Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владика'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 568 results

  1. У петак, 18. октобра 2019. године, када наша Црква прославља свету мученицу Харитину и светог свештеномученика Дионисија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Епсикоп Јован се верницима обратио надахнутом и садржајном беседом којом је протумачио поуке светог апостола Павла које се тичу молитвеног живота нас хришћана. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас бих се, браћо и сестре, осврнуо на ове дивне речи светог апостола Павла које смо чули из овог прочитаног Апостола. Речи апостола Павла: “Молите се у Духу”, значе да наше молитве ако нису у Духу Божијем, оне онда нису плодотворне. Оне молитве које су у Духу, оне су и плодотворне и чудотворне. У молитви човек мора истрајавати. У истрајности и присиљавању себе човек треба да се моли, јер као што знамо молити се није лако. Чим се човек омлитави он се предаје и пада. Апостол Павле даље каже да се молимо за свете. Шта то значи? Овде апостол Павле мисли на све хришћане јер су се хришћани у почетку називали светима. Сваки је хришћанин намењен за светост, јер је намењен за вечност. Али не за некуз нашу измишљену светост, већ за ону светост која долази од Христа, која освећује и просвећује сваког човека који долази на свет. Да ли ми живимо у том просветљењу, то је до тебе и до мене брате и сестро. Зато се на Литургији каже: “Светиње светима”. А човек ако не тежи светости, он ће себе затворити у свој мрак. Зато се помолимо да нас Бог просвети. “Узмите мач Духа који је Реч Божија”, ове речи апостола Павла значе да мач одсеца све оно што није свето у свакоме човеку. Мачем духовним ступимо у рат, духовни рат у нама самима, јер се у нама стално води рат између добра и зла, између светлости и таме. Да се вратим на то питање, шта ће нама браћо и сестре мач духовни? Треба нам да одсечемо сваку нечистоту и неистину у себи, сваку лаж, свако искушење. Људска реч ако није оплемењена Речју Божијом, она је празна реч. Молитва о којој говори свети апостол Павле, потребна је јер она држи у будном стању наш ум и све врлине наше душе. Молитва нам не да да се олењимо, и помаже нам да напредујемо, да се усавршавамо, до краја живота. Наш живот је школа у којој треба да учимо како треба да живимо. Браћо и сестре, имајмо на уму да нас молитва држи будним. Кад молитвом разговарамо са Богом, онда све оплемењујемо. Молитва је стражар. Свети оци уче да је молитва хоровођа у хору врлина. Има ли човек молитву у срцу, он никад у искушењу неће бити савладан. Молитва је васпитач ума и стабилизатор, да тако кажемо. Кроз непрекидну и чисту молитву ум се узноси и пребива у Богу. Молитва нам помаже да саберемо свој расејани ум. Човек често сабира свој ум, али не у Духу Божијем. Молитва је пола Јеванђеља, а пост је друга половина, како кажу свети оци. Ако хоћемо да имамо цело Јеванђеље у себи, онда имајмо пост и молитву”, пожелео је Епископ Јован свим окупљеним верницима у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  2. У четвртак, дана 17. октобра, када Епархија осечкопољска и барањска прославља свог патрона светог Стефана Штиљановића, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Каранцу. Епископу Херувиму су саслуживали протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и архијерејски намесник барањски, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Слободан Мајкић, парох јагодњачки, протојереј Жељко Тешић (Епархија бачка) и ђакон Војислав Николић. Овим литургијским слављем почела је прослава епархијске славе Епархије осечкопољске и барањске које ће се наставити свечаном академијом и светом архијерејском Литургијом у вуковарском Саборном храму. Свечана академија поводом јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве биће одржана 18. октобра у 18:00 часова. Света архијерејска Литургија биће служена у суботу 19. октобра са почетком у 09:00 часова. Дочек архијереја је у 08:40 часова. Епископ Херувим је у празничној беседи рекао следеће: -У име оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан, крсна слава овога храма и наше Епархије. Нека је благословено данашње сабрање којим прослависмо дивнога светитеља светога Стефана Штиљановића, велика личност за нашу историју. То је човек који је преузео ангелски лик у свом овоземаљском животу, носио је Христа и у свом срцу гајио љубав према православној вери. Веровао је да је тек у Христу пуноћа владавине, али и свакога живота. Својим животом је и сведочио Христа, сејао веру међу народом, обнављајући цркве и помагајући немоћнима. У то време није било лако бити хришћанин и чувати часни Крст. Упорним радом и марљивошћу овог последњег светог српског деспота очувани су вера и народ. Показао нам је пут којим требамо да идемо. Није случајно што је управо наша Епархија узела за славу светог Стефана Штиљановића, видим ту дубоки Божји промисао. Свети Стефан треба бити наш заштитник, наша утеха и крепост у овим временима. Као и у његово време, тако и данас није лако опстати на овим просторима на којим требамо сачувати своју веру, културу и традицију. Сећајмо се светог Стефана Штиљановића који је штитио своју веру, који се пред Престолом Свевишњега моли да наш народ буде укрепљен Христом. Искушења која нам се намећу бременита су, али удружени у једно коло можемо заједничким снагама и трудом да опстанемо на овим просторима. Наша Црква увек проповеда Реч Јеванђеља, реч утехе и наде, и требамо увек да је слушамо. Томе су стремили и наши дивни светитељи. Многи историчари пореде светог Стефана са светим Александром Невским и светим Јованом Владимиром. Можемо да се замислимо над тим, колико је то велика личност у нашем роду. Својим животом он стоји уз остале наше владаре који су чували православну веру и Крст часни. Мудро је руководио нашим народом, сејући семе које је васкрсло у христолико биће нашега народа. То је христоваскрсла истина коју је проносио овим просторима да бисмо и ми као народ били на путу светог Симеона и светога Саве. Светитељи су они који пред нама утабали стазу ка Вечном Животу. У овој години јубилеја ми се сећамо родоначелника наше Свете Цркве, светога Саве, као онога који је оснивач христоваскрсле врлине која нам показује да је смисао у ношењу Крста, у Васкрсењу. Ако будемо живели на том путу и поучавајући се речима Јеванђеља знаћемо да смо на путу светога Саве и светог Стефана Штиљановића, али и свих светитеља који су својим животом посведочили ту Истину. Данашња света Литургија почетак је прославе наше Епархијске славе. Наставак прославе је академија у Саборном храму у 18:00 часова, поводом 800 година наше Цркве и 630 година од Косовске битке, као и света архијерејска Литургија Саборном храму у суботу. Прославимо ова два дивна догађаја за наш народ. Два наша завета, два моста ка Царству Небеском су видовдански и светосавски завет. Саберимо се и поучимо се Јеванђељем јер оно треба да је у нашим срцима као семе које води наш христоваскрсли народ ка Царству Небеском. Нека је благословен данашњи дан и Епархијска слава, да се сви саберемо и у истинољубљу славимо овог дивног светитеља, нашег заштитника пред Престолом Свевишњега Бога. Нека сте живи, срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, служиo је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу у недељу 13. октобра 2019. године, са молитвеним чином призива Светог Духа поводом почетка нове академске и школске 2019/2020. године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики је саслуживало братство Саборног храма, а у Евхаристијском сабрању учетвовао је велики број деце и младих из неколико нишких основних и средњих школа у пратњи својих вероучитеља. Међу сабранима у молитви који су испунили Саборни храм били су и декани факултета нишког Универзитета, директори основних и средњих школа, представници Школске управе, Војске Србије, као и студенти. По читању Јеванђеља, Преосвећени Владика одржао је надахнуту беседу осврнувши се на Јеванђељско зачало о вери жене Хананејке, подсетивши нас да би чврсту и непоколебиву веру какву је имала ова жена требало да имамо и ми данас, и да би истовремено требало да будемо истрајни у својој молитви. „Икад Господ некада не одговара на нашу молитву, будимо истрајни, јер Господ искушава и нашу веру, наше трпљење и наше смирење.“ Како је даље рекао Преосвећени, када жена Хананејка каже: „Господе, па и пси једу мрвице испод стола свога господара“, она је Господу показала своју грешност и из своје недостојности молила Господа за опрост грехова и њених и своје кћери. У причи из Јеванђеља Господ је кроз разговор са женом Хананејком желео да опомене и своје ученике и изабрани народ израиљски, а ова прича и нас данас треба да опомене, јер, како је рекао Владика нишки „и данас, драга браћо и сестре, видимо и у Европи, али и у свету да се Хришћени удаљавају од свог Господа“, понашајући се налик изабраном народу који није препознао свог Господа. Обративши се ђацима и студентима, њиховим вероучитељима, наставницима и професорима, директорима школа и деканима факултета у Нишу и нишкој Епархији, Владика им је пожелео успешан и благословен почетак школске и академске године, пожелевши „да Господ просветли њихов ум, да приме науку која им се предаје, али да најпре свој ум и своје срце припреме да у њега приме Господа нашег Исуса Христа и науку Јеванђељску, на којој је изграђена наша држава, наш народ и наша култура.“ „Свако одбацивање Христа, одбацивање Јеванђеља, одбацивање Његове Цркве значи и губљење нашега интегритета као Хришћанскога народа који живи на овим просторима и који је као Хришћански народ ступио на сцену овог света и историји Европе“ истакао је Владика нишки на крају своје беседе. Након што је велики број верника, који се постом и молитвом припремио, приступио Светој Чаши и причестио се Телом и Крвљу Господњом, служен је молитвени чин призива Светог Духа за успешан почетак нове академске и школске 2019/2020. године, након кога се Владика још једном обратио ђацима, студентима и онима који их уче, благословивши још једном напоре које улажу и које ће улагати у стицању знања, а своју, али и на корист своје Цркве и државе. Благољепију Свете службе допринело је појање Нишке црквене певачке дружине "Бранко". Ђацима је по изласку из цркве дариван примерак „Библије за младе читаоце“, док је за уважене званице уприличен пријем у Светосавском дому. Извор: Радио Глас
  4. У суботу, 12. октобра 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Преподобног Киријака Отшелника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преподобног Симеона Столпника у Дубони. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј Слободан Кеџић, протојереј Петар Лесковац, протојереј Милисав Радовић, јереј Марко Јефтић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда. На малом входу Епископ шумадијски Г. Јован рукопроизвео је надлежног свештеника протонамесника Милисава Радовића у чин протојереја. Новоодликованом протопрезвитеру Владика је упутио следеће речи: “Данас те је Црква одликовала високим одликовањем – чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити”. У својој надахнутој беседи Епископ Јован је посебну пажњу посветио тумачењу Блаженстава. Упознао верни народ са важношћу врлина у животу сваког хришћанина. Епископ је подсетио да је Христос у својој Беседи на Гори изрекао девет блаженстава. “Блаженства су блага и радосна вест о новом животу. Беседа на Гори је најузвишенији проглас у историји рода људског. Патријарх Јаков је видео у Старом завету Лествицу којом силазе и улазе Ангели. Заповести Блаженстава су те лествице којима се човек уздиже до Бога и постаје, као светитељи, небески човек и земаљски ангео. Блаженства су пут у божанско савршенство. У ових девет божанских врлина, дата су човеку нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања. Тај нови живот у Христу почиње сиромаштвом духа, тј. смирењем и завршава се страдањем ради Имена Христова и вечном радошћу и блаженством у Рају. Сваком стеченом новом врлином стиче се и ново блаженство и нови дар од Бога”, рекао је наш Владика. Извор: Епархија шумадијска
  5. Odluka Sinoda da se Orden Svetog Save dodeli predsedniku Srbije uzburkala vrh SPC Patrijarh odbio zahtev 14 vladika za vanredni Sabor Poglavar SPC patrijarh srpski Irinej odbio je zvaničan zahtev 14 arhijereja za sazivanje vanrednog Sabora, nezvanično saznaje Danas u visokim crkvenim izvorima. Piše: Jelena Tasić08. oktobra 2019. 10.49 Izmenjeno: 10.50 Foto: FoNet/ TV FoNet U manastiru Žiča, gde je u nedelju počela višednevna proslava osam vekova samostalnosti SPC, okupilo se 45 od 53 episkopa u SPC, uključujući i one koji su u penziji i na saborskim zasedanjma učestvuju samo po pozivu. U pojedinim crkvenim krugovima se i pre okupljanja u Žiči spekulisalo da bi proslava jubileja mogla da se pretvori u vanredno zasedanje Sabora zbog stanja u Crkvi, koje se dodatno zaoštrilo zbog prošlonedeljne odluke Svetog arhijerejskog sinoda da predsednika Srbije Aleksandra Vučića odlikuje najvišim crkvenim odlikovanjem – Ordenom Svetog Save Prvog reda. Iako su u vreme pokojnog patrijarha Pavla za sazivanje vanrednog sabora bila dovoljna tri zahteva, njegovom nasledniku, kako se spekuliše u vrhu SPC, nije dovoljna takoreći ni trećina aktivnog sastava saborskog tela. U izvorima bliskim Sinodu nezvanično se komentariše da je „crkvena vlada“ proslavu jubileja iskoristila za odlaganje jesenjeg Sabora koji je trebalo da bude posvećen crkvenoj prosveti. Ova tema je dodatno opterećena poslednjih meseci sinodskom odlukom o smeni dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta – episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) sa mesta redovnog profesora i docenta Marka Vilotića. Iako je patrijarh Irinej u prepisci sa episkopom bivšim zahumsko-hercegovačkim Atanasijem (Jevtićem) negirao da iza smene stoji njegov imenjak u „crkvenoj vladi“ i portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović), ovog vladiku deo episkopa smatra glavnim „sinodskim kuvarom“, čiji su prsti navodno upleteni i u dodelu odlikovanja Vučiću. Pojedini crkveni krugovi procenjuju da obojici sinodskih Irineja, kao i predsedniku Republike trenutno odgovara da se Sabor ne sastane do maja 2020, jer je pred Vučićem zadatak Zapada da do idućeg proleća potpiše pravno obavezujući sporazum sa vlastima samoproglašene kosovske države. Na KiM, koje je u programu centralne proslave jubileja SPC, juče se nije pojavio nijedan od Irineja. Patrijarh zvanično „zbog godina“, nezvanično zato što se navodno nazimio u Žiči, pa se vratio u Beograd da se pripremi za večerašnju svečanu akademiju u Centru „Sava“, na kome bi osim Vučića crkvena odlikovanja trebalo da prime i njegov generalni sekretar Nikola Selaković, srpski ministar finansija Siniša Mali i predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik. Takođe se spekuliše i da vladika bački tokom proslave izbegava svaku priliku, osim liturgije u Žiči, da se nađe u društvu sa ostalom braćom arhijerejima. – Ne može patrijarh da odlučuje o Saboru, nego to radi Sinod, iako patrijarh njime predsedava. Sinod saziva Sabor u redovno i vanredno zasedanje, ali nema diskreciono pravo na osnovu kog bi odlučio da Sabor ne može da se sazove dva puta godišnje, jer čitav niz kanona, koji čine osnov svakog crkvenog prava, obavezuju da se godišnje održe najmanje dva sabora arhijereja. U istoriji Crkve postoje kanoni koji previđaju, ali samo kao izuzetak i to u vanrednim okolnostima i ratnim prilikama, da se sabor sastane samo jednom tokom godine. To se u SPC pretvorilo u praksu, jer Sinod uzurpira vlast i daje sebi za pravo da odlučuje da li će se sabor zasedati – kaže za Danas Zoran Čvorović, profesor istorije prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. On napominje da se istoričari u pogledu tumačenja kanona o sazivanju sabora dele u dve grupe – one koji smatraju da sabor mora najmanje dva puta godišnje da zaseda i one koji tvrde da je dovoljno jedanput. – Po pravilu, oni koji su za dva saborska zasedanja u praksi su bili branitelji autonomije Crkve u odnosu na državu, dok je ova druga grupa Crkvu podređivala državi, kao što sada radi i Sinod SPC. Uporno oglušivanje Sinoda na zahteve za sazivanje Sabora nema uporište u kanonima nego u vlasti. Ako stvari budu stajale tako da se Sinod oglušava o zahteve braće arhijereja, onda to otvora pitanje da li njegovi članovi rade u interesu svetovnih vlasti, kojima ne odgovara bojkot, narod na ulici, a ni saborovanje episkopa – naglašava profesor Čvorović.
  6. VLADIKA GRIGORIJE: Srpska opozicija nema kvalitete! POLITIKA 11.10.2019. 01:21h Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da predsednik Srbije Aleksandar Vučić potpiše nešto u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf Vladika SPC Grigorije ocenio je da srpskoj opoziciji nedostaju određeni kvaliteti, te da joj jedini cilj ne sme biti jedino rušenje vlasti. Otkrio je da neke iz opozicije i lično poznaje, a istakao je i da opozicija ne može biti bilo kakva - na primer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. On je u svojoj knjizi „Gledajmo se u oči“ naveo da bi opoziciju u Srbiji opisao rečima svog devedesetogodišnjeg poznanika koji mu je, kako kaže, otvorio oči rečenicom: „Lošu vlast na tom mestu uvek drži loša opozicija.“ - Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da predsednik Srbije Aleksandar Vučić potpiše nešto u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Kaže da slabost „srbijanske opozicije“ leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. - Opoziciji ne sme da bude cilj da sruši vlast, a da potom radi to isto što je radila prethodna vlast - naveo je Grigorije. Kurir.rs / Foto: Aleksandar Jovanović Cile VLADIKA GRIGORIJE: Srpska opozicija nema kvalitete! WWW.KURIR.RS Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da predsednik Srbije Aleksandar Vučić potpiše nešto u vezi s Kosovom, pa da na...
  7. У петак, 11. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Иллић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. У надахнутој беседи којом се верницима обратио, Епископ Јован је говорио о усавршавању у вери и науци Христовој: Your browser does not support the HTML5 audio tag. “Чули смо, браћо и сестре, данашње Јеванђеље у којем видимо како је Господ бирао место где би народ могао да стане. Њега су пратили не само ученици Његови, него и народ. Христос је чинио чуда због себе, него ради народа, а народ је, знајући да Христос исцељује, доводио болеснике Њему. Господ је приликом исцељивања људи тражио узрок болести и тамо где је грех био узрок болести Господ је лечио душу човека. А када се душа ослободи греха, она онда тражи Бога, јер душа је богочежњива. Кад се човек ослободи једног греха, код њега су одмах узвишенија размишљања, он задобија благодат Божију. Чим се трудиш задобијаш благодат, ако послушаш задобијаш благодат. Ми хришћани смо вечити ученици Христови. И ученик схвата лекцију и усавршава се у лекцији све дотле док осећа да треба да изађе пред учитеља и положи испит. Али када ученик себе постави за учитеља, то је толико страшно да тај ученик се више не спрема за испит, јер мисли ја сам сад учитељ, а није прошао свој ученички стаж. Ово данашње Јеванђеље нам је толико поучно јер видимо да су људи ишли за Господом и да Господ не бира људе који ће Га пратити, већ људи бирају Њега. Он све те људе уједињује својом науком, али уједињује онога ко хоће да буде уједињен. Бог се теби и мени нуди, човече! Он нам се даје, стално нам се даје кроз Цркву своју, кроз свету Литургију. Света Литургија је она вечито постављена трпеза. Човек који нема Бога у себи, он и није прави човек, он има изглед човека, али не носи суштину у себи. Зато Јеванђеље каже: “Пазите како слушате”. Неко ће слушати онога који њему одговара, који њему повлађује, а неће слушати онога који му указује на његове недостатке, са њим ће прекинути. Браћо и сестре, Христова цела наука и цело Свето Писмо сажето је управо у овим заповестима и блаженствима која смо данас чули. Из Светог Писма видимо, када је Господ нахранио онај народ који је данима био далеко од својих домова, да ко се храни речју Божијом он ће лакше поднети и недостатак телесне хране. Онај човек који прима хришћанске врлине у своје срце и душу, тај човек постаје силан, али не својом силом, већ божанском силом. Сила Божија задобија се онако како Црква учи, како Јеванђеље учи, а не на неки наш начин. У немоћи се сила Божија пројављује. Ми смо задобили благодат, кроз крштење и свете тајне. Када бисмо ту благодат сачували ми бисмо се спасили. Благодат Божија чува човека ако човек чува благодат Божију. У данашњем Јеванђељу можемо се запитати шта је то што народ вуче ка Христу? То је њихова вера. Дакле све нам зависи од вере. А шта значи веровање? Значи одрећи се себе, у дубини срца срести се са Богом. Вера значи и приношење, и ко највише верује, тај највише и дарује. Вера је као и љубав, а љубав ништа не тражи, она се даје. Нека нам Господ помогне да слушамо Јеванђеље и да мало размишљамо да ли се иоле у нечему трудимо, и да ли је тај наш труд проверен Црквом. Нека нам Господ помогне да се усавршавамо у хришћанским врлинама, али знајте ми смо људи такви па не умемо ништа постепено, него хоћемо све од једном. Почни са једном врлином, па кад усавршиш њу она ће сама повући и сваку следећу. Уздајмо се у Бога, верујмо у Бога и биће нам боље”. Извор: Епархија шумадијска
  8. Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик. Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић) Извор: Манастир Михољска Превлака View full Странице
  9. „Оно лијепо чега се сјећам су људи, који су били добри, благи, стрпљиви, који су претрпјели живот са мном. Заиста много чудесних људи, било да су најобичнији или они који су имали неку важну улогу у друштву... А онда долази безброј тих лијепих ствари - као што је ова свјетлост херцеговачког сунца. Топлина овог камена и зеленило Требишњице, Неретве и Брегаве. И то је мој живот и слика коју носим, што испуњава и моје очи и моје срце. Велика је то привилегија и радост имати такву једну слику и носити је ма гдје да човјек пође.“ Овако ће године свог епископског службовања у Херцеговини памтити владика Григорије. Епископ Диселдорфа и цијеле Њемачке, којем ће сутра вече у Културном центру поводом 20 година епископства бити приређена свечана академија, у разговору за емисију „У сретање празнику“ нашег радија каже да су те двије деценије за њега биле „један трен, бљесак муње, један тренутак у коме се догодило милион разних чуда“. Са непуне 32 године је постао владика и каже да је био веома млад за тако одговорну службу. „Било је једно страшно вријеме, посљератно. Владика Атанасије се повриједио па смо сви били око тога заузети, бринули смо се како да живимо у новој ситуацији. И та брига је моју пажњу одвраћала од тога да размишљам шта ће сада бити, него из дана у дан смо ишли даље и гледали шта да поправимо, доградимо, урадимо. Али све то у једном интезивном односу са људима, младим људима - и то је помогло јер су они увијек добри сатрудници, саборци, и у том смислу, ја сам све то лакше носио и догодило се на крају нешто много лијепо. Овај град је најљепши град који ја знам у нашем народу, гдје наши људи живе. И не кажем ја то само, то сви кажу. Сад долазе и људи које ја шаљем из Америке, Њемачке... Ево, синоћ ми је био у гостима румунски владика, који је био одушевљен тиме како један мали град може бити толико лијеп“, испричао нам је владика Григорије. У емисији Радио Требиња епископ Григорије је говорио и о својој новој књизи „Гледајмо се у очи“, која ће вечерас бити представљена у Мостару. Тај позив на гледање у очи, каже владика, упућен је свима који имају воље да прочитају књигу. У њој су, додаје, текстови које је објављивао у новинама и часописима, интервју у којем казује о свом виђењу свијета и животу, а који је захваљујући околностима био буран, у предратном и послијератном времену. „Ту је и блок интересантних бесједа које су настале током времена и под неким притиском и говоре о ситуацијама у којима сам се налазио. Говорио сам и у Сарајеву пред папом и у Дубровачкој катедрали, у нашим црквама - и одатле је извучено оно што је било најзанимљивије за издавача. И на крају у књизи постоји и наслов 'У огледалу', гдје људи који ме знају, пријатељи и познаници као што је бискуп дубровачки, муфтија мостарски, Дејан Бодирога, Богољуб Шијаковић, Вук Хамовић, говоре о мени. И то је велика част за мене, али са друге стране, некако нам увијек то огледало открива нешто што можда и сами не бисмо могли да видимо“, прича владика и каже да му је посебно задовољство што је увод написао академик Љубомир Симовић, наш велики писац и пјесник. Епископ Григорије, између осталог, у емисији „У сретање празнику“ говори и о томе како се носи са похвалама, али и критикама и злурадим коментарима на свој рачун, да ли је у Њемачкој као човјек срећан... Разговарала Сунчица Пешић. Извор: Радио требиње
  10. „На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“. Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије. На Косову су остали најхрабрији „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима. Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“ Будућност у честитости „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“ О епархији Милешевској „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве. Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“ О сусрету са Вучићем „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница. Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“ О замкама политике „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао. Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“ Изазови цркве данас „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“ Нема подела „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“ О „модерном“ и „савременом“ „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“ Туга остављених стараца „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“ У медије најбоље „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“ Извор: Епархија милешевска
  11. Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама На сајту Епархије захумско-херцеговачке појавила се апологија лика и дела умировљеног епископа Атанасија Јевтића, од милошти званог Таса, под називом „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.[1] Тај текст ћу пренети доле, а као шлагворт ћу узети речи непознатог апологете: „Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност... Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара“. Да није тужно, опрелешћено и лажно, ово би се узело као хумор, односно као пародија. Да је Таса Велики Цензор – што лукаво пројектује на једног другог епископа, јер свако износи из своје ризнице оно што има – види се из чињенице да је мени и теологу Дејану Мачковићу ускратио право на одговор, иако нас је напао због научних чланака. Нико га није провоцирао. Ја сам свештено лице, Мачковић није, мада Јеванђеље нигде не каже према једнима се опходите овако а према другима онако. Овако је мене Таса частио: „У Теолошким Погледима,... објављен је чланак Зорана Ђуровића Мито Св. Кирила Александријског, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа. Чланкописац је из Патристичког института Августинијанум у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети (!) – који, како каже Ђуровић, има амбигву (!), очигледно грдно саблажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово научно мишљење о том иначе, за професора и студента, лошем и нечасног понашања човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ“. Није се зауставио на чашћењу овде, него је наставио као добар домаћин: „Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски..., коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“..., или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин... учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!“. Дакле, какав год ја био, ипак сам свештеник, што ми само артемити негирају, као што и Таса прећуткује, а онда ме назива чланкописцем, богохулником, да ни ја ни Сиомонети немамо појма, па нас части кулинарском сликом, и вређа Рим. Завршава: „Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају“. На све ово сам му одговорио како доликује. Мачковићу још и запакова дарове: „Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас,... Дејана Мачковића... који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија... Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“... Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“... А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци...“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио... Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?“. Наравно да му је и Мачковић отписао, али не тамо где га је напао, јер Таса није прогонитељ ни цензор! Напомињем ерцеговцима да Мачковић и Ђуровић нису политичари. Можда нам зато Таса није одржао опело за живота! Даље (Мачковић и Ђуровић су ситне рибе), у писмима Патријарху Иринеју[2], које је упутио умировљени али не и смирени Епископ, читамо: „Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета“. Атанасије лаже (да говорим као и он љубвено и народски), јер „самозвани Цензор“, како би он хтео, је владика Буловић кога је Сабор делегирао на ту функцију. Акта су чак презентирана, али Таса живи под стакленим звоном. Онда врши замену теза и „Цензору“ приписује мржњу: „Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!?“. Сви нови пак Максимови текстови обилују тезом, тј. спином, да је он као прогоњен! „Цензор“ пак „неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!“. Лукавство Тасино се види и у сугестији да „Цензор“ Патријарха уствари брука (сву ту методологију користе требињски и цетињски тамбураши против мене): „Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ!“ На крају се ставља на страну неолиберала и њиховог гласноговорника Беговића, који је у овој клики, како сам већ показао у више наврата: „Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму... јер ПБФ није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу“. Атанасије се не брука пред академском јавношћу јер се удружио са неолибералима. Ми не гојимо сумње да иза опадачких текстова у Блицу, Данасу итд., стоје његова чада, Максим и Григорије. Чак сам ја сазнао да „У врху СПЦ такође се спекулише да ни све српске владике нису добиле позивнице за централно славље, које су наводно са закашњењем и послате. Позивницу, како Данас незванично сазнаје, није добио владика Атанасије (Јевтић), епископ бивши захумско-херцеговачки“. Гле, чуда, то Апологета данас преноси: „на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода“. Ко су „незванични извори“ можемо да наслутимо. У другом писму вели Патријарху да његово писмо не садржи истину, тј. да Патријарх лаже. Патријархово писање је неистинито и тужно, јер се ствари нису тако одвиле. Затим части владику Давида да му се епархија зове КрушеБачка. Али знамо да је Таса обешењак, па му то не узимамо за зло. Већи је проблем кад он сам документовано лаже. Написао је да је већина епископа на Сабору, 22, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора, које је самозвани „портпарол“ фалсификовао! Ведран Гагић је показао да је само 8 архијереја то потписало![3] Давида воли као политичара (ако узмемо аршине ерцеговачког апологете): „И нисте ми одговорили: Зашто тај Брат и Сабрат не допушта да и моја маленкост буде присутна на Светом Сабору? A у међувремену „надахњује“ послушног му брата Давида да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих речи и текстова (ваљда као „велики Стручњак“ чак и за „онтологију“!). Бојим се да од Вас здушно брањени „Портпарол“ и самозвани „Цензор“ не само Брату Давиду „испира мозак“, него и још другима њему подложнима и послушнима. Али, хвала Богу, има још Apxиjepeja који му то отказују. Макар он словио и као „будући Патријарх“, на чему свакојако ради и пашти се! Нека га! Има Бога“. Апологета нас уверава да Таса то од милоште говори другим епископима да су субмисивни и малоумни. То њима у шали каже, а политичарима у збиљи. Мада ако је то тако, онда озбиљно и опева Владу Србије. Таса је разоткрио у ствари заверу и тајну Бачког, јер он својим гостима служи коктел Mind Eraser – Брисач мозга! Рецепт за коктел дајем у ноти.[4] Што само Таса и Лохи да могу да праве перформансе, а Ава не може!? Шалу на страну, ево зашто смо напојени „праведним гњевом Божијим“ на Тасу. Не омрзну душа наша на његово безакоње низашта. Ако је некада његово писање у патрологији могло да трпи навијачки метод, у овој деликатној ситуацији не може. Понашао се крајње притворно и подмукло. Своја чада, Максима и Григорија, је чувао безусловно. То ја нисам нашао у историји Цркве. Видео сам увек критички отклон. Да не причам напамет говори и чињеница да је Атанасине на ПБФ говорио пре маја о Аутокефалији СПЦ, а да није поменуо Вартоломеја и његову вратоломну политику, и тек после мајског сабора, кад је прошла опасност по Максима због његове безрезервне подршке Фанару, узима у истом тексту, публикованом у „Видослову“, да критикује, као Дон Кихот, Вартоломеја. Нигде не критикова Максима због дарвинизма; Перишића због хуле на Цркву да није Тело Христово; Григорија по небројеним основама... Урликао је на Артемија за раскол, а не види раскол у Америци! Владика Атанасије је један од најодговорнијих за урушавање СПЦ. И ово не тврдим олако, и без бола у души, као што ни Давид се није пробудио из неког сна и почео да пише и прозива поименице неке епископе. У речима не превазилазимо Тасу, али у покретима душе му се ни најмање не примичемо. Апологета је једноставно лапрдао. Прозвао сам Тасу, и опет га прозивам да ми наведе речи Николе Мистика. Ако је патролог, навешће ми извор. Не треба он да ми преводи. Како нисмо као Атанасије Јевтић преносимо овде текст Апологете Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП + [1] Језик као огледало личности: писанија епископа Давида | Епархија ЗХиП EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли... [2] Писма: https://srbin.info/pocetna/aktuelno/prepiska-ep-atanasija-jevtica-i-patrijarha-irineja-izdajnik-av-darvinizam/ [3] https://sozercanje.wordpress.com/2019/09/18/%d1%87%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b8/ [4] https://www.liquor.com/recipes/mind-eraser/#gs.87qwgy View full Странице
  12. Чланови, сарадници и пријатељи Хиландарског лекарског друштва свечано су, у недељу 7. октобра, прославили славу, Преподобног Симона Монаха (Светог Стефана Првовенчаног). Чин резања славског колача је извршио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Извор: Телевизија Храм
  13. Дана 05. октобра 2019. када се сећамо од века престављених православних хришћана, молитвене успомене у народу познатије као “Михољске задушнице“, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву. У беседи којом се обратио сабранима, Владика је подсетио на значај молитве у нашем животу. Она нам је пут у живот, јер њоме се истински живи, што показујемо и на овај дан када се молимо за све упокојене. Наше наде се не заустављају у овом видљивом свету, ми нисмо робови времена, већ смо окренути ка будућности из које нам Господ долази. Тиме руковођени проводимо време на земљи, трудећи се да сведочимо делима љубави. То је пројава основне истине о Цркви као тајни саборности у којој сви ми, и који земљом ходамо и уснули у Господу, пребивамо. Епископ Јустин је подсетио на значај сутрашњег дана у коме прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а коме је домаћин наша Епархија са централном прославом у Манастиру Жичи где ће у 09. оо часова бити служена Света Архијерејска Литургија, а затим уследити пригодан културно-уметнички програм. Извор: Епархија жичка
  14. Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама На сајту Епархије захумско-херцеговачке појавила се апологија лика и дела умировљеног епископа Атанасија Јевтића, од милошти званог Таса, под називом „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.[1] Тај текст ћу пренети доле, а као шлагворт ћу узети речи непознатог апологете: „Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност... Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара“. Да није тужно, опрелешћено и лажно, ово би се узело као хумор, односно као пародија. Да је Таса Велики Цензор – што лукаво пројектује на једног другог епископа, јер свако износи из своје ризнице оно што има – види се из чињенице да је мени и теологу Дејану Мачковићу ускратио право на одговор, иако нас је напао због научних чланака. Нико га није провоцирао. Ја сам свештено лице, Мачковић није, мада Јеванђеље нигде не каже према једнима се опходите овако а према другима онако. Овако је мене Таса частио: „У Теолошким Погледима,... објављен је чланак Зорана Ђуровића Мито Св. Кирила Александријског, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа. Чланкописац је из Патристичког института Августинијанум у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети (!) – који, како каже Ђуровић, има амбигву (!), очигледно грдно саблажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово научно мишљење о том иначе, за професора и студента, лошем и нечасног понашања човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ“. Није се зауставио на чашћењу овде, него је наставио као добар домаћин: „Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски..., коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“..., или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин... учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!“. Дакле, какав год ја био, ипак сам свештеник, што ми само артемити негирају, као што и Таса прећуткује, а онда ме назива чланкописцем, богохулником, да ни ја ни Сиомонети немамо појма, па нас части кулинарском сликом, и вређа Рим. Завршава: „Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају“. На све ово сам му одговорио како доликује. Мачковићу још и запакова дарове: „Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас,... Дејана Мачковића... који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија... Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“... Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“... А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци...“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио... Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?“. Наравно да му је и Мачковић отписао, али не тамо где га је напао, јер Таса није прогонитељ ни цензор! Напомињем ерцеговцима да Мачковић и Ђуровић нису политичари. Можда нам зато Таса није одржао опело за живота! Даље (Мачковић и Ђуровић су ситне рибе), у писмима Патријарху Иринеју[2], које је упутио умировљени али не и смирени Епископ, читамо: „Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета“. Атанасије лаже (да говорим као и он љубвено и народски), јер „самозвани Цензор“, како би он хтео, је владика Буловић кога је Сабор делегирао на ту функцију. Акта су чак презентирана, али Таса живи под стакленим звоном. Онда врши замену теза и „Цензору“ приписује мржњу: „Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!?“. Сви нови пак Максимови текстови обилују тезом, тј. спином, да је он као прогоњен! „Цензор“ пак „неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!“. Лукавство Тасино се види и у сугестији да „Цензор“ Патријарха уствари брука (сву ту методологију користе требињски и цетињски тамбураши против мене): „Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ!“ На крају се ставља на страну неолиберала и њиховог гласноговорника Беговића, који је у овој клики, како сам већ показао у више наврата: „Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму... јер ПБФ није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу“. Атанасије се не брука пред академском јавношћу јер се удружио са неолибералима. Ми не гојимо сумње да иза опадачких текстова у Блицу, Данасу итд., стоје његова чада, Максим и Григорије. Чак сам ја сазнао да „У врху СПЦ такође се спекулише да ни све српске владике нису добиле позивнице за централно славље, које су наводно са закашњењем и послате. Позивницу, како Данас незванично сазнаје, није добио владика Атанасије (Јевтић), епископ бивши захумско-херцеговачки“. Гле, чуда, то Апологета данас преноси: „на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода“. Ко су „незванични извори“ можемо да наслутимо. У другом писму вели Патријарху да његово писмо не садржи истину, тј. да Патријарх лаже. Патријархово писање је неистинито и тужно, јер се ствари нису тако одвиле. Затим части владику Давида да му се епархија зове КрушеБачка. Али знамо да је Таса обешењак, па му то не узимамо за зло. Већи је проблем кад он сам документовано лаже. Написао је да је већина епископа на Сабору, 22, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора, које је самозвани „портпарол“ фалсификовао! Ведран Гагић је показао да је само 8 архијереја то потписало![3] Давида воли као политичара (ако узмемо аршине ерцеговачког апологете): „И нисте ми одговорили: Зашто тај Брат и Сабрат не допушта да и моја маленкост буде присутна на Светом Сабору? A у међувремену „надахњује“ послушног му брата Давида да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих речи и текстова (ваљда као „велики Стручњак“ чак и за „онтологију“!). Бојим се да од Вас здушно брањени „Портпарол“ и самозвани „Цензор“ не само Брату Давиду „испира мозак“, него и још другима њему подложнима и послушнима. Али, хвала Богу, има још Apxиjepeja који му то отказују. Макар он словио и као „будући Патријарх“, на чему свакојако ради и пашти се! Нека га! Има Бога“. Апологета нас уверава да Таса то од милоште говори другим епископима да су субмисивни и малоумни. То њима у шали каже, а политичарима у збиљи. Мада ако је то тако, онда озбиљно и опева Владу Србије. Таса је разоткрио у ствари заверу и тајну Бачког, јер он својим гостима служи коктел Mind Eraser – Брисач мозга! Рецепт за коктел дајем у ноти.[4] Што само Таса и Лохи да могу да праве перформансе, а Ава не може!? Шалу на страну, ево зашто смо напојени „праведним гњевом Божијим“ на Тасу. Не омрзну душа наша на његово безакоње низашта. Ако је некада његово писање у патрологији могло да трпи навијачки метод, у овој деликатној ситуацији не може. Понашао се крајње притворно и подмукло. Своја чада, Максима и Григорија, је чувао безусловно. То ја нисам нашао у историји Цркве. Видео сам увек критички отклон. Да не причам напамет говори и чињеница да је Атанасине на ПБФ говорио пре маја о Аутокефалији СПЦ, а да није поменуо Вартоломеја и његову вратоломну политику, и тек после мајског сабора, кад је прошла опасност по Максима због његове безрезервне подршке Фанару, узима у истом тексту, публикованом у „Видослову“, да критикује, као Дон Кихот, Вартоломеја. Нигде не критикова Максима због дарвинизма; Перишића због хуле на Цркву да није Тело Христово; Григорија по небројеним основама... Урликао је на Артемија за раскол, а не види раскол у Америци! Владика Атанасије је један од најодговорнијих за урушавање СПЦ. И ово не тврдим олако, и без бола у души, као што ни Давид се није пробудио из неког сна и почео да пише и прозива поименице неке епископе. У речима не превазилазимо Тасу, али у покретима душе му се ни најмање не примичемо. Апологета је једноставно лапрдао. Прозвао сам Тасу, и опет га прозивам да ми наведе речи Николе Мистика. Ако је патролог, навешће ми извор. Не треба он да ми преводи. Како нисмо као Атанасије Јевтић преносимо овде текст Апологете Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП + [1] Језик као огледало личности: писанија епископа Давида | Епархија ЗХиП EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли... [2] Писма: https://srbin.info/pocetna/aktuelno/prepiska-ep-atanasija-jevtica-i-patrijarha-irineja-izdajnik-av-darvinizam/ [3] https://sozercanje.wordpress.com/2019/09/18/%d1%87%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b8/ [4] https://www.liquor.com/recipes/mind-eraser/#gs.87qwgy
  15. -Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици- Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Повезана вест: Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи: ,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити. Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела." Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена: ,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност." Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај. ,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане будућности.'' Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици: ,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав. Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове. Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио. Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија. Он је додао да оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу: ,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он. ,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина. Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  16. У петак, 4. октобра 2019. године, када наша Црква празнује Оданије Воздвижења Часнога Крста, као и светог апостола Кодрата, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епиксопу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног Јеванђеља у којем је описан догађај како је Господ нахранио четири хиљаде људи, Владика је беседио о милосрђу Божијем истакавши врлине које би требало да красе сваког православног хришћанина. “Одељак из данашњег Јеванђеља говори нам о другом храњењу хлебом народа Божијег од стране Господа нашег Исуса Христа. Да се подсетимо, прво храњење је било са оних пет хлебова када је Господ нахранио пет хиљада људи осим жена и деце. Ово друго храњење јесте храњење од седам хлебова од којих је јело четири хиљаде људи. Господ није увек хранио народ, иако су Га људи стално пратили, из разлога да не би противници Његови, а то су фарисеји, садукеји и књижевници, рекли како народ иде за Њим само због хлеба. Из данашњег Јеванђеља видимо како је Господ милостив и сажаљив, а те две врлине би требало да красе сваког хришћанина, дакле сваког човека који се у Христа крстио и сваког човека који се у Христа обукао. Када читамо Јеванђеље, видимо како Господ лечи болеснике, исцељује, васкрсава мртве, чисти и теши оне који од Њега траже исцељење, и не само то, него и то како Господ мисли на изнемоглост људи који су три дана и три ноћи ишли за Њим и слушали Га. Господ мисли о немоћи људској и исцрпљености и зато каже: “Жао ми беше народа”. Он зато каже ученицима да им дају хлеб, а ученици, још увек непросвећени Духом Светим, питају се како нахранити толико људи. Апостоли су заборавили на оно претходно храњење и зато су рекли Христу да немају толико хране. Овим чудом, храњењем четири хиљаде људи, Господ показује да је питање хлеба заправо Божије питање. Господ својом љубављу и самосажаљењем показује да је то главна побуда, љубав Божија према народу, љубав која се манифестује не само исцељењима него и храњењем људи. За ове нахрањене људе најважније је било да буду уз Христа, да слушају речи Његове и да ишту оно што је најпотребније, а то је Царство Небеско. Господ узима ту бригу на себе, као што је узео на себе и наше грехе и нашу невољу и нашу муку. Наша поука је да прво тражимо Царство Божије и правду Његову, а друго ће Господ све да да ако ми живимо од Речи Божије. Прави хришћани ишту најпре Царство Небеско, а самилостиви Спаситељ када види да се човек са тим тражењем одвојио од земље, да гледа горе, е Господ њих награђује том храном. Само је потребно да се човек преда Богу. Али да би се човек предао Богу, он мора да заборави на себе. Господ нам овим данашњим Јеванђељем открива тајну да не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Тело човеково тражи телесну храну, и треба му је дати, док душа човекова, срце, ум и биће човеково траже небеску храну, а та небеска храна је Христос. Зато и ми данас, сабрани на овој светој Литургији, да потражимо од Господа ту Његову храну од које се никад не огладни, и да потражимо то пиће Његово од којег се никад не ожедни, а то су Тело и Крв Господња. Да потражимо снагу да не малаксамо на овој земљи, јер смо ми овде само пролазници. Нека нам Господ помогне да ми, браћо и сестре, сећајући се ових двеју Христових врлина – милостивости и сажаљивости, да и ми те врлине упражњавамо у животу, па ће онда доћи смирење, а преко смирења и спасење. Бог вас благословио”, поучио је вернике Епископ Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  17. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  18. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке View full Странице
  19. Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик. Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић) Извор: Манастир Михољска Превлака
  20. Свети Сава, рођен као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, будући и принц и просветитељ, монах, дипломата, књижевник, стуб је наше духовности и културе. Савином заслугом у Никеји 1219. године од васељенског патријарха Манојла I и византијског цара Теодора I Српска црква добија самосталност, а Свети Сава постаје њен први архиепископ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, данас, 1. октобра 2019. године, свештенство, монаштво и верни народ Епархије шумадијске, предвођен својим владиком, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу, прославио је овај велики јубилеј. Прослава је почела светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештенства и монаштва Епархије шумадијске, и уз присуство чланова Епархијског управног савета, председника градских општина, директора школа у Тополи и верног народа. У својој беседи владика Јован подсетио нас је на значај овог јубилеја назвавши га даром Божијим: “Велики је ово дар Божији који је произашао из молитве према Богу и љубави Светога Саве према роду српском. Добијањем аутокефалности Цркве једнога народа, потврђује се да је тај народ дорастао и постао зрео да крене путем спасења, да крене путем Божијим и задобијањем Царства Божијега. Сабрани у овом светом храму ми смо испуњени неизрецивом радошћу и светим осећањима, што је Господ удостојио баш нашу генерацију Срба да се окупимо око Светог Престола Божијега и да као народ епархије шумадијске прославимо овај велики и Свети јубилеј... Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања самосталности, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну призму за посматрање наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светог Саве може огледати као у чистом огледалу. Зато овај јубилеј говори не само о Светом Сави него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиву да би што потпуније сагледали и доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа”. Након Свете Литургије на платоу испред храма Светог Георгија на Опленцу одржана је академија на којој је на тему “Духовно наслеђе Српске Православне Цркве и српска култура данас” говорио председник Матице српске проф. др Драган Станић. Одломке из књиге Светог владике Николаја “Молитве на језеру” говорио је управник позоришта “Јоаким Вујић” из Крагујевца. Својим дивним појањем свечаност су увеличали чланови хора “Успење Пресвете Богородице” при Саборном храму у Крагујевцу и Културно-уметничко друштво “Опленац” из Тополе. Свечаност је завршена трпезом љубави у ресторану “Језеро” у Тополи где је Епископ доделио архијерејске грамате захвалности покровитељима свечаног ручка. Извор: Епархија шумадијска
  21. У недељу, дана 29. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит мр Наум (Милковић), Епархија горњокарловачка, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји-ставрофори Чедо Лукић и Саша Кузмановић, пароси боровски и вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, и ђакони Војислав Николић, Радован Арсеновић и Срђан Лукић. Владика Херувим је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Срђана Дангузовића. Владика Херувим је у свом архипастирском обраћању рекао следеће: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија. Кроз данашње свето Јеванђеље могли смо да се поучимо како требамо да се усмеравамо у нашем духовном животу, те како да изграђујемо међусобне односе и на првом месту свој однос према Господу Богу. Чули смо које заповести требамо вршити како бисмо задобили Царство Небеско. Две највеће Божје заповести су: ”Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом” и ”Љуби ближњега свога као самога себе”. Заиста је велика Тајна када међу собом имамо изграђену Божју љубав. Данашње свето Јеванђеље нас упућује какви би овоземаљски живот требамо да изграђујемо. Наша љубав према Господу права је само онда ако имамо љубави према другима, јер без те љубави не волимо Господа на истински начин. Љубећи Господа и ближњега свога постајемо истинољубиви и наша љубав добија својства оне вечне љубави. Сваки човек је икона Божја и без љубави према свакоме човеку не можемо имати љубави према Господу. Ако кажем ”Волим те Господе”, а брата свога мрзим онда ту нема никакве љубави. Ту нема жртве у љубави која нас води у Царство Небеско. Заиста се требамо трудити да изграђујемо праву љубав, почевши од свештеника а затим и народа, јер смо сви Црква Божја. Ако се изграђујемо у духу да љубимо једни друге тада смо на путу Јеванђеља. Тада смо христоносци и крстоносци. У току ове недеље прославили смо Воздвижење Часног Крста празнујући тако крст који сви ми требамо да узнесемо ка Голготи. Требамо сви да се разапнемо једни за друге и тако да прославимо Господа нашега Исуса Христа. Поред учења из дивног јеванђелског одељка данас смо имали и велику духовну радост у овом светом храму јер смо рукопроизвели у чин презвитера оца Срђана. Он такође треба да се поучава јеванђелским истинама да би био пастир добри и да му пример за то буде сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Као пастири требамо увек да се поучавамо на примеру Господа нашега Исуса Христа. Господ је глава пастирског дела које се продужило на апостоле, а касније на епископе и осталу јерархију која се развила током историје Цркве. Предање које смо наследили требамо да носимо у пуноћи која је у Христу. Ако Христа немамо и Христа не носимо онда не можемо да остваримо богоугодно дело које нам је задано. Задато нам је да ширимо љубав и да будемо проповедници Царства Небедскога, да Христа не дамо ни за шта. Ако Христа издамо онда наше пастирско дело неће бити остварено. Надам се да ће у личности оца Срђана бити Пастир Добри, онај који ће напајати стадо Јеванђељем Христовим и пронети Крст Христов у парохији која ће му бити поверена. Треба да проповеда васкрслога Христа, Јеванђеље Христово, да буде следбеник љубави Божје и да ту љубав проноси и изграђује међу својом паством. Доста дуго га познајем и верујем да ће он знати да је његово пастирско утемељено на Христовом примеру. Ако смо добри пастири следимо Христов пут и љубимо Истину, Пут и Живот – самога Господа Исуса Христа. Христос је Онај који нас и у најтежим тренуцима теши и крепи и свештенство и верни народ. Свако време носи недаће, али смо ту ми пастири да напајамо стадо надом и љубављу којима је извор у Јеванђељу. Ако будемо стремили томе циљу знаћемо да смо на путу Царства Небескога. Захвалио бих се, поред свега, оцу Науму који је заједно са нама проводио дане у манастиру Крки и учио се Јеванђељу. Поред свих својих манастирских обавеза у Епархији горњокарловачкој дошао је овде да са нама подели ову духовну радост. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  22. На празник Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мајке им Софије, у понедјељак 30. септембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у послијеподневним сатима, свечано вечерње богослужење у манастиру Преображења Господњег – Сомина. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Овом приликом Владика је замонашио послушницу Манастира Ранку Андријашевић из Балосава (околина манастира Косијерево), давши јој монашко име Босиљка. Након монашења Владика је, у својој архипастирској бесједи, рекао да су монаси призвани да буду примјер осталима како се хришћански живи и служи Господу, да би и они који живе породичним животом имали у монасима углед правог хришћанског живота и побожности. „Овај пут, наравно, није лак. То је онај уски и тијесни пут, који је одређен за ријетке, зато и није заповијеђен свима, него је предвиђен само за оне који могу да се одазову позиву Господњем да се одрекну себе, да се одрекну свега што је у свијету, да би били слободни од овог свијета, од његових оптерећења, искушења и да би слободно могли служити Господу“. „То у нашем схватању, увијек, значи да служе Цркви Божјој, Којој је Господ Исус Христос глава и да творе заповијести Његове, да љубе Бога свим срцем својим, свом мишљу својом, свом снагом својом и свим умом својим, и ближњега свога као самог себе, трудећи се, непрестано, око свог спасења, испуњујући се страхом Божјим, увијек се чувајући од гријеха и трудећи се да љубе и ближње своје, јер се тек, на такав начин, потврђује љубав према Богу“, казао је Његово Преосвештенство. Ако имамо љубави у срцу свом према Богу, додао је Владика, онда ћемо имати љубави према ближњем, не само по крви, а, управо, монаси свједоче да су најближи они који су блиски по духу. Блискост по духу је много јача и трајнија него крвне, сродничке везе. „Наша досадашња сестра Ранка, а од сада, примајући ново име, Босиљка, она је кренула тим путем. Дошла је у ову светињу и заједно са мати Синклитикијом, већ неколико година, неколико дугих и сурових зима, провела овдје у молитви, угађајући Богу на високој гори Сомини. То је један од добрих доказа, као што свједочи отац Арсеније, њихов духовник, да се она лијепо спремила за примање монашког чина. А примање монаког чина јесте врхунац, али и нови почетак, врхунац свега онога што је она у животу до сада радила ради славе Божје и нови темељ, нови почетак на коме треба даље наставити и зидати грађевину свог спасења“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Поручио је да се монах духовно роди, тек, кад прими монашки чин, а како је, након духовног рођења, још, увијек, новорођенче он, тек, треба да расте, јача и напредује. „Треба се спремити да све наредне године и деценије, ако Бог да, проведе у труду и подвигу и да, као што читасмо у овим молитвама, не очекује у овом свијету утјехе, нити разумијевања од људи, него гледајући да угоди Богу, да од Њега добије разумијевање, руковођење и да, ваистину, служи Цркви Божјој, испуњава заповијести Његове“, поучавао је Епископ Јоаникије. Навео је да је новој монахињи дато име Босиљка по Светитељки наше свете Цркве, коју је Свети Архијерејски Сабор СПЦ недавно прибројао Сабору светих. Подсјетио је, укратко, на житије Свете новомученице Босиљке Пасјанске, убијене од Арнаута за вријеме османлијске власти, крајем 19. и почетком 20. вијека, на Косову и Метохији. „Била је наочита, лијепа дјевојка и понуђено јој је да пређе на ислам да би добила сва богатства овог свијета, јер се, како се прича, свидјела неком муслиману; још ће се њено житије писати, дописивати. Она је све то одбила, презрела и одбацила као демонско искушење и нечасну понуду, јер се обећала Христу као свом вјечном Женику. За своју вјеру, вјерност према Христу и Цркви Његовој посјечена је, свједочећи своју вјеру као и Света Злата Мегленска, која је пострадала у добра ропства под Турцима, а чији спомен се прославља уочи Свете Петке“, рекао је Владика. Света новомученица Босиљка Пасјанска је примјер нашој сестри Босиљки и небеска покровитељица, како треба да живи, којим путем да ходи, она ће јој бити помоћник у данима њеног будућег живота. „Име Босиљка је лијепо и прекрасно. Сјећамо се дивног народног предања како је испод Крста Христовог никао босиљак, на мјесту гдје је страдао Господ на Голготи. То је цвијет специфичног, јаког мириса, који одгони гамад својим дејством. Наша сестра Босиљка призвана је на то да се испуни духовног миомира, призивајући име Божје, служећи Цркви Божјој, причешћујући се Светим Тајнама Христовим, да се испуни божанског мира и божанског миомира, да тај божански миомир, који она треба да смјести у своју душу, своје срце, своје биће, одгони све демонске замке, нечисте демонске помисли, искушења, да се уклања од ње свако искушење и зло дјело, а да увијек буде спремна на творење добрих, богоугодних дјела“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  23. У недељу по Воздвижењу Часног и Животворног Крста Господњег и петнаесту по Духовима, свештенство и верни народ бајинобаштанске вароши имали су част и духовну радост, да дочекају свога Архипастира Епископа жичког Господина Јустина. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Јустин уз саслужење протојереја Милинка Лукића, архијерејског намесника рачанског, протосинђела Германа (Авакумовића), игумана Манастира Раче, протојереја Раденка Глигића, протојереја Горана Милинковића, протојереја Владимира Васиљевића, старешине храма, протојереја-ставрофора Тодора Томића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Немање Матејића. Данашње евхаристијско сабрање је улепшано благољепијем протопсалта Ивана Трајковића и чланова Етно групе „Аманет“ из Београда. Владика се у надахнутој беседи обратио свештенству и сабраном народу, поучавајући да овде имамо прилику да чујемо Свето Писмо, да чујемо шта нам Господ Бог говори, и да сазнамо шта треба да чинимо овде на земљи, да бисмо искусили сладости Раја. Будући да знамо да су Адам и Ева преступили заповест, грех је ушао у њих и тако су осетили смрт. У наставку беседе, Владика је говорио о домостроју људског спасења, који је за све нас учинио Син Божији. Крштењем је избрисан прародитељски грех, али ми смо слободна бића и као такви бирамо хоћемо ли живети са Богом или без Њега. Данашње Јевађеље нас учи: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме Крст свој и за мном пође“. Узимање Крста, јесте служење другоме и држање заповести Божијих. Ако не будемо држали заповести Господње, бићемо само симпатизери Његови, али нећемо имати истинску заједницу са Њим. Овај живот нам је поверен да се подвизавамо у њему, да се подигнемо један педаљ од земаљскога, да се чувамо и боримо против греха. На крају беседе, Епископ је истакао да десет Божијих заповести, које је Бог дао Мојсију, Христос је преточио у две, а то су љубав према Богу и љубав према ближњима. Објашњавајући шта је љубав, Преосвећени Владика је дао добар и поучан пример који гласи да дете, ако би се одвојило од своје мајке, која га воли, доји, не би могло да живи, јер нема везу са мајком. Без љубави нема ни живота. Зато смо ми као хришћани дужни да имамо љубав и према Богу и према ближњима, а имаћемо, ако се потрудимо да не осуђујемо, да се не радујемо паду наших ближњих, већ да им увек помажемо. По завршетку Свете Литургије, Епископ је на основу молбе Црквене општине Бајина Башта, уручио грамате: Добровољном ватрогасном друштву Бајина Башта, господину Милану Трифуновићу, господину Славку Ђоковићу и господину Сретену Тошићу, за њихов несебични труд и љубав око изградње Храма Светог Саве. Литургијско славље настављено је у порти храма уз трпезу љубави. Извор: Епархија жичка
  24. Његово Преосвештенство Владика славонски г. Јован молитвено је прославио празник Воздвижења Часног Крста 27. септембра 2019. године у Јерусалиму. Са верним народом, поклоницима Свете Земље из васцелог православног света, свештенством и монаштвом, поред више архијереја у храму Васкрсења Христовог у Јерусалиму Његовом Блаженству Патријарху јерусалимском и све Палестине г. Теофилу у торжественој празничној Литургији саслуживао је и Преосвећени Владика славонски г. Јован. После молитвеног славља, у просторијама Патријарашке резиденције Његово Блаженство Патријарх г. Теофило примио је у званичну посету Преосвештеног Владику славонског г. Јована. Извор: Инфо служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...