Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вере'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Манастир Часног крста у Сувом Пољу код Бијељине обиљежио је данас крсну славу Воздвижење Часног Крста, а Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије. Након литургије, око манастира је прошла литија, освештано славско жито и пререзан славски колач. Владика Фотије у бесједи након литургије поручио је да људи треба да буду садјелатници и трудбеници у винограду Господњем да граде светиње да би оне подизале душу народа. "Много мудрих људи је рекло - `Подижући светиње, подижемо сами себе`. А ова светиња је врло ријетка јер је посвећена Часном Крсту, а крст је у темељу наше вјере, нашег подвига и спасења. Без крста нема спасења", рекао је владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански истакао је да овај манастир подсјећа да без страдања нема Васкрсења. "Кад прелистамо нашу српску историју од Косова до данас, без страдања нема Васкрсења. Наши манастири су духовни центри који сабирају наш народ у ово вријеме духовне глади кад многи иду лажним пророцима, лажним учитељима који не доносе истину, нити философију крста и Васкрсења и то није хришћанство и наше православље јер је наше православље подвижничко", нагласио је епископ Фотије. Владика Фотије је напоменуо да је пут који води ка манастиру Часног Крста у Сувом Пољу изграђен, захваљујући начелнику Угљевика Васлију Перићу и покојном градоначелнику Бијељине Мићи Мићићу. Начелник Угљевика Василије Перић присуствовао је манастирској слави и честитао данашњи празник монаштву, свештенству и вјерницима. "Важно је да смо заједно са Црквом, јер градећи манастире и светиње, градимо нашу душу и вјеру, а захваљујући нашим светињама опстали смо на овом простору вијековима уназад", рекао је Перић. Он је најавио даљу подршку Српској православној цркви и градњи светиња у овом крају. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина. Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане. Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа. Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.” По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије. Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује. Ђакон Стефан Милошевски
  4. У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски). „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“. „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“. „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј. Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић. Извор: Радио Слово љубве
  6. Постоје три типа вере – веома је важно да то знамо, зато што се не подразумева увек исто кад је реч о вери у Бога. Три типа вере су својеврсне степенице духовног усхођења: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност. Вера као увереност је разумско признавање неке истине. На пример, неко ће рећи: «Уверен сам да се Куликовска битка одиграла 1380. године, уверен сам да је Земља округла и још сам уверен да Бог постоји.» То је својеврсна дубока убеђеност у то да нешто постоји. Овде више нема сумње: да, Бог постоји. Али твој унутрашњи свет се услед тога мало мења. За таквог човека Бог је као један од објеката наше Васељене: постоји планета Марс, а постоји и Бог. Зато што овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери, већ делује по принципу: «Ја сам сам по себи, а Бог је Сам по Себи.» Односно, он својим разумом једноставно признаје чињеницу да Бог постоји. Други степен је вера као поверење. Хајде да размислимо кад један човек има поверења у другог? Онда кад му открива своје срце и кад другог човека на известан начин прима у своје срце, односно кад настаје изузетна душевна блискост. И вера у Бога као поверење, за разлику од просте уверености, човеку пружа осећај блискости Богу. На овом нивоу вере човек не само да просто разумски признаје да Бог постоји, већ прима Господа у обитељи свог срца. Овакав човек осећа Божије присуство и у случају туге или животних потешкоћа обавезно ће се сетити Бога и почеће да Му се моли. Поверење претпоставља наду у Бога и човек се већ труди да усклади свој живот с вером у Бога. Ипак, ако дете има поверења у своје родитеље то још не значи да ће их увек слушати. Понекад деца користе родитељско поверење да би оправдала своје поступке. И дешава се да човек има поверења у Бога, али да Му сам није увек веран. Он као да каже: «Можда ће ми Бог опростити моје слабости,» и премда се овакав човек с времена на време моли, он се не труди увек да побеђује своје слабости, није увек спреман да нешто жртвује ради Бога. Зато је највиши степен – вера као верност. То није само признавање Бога својим разумом, и није само поверење у Њега својим срцем, већ и послушање према Богу по својој вољи. Оваква вера претпоставља истинску, чисту љубав, зато што је истинска љубав незамислива без верности. Ово се огледа у пожртвованости кад се трудимо да свој живот градимо по Божијој вољи и ради тога одсецамо греховне жеље своје природе. Оваква вера постаје основа свих вредности живота верујућег човека. И само је она спасоносна. Али то претпоставља и унутрашњи рад на себи и победу над својим страстима. https://srpska.pravoslavie.ru/80430.html
  7. У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  8. Version 1.0.0

    9 downloads

    Светога Митрополита Ефескога Марка Евгеника Исповедање праве вере које је изложио у Флоренцији на сабору са Латинима
  9. „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
  10. Папа Фрања упутио је Митрополиту дабробосанском Хризостому, Синоду СПЦ и целој СПЦ изразе саучешћа поводом смрти Патријарха српског Иринеја, уз поруку да је покојни патријарх, упркос бројним патњама, остао човек вере и дијалога, скроман и весео. „Он је посветио свој живот Богу и неговао дух заједништва у срцу СПЦ. Убеђен сам да су се братски односи између Католичке цркве и СПЦ развили и ојачали уз вођство Патријарха Иринеја, да ће наставити да напредују и доносе плодове у годинама пред нама”, написао је папа у писму упућеном 21. новембра, јавља Танјуг. “Уз захвалност Богу подсећам на дугогодишње верно служење покојног Патријарха Господу и Цркви и његов светли пример хришћанско сведочење радости Јеванђеља”, нагласио је папа Фрања. Извор: Митрополија црногорско-прирморска
  11. Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц, верном народу Епархије милешевске, а посебно свечарима који овај празник прослављају као своју крсну славу. Срећна и храмовна слава древног манастира Ораховица у Мажићима код Прибоја, и храмoва у Лопижама код Сјенице и Гукама код Пљеваља. Нека Свети Георгије свима вама подари мир, здравље и спасење, а у ваше домове унесе Божији благослов и благостање у личном и породичном животу. Да свима нама Свети Георгије буде духовни узор тврде и истинске вере у Господа Бога и да својим копљем убије злог вируса и спасе цео човечански род. Ваш молитвеник и доброжелатељ, Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска
  12. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 8. новембра 2019. године, на празник Светог великомученика Димитрија, свету aрхијерејску Литургију у храму посвећеном том угоднику Божјем на Новом Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. СПЦ у петак 22. маја прославља празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца из Мире Ликијске у Бари, где чудотворне мошти почивају више од девет векова. Овај празник је и слава више светиња у Епархији ваљевској. Протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први, говорећи о празнику, истиче да је Свети Никола правило вере, да је многопоштован у целом хришћанском свету, као и да су небројена чуда која је учинио. Отац Дарко објашњава зашто су махом сеоске цркве посвећене овом празнику који је и преслава бројних породица. Извор: Радио Источник
  14. У својој овогодишњој поруци поводом Недеље мироносица, Његово Блаженство патријарх Данило изразио је захвалност хришћанкама које су „обрасци вере и храбрости у време искушења“. Порука која ће се читати у целој Румунској патријаршији ове недеље, подсећа на присуство жена мироносица на Христовом гробу као на чин велике храбрости и сведочења. Пошто је њихова љубав била већа од страха, мироносице су се показале да су више предане Господу него Апостолима. Румунски патријарх је благословио све хришћанке које показују исту жртву и храброст у својим породицама и друштву васпитавањем деце и старањем о старима. Жене мироносице - обрасци вере и храбрости у време искушења: Христос васкрсе! Треће недеље по Васкрсу, која се назива и Недеља мироносица, Православна црква велича и одаје почаст светим женама мироносицама, које су дошле на гроб Спаситеља Исуса Христа с драгоценом миром, пре него што су од анђела примиле вест да је Христос васкрсао из мртвих. Те жена мироносице постале су одважне исповеднице Васкрсења Господњег, удостојене велике радости сусрета са самим Васкрслим Христом (Матеј 28, 9). Из Новога завета знамо имена жена мироносица: Марија МагдалИна, Марија мајка Јакова и ЈосиФа или ЈоСије, Марија Клеопина, Јоана, жена Хузе, дворјанина цара Ирода, Салома и Сузана, које су помагале Спаситељу и светим Апостолима у светом делу проповедања Јеванђеља. Њима се придодају Марта и Марија, сестре Лазара из Витиније. Присуство жена мироносица на Гробу Господњем јесте чин велике храбрости и одговорног прихватања вере, јер је њихова љубав према Христу Господу била јача од страха који су изазвали они који су наредили Његово распеће. Захваљујући својој верности и побожности, жене мироносице су се показале храбрије и преданије Господу Исусу Христу него Његови ученици, као „апостоли апостолима“, како их је звао свети Јован Златоуст. С обзиром на то да је 2020. година проглашене у Румунској Патријаршији Свечаном годином пастирског старања о родитељима и деци, са захвалношћу се сећамо наших мајки и бака, васпитачица, учитеља и наставница религије које су усадиле деци и младима веру у Распетог и Васкрслог Христа, изграђујући их као вернике у Румунској Православној цркви и румунском народу. Стално марљиви у породичном животу, помажући супружницима и родитељима, подижући децу у вери или молећи се и радећи у манастирима, болницама и другим установама, побожне и храбре хришћанке јесу сведоци вере у сваком тренутку. Зато су имена многих хришћанки уписана у црквени календар, где представљају светле и молитвене портрете за сву Цркву. И данас побожне и марљиве хришћанке у нашој земљи негују милосрдну љубав према патњама људи у болницама и установама социјалне заштите. Пружају верско васпитање деце, али углавном као мајке и жене доносе свети мир и радост породицама и друштву. Посебно ценимо жртву хришћанки које су упошљенекао медицинско особље (лекари, медицинске сестре) и умешно и пожртвовно раде на лечењу и излечењу оболелих од тренутне пандемије. Поводом Недеље жена мироносица обраћамо се захвалницама и благословима свим женама хришћанкама на њиховом целокупном раду учињеном за добро румунског народа и желимо им добро здравље и помоћ у животу, миру и свештеној радости, на многаја лета! † Данило, Патријарх Румунске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. У храму св. Цара Константина и царице Јелене на Вождовцу у прву недељу по Васкрсу тзв. Томину недељу, 26. априла 2020. године, служена је света Литургија. Празнични беседу произнео је протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић сабрат овог храма. Звучни запис беседе Вера је дар Божији, али није увек истог интензитета у животу, сви преживљавамо падове и успоне на животном путу побожности, рекао је о. Драго, наводећи и конкретне примере из Светога Писма, на крају и светога Апостола Томе који је такође посумњао да је Христос васкрсао. "Човек је састављен из душе и тела, па каткад тело превлада" напомиње о. Драго, који подсећа да су многи отпали од Господа, због своје слабости и слабоверности, иако су се уверили у чуда која је Господ чинио на земљи. Свакоме се од нас може десити да будемо као неверни Тома, падамо и у малодушност, сумњамо. "Сумњичавост у вери није маловерје, већ мост којимсе од наше тренутне, понекад колебљиве вере, прелази у савршену веру", каже о. Драго. Извор: Радио Слово љубве
  16. Митрополит загребачко-љубљански Г. Порфирије, служио је на празник Благовести свету архијерејску Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Доносимо видео запис целе Литургије. Звучни запис беседе
  17. Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро. „Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору. Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера. „Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“ „Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“. Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника. „Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“ „Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика. Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“. Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају. „Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је. Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву. Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају. „За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“ Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом. „Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.” Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече. Вера је овде јача од страха Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха. „И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“ Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом: „Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“ Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали. „Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви. Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна. „Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“ Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју. „Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“ Да чинимо добра дела За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи. „Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“. Како је то када се изађе бољи? „Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан. Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина. Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан. Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара. „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе. „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина. „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске. Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине! Извор: Епархија ваљевска
  19. На дан 20/7. марта 2020. године, у петак треће седмице Великог и Часног поста, када наша Црква прославља Св. седам свештеномученика херсонских, у јагодинској Старој цркви, посвећеној Св. архангелима Михаилу и Гаврилу, Литургију пређеосвећених Дарова служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадидијски Г. Јован. Непосредно пред свету Литургију, свештенство беличког намесништва исповедао је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије. Звучни запис беседе Преосвећеном владики саслуживали су: игуман Онуфрије, протојереј Александар Гајић, помоћник архијерејског намесника беличког, протонамесник Миломир Тодоровић, јереј Александар Радосављевић, протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак. Светој Чаши Спасења приступило је свештенство беличког намесништва, након чега је Владика произнео своју угодну беседу, поучивши свој верни народ. На самом почетку, Преосвећени владика је говорио о значају поста. Рекао је да је потребно постом и молитвом очистити нашу душу, јер је и Господ рекао да се “и демони прогоне постом”. Такође, потребно је из себе избацити гордост и сујету, а пост је провера нашег хришћанског живота. “Не смемо да дозволимо да нам срце буде нечисто, јер у њега треба да уђе Бог. У наше срце ћемо сместити, или Бога, или нечастивог. Или нам је у срцу добро, или зло”, додао је владика, поновивши речи светог апостола Павла: “Или си врућ, или хладан, ако си млак избљуваћу те из уста својих”. Пост је провера наше вере, нашег хришћанског живота. И морамо пазити каква је наша вера. Владика је опоменуо верни народ да не смемо бити дрски, споменувши данашње старозаверно читање. “Зато нам треба молитва, пост. А пост је уздржање. Не смемо размишљати само о себи, већ о другоме. А језик човечији служи или да говоримо о добру, или о злу и зато нам је потребна помоћ Божија коју добијамо кроз пост, молитву, уздржање. Пост је да даш другоме”, рекао је Владика. Пост од нас тражи будност и трезвеност. Преосвећени се осврнуо на актуелну кризу и упозорио да не смемо да се плашимо смрти ако имамо веру. “Кад нестане вере, настане безверје, губи се нада и тада човек долази до очаја, најстрашнијег стања човековог. Спасење није загарантовано никоме већ је потребно да будемо “светлост свету”. Морамо да верујемо струци, али и да верујемо у Бога који је јачи од сваке болести. Потребно је и да се молимо и за здраве, болесне, лекаре. Наш лек је свето Причешће, а то је лек за бесмртност”, истакао је Епископ напоменувши да се путем светог Причешћа не могу пренети никакве заразе и болести. Верни народ је приступио сједињењу са Христом кроз Чашу Спасења, причестивши се светим Тајнама. Након свете Литургије, Владика и свештенство наставили су сабрање током којег је јереј Милош Ћирић прочитао реферат на тему “Благодарење – најузвишенији чин”, након чега је уследила дискусија. Братство Старе јагодинске цркве припремило је трпезу љубави, а председник црквене општине г. Мирослав Ђорђевић упутио је надахнуте речи благодарности Његовом Преосвештенству, поклонивши му за успомену, у име одбора и свештенства Старе цркве, албум са сликама са Светосавске академије одржане у Јагодини. Извор: Епархија шумадијска
  20. Верни народ Прибоја и његове околине сабрао се у великом броју 8. марта 2020. године, у Недељу Православља, на литургијском сабрању у прибојском Васкрсењском храму око свог првопастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија да торжествено прославе велику победу Цркве за очување и поштовање светих икона. Звучни запис беседе Предстојатељу сабрања, Епископу Атанасију, саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Марко Папић, парох златиборски протојереј Давид Селаковић (Епархија жичка), пароси прибојски протојереј Спасоја Вујанић, јереј Немања Вранић, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Одговарао је црквено-градски хор Свети кнез Лазар из Прибоја. Сви који су се постом, молитвом, праштањем и сваком врлином припремали за Свету тајну причешћа приступили су са страхом Божијим трпези Господњој, насладошћујући се Христовим даровима, Пречасним Телом и Крвљу Његовом. Након Божанске службе уприличена је прва свечана литија у Недељу Православља у граду на Лиму, која је у подне кренула испред храма градским улицама узносећи молитве и песме у славу Бога живога, Пресвете Богородице и у част светих Божијих угодника. Њима су се придружили и верници из Прибојске Бање, који су пешке у литији пошли из Светониколајевског манастира предвођени својим парохом, оцем Ненадом Тешићем. По повратку литије, испред храма Васкрсења присутнима се обратио Епископ Атанасије честитајући присутнима овај велики и светли дан, Недељу Православља: – Ишли смо улицама вашега града са јасном намером да те улице за нас буду проходне, да их учинимо проходљивима, и сада и заувек, јер та проходљивост тим путевима симболично изражава проходност наше вере Православне, нашег животног виђења и наших животних путева. Наш животни пут постао је проходан православним исповедањем вере. Православна вера је право виђење стварности, реалности, право знање о Богу, право знање о себи, о људима, о заједници, о врлинама, познавање свега онога што је потребно за живот, право исповедање и прави обрасци живљења. То је оно на шта се ми подсећамо. И ова литија вашим улицама треба да нас трајно подсећа на то да је неопходно нашу визију непрестано одржавати чистом, проходном, и да је непрестано потребно имати пред собом праве обрасце живљења. – Кроз историју више пута се показало да је неопходно да се бди над чистотом вере, над јасним њеним изражавањем, зато што су се појављивали смутљивци који су настојали да веру изокрену. Зато смо кроз историју имали седам великих Васељенских сабора, и зато имамо и то да је Свети Сава сабрао српски народ у Жичи и изложио му јавно право исповедање Православне вере, да би то српски народ носио у уму свом и у срцу своме, и вољом својом управљао, по тој вери, по тој визији, свој живот, подсетио је Епископ Атанасије све присутне. Затим је отац Марко прочитао Саборник, Синодик Православља састављен 843. године, када је на Цариградском сабору установљено иконопоштовање. Братство храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју је уз помоћ добрих људи припремило трпезу љубави за сабрани народ за којом су у заједничарењу потврђени јединство, слога и братска љубав свих које је ујединила вера наша, вера славна, наша вера православна. Извор: Епархија милешевска
  21. Владика Сергије у посети код Патријарха Иринеја У патријаршији Срспкој у Београду, данас 6. фебруара 2020. године Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија. У разговору са Патријархом Иринејем владика Сергије се дотако актуелних тема у Цркви и Епархији бихаћко-петровачкој. Епископ Сергије код Председника Вучића Истога дана, Његова Екселенција Предсједник Републике Србије господин Александар Вучић примио је Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија у палати Предсједника у Београду. Предсједник Вучић и владика Сергије разговарали су о актуелним темама у друштву и подршци нашем нашем народу и Цркви на простору Епархије бихаћко-петровачке. Епископ Сергије код г. Милете Радојевића Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посјетио је и господина Милету Радојевића, Директора канцеларије за вјере у Влади Реблике Србије у Београду. Господин Радојевић и владика Сергије разговарали су будућим пројектима и подршци нашем народу и Цркви на простору Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  22. Међународна научна конференција „Црква мученикâ: прогони вере и Цркве у 20 веку”, у организацији Кијевске духовне академије, отпочела је у четвртак, 6. фебруара 2020. године. У раду ове дводневне конференције, која је уприличена поводом 20-годишњице прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, учешће ће узети око стотину научника из 17 земаља. Пленарну седницу водили су Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније, управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве, и Епископ белгородски г. Силвестар, ректор Кијевске духовне академије. На отварању конференције поздравне речи упутио је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У свом обраћању, митрополит Онуфрије је нагласио да је историја Православне Цркве у совјетском периоду истовремено и трагична и величанствена страница прошлога века, заливена крвљу невино пострадалих православних хришћана. Совјетска власт је, почев од 1918. године, поставила за циљ искорењивање религије и изграђивање новог, атеистичког друштва. Прво средство бољшевичке власти, помоћу којег су остварене корените измене у односима са Црквом, било је совјетско законодавство. Следећи деструктивни корак у односу према Цркви био је физичко истребљивање свештенства и православних верника. Ми смо се данас сабрали на научној конференцији не само да бисмо се још једампут осврнули на трагичну страницу историје прошлога века, него да бисмо разумели и поново се уверили да силе зла, „врата паклена” не могу надвладати Цркву (Мт. 16, 18). Наша Црква је Црква мученикâ, а њихова проливена крв је сведочанство непоколебиве вере у Бога, навео је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. У крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару синоћ је одржана трибина на тему: Слобода вјере. О томе како ријешити спорно питање закона о слободи вјероисповјести говорили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и др Дејан Мировић, професор међународног права на Правном факултету у Косовској Митровици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...