Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'велико'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.” На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. На иницијативу господина Недељка Ђорђића, директора школе и стручну помоћ наставника ликовне културе мр Саве Степанова, академског сликара, група деце, ученика основне школе "Ђорђе Натошевић" из Новог Сада иконописала је 14 икона у византијском стилу. Прошлог викенда (25. и 26. јуна) организована је посета Манастиру Карно Сребреница. У делегацији осим ученика, био је директор Недељко Ђорић, мр Сава Станков, академски сликар, Светлана Станков, учитељица и представници Свесловенског савеза Свети Серафим Саровски и Свесловенског савеза Северна Србија. Од ученика, иконописаца у посети манастиру су биле:Тамара Јокановић, Тара Лончар, Александра Ристић, Марија Грујић и Ленка Докмановић. Из оправданих разлога, везаних за путне исправе остали ученици - иконописци, нису били у посети Манастиру Карно. Делегација је срдачно дочекана од стране игумана Луке. По завршетку посете, архимандрит Лука је деци поклонио икону Богородице Тројеручице из Царске Лавре Манастира Хиландара са Свете Горе. У наставку путовања деца су посетила Вишеград и Андрићград. У основној школи Ђорђе Натошевић из Новог Сада непрекидно (65 година) се учи руски језик. На основу те традиције уз помоћ Свесловенског савеза успостављена је сарадња са Руском домом из Београда. Свечано је обележен Дан космонаутике уз изложбу дечијих радова посвећених Свемиру и Јурију Гагарину.
  3. Из штампе је изашао нови, септембарско-октобарски 375. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Централна тема наведеног броја је света Тајна јелеосвећења. Садржај новог броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Драги моји пријатељи, у жељи да ћемо се дуго дружити на нашим Поукама, одрадили смо најновије ажурирање сајта, нови изглед и опције! Од сада имате и светли и тамни мод, много боља прилагођавања и обавештења на сајту, нове фонтове и дизајн... Верујем да ће вам се све ово допасти. Ваш Иван
  5. Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама. Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада. Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце. У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?
  6. Председник Републике Србије г. Александар Вучић, у пратњи бугарског премијера г. Бојка Борисова, посетио је 1. јуна 2020. године цркву Светих четрдесет мученика севастијских у Великом Трнову, месту престављења Светог Саве, првог Архиепископа српског. -Веома сам поносан и искрено срећан што ми је премијер Борисов омогућио да посетим Велико Трново, ово свето место, и када видим како наша бугарска браћа чувају сећање на Светог Саву. То је за нас не само доказ пријатељства и братске љубави, већ и посвећености унапређењу односа, рекао је председник Вучић, који је истакао да је Свети Сава најзначајнија личност у српској историји, јер је 1219. основао аутокефалну Српску Православну Цркву. У цркви Светих четрдесет мученика свастијских у Трнову Свети Сава је на Богојављење 1236. године служио своју последњу Литургију пре смрти. Ту је био и сахрањен, а потом су његове мошти пренете у манастир Милешеву, одакле их је Синан паша однео у Београд и спалио на Врачару 1594. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. У данима када Црква прославља Недељу слепога, 24. маја 2020. године, на празник Светих словенских просветитеља и учитеља Кирила и Методија, на Врњачку Бању се изобилно излила благодат Божја због освећења новог храма, нове лађе вечног спасења, у коме ће, ако Бог да, стасавати будуће генерације Бањчана и свих оних који Бању буду походили, напајајући се са Извора воде Живе. Врњачка Бања је позната по својим изворима воде која има лековита својства и многи због тога у њу долазе, тражећи телесно оздрављење. У самом центру Бање, у својеврсном епицентру збивања, постојано се уздиже нови храм посвећен Пресветој Богородици, заштитници овог места. Великим освећењем храма и Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин уз саслужење: секретара ЕУО архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма Свете Тројице у Краљеву протојереја-ставрофора Јована Ђорема, парохâ при истом храму протојереја Миломира Радића и јереја Владимира Јовановића, пароха на Кованлуку протонамесника Марка Петровића, старешине храма Свете великомученице Марине у Атеници јереја Влада Капларевића, као и свештенства при бањским храмовима, старешине протојереја Часлава Јовановића, протојереја Жарка Дончића, протојереја Саше Ковачевића, протојереја Радоша Младеновића, протонамесника Радована Ђорђевића, јереја Слободана Глишовића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Сава Величковића. Велики број верника сабрао се да буде сведок овог величанственог догађаја, а Епископ се свима присутнима обратио речима поуке: „Чин освећења нашег храма Живоносног Источника био је планиран за празник Источног Петка, али нисмо могли да га извршимо јер сви знамо каква је била ситуација. Многи су желели да доживе овај дан, дан освећења храма. Прва замисао и идеја да на овом месту буде храм потекла је од Светог Николаја Жичког. Многи су прошли пре нас а ипак, промишљу Божијом ми смо данас овде. Сведоци смо да Црква траје у све векове и сву вечност јер сам Господ, кроз речи Јеванђеља данас каже: Док сам у свету светлост сам свету и та светлост обасјава свакога човека који долази на свет. Заиста чудесна и нетварна светлост! Иста она светлост која је на Велику Суботу и ове године обасјала Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму, јер ју је Господ послао да нам покаже да смо још у милости Његовој. То сведочи да Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Да бисмо ту светлост могли да видимо и осетимо морамо да познајемо начин на који је то могуће. То је светлост од које се може ослепети уколико јој прилазимо без смирења, без вере и без љубави. Она може да уништи свакога ко јој се противи. Данас славимо догађај исцељења слепога од рођења. Он је рођен као слеп, никада није видео. Ипак, Господ Бог му даје исцељење и телесни вид. Од тог тренутка не само да је почео телесно да види, већ је и духовно оживео препознајући Господа. Данас има много оних који имају телесне очи, али многе ствари не виде јер се духовно види само духовним очима, а не телесним. Духовне очи су много значајније како бисмо сагледали ствари у овом свету. Да знамо шта је истинска светлост а шта је тама, шта је добро а шта је зло, да сазнамо ко је Истинити Бог. Многи се данас лажно представљају као месије и спаситељи човечанства и као они који желе добро роду људском. За то добро рода људског Он, Господ наш, сишао је са неба, оваплотио се од Пресвете Богородице, прошао крстоваскрсни пут, пролио Своју пречасну крв. И ево за неки дан вазноси се на небо и шаље Светога Духа – Утешитеља да борави са нама до свршетка света и века. Овај свети храм јесте, по речима Светог оца Јустина Ћелијског, радионица нашег спасења. Свима нам је задато да будемо богови по благодати, али то можемо да остваримо само тако што ћемо се трудити да узрастамо у меру раста висине Христове, да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески! Како то можемо да учинимо? Једино у Цркви, са свима светима, кроз Свете тајне, кроз благодат Божију, уједињени у једној вери и мисли, славећи Бога и ближњега. Јер само у том јединству Бога и ближњега могуће је волети и себе. Немогуће је да волимо Бога а да ближњега свога не волимо. Волећи ближњег волимо и себе. Немогуће је да неко истински воли само себе јер права љубав јесте тројична. Зато су Отац, Син и Дух Свети – Тројица нераздељива у све векове и сву вечност. Љубав Божија према свету и човеку посведочена је целокупним домостројем спасења који је извршио Богочовек Христос, подневши и муке страдања на крсту. Данас славимо и велике Свете просветитеље Кирила и Методија које врло слабо помињемо. Једини храм посвећен њима у нашој Епархији сада се гради на Копаонику. Захваљујући њима наш народ је прогледао, јер су Света браћа поставила темеље писмености нашем народу како би разумели реч Божију у богослужењу, која је до тада објављивана на грком језику. Дакле, наш народ има начина, много му је дато, како би се спасао за Вечност. Јер тамо, у Вечности, чекају нас сви они светитељи које прослављамо у нашим крсним славама – Свети Сава, Свети Јован, Апостоли и сви остали. Тамо је живот бесконачни и вечно славље. То славље, љубав и радост призивам на све вас који сте се данас овде сабрали, на ваше домове, на нашу отаџбину. Јер без Бога не можемо ништа чинити, а са Њим смо силни! Њему нека је слава у све векове и сву вечност! Амин!“ Причестивши се Свесветим Даровима Тела и Крви Христове, на самом крају литургијског сабрања Епископ је поделио грамате за велике добротворе овог храма. Након тога су сви свештенослужитељи на челу са Епископом, као и приложници, добротвори, представници градских и државних институција, заједно са свим окупљеним верницима прешли у оближњи ресторан на свечани ручак који је уприличен. Извор: Епархија жичка
  8. Викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служиo je у среду, 26. фебруара, Свету Литургију у Храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом славе ове светиње посвећене родоначелнику светородне лозе Немањића. Звучни запис беседе Владика се између осталог осврнуо на догађаје у Црној Гори рекавши да они показују да нас Господ није напустио: "У Црној Гори се дешава велико чудо у нашем времену. А тако ће исто Господ и друге наше крајеве обновити, ако се потрудимо и вратимо стопама Светог Симеона и Светог Саве". Преосвећеном Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори: Петар Лукић, Трајан Којић, Станко Трајковић, Никола Трајковић, Живота Марковић, Бранко Зелен, протојереји: Јован Планојевић, Небојша Тополић, јереји: Славиша Поповић, Марко Којић, Игор Лукић, Владимир Левићанин, Срећко Богићевић, Милош Велимир, јеромонах Герасим, протођакон Младен Ковачевић и ђакони: Бакајлић и Никола Костић. После резања славског колача старешина храма протојереј - ставрофор Радич Радичевић је заблагодарио Епископу Стефану на упућеној топлим речима поуке и се захвалио и свим парохијанима Храма на њиховом труду и залагању у изградњи Храма. Том приликом прота Радич је прочитао имена заслужних добротвора и поделио им за тај подвиг захвалнице. Извор: Радио Слово љубве
  9. Због изузетно великог интересовања посетилаца изложбе Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, Музеј Српске Православне Цркве биће отворен и у суботу и недељу, 7. и 8. децембра 2019. године, од 10 до 15 часова. Улаз је слободан. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Због изузетно великог интересовања посетилаца изложбе Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, Музеј Српске Православне Цркве биће отворен и у суботу, 26. октобра 2019. године, од 10 до 16 часова. Улаз је слободан. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. -Наша вера је жива у Црној Гори и то је велико охрабрење и велика радост за цело Српство, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији у порти манастира Подластве у оквиру прославе 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 1500 година постојања те светиње. Патријарх је изразио велику радост и захвалност Господу што му је дао моћ и снаге да учествује у великој духовној радости. „Ово је радост, која није само радост Црне Горе и Црногораца, него целог Српства. Радост Срба из отаџбине, али верујем и радост наших Срба расељених широм света. На неки начин и овај догађај и ова радост, ретка и велика, допреће до њих, казао је Патријарх српски г. Иринеј. Његова Светост Патријарх је додао да је то врло важна вест, јер однекуд влада мишљење да је умрла вера у Црној Гори. Патријарх је подсетио да је имао прилике негде 1988-1989. године да види тадашњу Црну Гору, када је у њој било тешко духовно стање. „Ово данас што видим, ове цркве које су окитиле просторе, оживљено свештенство, монаштво, то је заиста, нешто што је чудо Божје, једно велико охрабрење за све нас“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј . Заблагодаривши Богу јер нам дао велики број светих на које имамо да се угледамо и видимо оно што је вечно и непролазно и да то следимо у своме животу, Патријарх српски г. Иринеј је нагласио да је у Црној Гори жива вера, жива Црква, која овде постоји од првих дана када се ширила реч Божја: „Речи апостола Павла и других апостола и данас живи и преноси се са колена на колено из душе у душу и верујем да ће се тако и наставити и у будућности. Понављам, ово је велико охрабрење и велика радост за цело Српство. Жива је наша вера! Оно што је вековима сијано на овим просторима, од светих угодника Божјих и народа овога краја, не може да се уништити ни декретом нити ма каквом заповешћу људи овога света. Све је то један облачак који наилази и који се сигурно разилази, а оно што је реч и истина Божја, то је неуништиво. То је изван моћи људске. Оно што Бог благослови, то човек не може да уништи.“ Патријарх је појаснио да све ово што нас сналази и што смо доживели и доживљавамо се догађа управо зато што смо се у једном периоду удаљили од Цркве и своје вере. „Једини једини пут јесте да се вратимо Богу, Цркви својој, оној вери и истини којом су живели наши преци и стварали велика дела“, истакао је између осталог Првојерарх Српске Православне Цркве. Подсетивши да славимо осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и петнаест векова грбаљске светиње која је прошла кроз многа страдања, Патријарх српски г. Иринеј је казао да она постоји јер је рука Божја подржава а оно што Бог подржава не може човек ништа свог додати: „Нека је благословен овај дан и сви који сте присутни вечерас и сутра, да манифестујемо нашу веру и духовни живот који нас је красио и тако високо подигао. Једини пут да тако наставимо је да се Богу вратимо, Цркви, истини и неће нас Бог оставити. Нека вас Бог благослови! Српски народ нека се сложи и умножи и у Црној Гори, Србији и целом свету где се налази и живи наш православни народ. Нека је Бог са вама и благослов и сада и у век векова, амин“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији у манастиру Подластви. На свечаној академији изведен је богат културно-уметнички програм. Поздравно слово произнио је г. Јован Маркуш, публициста и некадашњи председник општине Цетиње, док су наступили Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Србски православни појци, хор Српског пјевачког друштва Јединство из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Првога дана Великог поста, 11. марта, Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Велико повечерје с читањем Покајног канона Андреја Критског у храму преподобних Антонија и Теодосија у Свето-успењској Кијево-печерској лаври. Послије читања Великог канона, Његово блаженство бесједио је о важности поста и молитве и благословио вјернике Украјинске цркве да се моле за мир у Украјини. У име Оца и Сина, По милости Божјој, драга браћо и сестре, почео је Велики и свети пост. То је вријеме када човјек посебно мора да се постара и активно потруди на свом духовном усавршавању, на освећењу свога тијела и душе од гријеха. Човјек гријеши из три разлога – саблажњава се или од ђавола, или од тијела или од овога свијета. Али постоји само један лијек који човјеку помаже да се очисти од гријеха, ма какав он био.То су пост и молитва. То је покајање. Пост и молитва воде човјека у покајање, а покајање уништава грехове. Ради покајања Господ даје човјеку опет и опет благодат опраштања и човјек се обнавља, постаје чистији и непорочнији, спреман да уђе у живот вјечни. Када је једном Спаситељ исцијелио бјесомучног, апостоли су га упитали зашто они то нису могли урадити, Господ је рекао да се тај род изгони само постом и молитвом, тј. род тамне силе изгони се само постом и молитвом. Пост и молитва чини човјека меканим, смекшавају његово грубо срце, чине човјека саосјећајнијим, смиренијим, цјеломудреним. Има прича о томе како су у једном манастиру игуману подарили лијеп и укусан грозд грожђа. Он га је погледао и пожелио да га проба, али се сјетио болесног сабрата и одлучио да му тај грозд однесе. Болесни брат кад је видио како су гроздови лијепи такође је пожелио да га проба, али се сјетио да постоји још болеснији него што је он, уздржао се и дао грожђе сљедећем брату. Сљедећи је такође нашао неки разлог да се уздржи и предао га другом брату. И тај грозд је обишао читав манастир и последњи је, такође, хтио да га окуси, али се и он уздржао и одлучио да га преда игуману, рекавши: „Најбоље да овај грозд предам игуману, он ће знати шта ће с њим“. Однио га је игуману и игуман кад је погледао грозд схватио је да је то онај исти који је првобитно дошао до њега. Тако је уздржање учинило да је тај грозд обишао сву братију и остао нетакнут. Сви су указали један другом снисходљивост, љубав, уважњавање и помоћ. Тако уздржање васпитава у људској души мекоћу, саосјећање и остале врлине. Да нам Господ помогне, браћо и сестре, да и ми, по својој мјери, постимо и молимо се. Можда нећемо бити тако успјешни као свети оци, али као што кап воде која капа стално на једном мјесту дуби камен, тако и велики подвиг који се с постојаношћу данас испуњава, отупљује грубост људског срца, уништава мржњу, тјера нас на састрадање, да љубимо своје ближње. Да нам Господ помогне молитвама Пресвете Богородице и свих светих! Амин! Извор: Митрополија црногороско-приморска
  13. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Одлука Синода Цариградске патријаршије који је, по писању медија, потврдио да је иста започела процес признавања аутокефалности Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, веома је опасан догађај (преседан) уперен против Православља и Русије, иза којег несумњиво стоји Америка и који може да доведе до крвопролића, оцијенио је парох которски, намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. На дан прославе најрадоснијег празника Васкрсења Христовог Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије г. Кирило началствовао је торжественим Пасхалним вечерњим богослужењем у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Свјатјејшем Патријарху Кирилу су саслуживали: митрополит крутицки и коломенски Јувеналије - патријарашки намесник Московске епархије; митрополит волоколамски Иларион - председник Оделења за спољне црквене послове РПЦ; митрополит Валентин (Мишчук); митрополит истрински Арсеније - први викар Патријарха Московског и све Русије за град Москву; архиепископ верејски Јевгеније - председник Научног комитета РПЦ и ректор Московске Духовне Академије; архиепископ сергијевско-посадски Теогност - председник Синодалног оделења за манастире и монаштво и намесник Тројице-Сергијеве лавре; Архиепископ солнечногорски Сергије - руководилац Административног секретаријата Московске епархије; архиепископ бечки и будимпештански Антоније, епископ Гурије (Шалимов), епископ видновски Тихон, епископ дмитровски Теофилакт - намесник Андрејевског ставропигијалног манастира; епископ серпуховски Роман, епископ Јероним (Чернишов), епископ орехово-зујевски Пантелејмон - председник Синодалног оделења за питања доброчинства и социјалног служења; епископ воскресенски Сава - први заменик управника послова Московске епархије и намесник Новоспаског ставропигијалног манастира; епископ балашихински Николај, епископ зарајски Константин; епископ јегоревски Тихон - председник патријарашког савета за културу и намесник Сретењског ставропигијалног манастира; епископ броницки Парамон - намесник Донског ставропигијалног манастира; епископ домодједовски Јован, епископ луховицки Петар, епископ љуберецки Серафим - председник Синодалног оделења за омладину; протојереј Владимир Диваков - Секретар Патријарха Московског за град Москву, протојереј Михаил Рјазанцев - кључар Храма Христа Спаситеља, протојереј Димитрије Смирнов - председник патријарашке Комисије за породицу, заштиту мајки и деце, протојереј Николај Балашов - заменик председника ОВЦС, архимандрит Филарет (Булеков) - заменик председника ОВЦС, архимандрит Сава (Тутунов) - заменик управника послова Московске епархије, протојереј Александар Агејкин - настојатељ Богојављенског катедралног собора, као и већи број свештенослужитељâ – клирикâ града Москве. У богослужењу су учествовали и намесници ставропигијалних манастира: архимандрит Алексеј (Поликарпов) - намесник Даниловог манастира, архимандрит Сава (Фатејев) - намесник Савино-Сторожевског манастира, архимандрит Сергије (Воронков) - намесник Јосифо-Волоцког манастира, архимандрит Теофилакт (Безукладников) - намесник Ново-Јерусалимског манастира, игуман Вартоломеј (Петров) - намесник Николо-Угрешког манастира и игуман Петар (Ермејев) - намесник Високо-Петровског манастира. У броју свештенослужитеља били су и представници помесних православних Цркава при Московској Патријаршији: митрополит кирински Атанасије (Александријска Православна Црква), митрополит филипољски Нифон (Антиохијска Православна Црква), епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), архимандрит Стефан (Диспиракис) (Јерусалимска Патријаршија), архимандрит Теоктист (Димитров) (Бугарска Православна Црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и протојереј Данило Андрејук (Православна Црква у Америци). У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, еклисијарси црквених округа и настојатељи храмова града Москве, клирици града Москве и Московске области, чланови црквених одбора, сарадници синодалних структура, представници градских православних организација, као и многобројни поклоници и парохијани. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља (диригент И. Б. Толкачев). Телевизијска станица „ТВ-Центар“ је уживо преносила патријарашко богослужење, док је коментаре износио професор Московске Духовне Академије А. К. Светозарски. Богослужење је такође преносила и телевизијска станица „Сајуз“. Традиционално, на великом вечерњем богослужењу је кориштено древно јеванђеље из времена царице Јелисавете Петровне. Јеванђеље је заветни дар блажене успомене митрополита Питирима (Нечајева) из Јосифо-Волоцког манастира катедралном Храму Христа Спаситеља. Благословом блажене успомене патријарха Алексија II, јеванђеље се користи само у посебним приликама, и то два пута током године: на великом вечерњем богослужењу на Божић и на великој вечерњи на Васкрс. Послебогослужења митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој Светости патријарху московском и све Русије г. Кирилу, у ком је подсетио на несебични труд и подвиг Патријарха, чијим заслугама се обнавља Православље, не само у граду Москви, него и широм Руске Православне Цркве. Његову Светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је свим православним верницима честитао данашњи најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Патријарх Кирило је посебно нагласио да се данас, нарочито у медијима и међу ученим људима, погрешно користи израз „криза вере“, који треба разумети искључиво као моралну кризу људи. У порти Храма Христа Спаситеља уприличен је концерт православне омладине, који је отворио патријарх Кирило. Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија
  16. Благословом Његове Светости Патријарха Српског Иринеја, у богослужењу је учествовао и епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског. На дан прославе најрадоснијег празника Васкрсења Христовог Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије г. Кирило началствовао је торжественим Пасхалним вечерњим богослужењем у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Свјатјејшем Патријарху Кирилу су саслуживали: митрополит крутицки и коломенски Јувеналије - патријарашки намесник Московске епархије; митрополит волоколамски Иларион - председник Оделења за спољне црквене послове РПЦ; митрополит Валентин (Мишчук); митрополит истрински Арсеније - први викар Патријарха Московског и све Русије за град Москву; архиепископ верејски Јевгеније - председник Научног комитета РПЦ и ректор Московске Духовне Академије; архиепископ сергијевско-посадски Теогност - председник Синодалног оделења за манастире и монаштво и намесник Тројице-Сергијеве лавре; Архиепископ солнечногорски Сергије - руководилац Административног секретаријата Московске епархије; архиепископ бечки и будимпештански Антоније, епископ Гурије (Шалимов), епископ видновски Тихон, епископ дмитровски Теофилакт - намесник Андрејевског ставропигијалног манастира; епископ серпуховски Роман, епископ Јероним (Чернишов), епископ орехово-зујевски Пантелејмон - председник Синодалног оделења за питања доброчинства и социјалног служења; епископ воскресенски Сава - први заменик управника послова Московске епархије и намесник Новоспаског ставропигијалног манастира; епископ балашихински Николај, епископ зарајски Константин; епископ јегоревски Тихон - председник патријарашког савета за културу и намесник Сретењског ставропигијалног манастира; епископ броницки Парамон - намесник Донског ставропигијалног манастира; епископ домодједовски Јован, епископ луховицки Петар, епископ љуберецки Серафим - председник Синодалног оделења за омладину; протојереј Владимир Диваков - Секретар Патријарха Московског за град Москву, протојереј Михаил Рјазанцев - кључар Храма Христа Спаситеља, протојереј Димитрије Смирнов - председник патријарашке Комисије за породицу, заштиту мајки и деце, протојереј Николај Балашов - заменик председника ОВЦС, архимандрит Филарет (Булеков) - заменик председника ОВЦС, архимандрит Сава (Тутунов) - заменик управника послова Московске епархије, протојереј Александар Агејкин - настојатељ Богојављенског катедралног собора, као и већи број свештенослужитељâ – клирикâ града Москве. У богослужењу су учествовали и намесници ставропигијалних манастира: архимандрит Алексеј (Поликарпов) - намесник Даниловог манастира, архимандрит Сава (Фатејев) - намесник Савино-Сторожевског манастира, архимандрит Сергије (Воронков) - намесник Јосифо-Волоцког манастира, архимандрит Теофилакт (Безукладников) - намесник Ново-Јерусалимског манастира, игуман Вартоломеј (Петров) - намесник Николо-Угрешког манастира и игуман Петар (Ермејев) - намесник Високо-Петровског манастира. У броју свештенослужитеља били су и представници помесних православних Цркава при Московској Патријаршији: митрополит кирински Атанасије (Александријска Православна Црква), митрополит филипољски Нифон (Антиохијска Православна Црква), епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), архимандрит Стефан (Диспиракис) (Јерусалимска Патријаршија), архимандрит Теоктист (Димитров) (Бугарска Православна Црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и протојереј Данило Андрејук (Православна Црква у Америци). У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, еклисијарси црквених округа и настојатељи храмова града Москве, клирици града Москве и Московске области, чланови црквених одбора, сарадници синодалних структура, представници градских православних организација, као и многобројни поклоници и парохијани. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља (диригент И. Б. Толкачев). Телевизијска станица „ТВ-Центар“ је уживо преносила патријарашко богослужење, док је коментаре износио професор Московске Духовне Академије А. К. Светозарски. Богослужење је такође преносила и телевизијска станица „Сајуз“. Традиционално, на великом вечерњем богослужењу је кориштено древно јеванђеље из времена царице Јелисавете Петровне. Јеванђеље је заветни дар блажене успомене митрополита Питирима (Нечајева) из Јосифо-Волоцког манастира катедралном Храму Христа Спаситеља. Благословом блажене успомене патријарха Алексија II, јеванђеље се користи само у посебним приликама, и то два пута током године: на великом вечерњем богослужењу на Божић и на великој вечерњи на Васкрс. Послебогослужења митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој Светости патријарху московском и све Русије г. Кирилу, у ком је подсетио на несебични труд и подвиг Патријарха, чијим заслугама се обнавља Православље, не само у граду Москви, него и широм Руске Православне Цркве. Његову Светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је свим православним верницима честитао данашњи најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Патријарх Кирило је посебно нагласио да се данас, нарочито у медијима и међу ученим људима, погрешно користи израз „криза вере“, који треба разумети искључиво као моралну кризу људи. У порти Храма Христа Спаситеља уприличен је концерт православне омладине, који је отворио патријарх Кирило. Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија View full Странице
  17. Драга браћо и сестре, ми се налазимо пред једним важним дјелом и као православни хришћани већ сада улазимо у онај велики подвиг Часног поста пред Васкрс. Ево, неколико недјеља прије самог почетка поста нас света Црква опомиње како треба да се припремамо за то велико и спасоносно дјело. Данас смо чули јеванђељску причу о фарисеју и царинику. Фарисеји су били у стара времена они људи који су се строго држали онога што је прописано и испуњавали то, и постили, и Богу се молили, и давали прилог Цркви, дакле, рекло би се, испуњавали све што треба. Међутим, нажалост, то су, врло често, чинили формално. Та њихова вјера се претварала у неку механику која није имала живота и није имала душе и зато, заправо, није била права вјера. Неће бити случајно то што Господ Исус Христос опомиње те фарисеје строго, јер, под видом вјере је била нека окошталост, а, гдје нема садржине праве, онда се појавила само форма, а иза те форме почело се, полако, развијати лицемјерје. Ми, хришћани треба из тога да извучемо озбиљну поуку, јер смо у истој опасности, може то и нама да се догоди. Па каже: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери. С друге стране, имамо једног цариника који је, по свој прилици, стварно био грешан човјек и то како је цариник, најчешће, грешан. Грешан је тако што узима туђе, што граби, практично отима. Наша браћа Бугари и данас држе стару ријеч за цариника, митар, а царинарница се зове митица, отуда код нас мито. Тај који је отимао туђе богатио се, не од своје зараде, него од туђе муке, заиста, осјетио да је претјерао и да то није добро за његову душу, за његово спасење и почео искрено или, како бисмо рекли, љуто да се каје. То је било оно покајање које је привлачило Божју милост и Божји опроштај. И, ево, њих двојица, један грешник, али тај грешник који је свјестан својих грехова и један, назовимо, праведник, али, каква је та његова правда? Правда која презире ближње, правда која се преузноси, правда која се самохвалише. Може човјек и да има добрих дјела, али, ако се хвали упропасти више од пола, а понекад и све. Ето, њих двојица се нађоше у храму заједно пред Богом. Како се моли онај праведник? Он благодари Богу, али лицемјерно: Хвала Ти Боже што нијесам као други људи, што сам ја тако важан, изабран, посебан, нарочит, испуњавам Божје заповијести. И, нажалост, јесте он то чинио али, како рекосмо, формално, само што је застранио и залутао и отуђио се од праве, истинске вјере, отуђио се од Бога. Не излази се тако пред лице Божје. Човјек, прах, прашина, земља да ли може тако да изиђе пред лице Божје? А ми се, често, тако преузносимо. Прави приступ је био оног грешника. Заправо, и да није био тако грешан опет би то био прави приступ. Он се молио једноставном молитвом: Боже, милостив буди мени грешном. Онако као што се и цар Давид молио. Цар Давид молио се оном молитвом: Помилуј ме Боже по великој милости својој, то је најчешћи псалам који читамо, али, на једном мјесту тамо каже: Боже, очисти ме од мојих грехова, и од оних тајних, и од оних којих ја нисам свјестан. Дакле, Господ каже: Чија је молитва угодна Богу? Ко ће бити оправдан, заиста, онај који се каје, који је свјестан својих грехова, који се смирио, који има смирење. И, ево, о тој молитви је данас ријеч. Како треба да приступимо овом светом и Великом посту који је пред нама. Интересантно да у овој недјељи која се не пости, нема поста ни сриједом, ни петком ове недјеље, ово је недјеља о митару и фарисеју, тзв. трапава седмица, али се указује на то смирење, указује се на смисао поста, на духовни пост, да постимо од злобе, од осуђивања, од преузношења себе, од високих мисли, а да се наоружамо смирењем, покајањем, гледањем у своју душу, у своје мане, а не у мане ближњих својих. Као што, врло често, помињемо ону ријеч Божју на почетку поста која каже: Видиш трун у оку брата свога, и хоћеш да га извадиш, како ћеш да извадиш трун из ока брата свога, у твом оку је брвно. Лицемјере, прво извади брвно из свога ока, па ћеш онда моћи да извадиш трун из ока брата свог. Ту се, дакле, говори о тој нашој превеликој спремности да видимо мане ближњих својих и превеликих неспособности и неспремности да видимо своје мане. Јасно је, само по себи, да, прије свега, треба гледати своје мане, а онај који гледа на своје мане неће имати времена, нити интересовања да гледа мане ближњих својих. Тако ће се поправљати он и ближњи око њега, тако да чинимо много овим подвигом ако знамо шта је смисао поста. Смисао поста, браћо и сестре, није само у тјелесном посту, да не једемо мрсну храну, да се не опијамо вином и жестоким пићима. Наравно, јесте то важно, али није циљ у томе, него да се очистимо од злобе, од пакости, од осуђивања, да очистимо своју душу, своје срце, своје очи, своје мисли. Када је чиста душа, и срце, и мисли онда је човјек спреман за свако добро дјело и све што буде започео са таквим настројењем даће му Бог и снаге, и моћи да то и заврши. Зато, драга браћо и сестре, ево, на почетку ових дана када се припремамо за Часни Велики пост треба да схватимо да је пост у духовном погледу, већ, започео. И да нам је тај пост потребан сваки дан. Ево, видите, из ове недјеље, из овог јеванђеља, када немамо поста никаквог цијелу недјељу, инсистира се, указује се на духовни пост и то је, заправо, смисао поста. И тако, из поуке у поуку, из подвига у подвиг да напредујемо и да се на такав начин припремамо за највећи празник, празник Васкрсења Христовог. Нека нам наздравље дође. Амин, Боже, на многаја љета. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  18. Бесједа Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изговорена током Литургије у Недјељу митара и фарисеја, 28. јануара 2018, у манастиру Ђурђеви Ступови. Драга браћо и сестре, ми се налазимо пред једним важним дјелом и као православни хришћани већ сада улазимо у онај велики подвиг Часног поста пред Васкрс. Ево, неколико недјеља прије самог почетка поста нас света Црква опомиње како треба да се припремамо за то велико и спасоносно дјело. Данас смо чули јеванђељску причу о фарисеју и царинику. Фарисеји су били у стара времена они људи који су се строго држали онога што је прописано и испуњавали то, и постили, и Богу се молили, и давали прилог Цркви, дакле, рекло би се, испуњавали све што треба. Међутим, нажалост, то су, врло често, чинили формално. Та њихова вјера се претварала у неку механику која није имала живота и није имала душе и зато, заправо, није била права вјера. Неће бити случајно то што Господ Исус Христос опомиње те фарисеје строго, јер, под видом вјере је била нека окошталост, а, гдје нема садржине праве, онда се појавила само форма, а иза те форме почело се, полако, развијати лицемјерје. Ми, хришћани треба из тога да извучемо озбиљну поуку, јер смо у истој опасности, може то и нама да се догоди. Па каже: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери. С друге стране, имамо једног цариника који је, по свој прилици, стварно био грешан човјек и то како је цариник, најчешће, грешан. Грешан је тако што узима туђе, што граби, практично отима. Наша браћа Бугари и данас држе стару ријеч за цариника, митар, а царинарница се зове митица, отуда код нас мито. Тај који је отимао туђе богатио се, не од своје зараде, него од туђе муке, заиста, осјетио да је претјерао и да то није добро за његову душу, за његово спасење и почео искрено или, како бисмо рекли, љуто да се каје. То је било оно покајање које је привлачило Божју милост и Божји опроштај. И, ево, њих двојица, један грешник, али тај грешник који је свјестан својих грехова и један, назовимо, праведник, али, каква је та његова правда? Правда која презире ближње, правда која се преузноси, правда која се самохвалише. Може човјек и да има добрих дјела, али, ако се хвали упропасти више од пола, а понекад и све. Ето, њих двојица се нађоше у храму заједно пред Богом. Како се моли онај праведник? Он благодари Богу, али лицемјерно: Хвала Ти Боже што нијесам као други људи, што сам ја тако важан, изабран, посебан, нарочит, испуњавам Божје заповијести. И, нажалост, јесте он то чинио али, како рекосмо, формално, само што је застранио и залутао и отуђио се од праве, истинске вјере, отуђио се од Бога. Не излази се тако пред лице Божје. Човјек, прах, прашина, земља да ли може тако да изиђе пред лице Божје? А ми се, често, тако преузносимо. Прави приступ је био оног грешника. Заправо, и да није био тако грешан опет би то био прави приступ. Он се молио једноставном молитвом: Боже, милостив буди мени грешном. Онако као што се и цар Давид молио. Цар Давид молио се оном молитвом: Помилуј ме Боже по великој милости својој, то је најчешћи псалам који читамо, али, на једном мјесту тамо каже: Боже, очисти ме од мојих грехова, и од оних тајних, и од оних којих ја нисам свјестан. Дакле, Господ каже: Чија је молитва угодна Богу? Ко ће бити оправдан, заиста, онај који се каје, који је свјестан својих грехова, који се смирио, који има смирење. И, ево, о тој молитви је данас ријеч. Како треба да приступимо овом светом и Великом посту који је пред нама. Интересантно да у овој недјељи која се не пости, нема поста ни сриједом, ни петком ове недјеље, ово је недјеља о митару и фарисеју, тзв. трапава седмица, али се указује на то смирење, указује се на смисао поста, на духовни пост, да постимо од злобе, од осуђивања, од преузношења себе, од високих мисли, а да се наоружамо смирењем, покајањем, гледањем у своју душу, у своје мане, а не у мане ближњих својих. Као што, врло често, помињемо ону ријеч Божју на почетку поста која каже: Видиш трун у оку брата свога, и хоћеш да га извадиш, како ћеш да извадиш трун из ока брата свога, у твом оку је брвно. Лицемјере, прво извади брвно из свога ока, па ћеш онда моћи да извадиш трун из ока брата свог. Ту се, дакле, говори о тој нашој превеликој спремности да видимо мане ближњих својих и превеликих неспособности и неспремности да видимо своје мане. Јасно је, само по себи, да, прије свега, треба гледати своје мане, а онај који гледа на своје мане неће имати времена, нити интересовања да гледа мане ближњих својих. Тако ће се поправљати он и ближњи око њега, тако да чинимо много овим подвигом ако знамо шта је смисао поста. Смисао поста, браћо и сестре, није само у тјелесном посту, да не једемо мрсну храну, да се не опијамо вином и жестоким пићима. Наравно, јесте то важно, али није циљ у томе, него да се очистимо од злобе, од пакости, од осуђивања, да очистимо своју душу, своје срце, своје очи, своје мисли. Када је чиста душа, и срце, и мисли онда је човјек спреман за свако добро дјело и све што буде започео са таквим настројењем даће му Бог и снаге, и моћи да то и заврши. Зато, драга браћо и сестре, ево, на почетку ових дана када се припремамо за Часни Велики пост треба да схватимо да је пост у духовном погледу, већ, започео. И да нам је тај пост потребан сваки дан. Ево, видите, из ове недјеље, из овог јеванђеља, када немамо поста никаквог цијелу недјељу, инсистира се, указује се на духовни пост и то је, заправо, смисао поста. И тако, из поуке у поуку, из подвига у подвиг да напредујемо и да се на такав начин припремамо за највећи празник, празник Васкрсења Христовог. Нека нам наздравље дође. Амин, Боже, на многаја љета. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  19. Игуман Нектарије (Морозов): Реч је универзални инструмент који нам је дат да комуницирамо са људима, али ми се и молимо Богу служећи се речима. Постоји, наравно, и таква молитва, како каже светитељ Теофан Затворник, када се ми не молимо речима, већ осећајем, неком мишљу, која се није обликовала у реч. Али се најчешће ми ипак обраћамо Богу речима. Када човек користи тај дар речи толико неразумно и немарно да дозвољава себи да изговара гневне речи, то је и нелогично, и неприродно, јер, како показује апостол Јаков не може: "из истог извора тећи слатко и горко" (ср.: Jак. 3: 11–12). Не може човек истим устима и да слави Бога, и да хули некога. Када човек псује он вређа не само своја уста, колико своје срце и после бива веома тешко истински се обратити Богу. Протојереј Сергије Правдољубов: Речи нису неутралне. Оне су повезане са светом који нас окружује. За разлику од животиња које су у древности називали немуштим, човек поседује највећи дар речи, разумности. Он може да слави језиком Бога, а може да изгрди некога или да га прокуне. Можемо да изговоримо једноставне речи: „Не знам овога Човека“, – и да се одрекнемо Њега. А можемо и да кажемо: „Ја сам веран Њему све до смрти!“ – и да постанемо мученици. Ружне речи које користе многи људи су заправо еуфемизми, то јест речи чији смисао није изражен до краја, то су само алузије, полуназиви. А отворено, неприкривено псовање је страшно и ужасно! Један затвореник Соловецког логора посебне намене (1920. године манастир је био затворен од стране совјетских власти и претворен у логор, а већина затвореника су чинили свештенство, бели официри и интелектуалци пр. – прим. прев.) је причао са зебњом како је чуо праве псовке великих мајстора ових погрдних речи од затвореника 1936. године. Он је причао да човек који је тако виртуозно псовао није студирао ни у богословији, ни у духовној школи, али је псовао истанчано и са готово недостижним, за простог човека, познавањем догматике и богословије да је постало јасно да је то пренос мисли и речи тих страшних сила који се непрестано боре против Бога. Понављање таквих речи је придруживање тој сили која управо тако перципира Бога. Разблаживање смисла и еуфемизми не уклањају саму суштину и снагу ових речи. Ето зашто треба чврсто и одговорно да пазимо да не употребљавамо такве речи да бисмо избегли подчињење, а касније и робовање ђаволским силама. Протојереј Максим Козлов: Грех сквернословља је, по мом мишљењу, страшан јер тако чинимо грех против једне од одлика подобија Божијег у нама. Ова одлика је, по речима преподобног Јована Дамаскина, способност говора. У складу са тим непријатељ људског рода највише жели да изопачи у човеку то кроз шта човек постаје подобан Богу. Да изопачи љубав, да изопачи чистоту, једноставност душе. Он стреми да изопачи дар речи, којим се разликујемо од свих других видљивих створења. И борба против псовања није борба против штетне навике. То је борба за то да останемо хришћани. Протојереј Олег Стењајев: У Светом Писму пише да се треба бојати празних речи, треба се плашити рђавих речи. Тако, у Посланици Ефешанима апостол Павле пише: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светог Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења» (Еф. 4: 29–30). Човек треба веома пажљиво да се односи према својим речима, зато ја обично дајем овакав савет раздражљивим људима: ако вас обузима раздраженост трудите се да говорите спорије колико год можете. Како је написано у Посланици апостола Јакова: «Ако неко у речи не греши тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело» (ср.: Jак. 3: 2). Како је речено у Посланици апостола Јакова: када човек спорије говори лакше му је да контролише речи које употребљава. Он ће моћи да избегава празне и рђаве речи, клеветничке изјаве. Ми смо дужни да контролишемо своје речи колико је то могуће. Чак и када прекоравамо људе треба јасно да разумемо који је наш циљ. Да ли желимо да помогнемо човеку? Или желимо да га осрамотимо или чак и да га упропастимо? Нама је заповеђено да не треба да разобличавамо грешника, ако у истом тренутку немамо речи исправљења за тог човека. То је оно што увек треба да имамо на уму. Протојереј Александар Кузин: Сквернословље је последица обузимања срца нечистим страстима, «јер од сувишка срца уста говоре» (Мт. 12: 34). Дешава се да се начелно добар човек нађе у средини којом влада сквернословље – у војсци, на градилишту и сл. Треба се трудити и одолети искушењу. Ако си се поколебао и уступио искушењу, покај се. Ако се не предајеш, већ носиш свој крст и исповедаш Христа –Бог ти помогао. Протојереј Павле Гумеров: Псовање је велики грех. И не само псовање већ и свака груба, погрдна реч. Апостол Павле каже: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Апсолутно је недопустљиво да свој говор упрља псовкама сваки савесни човек, а не само хришћанин. Али то није само тешки грех већ и кршење закона. Законик Руске Федерације о административним прекршајима сматра псовање на јавним местима за прекршај – „ситно хулиганство“ које се кажњава новчаном казном или административним затвором до 15 дана. Овај члан се веома ретко примењује, али ако се нађу сведоци или наиђу на ревносног полицајца човеку могу да напишу новчану казну или да га пошаљу у затвор на 15 дана. А ако је псовка упућена конкретном лицу то је већ увреда – није административни прекршај, већ кривично дело. Члан 130. Кривичног Законика предвиђа казну за увреду уз коришћење псовки. Као што видимо то је веома озбиљно. Не сме се лакомислено односити према погрдним речима. То увек представља повреду осећања другог човека, а када неко хоће да увреди другог, он вређа нешто што је за њега свето. А две најсветије ствари за сваког од нас су вера и мајка. Вређање вере се код нас сада кажњава по закону. Али ти озбиљно понижаваш човека и вређањем његове мајке. Зашто је свквернословље за хришћанина озбиљан грех? Зато што је корен псовања, како, например, пише епископ Варнава (Бељајев), у паганском фалусном култу. Овај култ поклоњења разноразним гадостима је био присутан код многих паганских народа. Тако да ако човек изговара ове речи чак без намере да некога увреди, само да би нешто рекао, он не само што вређа мајку тог човека, ком се обраћа, већ, као што су говорили наши преци, он вређа Богородицу и нашу земљу – то су три увреде одједном. Дакле, онај који псује хтео не хтео чита паганске бајалице фалусног култа. Тај култ је везан за паганско поклоњење силама плодности и био је праћен различитим непристојностима. Он је био присутан код свих пагансих народа – у словенском паганству такође. Тај култ и сада практикују различити неопагани док скачу око фалусног стуба. Тако да псујући ми учествујемо у паганском призивању нечисте силе. Псујући ти се као хришћанин одричеш вере и служиш различитим нечистим пакленим бићима. То је веома страшна ствар. Веома је тешко човеку да се избави од навике да псује. То је страст, истрајна грешна зависност. Један војник је дао веома добар савет, а између војних лица је, нажалост, ова страст веома распрострањена. Овако је он говорио: „Током дана сам се трудио да приметим колико пута сам псовао, а када сам долазио увече у касарну, за сваку псовку сам правио 10 молитвених поклона. И када направиш 100 поклона следећи пут ти не дође да опсујеш“. Ето како је човек сам себе исправљао. Мени се чини да је врло ефикасно када неко сам примећује свој грех и после хоће сам себе да казни због њега. Наравно да је тешко приметити све те преступе; можда је потребна нека бележница, па да се тамо бележи колико пута човек није успео да се суздржи од псовања. Али савет ми изгледа као веома добар. Протојереј Алексије Умински: Грех сквернословља има двоструку злу особеност. Пре свега, то је прљаво скрнављење самог себе. Зато што је реч велика сама по себи. Јер ми знамо да је реч Бог. Бог јесте Реч. И «Речју Господњом небеса се створише, и духом уста Његових сва војска њихова» (Пс. 33: 6). Јер чак и сама реч „човек“ ("человек" на руском - прим. прев), коју понекад погрешно тумаче као спој речи „чело“ и „век“ – значи „онај који говори“. Човек значи „онај који говори“. И словени су од речи „слово“ (у руском језику значи „реч“ – прим. прев.). Реч је то што чини човека човеком, оно што разликује човека од животиње. Оно што чини човека образом и подобијем Божјим. И када човек почиње ту реч да унижава, да уништава, да пустоши, тада човек разара самога себе. Друго, реч има снагу. Ту снагу речи је сјајно опевао велики руски песник Николај Гумиљов у својој поеми "Реч" (1921). Реч може да ствара и реч може да руши. Божја реч је сазидавајућа. И људска реч може бити сазидавајућа. Реч светаца је сазидавајућа. Речи доброте и љубави су сазидавајуће. А псовке и сквернословље су рушилачке. Они носе у себи авет најстрашнијег рушења света. Бог ствара, а човек руши; Бог гради, а човек уништава. И зато сквернословље носи ова два смисла. А можда чак и више од тога. Али мени се чини да су ова два, о којима сам причао, најопаснија. Свештеник Александар Шумски: Нико то није боље објаснио од апостола Јакова: «Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла» (Јак. 3: 5–6). Стварно, боље не можеш да се објасни. Када се изговара ружна реч све се скрнави: и тело, и душа. Скрнаве се и људи, који су принуђени да то чују. Сам не псујеш, на пример, али се налазиш међу онима који псују – и кроз неко време се осећаш као да су те полили изметом из прскалице, – хоћеш да се истушраш. Зато што хтео не хтео ти свеједно упијаш те речи, мада их и не изговараш. По речима апостола, језик, запаљујући се од пакла, спаљује и цео наш живот. То запаљење, тај гној, духовни гној, који се скупља у рани, после се излива. То је страшна ствар. Сквернословље је антимолитва, то је жртва сотони у суштини. Једанпут сам рекао једном псовачу: „Ето ти можеш сатима да псујеш и не осећаш при томе никакве тешкоће да изговориш те речи. А покушај бар један минут да говориш: „Господи, помилуј!“ Две речи, само један минут!“ И он није могао. Он се наљутио и још ме је и опсовао после тога. Ето какав је то тужан експеримент био. Замоли човека да се помоли само пар минута уместо сквернословља, барем као опкладу. Неће моћи да изговори чаи и кратку Исусову молитву. Он ће се наљутити, а можда започети и тучу. Немогуће је псовати и молити се! Ђакон Владимир Василик: Сквернословље је страшно јер тако човек потпада под ђаволску обузетост. Изговарајући ружне и хулне речи он постаје инструмент и глас ђавола. Један филозоф је рекао да ми постајемо то што једемо и постајемо то што изговарамо. Зато су страшни и сквернословље и злословље. Зато што човек, говорећи гадне ствари, сам постаје сличан њима – простије, сам постаје гад. Разумем зашто људи псују. Они псују да се не би тукли, да не би разбијали једно другоме главу, али то је лош излаз. То се зове црна исповест, то је вентил, испољавање емоција, које у ствари нигде не одлазе, већ се још дубље таложе у човеку и трују га. На крају крајева под одређеним околностима они могу да испровоцирују човека на злочин. Једини начин да се сачувамо од гнева и псовања су исповест и молитва. Тим пре што Дух Божиј и Дух Свети нису ускладиви са сквернословљем као што није ускладива са димом пчела. И још један аспект: изговарајући псовке, ми понижавамо и вређамо своју мајку, и, друго, вређамо Богородицу. А познато је да Господ кажњава за то. Како су ишли руски ратници на Куликово бојно поље? Уз молитву, уз духовно појање. И на дан Рождества Пресвете Богородице, Божје Мати, Бог им је даровао победу. Зашто смо тако често губили битке у XIX и XX веку? Зато што смо у рат ишли уз псовке. Ето и добијамо заслужену казну за то. Због тога што не знамо да се чувамо од сквернословља. За савременог човека је као никада пре битна лична аскеза, уздржање. Као никада раније, при савременом изобиљу хране су битни постови. И зато, слава Богу, пројекат решења Свеправославног Сабора по питању поста, који је био сасвим недавно објављен, никако није посегнуо на његов темељ. Ако су људи који су се бавили тешким пословима обраде земље имали довољно снаге да посте, онда нас треба да буде срамота што не постимо. Јасно је зашто људи псују. Због прождрљивости и пијанства. Због пијанства, наравно, више. «Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости?» – пита Језекиљ. Ово су јасни разлози за псовање: распуштеност, прождрљивост, пијанство, повређена сујета, велика количина негативних емоција, које дисциплинован и моралан човек уз Божју помоћ може и треба савлада. Извор: Православие.ру
  20. Нажалост, ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају „пејоративима“, како се зове псовање у лингвистици, ни политичари у јавним наступима, ни новинари, а шта тек рећи о „обичним смртницима“: многи говоре језиком псовки, успевајући скоро да се не служе другим речима. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо. Игуман Нектарије (Морозов): Реч је универзални инструмент који нам је дат да комуницирамо са људима, али ми се и молимо Богу служећи се речима. Постоји, наравно, и таква молитва, како каже светитељ Теофан Затворник, када се ми не молимо речима, већ осећајем, неком мишљу, која се није обликовала у реч. Али се најчешће ми ипак обраћамо Богу речима. Када човек користи тај дар речи толико неразумно и немарно да дозвољава себи да изговара гневне речи, то је и нелогично, и неприродно, јер, како показује апостол Јаков не може: "из истог извора тећи слатко и горко" (ср.: Jак. 3: 11–12). Не може човек истим устима и да слави Бога, и да хули некога. Када човек псује он вређа не само своја уста, колико своје срце и после бива веома тешко истински се обратити Богу. Протојереј Сергије Правдољубов: Речи нису неутралне. Оне су повезане са светом који нас окружује. За разлику од животиња које су у древности називали немуштим, човек поседује највећи дар речи, разумности. Он може да слави језиком Бога, а може да изгрди некога или да га прокуне. Можемо да изговоримо једноставне речи: „Не знам овога Човека“, – и да се одрекнемо Њега. А можемо и да кажемо: „Ја сам веран Њему све до смрти!“ – и да постанемо мученици. Ружне речи које користе многи људи су заправо еуфемизми, то јест речи чији смисао није изражен до краја, то су само алузије, полуназиви. А отворено, неприкривено псовање је страшно и ужасно! Један затвореник Соловецког логора посебне намене (1920. године манастир је био затворен од стране совјетских власти и претворен у логор, а већина затвореника су чинили свештенство, бели официри и интелектуалци пр. – прим. прев.) је причао са зебњом како је чуо праве псовке великих мајстора ових погрдних речи од затвореника 1936. године. Он је причао да човек који је тако виртуозно псовао није студирао ни у богословији, ни у духовној школи, али је псовао истанчано и са готово недостижним, за простог човека, познавањем догматике и богословије да је постало јасно да је то пренос мисли и речи тих страшних сила који се непрестано боре против Бога. Понављање таквих речи је придруживање тој сили која управо тако перципира Бога. Разблаживање смисла и еуфемизми не уклањају саму суштину и снагу ових речи. Ето зашто треба чврсто и одговорно да пазимо да не употребљавамо такве речи да бисмо избегли подчињење, а касније и робовање ђаволским силама. Протојереј Максим Козлов: Грех сквернословља је, по мом мишљењу, страшан јер тако чинимо грех против једне од одлика подобија Божијег у нама. Ова одлика је, по речима преподобног Јована Дамаскина, способност говора. У складу са тим непријатељ људског рода највише жели да изопачи у човеку то кроз шта човек постаје подобан Богу. Да изопачи љубав, да изопачи чистоту, једноставност душе. Он стреми да изопачи дар речи, којим се разликујемо од свих других видљивих створења. И борба против псовања није борба против штетне навике. То је борба за то да останемо хришћани. Протојереј Олег Стењајев: У Светом Писму пише да се треба бојати празних речи, треба се плашити рђавих речи. Тако, у Посланици Ефешанима апостол Павле пише: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светог Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења» (Еф. 4: 29–30). Човек треба веома пажљиво да се односи према својим речима, зато ја обично дајем овакав савет раздражљивим људима: ако вас обузима раздраженост трудите се да говорите спорије колико год можете. Како је написано у Посланици апостола Јакова: «Ако неко у речи не греши тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело» (ср.: Jак. 3: 2). Како је речено у Посланици апостола Јакова: када човек спорије говори лакше му је да контролише речи које употребљава. Он ће моћи да избегава празне и рђаве речи, клеветничке изјаве. Ми смо дужни да контролишемо своје речи колико је то могуће. Чак и када прекоравамо људе треба јасно да разумемо који је наш циљ. Да ли желимо да помогнемо човеку? Или желимо да га осрамотимо или чак и да га упропастимо? Нама је заповеђено да не треба да разобличавамо грешника, ако у истом тренутку немамо речи исправљења за тог човека. То је оно што увек треба да имамо на уму. Протојереј Александар Кузин: Сквернословље је последица обузимања срца нечистим страстима, «јер од сувишка срца уста говоре» (Мт. 12: 34). Дешава се да се начелно добар човек нађе у средини којом влада сквернословље – у војсци, на градилишту и сл. Треба се трудити и одолети искушењу. Ако си се поколебао и уступио искушењу, покај се. Ако се не предајеш, већ носиш свој крст и исповедаш Христа –Бог ти помогао. Протојереј Павле Гумеров: Псовање је велики грех. И не само псовање већ и свака груба, погрдна реч. Апостол Павле каже: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Апсолутно је недопустљиво да свој говор упрља псовкама сваки савесни човек, а не само хришћанин. Али то није само тешки грех већ и кршење закона. Законик Руске Федерације о административним прекршајима сматра псовање на јавним местима за прекршај – „ситно хулиганство“ које се кажњава новчаном казном или административним затвором до 15 дана. Овај члан се веома ретко примењује, али ако се нађу сведоци или наиђу на ревносног полицајца човеку могу да напишу новчану казну или да га пошаљу у затвор на 15 дана. А ако је псовка упућена конкретном лицу то је већ увреда – није административни прекршај, већ кривично дело. Члан 130. Кривичног Законика предвиђа казну за увреду уз коришћење псовки. Као што видимо то је веома озбиљно. Не сме се лакомислено односити према погрдним речима. То увек представља повреду осећања другог човека, а када неко хоће да увреди другог, он вређа нешто што је за њега свето. А две најсветије ствари за сваког од нас су вера и мајка. Вређање вере се код нас сада кажњава по закону. Али ти озбиљно понижаваш човека и вређањем његове мајке. Зашто је свквернословље за хришћанина озбиљан грех? Зато што је корен псовања, како, например, пише епископ Варнава (Бељајев), у паганском фалусном култу. Овај култ поклоњења разноразним гадостима је био присутан код многих паганских народа. Тако да ако човек изговара ове речи чак без намере да некога увреди, само да би нешто рекао, он не само што вређа мајку тог човека, ком се обраћа, већ, као што су говорили наши преци, он вређа Богородицу и нашу земљу – то су три увреде одједном. Дакле, онај који псује хтео не хтео чита паганске бајалице фалусног култа. Тај култ је везан за паганско поклоњење силама плодности и био је праћен различитим непристојностима. Он је био присутан код свих пагансих народа – у словенском паганству такође. Тај култ и сада практикују различити неопагани док скачу око фалусног стуба. Тако да псујући ми учествујемо у паганском призивању нечисте силе. Псујући ти се као хришћанин одричеш вере и служиш различитим нечистим пакленим бићима. То је веома страшна ствар. Веома је тешко човеку да се избави од навике да псује. То је страст, истрајна грешна зависност. Један војник је дао веома добар савет, а између војних лица је, нажалост, ова страст веома распрострањена. Овако је он говорио: „Током дана сам се трудио да приметим колико пута сам псовао, а када сам долазио увече у касарну, за сваку псовку сам правио 10 молитвених поклона. И када направиш 100 поклона следећи пут ти не дође да опсујеш“. Ето како је човек сам себе исправљао. Мени се чини да је врло ефикасно када неко сам примећује свој грех и после хоће сам себе да казни због њега. Наравно да је тешко приметити све те преступе; можда је потребна нека бележница, па да се тамо бележи колико пута човек није успео да се суздржи од псовања. Али савет ми изгледа као веома добар. Протојереј Алексије Умински: Грех сквернословља има двоструку злу особеност. Пре свега, то је прљаво скрнављење самог себе. Зато што је реч велика сама по себи. Јер ми знамо да је реч Бог. Бог јесте Реч. И «Речју Господњом небеса се створише, и духом уста Његових сва војска њихова» (Пс. 33: 6). Јер чак и сама реч „човек“ ("человек" на руском - прим. прев), коју понекад погрешно тумаче као спој речи „чело“ и „век“ – значи „онај који говори“. Човек значи „онај који говори“. И словени су од речи „слово“ (у руском језику значи „реч“ – прим. прев.). Реч је то што чини човека човеком, оно што разликује човека од животиње. Оно што чини човека образом и подобијем Божјим. И када човек почиње ту реч да унижава, да уништава, да пустоши, тада човек разара самога себе. Друго, реч има снагу. Ту снагу речи је сјајно опевао велики руски песник Николај Гумиљов у својој поеми "Реч" (1921). Реч може да ствара и реч може да руши. Божја реч је сазидавајућа. И људска реч може бити сазидавајућа. Реч светаца је сазидавајућа. Речи доброте и љубави су сазидавајуће. А псовке и сквернословље су рушилачке. Они носе у себи авет најстрашнијег рушења света. Бог ствара, а човек руши; Бог гради, а човек уништава. И зато сквернословље носи ова два смисла. А можда чак и више од тога. Али мени се чини да су ова два, о којима сам причао, најопаснија. Свештеник Александар Шумски: Нико то није боље објаснио од апостола Јакова: «Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла» (Јак. 3: 5–6). Стварно, боље не можеш да се објасни. Када се изговара ружна реч све се скрнави: и тело, и душа. Скрнаве се и људи, који су принуђени да то чују. Сам не псујеш, на пример, али се налазиш међу онима који псују – и кроз неко време се осећаш као да су те полили изметом из прскалице, – хоћеш да се истушраш. Зато што хтео не хтео ти свеједно упијаш те речи, мада их и не изговараш. По речима апостола, језик, запаљујући се од пакла, спаљује и цео наш живот. То запаљење, тај гној, духовни гној, који се скупља у рани, после се излива. То је страшна ствар. Сквернословље је антимолитва, то је жртва сотони у суштини. Једанпут сам рекао једном псовачу: „Ето ти можеш сатима да псујеш и не осећаш при томе никакве тешкоће да изговориш те речи. А покушај бар један минут да говориш: „Господи, помилуј!“ Две речи, само један минут!“ И он није могао. Он се наљутио и још ме је и опсовао после тога. Ето какав је то тужан експеримент био. Замоли човека да се помоли само пар минута уместо сквернословља, барем као опкладу. Неће моћи да изговори чаи и кратку Исусову молитву. Он ће се наљутити, а можда започети и тучу. Немогуће је псовати и молити се! Ђакон Владимир Василик: Сквернословље је страшно јер тако човек потпада под ђаволску обузетост. Изговарајући ружне и хулне речи он постаје инструмент и глас ђавола. Један филозоф је рекао да ми постајемо то што једемо и постајемо то што изговарамо. Зато су страшни и сквернословље и злословље. Зато што човек, говорећи гадне ствари, сам постаје сличан њима – простије, сам постаје гад. Разумем зашто људи псују. Они псују да се не би тукли, да не би разбијали једно другоме главу, али то је лош излаз. То се зове црна исповест, то је вентил, испољавање емоција, које у ствари нигде не одлазе, већ се још дубље таложе у човеку и трују га. На крају крајева под одређеним околностима они могу да испровоцирују човека на злочин. Једини начин да се сачувамо од гнева и псовања су исповест и молитва. Тим пре што Дух Божиј и Дух Свети нису ускладиви са сквернословљем као што није ускладива са димом пчела. И још један аспект: изговарајући псовке, ми понижавамо и вређамо своју мајку, и, друго, вређамо Богородицу. А познато је да Господ кажњава за то. Како су ишли руски ратници на Куликово бојно поље? Уз молитву, уз духовно појање. И на дан Рождества Пресвете Богородице, Божје Мати, Бог им је даровао победу. Зашто смо тако често губили битке у XIX и XX веку? Зато што смо у рат ишли уз псовке. Ето и добијамо заслужену казну за то. Због тога што не знамо да се чувамо од сквернословља. За савременог човека је као никада пре битна лична аскеза, уздржање. Као никада раније, при савременом изобиљу хране су битни постови. И зато, слава Богу, пројекат решења Свеправославног Сабора по питању поста, који је био сасвим недавно објављен, никако није посегнуо на његов темељ. Ако су људи који су се бавили тешким пословима обраде земље имали довољно снаге да посте, онда нас треба да буде срамота што не постимо. Јасно је зашто људи псују. Због прождрљивости и пијанства. Због пијанства, наравно, више. «Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости?» – пита Језекиљ. Ово су јасни разлози за псовање: распуштеност, прождрљивост, пијанство, повређена сујета, велика количина негативних емоција, које дисциплинован и моралан човек уз Божју помоћ може и треба савлада. Извор: Православие.ру View full Странице
  21. Неуобичајена литература за час веронауке. Четвртаци једне београдске школе о животу, моралу и човечности уче на примерима из "Малог принца". Припремила Драгана Биберовић Деца воле веронауку, нека због песмица и прича а нека због вероучитеља. Упркос томе што се опстанак предмета годинама доводи у питање, интересовање деце и њихов однос према према верској настави се, према речима вероучитеља, не мења. "Деца овај предмет воле. Она осећају оно што је одраслима често невидљиво, а то је да веруочитељ својом љубављу и искуством чини да деца добијају непроцењив дар који не могу да добију на другом месту. Верујем да има суштинску улогу у стварању здравих личности које ће имати могућност да убууће створе један бољи свет него што је сада", каже вероучитељ Дарко Николић. О резултатима предмета нема података јер до сада није урађена озбиљна анализа ефеката наставе. Због тога је неозбиљно говорити о великим резовима, став је Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. "То није био став владе у том тренутку о чему је министар говорио да треба периспитати и смањити број часова или укинути веронауку", каже Милета Радојевић из Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Актуелно министарство је другачијег става. "Верска настава се налази на листи обавезних изборних предмета и немамо намеру да је укидамо. Наиме, реформа започиње са необавезним изборним предметима, што смо већ и најавили", каже Весна Недељковић из Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Верска настава уведена је у школе у Србији 2001. године после више од пола века од њеног укидања. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2583158/veliko-interesovanje-ucenika-za-veronauku.html
  22. Пре тачно годину дана, бивши министар просвете довео је у питање два изборна предмета, грађанско васпитање и верску наставу, међутим, нису скинути са распореда часова. Веронаука се учи по новом програму, али је опредељење ученика остало непромењено. У Београду је похађа 54 одсто ђака, док је у унутрашњости тај проценат још већи. Неуобичајена литература за час веронауке. Четвртаци једне београдске школе о животу, моралу и човечности уче на примерима из "Малог принца". Припремила Драгана Биберовић Деца воле веронауку, нека због песмица и прича а нека због вероучитеља. Упркос томе што се опстанак предмета годинама доводи у питање, интересовање деце и њихов однос према према верској настави се, према речима вероучитеља, не мења. "Деца овај предмет воле. Она осећају оно што је одраслима често невидљиво, а то је да веруочитељ својом љубављу и искуством чини да деца добијају непроцењив дар који не могу да добију на другом месту. Верујем да има суштинску улогу у стварању здравих личности које ће имати могућност да убууће створе један бољи свет него што је сада", каже вероучитељ Дарко Николић. О резултатима предмета нема података јер до сада није урађена озбиљна анализа ефеката наставе. Због тога је неозбиљно говорити о великим резовима, став је Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. "То није био став владе у том тренутку о чему је министар говорио да треба периспитати и смањити број часова или укинути веронауку", каже Милета Радојевић из Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Актуелно министарство је другачијег става. "Верска настава се налази на листи обавезних изборних предмета и немамо намеру да је укидамо. Наиме, реформа започиње са необавезним изборним предметима, што смо већ и најавили", каже Весна Недељковић из Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Верска настава уведена је у школе у Србији 2001. године после више од пола века од њеног укидања. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2583158/veliko-interesovanje-ucenika-za-veronauku.html View full Странице
×
×
  • Креирај ново...