Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владан'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење. Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву. Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести. Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. Извор: Епархија шумадијска
  2. "Вера у Бога није нешто што долази од нас људи, неким нашим личним напорима и трудом, него је она дар Божији, и због тога је важно да се молимо Господу да нам подари вере, да нам дометне вере, да бисмо могли да га познамо и препознамо у нашим животима, и да бисмо имали снаге да ходимо Његовим путем", истакао је у литургијској беседи протопрезвитер Владан Симић. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке, доносимо видео запис беседе коју је прота Владан изговорио на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, у недељу 31. јануара 2021. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. Не можемо себи дозволити да нам неке ствари, које нису у вези са Црквом, буду важније од оних које су у Цркви, рекао је, поред осталог протојереј Владан Симић, секретар Преосвећеног Епископа бачког Г. др Иринеја. Сви смо позвани и призвани да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом, рекао је, поред осталог, говорећи о мисионарским изазовима данашњег времена, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. Будући родом Ваљевац, прота Симић добро је знао блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, „човека насмејане душе“, како га је описао у истоименој песми. У интервјуу за Радио Источник, прота Владан Симић дао је своје виђење прославе Божића и живота Цркве у условима епидемије, начинивши осврт на значај књиге Владике Иринеја „Причешће као лек бесмртности“. Такође, он је своје завичајце упознао са догађајиме у време Рације у Јужној Бачкој јануара 1942. године, у чијем обележавању годишњице Епархија бачка даје драгоцен допринос годинама уназад. *Оче Владане, најпре бих Вам заблагодарила на подршци коју сте пружили Ваљевској епархији у најтежим данима од њеног обнављања, када смо изгубили нашег вољеног Владику Милутина, а у исто време, уместо саосећања, од доброг дела јавности били изложени клеветама. Поред сјајних текстова у одбрану вере и Цркве Божје, написали сте и врло дирљиву песму о Владики Милутину. Да причу почнемо управо тиме… По чему ћете памтити првог архијереја из Вашег завичаја, као и како данас гледате на тај период? Помаже Бог и хвала Вам на позиву и овом питању! Одговор је, како и гласи наслов песме, „Човек насмејане душе“. Мислим да његов осмех памте сви који су га познавали, а и они који су га макaр једном видели. Сви који су имали прилику да га виде макар на кратко, не могу да забораве његов насмејани лик. Благост коју је са собом носио и лакоћа живљења у Христу, на мене је остављала снажан утисак. Надам се да ће нашим Ваљевцима остати дуго у сећању, не само као први архијереј, него и као једна од првих жртава пошасти која нас је задесила, а коју је храбро, у име свог стада, поднео као прави пастир Христове Цркве. *Преосвећени Епископ бачки Г. др Иринеј написао је књигу „Причешће као лек бесмртности“, у којој маестралном ерудицијом и беспрекорном синтезом академског и народног језика појашњава значај ове Свете тајне у животу хришћанина, поткрепљујући неоправданост и бесмисао страха бројним историјским примерима пастирског деловања и чврсте вере народа. Колико је ова књига, преко потребна у сваком, а нарочито у тренутку у ком је објављена, нахранила богочежњиве душе и, с друге стране, стала на пут пашквилама врло гласних и у медијима заступљених квазиинтелектуалаца и душебрижника? Владика Иринеј није само један од најобразованијих епископа у нашој помесној Цркви и православном свету уопште, него је човек дубоко прожет духом Цркве, Христом, и није му било лако да слуша све оно што се тих дана говорило о Цркви. Није се много освртао на зле коментаре који су стизали „споља“, ван Цркве, у медијима, али му је било тешко када је видео шта се дешава у појединим помесним Црквама, па и код нас, и како су се односили према Светом Причешћу у условима епидемије. Пошто је заиста човек пера и дубоке мисли, он је тај унутрашњи проблем решио на тај начин што је свима нама помогао да решимо неке своје недоумице и проблеме и ухватио се у коштац са питањем причешћивања у условима епидемије. Знао је да је то тренутак када се мора бранити истина и суштина наше вере и нашег светотајинског живота у Цркви. Али, не кроз неки ,,стерилни” и високотеолошки приступ проблему, како су неки чинили, него управо кроз искуство живота у Цркви. Ми смо увек имали и имамо одређен (не мали) број људи који редовно приступају Светом Причешћу и живе хришћанским животом. Служили смо редовно сва богослужења, уклапали се колико је било могуће у епидемиолошке мере, поготово у оне мере које су тада биле на снази, на пример забрана кретања, због чега смо померали термине богослужења како би верници могли да дођу у храмове. Углавном, да се није одговорило на све те нападе, искушења изнутра и споља, мислим да би Црква остала, ако могу тако да кажем, повређена. Он је то знао. Знам, јер сам тих дана био уз њега као и увек и сведочим његово залагање за одбрану светиње Причешћа. Владика Иринеј је овој теми приступио онако како би приступио разговору са било ким ко би га тог тренутка упитао: ,,Да ли је Свето Причешће Лек бесмртности или извор заразе?“ Одговор на ово питање је написан језиком разумљивим за широке слојеве нашег друштва, не само за интелектуалце, него за свеукупни наш верни народ, али је, истовремено поткрепљен историјским аргументима, праксом цркве у сличним ситуацијама кроз векове њеног постојања. Књижица је писана у духу и мисли Светих Отаца и Учитеља Цркве. Многима је тај текст засметао, зато што јесте био права одбрана наше вере. Док га читате, имате утисак да у рукама држите дело неког од Светих Отаца из историје Цркве, који су апологијом бранили најважније истине наше вере. Нажалост, догодило се и то да су се и унутар Цркве појавили неки (испоставиће се убрзо да такви и нису суштински припадали Цркви) који су све ово критиковали на један неаргументован начин. Најпре се кренуло од тога да је први тираж 100 хиљада примерака и због чега се штампа тако велики тираж (безумно клеветајући владику да је мегаломан и да тиме себе уздиже и лечи неке личне комплексе и сл.)? Ствар је врло једноставна: наша Епархија је књижицу штампала да би је поделила народу бесплатно и да наши верници чују став Цркве, заснован на Светом Писму и Светом Предању, као и на историјским фактима. У нашој помесној Цркви било је епархија које су, када су њихови епископи добили ту књижицу у руке, схватили њен значај. Онда су тражили одређени број примерака и за потребе својих верника и, наравно, тираж се повећавао. Ми то нигде нисмо продавали, нити се књига сад продаје, а колико знам исто се поступа и у другим епархијама. Она је искључиво намењена да се подели у храмовима, да би људи у њој могли да пронађу истину и утеху, да се охрабре и не одступе од своје вере и своје Православне Цркве. Додао бих и да је та, по обиму мала, али по значају велика, књижица већ преведена на неколико страних језика и да се још увек јављају епископи са разних континената са молбом за дозволу да је преведу и штампају за потребе њихових епархија. Наш једини услов јесте да се она не продаје него подели у мисијске сврхе. *Недавно смо прославили празник Рођења Господа Христа у условима видно другачијим у односу на оне какви су били раније, бар у последње три деценије. Празник који, како му назив – Најрадоснији говори треба управо радошћу да нас испуни. Колико је, по Вашем мишљењу, те радости заиста било, имајући у виду вишемесечно застрашивање људи вирусом корона, које је умногоме паралисало друштвене контакте? Свакако да је било теже прославити празник, али то не значи да је радост била мања. Можда је чак била и већа, зато што су се људи осетили победнички, будући да су успели да прославе тако велике и значајне празнике као што су њихове домаће славе, патрони њихових домова, у неким измењеним околностима. Некако се показало ко је где. Свако је показао да ли му је стало до тога да празник прослави на прави начин, у пуноћи вере, у пуноћи радости, у очекивању Богомладенца Христа и оним изворним облицима прославе Рођења Христовог. Изостали су неки обичаји који су се временом,,наслонили” на Божић и били некако неприродно повезани с њим, попут ватромета или пуцњаве из ватреног оружја, испијања куваног вина и ракије итд. Свега тога ове године није било, тако да се мало „прочистио“ наш начин прославе и схватили смо да је најважније да га прославимо у кругу своје породице као домаћи празник и да је међусобна повезаност унутар породице оно што би требало да нас повезује касније и са осталим члановима Цркве. Стога, нисмо много изгубили у том смислу. Пре бих рекао да је изгубио онај део нашег друштва који није везан за Цркву, нити је део Цркве у најужем смислу, да има литургијски живот, него су више везани за традицију. Такви су били застрашени, за разлику од оних верника који су са поверењем у Бога и Његову љубав према човеку и свему створеном наставили да долазе на богослужења. Они који немају суштинску везу са Црквом, а ту мислим превасходно на литургијски живот, уплашени су још више, јер су остали на неки начин отуђени од Цркве – од богослужења и свете Литургије – и ту је штета велика. Најгоре су, мислим прошли они који су и до сада на Цркву гледали са подозрењем, да не употребим неку грубљу реч, и после свега што се догодило и медијског линча кроз који смо као Црква прошли, мислим да су, нажалост, сада још удаљенији. Али Бог је велики и његова милост је безобална, а путеви неистраживи, па се можемо надати да ће и са те стране бити оних који ће се обратити. *Овај месец обилује и светитељским празницима. Чему нас, у светлу данашњих догађаја, уче њихова житија? Уче нас радости живљења у Христу, ономе што је неотуђиво од човека. Уче нас и Светолазаревском Завету да је земаљско за малена царство, да је све пролазно. Да је свако од нас рођен са одређеним назначењем – назначењем за Небо, за вечност, за саучествовање у вечном животу са Христом. Сваки празник понаособ, не само у јануару у ком их је највише, јесте, по речима Светих отаца, станица и одмориште на нашем путу ка Царству Небеском: ,,Живот без празника је као дугачак пут без одморишта”. Без тих станица тешко да бисмо успели да стигнемо до краја пута. У читавом нашем животу, уз сва искушења и све што нас сналази, празници долазе као одморишта на којима кроз свету Литургију и Причешће прикупљамо снагу за наставак духовне борбе. Празнике прослављамо у духовном смислу, не само одсуством било каквог посла, како неки сматрају (дан у ком се одмарамо од свега). Празник је литургијски дан који треба да посветимо Богу, да идемо на Свету Литургију, а затим да благодат Божју коју смо задобили кроз Свето Причешће пренесемо у наш дом, на нашу породицу и ширу друштвену заједницу. То је смисао празника. Било би добро да сваки пут, када у календару видимо црвено слово којим је обележен празник или недеља, као празник Вакрсења Христовог, да нас подсети да смо на путу ка Царству Христовом и да је време да застанемо на одмориште, тојест да одемо на свету Литургију, и примимо благодат Духа Светога за наставак нашег живота и пута ка Очевом загрљају. *У застрашивању вирусом са акцентом на црквене догађаје као плодно тле за његово ширење, предњачили су тзв.“независни“ медији“. Са представницима једног од њих имали сте „блиски сусрет“ 4. јануара ове године у Србобрану приликом обележавања 79. годишњице Рације у Бачкој. Одважно, кратко и језгровито сте објаснили екипи дотичне редакције да „нема шта да тражи у портама храмова на територији Епархије бачке“. Убрзо, на њиховом порталу освануо је прегршт коментара, разуме се селектованих, у којима се напада Ваш поступак. Како сте доживели ту, једну у низу некоректности у њиховом извештавању и видите ли опасност од њиховог утицаја на народ, када је реч о односу према Цркви? Нисам до сада коментарисао тај догађај. У Епархији бачкој смо од марта прошле године били под све јачом негативном кампањом таквих медија која је, иначе, у већој или мањој мери увек присутна. Због причешћивања наших верника називани смо свакојаким именима, и ми, као представници Цркве, и наши верници. Ниједан догађај који је Епархија бачка организовала, а верујте да се доста тога ради (веронаука, добротворне акције, народна кухиња…), такви медији не желе да пренесу и преко њих нећете чути ништа о томе шта радимо, јер би тада морали да афирмативно говоре о Цркви, што није део њихве агенде. Напротив. Ако нешто говоре о Цркви, то мора да буде у негативном смислу. Наравно, овај догађај у Србобрану није био први пут да им није дозвољен улаз. По благослову нашег епископа, њима је већ неколико пута било забрањено да улазе у порту Саборног храма у Новом Саду. Ово у Србобрану се напросто подразумевало. Дакле, не желимо да будемо они који ће им олакшати да о Цркви говоре све најгоре, а то чине свуда и на сваком месту. Дотична новинарка је поступила на скандалозан начин. Уместо да прихвати објашњење због чега јој није дозвољен улаз у порту и храм и да оде и пише шта јој је воља, она је почела да се препире као да јој је неко право ускраћено. Заправо је она својим понашањем угрожавала наша уставом загарантована права као Цркве и власника порте и храма. Зато је и добила одговор какав је заслужила. Они који су гледали тај снимак, могли су да примете да су звона почела да звоне за почетак парастоса жртвама Рације у Бачкој, што је за нас веома болна тема. Њу то није занимало и наставила је да се бави питањем због чега њој није омогућено да уђе у порту. То је само по себи дало одговор. Такви људи немају шта да траже на местима где се молимо Богу, поготово у таквим тренуцима као што је помен жртвама Рације. Доказ за ово што говорим нашао сам касније прегледајући њихов сајт. Наиме, они су објавили две вести. Једна вест је била да свештеници нису дозволили екипи њихове телевизије да уђе у порту храма у Србобрану, а друга да је обављен помен жртвама Рације. На ову прву вест на њиховом сајту, немојте ме држати за реч, било је око 350 коментара. На другу вест није постојао ниједан коментар! То довољно говори о њима и онима који их прате. То је једно. Друго, обе вести су објављене истог тренутка, односно нису дали предност жртвама, па онда да поставе проблем који су имали, већ су обе вести објављене у истом минуту. Наравно, после тога су клеветању наше епархије, епископа и свештенства посветили дане и дане свог програма. Али, то је њихова ствар. Да не дужим много о њима, јер мислим да не уопште заслужују да се тиме бавимо. Они су небитни што се тиче живота наше Цркве. Народ је то добро осетио, у шта сам се лично уверио. У том тренутку ја сам био само један од свештеника који је добио благослов да са њима разговара и представља Епархију бачку тојест Цркву. То није моја лична заслуга, нити неки нарочити подвиг, већ је све било по благослову, да се са њима разговара и тако је учињено. Тако ће бити и убудуће и то им је речено. У храмове и порте Епархије бачке они, као представници медија, немају шта да траже. Као верници су увек добродошли. Чак и као грађани, ако и нису верници, могу да дођу у храм. Али, као представници медија који је заправо приватна компанија, која чак није ни регистрована у Србији, немају шта да траже. Али то је нека сруга тема. Можда би најкраћи и најбољи одговор, који је требало да дам на Ваше питање, био:“Према свецу и теропар!“ То је стара изрека из наших манастира, верни народ је разуме и то је довољно. *Архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, је приликом Литургије на празник Светог Нектарија Егинског (22.11. 2020.), одржао сјајну беседу, инспирисану горепоменутом књигом Владике Иринеја, у којој је пружио поуке народу како треба живети у овим околностима, да бисмо живот на земљи провели стваралачки и завредили Царство небеско. Беседа је одушевила све учеснике сабрања, као и многе који су је слушали преко радија. Јасно је, народ вапије за охрабрењем… С тим у вези, као свештеник, теолог и свестрани интелектуалац, како видите улогу свештенства данас? Који су највећи мисионарски изазови? Најпре бих поздравио оца Филипа Јаковљевића и братију у Ваљеву. Свештеник данас, као и увек уосталом (нису данас много различита времена у односу на она која је Црква преживела), мора да буде сведок истине, Христов сведок, сведок Цркве. Мора да буде неко ко брани свој народ. Не можемо да дозволимо да будемо први који ће подлећи разним пропагандама. Наше је да проповедамо Христа. Наше није да водимо политику, да се бавимо стварима којима се људи у свету баве. Наше је да људе приводимо спасењу, водећи најпре рачуна о сопственом животу, као примеру вернима. Свако од нас се, живећи у комунистичком и посткомунистичком периоду, борио са својим страстима, са неким „бившим човеком“, „старим Адамом“ у себи. У моменту када смо постали Христови примили смо на себе велику обавезу, а то је да сведочимо Христа, без обзира на то да ли је у питању неко ко је примио свештенички чин или неко ко је из редова верног народа Божјег. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. То је једно. Друго, не можемо себи да дозволимо да нам неке ствари које нису у вези са Црквом буду важније од оних које су у Цркви. Постоји тенденција да се све што је у вези са духовним животом релативизује. Примера ради, често чујемо: пост, богослужење, молитвено правило, дела милосрђа, све је то добро, али има још неких ствари изван цркве и не може се све свести на потребе црквеног живота… треба мало и живети. Наравно да има и других ствари и разуме се да је човеку потребан и неки одмор или хоби. Али, оно што је за Цркву, то мора бити прво и ништа не може бити важније. Не могу свештенику бити важнији, на пример тренутни резултати у Премијер лиги или домаћем првенству (иако и сам волим спорт) од тога да ли је припремио беседу за предстојећи празник или недељу, организовао нешто што је потребно у храму и парохији, посетио болесника итд. Дакле, не можемо Христу претпоставити ништа! Када све то завршимо, а тада нам преостаје веома мало, можемо да се посветимо и неким другим стварима које нису уско везане за нашу службу. Сад је некако модерно да човек има што више информација. Ако си информисан онда си и паметан и популаран, па још ако си на неком YouTube каналу, небо ти је граница. А заправо, све те информације и ако служе нашој гордости подгревању нашег ега, нису и не могу бити у служби Цркве. Зато нас, на крају крајева, олако могу удаљити од Цркве. И нас и оне којима проповедамо. Зато морамо бити опрезни без обзира што другима понекад изгледамо старомодно. За наше породице је то свакако одређени терет, али ми смо ту да заједно сведочимо Христа. Мислим да беседа оца Филипа, коју сте поменули, као и многих других свештеника које можемо чути преко епархијских сајтова, јесу беседе које надграђују сваког слушаоца. Да се надовежем на Ваше питање, можемо рећи да у ово време које сада тече, док чекамо избор епископа у Ваљеву и новог патријарха, медији све више ,,подгревају” јавност. Политика с једне, медији са друге стране… Волео бих када би људи могли да схвате да у Цркви не може и не сме да буде поделе и раздора. Не можемо се делити на Павлове и Петрове. Ми смо Христови и нема поделе. Ако схватимо да сваки „камен“, посебно на друштвеним мрежама које су препуне свега и свачега — јер неко има симпатије према неком епископу или члану Цркве, а према неком нема —, који се баци према било коме у Цркви погађа читаву Цркву, и то људи морају да разумеју. Оно што Цркву не изграђује, то је разграђује. Дакле, не може неко, макар у најбољој жељи и намери, да у медијима или на друштвеним мрежама издигне једног или више епископа изнад свих других, разуме се по сопственом критеријуму, и говори или објави нешто ружно о неком другом или другима и притом буде уверен да је тако помогао Цркви. Само је одмогао и допринео онима који руже Цркву. То људи морају да схвате! Медији неће никада. Они живе од тога да направе хаос, јер су ту своји на своме. Они који се баве политиком у том хаосу убирају ситне поене за једнократну употребу. Њих неки далекосежни моменат не занима много. Њихова логика се креће од избора до избора и све је у служби кампање, а кампања, као што знамо, траје непрестано. Ми никада не можемо тако да се понашамо. Ми смо позвани да своје срце уздигнемо горе, ка Небу, ка Христу. Да на земљи пригрлимо једни друге. Да не постоји међу нама било каква разлика, која би нас суштински раздвајала. Наравно, свако има право на своје мишљење, своју реч и свој приступ проблему. Али, суштински ми не можемо бити различити. Зато је мој апел да то што чујемо преко медија и што видимо на друштвеним мрежама никако не дотиче наша срца, него да се смиримо. То је најважније – смирити се, молити се Богу да нам подари патријарха и архијереје на упражњеним епархијама и да заједно, као брат са братом, можемо да наставимо да живимо у љубави и јединству вере. *Малочас смо у разговору поменули 79. годишњицу Рације у Бачкој. Замолила би Вас да Ваше завичајце мало подробније упутите у тај историјски догађај… Град Ваљево је синоним за страдање у Великом рату, што га чини важном страницом страдалне српске историје, а његово становништво врло саосећајним са свим жртвама. Хвала Вам на овом питању, јер је заиста за нас то веома важно, као и за читав српски народ. Ми смо олако пристали на неке подвале и подметање неистина, полуистина, фраза из периода после 1945. године. Једна од таквих подвала је и та да се оно што данас називамо „Новосадском рацијом” и ,,Рацијом у Јужној Бачкој“ потпуно склони из јавног говора, заташка и понеким шапатом преноси с колена на колено. Улога Цркве је одувек била таква да је чувала историјско сећање на жртве тог великог погрома, који се догодио 1942. године, од 4. јануара до краја тог месеца. У Чуругу, месту удаљеном 40 км од Новог Сада, на обали Тисе, започета тзв. Рација. Кад чују „рација“, у Ваљеву могу да помисле да је то нека полицијска акција опкољавања села или засеока и злогласних делова града у потрази за неким бегунцима, пљачкашима или преступницима било какве врсте. То је заправо један еуфемизам који је потурен од стране мађарске окупационе војске, која је то учинила да би прикрила злочин који су испланирали. Они су под изговором ,,рације” извршили невиђени покољ српског, јеврејског и ромског становништва. Страдали су у појединачним случајевима и људи других националности: Словаци, Русини, Хрвати, Мађари, чак и Немци. Нису страдали систематски, у смислу да су убијани као припадници свог народа, него под одређеним околностима – неко је био жртва неких пљачкашких хорди, неко је храбро, не желећи да напусти своје суседе и пријатеље, отишао на губилиште са њима заједно. Иначе, то је била добро организована војно–полицијска акција мађарских окупационих снага, која је реално започета априла 1941. приликом уласка мађарских окупационих снага у Југославију. У првом налету тада су страдала 32 села у Бачкој, која је била њихова окупациона зона. Срем је био предат тзв. „Независној држави Хрватској“, а остало је контролисала Немачка. Дакле, Бачка је била њихова интересна зона из више разлога. Један од разлога је реваншизам и за 1848. и за 1918. коју су у којима се били поражена страна. Одлуком краља, овде су насељени добровољци-солунци. Прва наредба када су Мађари упали у Југославију априла 1941. године била је та да сва лица која су ту досељена, а немају боравиште пре 31. октобра 1918. године, одмах напусте земљу. Дали су им два дана. Један правац је ишао преко Петроварадина према Београду, а други преко Сремске Митровице у тадашњу НДХ. Никада није до краја утврђено колико је жртава било. Помињу се бројке само на основу оних пријављених држављана, али је број много већи. Од неких 3-4 хиљаде, колико имена постоји, па до 7 – 8 хиљада људи на територији Бачке убијених за само месец дана. Али, треба рећи да је то само једна епизода у погрому српског народа у Бачкој, који је страдао и пре и после Рације. Жртве су заиста велике. Овде у Новом Саду се то посебно обележава, зато што је већи град. Али, на територији читаве области јужне Бачке је било стравичних злочина. Тог јануара месеца температура је достизала преко 20 степени испод нуле. Људи су, претходно мучени, пребијани, сакаћени, па убијани. Као што је у Јасеновцу било зверског мучења и бацања у Саву, овде су Србе „у наручје“ примали Дунав и Тиса, у том тренутку залеђени. Људи су бацани под лед, неки чак и живи. Стравична су сведочанства. После рата 1945. године прављена је анкетна комисија комунистичких власти, ради утврђивања злочина окупатора и свега што се заправо догодило. Они су узели изјаве од сведока, записали и то све постоји. Али су зарад лажног братства и измишљеног јединства сва та сведочанства била под велом тајне и о томе се није смело говорити. Ми правимо изложбу о Чурушким мученицима која ће бити отворена 21. јануара 2021. у Архиву Војводине. Хоћемо да прикажемо фотографије људи како су изгледали пре хапшења и смрти, да их приближимо широј јавности. Да покажемо да су то били обични породични људи, мање или више успешни, али да нису били никакви припадници војних или паравојних формација. Обични грађани, паори, адвокати, лекари, свештеници, учитељи, службеници, занатлије… Иначе, сваке године организујемо неке културне догађаје који се тичу Рације. Подсећамо непрестано грађане, подстичемо културу сећања и морамо још много тога да урадимо. Данас сам разговарао са градоначелником Новог Сада, г. Милошем Вучевићем. Договорено је да ће Град Нови Сад до 2022. године, када обележавамо 80. година Рације, започети изградњу Меморијалног центра жртава тог погрома на територији Бачке и да ће, ако Бог да, наша деца која о томе не знају ништа или веома мало, не само из ових крајева него из целе Србије, моћи да се упознају са размерама овог злочина. По броју жртава и бруталности, то је већи злочин него што је био злочин над ђацима и грађанима у Крагујевцу, у Шумарицама. Ми смо генерација која је обилазила Шумарице. Ишли смо чак и на Кадињачу, а о овакве ствари нисмо знали. Време је да се то зна и да се, наравно, увек то чини из једног узвишеног идеала, а то је идеал памћења. Не злопамћења, које је грех, него памћења, које је хришћанска врлина. Наравно, ту је и подвиг праштања. Ако не знамо потпуно историју, не можемо потпуно ни опростити. Када се потпуно зна све и када је све отворено и откривено, онда је лакше и опростити. Ускоро ће бити објављена и књига. Могли бисмо да направимо промоцију када прођу Ковид-забране. Наша идеја јесте да причу о страдању Срба у Бачкој проширимо на простор читаве Србије, да што више људи зна и онда ће се све остало само од себе развијати. *Ми у Ваљеву смо обележили годишњице почетка и краја Великог рата, као и Ваљевске болнице, планетарно познате по страдању и хуманости нашег народа. Зарад културе сећања, али и нас самих, не би ли по узору на жртве тог тешког времена постали бољи људи. Оче Владане, рекосте да ћете доћи да са нама поделите причу о Рацији. Дакле, чекајући Вас у нашем Ваљеву, замолила бих да упутите неку поруку слушаоцима Радија Источник и верном народу Епархије ваљевске… Док говоримо о овој теми, падају ми на памет речи нашег владике (Епископа Иринеја), које су негде интерпретиране као речи Светог Владике Николаја. Наиме, када га је г. Драгослав Бокан (писац и редитељ) питао: ,,Шта је највећи српски грех?“, он је рекао: ,,Нестрпљење.“ На бази тога, мислим да би требало да чинимо супротно – да будемо стрпљиви. Ово све што нам се дешава ће проћи. Ништа на земљи није вечно, па ни вируси и проблеми са којима се суочавамо. Све се то превазиђе уз Божју помоћ, ако је човек стрпљив и има поверења у Бога. Не само веру, већ и поверење да је Бог онај Који све наше недостатке допуњује и све наше ране исцељује. Да ће и ово исцелити, да ће се свет прочистити и да ћемо моћи да дишемо пуним плућима и да, што је најважније, у свој живот примимо Христа, ако већ до сада то нисмо учинили. Он је ту, стоји крај врата нашег срца и куца, само очекује од нас да му отворимо и ми будемо спремни за Њега, а то ћемо бити кроз љубав према Њему и кроз љубав према ближњима. Свако да Господа прими у себе кроз своју личну молитву и долазак на Свету Литургију, кроз пост, причешћивање и светотајински живот уопште. То није ништа тешко, иако можда некоме тако звучи, јер је Бог Онај који нам пружа помоћ и води нас у нашем животу. Имајмо поверења у подршку Божју и нека нам Он подари Своју благодат да издржимо у свему, јер његове су речи: ,,Без мене не можете чинити ништа”! разговарала Јадранка Јанковић Извор: Радио Источник
  4. На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј. После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље
  5. Из наше архиве доносимо надахнуто и поучно предавање, које је у недељу, 02. децембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДАН СИМИЋ одржаo у Гимназији Јован Јовановић Змај. Тема предавања: ЕПИСКОП ПЛАТОН АТАНАЦКОВИЋ. Извор: Радио Беседа
  6. Васкрсење Христово за нас хришћане јесте смисао живота и постојања. О Христовом Васкрсењу као темељу и самој суштини хришћанске вере свети апостол Павле је посведочио следеће: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша” (1. Кор. 15, 14). Звучни запис беседе Полазећи од наведених истина вере, у разговору у протојерејима Владаном Симићем и Миодрагом Андрићем осврнули смо се на актуелне догађаје у вези са пандемијом вируса корона, као и на све учесталије медијске нападе на Српску Православну Цркву. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Овај опис лажних патриота, које је за сва времена прозрео велики Владислав Петковић Дис, актуелизован је у ове наше дане. И док епидемија COVID-19 у Србији јењава и сви се надамо што скоријој нормализацији живота, мрачне душе медијски поробљене Србије све више разјапљују своје чељусти и крвожедно насрћу на Цркву Божју, њене епископе, свештенство и народ. Ова епидемија им је добродошла као одскочна даска за напад и коначни обрачун са својим највећим противником – српским народом, што је немогуће извести док се год чује црквено звоно и глас Српске Православне Цркве. У тој борби, лишеној сваке етике, па и оне назовиновинарске, не бирају се средства. Исмевају се најсветије Тајне Цркве, православна вера и хришћански етос који су дубоко укорењени у сваком православном Србину. Принцип двоструких аршина и унапред написаних вести и режираних догађаја су постали наша свакодневица. Док се са једне стране неколицина лекара – као да осим њих на планети нема других лекара и другачијих мишљења – проглашава ,,струком” и затим јој се додају прерогативи врховне власти, са друге стране Црква Божја и верни народ се путем медијâ проглашавају назадним друштвеним фактором који шири заразу, а истовремено привилегованим слојем друштва. Свештеници се додатно оптужују да раде за проценат од сваке сахране, како залаја један политички циркусант сорошевског типа и титоистички конвертит. Оно што су медији радили у процесу обмањивања јавности у такозваним случајевима Маркале и Рачак сада је достигло свој врхунац у свакодневном клеветању Српске Православне Цркве. Најпре су је нападали јер је тобоже у превише добрим односима са државом (властима), а сада је нападају јер тобоже не поштује одлуке те исте државе (власти) пошто се, гле чуда, служба Божја непрекидно врши, храмови су отворени и народ долази да се моли Богу. У јавности је са разних страна већ доста тога речено и изнето је мноштво аргумената који јасно показују да за ,,струку” ниједан затворени простор (мега-маркети, апотеке, продавнице, хале производних погона и слично) није потенцијални узрок ширења заразе, осим светих храмова. Али, вероватно им ни свети храмови не би били проблем да није у питању православна вера јер је за Православну Цркву централни и суштински догађај сједињење са Самим Христом Господом кроз свето Причешће. Е, ту за ,,струку” настаје проблем! Зато народ бива онемогућен да долази на Литургију. Не због затвореног простора, јер ми можемо служити и ван храмова, са прописаним размаком између верника и свим осталим превентивним мерама, али не можемо се одрећи светог Причешћа, које за ,,струку” није ништа више од ритуалне употребе обичног хлеба и вина из једне чаше и једног есцајга! То је истина и то се мора рећи ради Истине. Али да људи из ,,струке” и свега што иде са њом и уз њу не би били исувише уплетени у проблем са Црквом – јер то, на њихову жалост, још увек није препоручљив метод, а и политички је веома клизав и рискантан терен пошто у Србији има 95% верника – ту су медији да одраде свој прљави посао. Мрачне душе су ту на домаћем терену, што се види из њиховог нескривеног задовољства и елана са којим насрћу на све што је свето. Све се окреће наглавачке, па Црква, која проповеда Живот и победу Живота над смрћу, бива оптужена да угрожава животе људи и здравље читаве нације. Зато све насловне странице безмало свих портала и штампаних медија преплављују лудачки наслови: Skandalozni snimak: u doba epidemije korona virusa u Novom Sadu se pričešćuju istom kašikom; Kašičica bezumlja; Bajka o pravoslavnim lizačima kašika; Kad SPC organizuje korona partije; Pa vi ližite istu kašičicu! Vladika Stefan dobio koronu; и тако даље, и томе слично, све са вулгарним поднасловима и оптуживањeм Српске Православне Цркве за кршење закона, подривање државе и чињење акта биолошког тероризма! Али ту, нажалост, није крај. За сада је врхунац иживљавања медијâ над Црквом оркестрирана кампања против два епископа и неколико свештеника. Не водећи рачуна о било каквом поштовању људског достојанства и основних људских права, посебно права на заштиту личних података и приватности, и без трунке емпатије према онима који су, као и толико других грађана Србије, заражени вирусом корона, медијски жреци епископе и свештенство медијски разапињу и развлаче пред јавношћу као узрочнике свега лошег што нам се дешава. Да ствар буде немилосрднија, све храмове по већим градовима Србије непрестано опседају новинари-репортери да као хијене и лешинари уграбе свој плен и зараде своје сребрнике неком фотографијом верног народа и свештеника и лажним громопуцатељним насловом изнад ње. Телевизија N1 (CNN) и њена сестра близнакиња Nova, у свом удруженом злочиначком подухвату против Српске Православне Цркве и српског народа, емитовале су у свом дневнику прилог у којем су се на потпуно необјективан, неистинит и најтенденциознији могући начин (све супротно новинарској етици правих новинара) обрушиле на блаженопочившег епископа ваљевског Милутина, срамно га оптужујући да је позивао народ да поступа противно мерама Владе у борби против епидемије, тобоже тврдећи да вирус не може заразити онога ко верује и Богу се моли. Свој прљави посао су завршили констатацијом да је епископ Милутин петнаест дана после тога преминуо у КБЦ-у у Београду од вируса корона, додајући, онако успут, непотпун податак о времену његовог служења свете Литургије у ваљевском храму Васкрсења Господњег. Наиме, он је служио свету Литиргију 15. марта у јутарњим часовима, а одлука о проглашењу ванредног стања је објављена истога дана у вечерњим часовима. Како је могао позивати на непоштовање мерâ Владе Србије које још нису ни биле донете? Већ 17. марта, владика Милутин је донео одлуку о обустављању освештавања васкршњих водица и примени свих превентивних мера. Али пошто се истина не уклапа у унапред смишљени пројекат телевизије N1 и уређивачку политику, како већ лепо рече Зоран Ћирјаковић, сатника Натослава Ћосића и његових интернет-постројби на челу са Динком (Сабахудином) Грухоњићем, није објављена ни вест да је Епархија ваљевска по хоспитализацији владике Милутина издала званично Саопштење са свим потребним информацијама и демантовала медијске нападе овог типа. Исто тако, ниједан од медијâ није ни поменуо реакцију ваљевског свештенства на челу са архијерејским замеником владике Милутина оцем Филипом Јаковљевићем који је на Велики Петак одржао беседу и на прикладан начин одговорио на овај напад са телевизијских екрана и портала N(DH)1 иNova (NDH2) (З. Ћирјаковић). Ништа од тога се у Србији и у њеном медијском мраку, који треба да осветле ове ,,независне” телевизије и остали самопрокламовани ,,самостални” медији, није могло чути. Незаситим медијским хијенама и њиховим богоборним газдама ни то није било довољно да утоле жеђ и нахране звер у себи него су, још агресивније, насрнули на епископа ремезијанског г. Стефана, викара Светејшег Патријарха српског г. Иринеја, и на његове сараднике, јер је и он позитиван на вирус корона. Зарежали су и залајали са скоро свих телевизијских екрана и интренет-портала, као и преко штампаних медија, плазећи своје погане језике на свету Литургију коју је владика Стефан служио у Храму Светог Саве на Врачару. Засиктале су аспиде и на верни народ који се причешћивао на Васкрс и на Онога Којим су се причестили и са Којим су се сјединили. И данас ликују и радују се што се епископ разболео и хитају да све своје клевете спакују и сервирају целој Србији као тобожњи доказ својих лажи. Радују се ,,истинољупци” и ,,душебрижници”, а читава Србија ћути. Неми су државни повереници за информације од јавног значаја, за заштиту података о личности, за равноправност и за заштиту права пацијената, као и други надлежни органи попут заштитника грађана. Гробна тишина захватила је невладин сектор и јавне личности, а владика Стефан је остављен да се из болесничке постеље брани сâм. А он ћути, не брани се, јер хришћанин се не брани када га лажно оптужују и не тражи милост од оних који га гоне. Његово је да ћути и трпи, а наше је да као његова сабраћа кажемо истину. Нигде у Србији се не може пронаћи вест да је владика Стефан, као викар Патријарха и настојатељ Спомен-храма Светог Саве на Врачару, од првог дана епидемије у Србији, неуморно и са љубављу био активан на пословима хуманитарне помоћи онима којима је највише потребна. Не штедећи себе, по читав дан је, заједно са браћом која долазе у овај заветни свесрпски храм, утоварао и разносио пакете са основним животним намирницама, средствима за дезинфекцију и личну хигијену. Нигде у Србији се не може чути нити ће нам такозвани јавни сервис и (не)зависни медији јавити да је посећивао старе и болесне, оне који живе сами, оне које нема ко да упита за здравље и да ли им је шта потребно. Нико неће објавити ни да је владика Стефан од почетка епидемије помагао свима, за разлику од већине људи у Србији која седи и чека да све ово прође. Седео би можда и потписник ових редака да у одбрану на делу показане љубави владике Стефана према Богу и роду није пошао један наш брат на свом Facebook профилу, чиме је пробудио многе верујуће људе и указао на страдање владике Стефана и читаве Цркве. И поред свакодневног добротоворног рада и помагања свима којима је помоћ потребна, владика Стефан је налазио времена да свуда и на сваком месту и јавно преко телевизије Храм и других медија, свакоме препоручи да се поштују све мере ,,струке”, па чак и оне најтеже које се тичу доласка верникâ у свете храмове, због чега су га неки осуђивали као исувише сервилног према држави. И не само то! Када је осетио прве симптоме, желећи да заштити друге, одмах се јавио лекарима и сада се бори са овом опаком болешћу. Показао је човекољубље. Показао је богољубље. Показао је лојалност држави. Једном речју: био је максимално одговоран према Богу и према ближњима. А како му се Србија захвалила? Добио је срамне насловне странице, мржњу, клевете, увреде, гажење људског достојанства и основних људских права. И не само то! Добио је и громогласно ћутање свих оних који су – ако не по савести, онда по закону – дужни да одбране његова права. Када се вирусом заразе лекари који су на првој линији одбране, а неки, нажалост, положе и свој живот лечећи друге, ,,струка” одмах изговара чаробне речи да су се заразили у приватном контакту ван здравственог система. Разуме се да они то не чине због лекарâ него због себе и своје евентуалне одговорности. За сваки случај, лицемерно се ограђују од колегâ и сервирају их медијима за дневну дозу линча, без потпуних информација и свих података, а неки су и претили људима кривичним пријавама у тренутку док су се ови борили за живот и, нажалост, потом изгубили битку. Али када је Црква у питању и када се зарази епископ или свештеници, који су такође вршили своје дужности, нема ,,струке” да макар каже основну истину да је неопходно најпре испитати ствар и да је вероватно оболели заражен приликом пружања помоћи својим ближњима и других приватних контаката ван храма и свете Литургије. Не, тада се примењује други аршин и на конференцијама за медије се појављују маскоте ,,струке” које своје изјаве почињу већ излизаном поштапалицом: Нисам теолог, али… Као да је потребно да наглашавају да нису теолози када се и на први поглед види да са Црквом немају никакве додирне тачке јер, као што сам навео, за њих је свето Причешће обична закуска са истим „есцајгом” за све. Али такви свезнајући нетеолози не презају од држања лекције из веронауке Патријарху, Светом Синоду и епископима да је љубав према ближњем императив за сваког хришћанина, а притом не знају да се љубав и брига за ближње највише пројављује у светој Литургији, без које Црква не постоји. Због тога неки од њих имају дрскости и да кажу да их је дубоко погодила молба Светог Синода да се верницима дозволи долазак у храмове на Васкрс јер се струка бори за живот, а народ би требало сâм да закључи да, следствено томе, Црква сеје смрт по Србији. Како би другачије и могло бити за оне који не виде разлику између Васкрса и, на пример, Првог маја? За њих је непразновање овог првог само избегавање једног колективног кркања, како се благоизволело изразити једно од заштитних лица ,,струке”. До Првог маја има још неколико дана, мада је већ најављена забрана кретања и за тај дан, али нам ипак остаје да видимо како ће се ствар даље развијати јер смо навикли да нам ,,струка” прво препоручи путовање ван земље, а кроз неколико дана затвори границе, или да дозволи шетњу кућних љубимаца у време Литургије, а верницима забрани одлазак у храмове. Не треба се чудити ако се дозволи предстојећи првомајски крканлук у ограниченим количинама и са одређеним мерама опреза, као својеврсни бал под маскама, пошто ,,струка” још од младости ране много боље познаје првомајске благодети него васкршњу радост. Зато је могуће очекивати убрзано смањење броја позитивних на COVID-19, али ни то ,,струка” не може рећи са сигурношћу, пошто се у Кини празник рада слави другачије него код нас, па се чекају додатна упутства. Са друге стране, ако је ,,кинески вирус” мутирао и прилагодио се нашим приликама и ако прати ,,истинољубиве” НАТО-медије, могуће је да ће и сâм схватити да за Први мај треба мало да се одмори како би сакупио довољно снаге да се огласи још барем за Ђурђевдан и тако Србе спасе од још једног незаситог конзумирања славских ђаконија. Сасвим је сигурно да ће ,,струка”, ако све буде по плану, за „маршалов” рођендан дозволити окупљање поклоникâ лика и дела ,,највећег сина наших народа”, ако не баш традиционално на стадиону ЈНА, онда бар у „Кући цвећа”, али без обавезне социјалне (!) дистанце јер би то сасвим онемогућило поклонике да развију козарачко коло, што би била бласфемија своје врсте. Било како било, нашу васкршњу радост није нам дао свет, па је тако свет не може ни одузети, чак ни уз помоћ ,,струке”. А што се тиче медијâ, односно мрачних душа са почетка овог текста, које као звери насрћу на наш народ и Цркву, позајмићу мисао дивног архимандрита Михаила из манастира Јовања код мог родног Ваљева: ,,Гледају да нам сасеку корење, да нас сатру! Али они греше мислећи да је нама корење у земљи. Ми смо наопако насађени, нама је корење на небу!” У Новом Саду, 23. априла 2020. Протојереј Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Примио си крст, највећу срамоту, Да га преобразиш у победе силу Нас ради ходио на страшну Голготу И ученику поверио Своју Мајку милу. Цео свет си пригрлио раширивши руке Кроз дланове невине света крв капа На Себе си узео и све људске муке И поцепао меницу Адамовог пада. Раном исцели немоћи наше И душе учини да буду чисте Са Распела растерај оне што нас страше Клањамо се Твојим страдањима Христе! Љубављу одагнај наше страхове Који си рођен од Дјеве Пречисте И прегаоцу Твоме подари махове Док клањамо се Твојим страдањима Христе! Кроз смрт си сишао у одаје Ада Да смрскаш главу тамошње аждаје Пред Живоносним Крстом клечим и сада Жртва Јагњета за навек ће да траје. Протојереј Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Одговор повереници за равноправност Бранкици Јанковић Нешто више од једног часа по објављивању јучерашњег саопштења Светог Синода да је државном врху упућен предлог и молба да се изврши ранојутарња петочасовна суспензија забране кретања да би православни верници могли да узму учешћа на васкршњем јутрењу и Литургији, на интернет-порталу Blic-а се огласила повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић са насловном поруком: ,,I crkva da se pridrzava mera i preporuka”. Наравно да се ниједним делом своје изјаве није осврнула на чињеницу да је Српска Православна Црква до сада показала највећи могући степен одговорности и да се придржавала свих мера и препорука и да се у храмовима и сада стриктно поштују упутства надлежних органа за сузбијање епидемије, али зато није пропустила прилику да управо Цркву оптужи за наводно непоштовање истих (читај: за ширење заразе). Поред тога, повереница је отишла корак даље у намери да едукује ,,црквене великодостојнике” на који начин треба да брину о својим верницима и да верске обреде, каноне и догмате ускладе са датим мерама, нарочито у погледу присуства верника на Литургији. Ово питање, међутим, Свети Синод је разрешио у складу са државним и црквеним прописима већ на самом почетку епидемије у Србији, о чему су обавештени и верници и целокупна јавност, али, по свему судећи, госпођа повереница не прати обавештења која Црква упућује верницима јер је се то не тиче. Било како било, надам се да ће барем сада погледати ранија саопштења Синода и коначно схватити да Црква не тражи ништа више од онога што је већ примењивала у претходном периоду, поштујући притом све мере заштите и дистанцу међу верницима у храму и на отвореном простору. Проблем је настао – и још увек постоји – јер су због уведеног полицијског часа за дане викенда православни верници онемогућени да узму учешћа у богослужењу, а, како ствари стоје, тако ће бити и на сâм дан Васкрса. Зато је Црква предложила и замолила државни врх да се учини оно што је до сада више пута учињено и што се свакодневно чини из разноразних разлога, осим верских: да се забрана кретања једнократно укине само на Васкрс, и то у трајању од само пет сати (од 5,00 до 10,00 часова). Притом не треба изгубити из вида чињеницу да се свакога дана забрана кретања укида за псе и њихове власнике, а једном недељно и за пензионере. Дакле, Црква и њени верници не само да нису привилегована каста, како ствар поставља повереница за равноправност (!) него су дискриминисани у односу на поменуте друштвене категорије и кућне љубимце. Разуме се да Црква нема ништа против права датих нашим суграђанима јер, треба и то рећи, многи власници паса су управо ових дана искористили своје право за излазак из кућа и посетили своје парохијске храмове, остављајући кућне љубимце да се поиграју ван порте, док они упале свећу и помоле се Богу за своје здравље и здравље својих ближњих. Питам се: како је могуће да се повереница за заштиту равноправности оглашава тек сада, а ћути све време док су права верникâ угрожена до те мере да они нису равноправни чак ни са кућним љубимцима, о којима она изгледа више брине? Да ли се врхунац равноправности за коју се залаже повереница одражава у чињеници да кућни љубимци имају више права од верникâ? Један од најтоталитарнијих режима у савременој историји човечанства запамћен је у нашем народу, а и шире, по пароли ,,Zabranjeno za Srbe i pse”, а заступница Јанковић изгледа да жели да из ове пароле и реалности данашњице избави само псе, а да Србе и даље остави као неравноправне чланове друштва. Бранкица Јанковић даље тврди да су пред законом сви једнаки, али заборавља да је апел Цркве уследио, између осталог, и као последица неједнакости свих грађана у току трајања мера изречених у ванредном стању. Kада би госпођа Јанковић свој посао обављала у складу са законом, основним људским правима и елементарним осећањем за једнакост, правичност и правду, верујем да Црква не би имала потребу да се посебно оглашава и указује на угрожавање права верникâ јер би то у њихово име учинила повереница за заштиту равноправности која је дужна да брани право свих грађана на једнак третман пред законом. Нажалост, она својим поступањем злоупотребљава своју дужност и наноси штету не само Цркви и верницима као јединственом организму, него и целокупном друштву. Уместо да брани права свих грађана, а у том броју и права верникâ, она својом изјавом обмањује јавност и устаје против верникâ и њихових права, лажно приказујући да су Црква и верници привилеговани у односу на друге припаднике друштва и да чак представљају друштвену опасност уколико им се дозволи одлазак у цркву. Сваком грађанину Србије је потпуно јасно да у датим околностима, како због неодговорности појединаца тако и због разумљивих проблема у функционисању система заштите и борбе против епидемије вируса корона, већи ризик представља одлазак у куповину, нарочито после апсолутне забране кретања викендом, или у банку, пошту и друге институције, па чак и одлазак на посао организованим аутобуским превозом, где се ретко поштују мере обавезног растојања и дезинфекције, него одлазак у свете храмове у којима се поштују све прописане мере, па и оне о ограниченом броју људи. Уосталом, држава ниједним својим актом није забранила одлазак у храмове него је дала одређене препоруке Црквама и верским заједницама, али због општеважећег полицијског часа верници су, за разлику од неких других категорија друштва, онемогућени да испуне своје потребе. Госпођа Јанковић се, наравно, није осврнула ни на друштвену одговорност коју Црква заједно са својим верницима показује кроз добротворни рад и помоћ нашим болницама и другим институцијама, укључујући и пензионере и оне који су слабијег материјалног стања, као и оне о којима нема ко да брине. Не! За њу је Црква само реметилачки фактор равноправности (која, иначе, цвета у Србији) јер се усудила да затражи једнакост за православне вернике, и то само за оне који нису у изолацији и самоизолацији тако да не представљају потенцијал за ширење епидемије. На крају, треба рећи јасно и гласно: држава је донела забрану кретања и то је њено право, али исто тако има и одговорност према свим својим грађанима, у овом случају грађанима православне вере. Зато би било поштено да држава јасно стане иза своје одлуке и прихвати чињеницу да у овој ствари не може очекивати подршку Цркве којој су права ускраћена. Сасвим је јасно да је и иначе у току агресивна медијска антицрквена кампања кроз коју се Црква напада са разних страна како држава не би морала да прихвати своју одговорност. Једном речју, ако се Црква и њени епископи и свештеници у јавности прикажу као неодговорни, сви остали биће слика и прилика највишег степена друштвене одговорности. Исто тако, само на другом колосеку, једни ће Цркву тобоже подржавати зарад нечасних политичких поена, а други ће искористити прилику да се са њом коначно обрачунају као са својим исконским непријатељем. Црква се унапред оградила и од једних и од других и, чврсто стојећи уз свој народ, гласно поручује да ће упркос антицрквеној кампањи храмови бити отворени и да ће се у њима служити Богу и на празник Васкрсења Христовог, као и свих претходних дана. Све остало је ствар личног избора: неко више воли да шета кућне љубимце, а неко да своју љубав, наду и све своје страхове преда у руке Свемогућег Бога, Победитеља смрти. У Новом Саду, 14. априла 2020. Протопрезвитер Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Протопрезвитер Владан Симић: У спомен на владику ваљевског Милутина, Април 2020. Кад су га хвалили – Бога је хвалио Кад су га славили – Творца је славио Кад су га кудили – није се бранио Кад је био гладан – друге је хранио. Кад су га газили – није се склањао Кад су га понижавали – није им се клањао Кад су га одбацивали – он их је грлио Кад су га ружили – све их је љубио. Кад је многим трудом светиње обнављао Да буду станиште свих, ко врт рајски, Није се гордио него смиравао И бринуо за цвркутави славопој мајски. Кад су га исмевали што рече Да Бог због грехова наших допусти суше, За њих се молио у јутро и вече И на подсмех узвраћао осмехом душе. Кад се нејако тело уморило на крају И монашка душа док ка небу хрли, Бесни пси још реже и на свеца лају, А Крст страдања на себе узео је први. Да са неба гледа како све трули И како се клевете и поруге руше А победу односи сваки подвиг врли И Христов лик у човеку насмејане душе. Извор: Епархија ваљевска
  11. У оквиру новог семестра Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, 15. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, др Владан Таталовић одржао је предавање на тему Са Христом у пустињи, посту и молитви. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Животопис протођакона др Дамјана С. Божића Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. У специјалном издању емисије Гост Радија, поводом 78-годишњице Новосадске рације, гости у студију Радио-Беседе били су протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, и г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање Новосадске рације. Звучни запис емисије Када је Рација почела у Новом Саду, који делови града су били обухваћени, колико је људи страдало? На који начин је владика Иринеј Ћирић сагледавао насталу ситуацију и шта је чинио? Шта можемо поручити потомцима невино пострадалих људи током Рације? Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. У емисији „Сучељавање”, емитованој 15. јануара 2020. године, на програму Радио-телевизије Војводине, о поштовању правâ Српске Православне Цркве у Црној Гори и о последицама усвајања дискриминаторног „Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница” у тој земљи, говорили су: протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Никола Селаковић, генерални секретар председника Републике Србије, г. Немања Старовић, спољнополитички аналитичар, као и госпођа Јелена Милић, директорка Центра за евроатланске студије. Говорећи о угрожености и страдању Српске Православне Цркве у Републици Црној Гори, прота Владан је подсетио да је хришћанска Црква кроз историју имала разне епохе гоњења и да је из тих страдања увек излазила као апсолутни победник. Црква вековима одолева свима онима који гледају да је на неки начин угрозе, и увек бива све јача, зато што кроз гоњење, кроз муку коју Црква претрпи и кроз молитве које се произносе, она се и сама обнавља молитвом, делује благодат Духа Светога. Ово што данас гледамо, широм свих места где се одржавају молитвене литије, јесте окупљање око имена Христовог. Српска Православна Црква није подељена организација, у смислу да је раздељена на Митрополију и епархије у Црној Гори и у Београду. Ми смо јединствен организам. Констатација да Српска Црква у Црној Гори не признаје црногорску државу је нетачна. Овим Законом се показује да Црна Гора не жели да призна Српску Православну Цркву унутар својих граница. Ствар је јасна: црногорска држава, односно њен режим, жели да у потпуности умањи број нашег народа на територији Црне Горе, и то чини тако што покушава да отме оно што је од овога народа немогуће отети – тај православни идентитет српскога народа они неће моћи да одузму. Како рече господин Матија Бећковић: „Црногорци сада бране Цркву знајући да ако је изгубе – изгубиће све, али исто тако знајући да ако одбране Цркву – нико им ништа неће моћи одузети”. То је закључак који би режим у Црној Гори требало да има пред собом када буде доносио следеће кораке. Ја мислим да ће се на крају све ово завршити тиме што ће Црква из овога изићи – не само Црква у смислу институције него читав народ који тамо живи – као апсолутни победник, поручио је протопрезвитер Владан Симић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. На дан усвајања срамног закона о слободи вероисповести у Скупштини Црне Горе, 27. децембра 2019. – у години прославе осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, написао је песму под насловом „Братска честитка”. Каква је то честитка Кад брат на брата клетву баца Где реч је јача и од метка А поглед гори од ударца? С’ обе стране крв је иста С’ једне дојке млеко пили Једна Црква,света, чиста Осам векова јој служили. Свети Сава гледа, плаче, Српска Спарта завађена Над Црном Гором гавран граче: Где сте браћо разбраћена? Злослутница птица ја сам Са Kосова што долете Да подсетим народ српски на Kосовске завете. Kо послуша глас Лазара И не изда Светог Саву И братство српско не разара Стече Вечност и Божју славу. Оног који камен баци На Kолевку, Цркву, Бога Нек’ не греју сунца зраци Вавек самов’о без иког свога. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. У неописивом низу лепота којима творевина сведочи красоту своје богосазданости, дар љубави наткриљује све. Као лек исцељења и залог живота у радости Господњој, љубав је вазда била тих лахор који је надјачао све буне и вихоре. Љубав је темељна потка којом је све што је омеђено почетком и крајем, постало оно што живи у вечности. Преображај и уздизање историје, њено покретање ка слави вечног битија представља аманет и cоnditio sine qua non за сваког ко прихвати да сведочи Љубав, за сваког ко се осмели да се вине изнад стега саможивља и уђе у радост Господара свога. За сваку душу гладну и жедну живота, ови херојски носиоци благослова Христа распетог и васкрслог, извршитељи наума Оца небеског и делатељи Духа Светог представљају светионик и истинитог путеводитеља. Дела угодника Божијих, њихова преображавајућа љубав јесте светлост огња која просветли васељену како би онима пре нас тако и нама, али онима који тек долазе било могуће проналажење циља боготражитељског пута. Зато свако молитвено сећање на посланике радосне вести отелотвореног Логоса представља уздарје љубави, покрет ка вечности. Предстојећи текст представља малено отимање од ефемерног - помен онога што је за нас, али и целу хришћанску икумену учинио Свети Сава. Следећи пут свемудрог апостола народа – Светог Павла и висину смиреноумља светитеља којег данас прослављамо – Светог Јована Златоуста, овај угодник Божији је пре осам векова нашој заједници у Христу подарио могућност да видимо свет истине, олакшао дар усиновљења нашем роду и отворио духовне очи како бисмо и ми познали плод оваплоћене Љубави, ризницу дана невечерњег. Стварање аутокефалне Цркве средњевековне Србије 1219. године представља право сведочанство тријумфа смирења, љубави и мира Господњег у времену које је више личило на инкарнацију апостасије и уздизање бесмисла самољубља као јединог циља моћника овога света. Пад Константинопоља под Латине 13. априла 1204., њихово господарење по Балкану, борба Ромеја са Латинима и Ромеја међу собом, чинили су мизансцен у којем је идеја о црквеној самосталности добила свој епилог. Дванаести век је прошао у магновењу рата за ослобођење Јерусалима и целокупне Свете земље. То је био век непосредног сусрета хришћана западне и источне икумене, век неостварених шанси и уздизање бесмисла лажи и превара као сумануте антитезе основних хришћанских постулата. Сумња и неповерење међу хришћанском браћом давали су коначну садржину формалног узајаманог бацања анатеме из 1054. године. Погроми Латина из 1171. и 1182. године, латински крвави пир по Солунском залеђу и Светој Гори као одмазда, представљали су увод у катастрофу Четвртог крсташког похода. Патријарх Јован X Каматир који је непосредно пред пад Цариграда отишао у Димотику на позив Теодора Ласкариса није желео да дође у Никеју и одатле управља Црквом. Његови мотиви могу бити предмет великог броја дискусија – почев од тога да је већ био у годинама, па до тога да није желео да учествује у ромејско-ромејској игри моћи која је управо започињала. Могуће да је постапокалиптично стање некадашњег царства Ромеја и коначна располућеност некадашње јединствене хришћанске цивилизације било превише за времешног патријарха. Тек у Никеји је три године после пада Цариграда изабран нови патријарх Михаило IV Автроианос. Његов избор у новонасталој стварности за многе је био неканонски, јер је извршен ван престонице. Због супарништва новооснованих грчких државица, јерарси-митрополити тих крајева су користили овај изговор како би оправдали своју непослушност према патријарху. Истине ради, питање је колико су могли да се супротставе вољи локалних моћника и у којој мери су могли несметано да комуницирају са удаљеним патријархом када је саобраћај водио кроз непријатељску територију. Зато су многи митрополити, западног дела јурисдикције Васељенске патријаршије, постојеће стање искористили да учврсте своју канонску или псеудоканонску аутономију у односу на Никеју. Први случај канонске непослушности био је Трапезунт који се осамосталио готово истог дана када је пао Цариград. За поље нашег видокруга нарочито је важан случај Охрида и тамошње архиепископије која се нашла у оквиру новонастале, Епирске деспотовине Михаила и његовог полубрата Теодора Дуке Анђела. Охридска архиепископија је настала политичким актом цара Василија II Македонца 1019. године, насилним присаједињењем области које су припадале Драчкој митрополији. Главу ове архиепископије све до Димитрија Хоматијана није бирао синод архиепикопије нити синод Патријаршије него га је постављао сам цар, а посвећивао цариградски првојерарх. До Хоматијанаи заједно са њим, сви архиепископи су били Грци и клирици Свете Софије у Цариграду. Па ипак, црквена власт мајке Цркве никада није признавала каноничност аутокефалности Охрида. Овоме у прилог иде и случај из времена Св. Теофилакта Охридског који је и против своје воље, на крају морао да прихвати подизање манастира у Кичеву који је био под његовом непосредном јурисдикцијом, јер је грамату за то оснивање дао цариградски патријарх без претходних консултација са Охридом. Да би себи дали на важности и натерали Цариград да уважава црквену самосталност Охрида, средином XII века настаје теорија да је ова аутокефалија наследник Јустинијане Приме из шестог века. И ова историјска самостална целина је настала царском вољом, а не као плод црквеног развоја и живела је свега десет година (535-545.), када је враћена под јурисдикцију из које је и била издвојена – јурисдикцију Рима. Фалсификат Јустинијанове једанаесте новеле је разрадио и искористио управо Димитрије Хоматијан у тренутку када је изгледало да ће човек који га је довео у Охрид и чијом је вољом изабран за архиепископа -Теодор Анђео, однети превагу над Никејом у борби за право наслеђа Ромејског трона. Настојањима овог псеудопатријарха да себи и свом владару освоји и осигура место хегемона међу грчким државицама, супротставио се поступак једног светогорског архимандрита који је представљао невиђену дрскост и удар на сујету. Уколико бисмо у пар речи резимирали живот Светог Саве од тренутка његовог доласка на Атос, па до 1219. године то би били смирење, предавање творчевој љубави и успињање на лични Синај. У свету огрезлом на замену теза, притворност и заодевеност овосветских амбиција тобожњом духовношћу, у свету који је проживљавао лични Армагедон, искреност једног боготражитеља је пленила. Та искреност у сведочењу вере је Светом Сави донела духовни ауторитет који је био пресудан за стицање аутокефалности. Увод у то био је догађај из 1198. године када су Свети Сава и Симеон добили златопечатни сигилиј којим им је додељен опустели манастир Хиландар. Хиландар ће тако постати сведок духовне еманципације Светог Саве и његових ученика. Савина безпоговорна усмереност ка православљу од пресудног је значаја за артикулисање одређења Немањићке Србије у решавању црквеног питања неорганизоване заједнице на простору где су се преплитали разни интереси духовних и световних моћника Истока и Запада. Завршница христијанизације Срба, недовршеност црквене организације, присутност богумила, показују које проблеме је млада држава Срба морала да реши. Епархије рашка, призренска, липљанска, нишка, орошка припадале су Охридској архиепископији као некадашњи део поменуте Драчке митрополије, али читави западни делови који су се наслањали на јурисдикцију барске и дубровачке надбискупије нису били обухваћени ни једном јурисдикцијом па је и појава хетеродоксије као што су богумили и била могућа. При решавању питања аутокефалности, Свети Сава је пред собом имао Бугарски пример. Борило, бугарски владар је искористивши слабост Ромеја, затражио и добио аутокефалност од Рима. Но, историјски след ће показати да су Бугари имали мало користи од добијеног јер се аутокефалност примаса Бугарске и целе Влахије, сводила на ранг митрополита у свему зависног од Рима. Добијање круне од папе Хонорија III 1217 године, догодило се у тренутку када су вођени преговори за измирење Рима и Никеје који су услед промене стања на терену пропали. Када се у пролеће 1219. године обрео у Никеји, Сава је знао да је дошао да тражи не сопствену славу, него право на остварење домостроја Господњег за народ из којег је пореклом. Знао је да, без обзира на удаљеност од Цариграда, првојерарх Никеје јесте канонски патријарх. Знао је да једино што може понудити халабуци политичких калкулација јесте смиреност и искреност сведочења Христа васкрслог. Смирењем, али пре свега љубављу наспрам заглушујуће буке овосветских амбиција, светогорски архимандрит постаје архиепископ српских и поморских земаља. Тачно је то да је у истом тренутку постојала Ласкарисова жеља за учвршчавањем савеза против сопственог немезиса - Епирске деспотовине, али главна реч по питању давања аутокефалије припадала је патријарху Манојлу Сарантену Харитополу и његовом свештеном сабору који је изпоштовао све каноне које је потом увређени псеудопатријарх Димитрије Хоматијан спочитавао Сави. Епилог овога је било признавање духовног ауторитета младе аутокефалије у лику њеног првојерарха Светог Саве од стране осталих патријарха хришћанске икумене приликом његовог боравка у Светој земљи и озлојеђеност Охридског архиепископа. Он је 1220. године у писму напао лични живот Светог Саве прећутавши аутокефалију Српске цркве, а што је било искључиво у циљу омаловажавања новонасталог стања и Саве лично. На крају је и он сâм морао прећутно да призна канонску исправност никејског чина из 1219. године. Између Жиче и Охрида никада није било раскола, што се не може рећи када је реч о односима Охрида и Никеје где долази до раскола 1228. године због неканонског крунисања Теодора Анђела за цара и који ће трајати све до пропасти Теодорове државе десетак година касније. Док је охридски кимбал који звечи парао ионако узталасане видокруге Балкана, Сава је сачувавши свој мир, исти остављао својим ученицима, епископима које је рукополагао, роду којем се указало светло спасења. Својим миром, Свети Сава је градио град љубави да му ни сва гротла бесмисла овог света не могу наудити. У томе је следио пут својих великих узора - Светог Јована Златоуста и Светог апостола Павла. То је пут који почива на исповедању да љубав дуго трпи, да је благотворна, да љубав не завиди, да се љубав не горди и да се не надима. То је она љубав која отвара духовне очи и која свим бићем Оцу и Сину и Светоме Духу благодари са све. јереј Владан Костадиновић, професор крагујевачке Богословије "Светога Јована Златоуста" Извор: Епархија шумадијска
  17. Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења? Ових дана, као и годинама уназад, сведоци смо да се у домаћем јавном дискурсу све више говори о проблему слободе медијa. Новинари и уредници разних штампаних и електронских медија све чешће се појављују у неким од „слободних“ и „независних“ новина и телевизија с темом дефицита медијске слободе у Србији. Нисам стручњак за медије нити социолошке феномене и не знам узроке наведеног дефицита, али сам уверен да у нашој земљи, каква год она била, не постоји човек који ће негирати било чије право на слободу, а поготову право на слободу штампе и медијa уопште или слободу мишљења и говора. Или, ако такав човек можда постоји, онда је тешко замислити да би своје ставове изнео јавно, без страха да ће од стране целокупне јавности бити одбачен на маргину друштва. С друге стране, не знам ни колико je процената наших обичних грађана способно да из свог угла, односно с позиције свакодневног корисника медијa, препозна разне аспекте проблема медијских слобода или поштовања људских права уопште, макар када је реч о земљи у којој живимо. СВИ СУ ИСТИ Ако су за слободу медијa или њено ускраћивање по правилу најодговорнији они који су на власти – „режим“ или „позиција“, како је коме драго – за очекивање је да опозиција, када дође на власт и постане позиција, подари највеће медијске слободе и широм отвори врата слободном мишљењу и говору. У нашем искуству је ситуација потпуно другачија. За све пропусте и (не)дела за која критикује режим, по освајању власти, опозиција и сама бива критикована. Дакле, овако посматрана ситуација јасно показује да решење проблема медијских слобода није искључиво у промени власти јер, рекли бисмо, сви су они исти. Мене више занима улога самих медија у креирању медијског простора и ослобађању истог од контаминираних идеја које се противе основама демократског друштва, као, например, да је слобода човека ограничена слободом другога човека. Ако овај аксиом применимо на медије и појединца, долазимо до мноштва питања на која би медијски посленици и власници медијa требало да дају одговор. Пођимо редом! Да ли се у ограничење медијских слобода убраја и чињеница да уредници неретко мењају садржаје текстова новинарa и прилагођавају их тренутној уређивачкој политици? И ко уопште креира ту уређивачку политику? Да ли се за све пита уредник, чија креативност и ауторитет, искуство и поштење, треба да буду неупитни, или коначну реч о уређивачкој политици доноси капитал? Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења? ЈАВНИ ЛИНЧ Поред ове јасно видљиве провалије између медијa и истине, појављује се још једна, много већа, која би се могла описати термином одобреног или пожељног насиља – јавног линча. О чему је реч? Ако верујемо да је слобода човека ограничена слободом другога човека и да би то требало да буде полазна тачка сваког активизма, онда је необјашњива чињеница да се врло лако допушта или, боље рећи, одобрава својеврсни јавни линч појединаца или група, па чак и великог дела друштва у којем живимо, без икаквих последица по починиоце. Ако је свако невин док се на суду не докаже супротно, ко даје право медијима да унапред оптужују и пресуђују, а када се покаже да истина није на њиховој страни, да наставе свој линч као да је судска пресуда у складу с њиховим раније донетим судом? Где је ту истина и где је објективност? Како је могуће да медији у име својих права на слободу изражавања и мишљења могу несметано да својим неистинитим информисањем или манипулисањем полуистинитим информацијама (спиновањем) унапред оклеветају људе и унапред их прогласе кривим, а да за то не поседују никакве озбиљне аргументе или материјалне доказе? Зар и њихова слобода није ограничена слободом другога човека? Ко је дозволио да се у име слободе говора угрожава туђе право на слободу и одбрану свог достојанства? Није ли такво поступање медијa заправо укидање слободе појединца, па и читавог друштва? Зар се тиме не наноси штета свима – и онима о којима се пише и онима који такве текстове читају? Да ли медијске слободе припадају само медијима или се оне тичу читавог друштва и сваког појединца као корисника медијских услуга? Простије речено: да ли они медији којима истина није на врху пера имају одговорност и према својим читаоцима и гледаоцима којима на тај начин манипулишу? ПРЕСУДА „БЛИЦУ“ Један од добрих примера за постављена питања јесте недавни епилог судског процеса који је Епископ бачки г. Иринеј водио против дневних новина Блиц за неистине објављене уочи почетка Светог Архијерејског Сабора прошле године. Пресудом Вишег суда у Београду потврђени су сви наводи из тужбе епископа Иринеја, а Блицу је наложено да објави текст пресуде. Уреднику Блица и аутору неистинa није пало на памет да упуте јавно извињење за своја писанија и тиме покажу макар минимум људскости, достојанства, поштовања цивилизацијских норми и новинарске етике. Изгледа да им то није део уређивачке политике. Уместо да, у складу са судском пресудом, одговор eпископа Иринеја објаве на истој страни и у истом формату као и свој неистинити текст, објавили су непотпуни текст пресуде суда, и то на дну 18. стране, у рубрици Хроника (црна), испод текста с великим насловом језивог садржаја који се односио на убиство старице из Земуна. Али оно што је најгоре у свему и због чега наводим овај пример јесте чињеница да се Блиц није извинио ни својим читаоцима које је изманипулисао, слагао и довео у заблуду. И ту, нажалост, није крај. Наставак кампање против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха, Светог Синода и портпарола траје без престанка и верујем да ће оваквих пресуда бити још више. Верујем и да све те тужбе и пресуде неће зауставити и променити систем који нам је наметнут од стране медијa. Када затреба, неко ће своје писаније започети истим „аргументима“ које је суд већ показао као неистине и клевете, али то неће бити важно, јер пропагандна машина мора да иде даље ка своме циљу. По правилу, свако се позива на писање неког пре њега и тако се редом синхронизују хорско лагање и клеветање. Исто је и у другим случајевима разних појединаца који по потреби уређивачке политике заврше на насловним странама и у ударним телевизијским терминима. Блиц и њему слични не трагају за истином него за сензационализмом, а за себе тврде да су дневне новине! У самом старту је суштинска неистина. Нису ту да би нас истинито информисали него да би нас дезинформисали, а ко ће бити мета њихове обраде одлучиће такозвана уређивачка политика у складу с интересима и геополитичким циљевима власникa крупног капитала. Зато су такви медији неопходни у процесу разбијања друштва, његовом раслојавању и атомизирању, и, на крају, међусобном супротстављању његових чинилаца. Зато, за успех тог деструктивног процеса, и када не постоји реалан проблем, нешто се мора измислити јер се од нечега мора почети. Овим не желим да аболирам од одговорности све друге субјекте у овој ствари, поготову не власт, без обзира на то ко је у питању, јер су на данашњој политичкој сцени мање-више сви они који су макар једном у некој инстанци били на власти. Али да су медијски посленици остали на висини своје професије и задатка, да су одбили да пузе зарад личне користи и да су се држали истине, Истина би нас ослободила и не бисмо живели у медијском мраку на који се тако гласно жале. Разумем да у посртању свих слојева нашег друштва ни медији нису могли остати усправни, али барем нису морали и не морају да буду део машинерије која нас гура све дубље у пропаст. Није кључно питање да ли постоји медијски мрак у Србији, јер свако по свом осећању и мишљењу може да закључи да ли живи у мраку или не. Треба питати: ко је угасио светло и одбија да га упали јер му је лакше да ради у тами? Ако најодговорнији медијски посленици (част ретким изузецима) не знају, онда нека одговор потраже у огледалу. Протојереј Владан Симић (текст објављен у листу Печат, 8. новембра 2019. године) Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Наша света Црква данас молитвено прославља светог Јована Богослова, једног од дванаесторице апостола. О животу и делу Светога Јована разговарали смо са др Владаном Таталовићем, доцентом на Катедри за Нови Завет Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке доносимо звучни записи овог надахнутог и поучног разговора.
  19. ВЕЛИКИ ПЕТАК Примио си крст, највећу срамоту, Да га преобразиш у победе силу Нас ради ходио на страшну Голготу И ученику поверио Своју Мајку милу. Цео свет си пригрлио раширивши руке Кроз дланове невине света крв капа На Себе си узео и све људске муке И поцепао меницу Адамовог пада. Раном исцели немоћи наше И душе учини да буду чисте Са Распела растерај оне што нас страше Клањамо се Твојим страдањима Христе! Љубављу одагнај наше страхове Који си рођен од Дјеве Пречисте И прегаоцу Твоме подари махове Док Клањамо се Твојим страдањима Христе! Кроз смрт си сишао у одаје Ада Да смрскаш главу тамошње аждаје Пред Живоносним Крстом клечим и сада Жртва Јагњета за навек ће да траје. Протојереј Владан Симић Извор: Радио Беседа
  20. НОЋ ИЗДАЈЕ У ноћи смрклој и тамној Оружје звецка и буктиње горе У издаји Бога срамној На рубу сванућа нове зоре. Ко на разбојника безаконици изишли Да Праведног баце под своје ноге Са копљем и ланцима у страху су пришли Да оборе Оног што подиже многе. Час самопре срамне литије Зној ко крв капљо му са чела Спреман да чашу смрти испије И страдање прими за наша недела. Јуда пољупцем издају слади Не слути шта ће сад да се деси У џепу сребрнике крваве глади Побеже безглаво, те се обеси. Врати нож у своје корице! Заповест нову изусти тада Спреман за нас да прими модрице Творац за творевину невин да страда. Ноћ глува и слепа дави се у крви И узима срамни данак издаје Ко последњи злочинац страда Онај што је Први А издаје ноћ и данас траје. Протојереј Владан Симић Извор: Беседа
  21. Ово је парабола која показује (1) моћ покајања и (2) величину човекољубља Божијег. Млађи син, изгубљен и изнова пронађен, личи на царинике и грешнике. Старији син, који негодује због прихватања брата му који се вратио, личи на фарисеје. Шире гледано, могуће је да млађи син представља све народе, а старији Јевреје. Млађи син би могао бити свако онај који мисли младалачки и који се лако превари, а чак не обавезно годинама млађи, већ памећу и знањем нестабилнији и незрелији. Тај млађи син једнога дана рече оцу: „Дај ми део имања који ми припада.“ И само по себи је лоше, а и узрок је још већих зала, сматрати дарове и поклоне Божије као оно што нам припада као да нам то Бог дугује и као да нам то мора дати, тј. као да ми полажемо неко право на то. Велика непромишљеност грешника, која и доводи до њихове пропасти, јесте то што желе да у сопственим рукама имају део имања који им припада. Траже, дакле, у овом кратком животном веку да уживају његова добра. Везују се само за оно видљиво, које је привремено и без трајне вредности, а не знају уопште за оно невидљиво, које је небеско и вечно. Млађи син је затражио независност, веровао је у свој сопствени суд и да ће, само ако узме свој део у сопствене руке, њиме боље располагати од свога оца. Исто су тако и првостворени (Адам и Ева) сами проузроковали сопствену катастрофу из непромишљене жеље (славољубља) да буду независни од Бога. И пошто од оца доби оно за шта је мислио да му припада, „отиде у земљу далеку“. „Далека земља“ је земља удаљена од очевог дома. Она (по блаженом Августину) означава потпун заборав Бога. Грешници су далеко од Бога не раздаљином места, већ удаљавањем и повлачењем од врлине (по Зигавиносу). Бог је близу нас када чинимо добра дела, а далеко када се ми сами немањем добрих дела удаљавамо од Њега (по Василију Великом). „И онамо разасу имање своје.“ Потпуно расипање иметка представља крајњу злоупотребу човекове слободе. „Живећи развратно.“ Беда грешника се састоји у томе што се удаљио од Бога, извора свакога добра, и што се све више удаљава од њега. Тражећи добро у овом свету, у овосветском уживању, грешник расипа очево наслеђе злоупотребљавајући све своје друштвене моћи, губећи време свога живота, користећи на зло (а не на добро) поверене му таланте (сетите се приче о талантима), тј. дарове божанског промисла дате му да би га учиниле способним да служи свом Господу чинећи добро. Но, слобода уживања није безгранична и бесконачна, како је то замишљао грешни блудни син. Раније или касније осетиће беду и празнину коју у срцу ствара развратни живот и лишеност Божије утехе. Тада ће се појавити глад: „и он поче оскудевати“. А пошто „не живи човек само од хлеба, но од сваке речи Господње“, поменута глад (по блаженом Теофилакту) није само глад за хлебом, него и за речју Господњом. И баш оно што је грешник желео и сањао – живот удаљен од Бога и од његовог надзора – управо то се показало као његова несрећа и узрок његовог разочарања и извор глади материјалне и духовне. Иако, Јеврејин (изабраник Божији), приморан је да буде роб (потпуни зависник) идолопоклонику. Другим речима, грешници су, у ствари, потпуни робови греха („Ко чини грех, роб је греха“ – Јн 8, 34). И не доби стога, у тој недођији, да напаса нпр. овце, јер би тада то било часно занимање за једног Јеврејина, као нпр. за Јакова или Мојсија или Давида, него доби (за Јеврејина) нечисте свиње. Дакле – крајњи пад грешника. Стање грешника је стање у којем овај увек остаје незадовољан. Када развратник огладне, помисли да ће се наситити ако неком постане роб (слуга). Но, и поред тога опет оста гладан. Другим речима, у стању греха није могуће очекивати стварно задовољење од ма које створене ствари. Узалуд грешници запомажу обраћајући се телу и свету. Тело и свет су они код којих су служили, којима су робовали и којима су се клањали као боговима. Но, чак ни рошчиће којима се хране свиње, не дају им. Насупрот томе, у земљи очевој (тј. у дому очевом) нема глади. Изобиље је хлеба и сваке хране (духовне), и нема страха да ће ко гладовати ако се врати у очев дом. Али блудни син је једва чекао да га напусти. И сада се његово стање у овој параболи описује као лудило и пијанство, под чијом влашћу грешник бива ван себе. Сатана је подјармио његову душу. И од свих болесника, грешник је највећи противник и непријатељ самоме себи. Бог, међутим, не напушта створења своја, те тако и овај грешник, „дошавши себи“ и „уставши“ реши да се покајнички врати своме оцу. Јеванђелист каже „уставши“, тј. пробудивши се из летаргије и очајања, али и „васкрснувши“, јер је употребио исту реч као и за васкрсење Христово. Уставши из пада у грех, тј. васкрснувши из леша греха (по Зигавиносу), блудни син покајнички завапи „сагреших небу“, тј. Богу. И само је једно имао на уму – оче, немој ме сасвим одбацити. И није одлагао извршење ове (добре) одлуке о повратку „свом оцу“ (или према једном старијем рукопису, појачано – свом сопственом оцу). А када се враћао, отац га угледа из далека, јер га непрестано ишчекиваше да се врати (тј. покаје). Иако син још ништа није рекао, отац трчи (ван куће) њему у сусрет, од силне жеље да му се син врати. Син је, са своје стране, оправдано могао очекивати прекор и грдњу, јер је проћердао иметак, а уз то је и нечист, јер је проводио време са свињама и нико од Јевреја не би хтео да буде с њим до само отац који све то пренебрегава срећан што му се изгубљени син вратио. Другим речима: Господ је брз да опрости. Видевши то син се исповеда: „Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.“ Али отац, видевши синовљеву спремност на смирење, прекида га, и наређује слугама да сину изнесу најлепшу одећу и обућу (обућа је знак слободних – робови су ишли боси), а поврх свега и прстен – знак изворне части и власти (у дому) као што је има и други син. Блажени Јероним вели да је одећа – правда Божија, прстен – печат Духа Светога, а обућа – способност да се иде путем Божијим (тј. Очевим). И нареди даље отац да спреме „теле угојено“ да сви могу јести и веселити се повратку изгубљеног сина. Не, дакле, било које теле, него оно посебно гајено за најсвечаније прилике. (Кирило Александријски каже да је то теле сам Христос (као жртва) која узима на себе грехе света.) Стање греха је стање смрти јер грех умртвљује, убија у души сваки живот духовни, сваку везу са Духом Светим. Зато је повратак душе из греха њено васкрсење из мртвих. Но, све ово није се свидело старијем сину. У овој параболи старији син је слика фарисеја, који није да нису испуњавали закон Божији (тј. Очев), али су такође и мислили да се у пуном вршењу закона, чак и у одсуству љубави, испуњава прави однос са Богом. И као што су се фарисеји саблазнили видевши Христа да подучава грешнике, тако и старији син видевши оца да комуницира са грешним сином не хте поново ући у очеву кућу. Јер, фарисеји нису хтели да имају никакве везе са грешницима. Мислили су да само они као праведни (будући да испуњавају закон), имају право на љубав Божију. Но, отац не би био отац свој својој деци кад не би према сваком од њих поступао са брижном љубављу. Стога, као што је изашао пред млађега, он излази и пред старијега сина показујући своју бригу и за њега, говорећи му: „све моје је и твоје“, и тиме показујући да за сву своју децу има љубав бесконачну. Ништа нам више не треба него ово схватити, да бисмо, колико год да смо (от)пали и удаљили се од Бога и његове, како рече један светитељ, „манијачке“ љубави према нама, постали свесни утешне истине да је довољно само да се пренемо и искрено покајемо да бисмо се вратили у загрљај Бога који нас раширених руку нестрпљиво чека. Њему нека је због тога вечна слава и хвала. Амин. Извор: Теологија.нет
  22. Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости
  23. Поздравна реч декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Светосавској академији 27. јануара 2003, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 151–152. Ваша Светости, Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, Часни оци, драги гости, дозволите ми да вас, између две трпезе: оне духовне са које долазимо, тј. божанске литургије која је par ехсеllеncе место сусрета човека са Богом, и оне телесне на коју ћемо отићи (после празника за уши који нас очекује) а која је трпеза такође својеврсна агапа (трпеза братске љубави), дозволите ми, велим, да вас од свег срца поздравим и пожелим вам добродошлицу на Теолошки факултет. А заиста сте нам сви добродошли, јер вашим доласком сведочите да не заборављате Теолошки факултет, да не заборављате Цркву, да не заборављате ни Св. Саву који је непосредни повод нашег данашњег окупљања. И одиста не треба заборавити Св. Саву, јер бисмо заборављајући њега убрзо заборавили и ко смо и шта смо и зашто смо. Зар нас није Св. Сава учио да смо без Бога и без утемељења у Богу (како личног тако и свенародног) налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења, па је зато на српски језик неуморно преводио и дописивао богонадахнуте и богомудре оце Цркве, а исто тако цркве и манастире неуморно подизао и обнављао, не би ли нам указао на пут ка ономе без кога смо само прах и пепео. И зар нас није учио да смо издвојени од других људи и народа налик на изоловани поточић коме прети опасност да заврши као устајала бара, па је зато, непрестано путујући, градио мостове и са источним и са западним народима, пријатељујући са свима и бивајући свима све, само да их придобије. Отуда сваки онај који инсистира на српству Св. Саве, а не на његовом хришћанству, није од њега научио ништа. Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили. И такав став није његово приватно постигнуће, него дело Духа Светога који надахњује Цркву и свакога истински црквеног. И као што белац или црнац крштењем водом и Духом не престају да буду бели или црни, али бела или црна кожа престаје да им, у Цркви у коју су крштењем ушли, даје идентитет, тако исто идентитет у Цркви престаје да им даје припадништво одређеној друштвеној класи или неком народу. Идентитет у Цркви човек задобија искључиво из односа који преко Христа у Духу Светоме има са Оцем небеским. Све остале особине које је имао (боја коже или очију, припадништво класи, раси, полу или нацији) он уласком у Цркву додуше не губи, али оне престају да за хришћанина буду одлучујуће, престају да му дају идентитет који он сада црпи не из карактеристика овога света, него (парадоксално) из будућег царства Божијег. Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, онда свакако у Христу и у његовој Цркви не сме бити ни Немца ни Италијана, ни Србина ни Хрвата, ни Руса ни Јапанца, него само Христос сав у свему. Тако и ми, љубљени моји, благодарећи Богу што за вековни узор имамо оваквог духовног горостаса који надраста све људске, „исувише људске“, поделе, осим оних које бескомпромисно деле добро од зла и праву од криве вере (јер је она прва спасоносна, а ова друга душепогибељна), имајмо за извор свог идентитета само благу Христову личност, а за руковођење при делању само чисту љубав Христову, без обзира на цену коју ћемо баш због тога морати да платимо кнезу овога света. И колико год висока та цена била, не заборавимо ни то да ни једна цена није превисока када је у питању царство Божије, царство Христа Богочовека, коме нека је слава са светима његовим (међу којима је и српски лучоносац Св. Сава) у векове векова. Амин. Извор: Теологија.нет
  24. Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне ‘приматељке’, тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим те… АКО, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења бићетвореће љубави Божије коja не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу… АКО можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има — немој себе називати хришћанином. АКО ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце — немој себе звати хришћанином. АКО ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва — немој себе звати хришћанином. АКО можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величину тога циља откривати, а њему се све више приближавати, тек у мери свога смирења пред Њим… АКО можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне, упркос нама оваквима, до којих кад би било, ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо и даровао нам царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом ‘широком руком’ мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије, а тиме и у вечнобитије. Он мора бити ‘неправедно’ многомилостив и безразложно човекољубив да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања — као да цела литургија није молитва пред причешћивање — итд, итд), него је твој грех, твоја грешка, боље речено — твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је — бити ‘Христос’ без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од ‘Христа’ без љубави — а управо тај живи contradictio in adjecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцијом, а у бити — непокајани егоиста. Но, АКО можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке на уску и тешко проходну стазу која једина води царству небеском… АКО можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом… АКО можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало… АКО можеш не уздати се у ‘бесмртност душе’, него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, већ да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност par excellence) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој творац, одржавалац у постојању, животодавац и надасве смислодавац који бива спознат само онолико колико он то жели и колико ти он то допусти. У гносеолошкој ‘борби’ са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и ‘манијачком’ љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да, пошто Бог ничим, ни ad extra ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. ‘слобода избора’, јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у ствари, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива и невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага, такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност (а не да се изабере ово или оно). То је слобода као стваралачки чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бића (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави — она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. „Вечно постојање“ (а то је онтолошка категорија par excellence) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст — од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити, а да је при том не уништи, јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи — без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената — љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе и љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји — била би сувишна. АКО, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и учеником и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа што нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Светосавска беседа изговорена 27. јануара 2002. на Православном богословском факултету, а одштампана у часопису Искон, број 7, без године издања, стр. 19–21. Извор: Теологија.нет
  25. Напредак производње филма одувек је утицао на развој филмских израза. Немо доба карактерише играна форма, заснована на глуми као на јединој могућности. Појавом звука двадесетих и колора педесетих година прошлог века развија се документарни израз као начин бележења и тумачења стварности. Такође се, у раздобљу од првобитне фотохемијске до савремене дигиталне технике, постепено издваја и усавршава анимирани израз. У односу на дуго доминантну улогу играног филма, анимирани и нарочито документарни филм данас имају једнаку важност и понекад већи утицај. Разлог томе лежи у способности нарочито документарног филма да помоћу играних, анимираних и других техничких помагала стварност реконструише на жељени начин, због чега се често расправља о границама савременог документарног израза као таквог. © Newmarket У основној сценској логици филм није новина. Њему од вајкада претходе представе и плесови, који такође располажу глумцима, гледалиштем, режијом и порукама које се емитују сценом. Будући да настаје у хришћанској средини, филм је од самог почетка упућен на драмско извођење страдања Исуса Христа (пасија) као на једну од најразвијенијих и најутицајнијих сценских традиција европске културе. Тако међу прве филмове спадају француске Пасије редитељâ А. Кирхнера (1897) и браће Лимијер (1897), америчке Passion plays З. Лубина и Х. Винсента (1898), при чему континуирани значај ове традиције за филмски приказ личности Исуса Христа потврђују и савремена остварења (The Passion of the Christ, 2004). У оваквим делима Библија није једини извор, јер пасије важе за културно укорењене и прилагођене уметничке форме, у којима су места пронашли и други извори, попут апокрифне литературе, локалних религијских и фолклорних предања. Нарочито занимање филма за библијске садржаје напредује са могућностима играног приказа историје. Место Библије у хришћанској култури као колевци кинематографије учинила је да жанр ‘историјског епа’ примарну пажњу посвети библијским догађајима, па да такви филмски производи задуго остану популарнијији од осталих у истој категорији. Тако су настали класици о постању (The Bible: In the Beginning, 1966), патријарсима (Joseph Sold by His Brothers, 1960; The Ten Commandments, 1923; 1956), судијама (Samson and Delilah, 1949), царевима (David and Bathsheba, 1951; Solomon and Sheba, 1960), еванђелским наративима (The King of Kings, 1927; Ecce Homo, 1935; Il vangelo secondo Matteo, 1964), Исусу Христу (From the Manger to the Cross, 1912; The Greatest Story Ever Told, 1965; Il messia, 1975; Jesus of Nazareth, 1977; Jesus, 1984) и апостолима (Peter and Paul, 1981; A. D., 1985). Интересовање за овакву врсту стваралаштва постоји и данас (Noah, 2014; Son of God, 2014), захватајући све утицајније форме играно-документарних телевизијских серијала (Abraham, 1994; The Bible, 2013), анимираног краткометражног (The Greatest Adventure, 1986) и дугометражног филма (The Prince of Egypt, 1998). За разлику од строго документарних, играни библијски филмови нису засновани на научној егзегези упркос томе што теже веродостојном тумачењу историје. Спектакуларно-комерцијална страна продукције истовремено захтева прилагођавање радње и ликова потребама тржишта. Зато се у односу на ризике уносне веродостојности сигурнијим тереном показује ‘фиктивна драма’, у којој приказивање библијских догађаја из перспективе измишљеног актера даје легитимитет субјективном доживљају и тако успех постиже кроз привидну блискост гледалишта са давно прошлим временима. Претходно су такви примери заступљени у књижевности, а успех њихове екранизације (Quo vadis?, 1951; The Robe, 1953; Ben-Hur, 1959) утиче и на савремено стваралаштво (Risen, 2016). Са историјске и догматске тачке гледишта, оваква остварења критикована су због пренаглашене субјективности, провокативних елемената (Life of Brian, 1979) и теолошки упитних, евентуално скандалозних делова (The Last Temptation of Christ, 1988). Посебан приступ доноси форма ‘параболе’ којом се библијски догађаји смештају у савремено доба (Jesus of Montreal, 1989). Са тежиштем на њиховој суштини, овом правцу доприносе радови источноевропских редитеља А. Тарковског (1932-1986) (Offret, 1986) и К. Кисловског (Dekalog, 1989). У спрези са историјским приступом, параболе се понекад смештају у контексте који нису библијски, захваљујући чему се ефектније обраћају савременом друштву (The Seventh Seal, 1957; The Mission, 1986; Babettes gæstebud, 1987). Такве примере такође прво развија књижевност, као нпр. Роман М. Булгакова Мајстор и Маргарита, чију екранизацију (1972) потписује и један од зачетника ‘југословенског новог таласа’ А. Петровић (1929-1994). Параболе, међутим, нису исто што и алузије, које не држе до историјске и богословске тачности и које се библијским сликама користе на комерцијалан начин (Raiders of the Lost Ark, 1981; Armageddon, 1998). У том правцу популарна култура производи блокбастере засноване на уносном занимању за апокалиптичке теме (Terminator 2: Judgment Day, 1991; Matrix, 1999), који чак могу бити одвојени од религијског смисла (Apocalypse Now, 1979) и сведени само на забаву (2012, 2009). Сама чињеница да је до данас настало око две стотине екранизација еванђелских догађаја и више стотина других интепретација библијског штива указује на потребу проширења библијских студија на домен седме уметности. Захваљујући успешној употреби херменеутичких приступа библијском тексту у истраживању теолошких, уметничких и образовних потенцијала филма, примећује се пораст литературе у овом домену. Посебан аргумент интердисциплинарног приступа библијским и филмским студијама у оквирима академског богословља заснива се на одговорности хришћана према филму као све заступљенијем и моћнијем језику савременог друштва. Литература: B. Babington/P. W. Evans, Biblical Epics: Sacred Narrative in the Hollywood Cinema, Manchester/NewYork 1993; P. Malone, Screen Jesus: Portrayals of Christ in Television and Film, Lanham 2011; P.A. Soukup/R. Hodgson (прр), Fidelity and Translation: Communicating the Bible in New Media, NewYork 1999; R. Zwick, Evangelienrezeption im Jesusfilm: Ein Beitrag zur intermedialen Wirknngsgeschichte des Neuen Testaments (SThPS 25), Würzburg 1997; R. Zwick, Religion und Gewalt im Bibelfilm (Film und Theologie 20), Marburg 2013. Извор: Лексикон библијске егзегезе, прир. Р. Кубат и П. Драгутиновић, Београд: Библијски институт и Службени гласник, 464–466. http://teologija.net/filmska-interpretacija-biblije/?fbclid=IwAR3ZmnuR1aM1BKpz2Qwe00wNSk0NAh2O6DQzdxbC_HvCVlgypuGUiyCqrxg
×
×
  • Креирај ново...