Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'волоколамски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, митрополит волоколамски Иларион упутио је честитку Предстојатељу Српске Православне Цркве поводом Крсне славе. У честитки стоjи: Ваша Светости! Срдачно Вам честитам Крсну славу. Небески покровитељ Ваше Светости - човек ,коjи послат од Бога (Јн. 1, 6), свети Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, јавио се да обрати срца отаца к деци и невернике к мудрости праведника, и да приправи Господу народ готов. (Лк. 1, 17). Оjaчани молитвеним заступништвом овог великог светитеља Божијег, трудите се да подражавате његове врлине у несебичним трудовима на пољу препорода црквеног живота, помажући многима да свим срцем прихвате Христа, да се врате својој очинској вери и духовним корењима. Будучи да сте одабрани на Српски Патријаршијски престол, Ви се брините око целе богољубиве пастве храма Светог Саве, упућујући паству ка животу, у сваком добром делу да будете плодни, и да растете у познању Божијем, (Кол. 1: 10). Молитвама светог Јована Крститеља нека вам Господ пошаље мир, добро здравље и своју свемоћну помоћ у Вашоj Патријаршијској служби. С љубављу у Рођеном Христу, Председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион Извор: Мospat.ru
  2. Његово високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, посетио је 6. септембра 2021. године храм Светог великомученика Георгија у Будимпешти. Повезане вести: Одржан сусрет председавајућег ОСЦП-а и потпредседника мађарске владе Митрополит Иларион састао се са амбасадором Русије у Мађарској Високог госта из сестринске Руске православне цркве дочекао је Његово преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан са свештенством из Будимпеште. Владика Лукијан је срдачно поздравио Митрополита Илариона пожелевши му добродошлицу у Мађарску где је допутовао како би учествовао у раду 52. Међународне евхаристијске конференције у организацији Римокатоличке цркве. Владика Лукијан је заблагодарио Митрополиту за сву подршку и помоћ коју Руска православна црква пружа својој сестринској цркви – Српској патријаршији, а нарочито приликом градње и завршетка радова на храму Светог Саве у Београду. Владика Лукијан је пренео Високопреосвећеном Митрополиту поздраве Његове светости Патријарха српског г. Порфирија и чланова Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Митрополит Иларион је заблагодарио Епископу Лукијану на срдачној добродошлици и благослову да у недељу, 5. септембра 2021. године, молитвено учествује у Светој литургији у Саборној цркви у Сентандреји. Митрополит Иларион се такође присетио своје архипастирске службе у Аустрији и Мађарској када је веома присно сарађивао са владиком Лукијаном и изразио захвалност Српској цркви за подршку по питању црквеног проблема у Украјини. Након поклоњења и посете светом храму, архијереји су се задржали у срдачном разговору о положају Православне цркве и изазовима са којима се она суочава у свету. Митрополит Иларион је приликом растанка изразио жељу за поновном посетом Мађарској и заједничким служењем у Будимпешти. Извор: Епархија будимска
  3. У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви и народу због великог губитка. Звучни запис беседе "Бог је Цркви Светога Саве дао мудрог Патријарха", рекао је између осталог Митрополит Иларион и додао да је Патријарх Иринеј био "испуњен истинском хришћанском љубављу за људе, а не штедећи снагу увек се трудио да буде уз свој народ". Високопреосвећени је рекао да је блаженопочивши Патријарх Иринеј "и у последњем часу свог земаљског живота поделио страдања свих оних чије је животе прекинула страшна епидемија". Посебно је нагласио да је "Патријарх Иринеј учинио много за очување јединства Православља и канонског поретка у Цркви Православној", а да је "више пута Патријарх Иринеј са светом ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини". "Завршетак унутрашњих радова у Храму Светога Саве на Врачару, ући ће у историју као једно од највећих достигнућа његовог патријарашког служења", рекао је на крају обраћања Митрополит волоколамски г. Иларион. Извор: Радио Слово љубве
  4. Шеф посланства Московске Патријаршије на сахрани Патријарха српског Иринеја, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, допутовао је 21. новембра 2020. године у Београд. Високог госта на београдском аеродрому Никола Тесла дочекали су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније. Пре него што jе служио помен пред телом блаженоупокојеног патријарха Иринеја у храму Светог Саве на Врачару, Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Иларион се сусрео у Патријаршији српској са председавајућим Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Високопреосвећеним Митрополитом дабробосанским г. Хризостомом. Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода, Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и крушевачки Давид; као и Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У својој проповеди[1] на празник Благовести Пресвете Богородице патријарх московски и све Русије Кирил нагласио је да у историји није постојао ниједан сличан случај као што је данас пандемија вируса корона. Православне хришћане вирус је затекао у време Великог поста. На навечерје празника Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети и почетка Страдалне седмице, када се Црква слави успомену на дане страдања и смрт Исуса Христа, председник Оделења спољних црквених послова Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион је, у интервјуу[2] руској новинској агенцији „ТАСС“, говорио о томе на који начин ће Руска Православна Црква, у условима кад је велика епидемија блокирала сав свет, дочекати Васкрс, али и какве лекције Црква може извући из опита живота и служења у изолацији. -Владико, иако се ближи Васкрс, мере које су усвојене против пандемије вируса корона још увек нису укинуте, а страх од његовог ширења још увек је присутан. На који начин ће Руска Православна Црква организовати васкршња богослужења? Пре свега, све зависи од епидемиолошке ситуације у свакој земљи, а у случају Русије, од сваке њене области. У појединим земљама, као што су Италија, Француска или Украјина, богослужења се савршавају иза затворених врата, тј. без присуства верника. У појединим областима Русије уопште нису уведени услови карантина, јер не постоје људи који су заражени овим вирусом. Тамо се богослужења врше као и до сада, без било каквих ограничења. Међутим, ипак су уведене санитарне мере[3], прописане од стране Патријарха и Светог синода (Руске Цркве), на основу детаљних инструкција објављених средином марта ове године: кашичица за причешће се после сваког причесника брише убрусом који је претходно натопљен алкохолом, док се „запивка“ (просфора и вино) служи у посудама за једнократну употребу, и друго. У другим областима Русије, где је уведен режим самоизолације, свештенство апелује на верницике да остану код својих кућа и да, у складу са указом Патријарха, не посећују богослужења. Сви они који ипак долазе на богослужења, дужни су да у храмовима стоје на безбедној удаљености и да поштују правила размака међу собом. Очигледно је да ће у оваквом режиму бити обављена васкршња богослужења у многим градовима Русије. Дакле, њима ће моћи да присуствују верници, али у ограниченом броју. У појединим местима пасхална богослужења биће савршавана под ведрим небом (тј. ван храмова). У оним областима где буду уведене мере најстрожијег карантина, пасхална богослужења ће се вршити буквално „иза затворених врата“, односно уз учешће свештенослужитеља и помоћника у храму, али без присуства верника. Многе парохије су увеле преносе богослужења како би својим парохијанима, бар делимично, накнадили могућност потпуног учешћа у богослужењима. Данас се гледиште Цркве заснива на три основна принципа. Као прво, неопходно је учинити све како би се сачували људски животи. То значи поштовање санитарних мера на оним местима на којимa су прописане од стране власти. Као друго, богослужења се неће прекидати, већ ће бити вршена чак и ако их верници (или један део њих) не буду могли посећивати. И као треће, за све оне који нису у могућности да посећују храмове, а нарочито за старија лица, неопходно је да буде организовано пастриско старање у њиховим домовима, укључујући и посете свештеника који их може исповедити и причестити. Основна мисија Цркве јесте да се брине о људским душама. Међутим, ми не можемо занемарити и њихово телесно здравље. Управо због тога строго поштујемо све мере које су усвојене од стране власти и санитарних служби. Важно је нагласити да Црква не може спроводити мере које се налазе под игеренцијом полиције. Ако од нас то захтева одређена ситуација, ми можемо бити упорни у намери да замолимо вернике како не би долазили на богослужења, али ако они ипак дођу, ми их, исто тако, не можемо отерати. Можемо ограничити број верника за свако богослужење понаособ. У том случају, сви они који не могу присуствовати, тражиће место у другом храму или ће се вратити својој кући. Нипошто не можемо у потуности затворити врата храма. Једини случај да се то догоди јесте епидемиолошка ситуација у одређеној области која би била толико компликована да се мора спровести ова крајња мера. -У Руској Цркви се, непосредно пред Васкрс, обично освећују јаја, пасха (слатки сир) и куличи (слатки колач са сувим воћем). Како ће се то обављати у условима изолације када су отказани сви масовни догађаји? Све опет зависи од епидемиолошке ситуације у одређеној области. Тамо где је то могуће, људи ће стајати испред храмова у редовима на растојању од метар и по, док ће свештеник, пролазећи мимо њих, освећивати јаја, пасху и куличе. -Ове године католици ће на Васкрс самостално да благосиљају васкршњу трпезу. Може ли се то дозволити и православним верницима, узимајућу у обзир целокупну ситуацију? Да ли је могуће, ако ништа бар теоретски, „мрежно“ (на даљину) благосиљање васкршње трпезе? У случајевима када верници не могу доћи у храм како би осветили куличе, пасху и јаја, они могу и сасмостално да их покропе освећеном водицом. Никакво „мрежно“ благосиљање не може бити у оптицају. -Да ли ће их можда раније освећивати, а затим на празник достављати верницима? Могу ли се у ту сврху ангажовати разне волонтерске службе у Цркви, или већ постојеће курирске службе за доставу на кућну адресу? Многе парохије имају омладинске клубове и удружења волонтера, који се брину о томе како верници у дубокој старостној доби не би били ускраћени за пажњу и бригу. Они достављају намирнице старијим лицима који су буквално одсечени од света, а исто тако могу доставити и освећене куличе, јаја и пасху. -У совјетско време раширила се пракса да верници на Васкрс и Цвети посећују гробове својих блиских сродника. Како се ка томе односи Руска Црква, нарочито у вези са постојећом пандемијом? Црквени устав не прописује помињање умрлих у васкршње дане. Први помен упокојених након Васкрса јесте „Радоница“ (дан помињања усопших у Руској Цркви), која ове године пада 28. априла. Тога дана биће могуће посетити и храм како би се одслужио помен за упокојене, или гробље – тамо где то буде могуће у складу са епидемиолошком ситуацијом. -Многе парохије, међу којима је и Ваша, увеле су пренос богослужења. Да ли је могуће изнети прве резултате ове праксе, те да ли је и колико оно потребно верницима? Посећују ли људи такве сајтове и да ли је, из црквене перспективе, то могуће назвати присуствовањем Литургији? Овакви преноси богослужења су веома неопходни. Ја нећу помињати бројке, али ћу рећи тек толико да је број оних који прате преносе богослужења недељом и празницима чак и неколико пута већи од броја оних колико наш храм заиста може примити верника. Између осталог, ми смо са преносом богослужења почели дуго пре почетка епидемије вируса корона. Чак и тада су они били посећени. После избијања епидемије почели смо са преносима свих служби, па чак и у обичне дане, ујутру и увече. Потпуно учествовање у Литургији подразумева причешће. Ја о томе говорим и пишем целог свог живота, позивајући све вернике да се причешћују на свакој Литургији. Међутим, код нас је присутна пракса, а која сеже још из времена пре избијања Револуције, када су се православни хришћани ретко причешћивали. Велика већина верника долази у храм како би „престојали“ Литургију. Они се притом не причешћују из разлога што се нису припремили или због неких других разлога. Поједини се углавном ретко причешћују. Према томе, не постоји никаква суштинска разлика у томе да „престојите“ Литургију у храму или да учествујете на њој из свог дома, уз помоћ савремених средстава комуникације. Али, причестити се путем интернета није могуће. Ако већ не постоји могућност да се дође у храм, неопходно је сачекати ту могућност или се договорити са свештеником да вас индивидуално причести, између осталог, и код ваше куће. -Већ сте поменули посебне случајеве када је могуће исповедити се и у условима изолације, путем телефона или „Скајпа“. Да ли такву могућност можда већ користе људи који су у изолацији или верници који болују? Да ли такву могућност користе верници мени није познато. Ја сам помињао да је то могуће, али искључиво у посебним случајевима. То је моје лично мишљење са којим се многи и неће сложити. Ако, например, човек умире и жели да се исповеди пре самртног часа, а нема могућности да позове свештеника како би се лично сусрео са њим, да ли је могуће повезати га са свештеником путем телефона да би се овај исповедио, и да ли му свештеник преко телефона може прочитати разрешну молитву, питање је за које ја верујем да је одговор потврдан. Неко ће опет рећи да то није могуће и да је боље да та особа умре без исповести него ли да се исповеди преко телефона. Црквени канони нам, наравно, ништа не говоре о томе, будући да се тада, када су они настајали, није расправљало о томе, пошто тада телефони нису ни постојали. Ја у свом одговору узимам у обзир и преседане. Тако, на пример, митрополит Венијамин (Федченков) у својим Мемоарима описује један случај који се догодио за време Фебруарске револуције 1917. године. Наиме, један тверски гувернер, дубоко верујући човек, видевши да су његов дом окружили револуционари и схвативши да му је наступио самртни час, одлучио је да се исповеди. Пошто није било свештеника у близини, он је телефонирао викарном епископу Арсенију који је примио његову исповест и прочитао разрешну молитву. Чим је завршио са разговором, револуционари су упали у дом гувернера, извукли га на улицу и убили. Познати су ми и случајеви када су свештеници у совјетско време вршили исповест преко телефона, али само у случајевима када нису имали прилику да се лично виде са тим људима. -Изнуђено кориштење савремених техничких средстава у црквеној пракси, пре свега, у богослужењима и Светој тајни исповести, представљају озбиљно пастирско искуство. Да ли је могуће очекивати да у будућности дође до њиховог теолошког разумевања од стране Цркве, разматрања на Архијерејском сабору и Међусаборском присуству (посебном органу Московске Патријаршије), или да се уврсте као допуна концепту мисионарске делатности? Мишљења сам да је такво једно разматрање итекако могуће. Сматрам да ће, у сваком случају, искуство преживљавања у условима вируса корона у многому поучити Цркву. Пре свега, томе како треба прихватати инструкције и упутства црквених лица. Ја сам васпитан у том погледу да, ако нас црквена хијерархија позива на било шта, то по сваку цену треба поштовати. Ако је Патријарх позвао вернике да остану у својим домовима, ја позивам своје парохијане да слушају Патријархове речи и да остану у својим кућама. С друге стране, ми имамо и такве свештенике који говоре: Патријархове речи нису наредба, већ препорука, тако да ви можете то да не прихватите или да игноришете. То све се још интерпретира у смислу како не треба никога осуђивати, како оне који су остали у својим кућама, тако и оне који су отишли у храм. Сматрам да такво тумачење није ништа друго до увијено противљење црквеној јерархији. Жао ми је што постоје такви свештеници који на овакав начин тумаче речи Патријарха. Међутим, они постоје и ми не можемо ништа да учинимо по том питању. Поједини свештеници користе новонасталу ситуацију како би демонстрирали своју неустрашивост и своју чврсту веру пред вирусом. Штавише, они позивају и своје парохијане да се ничега не боје. По мом мишљењу, такво понашање је ближе фарисејству неголи Православљу. Фарисеји у Христово време су се молили на раскршћима како би их видели људи. Њихову лажну побожност осуђивао је и сам Спаситељ. Сада није прилика за демонстрацију своје непоколебиве вере, већ искључиво брига за друге. Човек може бити преносник вируса, а да притом није ни заражен. Ако се већ ти не бојиш да се заразиш, то је твоје право, али ти, исто тако, не можеш гарантовати да преко тебе вирус неће прећи на друге људе. Због тога данас сви говоре да једини начин како би се се смањио ризик по околину, јесте поштовање режима самоизолације. Али, како што се каже, немогуће је на свака уста ставити маску (руска пословица „на каждый роток не накинешь платок“). У суштини, могу рећи да се свештици – сем можда неколико изузетака, понашају одговорно, да слушају Патријарха и своје епископе, те да чине све што је у њиховој моћи како би међу својим парохијанима смањили ризик од заразе. - Како се уопште препоручује верницима да се понашају на Васкрс? Како да га празнују у својим кућама, какве обичаје је могуће занемарити, а шта је итекако неопходно да учине православни хришћани на овај празник? Тамо где је то могуће, неопходно је обавезно отићи на васкршње богослужење. Где то није могуће, треба учествовати у патријарашком богослужењу које ће преносити главне тв станице. После тога је могуће са породицом и отпразновати овај дан. Неопходно је имати у виду да је у питању Васкрс – празник Христовог Васкрсења. Он се тиче сваког верника. Због тога бих свим православним хришћанима, без обзира на то да ли ће празник дочекати у храму, црквеној порти или у свом дому, пожелео да осете радост Христовог Васкрсења, те да на радосни возглас „Христос воскресе!“ свим срцем одговоре: „Воистину воскресе!“. -Недавно се појавила информација о томе да ће Благодатни огањ из Јерусалима ипак бити достављен у Москву. Да ли то код верника може изазвати претерано одушевљење или жељу да му масовно пођу у сусрет, и како у условима изолације спречити да до тога дође? Мишљења сам да се не треба бојати некаквог претераног одушевљења верника. Ако Благодатни огањ буде достављен, он ће као и до сада бити подељен свим храмовима. Више пута сам говорио о томе последњих дана, одговарајући на питања, - између осталог, и у телевизијској емисији „Црква и свет“, - да Васкрс без Благодатног огња неће бити ништа мање благодатан. У совјетско време нам нико није довозио Благодатни огањ, а Васкрс смо увек празновали, осећајући оно што је Христос рекао Својим ученицима: „Ви имате сада жалост; али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн 16,22). Радост Христовог Васкрсења, Његово присуство између нас, нико и ништа нам не може одузети. Чак ни вирус корона. Разговор водио Павел Скриљников Са руског превео епископ моравички Антоније (Пантелић) Извор: Инфо-служба СПЦ ----------------------------- [1] Опширније: http://www.patriarchia.ru/db/text/5618514.html [2] Опширније: https://tass.ru/interviews/8218265 [3] Опширније: http://www.patriarchia.ru/db/text/5608607.html
  6. Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду. Звучни запис предавања (радио Слово љубве) На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи, високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту. Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју. Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма. Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве. Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста. У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима. Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама. Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова. Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава. Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“. Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије. Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини. Коначно, Високопреосвештени Митрополит Иларион закључио је своје предавање са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења. Ђакон др Србољуб Убипариповић Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, допутовао је 17. фебруара 2020. године у Београд. Високог госта из сестринске Руске Православне Цркве на београдском аеродрому „Никола Тесла“ дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и др Марко Николић, заменик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије. Како смо најавили, митрополит Иларион ће 17. фебруара с почетком у 17 часова у крипти храма Светога Саве на Врачару учествовати у приказу његовог ауторског дела „У шта верују православни хришћани“ у преводу на српски језик, док ће 18. фебруара у 12 часова одржати научно предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“ на Православном Богословског факутету Универзитета у Беоргаду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Цариградски патријарх Вартоломеј је недавно изјавио да ће Јеладска Црква бити прва помесна Православна Црква у свету која ће признати „Православну цркву у Украјини“ (ПЦУ) по угледу на Цариградску Цркву која ју је створила. О свом мишљењу о перспективи остварења ове изјаве, расположењу епископата Јеладске Цркве и последицама деловања Цариграда у Украјини, као и о односу према томе православног света у целини у интервјуу за РИА Новости говорио је шеф Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион који је посетио Грчку. С њим је разговарала Олга Липич. - Владико Иларионе, недавно сте се вратили из Грчке где сте се срели с поглаварем Јеладске Цркве и низом њених архијереја. Какве су перспективе за признавање ПЦУ од стране ове Цркве? - На основу разговора с архијерејима Јеладске Цркве уверио сам се у то да они одлично схватају сву сложеност и потешкоће настале ситуације. Између осталог, сви у Грчкој знају да томос о аутокефалности из руку патријарха Вартоломеја није добила канонска Украјинска Православна Црква која обједињује већину православног становништва Украјине, већ група расколника који немају канонску хиротонију (ПЦУ – нап. ред.). За разлику од патријарха Вартоломеја ја не бих желео да се бавим било каквим предсказањима о одлукама Јеладске Цркве. То је аутокефална Црква и одлуке треба да доноси самостално, без спољашњег притиска. Међутим, дубоко сам уверен у то да решење проблема украјинског раскола треба да буде свеправославног карактера. Кад би ПЦУ једнострано признала ова или она Помесна Црква то би само још више продубило постојећу поделу. А наш заједнички задатак је да чувамо јединство Православне Цркве. За то се молимо на свакој литургији. - Да ли патријарх Вартоломеј схвата да циљ о којем је говорио – уједињење свих православних верника Украјине у једну Цркву није остварен? - Мислим да мора то да схвати. Јер обећано му је да ће чим изда Украјини томос о аутокефалности новоствореној структури приступити и архијереји канонске Украјинске Православне Цркве (УПЦ – прим. ред.). А то се није десило, а није се ни могло десити. Канонска Црква не може да се уједини с расколом, чак и уколико је он легализован папиром из Цариграда. Патријарх Вартоломеј је добио обећање да ће Порошенко остати на власти и да ће завршити процес насилног увлачења у нову аутокефалију епископата, клира и верника УПЦ. Међутим, Порошенко није остао на власти, а нови украјински председник се не меша у црквене послове и то му служи на част. Свако треба да се бави својим послом: политичари политиком, а црквени посленици црквеним стварима. Патријарху Вартоломеју је обећано стварање ставропигије под његовом непосредном влашћу, али је и ово обећање испуњено само делимично. Храм који је Порошенко наменио Цариградском „егзархату“ налази се у шуми, тамо нема пастве и такозвани „егзарх“ се досађује и ништа не ради. - Покушај Порошенка и патријарха Вартоломеја да уједине неканонске црквене структуре у Украјини такође није крунисан успехом? - Не само да нису успели да уједине све православне вернике у Украјини, већ чак ни расколнике међу собом. Такозвани „сабор уједињења“ који је одржан у Кијеву у децембру омогућио је спајање две групе расколника у једну и то је приказано као велико достигнуће. Лидерима раскола је „враћен“ свештени чин, премда већина њих, изузев лажног патријарха Филарета Денисенка овакав чин никад није ни имала. Шта видимо неколико месеци касније? Да се раскол поделио изнутра. А главни идеолог раскола који је преко четврт века био његов главни покретач најавио је излазак из ПЦУ и обнављање „Кијевске патријаршије“. - Како се данас у православном свету у целини оцењују поступци Патријарха цариградског, да ли се нешто променило у току последњих месеци? - Патријарх Вартоломеј се због својих поступака нашао у изолацији. Ниједна помесна Црква није признала ПЦУ, неке су се одлучно изјасниле против. И у околини патријарха Вартоломеја има људи који су незадовољни његовим поступцима, као и шире, међу јерарсима Цариградске патријаршије, и на Атону, и у помесним Православним Црквама. Неки поглавари Цркава су се обратили патријарху Вартоломеју и предложили му да сазове синаксис ради разматрања настале ситуације, али је он то одлучно одбио. - Зашто? - Зато што види да неће добити подршку. Углед Патријарха цариградског је значајно пољуљан у православном свету. А раскол у Украјини остаје без исцељења. - Од почетка оснивања ПЦУ стално слушамо о прогонима клира и мирјана канонске Украјинске Цркве, о претњама, малтретирању и насилној промени регистрације храмова. Како се држи УПЦ? - Што се тиче канонске Украјинске Православне Цркве прогони који су се обрушили на њу од стране претходне власти и расколника само су још више учврстили њено јединство. Још више су консолидовали епископат и учврстили су слогу међу клиром, монасима и мирјанима окупљеним око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. Извор: Православие.ру
  9. Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“. — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања? — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе. — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете? — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље. — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине? — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично. — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате? — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини. Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“. Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол. Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка. — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе? — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком. Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака. — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови? — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу? Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога. Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију. Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света. Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16). Извор: Православие.ру
  10. Престони празник Светих апостола Петра и Павла којима је посвећен храм Подворја Српске Православне Цркве у Москви свечано је обележен служењем свете архијерејске Литургије којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, председник Одељења за спољне црквене послове Руске Православне Цркве. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит филипопољски г. Нифон, представник Антиохијске Православне Цркве у Москви; Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Саслужували су и протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења спољних црквених послова Руске Православне Цркве, протојереј Данило Андрејук, представник Америчке Православне Цркве у Москви; протојереј Кахабер Гоготишвили, старешина грузијске парохије у Москви; протојереј Игор Јакимчук, секретар Одељења спољних црквених послова Руске Православне Цркве, протојереј Сергој Гутенко из Епархије луганске Украјинске Православне Цркве, архимандрит Александар (Котов), јереј Никола Баловић, старешина српског храма Рођења Пресвете Богородице у Фелдкирху, Аустрија; јереј Олег Вишински, протођакон Алексиј Трунин и ђакон Владислав Соколов. На богослужењу је одговорао хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. Празничну проповед после причасног стиха одржао је јереј Олег Вишински. Литургији је молитвено присуствовао амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. После Литургије, како то налаже богослужбени устав Руске Цркве, одслужен је и молебан Светим апостолима Петру и Павлу. Домаћин велике свечаности, Преосвећени Владика моравички г. Антоније, поздравио је све присутне честитајући радосни празник. Поздрављајући високог госта Подворја Српске Православне Цркве, Високопреосвећеног Митрополита г. Илариона, владика Антоније му је том приликом уручио икону Светих апостола Петра и Павла, као и дикирије и трикирије. -Данашњи празник јр сведочанство о јединству помесних Православних Цркава и њиховој узајамној љубави и подршци. нагласио је митрополит Иларион захваливши на дару и заједничком богослужењу. Говорећи о животу и делима првоврховних апостола, митрополит Иларион је подсетио на најважније тренутке њиховог ширења Христове науке. Будући да православни свет данас потреса један од најболнијих раскола у Украјини, Владика је нарочито захвалио Антиохијској Патријаршији и Српској Православној Цркви на подршци и разумевању ситуације у Украјинској Православној Цркви Московског Патријархата на чијем челу се налази једини канонски Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Такође, Митрополит је поменуо и став Руске Цркве по питању новонастале ситуације у Црној Гори, истичући речи одлуке Светог Синода Руске Православне Цркве на заседању 9. јула 2019. године у манастиру Валааму. Као молитвену успомену на радосни празник, владика Антоније је митрополиту Нифону уручио крст и панагију, а осталим свештенослужитељима иконе Светих апостола Петра и Павла. Радост празника са парохијанима Подворја Српске Православне Цркве су поделили и поклоници из Аустрије који су, предвођени својим свештеником Николом Баловићем, допутовали на поклоњење светињама Москве и Подмосковља. Извор: Подворје СПЦ у Москви
  11. Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Религија јаких духом Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Наћи смисао живота Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Млади хришћанин је позван да буде мисионар Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег. Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи Извор: Српска Православна Црква
  12. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру
  13. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру View full Странице
  14. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру
  15. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. Извор: Православие.ру
  17. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. Извор: Православие.ру View full Странице
  18. У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру
  19. У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру View full Странице
  20. „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру
  21. У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру View full Странице
  22. На аеродрому Никола Тесла високог госта дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубански др Профирије и Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић и Преосвећении Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У среду, 26. септембра 2018. године, с почетком у 12 часова, у свечаној дворани Ректората Универзитета у Београду биће организованa свечанa промоција Митрополита волоколамског г. др Илариона (Алфејева) за почаснoг доктора Универзитета у Београду. На предлог Православног богословског факултета Сенат Универзитета је донео одлуку о додели почасног доктората за допринос научно-богословском истраживању и напретку теолошке мисли на српском говорном подручју Митрополиту волоколамском г. др Илариону (Алфејеву). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион стигао је 25. септембра 2018. године у Београд. На аеродрому Никола Тесла високог госта дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубански др Профирије и Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић и Преосвећении Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У среду, 26. септембра 2018. године, с почетком у 12 часова, у свечаној дворани Ректората Универзитета у Београду биће организованa свечанa промоција Митрополита волоколамског г. др Илариона (Алфејева) за почаснoг доктора Универзитета у Београду. На предлог Православног богословског факултета Сенат Универзитета је донео одлуку о додели почасног доктората за допринос научно-богословском истраживању и напретку теолошке мисли на српском говорном подручју Митрополиту волоколамском г. др Илариону (Алфејеву). Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  24. — Хајде да за почетак још једном објаснимо гледаоцима ко су егзарси и зашто су ови епископи именовани за Украјину из САД и Канаде. Зашто су они потребни? — Грчка реч „егзарх“ значи „начелник“. Егзарсима су се називали руководиоци великих црквених области. Осим тога, реч „егзарх“ се користи у значењу „специјални изасланик“. Мислим да се у овом случају ради о двојици специјалних представника Цариградске патријаршије који треба да дођу у Кијев како би припремили додељивање аутокефалности Украјинској Цркви. — Одмах бисмо желели да разјаснимо следеће: Украјинска Православна Црква (јер су ови егзарси упућени ради аутокефалности „православних верника Украјине“) спада у област одговорности Московске патријаршије. Да ли је Украјинска Православна Црква молила за аутокефалност или се ради о „Кијевској патријаршији“ која покушава да се одвоји? — Украјинска Православна Црква није тражила аутокефалност. Напротив, на Архијерејском саветовању које је недавно одржано у Украјинској Православној Цркви сав епископат се једногласно изјаснио за очување њеног садашњег статуса. Украјинска Црква је Црква која има самоуправу у саставу Московске патријаршије. Ово јединство Руске Православне Цркве постоји већ 1030 година, потиче из 988. године кад је кнез Владимир покрстио Кијевску Русију. И сада су ови егзарси (односно специјални представници) Цариградске патријаршије именовани како би спровели одлуку о аутокефалности, коју канонска Украјинска Црква није тражила. О аутокефалности су говорили расколници, и то нису за њу заправо молили, већ су изјавили да, ето, ми ову аутокефалност имамо и ви само треба да је признате. Да би наши телевизијски гледаоци схватили шта је аутокефалност објаснићу да је то такође грчка реч која се преводи као „самостално управљање“; она означава потпуну црквену самосталност. — Шта мислите, зашто се Цариградска патријаршија одлучила на овај корак – практично расколништво или његову подршку? — У Цариградској патријаршији је у последњих непуних сто година настала својеврсна папистичка доктрина, папистичка самосвест. Подсетићу да је историјски прва катедра у хришћанском свету била римска катедра, у сваком случају, од IV века Римско царство је заузимало главно место у свету. Али је у истом овом IV веку цар Константин преместио престоницу у град Константинопољ који је сам основао. На II Васељенском Сабору је донета одлука о томе да катедра у Константинопољу треба да има једнаке привилегије као римска катедра. Кад се у XI веку десио раскол између Рима и Константинопоља у породици Православних Цркава Цариградска патријаршија која је раније увек заузимала друго место, сада је заузела прво. Ово првенство се у Православној Цркви никад није схватало као првенство власти или јурисдикције. Односно, за разлику од католицизма где постоји представа о томе да се римски папа налази на челу целе Васељенске Цркве, и да се он доживљава као извор за давање овлашћења другим епископима, у Православној Цркви је увек постојао други систем. То је систем Помесних Православних Цркава од којих свака има самосталност и ниједна се не потчињава другој. Дакле, Цариградска патријаршија која се нашла на првом месту стицајем околности, у ХХ веку (тачније, 1920-их година) почела је да развија схватање о сопственом првенству које претпоставља и извесна специјална права или привилегије. Кад је почетком 60-их година било постављено питање о томе да би било добро одржати Свеправославни Сабор, Православне Цркве су се сложиле да модератор овог процеса буде Цариградска патријаршија, али не зато што Цариград има неке посебне привилегије, као што сад тврди, већ зато што су се тако договориле све Православне Цркве. Мислим да би, кад би Цариградска патријаршија стварно била сила која окупља Цркве и помаже у решавању ових или оних несугласица, оваква институција заиста била потребна у Православној Цркви. Нажалост, Цариградска патријаршија делује потпуно другачије. Она није у стању да реши сукобе који се појављују међу Црквама (на пример, између Антиохијске и Јерусалимске). Уместо да помаже Помесним Православним Црквама да превладавају расколе који се појављују, она сама иде путем подржавања раскола. — Што се тиче права Цариградске патријаршије... Ево, на пример, патријарх Вартоломеј тврди да Цариградска патријаршија има искључива права на решавање проблема у православном свету. Полазећи од онога што сте управо рекли, испоставља се да се представници Руске Цркве не слажу с таквим ставом? — Ми се с таквим ставом категорички не слажемо. Ево, имам у рукама превод говора патријарха Вартоломеја који је одржао пред пуним саставом епископата Цариградске Цркве пре неколико дана. У овом излагању он каже да је „Цариградски патријарх – глава тела Православља“, да је „почетак Православне Цркве – Васељенска патриајршија“, да „Православље не може да постоји без Васељенске патријаршије“. А како је, опростите, Црква постојала до IV века кад није било никакве Васељенске патријаршије? А како је Црква постојала кад су васељенски патријарси падали у јерес? Понекад нас неки оптужују за то да је Руска Црква наводно самостално прогласила своју аутокефалност, зато што је кад је средином XV века изабран Митрополит московски Јона то учињено без сагласности Цариградског патријарха. А како је Русија могла да добије његову сагласност кад је Патријарх цариградски био у унији, у јереси? Он нам је послао митрополита који је помињао римског папу и који је после изгнања постао кардинал Римокатоличке цркве. Дакле, претензије Цариградске патријаршије не просто на првенство части, већ на нека специјална права и привилегије су потпуно неоправдане. — А да ли Цариградска патријаршија може да изда томос о аутокефалности? — Цариградска патријаршија је историјски понекад издавала томосе о аутокефалности... — ...Има преседана? — Да. Постоји неколико Помесних Цркава које су добиле томосе од Цариграда, али има и Цркава које га нису добиле. Ево, на пример, Руска Православна Црква. Она није добила томос о аутокефалности, али кад је у Москви изабран патријарх, ово дело није потврдио само Цариградски патријарх, већ су то учинила четворица патријараха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски. Односно, то је личностима четворице патријараха то је била саборна одлука све пуноће Цркве која је постојала у том тренутку – они су примили петог патријарха у своју породицу и то је постао Патријарх московски. — Данас је усвојена званична изјава Синода Руске Православне Цркве. О одлуци да се двојица егзарха пошаљу у Кијев у изјави се каже: „Ове радње доводе у ћорсокак односе између Руске и Цариградске Цркве и представљају реалну опасност по јединство целог светског Православља.“ Како ће Руска Православна Црква убудуће општити с Цариградском патријаршијом? Да ли ће захтевати да на неки начин промени свој став и да ли уопште постоји таква пракса? —По свему судећи, средства црквене дипломатије су данас немоћна да реше овај проблем. Ви, наравно, знате да је патријарх Кирил пре неколико дана отпутовао за Истамбул како би се срео с Цариградским патријархом. Морам рећи да је наизглед то био врло цивилизован, љубазан, па чак и братски разговор. Нажалост, цариградска страна, као што се види из активности које су затим уследиле, не само да није услишила наше аргументе, већ је с наше тачке гледишта, поступила подло и вероломно. Зато што шаље у Кијев своје егзархе без договора, не само с Патријархом московским, већ чак и с Митрополитом кијевским за којег је патријарх Вартоломеј више пута рекао да га Цариградска патријаршија признаје као јединог канонског поглавара Православља у Украјини. Данас смо дали ову изјаву надајући се да ће они поново размотрити своју одлуку и да никакви егзарси неће отпутовати у Кијев. Међутим, уколико ова одлука не буде промењена бићемо приморани да предузмемо узвратне мере. И сад се у саставу нашег Светог Синода ове мере већ разматрају. —Које су узвратне мере које могу бити предузете у датој ситуацији? — Могу бити предузете најразличитије мере. Нећу о њима говорити пре него што буду усвојене, зато што ћемо у свакој фази оставити нашим, за сада још увек партнерима, могућност да се предомисле и да промене своје одлуке. Зашто кажемо да ове одлуке доводе у ћорсокак дијалог између наших Цркава и да представљају опасност по цело Православље? Зато што, као прво, сад у суштини не постоји никакав дијалог – постоји монолог Цариграда који тврди да има искључива права, који каже да је катедра Кијевске митрополије пренета у Москву без дозволе Цариграда. Изјављују да је, кад је 1686. године Кијевска митрополија ушла у састав Московске патријаршије, то наводно учињено на привременим основама и да Цариград никад није престао да сматра Украјину својом канонском територијом. А зашто сте онда ћутали преко триста година? Зашто то нисте тада изјавили? Зашто нисте говорили о томе да је то ваша територија, него сте се сад одједном тога „сетили“? Као прво, категорички се не слажемо с лажним тумачењем историје: у повељи Патријарха цариградског Дионисија која је послата Патријарху московском Јоакиму 1686. године нема речи о привременом карактеру преласка Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије, нити о било каквим претензијама Цариграда на ову територију. Као друго, сама тренутна ситуација кад се Цариград на тако апсолутно дрзак и циничан начин меша у послове друге Помесне Цркве не само да доводи дијалог у ћорсокак, већ доводи до опасности од настанка раскола у васељенском Православљу. Уколико Цариград до краја реализује свој подмукли план давања аутокефалности, то ће значити да ће аутокефалност добити извесна група расколника. Канонска Црква неће прихватити ову аутокефалност. Ми у Руској Цркви, наравно, нећемо признати ту аутокефалност. И нећемо имати другог излаза осим да прекинемо општење с Цариградом. А то значи да Цариградски патријарх неће више имати права да се назива, као што то сада чини, „поглаварем 300-милионског православног становништва на планети“ – бар половина православаца га више неће признавати. Односно, он ће у суштини својим активностима поделити Православље у целом свету. — Надајмо се да до тога неће доћи. Још једно питање. Догађаји о којима говорите унеколико подсећају на међународне односе у току последњих година. Личе на мајдан, само у Цркви: егзарси из САД и Канаде иду у Украјину да се договарају о црквеној независности, раскол у Цркви... Како се људи у Цркви односе према спољнополитичким изазовима и према томе што се овде углавном не ради о вери, о бризи за паству, већ више о политици? Да ли се слажете с овим? — Наравно, све ово се дешава у ситуацији оштрих политичких сукоба. Не само то, није случајно што Цариградски патријарх тако жури. Он види да су дани тренутне украјинске власти одбројани: на пролеће следеће године ће бити избори и врло је вероватно да ће на власт доћи нека нова сила која више неће подржавати ове папистичке претензије Цариграда. Зато ће се потрудити да свој прљави посао обаве што је могуће пре. Занимљиво је да се ове одлуке о аутокефалности Украјине подударају с одлукама о додели аутокефалности такозваној Македонској Цркви, а то ће већ значити директан сукоб између Цариграда и Српске Цркве. При чему је Српска Црква учествовала на Критском Сабору на којем ми нисмо учествовали, али према њему има потпуно исти однос. Узгред речено, ако говоримо о томе да Цариград Критски Сабор позиционира као својеврстан свеправославни, као Свети и Велики Сабор чије одлуке сви треба да поштују, зашто их не поштује сама Цариградска патријаршија? Ових дана су донели сензациону одлуку о томе да свештенослужитељу – свештенику или ђакону – у случају да га напусти жена, може бити дозвољено да ступи у други брак. То не само да крши каноне Васељенских Сабора, већ је у директној противречности с одлуком Критског Сабора у којој се каже да свештенство представља препреку за ступање у нови брак. Тешко ми је чак и да замислим како намеравају да венчавају ове свештенослужитеље. На пример, да ли ће свештеник стајати на венчању у раси и са крстом или ће се пресвући у сако? Како ће ови свештеници бирати жене – хоће ли их тражити међу својим парохијанкама? Овакви канони нису случајно донети, то је учињено како би се Црква заштитила од саблазни. Пошто сам, без договора с другим Помесним Црквама подрива канонско устројство Цркве које је настало у току векова Цариградска патријаршија у суштини излази из онога што називамо канонским пољем, односно из правног поља васељенског Православља. — Владико, у завршетку нашег разговора, волели бисмо да још једном прецизирамо: Цариград је изјавио да ће послати егзархе, Московска патријаршија је данас одговорила својом изјавом, и сад чекамо следеће кораке. У принципу, не зна се кад ови егзарси треба да отпутују. Или од давања изјаве до самог путовања може проћи доста времена? Да ли ће одуговлачити? — Мислим да неће одуговлачити, али и ми треба да причекамо видимо хоће ли ови егзарси отпутовати, да ли ће Цариград променити своју одлуку или неће. Зато смо у својој изјави истакли да ћемо, наравно, учинити узвратне кораке. Мислим да време предузимања ових корака зависи непосредно од динамике развоја пројекта „додељивања аутокефалности“, другим речима, легитимизације украјинског раскола, на чему Васељенска патријаршија тренутно ради, што представља директну претњу по јединство Православља у свету. — Хвала Вам на овом интервјуу. Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...