Претражи Живе Речи Утехе

Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован (Станојевић) је рођен у Вуковару на Видовдан 1979. године као треће дете Душана и Боје (рођ. Миловановић). На крштењу је добио име Радослав. Одрастао је у Борову где је завршио и основну школу након које је у Вуковару завршио аутомеханичарски занат. Са благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана 1998. године уписао је богословију „Свети Арсеније I Сремац“ у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. Епископ Лукијан га је 16. септембра 2000. године замонашио у чин мале схиме, следећег дана рукоположио у чин јерођакона а 2014. године у чин јеромонаха. По благослову надлежног Архијереја уписао је 2004. године основне студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на којем је дипломирао 2009. године. У току основних студија је 2007. године од јула до децембра боравио је, по благослову надлежног Епископа Господина Лукијана и Епископа западноамеричког Господина Максима, као гост у Епархији западноамеричкој, где је уз Епископа Максима имао прилику да се упозна са животом, мисионарским и другим изазовима наше Свете Цркве у Западној Америци. По окончању основних студија наставио је своје усавршавање на Грчком православном теолошком факултету „Часни Крст“ у Бостону, као и на универзитетима у Минстеру, Бирмингему и Вуперталу где је и докторирао 2019. године https://www.editionen.uni-wuppertal.de/de/personen/assoziierte-kollegiatinnen-und-kollegiaten/stanojevic-jovan.html. Ради као научни сарадник на Теолошком факултету у Вуперталу https://www.kiho-wb.de/personal/jovan-stanojevic/ на истраживању грчких рукописа књиге Откривења https://www.manuscripta-biblica.org/. Од 2018. године је по благослову Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија духовник у Епархији диселдорфској и немачкој у којој врши света богослужења и проповеда. Говори енглески, немачки и грчки језик. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Јустина (Јеремића), за викарног епископа хвостанског. Архимандрит Јустин је рођен 22. јуна 1982. године у Руми од оца Милоша и мајке Олге. Основну школу завршава у родном граду, одакле, по благослову Епископа сремског Василија, уписује Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Марљивост према богословљу и љубав према богослужењу, али и према монашком животу и подвигу, определили су даљи животни пут младог богослова, па је стога владика Василије одлучио да га пред крај петог разреда, у марту 2002. године, замонаши по чину мале схиме у фрушкогорском манастиру Великој Ремети. Убрзо потом, на празник Благовести. монах Јустин је рукоположен у чин јерођакона у манастиру Крушедолу. После Богословије, коју завршава као најбољи ученик у генерацији, по препоруци надлежног Епископа уписује Московску духовну академију. Пред полазак у Москву, октобра 2002. године, у манастиру Великој Ремети је рукоположен у чин јеромонаха. У току студија развија посебну љубав, али и знање из области Литургике, па је током четврте године студија постављен за наставника богослужбене праксе у Покровском храму Академије, кроз коју је учио новорукоположене свештенике-студенте Типику и правилном савршавању иначе веома захтевних богослужења Руске Православне Цркве. Године 2006. завршава Духовну академију одбранивши дипломски рад на тему „Исихазам у српском монаштву у 13. и 14. веку“. У току студија, као најбољем иностраном студенту, додељена му је посебна стипендија из Фонда Патријарха московског и све Русије Алексеја Првог. По повратку из Москве, 2006. године, причислен је братству запустелог манастира Старог Хопова на Фрушкој гори. Упркос тешкоћама, младости и неискуству успева заједно са братијом да обнови ту светињу, која је од Другог светског рата па до њиховог доласка била напуштена како у материјалном тако и у духовном смислу. Са благословом Епископа сремског Василија и Светог Архијерејског Синода 2008. године је упућен на постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 2013. године, када по благослову Епископа западноевропског Луке и указаној потреби прелази у Париз. Служио је као парох у Лиону и Дижону, као и у парохији Светог Саве у Паризу. На Богојављење 2015. године одликован је чином протосинђела, а 30. октобра 2016. године је рукопроизведен у чин архимандрита. Активно преводи текстове литургијске садржине са руског и грчког језика, од којих је неке обајвио у часописима Истина, Видослов и Српски Сион. Написао је Службу Светом преподобномученику Рафаилу Шишатовачком. Говори руски, грчки и француски језик. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ моравички Антоније (Пантелић): рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца). Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године). На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Ризница литургијског богословља и живота: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Дамаскина (Грабежа), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Архимандрит Дамаскин (Драган) Грабеж, рођен је 15. августа 1975. године у Дрвару од оца Влајка и мајке Драгице. Основну школу ''Славко Родић'' завршио је у Дрвару 1990. године, а потом и средњошколски центар ''Марија Бурсаћ'' 1994. године такође у Дрвару. Због несрећних историјских околности које су породицу Грабеж затекле у Дрвару 1995. године, били су принуђени да избегну у Србију где Епископ нишки Г. Иринеј прима свештеника Влајка Грабежа са породицом у Епархију нишку и даје му парохију при Саборном храму у Нишу. Из Ниша је своје школовање Архимандрит Дамаскин наставио на Богословском Факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 2001. године са просечном оценом 9,35. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Архимандрита Дамаскина 2002. године поставља за хонорарног наставника Богословије Светих Кирила и Методија привремено у Нишу. Званично Клирик Епархије нишке постаје 2006. године, а исте године 9/22. децембра бива замонашен руком Епископа нишког Г. Иринеја у храму Васкрсења Христовог у Нишу, добивши монашко име Дамаскин. У чин јерођакона рукоположен је 10. / 23. јула 2006. године, у храму Васкрсења Христовог у Нишу, а у чин јеромонаха 11. / 24. јула исте године, у малом Саборном храму Светих Архангела у Нишу. По благослову Епископа нишког Г. Иринеја од 2008. године архимандрит Дамаскин наставља школовање на Московској духовној академији где успешно завршава студије 2010. године. Током 2011. и 2012. године борави у Солуну где завршава курс савременог грчког језика. Одлуком Епископа нишког Г. Јована од 1. августа 2012. године бива постављен на дужност настојатеља манастира Светог Романа у Ђунису. Чином синђела одликован је 1. августа 2012. године, а чином протосинђела 30. марта 2013. године у манастиру Светог Романа у Ђунису. У чин архимандрита произведен је руком Епископа нишког Господина Арсенија 16./29. августа 2018. године у манастиру Светог Романа у Ђунису. Новоизабраном епископу мохачком Г. Дамаскину подај Господе многа и блага лета! ЖИВОТОПИС НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ АРХИМАНДРИТА ДАМАСКИНА EPARHIJANISKA.RS Презентација Православне Епархије нишке са благословом Епископа нишког Г.Г. Арсенија

Архимандрит Јеротеј (световно Никола Петровић) рођен је 15. августа 1971. године у Сремској Митровици, од оца Јована и мајке Љубице. Основну школу завршио је у Мачванској Митровици, а гимназију у Сремској Митровици. По завршетку гимназије, 1990. године, уписао се на Електротехнички факултет у Београду. Завршио је Вишу Електротехничку школу у Београду 1997. године. Након одслужења војног рока, приступио је 1998. године братству манастира Светих Архангела у Ковиљу. Наредне 1999. године, као послушник манастира Светих Архангела, уписао се на Богословски факултет Српске Православне Цркве. За време студија примио је монашки постриг, 21. новембра 2003. године, од стране Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, добивши монашко име Јеротеј. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве 2009. године. Завршивши студије на Богословском факултету, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Атину на учење грчког језика и музичко усавршавање. У Атини је две године изучавао црквену музику и 2011. стекао диплому Црквеног појца на Атинском конзерваторијуму у класи професора Ликурга Ангелопулоса Архон Протопсалта Велике Цркве у Константинопољу. Диплому Учитеља црквене музике стекао је 2011. у Школи црквене музике Атинске Архиепископије при храму Животворни Источник у Атини у класи професора Константина Ангелидиса. Исте године уписао се на последипломске студије из црквене музике код професора др Георгија Константинуа у Школи византијске музике Свештене Митрополије Никеје у Атини, које је успешно окончао 2013. године. Истовремено са последипломским студијама из црквене музике уписао се 2011. године на докторске студије Богословског факултета Српске Православне Цркве. У чин јерођакона рукоположио га је Епископ јегарски г. Порфирије (садашњи Патријарх српски) 29. јуна 2014, а у чин јеромонаха Епископ бачки г. Иринеј 9. децембра 2018. године, оба у манастиру Ковиљу. Од 2011. године, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, покренуо је школу црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у којој је предавао предмете Црквено појање и Историја црквене музике по узору на сличне школе у Грчкој. На редовном заседању Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 24. до 29. маја 2021. године, изабран је за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички. Извор: Инфо-служба СПЦ

На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Јустина (Јеремића), за викарног епископа хвостанског.

Дана, 22. јула 2018. године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ моравички Антоније (Пантелић) рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца). Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године). На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета.У Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Епископ Антоније је викар Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви при Патријарху московском и целе Русије. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу ”Петар Докић” и прва два разреда Гимназије ”Друга гимназија Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле је усљед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије ”Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну-нижу музичку школу ”29. Новембар”. Послије завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир у својству искушеника, гдје је и замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. у Цетињском манастиру, такође од стране Митрополита Амфилохија. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У периоду од краја 2007. године по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија био је на послушању келејника Његове Светости Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте 2013. године дипломирао је на Православном богословском факултету ”Светог Василија Острошког” у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву са дипломским радом на тему ”Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему ”Зетски Митрополит Вавила (1494 – 1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског Управног Одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету поменутог Универзитета. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архимандрит Стефан (Шарић), рођен је 29. јула 1978. године у Јајцу (Босна и Херцеговина) као четврто од шесторо деце благочестивих родитеља, од оца Радослава и мајке Миљојке, рођене Мајсторовић, добивши на крштењу име Драган. Основну школу завршава у Јајцу, а од десете године био је појац и чтец своје парохијске цркве. С обзиром да је патријархално васпитан од својих родитеља у љубави према својој Цркви и Господу, одлучује да упише Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу, коју завршава 1998. године.У време школовања у Богословији, био је стипендиста Црквене општине которске где је на летњем распусту прислуживао у цркви Светог Луке и био члан познатог Српског Певачког Друштва „Јединство“. Млади богослов Стефан потом наставља своје школовање уписујући Богословски Институт Универзитета у Беграду. За време бомбардовања, одлази на одслужење војног рока и тада одлучује да крене монашким путем и прими монашки постриг. У периоду који следи, борави у манастиру Острог на послушању код оца Лазара, свог духовника. По смрти оца Лазара, враћа се у бањалучку епархију и по благослову Епископа Јефрема 2002. године одлази у манастир Липље, где крајем 2002. године постаје монах, а на Благовести 7. априла 2003. године постаје јерођакон. Исте године, благословом патријарха Павла, постаје стипендиста на Московској духовној академији коју успешно завршава са највишим звањем и постаје кандидат богословских наука. Године 2006. бива једини студент који је на тему богословља одбранио свој рад ,,Опит систематизације богословског наслеђа преподобног Јустина Поповића“. Због сјајног дипломског рада, управо ће касније, митрополит Николај да га позове да постане професор Православне Богословије у Фочи. По завршеним студијама у Москви, отац Стефан се враћа у манастир Липље и убрзо бива рукоположен за јеромонаха на чувеном Липљанском сабору 6. августа 2006. године. Те исте године, благословом Епископа Јефрема, постаје настојатељ манастира Липље и бива одликован звањем синђела за показану ревност и правилно обављање дужности намесника манастира. Отац Стефан остаје на тој дужности настојатеља манастира Липље, све до преласка на место професора Богословије у Фочи. У Богословији предаје ђацима генерације 2010/2011 године. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прелази у манастир Рајиновац за духовника овог манастира. Он брзо са сестринством организује живот манастира и креће са обновом манастирске цркве и због тога бива одликован чином протосинђа на славу манастира Мале Госпојине 21. септембра 2012. године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Године 2014. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, одликовао је оца Стефана чином архимандрита, а 2016. године Пољска православна црква доделила му је Орден Равноапостолне Марије Магдалине. Поред духовног рада у манастиру, отац Стефан је аутор књига о оцу Јустину Поповићу, о Светом Амвросију Оптинском („Свети Амвросије Оптински и учење о спасењу“) као и више чланака („Витлејем и Голгота у поукама Преподобног Амвросија Оптинског“, ,,Богословље“ и ,,Верски туризам – примери пионирског подухвата манастира Лепавина и Тумане“, СИТКОН2017 ) и рецензија („Српске славе и обичаји – темељи наше традиције“, Вулкан издаваштво). Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поставио је 7. августа 2017. године архимандрита Стефана Шарића за настојатеља Храма Светог Саве на Врачару. Тренутно је на трећој години докторских студија и одлично говори руски језик. Извор: Храм Светог Саве

Архимандрит Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. Архимандрит Исихије говори енглески и руски језик. Извор: Епархија бачка

Фото: Подворје Српске Православне Цркве у Москви Преузето: Ризница литургијског богословља и живота