Претражи Живе Речи Утехе

На празник Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, које прослављамо у данима празновања Светих Новомученика Јасеновачких, 4. септембра ове године, с верним народом, свештенством и монаштвом Епархије захумско-херцеговачке, у молитвеном присуству Његовог Блаженства Архиепископа Охридског и Митрополита скопског г. Јована, Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован молитвено је обележио десету годишњицу своје архипастирске службе. Том приликом, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, Владика Јован је заједно са Архиепископом Михаловско-кошицким г. Георгијем и домаћином Епископом захумско-херцеговачким и приморским г. Димитријем, служио Свету архијерејску Литургију, известио је Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу на својој фејсбук страници. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Свету Литургију, на празник Преподобног Антонија Кијево-Печерског, 23. јула 2021. године, у Подворју СПЦ у Москви, служио је Епископ моравички Антоније уз саслужење архимандрита Александра (Котова), архимандрита Модеста (Володкина), јереја Олега Вишинског, јереја Анатолија Саливончика и ђакона Владислава Соколова. Повезана вест: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија Након сугубе јектеније, провозглашена је прозба о новопрестављеном архимандриту Методију, сабрату чувеног Валамског манастира. Одмах по завршетку Свете Литургије, високопреподобни архимандрит Александар је, у име свештенства и парохијана храма Светих апостола Петра и Павла, честитао Владици Антонију његов данашњи јубилеј: 15-годишњицу од архијерејске хиротоније и 51. рођендан. Владика Антоније је затим одржао пригодну беседу, заблагодаривши свештенству и парохијанима храма Светих апостола на искреним честиткама. Свештенство и парохијани храма Светих апостола Петра и Павла (Подворје СПЦ у Москви), од свег срца поздрављају свог архипастира, желећи му свако добро од Господа у његовом даљем продотворном раду, на општу корист своје Свете Цркве! На многаја и благаја љета! Извор: Подворје СПЦ у Москви

Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом" и "Љуби ближњега свога као себе самога" (Мт. 22, 37-40). У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа. Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба. Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом. Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава. Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета. Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи. Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст. Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети. Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи. Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39). Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу. Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету. Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог". Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13). *** Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо". Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања. Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега". Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав. На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће: "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку." Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека. Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба. Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа. Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели. "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили". Блаженопочивши епископ ваљевски Милутин

- Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави, поручио Патријарх српски г. Порфирије новоустоличеном Епископу ваљевском г. Исихију. - Епископ Исихије је данас је постао Епископ Епархије ваљевске, која је у јединству са помесном Српском Православном Црквом, а то значи - не представник једне људске организације, која је у комуникацији са другим организацијама овог света, јер Црква није напросто људска организација, ни најважнија организација у једном народу и држави. Црква је тело Христово, чија је глава сам Господ Христос, а сви они који су крштењем сједињени чине један организам. Стога, Епископ је на месту и обличју Христовом и он је представник Христов, поучио је у беседи о узвишености епископске службе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом увођења Епископа Исихија у трон Епархије ваљевске. - Увели смо владику Исихија у трон Епархије, која је 2006. године обновљена на челу са блажене успомене епископом Милутином, који је био Епископ Цркве Христове онако како су апостоли проповедали, Свети оци сведочили и како ми православни хришћани верујемо. Уведен је у трон Епархија, која је у другој половини 20. века била извор и стециште истинске и аутентичне вере и богословља, али и стециште људи са свих страна који су били жељни живог Бога, истакао је патријарх Порфирије. - Одавде су поникли пре свега Свети владика Николај, Нови Златоусти, затим онај који се наслањао на владику Николаја и у истом духу у ком је он, а пре њега Свети оци Цркве, сведочио реч Христову, Преподобни отац Јустин Поповић. Мало је данас православних Срба које није дотакла реч владике Николаја или оца Јустина, а најчешће реч обојице, и који нису њиховом речју обогаћени. Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави. Народ ове Епархије јесте честит и побожан, лепе су речи патријарха Порфирија о завичајцима новопросијавших светитеља, које завређују благодарје свих који живе у ваљевском крају, али и на нова прегнућа у славу Божју обавезују. - Честити и побожни народе овог краја, добијате, сигуран сам, достојног наследника владике Милутина, великих старих Епископа ове Епархије, али и човека који је израстао у истом духу којим ви живите. То је дух Светога Саве, Светог владике Николаја и оца Јустина. Кажем „дух“, а то значи начин живота – однос према Богу и ближњем, јер то двоје не може да буде раздвојено, поручио је патријарх Порфирије, благосиљајући владику Исихија и његове епархиоте – народ који је, према његовим речима, „украс Цркве Христове“. По благослову Патријарха српског г. Порфирија, одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Исихија за Епископа ваљевског прочитао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. У тексту одлуке се обнародује његов избор и позива верни народ да му својим молитвама помогне у тој узвишеној служби. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ Доситеј: Владика Милутин је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу! Трећег дана заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, након завршетка радног дела, шест архијереја дошло је у Ваљево да принесе молитве за покој душе блаженопочившег Владике Милутина, првог епископа обновљене Ваљевске епархије са којим су се увек радо сусретали у братској љубави. По благослову администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија, епископима је са браћом свештеницима у Храму Васкрсења Христовог добродошлицу пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Парастосом је началствовао Преосвећени Епископ бањалучки Г. Јефрем, уз саслуживање Епископа банатског Г. Никанора, британско – скандинавског Г. Доситеја, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, осечкопољског и барањског Г. Херувима, умировљеног Владике Георгија и више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и појање хора свештеника и богослова, под управом протонамесника Бранка Чолића. За све владике овај чин био је испуњен снажним осећањима, будући да су за блаженопочившег у Христу брата сви били веома везани. „ Владика Милутин је много волео своје свештенике, свој народ, понајвише Бога, а сви смо ми смо њега волели. Нека му је вечан спомен“, прозборио је кратко Владика Јефрем. Познанство Владике британско – скандинавског Г. Доситеја и Владике Милутина датира од октобра 1967. године, уписа и раних ђачких дана у Монашкој школи манастира Острог. Од тада до земаљске кончине Владике Милутина остали су у братској љубави. У време његовог службовања у манастиру Каона са блаженопочившим архимандритом Арсенијем, Владика Доситеј био је духовник манастира Тавна. У посете су једни другима долазили сваког месеца. Задивљујућа је била његова неизмерна љубав према сваком Божјем створењу, посебно птичицама, сећа се Владика Доситеј. Када је отворена припремна школа за богословију у Каони, долазио је и са својим ђацима у Тавну. Сви знамо какво је то било време, али је било много радости и љубави. Та љубав је остала до дана данашњег. Владика Милутин остаће у успомени као неко ко је повезивао све људе са којима се сретао. Када сам пре две године био овде, рекао сам:“Благо вама који живите у Ваљеву, јер живите у великој благодати коју је Бог дао овде. Под окриљем сте Светог Владике Николаја, Аве Јустина Ћелијског и Владике Милутина, који је имао срце за свако живо створење на овом свету“ – сетне су речи Владике Доситеја. Епархија британско – скандинавска, на чијем је он челу, је чврсто повезана са Ваљевском епархијом и преко архимандрита Доротеја, оснивача и игумана манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска), који је духовно стасао у манастиру Каона у време док је њиме управљао Владика Милутин. Отац Доротеј је провео седам година у манастиру Каона. Он јесте Швеђанин, али се осећа више Србином управо захваљујући боравку у Каони, а потом и у Лелићу. Ту љубав пренео је и у манастир у Бредареду. То је такође заслуга Владике Милутина, јер тешко је пренети љубав и домаћински однос према манастиру као кући љубави Божје. Владика Милутин је то пренео на оца Доротеја, а он то преноси на своју братију. У монашкој школи имали смо изврсне учитеље, оца Зосима и Десимира, који су нас учили домаћинском односу. Од тих младих људи у школи створени су прави домаћини, представници једног монаштва какво је у то време очекивано – успомене су Владике Доситеја, проткане жељом да и данас такав однос према манастиру цвета. О Владики Милутину би могло много тога да се каже. То је из дубине душе најбоље рекао Владика Силуан, који је као млад човек сазревао уз Владику Милутина. Он јако недостаје свима у Сабору и нашој Цркви уопште. Јер, закључује Владика Доситеј, он је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу, према човеку и сваком створењу Божјем. Посету Ваљеву епископи су заокружили поклоњењем Храму Светог Нектарија Егинског, у који је Владика Милутин себе уградио и као молитвеник и као неимар. Извор: Епархија ваљевска

У суботу 27. марта, служењем Свете Литургије и парастоса у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, обележено је годину дана од упокојења блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, првог и досада јединог архијереја обновљене Епархије ваљевске од 2006. године. Свету Литургију је су служили свештенослужитељи из свих ваљевских намесништава предвођени оцем Георгијем, игуманом манастира Лелић, а сабрао се велики број верника који су волели и ценили Епископа. За непуних четрнаест година, колико је духовно водио верни народ једне од најпобожнијих Епархија, оставио је неизбрисиве трагове у материјалном и духовном смислу, што је у пригодној беседи подвукао отац Георгије, игуман манастира Лелић. Отац Георгије се у својој проповеди осврнуо на монашки пут Владике Милутина, од манастира Каона, преко Америке и Аустралије, до епископске службе у родном крају и међу народом који је волео и над којим се молио непрестано. „Васкршњом радошћу и надом у живот вечни, живео је Владика Милутин“, закључио је у проповеди након одслуженог парастоса отац Георгије. Поред великог броја свештенослужитеља и верника, у литургијском сабрању је молитвено учествовао др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије. Извор: Радио Источник

У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца. Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит. Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина. Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. Извор: Радио Источник

Епископ Атанасије (Јефтић) био је веома необичан. Сјећам се негдје почетком 2000их ја сам га дочекивао на аеродрому у Москви, и први пут сам видио тог чудног човјека, у краткој мантији, у сандалама на босу ногу, са околовратном заштитом ( владика је имао озбиљну повреду кичме), ја нисам одмах схватио, да је испред мени велики богослов нашег времена, архијереј, али не јуродиви. Иако се он често понашао као јуродиви. Узимао би са стола све бомбоне и слаткише после ручка, а затим их на улици дијелио дјеци; задајући им питања типа „Колико имаш годинa?“. И одговарајући на „седам“ или „десет“ говорио би: „А ја имам „четири!“, чиме је уводио у збуњеност дјецу. Он је волио да се игра са дјецом. Док би могао бити строг у општењу са омладином или студентима. Чак и са браћом архијерејима такође. Владике Амфилохије ( Радовић) и Атанасије ( Јефтић) су били браћа по духу. Они су били духовна дјеца преподобног Јустина (Поповића). Иако потпуно различити у оноглавном су били исти. Веома је интересантно и истовремемо и корисно било њих посматрати! Владика Атанасије је реаговао врло емотивно, чак експлозивно, понашао се доста задрто, док је митрополит Амфилохије трпељиво, мирно, ћутке са љубаљвљу га прихватао. У Србији сам видио како владика Атанасије игра фудбал са свештеницима и дјецом. Тешко да би такво нешто себи допустио владика Амфилохије. Када је у Санкт-петербургу Духовна Академија присвојила митрополиту Амфилохију звање почасног доктора богословља, он је негодовао што ту награду нема владика Атанасије. Више пута ми је потом владика Амфилохије говорио: Владика Атанасије је већи богослов, он је више заслижио то звање. Дајте га њему. Мени је непријатно због њега, да ја имам, а он не. Требало је бити обратно“. Тада сам ја мислио да је пред нама много времена , и да ће и он обавезно добити наше звање почасног доктора. Али се све тако брзо промијенило у животу и ток времена је непримјетно однио у прошлост такве могућности и сада већ у вјечност двојицу светих владика. Посебно сам се дивио код владике Атанасија његовој огромној жељи и умијећу да непрестано учи. Он је знао много језика, написао мноштво књига, али је до последњих својих дана изучавао нове језике. У његовом узрасту! Као да је мислио овдје живјети вјечно. Знао је да ће се овдје на земљи ускоро завршити пут. Али је без обзира на то настављао. Не за вријеме. Него за вјечност. Ко може рећи да је то било бескорисно? Очигледно и за вјечност је то много битно. Не, не само знање језика, наравно. Већ умијеће да се човјек труди и умножава Богом дани таленат, о коме ће владика Атанасије сада испричати свом Небеском Оцу. Митрополит Тверски и Кашински АМВРОСИЈЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије, у интервју, за Радио Београд 2, поводом Божића, празника рођења Христа Богомладенца, говори о години која је за нама и свим искушењима која је донела, свом одрастању, путевима духовног сазревања, свом пастирском раду у Епархији далматинској и сада у Епархији зворничко-тузланској, односу цркве и државе, основној мисији цркве, о просторима људске слободе, шта од живота очекивати, о уметности, поезији... Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис разговора Извор: РТС

Преосвећена господа епископи буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило и диоклијски Методије данас, на Бадњи дан, испред Цетињскога манастира благосиљали су и освештали бадњаке које су традиционално прво донијели представници племена Бајице – Мартиновићи и Бориловићи. Осим њих бадњак су донијели и браћа Петровић Његош са Његуша, као и више представника братстава овога краја, док је ове године због поштовања епидемиолошких мјера, изостало веће окупљање вјернике из других црногорских градова и крајева. Представнике братства Мартиновићи код Биљарде дочекао је владика Методије, игуман Цетињског манастира, са оцем Гојком Перовић, цетињским парохом, и Рајком Радусиновићем, предсједником цетињске Црквене општине. Владика Кирило је онда освештао бадњаке и благословио налагање. Након свечаног налагања бадњака, сабранима се пригодним словом обратио Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, који је честитајући Бадње вече и Божић, казао да се Црква Божија у свом богослужењу труди да представи вјерну слику или икону Божића. “У тој икони Божића, значајно мјесто заузима наше дрво бадњак и та ватра која симболише ватру пастира који су се гријали испред витлејемске пећине и чували своје стадо ноћу”, бесједио је владика и подсјетио да су се управо њима јавили анђели те да су пастири први добили благовијест о рођењу Христовом са ријечима Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. Те анђелске ријечи треба сви да урежемо у своја срца и да се научимо од њих, како је казао, да сваки човјек, сваки народ прије свега треба да да славу Богу, да прослави Бога не само устима, него и у свом срцу. Тада ће нас усељени Бог у нама научити да на земљи будемо миротворци, објаснио је владика и додао: “Колико будемо себе умањивали у покајању, и славили све више Бога, Бог ће нам у срце дати и добру вољу према свим људима, нашим ближњима, и тако ћемо бити спремни да одемо тамо гдје су анђели упутили пастире”, казао је Преосвећени, истичући да су пастири упућени од анђела да оду у пећину гдје су у јаслама видјели новорођеног Спаситеља свих људи и народа. По његовим ријечима, та пећина је Црква Божија и јасле Часна трпеза на којој се у Светим тајнама нама даје Богомладенац Христос, који нам је и спасење и избављење од свих наших проблема и болести па и од оне најстрашније болести која је ушла у свијет Адамовим падом – од смрти: “Анђели нас упућују да примимо тај лијек бесмртности које нам Црква Божија даје кроз Свете тајне. А Црква Божија не дијели људе по националностима, или некаквим особинама на добре или лоше, него нас све презива да се у покајању у својим гресима сјединимо у квалитативно нову заједницу, која освећује сваку нашу заједницу, нашу фамилију, наше друштво и државу.” Нагласио је да се они освећују и бивају свети ако одају славу Богу и ако поштују Цркву Божију и пожелио да овај бадњак са својим искрама умножи “у свим нашим домовима и срцима, и у нашој држави и у свим градовима нашим, срећу, мир, добру вољу међу људима, и у овој години пандемије, много здравља душевног и тјелесног”. “Црква Божија нас призива да се сјединимо. Посебно упућујем позив нашој браћи која ложе некакве друге ватре на неким другим мјестима, да не иду за лажним пастирима који су се обукли као вукови у овчије коже и заводе их на супротну страну. Него да се обрате пастири владици душа наших Христу Богу нашем, Светом Петру Цетињскоме и нашем, можемо слободно рећи, светоме Митрополиту Амфилохију, који ове године није с нама, али нас благосиља са неба. Он је положио сав свој живот на то да Црну Гору окупи око Христа Бога нашега, око ћигота светих наших великих светитеља: Петра Цетињскога и Василија Острошкога. У то име још једном свима желим мира, љубави, слоге”, поручио је епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило. У име племена Бајица све присутне поздравио је Иво Дујов Мартиновић, који је казао да су, као и вјековима раније, представници овога племена са осјећањем поноса и достојанства наложили бадњаке испред Цетињског манастира. “То је израз наше вјере, културе, историје и традиције. Ова вјековна традиција никада није прекидана. Било је тешких времена кроз историју, али и у оним најтежим, чак и ратним временима, овај свети чин поносно је обављан”, казао је Мартиновић. Подсјетио је да због објективних околности данас многи нису дошли да наложе свој бадњак испред ове светиње како су то традиционално чинили годинама, али да нису ни они који би били ту, али су Божјом вољом на небу одакле посматрају, како је казао, и радују се овом сабрању и празнику. Гусле које су кроз вјекове пратиле наш народ у свим моментима радости и туге, ни овог пута нису изостале. Дивно сабрање гусларском пјесмом је уљепшао владика диоклијски Методије, игуман Цетињског манастира. Раније данас владике Кирило и Методије са цетињским свештенством и свештеномонаштвом служили су Свети архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Четири године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у уторак, 24. новембра 2020. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме! Поводом четврте годишњице од упокојења незаборавног владике Јеронима, Вашој пажњи препоручујемо следећи садржај: Звучни запис предавања блаженопочившег владике јегарског Јеронима на тему: Велики вход у Херувимска песма Интервју блаженопочившег владике јегарског Јеронима у емисији "Агапе", о Божићу 2015. Године (видео) Звучни запис приступне беседе блаженопочившег владике јегарског Јеронима коју је изговорио на дан хиротоније у свештени епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег

Дана 13.11. 2020. године, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, подвргнут је физикалном прегледу, лабораторијским претрагама, као и радиографији плућа. Утврђено је да основни витални параметри (тјелесна температура, сатурација и крвни притисак) имају физиолошке вриједности, те да су контролни лабораторијски налази у физиолошким опсјезима. Примјера ради вриједност CRP је 0,43 (нормално до 5). Радиографски снимак плућа, као ни претходних пута, није показао инфламаторне и инфилтративне промјене, а раније планирани CT плућа је због објективних показатеља, као и доброг субјективног осјећаја Епископа Јоаникија, одложен за наредни период. Усљед доброг општег стања ординирана је адекватна терапија од стране љекара, а Епископ ће и надаље бити под на љекарским надзором. Вирусолошко тестирање владике Јоаникија на корона вирус (дијагностичком методом PCR) планирано је за наступајућу седмицу. Владика ће по препоруци љекара и у наредном периоду бити у самоизолацији ради одмора и рехабилитације, а по изласку из исте ће своје активности прилагодити савјетима струке. Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

Празник Покрова Пресвете Богородице, славе свештеног Покровског манастира у Смедјериду, сабрао је све свештенослужитеље Српске Православне Цркве са простора Краљевине Шведске. Светим литургијским слављем прослављена је Пресвета Богородица која својим светим омофором бди над том светом обитељи и Епархијом британско-скандинавском. Велики повод сабрања свештенослужитеља и народа Божјег била и прослава јубилеја 30-годишњег архијерејског свештенослужења Његовог Преосвештенства Епископа британско-скандинавског г. Доситеја. Светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство умировљени Епископ канадски г. Георгије, док је саслуживао Преосвећени Владика г. Доситеј са сословијем свештенослужитеља Епископије британско-скандинавске. -Пресвета Богородица је извор милосрђа роду људскоме. Благодарећи Богу што нас је много пута препуштао покрову своје Свете Мајке с љубављу њЊј припадамо и молимо се да нас избави од свакога зла и надаље штити својим часним омофором, беседио је владика Георгије који је нагласио да је почаствован тиме што учествује у прослави значајног јубилеја владике Доситеја чији је самопрегоран рад на њиви Господњој сим адобро познат. Свештенослужитељи из архијерејског намесништва скандинавског даривали су епископа Доситеја архијерејском панагијом и одеждом. Архијерејски намесник скандинавски протојереј-ставрофор Душан Раковић је том приликом у име свих свештенослужитеља заблагодарио духовном оцу и архипастиру што већ три деценије мудро, скромно, пожртвовано и са много очинске љубави и стрпљења управља бродом Цркве Христове у Скандинавији. Владика Доситеј је заблагодарио Богу што је удостојен да баш на просторима славне Краљевине Шведске служи Олтару Бога Живога и што је сваки досадашњи труд подржан трудом и ангажовањем његових сарадника свештенослужитеља Епархије британско-скандинавске. Три деценије архијерејске службе владике Доситеја | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан упутио је поруку Румунској Православној Цркви и народу поводом прославе великог празника – Свете Преподобне Параскеве Петке, која се по новом календару слави 14. октобра. Драга једноверна браћо и сестре, У овим тешким временима искушења, када сви несебично деламо како бисмо победили ову нову болест, овог невидљивог и подмуклог непријатеља, дужни смо посведочити наше јединство и свету показати да смо једно пред Господом и да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, чији верници и служитељи јесмо. Доказ нашег јединства јесте управо и Света Преподобна Мајка Параскева која је сјединила и сједињује у Христу Господу све православне народе у овом делу света, на Балканском полуострву. Уочи великог празника правоверног румунског народа, ми Срби уз вас смо браћо и сестре Румуни сједињени у молитви Преподобној Параскеви. Молимо се оној која је столећима била заштиница Београда и Србије, а сада је чуварка Молдавије, Румуније, да буде посредница наша пред Милостивим Лекаром, који укрепљује немоћне и лечи недуге душе и тела. Господе, пошаљи са неба исцељитељску силу Своју и одагнај сваку немоћ, сваку тугу, жалост и бол како телесну тако и душевну свима људима на овом свету, заступничким молитвама Свете Преподобне Мајке Параскеве и свих Твојих светих. Амин. Извор: Телевизија Храм

Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће. Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама. Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији. Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе. Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима. У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“. О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе. Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални. Епископ Лосанђелески Максим Извор: Епархија пожаревачко-браничевска

У Недељу десету по Духовима, 16. августа 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су парох прњаворски (Епархија бањалучка) протојереј-ставрофор Душко Дринић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Манастир Милешева је овог лета једно од места које често посећују поклоници из Србије па је тако било и ове недеље када је доста верника учествовало у Божанској служби, причестило се Светим Телом и Крвљу Христовим, узнело молитве и благодарност Богу. Поздрављајући присутне Епископ Атанасије је најпре заблагодарио Богу на љубави коју нам изобилно показује: – На овој Божанској Литургији све смо добили што нам је потребно за ход кроз живот, за вечно спасење, за вечни живот. Јер, Литургија је оно најсветије што имамо на земљи, најсветије сабрање и најсветији догађај. Ту нас Бог најближе Себи прихвата, и ту, на православној Литургији, најближе прилазимо Богу. – Господ нас храни Собом, Својим Телом и Крвљу, али храни нас и својом речју, својом мудрошћу. Увек се треба питати шта смо запамтили, шта знамо од прочитаног одељка из Јеванђеља, из науке Господње, и шта знамо о ономе што је чинио Господ наш. Много је корисних знања, али, најкорисније знање је оно које можемо добити из Јеванђеља. Епископ Атанасије је затим укратко подсетио присутне, и растумачио прочитани одељак из Јеванђеља који се чуо на данашњој Светој Литургији: – И у данашњем прочитаном одељку из Јеванђеља Господ нас поучава шта нам је потребно за живот, рекао је Епископ Атанасије у својој беседи и наставио: – Господ је објаснио, ако имате само једну мрвицу вере, то је веза са Богом, то је свест о томе да је Бог са нама, то је препоручивање себе Богу, то је призивање Бога у помоћ, то је живљење живота не у усамљености него живљење живота са Богом, то је вера. Везаност наша, нашег бића са Богом. И ако та везаност буде тако слаба као што је једно мало зрно, биће моћна. Преосвећени је на крају уз благослов свима присутнима поделио по један примерак књиге Свето Причешће – Лек бесмртности Епископа бачког г. Иринеја. Извор: Епархија милешевска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије обележио је 19. јуна 2020. године, на празник Преподобног Висариона Египатског, двадесетогодишњицу свог архијерејског служења. Тим поводом Преосвећеног Епископа г. Фотија у здању Епископије у Бијељини посетили су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Поводом јубилеја сестринство манастира Светог Василија Острошког из Бијељине припремило је монографију под насловом Владика Фотије - двадесет година архијерејске службе. Ових дана из штампе је изашла и нова збирка песама Епископа Фотија - Вечност ми треба. Придружујући се молитвама и честиткама упућеним епископу Фотије, данас и свагда молитвено појемо: Фотију, преосвећеном и богоизбраном Епископу, богоспасаване Епископије зворничко-тузланске, нашем оцу и пастиру, многаја љета! Извор: Инфо-служба СПЦ

У петак, 5. јуна 2020. године, завршена је рестаурација владичанског трона Епископа пакрачког Кирила Живковића, оснивача Епископске књижнице у Пакрацу. Трон, као важно историјско сведочанство и пример културног блага из друге половине XVIII века, биће постављен у свечану просторију обновљене Књижнице у Владичанском двору. Извор: Епархија славонска

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније благословио је почетак Међународног симпозијума византолога „Ниш и Византија XIX“, који је одржан у среду, 3. јуна 2020. године у виду веб конференције. Преосвећени Владика Арсеније обратио се учесницима словом о Светом цару Константину, пожелевши им успешан рад конференције, која се већ деветнаест година организује на дан Светих цара Константина и царице Јелене. Извор: Радио Глас

Основно државно тужилаштво у Никшићу предало је Основном суду оптужни предлог против Преосвећеног владике Јоаникија и свештеника Епархије будимљанско-никшићке зато што су 12. маја у том граду поступали супротно наредбама Министарства здравља – окупили се на Тргу Шака Петровића и учествовали у литији заједно са грађанима. Како је на конференцији за медије данас саопштио Стево Шекарић, руководилац ОДТ-а у Никшићу, њима се на терет ставља кривично дјело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести, за које је предвиђена новчана или казна до једне године затвора. Тужилаштво, како је навео, није ставило предлог за одређивање притвора за свештенике јер за то “нема законског основа с обзиром на то да је подигнут оптужни предлог”. Послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу, притвор од 72 сата одређен је Епископу будимљанско никшићком Јоаникију и свештеницима: Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгану Крушићу и Николи Маројевићу Задржавање је укинуто синоћ око поноћи. Током трајања њиховог утамничења у свим храмовима служени су молебни а више десетина хиљада грађана широм Црне Горе је протестовало тражећи ослобађање владике и свештеника. Одмах након пуштања на слободу, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је поручио да је народна подршка израз љубави према Цркви и природни наставак борбе за одбрану светиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Писмо подршке заточеном Епископу Јоаникију: Ваше Преосвештенство, Већ дуже време будно пратимо сва дешавања у Црној Гори која се тичу односа према Српској православној цркви а сада смо нарочито погођени најновијим непочинствима државних власти о празнику Светог Василија Острошког ове године. Особито Нас је погодила вест да сте заједно са седморицом својих свештеника лишени слободе за коју се целог свог живота искрено и предано борите учествујући у обнови црногорског друштва и његових духовних и културних вредности. Све ово Нас веома подсећа на оно зло време 90-их година прошлога века када су Нас као епископа славонског усташке снаге хапсиле и држале заточеног поступајући са Нама на најгори могући начин и понављајући све оно што су њихови очеви чинили 40-их година. Из овог заробљеништва ослобођени смо после два месеца управо на празник Св. Лукијана, Нашег небеског покровитеља, заузимањем блаженопочившег Патријарха руског Алексеја. Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате Јоаникије, знајте да у овој борби нисте сами. Уз Вас смо ми – Ваша сабраћа архијереји, свештенство и монаштво које је свагда кроз историју било прво на удару, богољубиви народ Светог Саве, Светог Петра и Светог Василија. Ви врло добро знате да је Божији суд једини прави суд и једино је у Њему истина. Молимо се за Вас и Вашу христољубиву паству и за сав српски православни народ Црне Горе који чека коначну победу и васкрсење после свих ових страдања. Поздрављамо Вас из Сентандреје – града Арсенија Чарнојевића, заједно са Нашим свештенством, монаштвом и верним народом и обећавамо да ћемо се потрудити колико је у Нашој моћи да о свему информишемо овдашње државне власти и политичке структуре. Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ, Епископ будимски и администратор темишварски + Л у к и ј а н Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије оцијенио је данас да је ово што се сада догађа у Црној Гори, нарочито са хапшењем владике будимљанско-никшићког г. Јоаникија и свештеника, наставак борбе против православља – Православне цркве. Владика је на данашњој конференцији за новинаре у Никшићу казао је Црква једини организам који је остао јединствен у вријеме Совјетског Савеза, у вријеме њеног гоњења и код нас и у другим крајевима: “Остала је јединствена једна света саборна и апостолска Црква, којој припада и Митрополија црногорско-приморска у оквирима СПЦ, односно Пећке патријаршије. И ово што се догађа овдје је у суштини борба против Православне цркве и покушај да се од људи који не знају шта је Црква, који нијесу ни крштени, створи црква партије која је органски продужетак оне партије која је овдје завела братоубилачки рат 1941. године и наставила то братоубилаштво на чијим темељима је још онда покушала да уништи Цркву.” Истакао је да се та прича у духу братоубилаштва наставља тако што се покушава уништење организма који је сачувао унутарње јединство овог народа кроз вјекове, љубав, братску слогу, без обзира како се ко декларисао, што Црква наставља да чини и данас. “И сад понављам, ако је неко крив за ово што се догађа, онда сам ја једини кривац. Што се тиче конкретног проблема у манастиру Острогу похвалили су нас да смо се придржавали свих прописа а ништа се није другачије у Острогу догодило у односу на оно што се догодило у Никшићу. То свједочим пред Богом и вама.” Даље је објаснио да је са владиком Јоаникијем разговарао у Острогу у вези литије у Никшићу и да је Преосвећени предложио да се не одржи литија, већ да се само одслужи молебан. “Ја сам са тим његовим ставом и дошао у Никшић на молебан. Међутим, ја сам кривац. Владика Јоаникије са свештеницима је инсистирао да буде тако како смо се договорили, а ја сам рекао – не можемо да презремо овај народ, нико њега није сазвао овдје, нема разлога да ми не изађемо с народом. Ја сам главни кривац, није Јоаникије нити свештеници. Ако треба некоме да суде, нека суде мени”, казао је Високопреосвећени владика Амфилохије. Истакао је да је у Црној Гори васкрсао народ који је живио у страху, али се ослободио страха и то је једини разлог ових литија које су изнад и националног и партијског и политичког… “Црква ће да настави свој рад без обзира ослободили они Јоаникија или не. Али од државе зависи да ли ће се ослободити од наслеђа братоубилачког које се претворило у партијско и идеолошко, да би једним срцем и једном душом славили Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога.” Поручио је да Цркву нико није успио да уништи двије хиљаде година. “Прво је разапет Христос на голготи и то није било Његово уништење већ је тек онда Својом Крвљу и Тијелом постао присутан у свим историјским догађајима. Послије Њега сви апостоли су мученички пострадали а онда редом”, казао је, између осталог, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На конференцији за медије у Никшићу организованој поводом хапшења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, говорили су протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, адвокати Сава Костић, Вера Мијановић и Драган Шоћ и протојереј Миодраг Тодоровић. Прота Велибор Џомић је оцијенио да су мјере донијете у циљу сузбијања ширења коронавируса претворене у политичке мјере и усмјерене само ка Митрополији црногорско-приморској и епархијама СПЦ у Црној Гори. “Све ово што се догађа са владиком Јоаникијем и никшићким свештенством значи једну стравичну злоупотребу права и гажење сваког темеља правне сигурности, поништавање права на слободу вјероисповијести и чупање једног догађаја изван општег друштвеног контекста ради медијске сатанизације, политичке дисквалификације Цркве и на крају једног фантомског процесуирања владике Јоаникија и свештеника.“ Прота је нагласио да је Његовом преосвештенству Епископу Јоаникију и свештенству које је ухапшено са њим, прекршено прво право на претпоставку невиности јер су унапријед са највиших адреса проглашени кривим што је народ препознао и зато је одговорио на неправду. Адвакот Сава Костић, један од бранилаца, прво је указао на начин на који је позив уручен епископу и свештенству што је представљало непотребну демонстрацију силе, као и да се ради о акту који није правно ваљан јер је у њему писало да се морају јавити одмах, што, како је казао, не познаје ниједан закон. “Грађанин је слободан, и када одради све оно што је потребно, нема потребе да се приводи, као што је било у овом случају. Службеник полиције је инсистирао да то мора да уради, да има наредбу, не наводећи ко му је дао ту наредбу, већ да је то добио од својих претпостављених”, казао је Костић, позивајући га да каже ко му је дао такву наредбу. Следећа незаконитост се десила у Центру безбједности Никшић јер су лица која су дошла да дају изјаву у својству грађана са својим браниоцима смјештени у просторију која није задовољавала услове у складу са актуелним привременим мјерама. Као највећу повреду од стране полицијских службеника и одговорних лица у Центру безбједности Никшић, адвокат види да су 12. маја, када се на улицама спонтано окупио велики број грађана, требали да професинално реагују пошто су имали оперативна сазнања да ће до окупљања доћи пошто се зна шта тај датум значи за Никшићане. Као примјер је навео да су за вријеме Васкрса полицајци редовно били присутни на истој локацији и предузимали одређене радње, те се поставља питање зашто нису тако поступали и тог 12. маја. Такође је поставио питање зашто надлежно тужилаштво није процесуирало и одговорна лица из ЦБ Никшић због тога што нису предузели законом обавезне радње. Адвокатица Вера Мијановић, члан Правног савјета МЦП и Епархије будимљанско-никшићке казала је да је давање изјава и саслушање владике Јоаникије и свештеника у полицији и тужилаштву могло да траје много краће, отприлике око два сата. “То је побудило сумњу да се овдје чека нека инструкција, и код мене изазвало сумњу да тужиоци неће моћи самостално да одлучују у овим предметима”, рекла је Мијановић и додала да су данас тражили да се изузму тужиоци и старјешина ОДТ-а Никшићу због сумње да су поступали селективно и пристрасно. Драган Шоћ, члан Правног савјета МЦП, рекао је да ће задржавање владике Јоаникија и свештеника из Никшића, кад извјесно вријеме прође, бити само још један у низу доказа суноврата црногорског правног система и правосуђа и доказа о тачности тврдњи које нам изриче свијет да нема владавине права. “Мени је као правнику веома жао што су поједини људи који су дио правног система, пристали да буду пуке слуге политичких наредби и да своју професију и лични дигнитет понизе и баце. Тај крст ће они морати сами да понесу, именом и презименом, и ниједно име не смије да буде неисказано, ко год је прекршио заклетву коју је дао да ће закон спроводити савјесно, професионални и непристрасно”, поручио је адвокат Шоћ. По његовим ријечима владика Јоаникије и свештеници у наредних неколико сати морају бити или пуштени или ће судија за истрагу да им одреди притвор. “Ако одреди притвор, судија је прекршио и закон и одлуке Врховног и Уставног суда, и одлуке Суда у Стразбуру.” Протојереј Миодраг Тодоровић на конференцији је упознао новинаре са детаљима који су претходили литији и, с обзиром да је као парохијски свештеник био у прилици да посјети владику и свештенике, пренио утиске какви су услови у којима се налазе. “Бетон одогзо, бетон одоздо, бетон са стране, и један кратки креветић. То је у подруму. Да ли је то шкодљиво за здравље нека оцијене они који се о здрављу брину. Добро би било да дођу па да виде је ли шкодљивије то за здравље или Световасилјивска литија”, казао отац Миодраг и питао јесу ли свештеници и владике требали да убијају Бога у народ тај дан. Он је казао да ту литију формално организује Црквена општина Никшић и НВО Голијски сабор културе. “Ако треба тражити организаторе онда смо то ми који смо у тим одборима и тијелима. У том тијелу није владика Јоаникије и неки свештеници који су сад у казаматима”, рекао је Тодоровић. Епископу Јоаникију и свештеницима никшићког Саборног храма: о. Данилу Зиројевићу, о. Жељку Ројевићу, о. Остоји Кнежевићу, о. Мирку Вукотићу, о. Василију Брборићу, о. Драгану Крушићу, о. Николи Маројевићу и о. Слободану Јокићу одређено је задржавање до 72 часа након саслушања у Основном државном тужилаштву у Никшићу. Њихово задржавање истиче око поноћи и у томе року ће бити донијета одлука, саопштено је раније из ОДТ-а у Никшићу. Браниоци утамничених очекују, сходно одредбама Законика о кривичном поступку Црне Горе, да након истека 72 сата, по сили закона, Епископ Јоаникије и свештеници буду пуштени на слободу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Увече на дан Светог Василија Острошког ко на Христа ноћу дођоше полицајци да ухапсе Владику Јоаникија са свештенством јер су предводили Литију коју је оранизовао верни народ у Никшићу. Ко што против Господа Исуса Христа ништа не могоше доказати тако нити против Владике и свештенства не могу, али ипак их задржавају у притвору притом бијући верни народ по Црној Гори који изражава своју подршку Владици Јоаникију и свештеницима. Реч разума и мира Митрополита Амфилофија упућена данас поред кивота Светог Петра Цетињског да ли ће чути помраченог ума владари овог света који својим безумним поступком хапшења Владике и свештеника оскрнавише светињу дана Светог Василија Острошког, остаје да видимо. Да ли мисле на добро своје душе и својих породица они који се усудише на дан Светог Василија Острошког да подигну руку против светог живота Владике Јоаникија, свештеника а богами и против самог Светог Василија Осторошког. Зар су толико презрели Свеца Божијег из Острошке пећине Василија Чудотворца па мисле да Он сам Свети Василије Острошки неће одбранити и заштити своје слуге Владику Јоаникија и сво свештенство и верни народ на челу са Митрополитом Амфилохијем. Историја је већ забележила зверско убисто од стране комуниста Митрополита Јоаникија и преко сто свештеника после Другог светског рата, а и сад бележи да је отпочело ново страдање нашег Православног народа у Црној Гори на челу са Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем. Ко год је дигао руку на Свеца Божијег није добро прошао поготово ако се није покајао , тако да се надамо ће се након поруке мира и разума Митрополита Амфилохија да се уразуме и пусте Владику Јоаникија и свештенике , у супротном треба да знају да се са Светим Василијем Острошким није играти. Извор: Митрополија црногорско-приморска