет који наставља да постоји са Старим заветом. Постоји блиска сличност између рабинског коришћења Старога завета и његовог коришћења у Новом завету. Наиме, налазе се заједничке формуле цитирања, заједнички егзегетски методи и заједнички егзегетски резултати. Ове сличности се виде на први погледи, и сваки компетентан истраживач може их открити. Исто тако лако је открити фундаменталну разлику између рабинâ и апостолâ, а она је у убеђењу ових других да је Месија дошао у лицу Исуса Христа Назарећанина. Но, наш задатак је да копамо дубље, ако можемо, и опажамо разлике између оне врсте књижевности коју је изнедрио рабински покрет и књижевности коју су створили хришћански кругови. На рабинској страни, нови материјал који је пратио и тумачио Стари завет, одн. Халака и Хагада, добио је вид предања, које је, како је истицано, довођено у везу са самим Мојсијем. Класични став о овом предању је у Аботу 1,1: Мојсије је примио Закон на Синају и предао га Исусу Навину, а он старешинама, а старешине Пророцима, да би га Пророци предали људима Велике синагоге. Овде се под „Законом“ мисли на Усмени закон – предање. На гори Синају Мојсије је примио два закона: писани и усмени. Овај други закон је хиљадама година важио заједно с оним првим, пошто има исто порекло и исти ауторитет. Ово није веровање које историја може прихватити, мада је важно разумети значај овога. Сам Стари завет је био ауторитативан, али његов ауторитет почива у његовом пореклу, а не у готовој примени на садашње време. Обожаван, поштован и вољен, ипак није био довољан сам за себе и могао је бити делотворан једино путем тумачења предањем. Но, ово предање се могло користити у ову сврху једино ако би било ауторитативно; а једини начин на који би му рабини могли дати ауторитет био је да се оно сведе на исто порекло као и писаног Закона који је оно тумачило и примењивало у животу. Гора Синај је била један и исти извор истине и ауторитета. Мало касније дознаћемо да се и садржина Новога завета може описати у смислу предања, предања које не само што износи скривену истину Старога завета, него и своје порекло узима из садашњости. Није само гора Синај креативан моменат у историји. „Примио сам, каже св. Павле, од Господа“ (1 Кор 11,23). Рабини би могли говорити о повлачењу Светога Духа и престанку пророштва; међутим, апостоли не би тако рекли. Наспрам онога што им је било речено у старо време, сада одзвања нешто ново: „Али ја вам кажем“ – нешто што уопште не потире, него испуњава старо. Новозаветно предање није тек сенка записаног старозаветног предања, него је нова творевина. Ако бисмо употребили трећи пример по питању места Старога завета у нехришћанском јудејству, можемо се окренути Кумрану и свицима с Мртвог мора. И док се много шта може доводити у питање, не може се довести у питање да је Кумранска заједница своја правила заснивала на Светом писму. Међу рукописима пронађеним у пећинама, рукописи с књигама Старога завета имају првенствено место. Без сумње, те књиге су биле од суштинског значаја за живот ове Заједнице. Поред старозаветних рукописа пронађени су и богослужбени списи (од којих истичемо Псалтир); апокалиптички материјал; законски зборници (одн. нарочита Халака, која има пред собом рабинско схватање старозаветног Закона; тумачења старозаветних књига, од којих је најзапаженији коментар на Авакумову књигу. Сасвим је умесно упоредити кумранску егзегезу с Филоновом. И једна и друга полазе од очигледног високог уважавања текста Старога завета, но њихови методи и резултати умногоме су се разилазили. За Филона је својствено да генералише по оном прочитаном. Неки историјски исказ њему постаје полазиште за морална и аналошка извођења закључака о универзалној примени. Тако, то што је Аврам примио три анђела подстиче Филона да хвалише врлину гостољубља, а затим да покаже да је гостољубље тек узгредни плод веће врлине, побожности. Не упуштајући се у буквално тумачење (та тис ритис аподосеос), он жели да алегорише ту Тројицу (анђела), и да у њима види Бога у његовом јединственом самопостојању, окруженог пратећим Силама, владалачким и стваралачким, по којима је познат. И тако даље – јер Филон има много чега да каже. Коментар или Пешер на књигу пророка Авакума иде у супротном смеру. Занемаривши оно што је генерално, он иде према појединостима, и испуњење Аврамових речи налази у недавним догађајима. На пример, овакво је тумачење Авакума 2,4-6: „’Али праведник ће од вере живети.’ Ово значи, сви извршиоци Закона у Јудином дому, које ће Бог избавити од предстојеће осуде због њиховог залагања и вере у Учитеља праведности. Штавише, богатство је варљиво, надмени човек, и неће остати. Његова грамзивост је пространа као Шеол; и он као смрт никад нема довољно. Њему су страни сви народи (незнабожачки) и к њему су окупљена сва племена. Неће ли сви они бити узети у причу и у загонетке, и рећи: ‘Тешко оном ко умножава што није његово! Колико дуго ће трпати на се густо блато?’ Ово значи да је то зли свештеник који је добио име према истини кад је први пут преузео дужност; али кад је почео да влада у Израиљу, његово срце се надимало, и он је заборавио Бога и издао уредбе ради богаћења. Он је опљачкао и прикупио богатство људи насиља који су се бунили против Бога. Узео је богатство људи, прибравши самог себе безакоњу и кривици: и путеве одвратности чинио је, у свој нечистоти прљавштине.“ У кумранским рукописима, за разлику од Филона, значај старозаветних речи налази се у њиховом испуњењу у недавним догађајима. Ово значи да у својој егзегези кумрански рукописи стоје многе ближе Новом завету од Филона, јер су и новозаветни писци веровали да су посведочавали испуњење Старога завета, а да је процес стваралачког испуњења такав да Нови завет изводи из Старог. Отуда је неопходно упоредити сва схватања испуњења, новозавено схватање и кумранско схватање. Ова два круга имају заједничку везу у томе да су се у њихово време испунила извесна пороштва која су мање-више неодређено предсказана; односно, извесни садржаји које су пророци предсказали мање-више прикривеним језиком, сада су и остварени. Међутим, испуњења нађена код кумранског писца, без обзира на значај такве личности какав је Учитељ праведности, немају тачку фокуса која би им дала јединство и кохерентност. Ова тачка фокуса се чека да дође; главни сукоб између „синова светлости и синова таме“ још увек је, у време писања, у будућности. Нови завет такође гледа у будућност да би се потпуно испунило оно што су пророци предсказали; но, сав процес испуњења уредсређен је на јединствену личност већ познату у историји, на Иуса Христа. Оно што је испуњено, испуњено је у Њему (или бар у вези с Њим); а оно што тек треба да буде испуњено, биће испуњено у Њему (или бар у вези с Њим). Штавише, у његовом животу, смрти и васкрсењу већ се збио догађај толико огроман да се остатак историје може сматрати њеним продужетком и разрадом. До сада смо разматрали три поља јудејства, где је у сваком Стари завет играо централну и формативну улогу. Свако од њих представља паралеле у поређењу с Новим заветом, но ниједно од њих није потпуно. Код Филона и александријског јудејства можемо запазити мисионарско настојање да се нејеврејском свету изложи јеврејска вера укорењена у Старом завету, а истовремено да се Стари завет реинтерпретира у светлу нових образаца мишљења и опита. Оно што је недостајало јесте позитиван и креативан подстрек да се јединственост и животворност подаре том мисионарском настојању и реинтерпретацији. У циљу тумачења и примењивања Старог завета рабини су црпели из предања које је, како су веровали, упоредо пратило Стари завет и тумачило га из истог извора, црпећи свој ауторитет не из садашњег надахнућа, него из древне прошлости у којој је ауторитет једино почивао. Међутим, новозавети писци су били свесни садашњег ауторитета као извора њихове проповеди и учења. Кумрански писци су на неки начин били ближи Новоме завету неголи Филон и рабини, али и ту се могу разоткрити разлике. Тамо где су кумрански писци још увек на ивици ишчекивања и надања, новозаветни су у стању да завире у оно што им је Бог већ учинио кад је у потпуности испунио своје обећање. И сличности и разлике које смо опазили, терају нас да се запитамо: какав је био однос Новога завета према Старом? У начелу се не упуштамо у почетке новозавених књига; занима нас она посебна улога Старога завета при њиховом писању. Једноставно, не прикупљамо и не алазирамо старозаветне цитате који се јављају у Новом завету и не реконструишемо оно што се зове „Библија ране Цркве“ (овај израз је први употребио C.A. Dodd, According to the Scriptures, 1952, што је изванредно дело о употреби Старога завета у Новом); нас занима креативни међуоднос пророка и апостола који је породио нови књижевни опус, који би могао заузети место поред старог, не једнак тек по светости и ауторитету, него једнак по снази и животворности. Веома важан задатак за проучаваоца Новога завета јесте како да продре кроз књижевне облике списа које изучава до божанског догађаја који их је произвео; да преко људских речи ослушне Реч Божју, да испита (ако смем употребити метафору коју сам употребио на почетку овог рада) катаклизмичку плиму коју је изазвао вулкан ерупцијом коју називамо Нови завет. Уовој плими је Стари завет несумњиво играо своју улогу; на нама је да изнађемо која је та његова улога. Није то била старозаветна првенствена улога; не смемо придати претерани значај овом питању. Има делова Новога завета који скоро у потпуности не садрже указања на Стари завет (на пример, Јованове посланице садрже само једну дискретну алузију на Стари завет). Тачно је да је у питању нешто више до директно цитирање; па и кад не цитирају, новозаветни писци често користе језик који су дали преводиоци Старога завета на грчки језик. Па ипак, Стари завет није никад првенствени чинилац у Новоме, који стално гледа уназад у њега, и указује, али не у Стари завет, него на личност и догађај Исуса Христа. Он посматра како Стари завет пружа руку и притом указује на исти циљ, али то је центар, Исус Христос, распети и васкрсли, који једини има првенствени значај. По овом питању Нови завет говори једним гласом. „Јудејци ишту знаке и Јелини траже мудрост, а ми проповедамо Христа распетога“ (1 Кор 1,22-23). „Бога нико није видео никад; јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави“ (Јн 1,18). „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1-2). Како се онда сведочење Старога завета односи према сведочењу Новога завета? Метафора из последњег цитата може пружити неке путоказе који упућују у исто село, један са севера, други с југа; и била би истина у метафори, јер Стари завет из прошлости указује на будући догађај, а Нови завет гледа уназад на исти догађај као да је он сам у прошлости. Но, Стари и Нови завет су много блискији него што је ово; можда би било боље занемарити њихов хронолошки однос и представити их као путоказе како стоје на истој страни села на које указују, од којих је један ближи селу и, такорећи, онај удаљенији путоказ преузима у себе. Међутим, немогуће је разматрати однос Старога и Новога завета даље овим општим исказима. Теорије и метафоре су без вредности уколико се не осврћемо на чињенице. Део Новога завета који стоји у најјаснијем односу са историјским делом Исуса Христа јесте онај који зовемо синоптичка јевађеља. Књиге које носе имена Матеја, Марка и Луке желе да изложе приповест о речима и делима Исусовим и из овог разлога имају посебан значај за нашу сврху. Не може се рећи да синоптичка јевађеља занемарују Стари завет. Она се често позивају на старозаветне приповести и лица, и често цитирају старозаветне књиге; па и кад их не цитирају, јеванђелисти често користе језик Старога завета. Како је онда Стари завет утицао на сведочење синоптичких јеванђеља о Исусу Христу? Читалац (нарочито ако почиње с Матејом) вероватно ће најпре бити импресиониран употребом кратких навода, цитата из њега, који су (како новозаветни писац тврди) пророчанствакоја су испуњена тиме шта је Исус Христос учинио или казао. Овде је потребна дужа илустрација; биће довољно Матеј 4,13-16: „(Исус) оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим; да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору, с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“. Другим речима, Христос је започео своју службу у Капернауму пошто је Исаија 9,1-2 наговестио да ће тако бити. Јеванђелисти Марко и Лука су више суздржани од Матеја у коришћењу цитата, предложака, но разлика је једино у степену. Нема сумње да су такви текстови играли важну улогу у хришћанској аргументацији, апологетској, и у наративу, и код Јевреја и у паганским круговима. Данас, нажалост, има неких хришћанских кругова у којима немају исту тежину. Чине им се као да су извештачени, или су погрешно донети или су насумице настали. Било је могуће да се цитирани материјал сачини намерним довођењем у везу било тиме што би се пророкове речи тако протумачиле, као што се код Мт 2,18 позива на Јеремијино виђење Рахиле како нариче (Јер 31,15) због Иродовог погубљења деце; било преписивањем историјског наратива, као кад Матеј, једини од синоптичара, цитира Зах 9,9: „Твој цар иде к теби ... и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином“; тиме Матеј мења Марков извештај о Христовом свечаном уласку у Јерусалим кад вели да је Христос имао две животиње (Мат 21,2.7). Значи, савремени читалац не може а да се не пита да ли постоји нека подударност између текста наведеног код Захарије 13,7: „удари пастира и овце ће се разбећи“, и текста наведеног код Марка 14,27: „ударићу пастира и овце ће се разбећи“. Међутим, кад се износе ова критичка запажања, не значи да се уклања однос између Старога завета и синоптичких јеванђеља. Повезивањем пророчанства и догађаја да би се учинило да се они подударају, претпоставља дубоко убеђење да су пророчанство и догађај стварно подударају и да једно и друго налазе своје испуњење у оном другом; а подударност се може збити на широком дијапазону пошто постоји стварна подударност и хомогеност између Старога завета и јеванђеља. Ову хомогеност није потребно ни доказивати и она се може опазити у језику и у начелном гледању на живот и његов смисао; пре свега, може се опазити у појимању Бога које је заједничко и Старом завету и јеванђељима. У њима обома је несазнативи Бог чије дејство у прошлости има одраза у садашњости, и чије дејство у будућности никад није толико удаљено да се и оно не одражава у садашњости. Синоптички писци су састављали своје књиге како би на основу постојећег предања приказали да је овај Бог- Бог који је из прошлости и будућности, а увек инсистира на садашњости, испунио своја обећања и возглавио своје дело у Исусу Христу, који је дошао не да укине Закон и Пророке, него да их испуни. Ова реченица, мада се налази само код Матеја 5,17 и била је предмет велике расправе, указује које место Стари завет има у синоптичком предању. Како га је Матеј схватио, јасно је из осталог дела те главе, где су разни искази Старога завета сучељени с Христовим: „А ја вам кажем“; старозаветни прописи су добри, али су нови бољи. Заиста, они нису само просто „бољи“, него износе на светло дана и оно што је Стари завет стварно хтео рећи. Синоптичка јеванђеља садрже слободну критику Старога завета и његових уредби, но та критика је свагда изречена у убеђењу да Господ Христос боље објашњава шта је Стари завет желео казати него што је он то сам могао изразити. Довођењем у везу појединих ранијих исказа са новозаветним види се шта они стварно значе. Богослови Новога завета истичу исто што и историчари. Христос је био крај, телос, Старога завета у смислу да га је испунио; Он га је укинуо не тиме што је показао да је био недовољан, него тиме што га је укорпорирао у себе и његову истину довео до савршенства. Све оно на шта је Стари завет указивао, био је Он. „Колико је обећања Божјих, у Њему су да, и у Њему су Амин“ (2 Кор 1,20). Новозаветни писци, богослови изражавају ову истину на карактеристичан начин. За апостола Павла „Христос је завршетак Закона за оправдање свакоме који верује“ (Рим 10,4). Закони су упућивали на праведност и инсистирали на томе да је праведност потребна, али да се она никад не може постићи преко законских прописа (Гал 2,21). Господ Христос није порицао да Закон указује у правом смеру, нити је чинио нешто посебно што је захтевала праведност; једноставно, чинио је оно што Закон није могао (Рим 8,3). У посланици Јеврејима налазимо изложено старозаветно богослужење. Писац не доводи у питање то да је била Божја воља да постоји храмовни култ. Он је стално држао на уму истину да се човек мора приближити Богу, а да би то учинио, мора бити свети. Уз то је такође држао грех пред собом у свежем сећању (10,3), али тај култ није могао да очисти савест (9,9). Оно што старозаветни култ није могао учинити Христос је учинио, Његовим саможртвовањем освећени смо за свагда и приступамо Богу с пуном слободом (10,10.19-22). Приступ апостола Јована Старом завету умногоме је суптилнији и не да се лако изложити. Па ипак, слика Аврама, који се у својем виђењу будућега радује да види Дан Христов (18,56), карактеристична је, и апостолу Јовану дугујемо за јасан исказ (5,39-40) да старозаветни списи, књиге, мада по себи не могу задовољити трагача за животом, указују на Христа који даје оно што оне не могу понудити. Од свих ових богослова апостол Павле је лично нама боље познат него ико други. Управо у Христу схватио је истински смисао Старога завета, који је раније погрешно тумачио. Нови начин његовог схватања Старога завета може се запазити, на пример, у Рим 10,5-8, где излаже не само старозаветни одељак који описује праведност по Закону, него и одељак који говори о праведности од вере. Само кад Старом завету приступа у Христу, апостол Павле може сагледати да и он сведочи о оправдању вером. Сасвим је погрешно претпоставити да је ап. Павле своје схватање Старога завета везивао за Христа; управо Христос му је дао ново схватање Старога завета, а сам Стари завет је задобио нову животну силу и релевантност тиме што је био испуњен. Једном речју, новозаветни писци су веровали да је у догађајима који су се збили у њихово сопствено време, и по њиховом личном запажању, Стари завет био испуњен. Ово значи, донекле, да се старозаветно тумачење односило на историјске догађаје; ниједан новозаветни писац не доводи у питање да је старозаветно схватање месијанства такво да се у њему значај Исуса Христа мора најпре изразити. Но у много већем обиму новозаветни догађаји су утиснули свој смисао на Стари завет, који се од тада никад не може схватити без указивања на Христа. Управо ово јединствено међудејство пророчанстава и догађаја чини да је Стари завет темељ Новога завета. Стари завет је испуњен у животу, смрти и васкрсењу Христовом; али то испуњење је одређено тиме шта испуњава, а не тиме шта је испуњено. Управо на овој основици и са оваквим схватањем њега Стари завет улази у Нови. Сада се окрећемо другом делу овога рада. Библија у новозаветном добу упућује нас најпре на онај њен део који је до тада био закључен, и ми смо испитивали утицај Старога завета на новозаветне писце, и остало; друго, она нас упуђује на онај део Библије који је тад био у процесу настанка, на Нови завет у његовом зачетку. Пре него што је Стари завет досегао облик у којем су га познавали Христос и ученици, барем његови делови су били дотле вековима преношени усменим предањем. Предкњижевна, традиционална етапа настанка Новога завета била је много краћа, но био је то период од великог значаја. Кад говоримо о предању које се односи на Нови завет, мислимо на онај корпус усменог материјала који је требало да се најзад искристалише у књижевни облик у самом Новом завету. Но, ова уопштена одредба захтева даљу анализу. Прво, постоји историјско предање које пружа обавештење о томе шта се догађало у служби Исуса Христа. Оно би се могло даље делити у традирање његовог учења и усмено традирање о његовим делима, мада је немогуће њих двоје одвојити једно од другога. Нема потребе да се овде разматра историјска вредност ових предања; кад год и где год су настала, она су свакако постојала пре него су јеванђеља записана. До тада је предање пружало материјал за незваничну биографију Исусову; но биографија није била од пресудног занимања за рану Цркву, која није живела подсећањем на историјски догађај колико проповедањем Јеванђеља. Па и у овом проповедању постојало је предање. Један од најзначајнијих резултата библијског истраживања последње четврти 20. века било је сазнање да је првобитна проповед, како се то може увидети изучавањем Дела апостолских, посланица апостола Павла и других списа, држала уобичајеног обрасца. Било је оно што би се могло назвати керигматско предање, које је у ствари било првобитно богословље, као и биографско предање. Најзад, постојало је црквено и литургијско предање. Под овим подразумевамо предање које је одређивало начин живота, нарочито морални живот Цркве и поступање Цркве у свакодневном животу. Ово предање је, на пример, садржавало правила која се у сличном виду јављају у неколико посланица (нпр. Кол 3,18 – 4,1) и у извештају ап. Павла – једном од најпредањскијих делова Новога завета – о томе шта је Господ казао и учинио оне ноћи кад је био предан, а које предање апостол наводи да би средио немире и злоупотребе у Коринтској цркви (1 Кор 11,17-34). Тако, постојало је биографско предање, керигматско, и црквено и литургијско предање. Ова три вида предања могу се разлучити између себе, но немогуће је сматрати да су независна једно од другог. Историјско предање не може се одвојити од других видова предања каквих је било у оптицају у раној Цркви. Претпостављало се да је засебно; да је Исус Христос учинио да Његови ученици науче Његово учење напамет и да, уз Његово учење, упознају Његово тумачење главних догађаја из Његовог живота. Ово гледиште тешко се може одржати. Указања на Христово учење налазе се, мада не често, у посланицама, но кад се појаве, углавном су анонимна и уклопљена су у главни ток излагања. На пример, можемо навести Павлово изложење у Рим гл. 13 најважнијег закона љубави у којем се садрже све друге заповести. Немогуће је да он овде казује нешто независно од Христовог учења (Мк 12,29-31 и односна места) које је изложено скоро идентичним изразима; али он не покушава да овај материјал, ово предање о Исусовим исказима, учини издвојеним из свог личног учења и поуке. Као други пример начина како су различити токови предања испреплетани у новозаветном периоду, можемо навести учесталост појаве тзв. „прописа о заједници“ у синоптичком периоду. Овде не доносимо суд о њиховој историчности. Свеједно је засад да ли су то аутентична памћења речи које је Христос изговорио и потом оне биле примењене за потребе хришћанске заједнице, или су састав самих заједница које су их сачиниле за своју сопствену употребу. Добро је познато да су се по овом питању умногоме разилазила мишљења. Све што треба да уочимо јесте стециште „црквеног“ предања, садржаног у правилима Цркве, и историјског предања, које пружа биографски материјал о Исусу Христу. Међутим, најважније питање, како за наше садашње изучавање развоја Новога завета у његовом предматеријалном стадијуму, тако и за схватање почетака хришћанства на ширем плану, јесте однос између историјског предања и керигматског предања, између приповедања о Исусу и првобитног богословског мишљења и проповедања ране Цркве. Ово могу илустровати освртом на два различита гледишта. Рудолф Бултман је започео своју новозаветну теологију речима: „Исусова проповед спада у претпоставке теологије Новога завета, а сама по себи није“ (Theologie des Neuen Testaments, 1948 – 53, стр. 1). Исто гледиште он изражава кад у својој књизи Primitive Christianity in its Contemporary Setting одељак „Есхатолошко учење Исусово“доноси у поглављу под насловом „Јудејство“, а не под насловом „Рано хришћанство“. Керигма која је излагала Исуса Христа, распетог и васкрслог, настала је после, а не пре Његове смрти, пише Бултман, мада је учитана уназад у историјско предање, па се с времена на време јавља у јеванђељима. Једном речју, „Исус је проповедао поруку, учење. Црква је проповедала Њега“ (Primitive Chistinaity, English translation 1956, стр. 93). Овим судом се жели повући јасна разлика између историјског проповедања Исуса и историјског проповедања Цркве. Током времена почело је да једно утиче на друго,

Писмо подршке заточеном Епископу Јоаникију: Ваше Преосвештенство, Већ дуже време будно пратимо сва дешавања у Црној Гори која се тичу односа према Српској православној цркви а сада смо нарочито погођени најновијим непочинствима државних власти о празнику Светог Василија Острошког ове године. Особито Нас је погодила вест да сте заједно са седморицом својих свештеника лишени слободе за коју се целог свог живота искрено и предано борите учествујући у обнови црногорског друштва и његових духовних и културних вредности. Све ово Нас веома подсећа на оно зло време 90-их година прошлога века када су Нас као епископа славонског усташке снаге хапсиле и држале заточеног поступајући са Нама на најгори могући начин и понављајући све оно што су њихови очеви чинили 40-их година. Из овог заробљеништва ослобођени смо после два месеца управо на празник Св. Лукијана, Нашег небеског покровитеља, заузимањем блаженопочившег Патријарха руског Алексеја. Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате Јоаникије, знајте да у овој борби нисте сами. Уз Вас смо ми – Ваша сабраћа архијереји, свештенство и монаштво које је свагда кроз историју било прво на удару, богољубиви народ Светог Саве, Светог Петра и Светог Василија. Ви врло добро знате да је Божији суд једини прави суд и једино је у Њему истина. Молимо се за Вас и Вашу христољубиву паству и за сав српски православни народ Црне Горе који чека коначну победу и васкрсење после свих ових страдања. Поздрављамо Вас из Сентандреје – града Арсенија Чарнојевића, заједно са Нашим свештенством, монаштвом и верним народом и обећавамо да ћемо се потрудити колико је у Нашој моћи да о свему информишемо овдашње државне власти и политичке структуре. Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ, Епископ будимски и администратор темишварски + Л у к и ј а н Извор: Митрополија црногорско-приморска

У својој овогодишњој поруци поводом Недеље мироносица, Његово Блаженство патријарх Данило изразио је захвалност хришћанкама које су „обрасци вере и храбрости у време искушења“. Порука која ће се читати у целој Румунској патријаршији ове недеље, подсећа на присуство жена мироносица на Христовом гробу као на чин велике храбрости и сведочења. Пошто је њихова љубав била већа од страха, мироносице су се показале да су више предане Господу него Апостолима. Румунски патријарх је благословио све хришћанке које показују исту жртву и храброст у својим породицама и друштву васпитавањем деце и старањем о старима. Жене мироносице - обрасци вере и храбрости у време искушења: Христос васкрсе! Треће недеље по Васкрсу, која се назива и Недеља мироносица, Православна црква велича и одаје почаст светим женама мироносицама, које су дошле на гроб Спаситеља Исуса Христа с драгоценом миром, пре него што су од анђела примиле вест да је Христос васкрсао из мртвих. Те жена мироносице постале су одважне исповеднице Васкрсења Господњег, удостојене велике радости сусрета са самим Васкрслим Христом (Матеј 28, 9). Из Новога завета знамо имена жена мироносица: Марија МагдалИна, Марија мајка Јакова и ЈосиФа или ЈоСије, Марија Клеопина, Јоана, жена Хузе, дворјанина цара Ирода, Салома и Сузана, које су помагале Спаситељу и светим Апостолима у светом делу проповедања Јеванђеља. Њима се придодају Марта и Марија, сестре Лазара из Витиније. Присуство жена мироносица на Гробу Господњем јесте чин велике храбрости и одговорног прихватања вере, јер је њихова љубав према Христу Господу била јача од страха који су изазвали они који су наредили Његово распеће. Захваљујући својој верности и побожности, жене мироносице су се показале храбрије и преданије Господу Исусу Христу него Његови ученици, као „апостоли апостолима“, како их је звао свети Јован Златоуст. С обзиром на то да је 2020. година проглашене у Румунској Патријаршији Свечаном годином пастирског старања о родитељима и деци, са захвалношћу се сећамо наших мајки и бака, васпитачица, учитеља и наставница религије које су усадиле деци и младима веру у Распетог и Васкрслог Христа, изграђујући их као вернике у Румунској Православној цркви и румунском народу. Стално марљиви у породичном животу, помажући супружницима и родитељима, подижући децу у вери или молећи се и радећи у манастирима, болницама и другим установама, побожне и храбре хришћанке јесу сведоци вере у сваком тренутку. Зато су имена многих хришћанки уписана у црквени календар, где представљају светле и молитвене портрете за сву Цркву. И данас побожне и марљиве хришћанке у нашој земљи негују милосрдну љубав према патњама људи у болницама и установама социјалне заштите. Пружају верско васпитање деце, али углавном као мајке и жене доносе свети мир и радост породицама и друштву. Посебно ценимо жртву хришћанки које су упошљенекао медицинско особље (лекари, медицинске сестре) и умешно и пожртвовно раде на лечењу и излечењу оболелих од тренутне пандемије. Поводом Недеље жена мироносица обраћамо се захвалницама и благословима свим женама хришћанкама на њиховом целокупном раду учињеном за добро румунског народа и желимо им добро здравље и помоћ у животу, миру и свештеној радости, на многаја лета! † Данило, Патријарх Румунске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

Ако се сви и саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33) Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим. Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота. Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт. Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи: „…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“ Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. СТРАХ…. СТРАХ…. СТРАХ… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу. Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… ДОСТА! Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд… Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено. И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије Извор: Епархија сремска

Микроскопски астероид Sars-CoV-2 погодио je планету земљу и изазвао тектонска померања. Ово је annus horribilis, највећа катастрофа у 21. веку. Фундаментална цезура је глобална. Светска здравствена организација (WHO) је епидемију прогласила пандемијом. Ми се налазимо у оку оркана пандемије. Постоје нормалне и ванредне ситуације. Поједине ситуације су ванредне, јер класична правила нормалног етичког опхођења у личном и професионалном животу могу да изгубе своју функцију. У ситуацијама као што су ванредно стање, рат или терор, немогуће је штитити људска права. Да ли и под каквим критеријумима у оваквим ситуацијама људски критеријуми имају важење или су, пак, на снази други модели деловања зарад одбране људског живота и људских права, спорно је питање. Дискусија о њима је један од највећих изазова у етици одговорности према ономе ко је мимо своје воље доспео у такву ситуацију. Диференцирање нормалних од ванредних ситуација није непроблематично, али је неизбежно. Стога се критеријуми за „ванредне“ и „нормалне“ морају пажљиво дискутовани и одмеравати, тако да они могу да буду евидентни и да се могу проверавати. Етички делати значи у ванредним ситуацијама остваривати исте вредности, основна начела и врлине као и у нормалним/уобичајеним. Етика у ванредном стању је ништа мање подређена моралном принципу и има правну обавезу да примерено осигурава и остварује основне вредности. Она се не разликује од циљева делања, већ је кроз ванредно стање принуђена на другачију „циљ-средство-калкулацију“. Тријажа На једној прометној раскрсници дошло је до саобраћајног удеса и 30 путника једног аутобуса је повређено; неки о њих теже, вероватно без велике шансе да удес преживе. Неколико медицинских сестара је међу њима. Случајно је ту пролазио ауто хитне помоћи са једним лекаром и двојицом санитетских помоћника. Лекар налази да је и његова мајка била у том аутобусу и да је међу повређенима. Како бисте ви на његовом месту организовали помоћ? Да ли бисте најпре својој мајци помогли или онима који се налазе у највећој животној опасности? Да ли бисте медицинским сестрама дали приоритет да би и оне помогле у спасавању и нези осталих повређених путника? У нормалним околностима су медицинска и етичка правила једнозначна: 1. Брига за пацијента је први и највиши лекарски закон (Aegroti salus suprema lex’), а то је управо пацијент који се налази на лечењу. 2. Свака интервенција подразумева изричиту сагласност пацијента након одговарајуће поуке од стране лекара. 3. Свако, независно од својих година, пола, богатства или друштвеног положаја, мора бити равноправно лечен. 4. Помози онима којима је помоћ најхитнија. У лекарској свакодневној пракси лечење једног пацијента неће бити прекинуто ако остали нормални случајеви такође траже пажњу лекара. Али ако тешка повреда пацијента који је као хитни случај пребачен у хитну помоћ, онда је лекарска обавеза да спасава живот и ублажава болове тога пацијента, те је краткотрајни прекид у лечењу нормалан случај. То је правило. Али саобраћајна несрећа са аутобусом није нормални случај. Овако штогод се никада не сме искључити, али то није нормална, уобичајена, већ ванредна ситуација. За такве ванредне ситуације је кроз теорију и историју ратова описана пракса као тријажа. Селективни инструмент и лекарска одлука Председник Француски републике Макрон је у свом говору нацији објаснио: „Ми се налазимо у рату, једном рату за здравље“, што значи, како метафора инсинуира, да за борбу против вируса треба применити ванредне мере. С једне стране, примену правила за успорење епидемије, заштиту „рањиве популације“ (vulenrable people), а са друге, примену метода тријаже и којима у „ратним временима“ лекарима допушта мере „селекције“.Макронов диктум је био марцијално јасан: „Наш приоритет је само један: да победимо вирус! “. Шта тај поклич војсковође значи у односу на могуће колатералне штете против “невидљивог непријатеља”? У Страсбургу је на одељењу за интензивну медицину - као што је и пре тога на северу Италије практиковано – одлучено да Covid-19-оболеле старије од 80 година не интубирају, а у француском Милузу је та граница снижена на 75 година. Ово је било еклатантна дискриминација, кршење достојанства људи и повреда основног права. Тријажа саобразно старости само у екстремним ситуацијама Тријажа због старости, хроничних болести или према општем клиничком стању није из морално-теолошке перспективе етички легитимисано. Све остало би било „утилитаристичко пуцање бране“ људског достојанства. При тријажи је реч о одлуци у случају хитне интервенције који ће од пацијената бити даље лечен ако ресурси не буду довољни за све пацијенте (број расположивих апарата за дисање/респиратора). Ово важи за корона-кризу. Дискриминација извесне групе старијих пацијената је недопустива с моралне тачке гледања. Сам појам „тријажа“ означава у медицини методу у катастрофама или екстремно хитним случајевима да се пацијенти издвајају/сортирају који ће први имати медицинску помоћ. Појам потиче од француског глагола: trier ( = одвојити, изабрати, сортирати). Он је настао у области војне медицине зарад неге повређених на бојним пољима. Тај појам је у међувремену преузет у ургентној медицини, односно у цивилној заштити и примењује се при катастрофама, терористичким нападима или пандемијама. У случају корона-пандемије, тријажа се односи на одлуке лекара ко ће бити подвргнут интензивној медицинској нези, тј. бити прикључен на апарате за дисање (респираторе) тамо где ресурси и капацитети нису довољни. То је досад био у Италији случај. Историјски гледано, тријажа се практиковала у 16. веку када је аустријски цар Максимилијан I формирао санитетске јединице за негу рањених војника. Тај појам је и 30-тих година прошлог века примењиван у контексту трију начела: „тријажа-транспорт-третман“. Тамо где је питање живота и смрти, односно тамо где здравствени систем колабира, прибегава се овом инструменту. Приоризација и рационирање медицинске помоћи као максимирање ефицијентности У случају да је тријажа неизбежна, мора се одлучивати на основу јасно дефинисаних критеријума који не смеју да одражавају личне судова лекара, већ једног тима (конзилијума) лекара - „тријажни -тим“– који је састављен од двојице лекара интензивне медицине и једне особе компетентне за негу. Критеријуми морају бити јасни, транспарентно комуницирани и дискутовани да би постигли широки друштвени консенс. При свему је одлучујуће начело правде и могуће индивидуализоване прогнозе. При једној ситуацији тријаже је клиничка слика ко-морбидитета (вишеструких хроничних обољења, multiple morbidity) прогностички релевантна. Лекари морају рачунати са судским процесима Лекари сада подносе огроман терет одлука, те морају да рачунају, на крају, са судским процесима. Начелно се од лекара очекује да помажу свим пацијентима (Хипократова заклетва). Оставе ли кога да из недовољног капацитета умре, онда им предстоји тужба о „непруженој помоћи“. Али правници су мишљења да се у оваквим случајевима лекарима не суди. Много компликованије ствар стоји у случају да лекар једног пацијента скине са апарата за дисање да би на њега прикључио другог. Онда је посреди убиство као активни чин. Живот се не сме мерити другим животом Овај закон о тријажи не постоји у Немачкој. Нигде није експлицитно правно регулисан, сходно коме би лекари у екстремним ситуацијама одлучивали. Овај закон нема јасне границе, те би начело људског достојанства, формулисано у преамбули Устава Немачке, таквим одмеравањем једног са другим људским животом било повреда Устава. Сваки човек је једнако вредан и држава не сме да процењује о томе. „Људски живот и људско достојанство имају, без обзира на дужину физичке егзистенције појединачног људског бића, једнаку уставно-правну заштиту“, вели се у једној пресуди Савезног уставног суда Немачке из 2006.г. Ово преведено на ситуацију са болешћу значи: и држава не може да одлучи да је живот младог човека више вредан но живот једног старог или да мајку деце пре треба спасти него жену без породице. Управо ситуација мора да регулише право Ипак, некаква правила треба лекарима ипак ставити на располагање пре него што буде доцкан. Седам различитих лекарских асоцијација Немачке сложило се да у ситуацији без законских регуларија наступи начело тријаже. Ако до преоптерећености система буде дошло, тада треба одлучујући буде само још критеријум могућег медицинског позитивног исхода (дијагностике). Терапија се примењуј на онима чији је изглед да преживе. Пацијент који има мање шанси, ма колико то грубо звучало, биће сортиран. То значи да ће таквом пацијенту апарат за дисање бити склоњен, а други, чија је шанса већа, на тај аспиратор прикључен. Неки заговарају да се у таквим ситуацијама прибегне бацању коцке, те да случај одлучи о судбини. Тако би теоријски обоје имали једнаке шансе и држава не би била приморана да „сортира“. Такве, пак, егзистенцијалне одлуке изазвало би бескрајне дискусије међу рођацима: зашто је наш члан породице морао да буде жртва? Коцка не сме да буде одлучујућа инстанца у правном систему једне државе и њеног здравствено система. То би изазвало више штете но било који други закон. Правда као руководно начело Теолошка етика признаје као водећи принцип светост живота, који као Божји дар не стоји на располагању и који треба у свим његовим фазама, као и у кризама, штитити. У области медицинске етике теологија је ту основну парадигму транскрибовала у појам људског достојанства и очување личног интегритета као и аутономије сваког пацијента. Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим) Извор: Инфо-служба СПЦ

Неки су веома забринути да нећемо моћи да посећујемо храмове. А такав проблем већ постоји у неким епархијама, изван граница Русије, чак и сада на територији Руске Федерације. Али хајде да прихватимо и ово као неко посебно време. Као неко послушање од Бога. Када нас Господ учи кућној молитви. Када нас Господ учи да обновимо свој хришћански живот и не учинимо га строго зависним од спољашњих ствари које су нам угодне. Чак и такве као што су храм и богослужење. Ми се можемо у овој сложеној ситуацији научити да будемо хришћани и по нечему другом. И ово, наравно, није повезано ни са каквим прогонима, јер нас нико не спречава да будемо хришћани, нико нас не спречава да исповедемо хришћанску веру, нико нас не спречава да проповедамо – укључујући у то и интернет. И све ово је, коначно, попут својеврсног послушања за нас хришћане. Када ми не идемо ка посту, већ је пост дошао ка нама. И та ограничења су сама дошла ка нема и ушла у наш живот. Сада је посебно време када можемо истински разумети: јесмо ли хришћани, јесмо ли у Цркви или не? Да ли смо ми Црква или не? Зато што Црква, наравно, није војни систем. Црква је заједница људи обједињена вером у Христа, обједињена благодаћу Божијом, обједињена најважнијим – љубављу. Али одакле почиње љубав? Љубав започиње способношћу да чујете и разумете другу особу. А сада је за нас посебно време, укључујући и то да научимо да слушамо и разумемо другога. У хришћанству се то назива послушање. Послушање није од речи «послушати», већ од речи «чути» или «слушати». Ово је основа из које је изведена реч «послушање». Ево, данас је наступило време када се учимо да једни дугима верујемо. Учимо да верујемо јерархији. Јерархија учи да верује нама. Учимо се да верујемо једни другима и да не гледамо процењујући једни друге или осуђујући због различитих погледа, због различитих супротности по одређеним питањима. Наш задатак је сада – у ово време, када се догађају изазови, дешавају се тешкоће, наш задатак у ово време – ујединити се у љубави. Ујединити се у послушању једни другима, у способности да чујемо и разумемо једни друге. И дај Боже да ово што се данас догађа буде такав инструмент за који један од ликова у цртаном филму «Летећи брод» каже: «Држите алат – направите летећи брод». Све што се данас нама догађа јесте инструмент. Мислим да ћемо, ако га узмемо, успети да изградимо нешто веома дубоко, лепо, што ће помоћи и нама лично, и целој нашој Цркви у даљем развоју и приласку ка некаквом апсолутно новом разумевању односа са Богом. Разумевању односа једних са другима на неком потпуно новом и занимљивом путу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Блаженство архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије препоручује нам да ширимо наду у Христа и покажемо позитиван став, заснован на молитви и љубави током ове панемије вируса короне, која утиче и на физичко и на ментално здравље. Његово Блаженство уверава вернике и подсећа их да је „Распети и Васкрсли Хростос Својим ученицима подарио мир и слободу од страха, обећавајући им да ће остати с њима у свим невољама до краја века“. „Морамо појачати ово поверење у Његово присуство и у чињеницу да нас Он неће напустити у нашем искушењу. Хајде да прославимо Васкрс ослобођени од сваког синдрома страха и тескобе, хајде да одолимо.“ Чак иако нећемо ове године прославити Васкрсење Господње као обично, архиепископ Анастасије препоручује: „Хајде да пренесемо из срца у срце светлост наде и неустрашивост у нашег Васкрслог Господа“. Архиепископ каже да нада, храброст и позитиван став морају бити постати „заразни“. „Није преносив само вирус корона; истовремено се слобода од страха и тескобе заснована на вери и љубави, мора непрекидно преносити у радосном расположењу.“ Блажењејши нас позива да поштујемо мере које су наметнуле власти и саветује онима који остају код куће да „не дозвољавају подстицање раздраживости и сукоба“, већ да негују креативност, расположење мира, усрдности, трезвености, привржености и љубави “. „Хајде да појачамо своју молитву да време овог искушења не буде дуго, за опоравак оних који су тешко погођени и да ширење пандемије буде ограничено“, каже Архиепископ. Он нас позива да потражимо божанску помоћ за људе погођене вирусом, а посебно за здравствене раднике. „Штавише, молимо се да Бог просветли научењаке да брзо одреде одговарајуће превентивне и терапијске процесе“. Осврћући се на ову глобалну недаћу, архиепископ Анастасије се нада да ће „нешто добро на крају изићи из ове кризе“. „Надамо се да ће људска друштва преиспитати своје вредности и приоритете.“ Предстојитељ Албанске Цркве такође је говорио о онима којима је дијагностикован нови вирус, истакавши да би „била велика грешка дискриминисати или поставити стигму онима који су заражени овом болешћу“ и да морамо пронаћи конкретне начине да да им се помогне. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ бачки Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса; Еписко стобијски Давид: Охридска Архиепископија сједињује различите народе у Саборности Цркве; Проф. др Зоран Ранковић, декан ПБФ УБ: ПБФ је под духовним и канонским окриљем СПЦ. Званична саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације у нашој земљи. Уснуо у Господу Епископ ваљевски Милутин. Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском обавештавамо јавност да се у ноћи, 30. марта 2020. године, два часа након поноћи, у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, упокојио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, после краће болести изазване корона вирусом. Нека му Господ подари Царство небеско и вечан покој! Митрополит Порфирије о земљотресу у Загребу – Никада једно искушење не долази само. У овом тренуту када се читав свет хвата у коштац са корона вирусом, Загреб је доживео и земљотрес. Колико је мени до сада познато нема пострадалих међу нашим верницима, али свакако постоје велика оштећења на зградама које поседује наша Митрополија, изјавио је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Епархија сремска, као и друге епархије СПЦ, у овим данима великих искушења помаже верни народ: Средствима Епархијског правног одбора и Епархије сремске набављен је материјал за маске које су као свој прилог бесплатно сашиле раднице фирме „Вантекс ДОО“ из Шида. Први део заштитних маски који је до сада направљен, поделили су свештеници у Храму Светог оца Николаја у Шиду. Пре 16 година, 17. марта 2004, догодило се највеће етничко насиље над Србима и неалбанским становништвом, од стране екстремних Албанаца на Косову и Метохији, које је уследило после уласка међународних војних и цивилних снага. У три дана насиља прекинути су многи животи и уништен је велики део српског културног наслеђа на КиМ. Преосвећени Владика Теодосије, служећи парастос погинулима у мартовском погрому, у манастиру Грачаница, је рекао: 17. марта нанета је рана нашем бићу!, и истакао да Божија благодет делује тамо где верни страдају, а да је једини пут, пут Христа! НАТО агресија на СРЈ 1999. године – Дана 24. марта 2020, навршила се 21 година од агресије НАТО снага на Савезну Републику Југославију, у којој је за 78 дана погинуло између 1.200 и 3.000 људи. Митрополија дабробосанска се брине о старијима — Православни центар за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“ са благословом Митрополита дабробосанског Хризостома покренуо је акцију за помоћ лицима којима је забрањено цјелодневну кретање. Велика акција Верског добротворног старатељства: У складу са мисијом Српске Православне Цркве, у овом веома тешком тренутку за све становнике Србије и света уопште, проистеклом услед деловања злоћудног корона вируса, Верско добротворно старатељство Архиепископије броградско-карловачке, покренуло је низ акција којима помаже најугроженије породице и појединце у Архиепископији и у другим епархијама Српске Православне Цркве. У Рубрици Из посебног угла, читајте текст протојереја-ставрофора Василија Томића под насловом: Хришћанима и горе предстоји. Поводом осамдесет година заједнице у Тезеу — јединственом месту молитве и созерцања, Срећко Петровић пише о предавању које је, 16. марта 2020. године, одржао брат Ришар у парохијском дому Храма Светог Саве у Београду, говорећи о историји, духовности и мисији овог међухришћанског места молитве, сусрета и дружења. Из овог броја издвајамо текст Епископ бачки др Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" Извор: Православље

У својој проповеди после Божанске литургије у московској саборној цркви Христа Спаситеља, 4. недеље Великог поста, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил позвао је вернике Руске Православне Цркве да се уздрже од присуства богослужењима због вируса корона. „Позивам вас, драги моји, да се уздржите од одласка у цркву наредних дана, док не добијете посебни патријархов благослов“, рекао је Патријарх, мада ће свештенство и даље богослужити. Градоначелник Москве Сергеј Собјањин претходно је апеловао на људе да не иду у цркву, иако није хтео да изриче званичну забрану, а председник Владимир Путин прогласио је 30. март - 3. април нерадном срдмицом за читаву земљу. Собјањин је после тога завео карантин у целом граду, јер су случајеви вируса корона у Москви преко викенда премашили 1.000. После истицања духовних подвига описаних у „Лествици“ светог Јована Лествичника и њиховог остваривања у животу Свете Марије Египћанке, патријарх Кирил се осврнуо на тему вируса корона, приметивши да је примио писмо једне православне жене у Италији, које је на њега оставило велики утисак, јер је навела како су становници Италије, као и становници Русије данас, до само пре неколико недеља мислили да вирус није озбиљна претња и наставили да живе као и обично. Међутим, сада је, као што је познато, ситуација у Италији постала веома озбиљна. „,Пре него што у нашим породицама буде жртава, Црква данас позива да се обавезамо да ћемо строго поштовати све мере прписане од здравствених власти у Русији“, наставио је Његова Светост. Као и многи архијереји широм православног света, Патријарх је тада указао на живот свете Марије Египћанке као пример тога да је спасење могуће и без одласка у цркву, и позвао је своју паству да своје домове претворе у пустињу (у пустињи се подвизавала преподобна Марија. – прим. прев.). „Узмимо себи за задатак да не напуштамо своје домове, као што је и Марија Египћанка узела себи за задатак да не напушта пустињу. А вероватно је била и гладна и жедна!“ - истакао је патријарх Кирил. „А у савременим градовима можете добити и храну и пиће, а да не напустите своје пустиње.“ „Управо овако би сада требало да живимо“, наставио је Патријарх, позивајући верне да не слушају неко свештено лице које би казало другачије. „Слушајте шта вам је данас Патријарх рекао.“ Није случајно што се ово време карантина подудара са данима прослављања Свете Марије Египћанке, јер „ништа случајно не бива у Бога", рекао је. „Марија се борила против ђавола, који је погодио људске душе, а данас се морамо борити против сила зла које погађају наша физичка тела, а преко тога и наше душе.“ „Зато вас позивам, драги моји, да се уздржите од одласка у цркву наредних дана док не буде посебног патријарховог благослова, и ако вам неко другачије каже, подсетите га на пример Марије Египћанке“, наставио је Свјатјејши патријарх и додао: „Други одговор немамо, јер волимо наше цркве. 51 годину проповедам са проповедаоница, подстичући људе да дођу у цркву и превазиђу тегобу своје сопствене зле воље и спољних околности. Сав свој живот посветио сам овом позиву! Надам се да разумете колико ми је данас тешко рећи: Уздржите се од одласка у цркву; и вероватно то никада не бих рекао да није било дивног, спасоносног примера Свете Марије Египћанке, коју током ове недеље Црква слави као велику подвижницу, која је чак и током свог земаљског живота примила анђеоску природу. „Нека њеним молитвама Господ све заштити од зараза и болести ... Верујемо да нас и данас Господ позива да следимо њен пут чак и у савременим метрополама“, закључио је Свјатјејши патријарх сверуски Кирил. Извор: Инфо-служба СПЦ