Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'више'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који први пут долази у Црну Гору у том својству, стигао је вечерас око 18 часова испред подгоричког Саборног храма Христовог васкрсења гдје му је приређен свечани дочек у којем учествују архијереји и свештенство наше Српске православне цркве и помјесних православних цркава, вјерни народ из свих крајева Црне Горе. Повезане вести: Његова Светост Патријарх српски Порфирије стигао у Подгорицу Беседа Патријарха српског Порфирија испред Саборног храма у Подгорици Поздравна беседа изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија испред Саборног храма у Подгорици Свјатјејши Патријарх Порфирије у пратњи више епископа и свештенства допутовао је данас, око 13.30 часова, у Црну Гору, а на подгоричком аеродрому дочекао га је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки г. Методије са свештенством Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Свечана доксологија – у присуству архијереја, свештеника, свештеномонаштва наше и осталих помјесних цркава, као и многобројног вјерног народа који се сабрао да дочека и узме благослов од Патријарха српског, а преко њега и свих насљедника Светога Саве до наших времена – служена је на бини испред Саборног храма. Послије свечаног чина доксологије служена је празнична вечерња служба, након које су се сабранима обратили домаћин владика Јоаникије и Патријарх српски Порфирије. Високопреосвећени изабрани Митрополит црногорско-приморски поздравио је госте, браћу архијереје, вјерни народ, све присутне, упутивши Патријарху ријечи добродошлице и благодарности, подсјетивши да је овај велик сабор приређен због доласка Патријарха Порфирија, који први пут као новоизабрани патријарх долази да посјети Црну Гору, да јој донесе мир и благослов: “Ваша светости, Ви као насљедник Светога оца нашега Саве, првога архиепископа српскога, идете његовим стопама, посјећујући свете Божије престоле које је утврдио Свети Сава, и ево дошли сте да и овај свети престо древне Епископије зетске, данашње Митрополије црногорско-приморске, посјетите и утврдите. Ваша света служба је служба помирења и обједињења. Цијела Српска православна црква, српски православни народ и сви они који су у Вашој јурисдикцији, обједињавају се око Вас и око светог патријарашког престола. Са Вама је, Ваша светости, вечерас дошла и пуноћа васељенског православља. И ту пуноћу, као патријарх српски, носите у својој светој служби и своме срцу. ” Изражавајући радост што су се вечерас сабрали архијереји светих православних патријаршија и светих аутокефалних православних цркава из цијелог православља, Митрополит Јоаникије је нагласио да то даје и велику снагу. “Ево, Ваша светости дошли сте, поводом Нашега устоличења као новоизабраног Митрополита црногорско-приморског, да посјетите ову, Светим Савом, утврђену Митрополију, која се прославила светошћу, и Светога Петра Цетињскога и осталих светиња које је сабрала под својим освештаним крововима. И руку Светог Јована Крститеља, и дио Часнога и животворнога крста, и свету чудотворну икону Богородице Филермске, и у земљу Светога Василија Острошкога Чудотворца, са којом се он, као Митрополит херцеговачки, сјединио. Епископију и Митрополију у којој су свој мир нашле мошти Вашега далекога претходника, Светога Арсенија Сремца. Ова епископија и митрополија се прославила светошћу, али и много чиме друго. И књижевношћу и умјетношћу и љепотом наших светиња, а у посљедње вријеме, наш народ, који се објединио у одбрани својих светиња, своје вјере, части, образа и памћења, заблистао је и изашао пред лице цијеле православне васељене, као народ одан својој вјери и својој Цркви”, закључио је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Првојерарх наше Цркве је захвалио на добродошлици, рекавши да би све овдје сабране, најрадије као и све људе Црне Горе, смјестио у своје срце и закључао у њега: “И заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Св. Василија Острошког. да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим ријечима да општимо једни са другима. Нарадије бих се ћутке спустио у крипту гдје је смјештено тијело великог архипастира и спаситеља опустошене мртве Црне Горе. У крипту у којој се налази тијело нашег и вашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи јер и ако је имао у наше име недоумице, сада их сигурно у близини Христовој нема. Засигурно зна да је мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан.” Патријарх српски је нагласио да Црква не постоји због тога да би рјешавала економске, социолошке, државне и друге проблеме већ постоји “да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вјечни”. “Само када дотакнемо ту тајну, тада добија свој смисао и све оно претходно. Драга браћо и сестре, величанствени саборе, утјешен вашом вјером, знам да смо сазвани у име Оца, Сина и Светог Духа. Данас је празник и ја вам га од свег срца честитам. Овакви дани и догађаји описани су у Светом писму”, нагласио је Свјатјејши Патријарх и додао: “Господ је услишио преко Сабора архијереја СПЦ наше молитве. Изашао је у сусрет нашим молитвама и ми смо за предстојатеља Митрополије добили великог мужа, онога ког смо жељели, ког смо измолили, владику Јоаникија. Ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама, у своје лично име и у име пуноће СПЦ честитам. То је за нас велика радост коју смо спремни да подијелимо са свима.” Поручио је да сви са овог скупа своју браћу и сестре братски грле и цјеливају, а која данас нису сабране на овом скупу: “Или нас не препознају или не признају за своју браћу и називају нас најпогрднијим именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом и молимо се да их Господ одобровољи, али и наша срца прошири до небеса, да у та наша срца они имају улазе, а да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо више него било кога другог у братски загрљај. Јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то како ко себе види и доживљава, како види себе по националном опредјељењу, који политички поглед на свијет има и којој странци припада, сви смо једно. Да је Црква знамо добро јединствени кров и простор за све нас. Кров под који нас, када приступимо, свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо. Ми Христом просвијетљени, молитвама Св. Василија Великог, Светог Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, знамо да је за Бога најмање битно, како и на који начин себе доживљамо ако смо Христови”, казао је, између осталог, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије и закључио: “Позивам и апелујем на све крштене душе у овој Митрополији да стану иза овог изабраног Митрополита Јоаникија. И већ као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овдје, а ја заједно са вама кажем изабран је Митрополит Јоаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона православне Цркве, онако како се то радило кроз сву историју од 12 апостола па преко седамдесеторице који су изабрани послије њих до наших дана.” Послије богослужења и обраћања Патријарха српског и Митрополита црногорско-приморског, на платоу Саборног храма васкрења уприличен је богат културно-умјетнички програм који је почео пројекцијом документарних филомова: “Литије” и “Митрополит Јоаникије”. У програму су учешће узели: гуслар Ђоко Копривица, фолклорни ансамбл народних игара и пјесама „Ђурђевданско коло” из Подгорице, Даница Црногорчевић, Бранка Зечевић, Фенечки бисери, фрулаш Радован Сукновић, Београдски синдикат и Неверне бебе. Атмосфера испред Саборног храма је величанствена и подсјећа на литијска сабрања која су организована за одбрану светиња. Вјерни народ из појединих дјелова Подгорице, али и других крајева Црне Горе, сабрао се да достојанствено у љубави и слози дочека благословеног који долази у име Господње. У овом величанственом догађају учествују и гости из помјесних цркава: Архиепископ катарски Макарије (Јеруслимска патријаршија), Митрополит тверски и кашински Амвросије (Руска православна црква), Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Украјинска православна црква), Митрополит теронопољски и кременецки Сергије (Украјинска православна црква), Митрополит берлински Марко (Руска православна загранична црква), Митрополит ловчански Гаврил (Бугарска православна црква – БП), Епископ сјемјатички Варсонуфије (Пољска православна црква), Митрополит ђирокастријски Димитрије (Албанска православна црква), Архиепископ кошицки Георгије ((Православна црква чешких земаља и Словачке). Радости овог сабрања доприноси и учешће више архијереја наше Цркве: Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Митрополит дабробосански Хризостом, Епископ сремски Василије, Епископ банатски Никанор, Епископ будимски Лукијан, Епископ британско-скандинавски Доситеј, Епископ жички Јустин, Епископ шумадијски Јован, Епископ зворничко-тузлански Фотије, Епископ милешевски Атанасије, Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, Епископ полошко-кумановски Јоаким, Епископ брегалнички Марко, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ крушевачки Давид, Епископ славонски Јован, Епископ аустријско-швајцарски Андреј, Епископ бихаћко-петровачки Сергије, Епископ нишки Арсеније, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, Епископ ваљевски Исихије, Епископ диоклијски изабрани будимљанско-никшићки Методије, Епископ моравички Антоније, Епископ ремезијански Стефан, Епископ топлички Јеротеј, Епископ умировљени канадски Георгије, Епископ изабрани марчански архим. Сава ( Бундало), Епископ изабрани хвостански архим. Јустин (Јеремић), архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Међу бројним уваженим гостима на свечаном дочеку Патријрха српског су проф. др Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе, са министрима Милојком Спајићем, Јаковом Милатовићем, Младеном Бојанићем, Ратком Митровићем, Александром Стијовићем, Њихова краљевска височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевеић, Њихова краљевска височанства принц Давид Багратион Мухранбатони од Грузије и принцеза Ирина, представници политичког и јавног живота. Због епидемиолошких мјера, које прописује Министарство здравља, вечерња служба и комплетна свечаност одржава се на бини испред Саборног храма. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије је допутовао је у дводневну посјету Црној Гори поводом устоличења Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија. Централни догађај посјете биће Света архијерејска литургија са устоличењем коју ће Патријарх са више архијереја наше и других помјесних цркава служити сјутра у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем. Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“. Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље. Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор. Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо. И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако. Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново. Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана? Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора. За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи. Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима. Али пролазни је час то био. Сада је тренутак радости. А ти… „весели се српски роде!“ Извор: Ин4с
  4. Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU Званична презентација: https://mullmonastery.com/
  5. Рекао бих да је највећи дар који ми, православни Срби, имамо - дар православне вере или Православља. Он је најдрагоценији и најважнији, јер у себи садржи и све друге дарове. Шта то уствари значи? Дар православне вере значи да живимо у истини, да живимо у истинској Цркви; да је свештеник коме се обраћамо, истински свештеник, јер када православни свештеник чита молитву, онда то јесте молитва за здравље, за благослов, или било шта друго. Исто тако, када православни епископ или свештениик служе литургију – то је истинска литургија. На њој се причешћујемо стварним Телом и Крвљу Христовом и тако учествујемо у светотајинском животу Цркве. То је највеће што ми православни Срби имамо. Ми, међутим, често тога нисмо довољно свесни, па имамо обичај да кажемо како пуно страдамо и како смо мученички народ. То заиста јесте тако, али морамо да знамо да ми страдамо зато што смо православни, зато што смо у Истини, зато што сведочимо Истину. Исто тако, када човек живи унутар православне Цркве, онда му Бог даје разне дарове. Свети апостол Павле сведочи да Дух Свети даје различите дарове у Цркви, па тако једне поставља за учитеље, друге за епископе, треће за чудотворце; једнима даје дар језика, другима дар музике, трећима дар песништва. ДАРОВИ И ЛИЧНИ ПУТ У светом Јеванђељу се говори и о умножењу дарова. То бисмо могли да протумачимо као својеврстан пут од обичног човека до стицања Христовог лика у нама самима. То је, богословски речено, наш пут од лика до подобија. То је дар и призив сваког крштеног православног човека: да обичан човек Петар, Марко, Милица, Зорица, постане обожена, охристовљена личност и да се у њему доживи та тајна сједињења човека и Бога, као што су у личности Христовој сједињени Бог и човек. На то смо призвани и ту тајну обожења можемо да доживимо и доживљавамо у православној Цркви. Многи други, нажалост, хришћани имају добре жеље, добре намере, читају дебеле књиге, иду на богослужења, слушају дуге проповеди, али немају то што ми чувамо у недрима својим, то што чува свето Православље. То је света Литургија, то је светотајински живот Цркве. Због тога се ми не плашимо, на пример ни овог вируса и долазимо на богослужења и причешћујемо се слободно. Причешћујемо се и из једне кашичице, јер је то свети, освештани предмет преко којега нам се дарује сам Христос на исцелење душе и тела. Он не преноси никакве болести, јер нам се преко њега дарује Свето Причешће, које нас исцељује. Данас постоје извесни људи који покушавају да помуте ум народу обесхрабре га да долази у цркву. На нама је да чинимо управо супротно: да долазимо у цркву, јер нам Бог може највише помоћи. Поштујемо лекаре, поштујемо медицину, али Бог може много више. Ми то непрестано доживљавамо у Цркви и то је оно што имамо као највећи дар. ПОКРЕТ ИЛИ ЦРКВА? Питање дарова је свакако уско повезано са учењем о Цркви. Шта је православна Црква? Ко чини јерархију Цркве? Јерархија може да постоји само у православној Цркви, и њу чине епископ, свештеници, ђакони; док су сви други крштени људи чланови народа Божијег. Зашто је битно да знају шта је канонски шта је неканонски? Зато што, уствари, данас имамо много примера неканонског свештенства. Кад кажемо неканонског, мислимо на људе који припадају разним групацијама. Ево, да почнемо од Грчке. Тамо постоје „старокалендарци“ који су одвојени од канонске Грчке православне Цркве. Они су се после раздвојили у неколико струја и има их свуда у свету. Код нас, нажалост, у Српској православној Цркви у новије време имамо такође неканонског свештенства. Да поменемо само тзв. Артемијев покрет, затим многе друге зилотске групе које су одвојене од православне Цркве. Они нису део православне јерархије, али са друге стране изгледају исто као ми. Нема их много овде код нас Републици Српској, поготово у нашој Епархији зворничко-тузланској. У сваком случају, има их довољно да могу да збуне народ својим лажним деловањем и лажном проповеди, јер се представљају као свештеници Српске православне Цркве, а они то нису. Значи, веома је битно да народ има контакт са канонским свештеником на простору на коме живи. На пример, ако човек живи у Добоју или у Бијељини, он треба да зна ко је канонски свештеник парохије у којој живи. Њему треба да се обраћа у цркви када служи или за одређене савете и друге потребе. Што је најважније, канонски свештеници су они који носе благодат Светога Духа, који су истински проповедници Христови и чувари црквеног учења. Они врше благодатне и канонске свете тајне Цркве, без којих нема истинитог богослужења, нити истините вере, па самим тим ни истините заједнице са Богом. Са друге стране постоје свештеници који нису канонски, који су на неки начин дошли у сукоб са Црквом, са њеним канонима, одвојили се од црквене заједнице, наводно из неког свог зилотизма или било ког другог разлога. Неки су рашчињени због моралних преступа, неки су удаљени из Цркве због неправославног, односно догматски искривљеног учења. Постоје разни случајеви и људи морају да буду обазриви. НЕПОГРЕШИВИ ИЗВОР БЛАГОДАТИ Свети старац Пајсије је говорио да добрих људи има свуда у свету, у свакој религији, у сваком учењу философском, религијском, у политици, уметности, музици; свугде има људи добрих у земаљском смислу, али светитеља има само код православних. Само у православној Цркви. О томе смо малопре говорили. Дакле, самим тим што Црква даје светитеље, она показује да јесте Црква, да је ту присутна благодат Божија, да ту живи Дух Свети. То не значи да се, како то бива код појединих учења, неко канонизује, то јесте постаје светитељ, по диктату или неком декрету. Светитељ је извор благодати Божје и то Црква непогрешиво препознаје, али у време кад то Бог одреди. Неко је био канонизован убрзо после своје смрти, неко је канонизован после сто или двеста година. Са друге стране, ми морамо људима преносити црквено учење. Живимо у апокалиптичком времену, где се појављују и појављиваће се лажни пророци, лажни исцелитељи, лажни учитељи, или како каже Јеванђеље, лажни христоси и повући ће за собом многе људе који нису утемељени у заједници Цркве. То значи да сваки човек кад има неку дилему, треба да пита свога свештеника: Оче, шта је то? Да ли је то у реду? Како Црква о томе учи? Тако ће човек пронаћи одговор и неће се олако уплести у мреже тих лукавих људи који делују демонским силама. Због тога је потребно да се непрестано враћамо својој светој, саборној и апостолској православној Цркви, јер је она наш Дом у којем имамо заједницу са Богом и свим светитељима. „АТЛАС“ И СТВАРНИ КОНТАКТ СА ЦРКВОМ Ми тренутно у епархији радимо један пројекат који ћемо назвати ''Атлас Епархије зворничко-тузланске'' или ''Црквена карта Епархије зворничко-тузланске''. То је пионирски покушај да некако објединимо црквене податке од наших свештеника из епархије, али и статистичке податке из државних табела и података. То бисмо волели да објединимо у облику једне карте и да је презентујемо, како бисмо видели колико наших људи долази у цркву, а колико има православних који то не чине. Тако ћемо у сваком граду и крају отворити велики простор за мисију Цркве. За наше људе је најважније да постану православни Срби; да сваке недеље и празника иду у своју цркву; да схвате да је то једини пут којим ће нас Бог благословити и којим ћемо открити смисао и овога и вечнога живота. Тако ћемо постати литургијски народ. Тако ћемо обожити своје народно и национално биће и бити достојни наследници наших светих Немањића. Нека би Бог дао да наша вера не остане само некаква археологија или, не дај Боже, празна прича. БУДИМО СВЕСНИ ДА БОГ ПОСТОЈИ Према досадашњим подацима из поменутог „Атласа“ који припремамо, види се да врло мали број људи, процентуално, долази на литургије и има реалан контакт са Црквом. Народ се окупи на великим догађајима, славама и све то лепо изгледа, али се при томе губи унутрашњи, суштински, литургијски елеменат тога сабора и сабрања и све некако буде усмерено ка нечему спољашњем, земаљском и световном. Дакле, најважнијим сматрам да преко проповеди, преко веронауке приводимо српски народ светој Цркви. Када би то било тако, онда би Бог свакога понаособ и наш народ у целини водио путем спасења. Е, то је наша мисија. Зато имамо веронауку, зато штампамо књиге, зато проповедамо. Једини смисао је да некако постанемо свесни да Бог постоји; да је Христос Бог, да нас Он призива у заједницу са собом и у заједницу Цркве. Оно што су некада чинили свети апостоли и свети оци, то и данас Црква говори и сведочи. То је свим својим бићем сведочио и наш недавно упокојени митрополит Амфилохије. Свим својим бићем се трудио да Црну Гору врати светом Василију Острошком и светом Петру Цетињском. То је заиста велики благослов. Нека би Бог дао да тако чинимо сви ми. Свако у свом домену и свако по мери своје вере и подвига. Држимо се своје православне Цркве, па ћемо пронаћи смисао свог земаљског живота и открићемо живот будућег века. Из разговора са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем у емисији "Живе речи", 04. новембар 2020. године; Са преосвећеним владиком разговарао катихета Бранислав Илић Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. „Светигора жели да подсјећа и на светост као на призив и праву мјеру људског достојанства, али и на светитељство као једино истинско просвјетитељство“, ријечи су Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија из уводника првог броја часописа Светигора, који је изашао на Божић 1992. године, „као одговор на велику духовну изгладњелост не само у Црној Гори“. Дугих двадесет и осам година старао се Владика о ревији коју није просто назвао мјесечник, него образник за вјеру, културу и васпитање уз коју су се генерације будиле и духовно узрастале. Наведене ријечи најбоље пристају управо уз овај, 288. број, који је цио посвећен Њему, оснивачу Светигоре, обновитељу истинског образовања и културе у Црној Гори – архиепископу цетињском, митрополиту црногорско-приморском, егзарху Светога трона пећкога, господину Амфилохију, који се упокојио 30. новембра 2020. године. Пред вама је, драги читаоци, 136 страна на којима је сабран богати животопис блаженопочившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, његов посљедњи благослов и посљедња забиљежена ријеч своме народу, бесједе црквених великодостојника и мирјана изговорене изнад одра блаженопочившег митрополита Амфилохија – патријарха српског Иринеја, владике будимљанско-никшићког Јоаникија, владике Атанасија Јевтића, епископа бачког др Иринеја Буловића, протојереја-ставрoфора Гојка Перовића, протојереја-ставрофора Обрена Јовановића, академика Матије Бећковића, проф. др Здравка Кривокапића, предсједника Скупштине Црне Горе Алексе Бечића, предсједника ЦО Цетиње Рајка Радусиновића. Ова Светигора је омаж вољеном пастиру сачињен из разноврсних и многобројних бесједа и изјава епископа и отаца Српске цркве и помјесних цркава, многих културних и јавних личности, спортиста. Представљање овог броја насловљено је ријечима кошаркаша Николе Миротића, који је у њима сажео лик и дјело митрополита Амфилохија. Објављено је слово благодарности иконописца Анастасија Радовића, Митрополитовог синовца, разговор са др Јеленом Боровинић Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе, која је лијечила владику, разговор са јеромонахом Јустином, сабратом Цетињског манастира и келејником блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је уз Митрополита провео последње недјеље у подгоричком Клиничком центру, утисци протојереја Бранка Вујачића, из чије се руке Митрополит посљедњи пут причестио. Као што је Владика за живота љубављу сабирао разне људе из разних дјелова свијета, тако су и у овом Светогорином некрологу истом том љубављу сабрани стихови благодарности који су се рађали у коротним данима, уздаси бола, али и радосне туге многих који су се опростили од Владике било писмима, било телеграмима, било изјавама или спонтаним текстовима који су се тих дана објављивали на друштвеним мрежама и сајту Митрополије Црногорско-приморске. Од наслова тих текстова могла би се пјесма сачинити, сваки наслов је стих, сваки је епитаф, печат Владичине личности, сваки је слово побједе живота над смрћу. Ево неких од њих: Данас је васкрс. Данас је побједа; Нисмо изгубили оца и архијереја, добили смо светитеља; Истински отац, учитељ и духовни пастир свакога од нас; Човек дубоке вере и велике љубави; Поставио нам је свима високу мјеру; Сведок васкрсења Христовог; Плодна и родна земља која је родила родом речи Божје; Морачки јасновидац; Митрополит Амфилохије или о људској узвишености; Митрополит је био духовни пламен; Амфилохије Васељенски; Митрополит, човек предања; Амфилохије – човјек славе Божије; Био је свима све, Митрополит је био отац отаца; Верни наследник Светог Петра; Небески покровитељ читавог православља; Истински виноградар Господњи; Теолог исихазма, Љепото Христова; Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај ће се плач претворити у радост… Љепото Христова, моли Бога за нас да се и ми улијемо у врело небеске Светигоре! Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у катедралном храму Епархије жичке. Богослужење се одвијало у простору који је спреман за постављање новог мермерног иконостаса. Он ће попут још једне велике слагалице наговестити сву велелепност ка којој у свом историјском ходу ка есхатону стреми овај храм спајајући у себи благодатно свештенодејство и красоту материје. Сабрање је пастирским речима поучио и ободрио Владика Јустин. Речи Преосвећеног преносимо у целости: – Сабрали смо се данас у овом светом храму који је посвећен нашем Оцу, Светом Сави, првом архиепископу српском, да се Богу помолимо, да чујемо поуку Светог Јеванђеља, да видимо једни друге, да се утешимо једни другима, да знамо да нисмо сами овде, у овоме свету. И данас, Свето Јеванђеље нам говори о Гадаринском бесомучнику, човеку у кога је ушао легеон демона. И како каже у Светоме Писму – он се није облачио, него је го ишао по гробовима, лутао по свету, нападао људе, покушавајући да се ослободи тих црних непријатеља душе људске. И у њему видимо генеологију – шта је бесомучник и откуда то бесомучно мучење. Јер бесови су у ствари демони, само што се на различитим језицима различито изговара, али је смисао исти: то су ти непријатељи Божији и непријатељи људски. Јер, они да су хтели да се покају и они би били спасени. Међутим, они су се противили Богу и градили се већи од Бога, као што управо и данас имамо примере. Има много оних у свету који се граде већи од Бога и силнији од Бога и покушавају да утичу на судбину људи, а то не може. Они имају власт само онолико колико им Господ Бог допусти. Нама апостол Павле говори у Посланици Ефесцима, нама хришћанима, сведоцима и следбеницима Христовим који смо такође на тој црној листи – јер ако смо пријатељи Божији, постајемо непријатељи онима који се противе Богу. Али ми себе не сматрамо ничијим непријатељима, ми смо само пријатељи Божији. И поручује он нама, као и Ефесцима, хришћанима: обуците се у свеоружје Божије и тако ћете моћи погасити стреле нечастивога. Обуците се у љубав, благочешће, веру, постојаност, користите средства која вам је Господ Бог дао и онда немате чега да се бојите. И заиста, ми хришћани немамо шта да изгубимо. Све нам је дато, а дато нам је и више од овога – дато нам је да наследимо Царство Небеско. Овде, овоземаљско искористићемо да душу своју, тело своје, ум свој, вољу своју, покоримо вољи Божијој да бисмо се спасили. А нас очекује рај сладости. Када кажем сладост, не мислим на сладост овога света, него на сладост гледања лица Божијег, заједничарења са Њим и са свима светима. То је нама Господ Бог припремио, беседио је Епископ Јустин и наставио: – Али да се вратимо данас на свакодневицу… Сви смо ми помало уплашени, по мало не знамо шта се ово дешава, помало бринемо – неко мање, неко више, али знајмо да БРИГЕ овога света ПАРАЛИШУ НАШЕ ДУХОВНЕ, УМНЕ И ТЕЛЕСНЕ СИЛЕ, и тако паралисани, ми нисмо спремни више да чинимо добро дело; нисмо спремни на првом месту да се боримо. А то онај црни и хоће – да унесе немир, униније, чамотињу и да кажемо: Све је пропало! А шта је то пропало?!? Па оно што сабирамо у душу нашу – то не може нико да нам узме! То је неодузимиво од нас! То је у нама! И колико год да је више у нама, толико смо силнији. Јесте да је природно да се као људи плашимо, чак и смрти, природно је, али што више будемо Господа у себе уткали, у нашу вољу, у ум, у природу нашу, ми ћемо се мање плашити и мање бринути. Препоручујем и себи и вама да се бавимо неким рукодељем, да нешто радимо и притом да размишљамо, ако већ не можемо да се молимо Богу, да размишљамо о Богу, о Његовом страдању, о Његовој жртви, али и Његовом славном Васкрсењу и Вазнесењу, да се сетимо мало да смо ми крштени у име Свете Тројице, а то није мало, ТО ЈЕ СВЕ! Ту је дата сила, сва благодат, сав мир, сав смисао. Ако се удаљимо од тога, онда знајте да тонемо. Као апостол Петар када је почео да ходи по мору и посумњао, јер је видео огромне таласе, а Господ је ту присутан и рече му: Маловерни, зашто си посумњао? Почео је да тоне! Тако и ми када посумњамо, када се изгубимо у овоме свету, када се не везујемо за Царство Небеско, ми неминовно тонемо, а питање је да ли ћемо имати довољно снаге да се поново вратимо. Зато да не дозволимо да нас потопе ружне помисли, помисли које описују овај свет. Јер овај свет се плаши, плаше се људи зато што знају да је Господ присутан и да не могу против Њега праћати се. Као што је Господ апостолу Павлу или Савлу, пре Павла говорио. Господ му се јавио и каже: Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се! Господ призива све људе да схвате да је Он једини Бог, да је Он једини човекољубац, али на жалост има и оних који не воле што је Господ присутан – па баш као ови гадарински чувари свиња, који су дошли Господу и рекли: Господе иди од нас! Ово су учинили зато што су претрпели штету, јер је Господ демоне натерао у свиње и свиње се подавише. Дакле, прво зато што су имали велику штету, а друго зато што је Он ту присутан и они не могу да живе онако како хоће. Где је Он присутан, сигурно је да се они који нису са Њим нелагодно осећају и при самој помисли или помену имена Христовог. Али ми нисмо непријатељи свету. Ми се молимо за свет. Ми све што чинимо, чинимо за спасење света, јер је Господ то први учинио. Наравно, не можемо се молити за спасење света, а да се не молимо за себе. Јер онај који се спасава, стотине и хиљаде се спасавају око њега. То је наша наука, то ми проповедамо, то ми хоћемо! Зато што је први Господ Бог рекао да хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Нека Господ Бог, Син Утехе, Мира, свакога добра буде са нама, са породицама нашим, да се не плашимо ничега, да се клонимо греха, а чинимо добро, баш онако како нас Господ Бог учи. Њему нека је слава у све векове и сву вечност. Амин.“ У наставку, сабрање је у молитвено расположењу приступило Пречистим Тајнама Христовим које нас чине причасницима вечности. Извор: Епархија жичка
  8. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Имам дебату да ли постоје особе које воле бели крем? Питање од стране великог обожаваоца црног крема. Зашто се производи бели крем кад сви једу и воле црни? Интересује ме да ли неко воли искључиво бели крем?
  10. Свакога дана роди се само 176 беба, а умре чак 278 особа, због чега годишње „изгубимо” град од 35.000 људи. – Свака трећа тридесетогодишњакиња у Београду и свака четврта жена у Србији која се налази на прагу четврте деценије нема дете (Фото Н. Марјановић) Када завирите у историјске уџбенике, врло брзо се суочите са суморним закључком да у Србији никада није живело мање људи него данас. Из породилишта широм наше земље сваке године изнесе се хиљаду беба мање него претходне – више деце рађало се за време балканских ратова, оба светска рата, па чак и за време бомбардовања. Свакога дана роди се само 176 беба, а умре чак 278 особа, због чега годишње „изгубимо” град од 35.000 људи. И док се љуљашке у дечјим парковима све чешће њишу празне, листе чекања за старачке домове све су дуже – сваки пети становник Србије старији је од 65 година, а тек свако седмо дете није одувало 15 свећица на торти. Највећи број малишана у Србији нема ни брата ни сестру јер се маме и тате најчешће одлучују на једно дете. Сваки трећи брачни пар у нашој земљи уопште нема наследнике. Свака трећа тридесетогодишњакиња у Београду и свака четврта жена у Србији која се налази на прагу четврте деценије нема дете. Све ређе изговарамо судбоносно „да”, а све чешће се одлучујемо за развод него за прославу сребрне или златне свадбе. За само годину дана матичари су склопили чак 700 бракова мање, док су бракоразводни адвокати све заузетији – разведено је чак 1.000 бракова више. Сваки трећи пар у Београду и Војводини ставља тачку на брачну заједницу, а у бракоразводној статистици заврши и сваки четврти брачни пар у Србији. Сваки трећи мушкарац у Србији не носи бурму, а венчаницу никада није обукла свака четврта жена. Национални емотивни графикони сведоче да 1.719.959 особа никада није стало на луди камен, а судбоносно „да” изговорило је 3.396.240 особа. Свако четврто дете у Србији роди се ван брака. Ово су подаци с којима ће се првог радног дана суочити министар за бригу о породици, деци и демографији, који има веома изазован задатак – Како повећати наталитет у земљи у којој све мањи број парова излази пред матичара, све већи број жена одустаје од родитељства, а половина младих планира да се из ње исели? Да ли ће ново министарство за бригу о породици бити „трећа срећа” – ако имамо на уму да је прво основано 1997. године (с Бубом Морином на челу), а друго је било на савезном нивоу и основано је 1998. године (с Радом Трајковић на челу). Иако су демографски закони прости и говоре да будућност једне земље зависи од рађања, умирања и емиграција, за нијансу је сложеније питање како мотивисати младе људе да остану у земљи и стварају породицу, када половина њих каже да своју будућност види изван Србије. Ако младе питате шта би их мотивисало да стварају или прошире породицу, њихови одговори такође су јасни и недвосмислени – сталан посао, кров над главом и осећај психолошке и материјалне сигурности. Колико су њихове жеље далеко од реалности најбоље говори податак да две трећине младих у нашој земљи, старости од 16 до 30 година, живи с родитељима, а више од 60 процената младића и девојака нема никаква примања. На луди камен је стала тек свака осма млада особа, а у свом стану живи само десет одсто њих, показују подаци из најновијег Алтернативног извештаја о положају и потребама младих у Србији, који сваке године објављује Кровна организација младих Србије. С обзиром на то да највећи број девојака у нашој земљи уписује и завршава тзв. друштвене факултете и да највећи број запослених у здравству, просвети, државној администрацији и социјалној заштити чине жене, то значи да је држава највећи послодавац за представнице лепшег пола. А та држава је, подсећања ради, ставила ембарго на запошљавање у јавном сектору крајем 2013. године. Зато и не чуде подаци „Центра за маме”, који говоре да мање од половине мајки у Србији има стално запослење – петина њих је незапослена, трећина ради на црно или је ангажована на привремено-повременим пословима. Преко 60 одсто запослених мајки у Србији има примања испод републичког просека. http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2020_10///757z468_DECARAZVODI1210.jpg Политика Online - Све мање деце, све више развода WWW.POLITIKA.RS Када завирите у историјске уџбенике, врло брзо се суочите са суморним закључком да у Србији никада није живело мање људи него данас. Из породилишта широм наше земље сваке године...
  11. Злочин који се догодио на Космету 1975. године, а који је у неку руку остао недоречен, сада је открио полицајац који је водио ту истрагу. “Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да су се Албанци из Горњих Стреоца, села на путу Пећ – Дечани, Реџа Ахметаја и Кура Мехтаја, младићи који су на Чакору давне 1975. убили Бранку Ђукић, претходно покушавши да је силују, предали због осећаја срамоте и стида” речи су које је изговорио Веселин Симоновић, пензионисани полицајац, који је равну Метохију 1999. заменио Шумадијом. Његова прича је “каменчић” који недостаје у мозаику о трагедији Бранке Ђукић, деветнаестогодишње девојке. Предаја се догодила 5. септембра, три дана после злочина на Чакору. “На бесу” сам позван у дом злочинца Реџа Ахметаја. Из собе га је извео његов отац, после кафе и кратког разговора. Реџо, тада осамнаестогодишњак, објаснио ми је шта је урадио са својим вршњаком и саучесником Мехтајем. Казао је и где је пиштољ којим су усмртили лепу Бранку. И тако је полиција разрешила један од првих монструозних злочина Албанаца, пре тачно 45 година. Те 1975. године 2. септембра, двојица Албанаца, чувајући овце видели су ученицу Бранку Ђукић из села Метеха како на Чакору, код кафане, чека аутобус за Пећ. Претпоставили су да ће се лепа девојка вратити кући пошто обави посао у граду. Направили су јој заседу на путу кроз шуму, да је “осрамоте”. “Нису је силовали” каже Веселин. “Напротив, добили су батине и огреботине и зато јој је Кур Мехтај пуцао у главу”. Бранкино тело пронашао је отац Раде, јер је у рано јутро 3. септембра кренуо у потрагу за њом. Затекао је своју мезимицу мртву, исцепане сукње, како лежи на путу у шуми. Пошто су злочинци ухапшени, на завршној речи суђења у Бијелом Пољу, Раде Ђукић је ушао са пиштољем. Док се чекало да судије извећају пресуду, пришао је окривљенима и у Кур Мехтаја пуцао два пута. У главу и срце. Реџо се спасао, бацајући се под ноге полицајцима. “Раде је осуђен на осам година, али је одлежао око пола казне. Вратио се на Чакор и није много причао ни са ким. У потоку, неколико стотина метара даље од места где му је дете убијено, ископао је камен огроман. Сам га је клесао данима и месецима. После је споменик сам вукао из потока у планину до места где му је ћерка убијена. Ту га је оставио, и данас је ту” говори нам Симоновић. Добро се наш саговорник сећа како је хапсио злочинце. Информацију о убицама је добио од Тафа Љокаја, који је тада био локални политичар из Дечана. “У кући Реџа Ахметаја било нас је за столом неколико. Отац му је био очајан, жене су само унеле кафу и воду. Молио је да му дете не тучемо. И ја сам дао `бесу`”. Веселин даље прича да проблема није било ни на Бачији, месту где се крио убица. Отишао је, вели, сам полицијским аутом, а убица је отворио врата чим је чуо кола на планини.Потом је Симоновић отишао до места где је остављен пиштољ. Убица Кур Мехтај је рекао да није хтео да убије девојку. “Нисам говорио досад због породице Тафа Љокаја” каже овај полицијски инспектор у пензији. “Љокај је давно умро, а недавно сам чуо и да му је син преминуо, па нема више опасности да им се сународници у Метохији свете. Ови Албанци на Космету данас, нису више они из нашег времена када се знало да образ и част немају нацију и веру”. Са гнушањем, Симоновић прича како је деведесетих у Горњим Стреоцима на гробљу, на месту где је сахрањен убица Бранке Ђукић, изненада никао огроман споменик (једини те величине у Метохији) где је писало како је Кур Мехтај “жртва српског терора”. “Ови младићи јесу починили страшан злочин, али су њихови најмилији остали честити у очима Срба и Албанаца из тог времена. Ово данас није време поштених. Знају то Албанци. Зову ме неки од њих и данас телефоном. Многе је срамота данашњице. А Бранка, она заслужује улицу и споменик у централној Србији, Космету, Црној Гори…. Споменик да срамоти данашњицу” завршава причу инспектор. Мошти несрећне девојке су пренете Бранкине мошти из Метеха у Спуж пренете су 25. августа 1991. по вољи њене породице. На њеном споменику је уклесано: “На Чакору високоме,сретоше је крвождери, што са њима нешће поћи, пресудише револвери. Не заврши гимназију, но за образ даде главу. Оде вила у легенду и вјечиту стече славу. Освети је отац Раде, то витешки он учини. С тим подиже вјечни спомен својој људској величини.” Судбина гимназијалке Бранка Ђукић рођена је 1956. године у селу Метех, на планини Чакор. У Беранама је завршила три разреда гимназије са одличним успехом, а онда је хтела да промени школу јер јој је Пећ била ближе. У раним јутарњим сатима, 2. септембра 1975. ушла је у аутобус за град на Дриму, носећи документа за школу у коју је требало да крене 5. септембра (Мондо/Новости)
  12. Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут. Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји. “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”. Зашто сте постали свештеник? Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио… Од чега? Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.
  13. Mило Ђукановић нам је понудио да ликвидирамо сами себе и да избришемо своју историју. То што је понудио није само питање имена. Када се мијења некоме име, мијења се и његов идентитет и његова историја и све из темеља… Заправо, добили смо од предсједника Црне Горе позив да сами пристанемо на нестанак и брисање своје историје и канонске традиције. Ово је за Спутњик рекао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом Ђукановићеве обзнане да је дао понуду Српској православној цркви да се направи „црква за све православне вјернике у Црној Гори“, јер ће се у супротно правити – црква националних Црногораца: „Господин Ђукановић није видио литије које су у Црној Гори настале због дискриминације СПЦ, цркве, која једноставно не искључује никога и ниједнога вјерника. Нити брише било чију националност и било чије национално осјећање. Гоподин Ђукановић као да не зна де се водећа епархија у Црној Гори зове Митрополија црногорско-приморска. Ниједног Србина нема у Црној Гори коме тај назив смета – црногорска митрополија или Црна Гора. Дакле, нема ниједног, ја га још нисам срео. Смета само кад се значењу Црне Горе додају неки проусташки елементи. Ти елементи проусташства нама сметају јер се сада некако каче уз званичну државну идеологију у Црној Гори, а нарочито се каче за предсједника Ђукановића који све више нажалост личи на поглавника Анту Павелића, који је оснивао Хрватску православну цркву. Дакле, чудна је прича шта се догађа са човјеком!“ Владика Јоаникије каже да Ђукановић жели да диктира СПЦ иако није крштен нити му то по Уставу припада. „Секуларна држава, како је по Уставу дефинисана Црна Гора, утемељена је на начелу одвојености цркве и државе, и према томе власт мора да буде неутрална. Ђукановић се толико осилио да мисли да му припада све, па и оснивање цркава. Међутим, човјек не види да ради један ћорав посао који само изазива проблеме. Ја сам свакако сада на тапету, постао сам ’непријатељ Црне Горе‘ до те мјере да се свака критика власти у Црној Гори доживљава као атак на државу. А управо је супротно. Лоша власт треба да буде критикована и то је борба за државу и за поредак у држави“, додајке владика. Извор: Спутњик
  14. На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас
  15. Пастир вјере и светиње протојереј-ставрофор Мирослав Попадић, којег је 1975. године рукоположио Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Павле, потоњи блаженопочивши Патријарх српски, подијелио је са нама своја сјећања на лијепе и тешке тренутке своје свештеничке службе. Звучни запис емисије Рођен у Ђаковици, отац Мирослав 1983. године прелази у приштинску парохију гдје је остао до мартовског 2004. године када је чудом Божјим извукао живу главу из спаљене цркве Светог Николе. Отац Мирослав сјећа се догађаја из 1999. година када је бомбардовано гробље и када су на све тране летјеле кости наших предака. -Након рата отац Мирослав остаје у Приштини, гдје је живио под свакодневним притисцима Албанаца, јер није хтио да напустите цркву и стотинак преосталих Срба. Прича нам и о судбинама људи затворених по становима и њиховим судбинама, о пјесникињи Даринки Јверић и професорки Митри Рељић, о старцима које је обилазио у Дома стараца у Приштини. 17. марта 2004. године спаљена је црква у Приштини. Отац Мирослав је паљење дочекао у подруму одакле га је спасио КФОР. Камење, којим су га Албанци каменовали, књижевник и новинар Живојин Ракочевић гурао је малтер и греде када је црква обнављана, да се не заборави страдање оца Мирослава. У цркви су изгорела и руска јеванђеља и надалеко чувени иконостас дебарски рад. Отац Мирослав каже да након мартовског погрома у Приштини није више исти човјек и додаје да су му дјеца којој је касније био вјероучитељ у Лешку дала снаге да настави даље. Извор: Радио Светигора
  16. Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас. Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи. Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе? С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи. Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво. У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе? Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри. Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија. Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу. Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију. Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе. На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике? Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани. А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе? Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи. Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана? Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу. Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин? Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима. По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења. Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере. Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута. Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве. Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију? Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању. Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге? Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни. Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза? Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса? Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије? Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет. Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност? Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност. У ком смислу? Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча. Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије. Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква? Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима. Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор? Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије. Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему? Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи. Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити? Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини. Причешће кашичицом потиче из XI или XII века? Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!? Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест. Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво? Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу. Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини? Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји. Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања. Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин. Извор: Саборник
  17. Јединство у исповедању вере одликује православне хришћане. На таквом исповедању темељи се Црква. Управо у њему налазимо потврду истине - ”многи сабрани у Једноме” - поручује игуман Манастира Тумане јеромонах Димитрије. У овом за савременог човека тешком тренутку јединство вере много значи. Оно нас уверава да нисмо сами нити остављени. Бог је са нама и наша браћа и сестре у вери такође. Јединство почиње, али се нипошто не завршава на декларативној припадности, већ на делима, која у овим данима треба да красе свакога од нас. Пре свега ИМАЈМО РАЗУМЕВАЊА ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ. Не носи се свако са овом ситуацијом на исти начин. Нису сви довољно снажни да се идеално понесу. Зато помозимо им! Благом речију, топлим осмехом, радосним приступом. Људи су усамљени и то је страшна епидемија нашег времена. Док у празно гугламо да убијемо време, сетимо се “тих малих и самих” позивом, поруком и много ћемо урадити- јер ће осетити да нису остављени и презрени. Говоримо о љубави- покажимо је, будимо њени носиоци. Не штедимо је за себе, јер таква она ничему не вреди. Има много начина да је искажемо на прави хришћански начин- настојмо на томе! Пост је – постимо, али не са хистеричним читањем декларације, већ са пажњом и свешћу. Уздржавамо се од хране, одлично. Уздржимо се од љутње на ближње, осуђивања, пребацивања, гунђања. Будимо и не нападни према онима који не посте, не прождиримо их, не претимо им са “свих девет кругова пакла”. Покажимо им да је пост слободан живот у уздржању по љубави, а не по морању.
  18. Протопрезвитер-ставрофор, ректор Цетињске богословије, поручује да људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Матица српска, пантеон српског памћења и кошница наше културе, памти све у име свих нас још од 1826, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Нови Сад, али не сећа се да је у њеном новосадском здању иједан говорник окупио толико мноштво људи као у четвртак вече отац Гојко Перовић, протојереј-ставрофор, ректор Цетињске богословије и један од предводника протестних литија у Црној Гори. Литије су и биле тема овог сусрета. Српска Атина и Српска Спарта у Матици српској поново су дисале као целина. - У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и ради - поручио је Перовић у интервјуу "Новостима". * Постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори? - Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано. * Чини се да литије делују лековито не само против спорног закона, него и неких "бољки" из политичке прошлости. Комунизма, на пример? - Да. Људи су изашли поводом закона, а јуче сам од једног пријатеља чуо да су људи изашли да проговоре и о неким неправдама још од 1948. године. Чини ми се да то није претерано. * Рекли сте током једног обраћања учесницима литије да се не памти оваква зима без снега, те да се Васкрс ушуњао у Црну Гору у време Божића... Хоће ли протести спојити Божић и Васкрс? - Ово је први час демократије на Балкану, раван античким полисима када су људи шетали улицама и расправљали о филозофско--политичким питањима. Е, сада имате то у Црној Гори. Људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани. Тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији. Сви певају, читају молитве. Последице оваквог протеста су далекосежније и од самог закона. Имамо људе који се више не боје шта ће рећи председник месне заједнице или директор на послу. Ослободили су се. * Шта би, после иронисања о "шетњама добрим за здравље" и замрачења медија, могао да буде следећи потез актуелне црногорске власти? - Њихов корак могао би да буде да се уразуме у правцу постизања неког решења. Не само због људи који протестују, него и зато што добијамо и неке упуте из међународне заједнице. Комесар ЕУ је, пре петнаестак дана у Црној Гори, на веома јасан начин скренуо пажњу да са овим Законом о слободи вероисповести није све у реду, да би требало да се прича и да су очи Европе упрте у Црну Гору. И из Савета Европе имамо констатацију да им није баш најјасније шта је власт хтела овим законом. Дакле, имамо ту интонацију Европе и све више грађана Црне Горе који су на улицама и који мирно и достојанствено протестују. * Стрепите ли да би власт могла да изазове намеран инцидент како би све кренуло другим, нежељеним правцем? - Свако здраворазуман мисли и о томе. Постоји та могућност када видите једносмерност представника власти који дозвољавају све само не да се прича о промени закона, што јесте захтев трећине бирачког тела у Црној Гори. Таква власт, без слуха за приговор и осећаја да прими критику, спремна је на све.Истовремено, гледајући пулс људи који учествују, ја се све мање тога плашим. Можда може неко да покуша, али дух који влада на протестима је такав да је инцидент непримењив. Не могу да пророкујем шта ће тачно бити, али дух протеста је такав да се јасно види ко није у духу литије. * Провејавају запажања да се у Црној Гори, у време литија, почео чешће употребљавати термин "Православна црква", него "Српска православна црква". Има ли места за такву бојазан? - Нема места тој теми. Српска православна црква је званично име наше цркве и оно се не скрива ни у саопштењима Епископског савета СПЦ. На литијама се носе обележја СПЦ, а наша мисионарска потреба је да нашом терминологијом идемо мало даље од административног имена наше цркве, јер су учесници наших литија подједнако православни верници и Срби и они који се не осећају Србима. Наша потреба јесте да нагласимо да то јесте СПЦ, али да она, као таква, јесте црква свих православних верника у Црној Гори. Желимо да нагласимо да је право име СПЦ, као и руске, грчке, бугарске, у ствари православна црква, црква која окупља све и не дели никога по нацији. Али, име, статус и устројство СПЦ нити ко доводи у питање, нити коме пада на памет да то ради. Наша мисионарска потреба је да у изразу, беседи и комуникацији са присутнима нагласимо васељенски, универзални значај наше СПЦ. * Не прија вам што вас таблоидни медији у безмало рок маниру проглашавају "звездом литија"? - Кад се подигне талас, на врху избије пена, бела као грива. А шта с њом бива? Када се талас повуче, пена прва нестаје. Никаква кап воде не треба да помисли да је она неки фактор у овом таласу. То би било ружно и помислити и говорити. Овај народ у Црној Гори демонстрирао је прву истину наше вере, а то је да је она ствар саборности, једна моба, заједнички "посао" у којем се добро зна и ко га води и кад почиње. * Јесте ли чули песму реп групе "Београдски синдикат" посвећену литијама? - Јесам, предивна песма! Погодила је у центар, у дух и суштину ових протеста. Извор: Новости
  19. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори. ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА: - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић. Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори. - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи. Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године. Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици. Извор: Новости
  20. Молебан и саборна литија у знак подршке верном народу Црне Горе и Косова и Метохије окупили су више хиљада верника у Ваљеву. На платоу испред Храма Васкрсења Христовог, Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством и свештеномонаштвом одслужио је молебан, а потом позвао у молитвену шетњу централним градским улицама. Са иконама у рукама, уз песму призренских богослова, завичајци Светог Владике Николаја и Оца Јустина Ћелијског гласно су поручили:“Не дамо светиње“, онако како браћа и сестре у Црној Гори то безмало два месеца чине, бранећи завештања предака од дискриминаторног закона којег је црногорски парламент усвојио 27. децембра 2019. Посредством видео – бима окупљенима су се обратили Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и архимандрит Методије, проигуман манастира Хиландар. У Ваљево су данас стигле честице моштију Светог Владике Николаја и Оца Јустина, као и пламен из кандила крај њихових кивота. Носили су га чланови Светосавске омладинске заједнице. У челу литије биле су и честице моштију Светог Јована Крститеља и Светог Нектарија Егинског, у чијем је храму Епископ Милутин служио прву Свету Литургију у знак молитвене подршке архијерејима, свештенству и верном народу у Црној Гори. До Божића Литургије су служене у свим епархијским храмовима, а прва молитвена шетња уприличена је на Богојављење у Бањи Врујци. Молитвена помињања братског народа нису изостала ни у једном храму нити једног дана. Саборна литија у граду великих светитеља, војсковођа, државника, уметника и благочестивих људи уопште, изискивала је нешто дуже и темељније припреме. И, ево, сабрали смо се на празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, једног од највећих отаца Цркве, да молитве принесемо како би неправда која се чини верном народу у Црној Гори била побеђена, беседио је Епископ Милутин након молебана на платоу испред Храма Васкрсења Христовог. – Данас смо заједно са Митрополитом Амфилохијем, који је јунак у Црној Гори, који ништа не руши него гради. Јунак, који не свађа, него мири завађену браћу и жели да Црна Гора опстане и буде као што је била у време великог Светог Петра Цетињског и духовног витеза Светог Василија Острошког чудотворца… Ми у Црној Гори немамо непријатеља, него браћу одвојену. Молимо се за њих да се уразуме и уплаше да се не разгневи Свети Василије Острошки и подигне десницу своју из студене стене острошке и не каже оно што би рекао онима који би да руше Цркву Христову. Нико не може срушити Цркву, већ само себи ископати гроб. Она ће у дану свеопштег васкрсења сијати као невеста Христова, мајка свих нас – рекао је Владика Милутин. Јако је важно да Ваљево устане и проговори у миру у достојанству, рекао је Митрополит Амфилохије Епископу Милутину. Важно је да проговоре Свети Владика Николај и Отац Јустин који заједно пред престолом Божјим са Светим Василијем и Петром Цетињским нас данас подржавају. Славни боговидац Његош стоји на Ловћену, рони сузе и чуди се ко је тај који би да ствара неку „Цркву“ у Црној Гори. – Упућујемо велику подршку Митрополиту Амфилохију и епископима у Црној Гори да смо са њима заједно и дању и ноћу. Да се свако од нас моли Богу и у у својој кући, а вечерас заједно вапијемо Господу да сачува оно што су градили Свети Василије и Свети Петар, а писао Петар Други Петровић Његош. Све су то величине у наша срца усађене. Без њих нема Српства, нема никакве снаге. Ко год је водио рат против живога Бога (Нерон, Диоклецијан), изгубио је – истакао је Владика Милутин. Цркву не оснива политика, јер држава је секуларна. Нема „игре“ са светима и светим Православљем. Не мрзимо нашу браћу која им се противе. Волимо их и молимо се за њих, само им кажемо:“Не дамо светиње“. То су градили свети Немањићи и Петровићи. Градили и чували, баш као и Сердар Јанко Вукотић, Марко Миљанов, Пеко војвода и Сердар Јоле и други „витезови крста и мача“ , који су крв проливали у борби против непријатеља за слободу Црне Горе. – Ми овде можемо само да замолимо Господа да им каже да виде да у личности Митрополита Амфилохија стоји човек – громада духовна, вођа и стуб духовни Црне Горе, који ју је обновио. Он има часно свештенство, узвишено монаштво, којима би се подичиле Васељенска и Руска Црква. Ово је ујединило народ, јер никада народ у Црној Гори није био вернији Христу Господу него данас. Шета и километре прелази и по киши и снегу – закључио је ваљевски архијереј. Вечерас су у Ваљево дошли исповедници вере православне са страдалног Косова и Метохије, ученици и наставници Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. Прешли су далеки пут да подрже нас у Ваљеву и браћу у Црној Гори, да донесу мирис лепог царског града Призрена. На челу са Епископом Милутином, више хиљада верника мирно и достојанствено, уз пригодне песме, прошетало је улицама Синђелићевом, Карађорђевом и Војводе Мишића до Храма Покрова Пресвете Богородице. У порти храма прочитана је молитва Мајци Божјој, а сестринство манастира Ћелије отпевало је тропар Преподобном Јустину Ћелијском. Литија се потом вратила на плато саборног храма, где се преко видео – бима најпре обратио Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије. Он је упутио благослове светих Божјих људи са простора Црне Горе Владики ваљевском Г. Милутину, ћелијској игуманији мати Гликерији и њеном сестринству, свештеницима и верном народу Ваљевске епархије, која је постала један од духовних центара благодарећи Светом Владики Николају и Оцу Јустину. Будући да су дела Владике Николаја у раној младости оставила снажан утисак на њега, а најзначајнији период у његовом духовном развоју представљао боравак крај ћелијског богомудраца, Митрополит Амфилохије посебно је дирнут молитвеном подршком коју овај крај пружа његовом верном народу. – Много нам је значајна ваша братска помоћ, ваша молитва, јер овде се Црква Божја налази на распећу. Додуше, сва историја Цркве јесте распеће и васкрсење Његово, зато се не треба чудити што је тако и данас. Сав 20. век био је у знаку распећа Цркве широм словенских земаља, од Русије до наших простора. Владика Николај је носио то распеће, заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем у Дахауу. Дао је Бог да се врате његове мошти у Лелић, да их целивамо и васпитавамо се на његовом великом духу светоохридском и светогорском, а у исто време надахњивани духом светог старца ћелијског који је такође био прогнан и на распећу. Народ у Црној Гори је васкрсао и то је чудо Божје – поручио је Митрополит Амфилохије драгим му Ваљевцима. Ми ходимо да побједимо. То ће бити велика победа Христова, победа Цркве Христове и нека би дао Бог да то буде победа у целом свету, закључио је Митрополит Амфилохије. Да километри нису препрека молитвеном заједништву, посведочио је својом поруком предстојатељ најудаљенијег светосавског олтара, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, духовно рођен управо у ваљевском крају, а ученик Цетињске богословије. – Да се сила Божја у немоћи пројављује говорио је Свети апостол Павле и то доживљавамо када посматрамо буђење нашег народа у Црној Гори, враћање правим вредностима и свему ономе што је формирало и одржало наш народ кроз векове. Ово страдање је пробудило многе у целом свету да размисле шта су наше светиње и какву су улогу имале и имају у нашем народу. Радујем се што сам као клирик Ваљевске епархије учествовао у многим сабрањима и молио се Богу са својим духовним оцем Епископом Милутином, свештенством, монаштвом и верницима. Ево, сада као Епископ аустралијско – новозеландски радујем се што са својим свештенством и верним народом могу да будем са вама у молитвеној подршци Цркви Христовој у Црној Гори – рекао је Владика Силуан, помоливши се да браћа у Црној Гори победе у својој борби ма колико непријатељ био јак и наоружан силама овог света. Молитвеном скупу у Ваљеву стигао је и благослов Српске царске лавре манастира Хиландар од проигумана архимандрита Методија. – Кроз борбу ми као верници и Црква као заједница постајемо снажнији. Али, увек морамо да знамо да је једини прави непријатељ наш хришћана онај невидљиви – ђаво. Људи нису никада прави непријатељи. На овај начин би требало да расуђујемо када размишљамо о догађајима у Црној Гори. Јер, како да нам буду непријатељи браћа који су исте крви, исте вере? Можемо и да поверујемо да је Господ допустио ова страдања да би се они који су пропагандом заведени вратили на пут својих предака. Дакле, да престану да уништавају извор са ког су наши преци пили најчистију воду. Зато, ова борба не треба да буде борба против неког, већ за некога. Да се боримо молитвено за нашу браћу, јер ако се што више њих обрати, биће све како треба – поручио је архимандрит Методије, поздрављајући верни народ у Ваљеву и благодарећи Владики Милутину што је имао могућност да се придружи у молитви у име свог братства, али и братстава свих светогорских манастира где се такође узносе молитве за спас светиња у Црној Гори. У културно – уметничком програму наступио је истакнути драмски уметник Ненад Јездић, прочитавши спев „Небесна Литургија“ Светог Владике Николаја. Ученици призренске богословије својим дивним гласовима донели су дух прелепог царског града и свете српске земље Косова и Метохије, за коју се такође данас верни народ Ваљевске епархије молио. Извор: Епархија ваљевска
  21. На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову - истакао је у интервју за Спутњик игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Дечански Игуман је поручио да је ситуација нашем народу у централној Србији али и шире приказана јако нереално и екстремно те да се због тога многи плаше да дођу на Косово и Метохију да посете своје светиње и свој народ: ”Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих у првим година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”. Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље „Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и током дужег боравка на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“ – истиче игуман Сава. Извор: Саборник.нет
  22. Дана 5. новембра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је један од најистакнутијих савремених српских богослова протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио на тему: „Шта је човек, а мора бити човек?“ П. П. Његош. На самом почетку архијерејски намесник младеновачки протојереј-стварофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и захвалио се што су се у незапамћеном броју одазвали позиву. Нагласио је да оца Гојка не треба посебно представљати и испричао како је дошло (и поред бројних препрека) до вечерашњег сусрета. Прота Гојко је одушевио неколико стотина Младеновчана (међу њима многи нису успели да нађу место за седење у препуној свечаној сали парохијског дома младеновачког Светоуспенског храма) излагањем на тему узету из познатих стихова владике Рада. Предавач је указао да смо се одродили једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио патријарх Павле. Ако будемо људи, живећи и сведочећи Јеванђеље у свету и времену у којем живимо одговорићемо и на питање из наслова теме ове духовне трибине, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Младеновчани испратили дугим и снажним аплаузом. Након изузетног излагања присутни су постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и питања су разјаснила поједине сегменте излагања. Опште мишљење је да је, након преко 50 учесника духовних трибина младеновачке Цркве, ова била најуспешнија. За све оне који нису могли присуствовати овом сабрању биће објављен снимак на You Tube каналу храма Успења Пресвете Богородице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава. Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „е, није баш много падало“, каже: „да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити…“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно! Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка. Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности. Извор: Епархија врањска
  24. Још један брод ће појачати трајектну везу према Светој Гори, што је знак све већег интересовања за верски туризам, изјавио је Ригинос Цанос новинској агенцији Радио „Практорио 104,9 ФМ“, председнику групације ПРТ и бродске компаније Агиоритикес Грамес, која у том подручју делује већ 12 година и превози на овој специјалној транспортној рути. „Последњих година видели смо значајан пораст поклоника, не само људи који долазе из различитих делова Грчке, већ и из иностранства. Из тог разлога и с обзиром на Свештену заједницу и на поверење које су нам показали Свети Оци, компанија и група непрестано унапређују свој транспорт до овог светог острва ", рекао је Цанос. Извор: Инфо-служба СПЦ
  25. На почетку емисије јеромонах Никон (Кокотовић) игуман манастира Светог Николе у Доњим Брчелима у Црмници, тумачио је Свето Јеванђеље на Девету недјељу по празнику Педесетнице, а затим говорио и о Богородичином посту који је у току. Отац Никон је у наставку одговарао на разна питања на духовну корист наших слушалаца. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...