Претражи Живе Речи Утехе

Књига Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века. Зборник транскрипција Ане Рашковић објављена је у библиотеци Православно искуство издавача Јасен из Београда. Нотни зборник транскрипција песама из последовања Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља први овакав зборник на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе српских националних култова у Русију, који започиње још крајем XIV и почетком XV века, српска литургијска поезија у част српских светих добила је музички слој у виду руске знамене нотације већ почетком XVI века. Најпотпунији и најстарији нотни записи песама српским светима нашли су се у 54 руска стихирара из XVI–XIX века, које је ауторка пронашла, класификовала, дешифровала и анализирала током десетогодишњег научно-истраживачког рада у најзначајнијим библиотекама у Русији и Ватикану. Драгоцени музички материјал, који је учињен доступним савременом читаоцу, представља синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности који је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. Као такве, ове песме нису само нова мелодијска верзија неких од најлепших страница српске средњовековне црквене поезије, већ су оне пре свега драгоцени споменик музичког слоја српских светачких култова у музичкој култури Православне васељене. Уколико црквенопојачку уметност посматрамо на тај начин, шире од националних оквира једне помесне Православне Цркве, увиђамо да ови руски неумски записи попуњавају историјску празнину коју су у српским земљама оставили векови туркократије на Балкану и успостављају континуитет писмених музичких извора који сведоче о појању ових текстова у различитим традицијама разних помесних Православних Цркава. Нотни зборник Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века у коме је Ана Рашковић оживела древне напеве десетина српских поетских текстова који су били присутни у руском богослужбеном животу и црквеној уметности читава четири столећа, отвара савременом читаоцу – музикологу, теологу, појцу, црквеном музичару, културологу, религиологу, историчару или било ком другом профилу читаоца који је заинтересован за црквено појање и култове српских светих, непознат свет старог руског знаменог једногласног пјенија. Вредним рукама руских монаха из најзначајнијих обитељи које су представљале духовно-просветитељске светионике руске државе и Цркве, а касније и старообредника који су после сузбијања култова у време Никонове реформе наставили да поштују српске свете, заувек је остављен траг о српској средњовековној поезији обученој у руско музичко рухо и њеном веома значајном месту у богослужбеном животу Руске Православне Цркве. На тај начин руски неумски записи песама српским светима, прожимајући национално и универзално, припадају свим православним народима, као што српски свети и њихова бесмртна слава одавно превазилазе границе српске државе и Цркве. Ана Рашковић: Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

У четвртак, 27. маја 2021. године у Великој сали Руског културног центра Руски дом, са почетком у 18 часова одржаће се промоција књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић. Нотни зборник транскрипција песама из служби Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља прву антологију оваквог типа на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе најзначајнијих српских националних култова у Русију који почиње још крајем XIV века, српска литургијска поезија у част светих личности улази у руске богослужбене књиге, да би већ почетком XVI века добила музички слој у виду руске неумске нотације изнад текстова. Током једне деценије истраживачког рада у Русији и Ватикану, ауторка књиге је сакупила, класификовала, транскрибовала и објавила записе песама српским светима из 56 руских богослужбених неумских рукописа насталих претежно у руским манастирским срединама између XVI и XIX века. Ови драгоцени записи представљају најбројније, најпотпуније и најварнијантније, а безмало и најстарије неумске записе српских химнографских текстова у читавој Православној Цркви. Иако је замишљена као део ширег пројекта посвећеног изучавању српских култова у Русији, књига је оформљена као самостални нотни зборник, у коме су све песме класификоване, транскрибоване и представљене у богослужбеном поретку у упоредном неумском и савременом нотном запису. Допуњене интересантним фототипским репродукцијама и описима делова руских рукописа у којима се налазе руски преписи српске химнографије, ове транскрипције оживљавају јединствену синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности, која је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. На представљању књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић говориће Мр Предраг Миодраг, професор Богословије у пензији и црквени диригент, Др Тамара Адамов Петијевић, диригент, Мр Јован Стојановић, професор црквеног појања у Карловачкој богословији, као и ауторка књиге. Излагања ће бити обогаћена пригодним музичким програмом у оквиру кога ће се чути транскрипције изабраних песама српским светима, као и визуелном презентацијом најзначајнијих неумских преписа српских химнографских текстова који су објављени у овој књизи. Др Ана Рашковић (1984) пијаниста, професор клавира, литургички музиколог и вокални извођач црквене музике. Дипломирала је и специјализирала на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, завршила постдипломске студије клавира и докторирала музикологију на Државном конзерваторијуму М. И. Глинка у Нижњем Новгороду, усавршавала се у области музикологије-медијевистике на Државном конзерваторијуму Н. А. Римски-Корсаков у Санкт Петербургу. После положених диференцијалних испита основних студија, завршила је докторске академске студије на Православном богословском факултету у Београду, на коме тренутно ради на другој докторској тези. На овој институцији изабрана је у звање научног сарадника, а ради као професор клавира у ОМШ Владимир Ђорђевић у Београду. Написала је преко 50 научних радова и текстова о црквеном појању и учествовала на преко тридесет међународних научних конференција на Балкану и у Русији.

Pola veka leteceg cirkusa Montija Pajtona ... Прошло је тачно педесет година од тренутка када се свет премијерно упознао са култном британском групом комичара који су потпуно променили поглед на комедију као жанр. У питању је, наравно, емисија позната као Летећи циркус Монтија Пајтона. Џон Клиз, Грејем Чепмен, Мајкл Пејлин, Тери Џонс, Ерик Ајдл и Тери Гилијам су постали део историје комедије 5. октобра 1969. године, када је на ББЦ каналу емитована прва епизода обожаваног серијала скечева. Летећи циркус Монтија Пајтона трајао је четири сезоне, током којих је изашао велики број неописиво генијалних скечева различите дужине. Након тога је филм А сада нешто потпуно другачије поново приказао неке од најбољих на великом екрану. Ту су наравно и чувени филмови Монти Пајтон и Свети грал, Житије Брајаново и Смисао живота који се и данас сматрају непоновљивим. Иако су сви учесници шоуа већ учествовали у разним врстама скечева и изузетно се ценили међусобно, тек овде су добили простор и средства да своју креативност искажу у потпуности. Тек пола века касније сазнају се разне анегдоте повезане са емитовањем прве епизоде, у којој су као реквизите тражили 6 брусхалтера, 6 пари женских гаћица, 5 пари хеланки и једну заставу са кукастим крстом, посебних димензија. Напомена за једног од тражених статиста била је „без голуба на рамену“, што ће касније постати штос који се понавља. А пре свега тога имали су проблема са називом емисије, јер су пре коначног решења имали предлоге које многи нису успевали ни да изговоре, а камоли да се сложе са њима. Компромис је постигнут на време и прва епизода емитована је у 22:50 тог 5. октобра 1969. Иако гледаност није била огромна, реакције су биле махом позитивне, а тек када су се Пајтоновци размахали у новоствореној креативној слободи, људи су полако постали просто навучени на сваки нови скеч. И дан данас, многи уметници наводе Пајтоновце као своју највећу инспирацију и радо се сећају када су их први пут открили. Ми ћемо вас подсетити на 5 нама омиљених скечева, а уколико се први пут сусрећете са њима, крајње је време да откријете и остале!

За неколико дана, тачније 20./21. јула (због временске разлике у толмачењу "универзалног" времена са аспекта наших страна, односно Хјустона као контролног центра мисије и реперне тачке), навршиће се 50 година од како је поручник корвете америчке морнаричке авијације - пробни пилот и ваздухопловни инжењер Нил Армстронг напустио сигурност лунарног модула - "парчета Земље на Месецу" и изговорио чувену реченицу "That's one small step for a man, one giant leap for mankind". Као допринос "округлој" годишњици тог догађаја, отварам тему на нашем Форуму како би се присетили тог догађаја и свих див-јунака који су својим делом обележили једну еру у развоју људског рода.

Данас сам купио четврто том Патрологије нашег владике Атанасија Јевтића. Том је послевећен латинским Оцима и писцима. Оно што ме је одмах заинтригирало је део о Светом Августину. Потпуно сам разочаран начином на који је владика писао о овом Светом Оцу - свега пет страна!? Надао сам се да владика Атанасије има петљу да изађе из те, од ХХ века, преовлађујуће егзгетске парадигме (тзв. де Рењонова парадигма) кроз коју се говори о Августиновој тријадологији, али нажалост није. Оно што ми је посебно запало за око је та чувена, назвао бих је мантра, по којој Августин не разликује богословску и икономијску Тројицу, како су то чинили источни, кападокијски Оци. Аман! То је тешки анахронизам! Разликовање вечних односа Тројице (богословља) и њиховог односа према свету (икономија) бива актуелно најраније од деветог века, када крећу филиоквистички спорови. Кападокијски Оци о томе не говоре! Ја сам у својој дисертацији детаљно, до последњег изговореног слова, истражио шта један Свети Григорије Богослов подразумева под разликовањем богословља и икономије и све то упоредио са ставовима Светог Августина. Све то сам јасно документовао изворним текстовима и то ћу са вама сада поделити. Заиста, нашој савременој теологији потребно је темељно преиспитивање неких уврежених ставова који се некритички усвајају као неспорни, а који као такви не стоје.

Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице