Претражи Живе Речи Утехе

ИЗВОР: Radio Srpski Sion15.09.2021. Студент Игор Јовановић, кога је номиновао вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког (Милош Јефтић) је ушао у топ 50 најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији свих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната – преко 3.500 номинованих из 94 државе“ (по подацима организатора конкурса Варки фондација, УК). Игор је једини из региона, и један од 6 најбољих студената Европе! Осим г. Јовановића, на такмичењу „Глобал студент“ вероучитељ Милош је био ментор („head teacher“) још два номинована студента из Републике Србије (из Пећиначког намесништва) од којих је, у шири избор, ушла и госпођица Емилија Бастајић, па је од два студента, којима је Јефтић био ментор, изабран г. Игор Јовановић. Игор је награђивани иноватор, уметник и спортиста; члан мисије ОЕБС, учесник на преко 120 пројеката у Европи и свету, који се 2018. године прикључио секцији с веронауке вероучитеља Милоша, која је постала вероватно најбољи неформални светски образовни центар. „Дружина змај у зелеленим чарапама“ је основана по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, пре тачно једне деценије. За време свог мукотрпног рада, упркос бројним опструкцијама и без икакве помоћи (све је вероучитељ финансирано од своје плате – „минималца“), Дружина је освојила више стотина награда на 80 врста такмичења из преко 40 научних области! Несвакидашња занимљивост је и та, што од свега тога, никад ништа није споменуто у школама, у којима је радио вероучитељ Милош – чак ни највише Државно признање „Светосавска награда“ 2021. Министрства просвете, која је ове године, први пут додељена неком предавачу из црквене просвете. Вероучитељ Милош није имао коментар на све то, а Игор, наш најбољи студент, вели: „Ово је највећи успех српске просвете, који је забележила наша Дружина змај у зеленим чарапама. Част ми је што је је, од више вансеријских талената номинованих испред Дружине, жири Варки фондације изабрао баш мене! Захваљујем се свом ментору, вероучитељу Јефтићу и Његовом Преосвештенству, Господину Василију! Позивам све заинтересоване да помогну рад наше Дружине – исплатиће се им се! Достављам и ексклузивну фотографију из Оренбурга, са Министром просвете Републике Црне Горе Весном Братић (са форума „Евроазија глобал 2021.“ који се одржава под покровитељством Председника Путина), на коме сам био представник Републике Србије! И другу, са доделе највишег просветног признања, Светосавске награде 2021, коју сам по жељи свог вероучитеља, преузео у Влади Србије.”

Презвитер Лео Малешевић, помоћник координатора Катихетског одбора Епархије бачке, говорио је о специфичним условима наставе у школској 2020/2021. години, часовима веронауке и уџбенику који је у припреми. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У четвртак, 29. августа 2019. године вероучитељи Православне Епархије нишке, благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Арсенија прославили су своју крсну славу Светог Романа Ђунишког. Ове године слава је организована у Лесковцу, где је са окупљеним катихетама Епископ нишки Г. Арсеније пререзао славски колач и надахнутом, пуном очинске пажње и љубави беседом свим катихетама пожелео успешан и благословен почетак наступајуће школске 2019/20. године. Том приликом Владика нишки је вероучитељима поделио и писана именовања, тиме пославши на мисију свих 123 вероучитеља, колико ове године броји Епархија нишка. Молитвено сабрање настављено је трпезом љубави, која је припремљена заслугом и заједничким прегалаштвом свих вероучитеља, а пре свега актива вероучитеља града Лесковца. Извор: Епархија нишка

На састанку су учествовали Његово Преосвештенство Епископ осјечкопољски и барањски г. Херувим, Епископ домаћин г. Герасим, водитељ Катихетског одбора презвитер Вукашин Цветојевић и вероучитељи Епархије горњокарловачке. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима, дана 11. јуна 2019. године, у Црквеноопштинској сали у Карловцу одржан је радни састанак вероучитеља Епархије горњокарловачке. Тема састанка била је организација и унапређње верске наставе у Епархији горњокарловачкој у Републици Хрватској. На састанку су учествовали Његово Преосвештенство Епископ осјечкопољски и барањски г. Херувим, Епископ домаћин г. Герасим, водитељ Катихетског одбора презвитер Вукашин Цветојевић и вероучитељи Епархије горњокарловачке. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Прво што издваја православног вероучитеља у односу на предаваче других школских дисциплина јесте православна вера. Овде се не ради о питању да ли дотична школа припада већински православном окружењу. Вера о којој је реч није (само) мишљење или идеолошка пропозиција којом се неко одликује у односу на друге. Вера је унутрашњи, животни став личности, који се огледа и посведочава у односима које он успоставља. Када је реч о сведочанствима вере, не сме се размишљати у правцу споља видљивих индикација: начина одевања, говора или манира које неко може да увежба. Оно у чему се очитава вера јесу ''унутрашњи закони живота''. Најважнији параметар у погледу припремљености једног катихете несумњиво је његов или њен однос према Богу, примарни и референтни однос који се рефлектује у његовом општењу са ученицима, као и у односу према себи самоме. Односима које успоставља и негује на настави и ван ње, вероучитељ неизбежно, макар то и не желећи, нешто сведочи. Било би добро, значајно и у складу са очекивањима да то у континуитету буде сведочанство вере. Међутим, управо је такво сведочанство нешто са чим се не може олако рачунати, што није реално увек подразумевати нити се ослањати да оно вероватно постоји. Можда је то нешто што се не сме губити из вида када је реч о катихетској припреми и оспособљавању, али и о евалуацији учинака – која се не може решавати уобичајеном процедуром инспекције. Адекватно припремљен и стручно оспособљен православни вероучитељ је, пре свега, човек православне вере, а не познавалац и применитељ метода. Као такав, он се препознаје, изабира и поставља (шаље) на службу, будући васпитаван литургијским учешћем и подвижничким искуством. Квалитетна припрема и одабир вероучитеља не могу се вршити само на основу методичке обуке, па ни под условом припадности заједници Цркве. Друго је питање на који начин уочавати, мерити и админситративно проверавати, па и сврсисходно унапређивати, духовни квалитет личности. Вера човека састоји се у живом односу са Богом, не просто у убеђености да Бог постоји или у придржавању правила која квалификују црквену дисциплину. Наравно, верник јесте убеђен да Бог постоји и придржава се поретка црквеног живота, као што и добар катихета познаје и примењује погодне наставне методе. Међутим, differentia specifica његове православне вере је стање његове унутрашње, умне посвећености. Божанско откровење нема у виду човека уопште, већ људе који су изабрани и позвани на завет са Богом. Истина о Богу није објективно знање које се обраћа људима на усвајање, те јој се ни на Верској настави не може тако приступити. Она је божански позив на који човек одговара одлуком вере. Онај ко друге поучава катихетским садржајима мора бити човек те одлуке. Сва питања његове припремљености и способности могу се одмеравати тек на основу тога. Верска настава је сведочење вере која је сопствени чин вероучитеља - у посланству и са благословом црквене заједнице - његова сопствена одлука, чин његове савести, сазнања и хтења. Његова посвећеност вери значи престанак правдања пред било којом другом инстанцом: неким системом, програмом, статутом, методом, идеологијом, била она философска, политичка или теолошка, па макар се та инстанца доживљавала и као хришћанска. Ова посвећеност није питање његових снага и способности, већ прихватања, личног односа према вери коју проповеда. Сведочење Божје речи, на Верској настави и ван ње, немоћно је ако не живи у одлуци вере, ако то није херојство и страдалништво вере, већ истрајава у некој врсти неутралног држања. Из сазнања о животу као Божјем дару проистиче молитвено осећање благодарности. Оно је одраз нечијег унутрашњег стања и суд над човековом душом. Молитвени став човека значи сусрет са Богом и стајање пред њим у свим својим поступцима, речима и делима. Он урађа чувством страха Божјег, које има неизбежан утицај на његове односе са ближњим. Ово је вредност која спада у област тајне и не може се евалуирати рационалним критеријумима, али чији се плодови дају искуствено наслутити. По опхођењу вероучитеља према ученицима, по начину његовог обраћања и резоновања, може се препознати стање духовне моћи смирења – свести о властитој недостојности и стрпљивог самопредавања Божјој вољи. Важна особина православног катихете је духовна стабилност, непредавање сумњи, пометњи и узнемирењу. Она потиче из унутрашње скромности и одрицања, неочекивања од себе и неоправдавања себе. Смирење пред ученицима и другим ближњима је услов развијања односа љубави са њима. Оно је показатељ већ успостављеног и у извесној мери култивисаног односа са Богом. Односи у Верској настави примарнији су од метода. Далеко већи учинак постиже катихета који је утврђен у односима божанске љубави, а заостаје у познавању и примени метода, од најбољег зналца и мајстора наставне методике који ове односе није успоставио нити развио. Та чињеница баца ново светло на питања припреме и стручног оспособљавања кадрова Верске наставе. Могуће је обучавати људе у коришћењу метода, али припрема за примерено општење нешто је сасвим друго. Читав живот човека је једна континуална припрема да наредне етапе одношења са ближњим. То није стручно, већ егзистенцијално, животно оспособљавање. Сваки сусрет или ситуација у којој се неко нађе, свака реч коју чује, свака молитва и богомислије којима се посвети, чине га способнијим или мање способним за општење са другима. Овај пут људског усавршавања није могуће организовати и надгледати, јер се основна постигнућа на њему догађају у домену тајне. Уколико би се етичко оспособљавање људи за катихетску службу планирало и спроводило, оно би лако могло да се претвори у параду притворства, низ обмана у духовном расуђивању, као и несвесно следовање многим нижим, споредним мотивима. Избор и постављање катихета више одговарају подручју архипастирског благослова за свештеничке и друге службе у Цркви, него што је то питање стручне обуке и стицања формалних квалификација. Када је реч о припремању и стручном оспособљавању православног вероучитеља, мора се разликовати духовни од техничког аспекта тог процеса. Не сме се сва припрема сводити само на технички аспект, као што се ни духовни аспект не сме представљати у техничким категоријама. Можда се највећи недостатак хуманистичке педагошке традиције састоји у непознању и непризнавању моћи људског греха. Одрасли који затварају очи за своје духовне слабости нису способни да духовно поучавају децу и младе. Они функционишу у ''телесном стању'' људског бића, са позиције старог, благодатно непрепорођеног човека. Као такви, они су подложни обманама духовног, демонског порекла. То је кота на којој падају сва настојања на припреми и стручном оспособљавању одраслих за послове образовања. Суштинска идеја припреме за катихетску службу полази од неоснованог поверења у аутономне људске могућности давања и примања потребне обуке. Важна претпоставка стварног духовног примера који одрасла особа може дати детету јесте неуздање у себе и своје људске капацитете, концентрација на своје грехе, јасно увиђање властитих недостатака и немоћи. Православни вероучитељ треба да буде поучен у одговорности смирења. Да му се укаже на које све начине у улози наставника треба да сузбија свој егоизам и чува ученике од својих поступака руковођених страстима било које врсте. Велики део обуке и саветовања катихета треба да буде посвећен темељним питањима духовне борбе против самих себе и одликама крстоносног живљења у свету. Потребна је концепција православне педагогије, светоотачки инспирисана, која ће бити оријентисана на самоосуду и покајање као опште делање одраслих верних, у сврху што је могуће већег чувања деце од утицаја греха. Од користи може да буде подробна анализа уобичајених аномалија које се у односима између наставника и ученика јављају у дотичном цивилизацијском окружењу. Греховне страсти којима верочитељ као човек подлеже делују погубно не само по његове односе са ученицима и окружењем. Оне се неизоставно огледају и у његовом приступу знању које преноси, грађи коју предаје или искуству које сведочи. Вековни проблем хришћанског образовања у прошлости био је однос самих проповедника према истини. Тај однос кретао се у широком распону: од надмених позиција непогрешивости до смирења и позиција служења ближњима, макар то били и људи нижег положаја: неугледни, прости и деца. Овај распон понекад се, у различитим амплитудама, показивао и у ставу једне особе. Вероучитељи су и сами верски образовани људи и процес њиховог образовања још увек траје. Нико се не може поставити тако као да је до краја усвојио све потребно знање о вери или дошао до краја пута свог личног духовног узрастања. Без обзира до ког ступња образовања је достигао, човек се увек одликује одређеним ставом, или односом, према знању које је стекао и које је у прилици да преноси другима. Шта је за њега то знање? Колика је улога личног фактора при његовом усвајању? Да ли тај вероучитељ сматра да је у питању знање које је лично његово, које је он задобио у личном односу са Богом или преузео из природе, или је то објективно знање, независно од личног односа, које на исти начин припада свима и никоме посебно? Од одговора на ово питање зависе очекивања која он има од својих ученика: да ли ученик треба да упосли капацитете личности при усвајању знања које му се предаје, или том знању треба да приступа на објективни начин? Од тога зависи и став тог вероучитеља према самоме себи, начин на који он доживљава своју улогу у процесу сведочења божанске истине. Како он, с обзиром на истину коју преноси, види своје место пред Богом и пред ученицима? Сматра ли он себе сувереним поседником те истине, или смиреним служитељем, носиоцем Божјег благослова и послаником Божје речи? Да ли одређени катихета верује и понаша се као посредник између Бога и својих ученика, или радије брине о свом личном односу са Богом, упућујући ученике да и сами изграђују личне односе са Богом? Једна од кључних претпоставки методике православне верске наставе је уверење да се извор познања духовног живота налази само у божанској благодати, никако у аутономним људским интелектуалним способностима. Улога људи – катихета, родитеља, пастира и осталих – јесте да донекле усмере, упозоре на препознатљиве путеве обмане, или охрабре развитак младих у правцу поузданих сведочанстава вере. Ова улога је духовна колико и интелектуална: треба пратити личности у развоју како се утврђују у вери и чувати их сваке непостојаности, претеране захтевности и непотребних усхићења. Атмосфера Верске наставе треба да се одликује љубављу, поверењем, једноставношћу, послушношћу, незнатижељношћу, без сувишних притисака и пожуривања. Неадекватан став вероучитеља према истини коју сведочи може се показати и у сувише смелим разговорима о тајнама божанског живота, разговорима који доносе велики губитак за душу. Овакав приступ се готово увек одражава у хладном, дистанцираном и повремено насилном односу према ученицима, путем којег се преноси наслеђе првородног греха. Сведочанства примереног односа према духовној тематици јесу осећања страха Божјег, покајања, смирења, свест о људској немоћи и ограниченостима, понекад и духовна радост и умиљење. Однос наставника према себи и ученицима је меродавни хришћански критеријум и призма за посматрање свих методичких захтева у Верској настави. То је и становиште богословске критике одређених аномалија везаних за актуелне образовне традиције и наставне праксе. Православна верска настава је прилика да хришћани посведоче пут духовне изградње личности не само у причи која попуњава наставне садржаје већ и у методима које користе у настави, а више од свега у односима које на настави успостављају. Православни вероучитељи позвани су да на делу превазиђу препознатљиви мит који су наставници хуманистичке образовне традиције вековима гајили о себи на штету реалних односа у настави. Према том миту, наставник је суверени поседник и располагалац истином, који је властан да путем контроле, притиска и дисциплинских захтева наметне прописано знање својим ученицима. Ауторитет непогрешивог предавача истине намеће наставницима искушење гордости, која се испољава у надменом ставу према ученицима, окружењу, друштвеној заједници, па и самим школским властима које га упошљавају. Значајан део узрока кризе савременог хуманистичког образовања препознаје се у овој неадекватној слици наставног особља о себи и стварности око себе. Тек се наслућује колико је напора потребно уложити у еманципацију наставе, како би се изашло на крај са аномалијама комуникације у њој. У тој просветитељски значајној борби наше епохе реално је очекивати допринос хришћанских катихета. Њихова мотивација треба да буде још дубља од хуманистичке, онолико колико су хришћанске вредности шире од захтева политичке коректности на којој инсистира савремено друштво. Изабрани и постављени вероучитељ треба да се руководи искључиво духовним настојањима, не тражећи ни славу, ни бешчашће, ни власт управљања, ни понижења у својевољном служењу. Он треба да буде спреман на попуштање и повиновање према ситуацији, у мери у којој то од њега захтева црквена служба. Другим речима, он не треба да истрајава на својевољној иницијативи, већ да се држи посланства које му је додељено. Православне катихете не треба да се противе одговорности службе. У највећој мери, они могу да упозоре на своју недостојност, али не треба да одбијају ствари које им тренутно лично не одговарају нити да се сувише радују ономе што им одговара. Духовни задатак православног хришћанина је да се труди на личном неистицању, показујући добру вољу, једноставност, спремност на испуњавање свих послова који су у његовој могућности. На тај начин верни се у сваком послу уче смирењу, кротости, послушности и сузбијању сваке самовоље. Умови оних који се нађу на том путу постају слободни од мисли о стварима и интересима овога света. Др Ивица Живковић Из књиге: Студије о верској настави Православне цркве Извор: Српска Православна Црква

Академија поводом осамстоте годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве. Одбор за Верску наставу Архиепископије београдско-карловачке је организовао, на идеју инспектора за верску наставу проф. Јована Лазаревића, а у сарадњи са колегама катихетама, Седмицу богословља која за циљ има да покаже стваралаштво ученика који похађају часове верске наставе. Манифестација је започела традиционалним општинским квиз такмичењима и свечаном академијомкоја је одржана 14. априла 2019. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Учесници академије су били ученици београдских школа, који су трудом и талентом, уз помоћ својих вероучитеља и професора, показали најлепши начин за неговање духовности и традиције свог народа. Музички део програма извели су ученици I, IV и XIV гимназије, као и хор Богословије Светог Саве. Извели су духовне песме, славећи на најлепши начин и у заједници дух православља, али и заједништва. Један од емотивно најупечатљивијих делова програма биле су беседе које говорили ученици Наталија Пауновић, Ангелика Јокић и Огњен Анђелковић. Ови млади људи су показали да традиционалне вредности српског народа, као што су борба за истину, част и слободу, и даље имају своје место међу младим људима и да их препознају као важне. Огњен Анђелковић је изговорио Беседу о правој вери Светог Саве и тиме нас подсетио на завет који нам је дао највећи српски светитељ. Драмски део програма су извели ученици Електро-техничке школе Земун. Њихов задатак је био да на сцени амфитеатра прикажу драму посвећену стицању аутокефалности Српске Православне Цркве и крунисању Стефана Првовенчаног. Текст драме је настао на основу Теодосијевог житија, а ученици су уз помоћ катихете и професора срспког језика, ликовне културе и историје осмислили сценографију и костиме за представу. Озбиљним приступом тексту, убедљивим тумачењем својих улога и одлично изведеним инструменталним делом, ученици су показали да су дорасли изазову који је пред њих стављен. Зато са великим поносом наводимо имена оних који су учествовали у представи: Небојша Елчић као Свети Сава, Петар Репац као Стефан Првовенчани, Вања Сентић као краљица Ана, Богдан Мирковић као цар Теодор Ласкарис, Вук Ђукић као слуга на двору цара Теодора, Никола Милосављевић као слуга Стефана Првпвенчаног, Дарко Антић као монах, музичари Филип Бркић, Филип Здравковић, Север Трифуновић и Матеја Сарић. Велики аплауз који су добили сви учесници академије био је више него заслужен и сведочи да ови млади људи јесу светлост свету (Мт 5,14-16) јер својим делом сведоче оваплоћеног Господа нашега Исуса Христа. Извор: Српска Православна Црква

Свакако најдрагоценије је било непосредно упознавање са радом Јеврејске општине у Београду кроз сусрет са рабином г. Исаком Асиелом и кроз посету Београдској синагоги „Сукат Шалом” и Јеврејском историјском музеју. Исто тако вредно је било и упознавање са радом Исламске заједнице кроз посету Бајракли џамији и Факултету исламских наука, као и кроз сусрет са муфтијом нишким Елдином еф. Ашћерићем, муфтијом мачванско-подрињским Мехмедалијом еф. Велијем и главним имамом Бајракли џамије Раманаданом еф. Мехмедијем. Гостопримством и посвећеношћу домаћина на овом путовању, а на опште задовољство свих вероучитеља циљеви овог пројекта су постигнути. Протојереј мр Игор Ивковић Извор: Епархија тимочка

Ми свештеници, монаси и вероучитељи Епархије шабачке, са годишње Скупштине у недељу 26.августа у Шапцу, са својим Епископом Господином Лаврентијем, обраћамо се овим Мирним Писмом народу Божјем наше Отаџбине, са циљем пружања пуне подршке своме духовном оцу и поглавару Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве, у напорима на заштити нашег православног народа на Косову и Метохији, његових светиња и имовине, мира и поретка, и очувању ове српске покрајине у саставу наше државе Србије. У потпуности подржавамо речи апела нашег духовног оца Српског Патријарха, из Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији – „на наше државнике, да не смеју никада дати своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби не смеју дозволити“. У пуној смо сагласности са Поруком: „Подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје“. Придружујумо се позиву Српског Патријарха из манастира Манасије, српском народу на јединство: „...Да будемо уједињени, да се не делимо... Нас је одржало јединство наше кроз читаву историју. То ће нас и данас одржати и убудуће, ако будемо јединствени, непосвађани, неподељени, неомржени. Има много оних који нас не воле, али је за нас најважније, да имамо љубав Божју и благослов Божји, све друго је мање важно“. Из Шапца, са српске Голготе, брижном позиву нашег Духовног Оца придодајемо нашу јеванђелску молбу свим учесницима у јавном и политичком животу наше Отаџбине, да покажу што више одговорности пред својим народом. Реч је лек, али реч је и мач! Није време и прилика за мач. Потребно је снизити тон а повисити одговорност, нужна је мудра политика а не полемика, време је да се ојача разум а обуздају страсти. Очи свих генерација наше прошлости, садашњости и будућности упрте су у нас. Више свести, више одговорности, више отмености и достојанства у дијалогу са истомишљеницима и неистомишљеницима у своме народу и у свету. Лепа реч и гвоздена врата отвара. Разум и мир немају алтернативу: „Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати“. ИЗВОР: http://www.crkvenaopstinasabac.com/2018/08/28/m-i-r-n-o-p-i-s-m-o-svestenika-i-veroucitelja-eparhije-sabacke-bozjem-narodu-nase-otadzbine-srbije/

На симпозијуму су учествовали вероучитељи представници Одбора за верску наставу православних епархија Српске православне цркве из Србије, Црне Горе, Републике Српске и Босне и Херцеговине. Симпозијум је почео Светом Литургијом коју је у Дворској капели Светог Андреја Првозваног служио председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Радни део симпозијума одржан је у Свечаној сали Белог Двора. Протојереј-ставрофор Драгомир Сандо изразио је захвалност Епископима који су упутили вероучитеље на симпозијум, Његовом Краљевском височанству Престолонаследнику Александру II на гостопримству као и Министарству просвете Републике Србије на подршци коју пружа развоју верске наставе. Члан Комисије за верску наставу при Министарству просвете Републике Србије, Милош Благојевић је поздравио све учеснике симпозијума, указујући на неопходност одржавања оваквих сусрета и симпозијума вероучитеља, како би се представило оно што је добро, али и отклонили недостаци у одржавању верске наставе. Начин и услови одржавања верске наставе се разликују. У извештају помоћника председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке ђакона Бранислава Кеџића могло се чути да овај Одбор броји 256 вероучитеља у више од 200 београдских школа, као и 30-40 вероучитеља на повременим заменама. У Црној Гори се у државним школама не изучава верска настава, те се на 40 места при Храмовима, Манастирима и парохијским заједницама организују часови веронауке. Према речима протојереја Мирчета Шљиванчанина у Црној Гори нешто више од 1500 малишана на тај начин прати верску наставу. Професор Јован Лазаревић, члан Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке истакао је недостатке и потешкоће у одржавању верске наставе у Србији, истичући превасходно нерешен статус професора верске наставе, проблеме са фондом часова па чак и недостатак уџбеника за верску наставу. Са друге стране протојереј Синиша Шаренац, представник одбора за Верску наставу Епархије зворничко-тузланске нагласио је да су професори верске наставе у Републици Српској и Босни и Херцеговини у свему равноправан са осталим наставницима, те да су услови рада за активности вероучитеља са ученицима на завидном нивоу а организованост у смислу обезбеђених уџбеника и пратећих наставних средстава је регулисана на нивоу Цркве и државе. „Данашњи скуп је величанствен, досад невиђен и не доживљен јер су се по први пут овако окупили представници Одбора за верску наставу из готово свих земаља бивше Југославије и то управо у Белом Двору под покровитељством Престолонаследника Александра. Данас смо међусобно поделили све оне добре примере и добре резултате које остварујемо разним активностима у оквиру Верске наставе, али смо се осврнули и на одређене потешкоће које професори верске наставе имају у раду, све са циљем да би их у одређеном моменту и превазишли. Посебно је важно што смо се на овом скупу договорили да оформимо једно саветодавно тело које би објединило све вероучитеље како би заједно решавали све задатке и изазове који су пред нама и како би помогли једни другима захваљујући разним искуствима која има свако од нас“ – истакао је председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Његово Краљевско височанство Престолонаследник Александар II је на самом крају симпозијума угостио вероучитеље у свом дому, Краљевском Двору на Дедињу. Престолонаследник је вероучитељима честитао на труду и раду нагласивши значај и важност њиховог рада за будућност и снагу наше Свете цркве. Он је позвао вероучитеље да са својим породицама посете Краљевски и Бели Двор кад год су у прилици „јер је Дворски комплекс на Дедињу дом сваког од њих“ – истакао је Престолонаследник Александар. Извор: Телевизија Храм / Митрополија црногорско-приморска

Положаj вероучитеља биће изjедначен са осталим просветним радницима, чим престане забрана запошљавања у jавном сектору, рекао jе данас министар просвете Mладен Шарчевић. 08 јун 2017 12:10, Танјуг БEOГРAД - Положаj вероучитеља биће изjедначен са осталим просветним радницима, чим престане забрана запошљавања у jавном сектору, рекао jе данас министар просвете Mладен Шарчевић. "Врло сам вољан да прво то решимо. Tаj принцип равноправности ћемо променити изменама и допунама закона чим држава изађе из забране о запошљавању и то jе jедино могуће у овом тренутку", рекао jе министар на завршноj jавноj расправи нацрта Закона о основама система образовања и васпитања (ЗOСOВ) одржаноj данас у Београду.

Они који су у Београду, Нишу и Новом Саду могу да присуствују јавној расправи и допринесу да се спречи наставак системске дискриминације веручитеља у односу на остале наставнике. У предлогу закона стоји да вероучитељи (и само вероучитељи) могу искључиво да заснују радни однос на годину дана а не на неодређено време. http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22952&Itemid=1 Текст предлога закона: http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/FINAL-ZOSOV-ZA-JAVNU-RASPRAVU-12_05_2017_docx-1.pdf ЈАВНА РАСПРАВА ЗОСОВ - А Јавни позив за учешће у јавној расправи о Нацрту закона о основама система образовања и васпитања Министарство просвете, науке и технолошког развоја позива све грађане и стручну јавност да се упознају са текстом Нацрта закона о основама система образовања и васпитања, као и да дају своје предлоге и сугестије. Јавна расправа спровешће се у периоду од 19. маја до 8. јуна 2017. године. Трибине на којима ће бити представљен Нацрт закона о основама система образовања и васпитања, биће одржане у: Новом Саду, 26. мај 2017. године у ОШ „Светозар Марковић Тоза“, Јанка Чмалика 89, у периоду од 9,00 – 11,00 часова; Нишу, 01. јун 2017. године на Електронском факултету, А. Медведева 14, у периоду од 10,00 – 12,00 часова; Београду, 08. јун 2017. године у Сали београдске општине Врачар, Његошева 77, у периоду од 9,00-11,00 часова. Примедбе, предлози и сугестије достављају се Министарству просвете, науке и технолошког развоја путем посебног формулара који се може преузети на званичној интернет страници Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Формулар са примедбама и предлозима потребно је доставити на следећу е-маил адресу [email protected] Саставни део овог јавног позива је Нацрт закона о основама система образовања и васпитања са образложењем и Програм јавне расправе који је одредио Одбор за јавне службе Владе.