Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'веронаука'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Са занимањем смо у медијима прочитали изјаву неименованог лица из Mинистарства просвете да je покренуто низ састанака на захтев Патријарха да веронаука добије статус редовног изборног предмета, као и да се морају сагледати и последице такве одлуке за друге изборне предмете и правни оквир. У исто време наведено је да се тако важне ствари не могу мењати преко ноћи, као и да се формира шира комисија која би се искључиво бавила овим питањем, итд. итд. итд. Да немамо поверење у добре намере Министарства просвете закључили бисмо да је на делу стара бирократска смицалица: када нећеш нешто да обавиш формираш комисију... Мада смо уверени да то сада ипак није случај, морамо констатовати да такав сериозан приступ није постојао када је исти орган одлучио да Верску наставу са изборног предмета сведе на наставни програм. То јесте учињено преко ноћи, без икаквог озбиљног расматрања, без икаквих консултација, чак ни формалног, писменог обавештавања Цркава и верских заједница. Још мање се мислило, или можда јесте, о последицама. А последице су: да је веронаука најчешће избачена из редовног распореда часова и изводи се као претчас или као седми или осми час, а не би нас чудило да је тада намера била да Верска настава не постоји у школском распореду. Повремено смо дужни и да све надлежне државне органе подсетимо да питање извођења наставе веронауке, није ствар нечије добре воље. По демократским и по начелима правне државе, којој и у овом погледу треба да тежимо, ради се о реституцији, јер Верска настава није укинута неком демократском процедуром, спровођењем закона, него је из школских програма у Србији ликвидирана у исто време када и десетине хиљада људи међу којима је било и стотинак православних катихета, као и других вероучитеља. Дужни смо да овим поводом скренемо пажњу на конфузију коју стварају овакве информације јер као орган Владе Републике Србије (Владе, а не једног министарства), постоји Комисија за верску наставу у школи чији је задатак да прати организовање и остваривање верске наставе у школи. Ова Комисија је по саставу, начину рада и одлучивања, вероватно један од најстручнијих, а свакако најдемократичнији орган у држави и као таква је спремна да надлежним службама Министарства просвете помогне у разјашњењу свих питања која изазивају недоумицу. Епископ топлички Јеротеј, Председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Благословом Епископа зворничко-тузланског Фотија, у Епархијском културном центру у Бијељини 25. августа 2021. године, а у организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске, одржано је савјетовање за вјероучитеље Православне вјеронауке са простора наше Епархије. Савјетовању су, поред координаторâ за вјерску наставу, присуствовали скоро сви вјероучитељи Епархије зворничко-тузланске. Домаћин сабрања Епископ зворничко-тузлански Фотије на почетку сабрања поздравио је и поучио све присутне истакавши три компоненте које су, између осталих, потребне да би настава вјеронауке уродила плодом. ''На првом мјесту то је личност вјероучитеља, затим план и програм предмета православна вјеронаука и на крају, али не и најмање битно је потреба да се обједине школска и литургијска вјеронаука'' – рекао је Епископ Фотије у својој уводној ријечи. У току предавања предавачи су изложили интересантна искуства која ће помоћи вјероучитељима да се боље припреме за мисију која их очекује у току школске године. Предавањем је модерирао епархијски координатор за вјерску наставу протојереј Синиша Шаренац. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Велико ми је задовољство што се данас, налазим међу вама. Примећујем, да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали, нити небитни, и свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам, још за који тренутак, задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, а с друге стране, уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви, говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска Православна Црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању, направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А, ипак, можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи, није, и не може бити, истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у Тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културалне околности које одређују, никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери, свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати као промена епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу нису ни вредности јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредо постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција, које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни човек, а посебно постмодерни човек је окренут ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном“ тржишту међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити опште подразумеване за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве, него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци, све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава ка ком моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, било које природе он био укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак, карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да отшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидљиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани, на тај начин, чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те, тако, стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се, овде, усудио да вас замолим, да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико замишљали да су нека друштва (византијско, античко…) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства Небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епоси која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости, осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро, а шта је лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може за дуго времена да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али то може да се деси мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или обоје, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо надаље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренција и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је Он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „looser“-a, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни лузер. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да Га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из „Политике“ од прошлог лета (2011.), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип „Nike“ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба… Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају… Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у „Nike“ дуксерицу или у плазма телевизор!?“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном и постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „new age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама али и променама у типу религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, па самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидно и заокупљено сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци, нпр. о Царству небеском а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести…“. Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здрав, да што дуже буде млад и безбрижан, да буде леп и да удобно живи. Али исти такво дете, а и одрастао човек, хоће да верује уколико је могуће да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека или ћемо да останемо, или да се трудимо да останемо аутентични хришћани, под условом наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима и прихватања, у љубави и са расуђивањем, савремене епохе у циљу њеног преображавања. У циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може да нам деси да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, жели да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете да му говорите о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у new age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји и представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује или да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо да веру озбиљно преносимо деци, а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, а што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво јер би то спадало у сферу утопије али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије и да тако буду и пример за шире друштво и места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке - да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она има у савременом друштву изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности је обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва и што би било признато и од стране самог тог друштва, макар оних искрених, да на тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији али, ипак, сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга, обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић Извор: Саборност
  4. На Марка Радаковића би се умногоме могла примијенити она изрека да велики људи чине част малим мјестима јер је својим ангажманом у школама у Сомбору и Бачком Грачацу привукао пажњу многих који се баве вјерском наставом, a занимљивим и квалитетним садржајима о хришћанској вјери и култури, на веома читаном блогу Авденаго, је допро до најразличитије интернет публике. Шта бисте укратко и једноставно могли рећи ученицима који се опредијеле да уче вјеронауку, шта су они заправо одабрали да уче, о чему се ту ради? Веронаука или Православни катихизис је труд да се Христово Јеванђеље лично усвоји и спроведе у живот. Она нам казује ко је Бог, шта жели од нас, ко смо ми и ко можемо да будемо. На друштвеним мрежама и другим интернет платформама активно објављујете садржаје инспирисане хрићанским етосом који развијају љубав према животу, величају разумијевање међу људима и подижу друштвену одговорност , па колико је по Вашем мишљењу важно погодити фреквенцију којом млади људи данас спознају и вреднују свијет да би се они заинтересовали за оно што им предајете и колико је то захтјевно за једног вјероучитеља? Сви хришћани су позвани да ослушкују и разумеју друге и то не само да бисмо им приближили Јеванђеље, већ да бисмо били ту за њих. Некад ни не можемо разумети другог али ако имамо љубави и то је довољно да се пројавимо као сведоци Јеванђеља и то је вид мисионарења. Катихетама је, наравно, важно да разумеју интересовања младих. То често није једноставно. Време се брзо мења и млади са њим. Вероучитељ не треба да буде онај који тек сриче неке опште истине, треба да учини да слушалац заиста доживи да се истина тиче њега лично. Желим да ђаци изнесу своја виђења, повежу православно учење са својим искуством. Ако осећају потребу, сматрам да треба да се без бојазни успротиве реченом, јер су слобода и искреност увек најбољи начин да се особа ухвати у коштац са стварношћу. Вероучитељ једну исту наставну јединицу пренесе на четири различита начина у четири различита одељења. И тако сваке године. Јеванђеље је увек исто, Христос је исти, али је приступ увек другачији и настава је увек изазов зато што сваки пут прилагођавамо наставу живим личностима. Ако настава престане да буде изазов, онда у нечему грешимо. То је живљење речи Св. Апостола Павла „Свима сам био све да како неког спасем” (1.Кор.9, 22) У чему се разликује начин преношења јеванђелских порука ванвременских вриједности савременим ученицима у односу на раније епохе? Свака епоха има своје изазове и наша није драстично другачија од претходних. Захваљујући интернету начин комуницирања и ширења Јеванђеља је додатно олакшан. У ванредним ситуацијама вероучитељи и катихете су размењивали материјал за наставу на начин који је раније био немогућ. Али је тај велики проток информација уједно и опасан, будући да се сличном брзином и већим опсегом шире и лажи, деловање секти, промовишу хедонистичке вредности, итд. Упркос изузецима, Црква генерално мало ради на том пољу и мени је жеља да још браће и сестара вероучитеља схвате колико је потребно мисионарити на интернету, језиком и начином који омладина схвата и прихвата. Што се тиче саме наставе у учионици, мислим да је суштина остала иста: усмеравање на православни етос од којег је најважније активно литургијско учешће. Судећи по Вашем ангажману може се закључити да спадате у неуморне ентузијасте по питању вјерске наставе, што је задивљујуће ако имамо у виду по много чему ,,климав” статус вјеронауке и вјероучитеља у школском систему у Србији. Гдје проналазите мотивацију? Мотивише ме жеља да јеванђељску радост доживе многи, како они који су ми поверени као ђаци, тако и они који читају моје текстове на друштвеним мрежама. Боли ме што многи не могу јасно да уоче Христа јер су Га „сакрила” разна погрешна схватања и сујеверја, веома присутна у нашем народу. Прихватио сам да ми је Господ дао скроман дар и могућност да другима разјасним њихове недоумице. Уједно схватам да имам одговорност да умножим дарове, по причи о талантима (Мт.25, 14-30). Чињеница је да је позив вероучитеља тежак и несигуран али је најважније да не заборавимо због чега то радимо. Највећи мотив је живљење Васкрсне радости. Веронаука је наш начин како ту радост сведочимо. За Стојану Валан занимљиво је да ради као православна вјероучитељица у Католичком школском центру ,, Блажени Иван Мерц” у Бањалуци. Истанчаног укуса за естетику и умјетност, она пише књиге за дјецу, те огледе на филосовске и теолошке теме. Једном приликом сте слушајући своју кћерку како се преслишава лекцију из вјеронауке прокоментарисали да заиста предајете један од најљепших предмета. Зашто то мислите? Плашим се да не могу да одговорим на ово питање, а да не увриједим колеге које предају друге предмете, али ево покушаћу бити искрена. Мислим да смо сви свјесни да услови у којима радимо и школски систем који представљамо нису савршени и да је потребно много труда и довијања да бисмо избјегли замке сувопарности, неразумљивости и што је најгоре, стварања тензије, анксиозности и одбојности код ученика. Једном приликом сам чула своју кћерку како прича лекцију из вјеронауке, мислим да се радило о некој ричи из Старог Завјета. Она је, након неколико сати учења и писања различитих домаћих задатака, опуштено и са лакоћом препричавала Библију и ја сам први пут заиста осјетила у срцу (мислим да је нормално да сумњамо у себе), како је то лијеп предмет, предах од свакодневних тензија, а на коме се ипак стиче важна општа култура. Јер хтјели ми то признати или не, читава западна цивилизација почива на јудео-хришћанским вриједностима, а упознати их, разумјети и покушати примјенити јесте, а приори, задатак Православне вјеронауке. У неким својим радовима често се осврћете на рањивост као битну карактеристику сваког човјека. Да ли вјеронаука може помоћи да спознамо сопствене слабости и мотивисати на борбу за достојанствен живот по мјери Јеванђеља, прије свега са самим собом ? Пуноћа људске природе у Богочовјеку Христу, показана је управо кроз рањивост коју је искусио. Рањивост је инхерентна створеној природи и колико год човјек покушавао да се дисанцира од ње, да се учини снажнијим него што јесте, коначност и бол коју она са собом носи ће га на неки начин кад – тад стићи. На вјеронауци, често помињемо људску несавршеност, јер је јеванђељска порука, порука која се преноси нама таквима и коју могу да разумију, управо и само, рекла бих, несавршени. Учећи да је прихватимо и да се носимо са њом постајемо способни да саосјећамо и са рањивошћу другог људског бића и прихватимо га онаквим какво јесте, па и саме природе која такође вапије за људском наклоношћу. А рекла бих да је управо и једино то, предуслов за, како сте га назвали „достојанствен живот по мјери Јеванђеља“. Које теме на вјеронауци највише интригирају средњошколце? Морам признати да ме је заинтересованост средњошколаца за наставу вјеронауке изненадила и обрадовала. У први мах била сам уплашена да ће можда бити засићени вјеронауком из основне школе, међутим показало се да су слобода мишљења и разговора, коју настава вјеронауке његује, изнимно добродошле и њиховом узрасту. Вријеме у коме живимо је страховито убрзано, тако да се и интересовања младих људи мијенјају вртоглавом брзином и врло је тешко бити „у току“. Међутим, оно што је мени важно, јесте да на часовима створим атмосферу повјерења у којој можемо међусобно да учимо једни од других. Ја од њих о модерном свијету, а они од мене (наравно, не увијек једнако успјешно) о јеванђељском одговору на питања које тај свијет поставља. Који библијски стих или причу бисте издвојили као мото који најчешће прожима Ваше часове? Постоје двије приче којима се заиста најчешће враћам на својим часовима, још од времена док сам радила у основној школи. То су Прича о милостивом Самарјанину и Прича о блудном сину. Без обзира на узраст коме припада било ко од нас, Христове ријечи у овим причама преносе универзалне хришћанске вриједности, на врло упечатљив начин, и никада нисам примјетила да је ученицима досадно када их се поново присјећамо и примјењујемо у различите контексте у које нас уведе час. Зорица Гојачић је наставила славну и узбудљиву традицију православних вјероучитеља у долини Неретве међу којима је један кратак период био и Јован Дучић. Као хоровођа црквеног хора са својим ђацима организује приредбе и игроказе или одговарања на Литургији у најљепшем херцеговачком храму из овог вијека – цркви Васкрсења Христовог у Пребиловцима. Као ученица основне школе и сами сте похађали вјеронауку. Да ли се сјећате шта Вам је на тим часовима било нарочито привлачно па сте касније одлучили да постанете вјероучитељица? Били смо школарци у тешком времену. Прве двије године школовања обиљежио је рат, а остале исцрпљујући напори да се осмисли ново сутра, нажалост за многе нови дом, нови опстанак. Ми, дјеца, нисмо били свјесни колики терет, вољно или невољно, су морали да поднесу наши родитељи, јер су се на све начине трудили да то не осјетимо. Баш као и учитељи. Лијепа сјећања ме вежу за период основне школе. Било је ту наставника загонетних, шаљивџија, строгих, принципијелних, дружељубивих, а посебно драго сјећање чувам на вероучитељицу. Мислим да читаве генерације ОШ „Јован Јовановић Змај“ нису и неће заборавити Наташу, жену која нас је причом водила кроз вијекове и градове. Чак се сјећам потпуне тишине у разреду док нам је причала о храму, чудима, светитељима, Богу, својим искуствима, тако слатко и занимљиво да смо на тим часовима замишљали колики је живот дар и колика је Божја љубав; одмарали смо „душом“ . На матури, док бираш наставнике са којима желиш да се сликаш, она се подразумијевала. Али, најважније што је она је учинила за нас било је да требињски храм постане наше мало скровиште и уточиште, што на великом одмору, пред контролни (мало шале), што недјељом и великим празницима. Послије тога је дошло пјевање у црквеном хору, незаборавна учитељица и друштво за цијели живот, предивни свештеници и владике, а самим тим и карта за оно што је данас мој позив и животна мисија. Предајете у 6 школа у Чапљини, Мостару и Љубушком које раде по различитим плановима и програмима у комбинованим одјељењима, али не пропуштате прилику да напоменете како Вам је тамо изузетно лијепо. На шта тачно мислите? Рад вјероучитеља из долине Неретве није једноставан, прије свега због разлога које сте навели – по аутоматизму се подразумијева велики број школа да би се оформила недјељна норма, рад у комбинованим одјељењима, проналажење термина и просторија за извођење наставе, додатни материјали и литература – адаптација годишњег плана и програми из Републике Српске, два плана и програма према којима школе раде – бошњачки и хрватски, различити годишњи календари … Међутим, дугогодишње искуство показује да се школске управе труде да нам помогну у превазилажењу потешкоћа у организацији наставе православне вјеронауке. Сусрет са много колегијалних људи, упознавање са посебностима сваког колектива – промјене које разбијају некада евидентну колотечину, упознавање различитих приступа раду и могућност да повежемо физички удаљене групе наше деце су параметри који су друга страна наше мисије. У позицији сте да свакедневно комуницирате са вјероучитељима и ученицима других конфесија и који је Ваш најдубљи утисак, да ли можемо научити нешто једни од других? Са радошћу могу да опишем однос са вјероучитељима других конфесија не као просту комуникацију, већ као дивно и пријатељско дружење у којем учимо једни од других, дијелимо исте недоумице и проблеме, али и идеје и циљеве. Сусрет са толико различитих и добрих вјероучитеља је можда и додатак на претходни одговор. Управо то јединство у различитости је највидљивије и најљепше у вероучитељском позиву. Више пута смо заједнички правили пројекте у којима су учествовала дјеца са двије вјеронауке, с циљем да се међусобно упознају и ако је гледати семантику те ријечи, заволе. А љубав и јесте схватање да не постојимо само ми, већ и други, да им укажемо поштовање и мјесто у нашем срцу. Увијек је дивно гледати како то неко други поштује живот и Бога, јер само тако можемо оплеменити своју вјеру и начин на који остварујемо од Бога дати нам дар и циљ. Колико садржаји који се обрађују на часовима вјеронауке отежавају или олакшавају младим људима да прихвате и заволе и људе другачијих настројења? Ако бисмо однос између људи могли да дефинишемо као прихватање (нисте сами, постоје други, датост времена и простора) и позив на међусобну љубав (оплемењивање тих односа, свијест о једнакости и боголикости сваке особе), онда је вјеронаука сва у служби овог задатка. Овај предмет управо даје одговоре на таква питања, и то ни мање ни више него кроз примере из живота Сина Божјег. Мислим да би стварање свијести код дјеце да смо сви подједнако вриједни и љубљени од Бога, са свим својим манама и потешкоћама, била само подршка развојној психологији којом се воде и остали наставници. Разумијевање да су негативни ликови и појаве производ недостатка љубави, сљедовање примјерима пожртвованости (што и јесте љубав, без лежерне сладуњавости) и разумијевања које можемо уочити свуда око нас, не само кроз освједочене примјере светитеља, жеља за дијалогом и уважавање туђег мишљења пут је који вјеронаука утире пред младим људима. Разговoр водила: Миља Тупањанин Извор: Епархија Захумско Херцеговачка и Приморска
  5. ЈАВНИ ПОЗИВ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА Цетиње, 20. јун 2020. године Драга дјецо духовна! С Божијим благословом, молитвама Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, на празник свих Светих, 14. јуна ове године, након проглашења престанка епидемије, обновили смо свенародне литије са молитвама за здравље, спасење и напредак Црне Горе и свега свијета, на исцјељење од коронавируса, али и од још дуготрајнијег и опаснијег вируса богомржње и братомржње, уз то и са захтјевом да се, уклањањем спорних антицрквених одредби Закона о слободи вјероисповијести, из правног поретка Црне Горе спријече насиље и неправда према Цркви и свенародним Светињама, као и елементарним вјерским правима. Позивамо вјернике и остале учеснике молитвених литија да се и у литијама и у свакодневном животу придржавају здравствених мјера које се односе на личну хигијену и здравствену заштиту, о чему је јавност довољно упозната преко Института за јавно здравље и медија. Јер, дужност нам је да, чувајући себе, чувамо и све око себе. Јер, брат, а сваки човјек нам је брат, највећа је светиња на земљи. Крај ћивота Светог Петра Цетињског, истинског државотворца и миротворца, упућујемо и позив Државном тужилаштву и Управи полиције, као и другим надлежним органима, да се прије и послије литија понашају законито и да не доносе, као прошле недјеље и раније, незаконите акте против свештенства, монаштва и вјерног народа због учешћа на литијама. Они су дужни да заштите, а не да крше Уставом загарантована људска права и слободе. Молимо се Светој Тројици да нас исцијели и заштити од свих вируса, а посебно од вируса неправде, богомржње и братомржње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Стаза светлости и мудрости Христове Пре пуних осамнаест година, у систем школског образовања, уведен је предмет верска настава. Сада, слободно, са радошћу можемо рећи, да је предмет верска настава, дочекао своје пунолетство. Најлепши и најбогатији предмет у школском систему, без обзира на статус изборног предмета. Јер, ако дете направи избор ка Христу, похађајући верску наставу, почиње да корача стазом светлости и мудрости Христове. А на том путу, оно што је сигурно, је, да су чуда итекако могућа. Другим речима,наш предмет се изградио у довољно оснажен предмет, који иза себе има аргументованост кроз вероучитељски рад, како у оквиру школа, тако и у све пунијим храмовима и све богатијем литургијском животу ученика и њихових родитеља. Као што дете у свом одрастању мења и свој физички и унутрашњи свет, по законима природе, тако је и верска настава пролазила и пролази кроз мноштво искушења и борби, да танано и суптилно продре што шире у све слојеве друштва. Услови су били веома тешки, недефинисани, без постојања адекватних уџбеника. Често се наилазило на мноштво неразумевања и неприхватања у колективима и вероучитељи су морали увек да заузимају витешке улоге и да истрајавају, стремећи ка циљу. Обзиром да је православље начин живота, вероучитељи су личности у непрестаној молитвеној борби, која има за задатак, да за собом оставља посејано здраво семе, које се клијајући уздиже ка сунцу Христа правде. Стога, вероучитељ увек мора да буде присан и допадљив деци, али на довољној дистанци, да представља ауторитет. Верска настава је предмет, који од детета ствара личност, трудећи се да у њему пробуди све таленте, којим га је Господ наградио. Управо то је велика вероучитељска просветна мисија. На верском путу, пробудити у детету оно што је најтананије и највредније. Многи људи проживе читав живот, са неоткривеним талентима, несвесни личних квалитета, које им је Бог даровао. Иако верујући хришћани, сигурно да у тим људима сазревањем, долази до отрежења и жала, што нису од раних година усмерили живот ка вишим циљевима, успаваним у њиховој личности. Што нису исписали своју личну историју, управо Божијим даровима, који их и чине посебном и јединственом индивидуом. Просвета је кроз време имала тенденцију да гуши ученике мноштвом података, не остављајући довољно простора за лични развој. А просвета баш може и мора да покаже човеку пут личног развоја ка Богу. Јер, просвета је богонадахнуто знање о себи и свету који нас окружује. Верска настава је доказ да Бог и у 21. веку наставља своје дело на плодоносној њиви Његове доброте и славе. Улога родитеља је кључна у верском образовању. Деца у својим породицама, малим црквама, уче од родитеља и других одраслих, како да се понашају и шта да цене. Образовање у кући је образовање кроз љубав, на делу. У већини случајева, то, да ли ће дете одабрати верску наставу, управо је одлука, која се доноси у оквиру породице. Верска настава је помогла и многим родитељима да се приближе Христу. Често се могло чути да родитељи читају сваки вид верске литературе, који су деца уносила у куће. Са будном пажњом родитељи слушају сваку причу, коју је вероучитељ испричао на часу и такође уче. Символ вере,као и друге молитве, родитељи су савладавали паралелно уз децу, а неретко су и мајке кришом бојaле дечије бојанке са ликовима Светитеља. Евидентна је била потреба родитеља, да поред своје деце, науче што више могу о својој, православној вери. Данас је и верско образовање родитеља, донекле, управо, продукт досадашње верске наставе. Вероучитељ има велику одговорност, да деци дубиозно објасни смисао Крсне славе, која вековно одржава домове, неугасивим пламеном огњишта предака. Веронаука је многим породицама помогла да се кроз знање и учење Житија Светитеља, прославља и акцентује светост породице, а не само богата трпеза и материјализација живота. У првим годинама развоја предмета, родитељи су често доводили децу у храмове, предавали их вероучитељима и одлазили да за то време обављају текуће послове. Данас је то стање у пракси другачије. Родитељи су све редовнији на Литургијама. Прате своју децу и причешћују се. У домовима се породично пости, тако да су родитељи све већа подршка деци, а и вероучитељима. Наравно, овде не треба изоставити ни баке и деке, који се такође свесрдно труде да се православна вера преноси на њихове потомке и помажу им. Тако да верска настава, продирањем у домове, постаје све шира палета молитвених боја и тонова, ослањајући се на своје исконске тековине. Литургијски живот ученика Верска настава може на веома леп и креативан начин да се реализује у оквиру школске учионице, као што се то већим делом школске године и чини. Успешност наставе у највећем делу лежи у квалитету и способностима вероучитеља. Но, сама настава треба да буде припрема за учешће у литургијском, храмовном животу Цркве. Пре него што децу почнемо да уводимо у храмове, морамо код њих да развијамо емпатију. Што значи, да ученици морају да буду добро васпитани од стране вероучитеља. Ученицима мора да буде објашњено, да у храмове, на литургију, долазе људи са потребом ефхаристије Богу Оцу, али такође, да у храму делимо молитвене моменте са људима, који су под теретом разних брига и оптерећења. Стога, ученици морају бити упућени, да нико нема право да ремети богослужбени ток, само из разлога што је дете. Храмови никако не смеју бити простор за дечије превише слободно понашање, које је особина њихових година. Сву раздраганост детињства, ученици имају простор да исказују на другим местима и у неко друго време, али никако у оквиру храма. На тај начин, помажемо деци, да се од малих ногу и самоваспитавају, као што ће то морати да чине и касније, током живота. Било би пожељно да се деци благовремено, током часова, објасне делови литургије, које они сами у литургијском току могу да препознају. Наравно, ово је дуготрајан васпитно-образовни процес и не може се очекивати иста доза разумевања основаца и средњошколаца. Такође, ученици треба да знају све потребно, о светим тајнама исповести и причешћа, у којима узимају активну улогу. Постојање раја и пакла у нашим душама у овоземаљском животу, може да разуме свако дете, путем примера добрих и лоших дела, које чини у свакодневном животу и осећања, које та дела изазивају код сваког. На тај начин се детету приближава Света тајна исповести, јер су деца у својој, њима својственој искрености, свесна свега што није довољно добро, а то ипак, понекад чине. Наједноставнији, а истовремено најквалитетнији и најделотворнији начин успешности активне улоге ученика током литургије, јесте, припрема деце путем музике. Пожељно је да ученици науче пар композиција из Свете Литургије, али ако то није увек могуће, свакако их можемо увести у храм са знањем Јектенија и причесних песама. Деца уживају да певају, а и једва чекају моменат, када ће моћи гласно да запевају Христу, Богу Оцу нашем и на тај начин, дају свој молитвени допринос. Као што знамо: „Ко пева, тај се дупло Богу моли.“ Ученици литургију, обзиром на њихово поимање стварности, доживљавају и као велику, свечану сцену, која им окупира пажњу и буди интересовање. Одушевљавају се свештеничким одеждама, иконостасу и живопису који их окружује. Колико год могу, труде се да пропрате шта се све то дешава у олтару. Са будном пажњом слушају сваку свештеничку реч током беседе. Зато је веома важно да служашчи свештеник, у својој беседи, никада не изостави, да пар реченица посвети деци. Деца увек морају да изађу из храма са осећајем радости и задовољства. А, веома је важно истицати труд и пожртвованост младих душа, јер то је најсигурнији пут да ће са великом жељом ишчекивати следећи долазак на литургију. Деца, као и одрасли људи, увек се враћају тамо где осећају да су срећни. То је у људској природи, а Христов пут и јесте пут неизрециве радости и среће. вероучитељица Александра Гаруновић
  7. Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. *Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године Извор: Епархија шумадијска
  8. Шта мислите о овоме http://informer.rs/vesti/drustvo/382569/horor-u-osnovnoj-skoli-u-batajnici-terali-dake-da-gledaju-abortus-i-iskasapljene-fetuse Ово је само један од линкова. Прва телевизија је јутрос показала колико има здравог разума. Контактирала је проф. Спасић, довела психотерапеута и гинеколога па покушавала на врло ограничен начин да чостави како сексуално васпитање не треба држати на веронауци, да деца седмог разреда основне школе не треба да знају шта је абортус, виде како изгледа абортиран фетус,........
  9. Нацрт закона о основама система образовања предвиђа значајне новине у настави. Као и грађанско васпитање, називаће се изборним програмима, а не обавезним изборним предметима СУДБИНА веронауке и грађанског васпитања у школама поново је под знаком питања! Таман што су ова два предмета преживела покушај претходног министра просвете др Срђан Вербића да часове сведе само на млађе разреде основне школе, сада им је статус угрожен и у нацртима нових просветних закона. У Нацрту закона о основама система образовања избачен је став у коме се каже да су ово обавезни изборни предмети, што је до сада гарантовало да ће сваки ученик похађати или један или други предмет. У новом кровном закону, али и у нацртима закона о основном и средњем образовању и васпитању, не називају се више предметима, него изборним програмима. Нико још не зна како ће тачно да изгледа верска настава, каква је намера законописаца, али већ оним што предвиђају нацрти закона није задовољна Српска православна црква. Свети Синод СПЦ припрема званичну реакцију на овакав третман веронауке. У Исламској заједници Србије нови просветни закони још нису били тема, али према речима Сеада Насуфовића, реис-ул-улеме ИЗС, свакако ће бити. - Не желим да излазим са појединачним, личним ставом. О овом важном питању изнећемо заједнички став цркава и верских заједница - најављује реис-ул-улема за "Новости". О нацртима закона биће данас речи и на седници Националног просветног савета, чији председник проф. др Александар Липковски каже да је важно да НПС каже свој став о кључним законима, пре него што почне јавна расправа. - Расправљаћемо о нацртима ова три закона, али текст нисмо добили од Министарства просвете - каже проф. Липковски за "Новости". - Не могу да коментаришем будући статус верске наставе и грађанског васпитања, јер не знам много детаља. Знам само да више нису наведени као обавезни изборни предмети, као и да Црква није задовољна оваквим решењем. Ако нешто није предмет, него програм, тиме се нарушава нека традицонална композиција наставе. Како ће тај програм бити реализован, нико не зна. Лоше је да се преко ноћи мења било шта без мишљења стручне јавности. Покушај укидања веронауке покренут је крајем 2015. године, када је тадашњи министар просвете Срђан Вербић изложио Националном просветом савету лични став да верску наставу и грађанско васпитање треба укинути у средњој школи и старијим разредима основне школе. Укидање обавезних изборних предмета правдао је великим оптерећењем ученика и распоредом који увек има бар два часа недељно више него што закон дозвољава. Према закону који је важио и тада и сада, веронаука и грађанско васпитање не могу да буду протерани из школа без сагласности Националног просветог савета. Будући закон не даје оволика овлашћења НПС. Ова два предмета у школе су ушла 2001. године. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:649904-Veronauka-nece-biti-obavezna
  10. Епархијско такмичење је, у специјализованом кабинету за Православну вјеронауку, отворио инспектор просвјетно-педагошки савјетник за Православну вјеронауку у РПЗ РС господин Славољуб Лукић, а као домаћин такмичења, које је веома добро организовано, дјецу-такмичаре и вјероучитеље поздравио је директор школе Синиша Беговић. Организација "World Vision" припремила је прикладне поклоне за све такмичаре, док је поклоне за најбоља три учесника као и ручак за вјероучитеље и ученике обезбиједила ЦО Челинац. Поклоне су учесницима такмичења уручили г. Лукић и г. Беговић. Побједник овогодишњег ЕПАРХИЈСКОГ ТАКМИЧЕЊА ЈЕ Данило Шувира из ОШ "Васа Чубриловић" Градишка који је освојио 86 бодова од могућих 100. Друго мјесто заузела је Габријела Бабић из ОШ "Свети Сава" Котор Варош са освојених 83 бода. Треће мјесто припало је Василију Жаграну из ОШ "Иво Андрић"Бања Лука са 81 бодом, док су 4 такмичара подијелила четврто мјесто са 80 освојених бодова и то су: Вук Новковић, ОШ "Десанка Максимовић" Трн,Филип Гајић ОШ "Милош Дујић" Челинац, Ивана Гогић, ОШ "Доситеј Обрадовић" Разбој Лијевче... На сајту www.vjeronauka.net можете пронаћи и ове податке: 1. погледај све ФОТОГРАФИЈЕ са такмичења БАЊАЛУЧКЕ ЕПАРХИЈЕ 2. погледај ФОТОГРАФИЈЕ СА ТАКМИЧЕЊА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ ЕПАРХИЈЕ 3. извјештај и фотографије- ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ЕПАРХИИЈА 4. Извјештај са ТАКМИЧЕЊА ИЗ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ
  11. У суботу 18.априла, одржано је ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ БАЊАЛУЧКЕ ЕПАРХИЈЕ у ОШ "Милош Дујић" у Челинцу. Такмичили су се ученици 5-ог разреда. Учествовало је 15 такмичара, који су показали најбоље резултате на претходном нивоу такмичења - Општинском такмичењу. Епархијско такмичење је, у специјализованом кабинету за Православну вјеронауку, отворио инспектор просвјетно-педагошки савјетник за Православну вјеронауку у РПЗ РС господин Славољуб Лукић, а као домаћин такмичења, које је веома добро организовано, дјецу-такмичаре и вјероучитеље поздравио је директор школе Синиша Беговић. Организација "World Vision" припремила је прикладне поклоне за све такмичаре, док је поклоне за најбоља три учесника као и ручак за вјероучитеље и ученике обезбиједила ЦО Челинац. Поклоне су учесницима такмичења уручили г. Лукић и г. Беговић. Побједник овогодишњег ЕПАРХИЈСКОГ ТАКМИЧЕЊА ЈЕ Данило Шувира из ОШ "Васа Чубриловић" Градишка који је освојио 86 бодова од могућих 100. Друго мјесто заузела је Габријела Бабић из ОШ "Свети Сава" Котор Варош са освојених 83 бода. Треће мјесто припало је Василију Жаграну из ОШ "Иво Андрић"Бања Лука са 81 бодом, док су 4 такмичара подијелила четврто мјесто са 80 освојених бодова и то су: Вук Новковић, ОШ "Десанка Максимовић" Трн,Филип Гајић ОШ "Милош Дујић" Челинац, Ивана Гогић, ОШ "Доситеј Обрадовић" Разбој Лијевче... На сајту www.vjeronauka.net можете пронаћи и ове податке: 1. погледај све ФОТОГРАФИЈЕ са такмичења БАЊАЛУЧКЕ ЕПАРХИЈЕ 2. погледај ФОТОГРАФИЈЕ СА ТАКМИЧЕЊА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ ЕПАРХИЈЕ 3. извјештај и фотографије- ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ЕПАРХИИЈА 4. Извјештај са ТАКМИЧЕЊА ИЗ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ View full Странице
  12. ЗАТИМ СЕ ОБРАТИО ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ У СВОЈСТВУ ПРЕДСЈЕДНИКА КО СПЦ ЗА РС И ФБИХ, КОЈИ СЕ ЗАХВАЛИО ЕПИСКОПУ ЈЕФРЕМУ НА ГОСТОПРИМСТВУ. ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ ЈЕ ИСТАКНУО ДА ЈЕ САВЈЕТОВАЊЕ ПРИЛИКА ДА ВЈЕРОУЧИТЕЉИ РАЗМИЈЕНЕ ИСКУСТВА И МИШЉЕЊА. ПОЖЕЛИО ЈЕ ДА СЕ ШТО ВИШЕ УКЉУЧЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉИ ИЗ НАСТАВЕ. ТАКОЂЕ, ГОВОРИО ЈЕ О НОВИМ УЏБЕНИЦИМА И НОВОМ НПП-у ТЕ О САВРЕМЕНИМ ТОКОВИМА И СТАТУСУ ВЈЕРОУЧИТЕЉА. НАКОН ОБРАЋАЊА ЕПИСКОПА ХРИЗОСТОМА ОКУПЉЕНИМА СЕ ОБРАТИО И ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКИ Г. АТАНАСИЈЕ, КОЈИ ЈЕ ПРЕНИО ПОЗДРАВЕ И ПОРУКЕ ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА. ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕ ИЗРАЗИО ВАЖНОСТ ДА СЕ ТОКОМ САВЈЕТОВАЊА ОБРАТИ ПАЖЊА И НА ПРАВОСЛАВНУ ВЈЕРОНАУКУ У ФЕДАРАЦИЈИ БИХ. ЧЕТВРТИ ПО РЕДУ ОКУПЉЕНИМ ВЈЕРОУЧИТЕЉИМ, ОБРАТИО СЕ ДИРЕКТОР РПЗ РС ДР ПРЕДРАГ ДАМЈАНОВИЋ КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО О НОВОМ ЗАКОНУ О ОБРАЗОВАЊУ КОЈИ ЋЕ БИТИ У НАРЕДНОМ ПЕРИОДУ УСВОЈЕН И У КОЈЕМ ЋЕ ВЈЕРОНАУКА ИМАТИ СВОЈЕ МЈЕСТО И УЛОГУ ТЕ СЕ ЗАХВАЛИО МР СЛАВОЉУБУ ЛУКИЋУ НА ДОПРИНОСУ У ВЕЗИ СА ОВИМ ПИТАЊЕМ. ПРВИ ПРЕДАВАЧ НА ДАНАШЊЕМ САВЈЕТОВАЊУ БИО ДР РАСТКО ЈОВИЋ, ПРОФЕСОР БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ, КОЈИ ЈЕ 6 ГОДИНА РАДИО КАО ВЈЕРОУЧИТЕЉ. ПРОФЕСОР ДР РАСТКО ЈОВИЋ ОДРЖАО ЈЕ ЈАКО ЗАНИМЉИВО, НАДАХНУТО, ЈАСНО ИСПРИЧАНО И ОТВОРЕНО ПРЕДАВАЊЕ СА ДОЗОМ ХУМОРА, КОЈЕ ЈЕ ОД СВИХ ПРИСУТНИХ НАГРАЂЕНО ДУГОТРАЈНИМ АПЛАУЗОМ. ПРОФЕСОР ЈЕ, ПОУЧЕН СВОЈИМ ИСКУСТВОМ, ГОВОРИО О ВЈЕРОУЧИТЕЉСКОМ РАДУ И ПРОБЛЕМИМА СА КОЈИМА СЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉ СУСРЕЋЕ У СВОМ РАДУ. ДАО ЈЕ ИДЕЈЕ ЗА ПОБОЉШАЊЕ НАСТАВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ (НПР. ПОКРЕТАЊЕ ЧАСОПИСА...) ТЕ ИСТАКНУО ДА ТРЕБА ПОДСТИЦАТИ КРЕАТИВНОСТ КОД УЧЕНИКА. ПРОФЕСОР ЈЕ ЦИТИРАО ИЗРЕКУ ДА: "ДУХОВНО ЛИЈЕН НАСТАВНИК ОСТАВЉА ДЈЕЦУ ДУХОВНО НЕРАЗБУЂЕНУ". СВОЈЕ ПРЕДАВАЊЕ ПРОФЕСОР ЈОВИЋ ЈЕ КОНЦЕНТРИСАО НА ТРИ СТАВКЕ: а) ОСВЈЕШЋЕЊЕ ЦРКВЕ, б) ОСВЈЕШЋЕЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА, в) ОСВЈЕШЋЕЊЕ УЧЕНИКА. ДРУГО ПРЕДАВАЊЕ НОСИЛО ЈЕ НАСЛОВ "Усавршавање комуникационе компетентности", а одржали су га ђакон Бојан Чечар и протојереј-ставрофор Љубомир Самарџић; У УВОДУ ПРЕДАВАЊА ПРЕДАВАЧИ СУ ГОВОРИЛИ ШТА ЈЕ КОМУНИКАЦИЈА. НАГЛАШЕНО ЈЕ ДА ВЈЕРОУЧИТЕЉИ МОРАЈУ ДА КОРИСТЕ ИНФОРМАЦИОНО- КОМУНИКАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ. ИСТАКНУТО ДА ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕ СМИЈЕ ДА ЗАНЕМАРИ СВОЈ БОГОСЛОВСКИ НАЧИН РАЗМИШЉАЊА. ТОКОМ ПРЕДАВАЊА НАГЛАСАК ЈЕ СТАВЉЕН НА ОБЈАШЊАВАЊЕ БОГОСЛОВСКОГ АСПЕКТА КОМУНИКАЦИЈЕ, ПЕДАГОШКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ ТЕ СУ У НАСТАВИ ПРЕДАВАЧИ ГОВОРИЛИ О СВОЈИМ ИСКУСТВИМА, ПОТРЕБИ И ИЗАЗОВИМА КОРИШЋЕЊА ИНТЕРНЕТА И МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА У НАСТАВИ. ТРЕЋИ ПРЕДАВАЧ БИО ЈЕ ЈЕРЕЈ МР СРЂАН РОЉИЋ КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО О ТЕМИ: " ЛИЧНО СВЈЕДОЧЕЊЕ И НАСТАВНИ САДРЖАЈИ КАО НЕОДВОЈИВИ АСПЕКТИ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ". НА КРАЈУ ДАНАШЊЕГ САВЈЕТОВАЊА ОБРАТИО СЕ ИНСПЕКТОР-ПРОСВЈЕТНИ САВЈЕТНИК ЗА ВЈЕРОНАУКУ МР СЛОВОЉУБ ЛУКИЋ КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО НА ТЕМУ "Нови Наставни програм и нови уџбеници Православне вјеронауке у основној школи". НАКОН СВАКОГ ПРЕДАВАЊА СЛИЈЕДИЛА СУ ПИТАЊА И КОМЕНТАРИ. ЗАВРШНИМ РИЈЕЧИМА ПРИСУТНИХ ЕПИСКОПА ЗАВРШИЛО ЈЕ ОВОГОДИШЊЕ ВЕОМА ЛИЈЕПО И КОРИСНО САВЈЕТОВАЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА ОВЕ ДВИЈЕ ЕПАРХИЈЕ. опширније на сајту Православна вјеронаука за ОШ РС
  13. Тиме је настављена вишегодишња традиција да се првих септембарских дана најмлађе старешине наше Војске саберу са својим претпостављенима како би са јерарсима Српске Цркве узнели благодарност Богу за сва доброчинства током њиховог дугог пута до официрског чина. Простор испод купола светосавског храма, заједно са својим народом, испунило је и око 100 дипломираних припадника Војне академије и њихових старешина, предвођени генерал-мајорем Младеном Вуруном. Велики број њих се причестио. У својој пастирској беседи, Владика Атанасије је истакао велику радост која влада у Српској Цркви поводом завршетка школовања нових официра Војске Србије. Владика је пренео благослов Патријарха српског будућим полазницима војних школа. Он је назначио да је данашње сабрање потврда чврстине темеља сарадње која већ годинама постоји између Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Војне академије, односно Војне гимназије. Владика је рекао да је управо ова сарадња поље на којем се сакупљало оно најбоље што капацитети српског народног бића чувају у себи и да се то веома успешно размењивало међу припадницима војне и црквене просвете. Будуће старешине је подсетио колико је за њихов позив важно непрестано усавршавање, и посебно им указао на снагу духовног усавршавања. Упозорио их је да ако у човеку нема хтења за духовним усавршавањем, тада он постаје лак плен злу које жели да га испуни и обузме. Као један од најсветлијих примера снаге коју војнику даје духовно усавршавање, Владика је истакао је малу српску војску у Првом светском рату и њихов победоносни пробој Солунског фронта који се догодио у ноћи 14/15. септембра 1918. године. Иако физички далеко слабији, због своје духовне снаге, поразили су непријатеља и нису могли да се зауставе приликом повратка у своју Отаџбину, јер их је љубав коју су осећали у грудима, просто вукла да јуришају. На крају је Преосвећени Владика честитао генералу Вуруни и свим присутнима на још једном успеху и истакао да ће Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке наставити да пружа подршку Војној академији и Војној гимназији. Начелник Војне академије генерал Младен Вуруна захвалио се Владици и Одбору за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке на подршци коју су пружали протеклих година Војној академији и истакао важност улоге духовног образовања и васпитања у обликовању личности будућих официра. Генерал је истакао да ће се овако квалитетна сарадња наставити на обострано задовољство. Управа Храма Светог Саве на Врачару даривала је младе официре иконицама, крстићима и душекорисним књигама, а поклоне им је уручио Владика Атанасије. Свештеник Јован Бабић Извор
  14. Приче са часа веронауке је место где су у аудио формату постављене приче из књиге "10 Божијих заповести у 100 прича", коју је уредила Радмила Мишев, гл. уредник Светосавског Звонца. Ево шта аутор каже у уводној речи: "Књига коју је ”Светосавско звонце” приредило са намером да буде вероучитељима драгоцен приручник, ученицима најзанимљивије штиво, одраслима подсећање на дивне приче из детињства, а свима драгоцен дар. У књизи су уметничке и народне приче разних народа." За почетак послушајте Причу о малом Лазару https://www.pouke.org...id=5012&do=view
×
×
  • Креирај ново...